Претражи Живе Речи Утехе

Sretna sam i ispunjena,pluralizam ovde zivi preko 100 nacionalnosti,razlicitost me privlaci, #no arrogance#no pathetic sorry just Blood Red Sky-HEIRESS- moja pesma, poseti me,pridruzi mi se na putovanju i reci kako se osecas. redovito posecujem nasu crkvu u Portobello,predivni ljudi.https://youtu.be/UJtqMcM9Rcg

Kada se žena nađe u ulozi koja joj se ne sviđa, ona počinje da se takmiči sa muškarcima, dokazuje se, protestvuje... Ne frustriraju jake žene svoje partnere, već one nakon nekog vremena mogu da im postanu naporne - tvrdi psihoterapeut Zoran Milivojević. Ovu teoriju on objašnjava i potkrepljuje brojnim primerima, ali podseća i na iskustva njegovih kolega iz celog sveta. Tokom dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka o ovoj temi je pisao i austrijski psihijatar Alfred Adler i to je nazvao „muški protest“. Adler je govorio o tome kako mlada žena, kad malo bolje sagleda svet oko sebe shvata da su muškarci u blagoj prednosti. Nakon toga ona se po pravilu oseća inferiorno, kao da je manje sposobna. Kad se žena nađe u ulozi koja joj se ne sviđa, ona počinje da se takmiči sa muškarcima, dokazuje se, protestvuje, pokazuje da može bolje od njih da radi neke stvari. I zaista, danas imate one žene koje su bolje od mnogih muškaraca na raznoraznim poljima. Čak je i sistem takav da su ih istisle iz tradicionalnih muških zanimanja - napominje Zoran Milivojević u intervjuu za BGonline. Savremene žene se trude da budu samostalne, nezavisne od muškarca, ali neretko svesno ili ne one preuzimaju njegove uloge. Antički koncept objašnjava androgini karakter- muškarca koji je heteroseksualan, razvijen, nežan. On kuva, održava kuću, piše poeziju, bavi se naukom,dok žena neguje svoje ženske osobine - nežna je, privlačna, ali pri tom je i direktor velike kompanije, ume da bude oštra, pa i da komanduje. Problem sa androginim karakterom je što se u njemu izgubila prednost polnih uloga. U islamskom svetu su tradicionalne uloge, zna se ko je žensko, ko muško i teraju ih da odbace atribute koji pripadaju suprotnom polu. Po tom principu on treba da potisne ženske osobine i da ga bude sramota ako ih nosi i obrnuto. Kultura tako deformiše polne uloge. Kod adrogina postoji razmišljanje da ako su muško i žensko njima ne treba žena, ali kad su ljudi komplementarni, onda imaju potrebu za drugom stranom. Takva društva su mnogo skladnija.

Izraz „MEDVEĐA USLUGA“- Ovaj izraz je nastao po jednoj basni Ivana Andrejeviča Krilova (1768 – 1844). U basni se govori o jednom usamljenom čoveku koji je sreo medveda i sprijateljio se sa njim. Živeli su zajedno,združili se i postali nerazdvojni.Prolazilo je vreme,došlo je žarko leto i nastale su velike vrućine,pa je čovek umoran od dugog hoda poželeo da se malo odmori u hladu.Medved mu je predložio da legne,i rekao da će ga on čuvati.Na to čovek čvrsto zaspa. Međutim,jedna dosadna muha krene obletati oko čovekove glave i remetiti mu san.Medved nikako nije uspevao da je otera štapom.Njega to razljuti pa uze jedan veliki kamen i baš kad je muha sletela na čovekovo čelo,svom snagom udari po njemu. Tako,u želji da odbrani prijatelja,ubije i njega i muhu. https://zoricazoricblog.wordpress.com/category/zasto-se-kaze/

Popularnost avokada je sve veća. Koje su to različite vrste avokada, koja je njegova nutritivna vrednost i za šta je blagotvoran? Saznajte u nastavku teksta. Foto: PIxabay/Stevepb Avokado ili Persea Americana je plod koji pripada porodici Lauraceae; grupa koja uključuje i članove kao što su cimet i lovor. Njegova popularnost je opravdana njegovom bogatom, kremastom teksturom, blagog ukusa. Postoji desetine različitih vrsta avokada u rasponu veličine, boje i teksture. Svi rastu u tropskim podnebljima. Plod avokada se koristi za spremanje umaka, namaza, ali i za pravljenje ukusnih deserata. Različiti tipovi Avokado Hass i Fuerte su dve glavne sorte koje se prodaju širom sveta. Hass avokado dolazi iz Gvatemale i ima tamno ljubičasto/smeđu, hrapavu i deblju kožu. Hass avokado imaovalan oblik. Nasuprot tome, Fuerte avocado je iz Meksika i ima tanku, glatku, svetliju zelenu kožu.Sadrži manje ulja, što ga čini manje kremastim. Nutritivne vrednosti Avokado je odličan izvor monozasićenih masti i vitamina E. Međutim, avokado ima visok nivo kalorija, zbog visokog sadržaja masti, pa oni koji vode računa o unosu kalorija u svoj organizam, treba da ograniče unos avokada do dva nedeljno. Avokado je bogat vlaknima, znatno više nego neko drugo voće i povrće i sadrži niz korisnih minerala kao što su gvožđe, bakar i kalijum. Takođe predstavlja dobar izvor vitamina B. 100 g avokada sadrži oko 19 g masti, od kojih su 12 g mononezasićene masti, a samo 4 g zasićenih masti. Zdravstveni benefiti Smernice oko vrsta masti koje trebamo konzumirati kako bismo bili zdravi, uvek se menjaju. Trenutno se preporučuje da izaberemo nezasićene masti, kao što su mononezasićene masti (baš one koje se nalazi u avokadu), jer su navodno bolje za zdravlje srca nego zasićene masti. Istraživanja sugerišu da mononezasićena mast pomaže u zaštiti od bolesti srca i smanjuje krvni pritisak. Ulja dobijena iz avokada uključuju oleinsku kiselinu i linolnu kiselinu i stoga se preporučuju kao deo uravnotežene ishrane, kako bi se sprečio visok holesterol. Nema sumnje da je sadržaj kalorija u avokadu veći od ostalih voća i povrća. Jedna mala studija je pokazala da sadržaj masti u avokadu može dovesti do osećaja sitosti, što može pomoći u regulisanju apetita. Međutim, kako je istraživanje razvijeno, avokado je pohvaljen kao dobar primer zdrave namirnice. Osim pogodnosti navedenih gore, avokado je bogat izvor antioksidantnog vitamina E i karotena za koje se smatra da su sjani za zdravlje očiju. Kako odabrati avokado i kako ga čuvati Avokado se najbolje jede kada je savršeno zreo. Da biste to postigli, ostavite ga na sobnoj temperaturi do nedelju dana. Nežno ih pipnite s vremena na vreme. Kad je zreo, avokado bi trebao da bude mekan pod pritiskom prstiju. Avokado se ne sme stavljati u frižider dok ne budu zreo. Jednom kada ga otvorite, i ne iskoristite ga celog, ostatak možete da prelijete limunovim sokom, kako biste ga zaštitili od tamnjenja.

Svako zivo bice zna da je to ljudska potreba, a lekari to i potvrdjuju...

SVOJU SKLONOST KA "UNIFORMISANOM CRNOM" VULIN JE NA VELIKA VRATA PROMOVISAO KAD JE POSTAO DIREKTOR KANCELARIJE VLADE SRBIJE ZA KOSOVO U LETO 2012. GODINE. TAD JE I ZVANIČNO PROMOVISAO MODEL PARAUNIFORME – NAZVANE "VULINOVKA" – SAŠIVENE U VRANJSKOM JUMKU ZA POTREBE PRIPADNIKA SPECIJALNE VOJNE JEDINICE KOBRE. OSTALO JE ISTORIJA Oni koji su čitali "Politikin zabavnik" sedamdesetih i osamdesetih godina sećaju se rubrike "Obucite Cicu". Reč je o nacrtanoj devojčici Cici, ponekad i Denisu vragolanu, a pored njih su bili razni komadi odeće i obuće, koje je trebalo iseći i zajedno sa likovima nalepiti na karton i onda praviti razne odevne kombinacije. Takvo nešto danas moglo bi se primeniti na ministra odbrane Aleksandra Vulina i njegove parauniforme u magazinu "Odbrana" pod nazivom – "Obucite ministra". Korist bi mogla biti višestruka: deca vojnih lica imala bi se čime zabavljati kad im roditelji kući donesu "Odbranu", a mladi da nauče kakvih sve uniformi i parauniformi ima i da to, eventualno, na njih utiče da se prijave u profesionalne vojnike kojih nedostaje ili da ih motiviše na dobrovoljno služenje vojnog roka. Sklonost ministra Vulina ka uniformisanosti potiče još od mladosti, s početka devedesetih. Dok je bio funkcioner Saveza komunista – Pokreta za Jugoslaviju, a potom i potpredsednik i portparol Jugoslovenske levice, pored duge kose, njegov zaštitni znak bili su crna kožna jakna, crne vojničke američke pantalone sa džepovima sa strane i čizme JNA (one grozne, kako je prošle godine rekao Aleksandar Vučić, kad je objašnjavao da će vojska dobiti novu obuću). Oni koji su ga poznavali iz tog doba kažu da mu je imidž upotpunjavao i pištolj "tetejac", ali da ga nije javno pokazivao. Činjenica da je proglašen nesposobnim za služenje vojnog roka, a da je ipak dobio dozvolu za oružje tad nije bila preterano bitna... Uzgred, u jesen 1995, kada je padao zapadni deo Republike Srpske i Hrvatska vojska izbijala na Manjaču, kao recenzent stripa Alan Ford Vulin nije ni pomišljao da kao dobrovoljac ode u očev zavičaj. Dve decenije kasnije, Vulin dolazi na Manjaču, na Kočićev sabor, kao počasni gost, da mu "na uvce pevaju" Baja Mali Knindža, Žare i Goci, Zvuci sa Manjače i slične estradne zvezde krajiškog muzičkog opusa. DOMAĆI PROIZVOD: Svoju sklonost ka "uniformisanom crnom" Vulin je na velika vrata promovisao kad je postao direktor Kancelarije Vlade Srbije za Kosovo u leto 2012. godine. Tad je i zvanično promovisao model parauniforme – nazvane "vulinovka" – sašivene u vranjskom Jumku za potrebe pripadnika specijalne vojne jedinice Kobre, uglavnom one pripadnike koji obezbeđuju određene ličnosti. Ipak, za Vulina i njegove saradnike napravljene su izvesne modifikacije, poput četverougaone "čičak podloge" na desnom rukavu, gde je lepio oznaku "Kancelarija za KiM", dok je na levom standardno stajala zastava Srbije. Špartao je Vulin tako Kosovom, sa sve pratnjom identično obučenom dok mu nije bio zabranjen ulaz, držao vatrene govore, davao obećanja, "pretio" neprijateljima, a onda je 2014. postao ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Ni tada se nije odrekao parauniforme – svaku priliku da ode na teren van Beograda koristio je da je obuče, ovog puta, doduše, bez nalepnice i zastave na rukavima. Tek sa dolaskom na mesto ministra odbrane mogao je da "zasija punim sjajem" i jedna od prvih stvari, kako kažu izvori iz tog ministarstva, bila je da traži da se donese pravilnik o odevanju ministra, pomoćnika i državnih sekretara. Taj pravilnik verovatno nije usvojen jer nisu svi obučeni u ono što su vojnici počeli ironično da zovu "dimničarske uniforme". Ali Vulin je stekao mogućnost da, pored zastave na ramenu, sad na desnoj strani grudi stavi nalepnicu sa imenom A. Vulin, a na sredinu, ili na levu stranu – zavisno od odevnog predmeta – nalaze se natpis i grb Ministarstva odbrane. Ministar ima dva pomoćnika – Nenada Miloradovića (za materijalne resurse) i Milana Mojsilovića (za politiku odbrane). Miloradović koristi svaku priliku da se pojavi u "dimničarki", posebno kad je u društvu Vulina, dok Mojsilović, inače aktivni general, to izbegava, iz prostog razloga jer poštuje Pravilo službe, koje mu ne dozvoljava drugu uniformu osim zvanične vojne. Od dva pomoćnika ministra, Bojan Jocić (koga je Vulin doveo sa sobom iz Ministarstva za rad) još nije viđen u crnoj uniformi, ali zato penzionisani general Aleksandar Živković ne propušta priliku da se oblači identično kao i Vulin i da stane iza njega i slika se kad ovaj daje izjave medijima. Takvo Živkovićevo ponašanje čudi mnoge oficire. Konkretno: kako je moguće da čovek koji je radni vek proveo u uniformi, sada pristaje da na sebe oblači nešto što liči na uniformu. Sama odevna kombinacija koju nose Vulin, Miloradović i Živković nije preterano skupa, jer je domaći proizvod, a nalazi se već na vojnom lageru; proizvedena je u Jumku, pogonu namenske proizvodnje. Sastoji se od pantalona, košulje kratkih i dugih rukava, bluze, prsluka i dve jakne. Reč je o kombinaciji kopija nekih vodećih svetskih marki u toj oblasti, ali nešto lošijih materijala. Kolika je tačno cena, nije moguće saznati jer se radi o namenskoj proizvodnji, što onda spada u domen tajne. Ipak, poređenja radi, pantalone u raznim prodavnicama specijalizovanim za vojnu opremu koštaju od 3500 do 10.000 dinara, košulje su 2000 do 5000, prsluci 3500 do 5000, a jakne – zavisno od proizvođača – od 6000 pa do 32.000, koliko košta najbolja, marke 5.11. Tu jaknu 5.11 često nosi ministar Ivica Dačić, kao i ljudi iz njegovog obezbeđenja, ali i policajci koji obezbeđuju druge ministre. Jakna ima više slojeva, za razne vremenske prilike, ali je sigurno da ih je MUP nabavio po dosta nižoj ceni od one maloprodajne i nemaju svi baš onu najbolju. Što se čizama tiče, za vojsku ih proizvodi domaća firma Gepard i cena im se u maloprodaji kreće oko 10.000, dok ih Ministarstvo odbrane dobija po dosta povoljnijim cenama. Vulin i Miloradović su tokom boravka u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, povodom testiranja haubice NORA (još jedan od "poslova veka" koji se najavljuju već pet godina), prikazali i "pustinjsku varijantu" parauniforme, u boji peska, sa sve čizmama u istoj nijansi. Ipak, kada se sve sabere, Vulin sigurno ne nosi skupu odevnu kombinaciju, a ona poreske obveznike Srbije praktično ne košta ništa jer su ti artikli već nabavljeni i stoje u skladištima. Čak i da ne postoje, Jumko bi, kao dobar poslovni partner i kompanija koja vodi računa o marketingu, svakako pristao da po želji ministra sašije odeću kakvu on želi i pokloni mu je. PRIMERI I UZORI: Za razliku od Vulina, prethodni ministri odbrane nisu se pojavljivali u sličnim odevnim kombinacijama ili nečem što bi moglo ličiti na uniformu, uključujući i Borisa Tadića (ko se još seća da je on bio na toj funkciji), koji je imao neke sklonosti ka "vojničkom ponašanju", pa je naredio da se, dok je bio predsednik Srbije, izmeni Pravilo službe i omogući pozdravljanje bez kape. To je učinjeno kako bi Tadić mogao da salutira dok obilazi počasni stroj i kad mu predaju raport, da "oštro" vojnički otpozdravi. Kad je kao predsednik išao da obilazi vojsku, Tadić je leti u par navrata nosio kaki košulju kratkih rukava i američke pantalone iste smeđe boje, a zimi je imao "vijetnamku", i to je sve što je moglo da liči na uniformu. Njegov naslednik na toj funkciji Tomislav Nikolić jednom se pojavio u vojničkoj uniformi M-10, na vežbi na Pasuljanskim livadama, i pošto je to izazvalo podsmeh u javnosti, više je nije oblačio. Kada je o predsednicima država reč, prvi čovek Turkmenistana Gurbangulu Berdimukhamedov – koji je treći mandat na toj funkciji – izgleda da je Vulinov uzor, jer se i on pojavljuje u parauniformi, a na to još okači i futrolu sa pištoljem oko pojasa. Inače, njegov poslednji "biser" je da je tako obučen, sa sve pištoljem, obilazio "postrojene" helikoptere, bez posada. Pošto i Vulin ima sklonost ka sličnim marketinškim samoreklamerskim potezima, poput obilaska "dežurne pare" lovačke avijacije na batajničkom aerodromu koja nije poletela zbog "loših vremenskih uslova" (plus toga jedan od ta dva MiG-29 je dvosed, služi za obuku i nema ni radar, tako da je praktično neupotrebljiv za dežurstvo), moguće je očekivati da se i on uskoro uslika, ako ne sa pištoljem, onda bar sa praznom futrolom. Ali, pošto je, prema pisanju medija, Vulin vlasnik pet pištolja, uredno registrovanih i sa dozvolom, te redovno posećuje vojne streljane jer voli da puca (sa dioptrijom od najmanje sedam, po sopstvenom priznanju), nije isključeno i da jednog dana pred medijima pokaže svoje umeće, da se pojavi sa pištoljem za pojasom, poput Berdi­mukhamedova. Davor LUKAČ

Sujeverje je iracionalno verovanje ili delovanje koje nije utemeljeno na znanju ili činjenicama. Život je pun neizvesnosti, dešava se da samo jedan događaj može promeniti sve. Zato ljudi traže tačku oslonca, osećaj da mogu kontrolisati život, pokušavaju da preduprede ili predvide događaje i tako povećaju šansu za uspeh. Sujeverje i vaspitanje Sujeverje može biti proizvod vaspitanja i socijalnog porekla; češće je u nekim društvenim slojevima i krajevima naše zemlje, a prenosi se sa generacije na generaciju. Takav vid iracionalnog uverenja se teže menja jer ga osoba doživljava kao deo sebe (tzv. ego-sintono ponašanje). Da bi se ponašanje ili uverenje promenilo, treba da bude ego-distono, tj. da ga osoba doživljava kao simptom, tegobu, neuklapanje, a ne kao deo sebe. Tek tada je osoba motivisana da se menja. Sujeverje i kontrola Sujeverje može biti i proizvod individualnog načina povezivanja naizgled nepovezanih pojava.Ako neko položi težak ispit, a koristio je određenu olovku, uspeh će pripisati tome. Ako ubedi sebe u to svaki sledeći put će opuštenost zbog amajlije dovesti do pozitivnog ishoda zbog pozitivnog potkrepljenja i placebo efekta. Mnogi ljudi su sujeverni kad nisu sigurni u pozitivan ishod jer on zavisi od mnogo faktora van kontrole. Neki ljudi ne vole kad imaju previse izbora, to ih zbunjuje i uznemirava, pa teže sujeverju kao oprobanom receptu u društvu. Sujeverje se može objasniti pomoću nekoliko psiholoških pojmova. Iluzija kontrole se zasniva na potrebi da u neizvesnim situacijama doživimo sebe kao nekog ko drži konce u rukama. Čoveku je u prirodi da grupiše nepovezane stimuluse, formira geštalt (celinu) kroz opažanje i doživljavanje. Čovek dovodi u vezu naizgled nepovezane pojave: ako mu se desilo nešto lepo kada je nosi određenu boju odeće, sledeći put će, u želji da prizove lepe vesti ili takav razvoj događaja, obući sličnu kombinaciju. Tendencija da se u svemu nađe smisao i šablon se zove apofenija. Kada je ekstremno izražena može označavati početnu fazu šizofrenije, mada se najčešće zadržava samo na opažanju. Sujeverne osobe imaju spoljašnji lokus kontrole, veruju u horoskop, sudbinu, da neko drugi upravlja našim životom. Za razliku od njih, oni sa unutrašnjim lokusom kontrole teže logici, uporniji su u ostvarenju ciljeva jer smatraju da od truda zavisi uspeh, a ne spoljašnjih faktora. Kako ćemo se nositi sa problemima u određenim životnim situacijama zavisi od karaktera, vaspitanja, okolnosti, prethodnog iskustva i emocionalne inteligencije. Najvažnija je spoznaja da od nas zavisi kakav izbor pravimo i koji put biramo, a ne da bežimo od odgovornosti i ponašamo se pasivno.

Prekjučer je bila svetkovina Božića prema Julijanskom kalendaru. To je dan, znamo, koji se praznuje u slavu rođenja Isusa Krista u kojem je jedan dio Židova vidio velikog učitelja, islam proroka, hinduisti avatara (onaj koji dolazi, ponovo se rađa), a kršćani neponovljivo utjelovljenje Božje. U subotu, na Badnjak, nakon liturgije, bilo je lijepo i ohrabrujuće na prijemu, koji je organizirao mitropolit Porfirije, slušati pozdrave katoličkog biskupa (pomoćnog zagrebačkog) Šaška koji je stajao u pratnji dobroga apostolskog nuncija nadbiskupa Pinta (koji je govorio i u ime svih prisutnih kršćana drugih denominacija), pa rabina Prelevića, muftije Hasanovića… Još mi je milije bilo, nakon prijema, a ispred pravoslavnoga hrama, na ulici vidjeti veliki broj preostalih vjernika/ca koji su s veseljem stajali i pjevali božićne pjesme. Činilo mi se da je diskretna pratnja policije nepotrebna, da je napokon nastupilo vrijeme mira i međusobnog uvažavanja. Sadržaj božićnih poruka je u duhu Isusova propovijedanja – mir, pomirenje, pravda za sve, ovo je vrijeme u kojem se traži čovjek koji u sebi nosi dobrotu, sućut i osjećaj pomoći slabijem i nemoćnom Znam da nije tako, da u društvu imamo nemali broj onih koji se truju mržnjom prema Srbima i da je Porfirije Perić bio točan kada je tijekom liturgije badnje večeri rekao: ”Braćo i sestre, posebno večeras vas molim da se ne bojite da budete ono što jeste, a moje je iskustvo da postoji strah u vama. Ne ulazim u to koliko je opravdan, ali sam siguran da od vas zavisi da li ćete biti hrabri i postojani.” Ja tomu dodajem: Mir, braćo i sestre pravoslavni, Mir Božji, Hristos se rodi! I kažem to iz sveg srca jer je i meni Božić i jer smatram da moramo, punim plućima, dva puta slaviti Božić, jer su ”oba” datuma naša, kršćanska. Božić po Julijanskome kalendaru nije blagdan ”onih” eto Srba koji su tu ipak, nakon svega što se dogodilo, ”s nama”. To je praznik koji nas pobratimljuje, jer smo mi, Hrvati i Srbi, u Bogu jedno – djeca. Dakle, ovo što slijedi je potrebno napisati i povodom 25. prosinca i povodom 7. siječnja! Izvor znanja o Isusu uglavnom su evanđelja, pogotovo ono po Marku, koja se uzimaju kao najvjerodostojnije štivo u kojem se govori o Isusu. Pisalo se dosta, s pažnjom su praćene njegove propovijedi, ali nitko nije zapisao dan njegova rođenja, pa se misli da je za evanđeliste bilo važnije otajstvo otkupljenja koje je počelo njegovim dolaskom. Istraživanja kada se Isus rodio počela su u drugom stoljeću. Prvi je tragati počeo Klement Aleksandrijski saznavši da se na Istoku pripovijeda da je Isus rođen 20. svibnja, a drugi da se to zbilo 20. travnja, pa 17. studenoga. Zabilježeno je i jedno mišljenje iz 243. godine prema kojem se Isus rodio 28. ožujka, jer je to četvrti dan stvaranja svijeta, kada je Bog stvorio sunce, pa je i Krist došao na svijet kao Sunce Pravednosti. Nakon toliko različitih mišljenja utvrđen je dan rođenja 25. prosinca. Naime, toga se dana u Rimu slavio blagdan koji je simbolizirao Sunce, Natalis solis invicti, Mitre. Dana 21. prosinca počinje rasti dan, pa se obilježavao početak novog života u prirodi. Kada je kršćanstvo u Rimskom Carstvu ojačalo, moglo je svoje blagdane štovati na dane kada su pogani svetkovali svoje najveće svečanosti. Tako su Isusovo rođenje počeli slaviti na Dan sunca koji postade simbolom Krista, Sunca Pravednosti. Nadnevak 25. prosinca počeo se slaviti 354., što svjedoči liturgijski kalendar izdan u Rimu te godine. Ta svetkovina u Rimu najprije se ogledala u tri mise, od kojih je posljednja bila polnoćka, koja je brzo prihvaćena u cijeloj zapadnoj crkvi, a obilježila ju je pjesma ”U polnoći se Bog rodi” Taj dan vezuje se i za Isusovu savršenost. Krist je umro, smatrali su crkveni oci, na proljetni ekvinocij 25. ožujka. Kako je kod njega sve moralo biti savršeno, morao je 25. početi i njegov život na zemlji. Od jednog do drugog dana ima devet mjeseci, pa je 25. ožujka moralo biti i začeće Kristovo. Nadnevak 25. prosinca počeo se slaviti 354., što svjedoči liturgijski kalendar izdan u Rimu te godine. Međutim, Klement Aleksandrijski navodi jednu gnostičku sektu na Istoku koja je 6. siječnja već oko 215. godine slavila dan rođenja, ujedno i krštenje Isusovo. Ta svetkovina se u Rimu najprije ogledala u tri mise, od kojih je posljednja bila polnoćka, koja je brzo prihvaćena u cijeloj zapadnoj crkvi, a obilježila ju je pjesma ”U polnoći se Bog rodi”. Svašta je tijekom povijesti bilo, pa tako pamtimo i da su engleski puritanci pokušali ukinuti slavljenje Božića aktom parlamenta 1664. godine, ali je praznik ponovo uveden uvođenjem republike. Rođenjem Isusa ispunilo se mesijansko iščekivanje. Sve je počelo kada su Kaldejci pod Nabukodonosorom porazili Judu, kada je razoren hram i najveći dio Židova odveden u babilonsko sužanjstvo. Želja da se vrati ono što je izgubljeno nikada nije nestala. Kako je vrijeme odmicalo, u svijesti svakog Židova bila je sve jača. Tako prošlost postaje nezaboravna budućnost. Rađala se nada u povratak kralja stare Davidove loze, ali njihovi gospodari za te njihove snove nisu smjeli znati, pa su o kralju koji bi se u nekom vremenu trebao pojaviti i uspostaviti staro moćno kraljevstvo zlatnog doba govorili kao o Mesiji, što znači pomazan, jer se ustoličenjem kralj pomazivao uljem. Stoljećima se nada družila s tugom. Neki stihovi koji govore o zlatnom dobu iz kojih se naslućuje povratak Mesije stavljeni su u knjigu Izaije, proroka iz 700. prije Krista. Drugi hebrejski prorok Mihej iz vremena prije Izaije prorokuje Mesijino rođenje koje će se dogoditi u Betlehemu: ”A ti, Betleheme efrato, nipošto nisi najmanji među tisućama Judinijem, iz tebe će izaći onaj koji će biti gospodar Izraela, onaj čiji su izlasci od početka, od vječnih vremena”. Prihvatimo li tradiciju i legendu o Isusovom rođenju u betlehemskoj štali, kažimo ovako: u štalici se rodio Onaj koji će kasnije za sebe reći da je baš on Svjetlo svijeta, Svjetlo koje rasvjetljuje svakog čovjeka koji dolazi na ovaj svijet. On je doista postao ljudima svjetlo – primjerom svoga života skromnosti, nesebičnosti, žrtve i predanja iz ljubavi za čovjeka Evanđelist Matej izvješćuje da je Isus rođen u Betlehemu Judinu, za vrijeme cara Heroda, a izvješće drugog evanđelista Luke to potvrđuje. To je teološki diskurs, jer svi drugi izvori koji upućuju na povijesnu figuru navode da je Isus došao iz Nazareta. Zapravo, kako sam nedavno napisao, prije će biti da je Isus rođen u Nazaretu, ali legenda o rođenju u Betlehemu se nametnula. Što se tiče rodoslovlja, Matej vodi, po lozi Abrahamovih potomaka, do Josipa, muža Marije. Tako se dokazuje porijeklo iz Davidova zlatnog doba, iz vremena i loze o kojoj su sanjali Židovi još od sužanjstva u Babilonu. Rodio se Mesija kojeg Židovi nisu prepoznali. Danas je Betlehem mali gradić u kojem se nalazi crkva Isusova rođenja koju je sagradio Konstantin oko 330., a obnovio Justinijan oko 550. godine. Sadržaj božićnih poruka je u duhu Isusova propovijedanja – mir, pomirenje, pravda za sve, to je vrijeme u kojem se traži čovjek koji u sebi nosi dobrotu, sućut i osjećaj pomoći slabijem i nemoćnom. Veselo ozračje Božića stvorilo je kroz stoljeća bogatstvo narodnih običaja. Božić se dočekuje izniklom pšenicom, posudom u kojoj su sve vrste žita, božićnim kruhom, simbolom tijela Isusova. Pale se božićne svijeće, po podu na selu, naročito u pravoslavnim kućanstvima, stavlja slama ili sijeno kao spomen na Isusov krevetac, unosi se badnjak na ognjištu na kojem se čuva žar do blagdana, također mitološke naravi, kao sjećanje na vatricu koja je u štalici grijala malog Isusa. Iza polnoćke na stol se stavljala pečena ovca, a na njenoj lopatici gatalo se o životu u budućoj godini. Božić nije transcendentalni pojam nevidljivog Boga, promišljanja koje putuje beskrajem. Ono čemu se klanjamo je čovjek, Božić – mali Bog, koji je došao na svijet po Duhu Svetom, savršenstvo Božje. Sve treba biti savršeno, pa i čestitanje Božića. Vjera u spasenje koja se rodila s Isusom Kristom dala je narodu poticaja u promišljanju kako obogatiti božićne blagdane vedrinom i veseljem. Crkveni oci uvijek su isticali otkupiteljski vid utjelovljenja. Ćiril Aleksandrijski piše: ”Onaj koji je od vijeka, rođen je u tijelu, uzevši sve što je naše, zato da bi plod tijela – mi, koji bijasmo na putu propasti, ostali u njemu, koji je postao ono što jesmo, da bi nas učinio dionicama onoga što je on.” Oprost grijeha bez kazne donosi izvjesnu sigurnost, ali ne i duhovni mir. Ne može se zanijekati istina da se grijeh koji nije kažnjen najčešće ponavlja. Tako je i svijet nakon Kristove žrtve nastavio svoj hod putem osvajačkih ratova u kojima se zbog pljačke ubijalo i gazilo slabijeg. S druge strane, krađe i drugi poroci grešnog morala prekrili su zemaljsku kuglu. Zašto treba slaviti Božić? I zašto dva puta? Prihvatimo li tradiciju i legendu o Isusovom rođenju u betlehemskoj štali (ja, naime, tvrdim da je Isus rođen skromno, ali ne kako ga želi prikazati srednjovjekovna duhovnost u talijanskih kršćana), kažimo ovako: u štalici se rodio Onaj koji će kasnije za sebe reći da je baš on Svjetlo svijeta, Svjetlo koje rasvjetljuje svakog čovjeka koji dolazi na ovaj svijet. On je doista postao ljudima svjetlo – primjerom svoga života skromnosti, nesebičnosti, žrtve i predanja iz ljubavi za čovjeka. Dva puta ćemo slaviti svi mi koji smatramo da su oni drugi zapravo naši i da će tako biti sve dok ne ujedinimo kalendar, što su već neke pravoslavne crkve učinile. Tada ćemo i zbiljski biti jedno. Isus je postao svjetlo svojom riječju istine koja proniče dubine ljudskog srca i obasjava svu povijest čovječanstva. I gdje god su pojedinci i narodi bili otvoreni tom svjetlu, tu su se smanjivala područja mraka nehumanosti, a širila se područja nade, ljubavi i svakog pravog napretka. Zbog toga je meni opet Božić: hoću da me pravoslavni oplemene, da mi kažu ”ti si naš”, da me prisvoje, jer ću ja njima reći da je tako u Božjem naumu i u Pavlovoj teologiji: da nema više oni, ovi… U Isusu smo svi jedna velika pogača koja se mora lomiti da gladnih više ne bude.

Posle veličanstvenog uspeha košarkaša na Evropskom prvenstvu, možemo slobodno reći: Ni siromašnije zemlje, ni veće sportske sile. Nije lako objasniti taj paradoks. Jer Srbija je i zvanično po većini parametara najsiromašnija zemlja Evrope, a ima Novaka Đokovića trostrukog sportistu sveta, i u samom je vrhu na kontinentu i na planeti, ne samo u muškoj već i u ženskoj košarci. Pa onda u ženskoj i muškoj odbojci, povremeno i u rukometu. Vaterpolistima po broju trofeja već dugo niko nije ravan. U vrhu su i pojedinci: atletičarka Ivana Španović, veslači, kajakaši, rvači, džudisti, tekvondoisti... Mala zemlja a takva sportska velesila. Objašnjenje tog fenomena je više nego kompleksno, jer ima tu svega: od prirodne obdarenosti mladih sa ovih naših prostora za pokret, za igru i nadmetanje, do motiva koji je postojao u svim zemljama bivšeg komunističkog lagera. Taj motiv se zove beg od siromaštva. Pobeći i obezbediti sebi pristojan život u biznisu zvanom sport. Suština je međutim u organizaciji, u vanserijskom stručnom radu i u disciplini naših devojaka i mladića, odnosno njihovoj potpunoj posvećenosti sportu. Postoji međutim i u toj našoj najuspešnijoj oblasti društvenog života i rada, druga strana medalje. U eri sveopšteg propadanja kada sportski uspesi deluju kao antidepresiv lek čitavoj naciji, političari ne prepuštaju priliku da sve te sjajne rezultate na međunarodnoj sceni - pripišu državi odnosno sebi, iako sa tim uspesima nemaju apsolutno nikakve veze. Sportisti nažalost svojim ćutanjem takvu nečasnu rabotu političara podržavaju. Neki čak to rade i otvoreno. Ima naravno i suprotnih primera ali su usamljeni. Savo Milošević recimo bio jedini fudbaler i reprezentativac, sportista uopšte, koji se suprotstavio režimu svog prezimenjaka Slobodana. Za vreme demonstracija 96/97. u akciji Kordonom protiv kordona igrao je mali fudbal sa studentima u Kolarčevoj ulici. To znam jer sam sudio tu utakmicu. Posle Evropskog prvenstva 2000. obukao je majicu Otpora. Protivio se i dugoj vladavini Tomislava Karadžića u fudbalu, ali je u tom duelu poklekao. Možda i zbog porodične tragedije koja ga je zadesila. Predsednik Saveza mu je latinskom lukavošću ponudio da za, kako je rekao, bolje fudbalsko sutra, uzme jednu od funkcija u Savezu. Milošević je to prihvatio i od tada zaćutao. Ali zašto čitava sportska struka osim, Dude Ivkovića i Duška Vujoševića ćuti? Odgovor ne može biti, mi smo sportisti, mi se ne bavimo politikom. Jer sport je nevladin sektor a to znači da političari, politizacijom sporta direktno ulaze u civilni sektor života. Ko će sport odbraniti od političara ako ne sportisti? Srbija jedino u sportu ne liči na samu sebe. Šta se to događa sa tolikim mladićima i devojkama koji su nešto najbolje što imamo na međunarodnoj sceni. Zašto ćutke podnose laži koje im se serviraju? Zar ne vide u kakvoj državi žive? I zašto ne vide da ogroman novac iz državne kase namenjen njima, odlazi u džepove ljudi koji rade u nekakvom Sportskom savezu Srbije običnoj birokratskoj hobotnici? Zar su kao mladi ljudi toliko potonuli u komformizam sadašnjosti i ne razmišljaju o budućnosti? Kako je moguće da ti pobednici Olimpijada, svetskih i evropskih prvenstava, ne vide da je za četvrt veka vladavine nacionalista, Srbija na opštem planu postala društvo luzera. Moram na ovom mestu podsetiti kako je na pokušaj politizacije njegovih uspeha, reagovao Mate Parlov, neponovljivi bokserski šampion iz bivše velike države. Bio je evropski, svetski i olimpijski pobednik. Kada su ga pitali da li će na izborima podržati HDZ, odgovorio je: "Šta vam pada na pamet. Ja nisam hrvatski, ja sam svetski prvak." Zar naši šampioni ne vide da je za njihove vršnjake u zemlji, jedina promena koju vlast dozvoljava, promena mesta boravka. Hoćete u Evropu, izvolite, imate autobuse, vozove, avione pa putujte. Nama je lepo i u Beogradskom pašaluku zvanom Srbija bez pokrajina. Vlastodršci se plaše sveta, jer im "otima" Kosovo. A oni uz pomoć Rusa, to Kosovo koje više nije srpsko, navodno brane. Zašto bi oni nešto menjali, zašto bi bilo šta radili za opšte dobro kad je dovoljno da im "Služba" napravi balvan barikade, a da oni viču: "Ne damo naša ognjišta, ne damo kolevku srpstva Kosovo, i Kosovo je srce Srbije". Mogu oni svojim neznanjem, arogancijom, glupošću, nasiljem, lopovlukom, nas u Srbiji zamajavati do sudnjeg dana. Ali imaju problema sa svetom u kome dominiraju naši sportisti. Svet je jedina nada za spas Srbije. Jer nije tačno da je gubitništvo naša sudbina. Sportisti su najbolji dokaz za to. Ono što se zove kob ili sudbina, samo je rezultat našeg nedovoljnog razmišljanja i neverovanja u sebe. Primeri sportistima moraju biti nekadašnji Savo Milošević, sadašnji Aleksandar Šapić i Novak Đoković. Oni kao i Duda Ivković i Dule Vujošević veruje u sebe, razmišljaju i javno saopštavaju šta misle. Nemoguće je da toliki šampioni, srebrni i bronzani momci i devojke ne znaju kakvo je stanje u zemlji i da ćutke prelaze preko laži. Zašto prihvataju da njihovi uspesi budu zloupotrebljavani u političke svrhe. Recimo olimpijski pobednik Davor Štefanek koga je kao mladog i anonimnog stipendirao Filip Cepter, sada za svoj uspeh zahvaljuje predsedniku, premijeru ili bilo kom funkcioneru. Kao da ne zna da je novac iz budžeta, za njegove pripreme i nagrada za zlatnu medalju naš a ne njihov. Okrenite se sportisti malo oko sebe. Da li ste čuli da je nekadašnja reprezentativka i majka troje dece Stanka Pejović, štrajkovala glađu kako bi nadležni uključili struju Sportskom društvu Radnički. A vi se zahvaljujete i svojim ćutanjem podržavate one, koji lopovima iz Zvezde i Partizana dozvoljavaju i da treniraju pod reflektorima, iako ne plaćaju struju godinama. "Moralni ljudi, a samo takvi mogu voditi državu i biti korisni narodu, ne smeju nikada pribegavati nasilju. Jer ima mnogo razloga zbog kojih si spreman da umreš, ali ni jedan zbog kojeg bi bio spreman da ubiješ. Cilj nikada ne može opravdati nedostojna sredstva, inače će propasti i pojedinac i narod koji se toga prihvate. Moralne vrednosti moraju biti iznad svega." Upamti ove reči velikog indijskog vođe Mahatme Gandija, sportska Srbijo, i probudi u sebi "zaspale pse". Nije svako ćutanje zlato.

Suknja je pravi ženski ukras! Suknja se u svim vremenima smatrala glavnim atributom ženstvenosti. A razlog za to nije samo u ljepoti takve odjeće. Stručnjaci u oblasti energetskih praksi vjeruju da kada žena nosi suknju, ona počinje da akumulira nepresušnu energiju ženstvenosti. Zato, suknja ima određeno sakralno značenje za svaku predstavnicu slabijeg pola. U stara vremena žene su oblačile isključivo haljine i suknje. I ova moda bila kod svih naroda. Na primjer, za slovenske žene osnovna odjeća je bio sarafan, indijske žene su nosile dug širok sari a japanske žene su nosile na svom tijelu kimono. Kao što vidimo, odjeća svih žena uopšte nije pretpostavljala konstrukciju pantalona. Ranije, su ljudi suptilnije osjećali svoju vezu sa silama prirode. I svima je bilo poznato da se žene razlikuju od muškaraca ne samo u pogledu fizičkih parametara. Ljudima različitog pola svojstvena je različita energetika. Za muškarce je predviđeno da crpe energiju iz svemira. A žene su uglavnom uzimale energiju iz Zemlje. Pri spomenu takvih pojmova kao što su ljubav, osjetljivost, briga, milosrđe, nježnost, naravno odmah ih, povezujemo sa ženom. Čak i u pogledu zemlje, takva opredijeljenja su opravdana. Dizajn svake suknje je takav da oblikuje proširenje nadolje, konus. Takav model suknje nije izmišljen slučajno. Vjerovalo se da takav konus pomaže ženi da bolje apsorbuje energiju i moć zemlje da postane plodnija i materijalno bogatija. Energija žene, ako govorimo o fizičkom tijelu, akumulira se u posebnom organu - materici. Muškarci po zamisli prirode nemaju takav organ. U energetskom smislu da bi muškarac dobio energiju zemlje, on mora da je uzme od žene. Kada žena oblači pantalone, ona doslovno sa njima prekriva vezu sa zemljom. Kretanje energije se zaustavlja, a ženski sveti sud u obliku materice ostaje prazan. Kao rezultat toga, žena nema šta da podijeli sa muškarcem. Ženska energija je važna za muškarce. Ona ih čini spokojnijim, uravnoteženijim i stabilnijim. Ako muškarac ima pristup ženskoj energiji, uvijek će željeti da se bavi kreativnim radom. Kada je muškarac lišen ženske naklonosti i ljubavi, on postaje agresivan, grub i surov. Ima mnogo žena koje uopšte ne nose suknje. Nose isključivo pantalone ili farmerke. Sa energetske tačke gledišta žena tada jača i njeguje svoj duh na stran način, to jeste muški. Kao rezultat toga, žena je u interakciji sa muškarcem kao da je po prirodi muškarac. Na suptilnoj ravni ovo se ispoljava tako da je energetska razmjena poremećena. Ovo se može odraziti na fizičkom planu u obliku raznih bolesti, nesporazuma i svađa u odnosima. Žene opravdavajući nošenje pantalona mogu reći da je takva odjeća veoma pogodna, da je stilizovana, praktična i moderna. Naravno, ženi u farmerkama je mnogo jednostavnije da radi, poslove koji su se prvobitno smatrali muškim, na primjer, da nosi teret, kreće brzo i spretno, itd. U odnosu na pantalone, suknja ili haljina deluju kao prirodna kočnica. A u tome je veliko dobro za ženu, donosi joj mir i harmoniju. Prava žena čak ne razmišlja o tome da radi težak posao, nosi teret ili ubrzano ide negdje. Ona će sačekati muškarca za to, koji, kao pravi vitez, neće odbiti da joj pomogne. Svakodnevno oblačeći lijepe suknje ili haljine, svaka žena može da osjeti koliko joj se brzo mijenja raspoloženje i stanje. U ženi počinje da se budi ogromna i veoma poznata energija. Naravno, i pogledi muškaraca se uvijek fokusiraju na žene u suknjama i haljinama. Pantalone žene, čak i ako su super moderne, treba da nose samo u izuzetnim prilikama. Dužina i oblik suknje takođe ima značaj. Ranije se vjerovalo da ženska suknja ili haljina mora biti maksimalno duga, kako danas kažu, do poda. Tako je ženi bilo lakše da uzima i čuva u sebi energiju Zemlje. Ako suknja ima široku ivicu koja se njiše pri kretanju i malo uvija, počinju da se javljaju torziona polja, koja su predodređena da jačaju energiju Zemlje. Rub suknje odavno se smatrao nekim krugom-amajlijom. Takva amajlija je dizajnirana da stvori zaštitu za seksualne centre žene. Zdravlje reproduktivnih organa žene i njihovo pravilno funkcionisanje direktno zavise od pravilnog rada tih centara. Slika žene u dugoj suknji uvijek podsjeća na čednost, nevinost i čistotu. Duga suknja spašava ženu od pohotljivih pogleda. A ovo je veoma važno. Takvi loši pogledi su slični zlom oku, mogu da naprave rupu u nižim energetskim centrima. Ako se to desi, tada žena jednostavno gubi svoju seksualnu energiju. Zajedno sa njom odlazi životna snaga i ženska privlačnost. Kao rezultat toga, proizilazi energetsko osiromašenje žene. Ona ne može ništa više dati svom muškarcu, tako da on gubi interesovanje za nju. Danas se mnoge žene pitaju gdje su se izgubili pravi muškarci, slični ruskim herojima. Ali razmislite sami, odakle da se pojave, ako su žene same prestale da budu takve u punom značenju tog pojma? Žene namjerno odustaju od svoje ženstvenosti, oblačeći pantalone i drugu mušku odjeću. Na sreću, moda poslednjih godina je takva da ženama pruža šansu da se vrate iskonskoj ženskoj odjeći, da se hrane snagom zemlje i ozare svojom ženstvenošću voljenog muškarca. Zato, od danas nosite dugu suknju ili haljinu i naviknite da se osjećate kao prava žena. Prevod teksta: cluber.com.ua Prevela: Beba Muratović - bebamur.com http://www.bebamur.com/blog/iscjeliteljska-moc-suknje-zasto-je-vazno-da-zene-nose-suknje-i-haljine

Pozitivno razmišljanje je jednostavno filozofija licemjerja – da je nazovemo pravim imenom. Kada vam se plače, ona vas uči da pjevate. Je li vam ikada rečeno da samo razmišljate pozitivno i da će vaši problemi nestati? Ili da ćete svoje ciljeve u životu ostvariti samo tako što ćete ih vizualizovati, uz pozitivan stav prema njima? To je filozofija koja je već decenijama popularna zahvaljujući knjigama "Kako steći prijatelje i naklonost ljudi" i "Misli i obogati se". Međutim, da li nam to zaista pomaže da vodimo srećniji i ispunjeniji život?… Ne baš. Zapravo, prema duhovnom učitelju Oshou, to je možda jedna od “najglupljih filozofija” ikada. Kada su ga pitali šta misli o pokretu “pozitivnog razmišljanja”, Osho je rekao da vjeruje da on nanosi više štete nego koristi. Zašto? Zato što to znači da poričemo stvarnost i da smo neiskreni prema sebi. “Filozofija pozitivnog razmišljanja znači biti neiskren, vidjeti nešto i poricati da si to vidio, zavaravati i sebe i druge... Pozitivno razmišljanje je jedna glupa filozofija koju je Amerika iznjedrila – ništa drugo. Dale Carnegie, Napoleon Hill, i hrišćanski sveštenik, Vincent Peale – svi ti ljudi ispunili su umove Amerikanaca ovom potpuno apsurdnom idejom o pozitivnoj filozofiji... A ona se naročito sviđa osrednjim umovima … Knjiga koju je napisao Dale Carnegie, 'Kako steći prijatelje i naklonost ljudi', prodata je u istom tiražu kao i Biblija. Nijedna knjiga nikada nije dostigla taj nivo popularnosti. Čak ni Biblija nije adekvatna konkurencija, jer je manje-više dijeljena besplatno i gurana ljudima u džepove. Knjigu koju je napisao Dale Carnegie ljudi su kupovali vlastitom voljom. Dale Carnegie je započeo cijelu tu školu pozitivne filozofije, pozitivnog razmišljanja: Ne gledajte negativnu stranu, mračniju stranu. Ali time što je vi ne vidite, mislite li da će ona nestati? Samo se zavaravate... Negativne stvari su dio života koliko i pozitivne. One su u međusobnoj ravnoteži. Osho je iskoristio ovu priliku da baci sijenku na nevjerovatno popularnu knjigu "Misli i obogati se": Što se tiče Napoleona Hilla, sjećam se da je on sam bio siromašan čovjek. To je dovoljan dokaz da ospori cijelu njegovu filozofiju. On se obogatio prodajući knjigu 'Misli i obogati se'. Ali nije se obogatio zbog pozitivnog razmišljanja – već zbog budala širom svijeta koje su kupovale njegovu knjigu, zbog svog truda i rada. Ali kada je tek počinjao, kada je njegova knjiga izašla, on je stajao u knjižarama i ubjeđivao ljude da kupe njegovu knjigu. Slučajno se desilo da je Henry Ford došao u najnovijem modelu svog automobila i ušao u knjižaru da nađe neko lagano štivo za čitanje. Napoleon Hill nije htio da propusti ovu priliku. Prišao mu je sa svojom knjigom i kazao, 'Upravo je objavljena odlična knjiga – bićete zadovoljni njom. I to nije samo knjiga, to je sigurna metoda za uspjeh.' Henry Ford je pogledao čovjeka i rekao, 'Jeste li vi pisac te knjige?' Napoleon Hill je ponosno rekao, 'Da, ja sam pisac ove knjige.' I mogao je biti ponosan: knjiga koju je napisao je bila umjetničko djelo. A napraviti umjetničko djelo od govana je prava umjetnost. Henry Ford, ne dodirnuvši knjigu, upitao je, 'Jeste li došli svojim autom ili autobusom?' Napoleon Hill nije shvatio njegovu namjeru. Kazao je, 'Došao sam autobusom, naravno.' Henry Ford je rekao, 'Pogledajte vani. To je moj privatni automobil, a ja sam Henry Ford. Vi obmanjujete druge, nemate čak ni privatni automobil, a pišete knjigu koja se zove 'Misli i obogati se'! Ja se nisam obogatio misleći, tako da ne želim gubiti vrijeme sa vama. Vi mislite i obogatite se! – I kad se obogatite, onda dođite kod mene. To će biti dokaz. Knjiga nije dokaz.' Kažu da Napoleon Hill nikada nije smogao hrabrosti da ponovo ode kod Henry Forda, iako je postalo malo bogatiji. Ali u poređenju sa Henry Fordom uvijek je bio siromašan čovjek i takav je zauvijek i ostao. Ali logika Henry Forda je bila jasna. Ne, ja ne vjerujem u filozofiju pozitivnog razmišljanja. Poluistina je opasna Osho kaže da prisiljavati sebe da stalno misliš pozitivno znači jednostavno poricati realnost svog života, a ona će se na kraju vratiti da nas ugrize: “Pitate me jesam li protiv pozitivne filozofije. Jesam, zato što sam jednako tako i protiv negativne filozofije. Moram biti protiv obje zato što obje biraju samo pola činjenice, i obje pokušavaju da ignorišu drugu polovinu. A zapamtite, poluistina je daleko opasnija od cijele laži, zato što će cijela laž biti otkrivena prije ili kasnije. Koliko dugo može ostati neotkrivena? Laž je, naravno, laž, to je kula od karata – mali povjetarac i cijela kula nestaje. Ali poluistina je opasna. Možda je nikad nećete otkriti, možda ćete nastaviti da mislite da je to cijela istina. Tako da je pravi problem ne cijela laž, već poluistina koja se pretvara da je cijela istina i to je ono što ovi ljudi rade. Negativne misli moraju se oslobađati, a ne potiskivati Osho dalje tvrdi da je štetno sputavati negativne emocije: “Negativne ideje vašeg uma moraju se osloboditi, a ne potiskivati pozitivnim idejama. Morate stvoriti svijest koja nije ni pozitivna ni negativna. To će biti čista svijest. U toj čistoj svijesti živjećete najprirodniji i najsrećniji život … Ne sviđa vam se neka osoba, ne sviđa vam se mnogo stvari, ne sviđate se sami sebi, ne sviđa vam se situacija u kojoj se nalazite. Sve to smeće se nakuplja u vašem nesvjesnom biću, a na površini se rađa licemjer, koji kaže, 'Ja volim svakoga, ljubav je ključ za sreću.' Ali vi ne vidite sreću u životu te osobe. Ona u sebi drži cijeli pakao. Ona može zavaravati druge, i ako nastavi dovoljno dugo sa zavaravanjem, može zavarati i sebe. Ali to neće biti promjena. To je jednostavno uzaludno trošenje života – koji je izuzetno dragocjen jer ga ne možete vratiti. Pozitivno razmišljanje je jednostavno filozofija licemjerja – da je nazovemo pravim imenom. Kada vam se plače, ona vas uči da pjevate. Možete uspjeti ako pokušate, ali te suzdržane suze će se u jednom trenutku vratiti, u nekoj situaciji. Postoji granica do koje možete potiskivati. A pjesma koju ste pjevali je bila apsolutno besmislena, jer je niste osjećali, nije došla iz vašeg srca.” http://www.6yka.com/novost/127722/zen-ucitelj-objasnio-zasto-je-pozitivno-razmisljanje-jako-los-savjet

Pokazao je kakav je i prema ljudima, životinjama, neprijateljima, sada je pokazao, na malo grublji način, da je on taj koji treba da ljubi ruku sveštenom licu, a ne ovaj njemu! Putin je verovatno, iznervirano što je sveštenik krenuo da se pozdravi tako što je krenuo da ga poljubi u ruku, verovatno je ruski predsednik osetio, da je to njegov zadatak i pošto je preduhitren, morao je da odreguje ovako :)… https://beograd365.com/svestenik-je-krenuo-da-poljubi-putina-u-ruku-kada-budete-videli-kako-je-odreagovao-shvatice-zasto-je-javnost-sokirana-ovim-potezom-video/

Koji su vaši lični razlozi verovanja ili ne verovanja u Boga?U čemu nalazite potvrdu za svoju (ne)veru?

Još od doba "gvozdene zavese" postoji stereotipno mišljenje da su Ruskinje zainteresovane za strance samo zato što žele da dobiju vizu i napuste svoju zemlju. Dopisnica portala "Ruska reč" Katarina Lane je ispitala da li je to zaista tako, pa je porazgovarala sa ruskim čitateljkama koje su udate za Srbe. Foto: Privatna arhivaAna i Zoran, Valjevo Ana i Zoran, Valjevo - Zoran i ja smo se upoznali na krovu. On je u Ivanovu radio na gradilištu pored zgrade u kojoj sam ja radila. Skele su već stigle i do mog prozora, a on je leti bio otvoren. Zoran je stajao na krovu te nove zgrade. Bio je visok i lep, drugačiji od ostalih. Sve vreme sam ga gledala kroz prozor i osmehivala mu se. On mi se obratio na ruskom, mada nije znao dobro jezik. Počeli smo da se družimo. Zatim se on vratio u Srbiju, tamo je počeo rat, nije bilo nikakvih vesti, a tada nismo imali ni internet. Mnogo sam brinula za njega, jer je bio mobilisan. Jedva sam sačekala da se ukine zabrana letova i otišla sam da ga posetim. Nisam znala ni kuda idem ni šta me čeka. Ukućani su me nagovarali da ne idem, brinuli su se, ali ja sam sve ostavila i otišla kod Zorana da budem uz njega. Sada imamo već troje dece. Irina i Slobodan, Beograd Foto: Privatna arhivaIrina i Slobodan, Beograd - Mi smo se upoznali 1993. godine u Moskvi. Slobodan je imao svoj biznis, naši odnosi su bili isključivo poslovni. To nije bila ljubav ni na prvi, ni na drugi pogled. Meni je jednostavno bilo zanimljivo da komuniciram sa njim, jer je Slobodan veoma obrazovan i pametan čovek. Mnogo smo razgovarali o tome kako se živi kod njih u Srbiji, a ja sam mu pričala kako mi živimo. On je tada već dobro govorio ruski, pa ga ja nisam ni doživljavala kao stranca, ako ćemo pravo. Imponovao mi je njegov odnos prema ženi, pun pažnje i poštovanja. I nije bio površan. Posebno mi se dopala jedna stvar - pričao mi je o devojci sa kojom se ranije sastajao, i rekao: "Bila je veoma lepa i ja sam hteo da mi rodi sina". Ruski muškarci su se sasvim drugačije ophodili sa lepim devojkama po tom pitanju. I evo, mi i sada našoj deci pričamo kako smo se upoznali šestog septembra, a devetog septembra sam se ja preselila kod njega. Od tada smo sve vreme zajedno. Prošlo je 24 godine, imamo četvoro dece. http://www.blic.rs/vesti/drustvo/zasto-se-ruskinje-udaju-za-srbe/46nq05j

Političari i biznismeni poslednjih godina odali su se bogougodnom poslu - zidanju hramova Božjih, što svojim, što državnim parama. SPC njihove darove prihvata oberučke, ne pitajući za poreklo bogatstva Objavljeno: 31.07.2017. 21:03h Foto: Ilustracija; Autor: Vladimir Šporčić Prva crkva koju su podigli Nemanjići zidana je između 1159. i 1166. godine. Eno je u Kuršumliji, delimično obnovljena, na uzvišenju iznad ušća Banjske u Toplicu. Poslednja u Srbiji osvećena je crkva u Bajčetini, zadužbina Tomislava i Dragice Nikolić. Označavaju li ove dve tačke vrh i dno spirale, ili samo luk sa putanje kojom se vrti večnost? U istoriji Srbije tri su perioda u kojima je podizanje crkava bilo posebno izraženo: vreme Nemanjića, druga polovina 19. veka, u kojoj se Srbija oslobodila turske vladavine, i poslednje decenije, od sloma komunizma do danas.Ali, dok se u starijim hramovima skrušeno molimo, ili sa ateističkom uzdržanošću procenjujemo umetničku vrednost ikonopisa, o novim crkvama ponekad govorimo i pišemo s rezervom prema finansijerima njihove gradnje, a ktitorske freske izložene su poruzi. Foto: Crkva Svetog Dimitrija u Bajčetini; Autor: Vladimir Šporčić NE TAKO SJAJNA ISTORIJAVazda su crkve gradili oni koji imaju para - vladari, opštine i bogati pojedinci, a Crkva se nikad nije bavila poreklom njihovog novca. „Svako ima pravo, čak i najveći grešnik“, bilo je i ostalo njeno načelo, „da se pokaje i da se iskupi makar i novcem“. Nije pouzdano utvrđeno da li novac spasava dušu... U iskupiteljsku moć bogatstva sumnjaju oni koji bogatstvo nemaju, a sva je prilika da se Bog na njihovo mišljenje ne obazire. Još nije zabeleženo da je neki hram srušen zbog nepodobnosti ktitora - eno, onoliko crkava kojima se dičimo, neke su i na Uneskovoj listi svetske baštine, a njihovi su graditelji oslepljivali očeve i trovali braću, odsecali glave kumovima, i bezdušno grabili zlato i novac.Da ostavimo pepeo Nemanjića na miru, navedimo samo neke primere iz novog doba... Knjaz Miloš je sazidao i obnovio desetine crkava, između ostalih podigao je i onu u Jagodini, a koliko mu je bilo stalo do ktitorstva, svedoči i činjenica da je u pismu upućenom jagodinskom knezu Aranđelu Milosavljeviću zapretio smrću ukoliko bi bilo oštećeno „i jedno slovo“ uklesanog natpisa o njegovim zaslugama za izgradnju novog hrama. Iste te, 1818. godine počeo je i zidanje crkve u Kragujevcu...Njegovi naslednici, Mihailo i Milan, više su bili okrenuti ovozemaljskim, državnim i političkim stvarima, ali je poslednji izdanak dinastije Aleksandar Obrenović velikim novčanim prilogom spasao Hilandar propasti, pa je upisan kao ktitor ove svetinje. Tom prilikom je iz riznice na svetlost dana izvučeno i mladom kraju darovano Miroslavljevo jevanđelje, da posle jednog veka na njegove korice ruku za zakletvu položi Aleksandar Vučić, koji će u istoriju biti upisan zbog zadužbine zvane „Beograd na vodi“...Kralj Petar I Karađorđević, čim je došao na presto 1903. godine, inače siromašan kao crkveni miš, postavio je temelje crkve na Oplencu. Ovu zadužbinu Karađorđevića dovršio je njegov sin Aleksandar, brzo i lako - pored ostalog, na obali Peka, u Neresnici, imao je dva bagera, pa je ispiranjem iskopane zemlje dobijao dva kilograma zlata dnevno...Zidali su hramove Božje i velikaši - Toma Vučić Perišić u Zakuti, Nikola Lunjevica u Vujanu... i poslovni ljudi - Ilija Kolarac, pored zdanja na Studentskom trgu, svom otečestvu ostavio je i crkvu u Velikoj Moštanici, a Persida Milenković, koja je u centru Beograda zajedno s mužem podigla internat Ženske učiteljske škole (danas se u toj zgradi nalazi Matematička gimnazija), sagradila je i manastir Vavedenje na beogradskom Senjaku.Izgradnju prve Crkve Svetog Marka na Tašmajdanu, tamo gde je danas jedan od simbola prestonice, platio je Lazar Panča, trgovac poreklom iz južne Srbije, mesto Katranica, koji je u Beogradu stekao imetak i tu umro. Njegovo ime danas nikome ništa ne znači... Foto: Budući hram Svetih Arhangela na Bagdali; Autor: Vladimir Šporčić CRKVA ORDENE NE ŠTEDIRaznolikost među graditeljima crkava, kad je reč o njihovom položaju u društvu, zanimanju i načinu bogaćenja, takva je i danas. Zajedničko im je samo to što imaju bogatstvo.SPC velike priložnike, graditelje crkava, ljude koji od svojih sredstava ulažu u projekte Crkve, odlikuje crkvenim ordenima, među kojima je najviši Orden Svetog Save.Bogoljub Karić dobio je ovaj orden 1997. godine, a 2012. isto odličje ponela je i Olivera Nedeljković Karić, jedina sestra poznatih biznismena, za gradnju crkve na porodičnom imanju u Orašcu.Miroslav Mišković, koji ovih dana očekuje pravosnažnu presudu zbog utaje poreza, odlikovan je 2006. za doprinos izgradnji Hrama Svetog Save na Vračaru.Milo Ðurašković, vlasnik „Nibens grupe“ i član takozvane putarske mafije, dobio je orden 2009. za obnovu manastira u svom zavičaju.Milutin Gašević, bivši direktor PZP Niš, nagrađen je 2010. ordenom za pomoć u obnovi nekoliko crkava u svom zavičaju. Gašević je bio obuhvaćen optužnicom zajedno s Ðuraškovićem, ali je na suđenju 2016. oslobođen.Pokojni Slobodan Radulović, bivši direktor „C marketa“ i član takozvane stečajne mafije, odlikovan je 2006. za doprinos izgradnji Hrama Svetog Save u Beogradu...Velimir Ilić zbog svog ktitorstva i pomaganja podizanju pravoslavnih crkava i manastira parama iz budžeta, i privatnim, odlikovan je Ordenom Svetog Save i sa još četiri crkvena ordena. „Sagradio sam osam crkava, u svakom većem selu kod Čačka, a mnoge sam obnovio“, sažeo je u jednom intervjuu svoj bogougodni rad.Veselin Bošković, rođeni brat Danice Drašković i jedan od stradalih u atentatu na Ibarskoj magistrali - tada je bio direktor Direkcije za gradsko građevinsko zemljište Beograda - odlikovan je Ordenom Svetog Save „u znak priznanja za mnogo dobrih dela učinjenih svojoj svetoj Crkvi, kojoj je bio iskreno odan“. U beogradskom naselju Vidikovac sagradio je Crkvu Svetog Luke.Borislav Pelević, najbliži Arkanov saradnik, sazidao je crkvu u Zaovinama na Tari, a znatno je pomogao i gradnju crkve u Kosovskoj Mitrovici. Iz razloga koji su ostali nedostupni javnosti, on nije odlikovan „Svetim Savom“, već jedan stepen nižim Ordenom svetog kralja Milutina.Orden Svetog Save dobio je i Novak Ðoković, jedan od najvećih donatora za izgradnju Crkve Svetog Mihaila u Jasenovom Polju kod Nikšića.Istim odličjem za „delatnu ljubav prema Svetoj majci crkvi, naročito pokazanu kroz svesrdnu pomoć Eparhiji mileševskoj“, nagrađen je i fudbaler Ivica Dragutinović.„Za delatnu ljubav“ i nesebično pomaganje „prilikom obnove i izgradnje više hramova i manastira“, Orden Svetog Save dobio je i bivši gradonačelnik Kragujevca Veroljub Stevanović...Crkve podižu i anonimni pojedinci. Stojan Cvetković iz Zemuna dvadeset godina gradio je - i sagradio - crkvu u svom rodnom selu Gornje Kordince kod Prokuplja. Dušan Kekić iz Beograda - inače jedan od najmlađih ktitora, ima 31 godinu - na Čemernu kod Gacka podigao je Crkvu Svete Petke... Spisak je poduži. Foto: Bratislav Gašić na crkvenoj fresci; Autor: Vladimir Šporčić BIA GLEDA I SA ZIDAGrađenje crkava u žižu javnosti dospelo je poslednjih meseci, nakon objavljivanja fotografije freske sa likom Bate Gašića i osvećenja hrama koji je sazidao Toma Nikolić dok je bio predsednik države.„Ukazanje“ šefa BIA sa crkvenog zida deo javnosti ocenio je kao krajnju pretencioznost, čak i kao blasfemiju. Tim povodom, kao kuriozitet, i dokaz da je „vreme iskočilo iz zgloba“, pomenute su i neke druge freske sa ovovremenim likovima. Posredi je, međutim, neznanje.Kroz istoriju Srpske pravoslavne crkve, graditelj crkve je gotovo po pravilu oslikavan sa maketom svoje građevine u ruci, a njegovo ime klesalo se u kamenu na ulasku. To je pravo svakog ktitora, „sleduje“ mu po prirodi stvari, tako je bilo u srednjem veku, a isto važi i danas. Zahvaljujući takvim freskama, nazvanim „ktitorskim“, mi danas znamo kako su izgledali Nemanjići. A to što Batu Gašića znamo sa televizije, i što neki od nas o njemu nemaju visoko mišljenje, sa stanovišta Crkve i njenih pravila je nebitno. Istini za volju, za neke od srednjovekovnih velikaša čijim se likovima i zlatnim odeždama divimo nema dokaza da su bili pošteniji i časniji od njega, ni korisniji za državu i narod.Sa Bagdale, brda iznad Kruševca, pruža se veličanstven pogled na grad. Eparhiji kruševačkoj na njenom vrhu dodeljena su dva hektara zemlje da tu podigne crkveni kompleks. Prvo je, pre pet godina, sazidana replika Njegoševe kapele, a izgradnju je platio Ljubomir Ćurčić, naš biznismen iz Rusije. Da plate crkvu, čije je zidanje pre dve godine došlo na red, ponudili su se braća Gašići, Bratislav i Boban. Kad je gradnja okončana, na zidu desno od vrata, freskoslikari iz Čačka izobrazili su braću, ogrnutu nekakvim vanvremenskim plaštovima, u društvu Svetog Jovana, u čiju slavu su hram i podigli.„Nisam ja tražio da me oslikaju na freskama, niti se za tako nešto uopšte pitam. To je već vekovima uobičajeno pravilo u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Eparhija kruševačka podigla je za vrlo kratko vreme pet hramova i u svakom su oslikani likovi njihovih ktitora. Ako nešto važi za sve, zašto bi u mom slučaju bilo sporno“, odgovorio je Bata Gašić kritičarima.Oko crkve su vidljiva ulaganja opštine i učešće njenog budžeta (na koji Bata Gašić ima odlučujući uticaj): veliki parking, pristupni putevi, javno osvetljenje... Eparhija planira da tu podigne još jednu crkvu, ovog puta kopiju prizrenskih Svetih Arhangela, i da tako zaokruži kompleks koji će postati duhovno središte i turistička atrakcija grada.Zanimljivo je da je Gašić, visoki funkcioner SNS, Orden Svetog Save dobio takoreći „akontativno“ - još 2012. godine. Foto: Crkva Svetog Jovana Krstitelja u Končarevu; Autor: Vladimir Šporčić MALI BOGOVI NA ZEMLJIIstom svecu, Jovanu Krstitelju, crkvu je u Končarevu kod Jagodine sazidao i Dragan Marković Palma, ali je izričito odbio da se nađe na ktitorskoj fresci. Skladna bela, uvis izdužena građevina najlepše je zdanje u selu, koje nikada ranije kroz istoriju nije imalo hram Božji. Uređeno dvorište i uslužna portirska služba svedoče o Palminim organizatorskim sposobnostima, a vrlo lep živopis u crkvi o njegovoj spremnosti da izabere najbolje izvođače za poslove u koje se sam ne razume. Freske je radio slikar iz Čačka Goran Pešić, u crkvenim krugovima najviše poznat po oslikavanju hramova u Republici Srpskoj i Podrinju. I Palma je nosilac Ordena Svetog Save.Samo nekoliko kilometara dalje, u susednom selu Rakitovu, crkvu je u slavu Svetog Luke podigao Miodrag Nikolić Feman.Elektroinženjer po struci, Miodrag Nikolić je vlasnik fabrike „Feman“ u Jagodini. Bio je jedan od osnivača i funkcionera Demokratske stranke u Jagodini i član Predsedništva te stranke. Obavljao je funkciju potpredsednika Unije poslodavaca Srbije. Nakon izbora 2012. godine, izabran je za narodnog poslanika iz redova SNS, ali kaže da nikad nije bio član te stranke. Pominjan je u medijima u vezi sa istragom ubistva novinara Milana Pantića, a u decembru 2015. „zbog naznaka da ima saznanja o slučaju“ saslušavan je u policiji. Tada je odbio da ode na poligraf.Crkva u Rakitovu po veličini je među skromnijim hramovima koje su sagradili ovovekovni biznismeni, ali pleni freskama u oltarskom delu, koje je ikonopisao Grk. Ostale freske radio je pomenuti Goran Pešić, a među njima je i jednostavna ktitorska kompozicija - Feman i Sveti Jovan jedan pored drugog. Feman je nosilac Ordena Svetog Save. Foto: Crkva Svetog Luke u Rakitovu; Autor: Vladimir Šporčić Maštovitije je na fresci predstavljen njegov kolega po struci i sugrađanin Radoslav Milenković, vlasnik „Metalke“ iz Majura, i obnovitelj hrama posvećenog Svetom Romanu u Majuru. Milenkovića, osnivača fabrike prekidača za struju poznatih u celoj Evropi, na ktitorskoj fresci za ruku drži Sveti Roman i vodi ga ka Hristu. Zbog nečega, međutim, Eparhija šumadijska i paroh majurski ovu fresku čuvaju od očiju javnosti i ne dozvoljavaju njeno fotografisanje...Istovetan odnos ima i Eparhija žička prema fresci u Crkvi Svetog Pantelejmona u Kotraži kod Guče - naišli smo na zaključana vrata, a objašnjenje u sedištu eparhije bilo je da se „tako štite interesi Crkve“. Čačanski biznismen Milenko Kostić Kole, koji se obogatio prodajom „Škodinih“ automobila i pročuo po dobrotvornom radu i pesmi Šabana Šaulića „Kole pije rakiju i vino“, 2000. godine sagradio je ispod roditeljske kuće malu i lepu crkvu. Kažu da je koštala 170.000 evra... Unutra je freska o kojoj se svojevremeno naveliko pisalo: Milenka Kostića, njegovu bivšu i njegovu sadašnju ženu i četvoro dece u čamcu spasava Sveti Nikola iz pomamljenog mora.„To je zamisao vladike pokojnog Stefana iz Kraljeva, ja sam to prihvatio, on je rekao da je to po kanonu Pravoslavne crkve iz Srbije i uopšte nemam nekih problema da se nelagodno osećam“, odgovorio je na zamerke.Kole je takođe odlikovan Ordenom Svetog Save. Foto: Crkva Svetog Luke u Rakitovu; Autor: Vladimir Šporčić CANE BEZ ORDENADa Crkva i te kako ume da vodi računa o svojim interesima, mnogo bolje pokazuje primer hrama Voznesenja Gospodnjeg na Ubu.Devedesetih godina, pošto su mu utvrđeni temelji, biznismen od onih uz čije se ime dodavalo „kontroverzni“, Stanko Subotić Cane, rođeni Ubljanin, prihvatio se ktitorstva i plaćanja svih računa za gradnju. Njegov su čin i „delatnu ljubav“ novinarima na sva usta hvalili i mesni sveštenici i opštinska vlast. Ali, kad je protiv Subotića podignuta optužnica za šverc cigareta, okrenuli su ploču: „Gradnja hrama nije počela Subotićevim novcem, nije je on lično počeo kao zadužbinu, nego opština Ub. Jeste prvih godina izgradnje davao priloge, ali davali su i mnogi drugi...“Iz opreza, ne iz gadljivosti na moguće švercersko poreklo novca, na osvećenje 2011. nisu došli ni patrijarh ni ministri, čak je i pevač Miroslav Ilić otkazao učešće u svečanosti. Bili su vernici, u velikom broju, ruski ambasador Konuzin i pevač Džej.Konuzinovo prisustvo bilo je prirodno - unutrašnjost crkve, izrađenu u plemenitoj orahovini i mermeru, osmislili su ruski projektanti, a freskopis je tri godine radio akademik Ruske Federacije Nikolaj Muhin, uz pomoć sedam vrsnih slikara iz Jaroslava.„Canetovu crkvu“ zbog ovog živopisa neki smatraju najlepšom crkvom u Srbiji, ali je Subotić „zbog interesa Crkve“ ostao bez ktitorske freske. Svesni da su se ogrešili, crkveni oci su u kamenu iznad bočnih vrata uklesali „Crkva pamti svog dobrotvora Stanka Subotića sa Uba“. Nije dobio ni orden. Foto: Crkva Voznesenja Gospodnjeg na Ubu; Autor: Vladimir Šporčić MILION EVRA RABA BOŽJEG TOME NIKOLIĆAIme ktitora, međutim, jasno je istaknuto na Crkvi Svetog Dimitrija u Bajčetini. Tomislav Nikolić „s porodicom“ potpisao se svojom funkcijom „predsednik Srbije“, baš onako kako je to učinio Stefan Nemanja u Studenici, uklesavši uz svoje ime „veliki župan“.Od svih crkava koje smo pomenuli u ovom tekstu, bajčetinska - osim možda ubske - izgleda najskuplje. Od mermernog poda do vrha kupole, svi zidovi unutra ukrašeni su mozaicima. I jedino u Bajčetini oseća se dah dnevne politike: od kompozicije na zidu posvećene porodici poslednjeg ruskog cara - što je vrlo redak motiv u našim crkvama, a Platona Banjalučkog, stradalog od ustaša, i Vukašina iz Klepaca, ubijenog u Jasenovcu, do freski četrnaestogodišnje Sanje Milinković iz Varvarina i trogodišnje Milice Rakić, ubijenih u napadu NATO 1999. godine, koje još nisu proglašene za svetiteljke.Neuobičajeno za naše prostore, jedan deo crkve pretvoren je u izložbeni prostor. Tu se, saopšteno je, nalaze pokloni koje je Nikolić dobijao tokom svojih diplomatskih poseta. Centralno mesto zauzima antikvitetski krst, dar beloruskog predsednika Lukašenka, i ikona koju je predsedniku Srbije poklonio ruski patrijarh. Kako je njihovo donošenje u Bajčetinu usklađeno sa Zakonom o poklonima, koji poklonoprimcu dozvoljava da zadrži dar samo ako je njegova vrednost manja od pet odsto prosečne plate, odnosno 2.000 dinara, neko će jednom morati da objasni.Do početka gradnje Bajčetina je pripadala Žičkoj eparhiji, sa sedištem u Kraljevu, ali Sinod SPC je udovoljio molbi Tomislava Nikolića de se selo prevede u nadležnost Eparhije šumadijske i Kragujevca, gde je gradonačelnik bio njegov sin, bez sumnje da bi se sve formalnosti oko gradnje i dozvole lakše obavile. Foto: Crkva Svetog Dimitrija u Bajčetini; Autor: Vladimir ŠporčićCrkvu je u maju osvetio patrijarh Irinej, a ostalo je da se još uradi živopis u ulaznom delu. Tu će biti freska s likovima Tomislava i Dragice Nikolić.U hramu je već urađena grobnica, kripta sa deset mesta za ktitore i članove njegove porodice.Znalci tvrde da je gradnja crkve od gradnje kuće iste površine skuplja od šest puta pa naviše, a procenjuju da bajčetinska crkva, površine 170 metara kvadratnih, nije koštala manje od milion evra. Pri tome, u cenu ne uračunavaju uređenje okoline, jer smatraju da je sve uradila kragujevačka opština iz svog budžeta...Za utehu onima koji žale za tolikim parama, mora se reći da je crkva u Bajčetini lepa, i da vredi tih para.Ako su nam crkve uopšte potrebne...(Tekst je objavljen u 80. broju magazina Newsweek (jul 2017.), koji sada izlazi jednom mesečno.)PIŠE Momčilo PetrovićFOTO Vlada Šporčić

Penzionisani general Sreto Malinović gost je novog izdanja emisije "Da se ne lažemo" autora Ratka Femića na portalu Kurira. F: Dobro veče. Ja sam Ratko Femić, Vi gledate „Da se ne lažemo“. Srbija je dobila novu premijerku, Dobila je vladu sa tri nova resora i dobila je novog ministra odbrane, u stvari, to je šesti ministar odbrane od 2012. ako računamo i VD ministra odbrane Dušana Vujovića. Međutim, najveće zamerke novopostavljenom ministru Aleksandru Vulinu su to što nije služio vojsku, iako ministar odbrane i nije u obavezi da ima završenu vojnu obavezu. Mogli su se čuti i zahevi da se objave podaci iz vojnog kartona Aleksandra Vulina da bi javnost saznala, zašto ministar, vojni, nije služio vojsku, međutim u skupštinskoj raspravi, poslanik Srpske napredne stranke, Aleksandar Martinović čitao je razloga zbog čega je Zoran Živković, predsednik nova stranke, oslobođen od vojske i to je naišlo na kritike. Dakle, sa jedne strane jedne kritikujemo, a sa druge strane zahtevamo uvid u nečiju dokumentaciju. Moj večerašnji gost, sa kojim ću da razgovaram o ovoj temi i još nekim aktuelnim temama je penzionisani generaln Sreto Malinović. Gospodine Malinoviću dobrodošli u „Da se ne lažemo“. SM: Dobro veče i bolje Vas našao. RF:Dobro, zar nije objavljivanje tih razloga zbog čega je neko u ovom slučaju novopostavljeni ministar odbrane oslobođen vojske, zar to nije kršenje Zakona o zaštiti podataka o ličnosti? SM:Možda bi na to pitanje bolji odgovor dali pravnici, na neki način mislim da jeste, ali imali ste upravo kako rekoste u najavi priliku da čujete kako poslanik nabraja, čak mislim da je tu više reč o nekim nekorektnim stvarima, jer ja sticajem okolnonosti znam zbog čega gospodin Živković nije služio vojni rok, a to je zaista jedna teška saobraćajna nesreća koju je maltene jedva preživeo i to mu se vuklo, vuklo, ’ajde da kažemo godinama i tako je i došlo verovatno da nije mogao da služi vojni rok. Ako je već to tako urađeno, to je dokaz da su nekome podaci dostupni, a nekome nisu. RF: Dakle dvostruki aršini. SM: Tako je, dvostruki aršini, ljudi koji obavljaju, koji su nosioci državnih funkcija i koji mogu i imaju pravo na osnovu recimo sudskog naloga da daju određene informacije. Ovde to nije bio slučaj. E pa kad je to već tako, kad su oni samo reagovali na pitanja poslanička o tome zbog čega nije, a ne tražeći, oni su tražili samo da se kaže, a ne to oni su reagovali uvidom u nečiji karton, sad bi bilo jako korektno da se za gospodina Vulina takođe objavi šta je to zbog čega je on oglašen nesposobnim za služenje vojske. Ono što meni je u svemu tome najmanje bitno, najmanje bitno je što on nije služio vojsku da bi bio ministar, posebno sada kada je služenje vojnog roka adakta. Ali je jako bitno da neko koji je imao takav patriotski naboj i vokabular u svim onim godinama-devedesetih godina, izbegao služenje vojnog roka kad se trebao pokazati patriotizam, patriota. Dok su za to vreme, njegova generacija, moja generacija i svi mi koji smo stariji. RF: Da, dobro, dakle Vi to spočitavate, odnosno pominjete to što on nije služio vojsku više iz nekih da kažemo moralnih razloga, zato što je on to govorio, zagovarao taj neki ratoborni pristup, a nije služio vojsku,ali vidimo sa druge strane da neki ljudi zameraju to kako ministar vojske može da bude neko ko nije služio vojsku, pa kako bi bila recimo bila žena koja ne služi vojsku ili recimo u nekim zapadnim demokratijama gde je vojska profesionalna, a dodje neko za ministra odbrane civil, što je najnormalnije danas, je li standard, kakve veze to ima što on nije služio vojsku, ako je sposoban i ako će to da radi savesno. FOTO: PRINTSCREEN SM:Pa naravno, to uopšte se ne postavlja pitanje više, to je deplasirana stvar, pošto da li je neko služio vojni rok ili nije, da li može biti, to mu nije uslov da li može biti ministar, posebno ako je neko razuman, čovek koji razume ovo, a da bismo znali da li su ministri koji upravljaju ministarstvima sile, razumni, mora se ući u njihove kartone, znate, ako niste sposobni za vojnog roka, kako ste sposobni da vodite sistem koji pod oružjem drži ne znam 30-40 hiljada ljudi i kad se dodaju, ne znam, aktivne rezerve, pasivne rezerve 100 i nešto hiljada ljudi. RF: Ali dobro generale, nekada su ljudi oslobođani i zbog ravnih tabana, e sad ako neko ima ravne tabane, to ne mora da znači da ne može da vodi jedan sistem tako. SM: A naravno, ne treba tu, znate, ovo je verujte mi i u razgovoru sa ljudima koji su još uvek aktivni i posebno ljudima koji su prošli svu onu golgotu devedesetih, najveći deo njih je ovo doživeo ovo kao poniženje, upravo iz tih moralnih razloga, znate, vi ste bili ratnik iz kafane, sada ponovo raspaljujete sličnu vrstu diskusija, neko je ostao bez doma, neko bez glave, neko bez deteta, bez brata, bez sina, bez kolege, znate, i onda šta se dešava, ta navala nakrdnog patriotizma počinje da vraća te iste ljude u doba kada su isti ti gurali tu priču na osnovu koje smo mi prošli kako smo prošli. E to je ono što nije moral i o tome se zaista moralo voditi računa, ja ne znam šta je predsednik Vučić kada je Ana odlučila da on bude ministar odbrane mislio na tu temu, ali u svakom slučaju pored nekih naziva i nekih tretmana ljudi koji su organizovani kroz vojne sindikate izašli na proteste zato što je u pitanju njihova egzistencija, ovo je još jedan način da im se naruga. RF: Da, a sada kada ste rekli „Nakon što je Ana odlučila“, i čini mi se da ste onako akcentovali to „Ana odlučila“ , šta ste hteli da kažete tim gestom. SM: Znate, gospodine Ratko, Ana je odlučila isto onoliko koliko smo Vi i ja o tome imali. RF: Mislite da je neko drugi odlučivao ovaj sastav Vlade. SM: Pa znate šta, ja ipak više verujem svojim očima nego onome što mi se servira na određenim televizijama i što neko uporno pokušava, čak i ljudi starije generacije da se ponašaju na takav način da je to zaista ispod svakog kriterijuma ljudskog dostojanstva. Mi živimo u zemlji u kojoj znamo da je na sceni one man show u svim oblastima. RF: A ko upravlja tim šouom? SM: Pa premestio se sa pozicije premijera na poziciju predsednika. Ja sam negde istakao da je to način upravljanja zemljom, tipa predsednik komiteta, ono kako smo nekada to govorili, sve ja rešavam, sve odlučujem, presuđujem, dodajem, oduzimam i tako dalje, a ostali statiraju u kukuruzu. RF: Da, a da li ste spremni i da li ćete da budete spremni da priznate gospodinu Vulinu da je sposoban ministar u koliko pokaže neke rezultate, jer su kritike na njega krenule čak i pre nego što je preuzeo mandat. SM: Slušajte, nikada ne bih za nekoga ko zaista ima vidan, kvalitetan rezultat rekao ovo je on samo zato što mi se ne sviđa njegova boja kože, ne znam, frizura ili njegova diskusija. Ovde ima mnogo razloga za sumnje, a one počinju od celog njegovog radnog opusa, pođite recimo od toga kako je on radio u Kancelariji za Kosovo, ne znam kako Vi zante o tim stvarima, ono što sam čuo, ne mora značiti da je tačno, preko koga je završavao poslove na severu Kosova i ko je taj „drug Crni“ koji je ubeđivao nestišljive u tom delu naše teritorije ako je tako možemo nazvati i tako dalje. Zatim, da li je ikada provereno recimo finansijsko poslovanje te kancelarije, nije, i što je meni recimo bilo karakteristično a zbog čega sada imam jako veliki otklon prema poverenju u čoveka, ako se sećate pozicije ministra koju je do sada obavljao, ako se sećate onih centara za pomoć starima, gernotološki, ili kako već to beše kad su dodeljivana sredstva po 200 hiljada dinara tim organizacijama i ljudima koji se bave pomoću tim starim licima, pa su dodeljivana „vidi čuda“ bračnom paru, koji su otvorili prekjuče po 10 tih organizacija, i svih tih praktično 20 organizacija su dobile tu pomoć, a onda, to je nešto što zaista je, zaista vređa pamet do bola, a onda je ministar Vulin odlučio, nakon što su novinari pronašli to, odlučio da stornira tu odluku i da sredstva opredeli nekom detetu pod izgovorom „da damo nekom švrćanu novu šansu“. Dakle, švrćan bi morao da umre da ne bi otrkrivena ta vrsta malverzacije. FOTO: PRINTSCREEN RF: Da novinari nisu to iščačkali. SM: Da novinari nisu iščačkali tu vrstu malverzacije. E zato, znate, to su stvari koje duboko ljudski poverđuju, a i na stranu to što vređaju inteligenciju normalnom čoveku. E to je nešto što ja mislim da, da će se nastaviti u Ministarstvu odbarane, posebno posle najava o privatizaciji namenske, o tome kako će namensku gurati, ovo, ono. RF: Zašto sumnjate kada se pominje namenska, šta sve tu može da bude od zloupotreba? SM: Ma može mnogo toga, znate, od toga da dolaze Arapi i Rusi, sa vidi čuda nekim čudnim parama. Do toga, na koji način će to biti privatizovano. To je da se razumemo, to je potrebno, zašto, pa mi imamo ograničene potrebe i kapacitete u našim oružanim snagama da kažemo, vojsci, policiji i tako dalje. Dakle, imamo ograničene kapacitete, ograničene su i potrebe, i naša namenska industrija koja ima dosta kvalitetnih proizvoda, nema tu sumnje, mora naći načina da svoje proizvode mimo potreba države plasira i negde na strana tržišta, a to je moguće upravo ako se izvede kvalitetno ta privatizacija. Imajući u vidu kako je svo do sada kod nas rađeno, ja uvek imam zaista neku sumnju prema tome posebno kad, znate, krene ono ugradi, dogradi, jes, nije i tako dalje. A obično se prsti stave na ono što je prilično profitabilno. RF: Evo ovih dana, odnosno danas se završava mislim, ovaj sajam „Partner 2017“, i tamo ima, tamo je izloženo, izložena su ta sredstva koje razvija naša odbrambena industrija i ima jedno oružje, novo oružje koje je razvijeno i zove se „Aleksandar“. Po čemu se daju ta imena i po čemu je dobilo ime da li znate? SM: Pa to je morao dati neki poltron. Ja ne vidim zaista nijednog razloga, ja ne mogu da shvatim da je predsednik to dozvolio. Bez obzira, evo reći ću ovo da nije evo po njemu no Aleksandar Veliki, Aleksandar Obrenović, Aleksandar Karađorđević, možemo izmišljati po ceo dan, ali ta vrsta asocijacije ti direktno vodi ka predsedniku Republike i glavnokomandajućem Oružanim snagama. Ja ne mogu da shvatim koliki bi to bio stepen samoljublja da na tom mestu ja prihvatm da se zove recimo avion „J23 Sreto“ ili Malinović ne bitno. Znate šta bi uradio onome ko bi se usudio samo da to pokuša da progura. Mi smo imali situaciju da dodje čovek na skarabudženo sredstvo, pripremljeno za ovaj sajam, vidi čuda Aleksandar i to su mediji, nisu baš ako vidite, mediji nisu to forsirali mnogo, zašto, pa blam ih. Verujem da je blam i predsednika, ali godi mu sujeti. RF: Ajde kad smo još ko odbrambene industrije, u Nikincima je za Dan pobede organizovana jedna parada i dosta medija je to okarakterisalo kao eto da je vojska Srbije pokazala čeličnu moć. Znam da ste nešto komentarisali tada i kako Vi ustvari vidite tu paradu? Kako ste je Vi videli? Da li je vojska Srbije pokazala čeličnu moć i da li vojska Srbije ima čeličnu moć? SM: Pa nije to pokazivala vojska Srbije ako smo malo bolje videli i svi oni koji su bili tamo, kao ja koji sam kući na ekranu to jako pažljivo gledao, imali su priliku da vide da se stvari ne dešavaju u realnom vremenu. Mnoge stvari se ne dešavaju u realnom vremenu. Dakle ima nasnimljenih, dosnimljenih, naknadno, ranije urađenih pa prikazanih u momentu kada se to dešavalo. To je ustvari bila demonstracija dostignuća koje radi naša odbrambena industrija, odnosno ovo je bilo nešto što je prezentovalo da kažemo dostignuća SDPR-a. FOTO: PRINTSCREEN RF: Firme „Jugoinport-SDPR“. SM: Tako je. Ja to obično nazivam nedovršenim projektima kojim na svaki način žele opravdati, odnosno žele opravdati ulaganja u to. I sad, oni imaju jedan interes i to je u redu, ali vojska ima svoje zahteve tehničke, i onda nemojmo da se čudimo zašto nijedno od tih sredstava nije ni u primisli bilo kojeg profesionalca koje se razume u oružje, ali ja im želim sreću da sve to razvijaju da plasiraju. RF: Dakle, mi to što smo videli tamo u Nikincima i što smo nazvali, u medijima, „Čeličnom moći vojske Srbije“ , to uopšte nisu sredstva koja su u upotrebi, odnosno, većina tih sredstava nije upotrebi u vojsci Srbije. SM: Pa naravno, samo ja kažem, odajem priznanje ljudima koji su zaista muški, kvalitetno, vojnički, pa i onim majstorima koji su obučeni u razne vrste uniformi, na raznim sredstvima odradili posao. Ipak to je složena operacija, posebno nešto što je nedorečeno i nedovršeno. RF: Dakle, trebalo je ipak samo gledati pre ljude nego sredstva koja smo videli? SM: Ja kažem uvek, i to je moje iskustvo sa takvim stvarima, uvek odajem priznanje ljudima koji zaista zdušno se trude da bar sve to prođe najbezbednije što je moguće i najkvalitetnije što je mouće kad su u pitanju oni. Tu imate recimo jednu situaciju, ta moć vojske, koja je moć vojske ako načelnik Generalštaba sedi na toj glavnoj, centralnoj bini, dok bivši načelnici Genralštaba koji su mnogo toga otpratili u onome što je prikazivano, sedeli su u nekom šatoru i gledali taj prenos iza. Dok su iza aktuelnog načelnika Generalštaba sedele starlete, kumovi, kume i tako dalje. RF: Čiji kumovi i kume? SM: Pa bilo čiji, ne bitno je, znate, aktuelnih, kumovi aktuelnih. RF: A je li to uvek tako u vojsci, je li Vi ste bili zamenik komandanta vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane je li, je li bilo kada ste vi bili aktivni na vrhuncu karijere? SM: Da Vam kažem, bilo je prikaza ovog i onog tipa, za narod, za publiku, tehnika, vežbe i tako dalje, ali nikada, ama baš nikada verujte mi nije mogao na svečanoj bini da se sresti neko kome nije tu mesto, dakle tetke, strine i ne znam, ovaj iz ove pratije, onaj iz one partije, zna se tačno koga sleduje da bude na bini i niste mogli videti da načelnik Generalštaba nije uvek uz ministra i niste mogli videti da ne sede generali tu negde iza i niste mogli videti da su penzionisani načelnici generalštabova da su negde na klupi za rezervne, sklonjeni potpuno. RF: Vi ste de penzionisanli 2011. godine, je li? SM: Dobro si rekao, ja sam se penzionisao, otišao sam po ličnom zahtevu. RF: 2011. godine, dakle, ali ipak još imate Vaših klasića u vojsci, prijatelja u vojsci, imate neke insajderske informacije, pa možete li Vi da nam otkrijete i da nam razbistrite malo tu misteriju kada će ti migovi da dođu? Kada će da dođu, odnosno koliko će da ih dođe i da li ćemo mi da ih, koliko ćemo mi da ih platimo odnosno? Jer je bilo raznih spekulacija prvo da ćemo iz Rusije da dobijemo šest, pa da ćemo iz Belorusije da dođe još nekoliko, pa da je to poklon, pa da poklon košta oko 200 hiljada evra, 200 miliona evra odnosno. SM: Znate, ta nakaradna medijska kampanja za potrebe izbora od početka vođena, dovela je u situaciju da je sve više u ovom društvu i državi postalo irelevantno. Ničemu se više ne može verovati, niti ima nešto da nas može obradovati, koliko god bila lepa vest, a da u startu verujemo da je dobra. E upravo se tako desilo i sa ovim migovima, pa ne daju prelet, pa ovo, pa ono, što nije tačno. Ima međunarodni vazdušni prostor, najavi se let kao takav, naoružan, nenaoružan, ovakav, onakav, postoje procedure, izvolite preletite vazduhom. RF: Šta je problem stvarno kako da transportujemo avione, pa ako su u letnom stanju, ako mogu da lete. SM: Pa to je ono što ja sve vreme pokušavam da razjasnim neke stvari, ljudi, kakve smo mi to avione uzeli, dobili smo poklon, prateći paket tog poklona za koji ne znamo još uvek šta je, košta 185 miliona, kako, a ne znamo šta je. Mora se obratiti pažnja, 185 miliona, Ratko, evra. Nije to, ne znam ti šta, to su ozbiljni novci posebno za našu državu, za naš sistem odbrane. Ali o čemu se tu radi, zato narod misli da je avijacija skupa igračka, zato što se ogromne pare daju na polovnjake, nije na polovnjaka, nego na aranžmane koji se sad u prva faza, druga faza, treća faza, četvrta faza i ja se uvek naježim kad vidim kako generali podigravaju nečemu, objašnjavajući uporno faze, a zjapi ogromna cifra koja se ničim ne može opravdati, ne znam da si atomsku bombu uzeo. RF: A šta bi to moglo da bude? A šta bi mogao da bude taj prateći paket? SM: Pa vidite, to su rezervni delovi, remont svih aviona i tih šest koje dobijamo na poklon, kako rekoše ili kao donaciju i ovih naših četri u nekom daljem periodu i onda modernizacija. To su oni koji su već stari preko 30 godina. Dakle, računa se da će se na njima izvršiti remont tako da će se oni po stanju produžavati, pa možete Vi babu da produžavate po stanju koliko god ali to je, po meni, jedna strateška greška kojoj se prilazi. Ti avioni su trebali što pre biti dopremljeni, dovedeni na nivo SD na kom su naši avioni, da se što pre ubace u obuku, da se obučavaju piloti jer mi tu imamo problem, da bi se oni uvrstili. O modernizaciji se može govoriti tek nakon isteka rokova na remonte. Zašto?! Znate, mi smo imali zacrtan cilj da krenemo ka nabavci novog višeborbenog aviona i ovo sam video kao odlično prelazno rešenje, da ne izgubimo na obuci, da nam ostanu sposobni piloti. RF: Dakle ipak je to dobro rešenje, da se ne gubi taj kontinuitet? SM: Da se mi razumemo, Ratko, ne treba ovde voditi polemiku, trebaju li ili ne trebaju, avioni su potrebni, a hajde sada da vidimo na koji način da se priđe toj potrebi. Ako ih već dobijamo na poklon, hajde onda da uradimo, da nas taj poklon ispadne najjeftinije moguće, a da iz toga izvučemo najveće efekte. Mi ćemo dobiti te avione koje će u narednu godinu da budu po nekim magacinima, neki delovi će im biti raznošeni nazad u Rusiju na remonte, nešto ovde, Moma Stanojlović i tako dalje, za to vreme teče starosni resurs ljudi koji to treba da iznesu, a to je i vazduhoplovni tehnički sastav. RF: Mi treba da obučimo nove kadrove, je li? SM: Tako je, a nama starosni prosek pilota je sve već i veći i prispevaju za penziju. U moje vreme je bilo pilota po tadašnjem zakonu, koji su mogli da odu u penziju sa 41, 42 godine, a nama je sada toliki prosek. E sad, uzmite dvadeset devetku koja je vrlo ozbiljan vazduhoplov, za koga treba pre svega jedna dobra obuka na ranijem tipu vazduhoplova sa koga se prelazi, recimo, bilo je na MiG-27. Sada se prave neke kombinacije i ja apelujem na moje kolege iz vazduhoplovstva da otvore četvore oči i da se ne ide glavom kroz zid i da se bira ono što može da iznese obuku na tom vazduhoplovu, sa znanjem i mogućnostima i sa zdravstvenim biltenom koji imaju. FOTO: PRINTSCREEN RF: Kakvo je stanje što se tiče helikoptera? Dakle, kupili smo dva Mi-17 koliko se sećam, je li, treba još neka dva da kupimo ili ne znam kakav je dogovor. Bilo je priče oko nekih nemačkih helikoptera. SM: Ja više stvarno ne znam, ali koliko znam već je predugovor ili ugovor za Erbasove helikoptere H145, tih 6 plus 3 ili devet helikoptera, od kojih 3 dobija MUP, a 6 vojska. To je nešto zaista novo, apsolutno novo, što se uvodi u naoružanje našeg vazduhoplovsta. E sad, ako uđete kako se krenulo u tu nabavku, opet dolazimo u jedan problem, bez obzira što ja podržavam nabavku tog helikoptera, ali ne podržavam način na koji se to radi? RF: Šta je sporno u tom načinu nabavke? SM: Odlučuje premijer da nama treba helikopter, baš H145, mimo taktičkog nosioca, to je Komanda vazduhoplovstva. RF: Ima onaj TTZ, još dok sam pratio vojsku, taktičko-tehnički zahtevi, pa po tome ide dalje, je li? SM: Tako je. Sve to ide odozdo prema gore. RF: A ne odozgo, sa samog vrha. SM: Ja sam kupio, a sad ti opravdaj sad ovo što sam ja kupio. Pa znači tu je otvoren prostor malverzacijama, gde su tenderi, gde je međunarodni tender, gde je zahtev za informacijama, gde je masa toga?! Ukoliko to nije sporazum država-država. Nije. To je država-firma. A onda, ako je država već u tome, šta se onda javljaju toliki posrednici?! E sad kad uzmete jednu stvar, to je helikopter koji ima oružja kojeg ima i što je najveća stvar, da smo navodno pojeftinili njegovu cenu, mi nećemo uzeti to njihovo naoružanje koje ide uz njega, mi ćemo da integrišemo naše. E to je ono što mene najviše plaši. Ma nemoj da integrišeš, uzmi to što uzimaš, kad uzmeš jednom kako valja, posle definiši taktičke zahteve i ono šta možeš kačiti, šta možeš dograđivati i tako dalje. Naravno, sa znanjem i odobrenjem fabrike koja je proizvela to, znate. Nije sve za karabudženje, a hvala Bogu, naša čestita firma SDPR, je spremna da skarabudži sve živo, samo da bismo stavili ruku na vojni budžet i nadoknadili na promašajima. RF: Ako SDPR radi tako dobro, dakle, razvija neka sredstva, onda kažete, spremni su sve da skarabudže. Ne znam, ako prodaju to, gde su te pare? Gde završava taj novac? SM: Možda sam ja malo i grub kada kažem te stvari, ali znate, kao vojnik koji želi da dobije sredstvo odmah u upotrebu, a ne da mi ga dovezeš, pa još dve godine čekam može li ova raketa, može li ona, može li ovo, može li top, ne može li, buši šaraf ovde, buši šaraf onde, zašto?! Da bi smo kao uštedeli 100 evra, ajde sad da karikiram stvar, a onda sve to što radim košta me 1000 evra. Pa ko je ovde, o čemu se tu radi. E sada, ako ta firma tako dobro posluje, ja sam čuo evo, Vi možete da proverite novinari ste, da je SDPR uzimao kredite da bi isplatio lične dohotke svojim radnicima, zaposlenima. Ako je to tačno, o čemu mi onda govorimo? RF: Stevan Nikčević kad je odlazio tu kaže da je na računu ostavio ne znam koliko miliona. SM: Priča se oko 100 miliona evra. RF: Da. SM: Priča se da je ostavio oko 100 miliona evra. Nešto se je taj SDPR u vremenu, okolnosti se da se razumemo promenile. RF: Nisu to neke pare da se potroše, šta ja 100 miliona, šta znaju deca šta je 100 miliona. SM: Jeste, jeste. Šta znamo mi šta je 185 miliona, ali imaćemo u regionu, imaćemo ovde, imaćemo ovde . Nećemo imati. Možda ćemo imati, ali ko će to da opslužuje. RF: Još jedna vruća tema ovih dana, a odnosi se na odnos nekih velikih sila pa i čak odnose vojne moći, Ruski humanitarni centar u Nišu, dakle ponovo je postao tema, dolazio je ovaj Brajant Hojt Ji i indirektno je rekao da to smeta politici Sjedinjenih Američkih Država, dakle šta Vi mislite, da li zaposlenima u tom centru Srbija treba da da neku vrstu diplomatskog imuniteta, diplomatskog statusa? SM: Da Vam kažem, znate zašto su Amerikanci tu pali? Normalno da ne trpe jedna kuća, a dva gospodara, znate, ispotpisivali ste sve sporazume sa NATO-om, počev od Sofe, Status snaga, Logistika i tako dalje, levo, desno. To je jedna stvar. Drugo, ako je to humanitarni centar, u čemu je onda stvar? Postoje i druge humanitarne organizacije u državi da li to znači da bi im trebalo da im damo taj status? Hajde ako državno rukovodstvo ima hrabrosti da se opredeli i jasno definiše šta hoće da tu boravi u tom centru u Nišu onda neka ga tako i definiše, ja nisam apsolutno protiv toga da se da što kaže „eksteritorijalni status“ tom humanitarnom centru, ali onda moraćete da promenite i naziv toga i najveći deo namene. Šta sve to obuhvata, pa po toj logici mogli smo dati organizaciji gospođe Nataše Kandić diplomatski imunitet. RF: A recimo, čule su se primedbe upravo ja mislim iz DS-a da bi ukoliko se da imunitet, odnosno ukoliko bi taj centar dobio neku vrstu eksteritorijalnosti, da se Amerikanci plaše da Rusi onda tu mogu da dovezu šta god, neki raketni štit, mogu čak i atomsku raketu kao da instaliraju tu, da niko neće moći da iskontroliše. Da li je to baš to tako? SM: Što bi rekli Sremci: „A možda su u šumi?“. Znate kad krene to lančano, posebno kad gledate medijski šta ko, gde, ovo, ono, levo, tamo, desno, ovaj, nema tu nikog normalnog ko bi došao tu, a da me pomisli da smo mi sluđeni. Postoje pravila igre za neke stvari, mi smo isuviše mali da bi se tu baš sudarile Amerika i Rusija ili NATO i Rusija i tako dalje. RF: Mislite da neće od toga izaći neka veća tema? SM: Naravno, naravno, ne vidim ni zašto bi. RF: Šta mislite, da li će opstati taj centar u Nišu. SM: Pa ja ne znam, vidite, ja ne znam šta se sunštinski tu iza brda valja i neumesno je i da komentarišem, ali ako je kao takav imenovan kao humanitarni centar koji će služiti za pomoć, nepogode i ne znam za šta sve, gde su se oni zaista uvek pokazali i korekno i izdašno u granicama mogućnosti i onome što im je odobreno. Odlično, i to treba gajiti i održati, naravno, oni, koji su razlozi da to bude toliko aktuelno, samo zato što Amerikanci imaju status, oni imaju status u prolazu, njihov status je u Bondstilu, da li ova država ima suverenitet nad time? Nema, ne može da odluči ovako ili onako, znači tu su dve stvari potpuno različite, a zašto se insistira na tome, to će morati u jednom trenutku gospodin Dačić jasno da kaže, ukoliko on razume to o čemu govorim. Sudeći po tome što je komentarisao SOFA sporazum i tako dalje. RF: Pa da, Dačić je govorio kao da baš nije razumeo šta znači SOFA sporazum. Dakle, Dačić je govorio o tome, o toj potrebi da bi smo možda mogli Rusima da damo neku vrstu imuniteta, ukoliko sam ja dobro razumeo. SM: Može biti, a i ne mora. Dačić nije u vlasti samo 2 godine od 90-tih godina na ovamo, šta se on ponaša kao da je pao s neba, neko je to drugi, ja ne znam, ja sam samo tu sedeo i onda je naišao neko?! RF: Taj sporazum, SOFA sporazum je potpisan u vreme kada je on bio u Vladi, bio je član Vlade. Pratim Vas inače, Vaše aktivnosti na društvenim mrežama i vi se često vraćate na ovu aferu hilikopter, gde je poginulo nekoliko građana ove zemlje i nekoliko Vaših kolega, je li. Šta je to šta Vas najviše žulja u toj aferi? FOTO: PRINTSCREEN SM: Prvo najviše me žulja što su poginule moje kolege i putnici, koje su oni otišli da preuzmu sa bebom koja je bila u kritičnom stanju i pokušaju je spasti u uslovima u kojima hilikopteri nikada u istoriji vazduhoplovstva nisu leteli. RF: To su bili ipak nemogući uslovi. SM: Nepovoljni, neka bude i da su složeni meteorološki uslovi, ali su bili nepovoljni za letenje. To je jedna stvar. Druga stvar. RF: Tada je MUP trebao, MUP je prvo bio pozvan, ali su oni kako da kažem rekli da oni taj zadatak ne mogu da izvrše. SM: MUP je tako je, MUP je odbio. Nije kaže odbio, nije znate , pa ne može uopšte da se kaže, ne postoje uslovi za izvršenje zadatka i to je profesionalni start onoga ko odlučuje o upotrebi hilikoptera, a to je komandir Teslić, te MUP-ovske eskadrile. I odajem mu priznanje. Vrlo profesionalan odgovor, i verovatno je imao probleme, ali on ima kompletnu eskadrilu i obraz i ljudski i profesionalni, znate, to je jedna stvar. S’ druge strane, krenuo je pritisak na onamo, vojsku koja je mlada za potkusuriranje svima. Mislim pritisak, to su sada pitanja komunikacije, ono što ja znam jeste da su cepani neki transkripti kojekakvih razgovora i tako dalje, levo, desno. RF: Znači ne postoji celokupna građa šta se desilo tamo? SM: Naravno da ne postoji, vidite, cinizam je, ima li goreg cinizma kada već odmah izađe i tada aktuelni premijer i kaže „Šta hoćete da kažete, da su Lončar i Gašić krivi zato što su želeli spasiti bebu?“. Molim Vas koja je to akrobacija, ne nisu krivi zato što su želeli to, krivi su zato što je beba sa sve posadom i putnicima poginula. E sada, ajde da rasčlanimo odgovornost, ko je inspirator takvih dešavanja? Ko može biti? Evo uzmite Feketić, dodam ti dete, pade dete, evo ti ga ponovo, donesi, prenesi, hilikopter. On je imidž mejker koji prave takve stvari ljudima, dovode ih u takve situacije da izgledaju smešno, onda jurenje, otmica deteta, hvata ovaj, hvata onaj ministar, ja unosim helikopter, stvara se ona situacija kod naroda kako oni brinu o narodu, radite samo svoj posao, najbolje ćete brinuti tako, ako ga dobro radite. A unošenje i iznošenje, to će raditi neko drugi, znate. Evo recimo zanimljiva stvar, ima li igde u ovome ministra Ljajića. Meni recimo taj doktor Ljajić Dževad koji je poginuo unutra, nešto mi tu. Ali neka on to objašnjava njihovoj porodici, neka se oni međusobno objašnjavaju po tom pitanju. Ovo što je činjenica, činjenica je da je ministar zdravlja inicirao taj zadatak i na kraju on nigde nije bio u tim stvarima, čoveče imaš li bar malo morala, imaš li ljudskosti. Onda nesretni ministar odbrane koji je doveden u situaciju da naređuje nenadležno nenadležnom i da posle ga dovedu u takvu situaciju da ne zna nesretnik šta da kaže, da li je bio u Kruševcu ili je bio tamo. Bio je u Kruševcu i došao je kada se hiikopter sleteo, došao je iz Kruševca i tamo tražio, i mogu i zamisliti kako se i osećao, bez obzira što ne mogu da mu oprostim to, jer on mora da ima odgovornost, on je ministar odbrane , on mora da zna kakvu odgovornost ima za ono što čini i onda preskačemo načelnika Generalštaba. RF: A sada je postao direktor BIA. SM: Pa ja mislim koliko god neko govorio ja mislim da je on kažnjen, mislim da je to kad uzmete rang ministar, kada uzmete šefove službi i tako dalje pogledajte ko je, koliko god to zvučno izgledalo. RF: Generale, jeste li svesni da kada ljudi čuju ovakav Vaš istup, pa dobro ovo i nije možda prvi put da ovako govorite, da će da kažu aha, a gde je taj general politički, zašto ste Vi ušli politiku? SM: Znate šta, svako onaj ko želi na ovoj diskusiji da me poveže sa politikom , dobiće takav jedan odgovor da mu se neće svideti. Ovde su u pitanju životi mojih kolega sa kojima sam ja godinama radio mnogo složene zadatke i nikada nismo došli u ovu situaciju kad su u pitanju životi, da se tako olako gurnu negde, bez ikakve zaštite, Vi morate zaštiti posadu i od njih i od sebe, a i od onih odozgo. RF: Ali dobro, bez obzira na to, na komentare na ovu situaciju, ali inače žustri ste u kritikama ove vlasti. Zašto ste, šta je bio vaš motiv da uđete u politiku. Zašto baš demokratska stranka, pogotovo što za Dragana Šutanovca važi eto kao, Šule uništio vojsku, topio tenkove, šta sve nije radio? SM: Da, da to je ta percepcija, Šule ovo, Šule ono, levo, desno. RF: A vidimo da su se kasnije ti tenkovi pojavili, da nije istopljen nijedan tenk. SM: Ratko da Vam kažem, najlakše je to proveriti Zakon o dostupnosti informacija od javnog značaja, obratite se Ministarstvu šta je bilo sa tenkovima i dobićete odgovor. Ali znate stavljena je percepcija Šutanovac je topio tenkove, sve ono , politika koju vodi Ministarstvo odbarne, politika koju vodi državno rukovodstvo, ono što se donose krupne odluke koje imaju strateški odjek je pitanje komplentnog državnoga aparata, ne samo samo jednog ministra. Ministarsvo je samo operativni deo sprovođenja određenih stvari. FOTO: PRINTSCREEN RF:Niste mi odgovorili za motiv, zašto ste ušli u politiku? SM: Vidite, na kraju to je ispali i slučajno. Kada sam prošle godine, negde čini mi se da li je avgust mesec me je gospodin Šutanovac pozvao da se vidimo, popijemo kaficu i porazgovaramo i tad mi je rekao da ima nameru da se kandiduje za predsednika Demokratske stranke, ja sam se onako nasmejao i rekao: „Šta su do sad čekali“, obzirom da znam koliko su njegove menadžerske sposobnosti, da upravlja, organizuje, da vodi sistem i tako dalje, a stranka je takođe nešto što treba, na čijem čelu treba da budu dobri organizatori, koji rezumeju i politiku i dešavanja i pre svega organizaciju, a on je taj čovek koji je to i pokazao Ministarstvu i na kraju krajeva, njega su stranci proglasili najboljim ministrom ove Vlade, ne ja, ja nemam od toga ništa. Znači on me je pozvao i porazgovarao, i rekao šta, gde i bili bio voljan da mu pomognem u resoru u kome smo oba bili, on za mandat, a ja za celu karijeru. Kažem nije nikakav problem, pomoćiću sve što je moje, ako možemo pomoći da sistem odbrane, ono iz čega smo došli postane bolji, jači, da služi i na čast i na ugled i da imamo što kaže i bezbednu sadašnjost pa i budućnost, ja sam spreman u to svoje resurse da uložim. Nisam političar, nisam.. RF: A da li Vas generale, da li Vas pogađa to kad ljudi, građani ove zemlje koji možda imaju drugačiju političku orjentaciju, kada Vas politički protivnici zovu „Žuti general“, a Vi ste na primer jedan od ljudi, eto znam to jer sam inače dugo pratio dešavanja u vojsci koji je među prvima 99-te odleteo među NATO avione da se bori protiv njih, da zaštiti je li ovu zemlju, kakvu ste i zakletvu i dali, da li Vas pogađa posle svega toga to? SM: Pa znate, neumesno je da Vas premijer javno na televiziji označi kao NATO generala demokratske stranke, ne znam ovaj zutog, ovaj onog, ovaj onog i što me sadašnji, evo ako već nije izabran ili budući ministar Vulin, stavio u kontekst maltene atentata u Jajincima, tako je pričao , gde je prosečan građanin mogao da pomisli da je general neki tamo se pojavi, a onda imamo atentat i tako dalje. Mene je to i zabaljalo na neki način, povredilo je mnoge moje prijatelje, kolege, ljude koji su eto delili sa mnom neku sudbinu. Ja kao čovek, sve onošto sam radio kao vojnik, smatram da je to bila moja obaveza, nikakvo to nije to herojstvo, ni ovo, ni ono, ne gledam na sebe na takav način, ali moja jedinica i moji ljudi su učinili najbolje i najviše što su u datim okolnostima mogli i na šta sam ja ponosan, da ne spominjemo periode prethodne, naravno da ne može čoveku biti eto da kažem jednostavno da čuje te svoje ime u tom kontekstu, znate, jer kad Vas imenuju NATO generalom i još demokratska stranka, to je već rečenica koja apostrofira izdajnik i nema kud. RF: To se ovde olako etiketira. A šta kažu Vaše insajderske informacije, ko će da bude novi načelnik Generalštaba, jer general Diković je izjavio u poslednjem broju Newsweek-a da se on ne plaši smene, da si se nešto kuva, da li se kuva neka smena? SM:Da Vam kažem, ja se u principu ne bavim kadrovskim rešenjima, nego ponašanjem i radom tih kadrovskih rešenja na pozicijama na kojima jesu. Mi smo imali situaciju da dovedete načelnika Generalštaba da prvi čovek vojske bude čovek koji nikada ničim nije komandovao. Kažu on je pametan, a šta, mi smo idioti što smo bili u komandnoj liniji. Pustite Vi to, na čelo vojske mora doći vojnik koji je imao kompletan komandni lanac napredovanja. Da l’ se on zove Pera, Mika, Laza, Đokica ili ovaj ili onaj to je manje bitno i ja ću na njega posmatrati ne lično, nego nekoga ko obavlja najvišu vojničku dužnost, nekoga ko je prvi vojnik i nekoga koji daje ton kako će biti tretirana vojska. Mi sada imamo jednu situaciju, u kojoj vojska nije, ja ne znam, pa evo u istoriji koju ja pamtim kao profesionalni oficir, nikada nije bila ovako tretirana kao sada. A za to je pre svega odgovoran prvi čovek u ovoj sveri, to je načelnik Generalštaba. Političari, sportisti, znaju, ne znaju, ali ako ti saginješ glavu tamo gde ne bi smeo iz pre svega profesionalnih razloga normalno je da će oni pomisliti da to tako treba, kao što se desilo i sa helikopterom, on umesto da je odmah podneo krivičnu prijavu protiv ministra odbrane, udaljo generala Bandića sa dužnosti dok se ne reše ove stvari. Tako bi reagovao pravi, a ne kao nisam ja odavde pa, tako se bre ne ponaša pravi general, to da l’ se on plaši, pa ne mora da se plaši, čak mislim da ga neće ni smeniti evo kako god, pa oni na godinu puni pune zakonske uslove da po sili zakona ide u penziju, puni 58 godina, on je znači šezdeseto godište. Zašto bi neko pravio neke potrese u tako kratkom periodu, a nema neke posebne potrebe, naravno tu i tamo se puštaju baloni, te biće Pera, te biće Đokica, te ovaj kandidat, te onaj, pa te neki pukovnik čeka i tako dalje. Kakvo god rešenja da bude, neka bude rešenje koje će raditi na dobrobit i vojske i sistema odbrane i države. RF: Gospodine Malinoviću, hvala Vam na ovom gostovanju. SM: Hvala Vama. RF: Ovo je bilo sve za večeras, budite sa nama i sledećeg petka od 21 sat sa novim gostima i novim temama. Ratko FEMIĆ

Čujete li nekad − što manje znaš, mirniji si? Da li je neznanje stvarno blagoslov? Da li je neznalicama lakše, ne vide li zaista patnju drugih, ne dotiču li ih malverzacije banaka, loša situacija, tuđa bolest i nemaština? Jesmo li zaista slepi ili smo odlučili da ne vidimo? Svakodnevno se srećemo sa najrazličitijim situacijama u kojima možemo videti neki problem, ako tako odlučimo, naravno. Prosjaci na ulicama − da li je naš problem njihova nemaština? Ljudi najčešće prođu okrenute glave. Koliko vas je prestalo da jede brzu hranu i odreklo se gaziranih sokova samo zbog toga što je to loše po zdravlje? Šta je sa pušenjem? Kako reagujete kada na TV-u slušate doktore koji iznose rezultate istraživanja koja idu u prilog većoj smrtnosti pušača?

ulturološki ili ne, zapisano u tradiciji ili ne, tek na svim listama srećnih naroda uvek smo negde pri dnu. Možda sreća može da se izmeri po osmesima, a možda i po subjektivnom osećanju ili po krvnim zrncima, ali ta stalna potraga za osećajem sreće i traženjem mana neke od nas je presekla i učinila manje svesnim sreće koju imamo sada. Čudno je to čega se sve čovek seća. Kažu da su emocije odlučujuće za to šta ćete trajno memorisati, posebno iz perioda detinjstva. I možda su baš one krive što se jednog nimalo važnog, niti posebnog događaja sećamo svi iz generacije odeljenske zajednice jednog osmog dva „Ujedinjenih nacija“. Nije nam taj događaj promenio život, niti je imao bilo kakve posledice, ali iz nekog razloga, ne samo da ga se sećamo, već mu se i danas kao davno odrasli ljudi smejemo. Možda je u pitanju naglasak profesorke francuskog, jedne od mnogih koje smo imali i koja se najkraće zadržala, ali njena reakcija na kikotanje drugarice Maje, koja je uvek imala zarazan smeh, dana je nešto čemu se mi kikoćemo. „Maja, ako ne prestaneš da se smeješ bićeš ispitana, ocenjena, izbačena i upisana“. Niko od nas ne ume da objasni šta nam je danas smešno u toj rečenici. Niti zašto je se ama baš svi sećamo, sa sve ispravnim naglaskom profesorke zvane Maja. Niti zbog čega smo se tada cepali s glavama pod klupama. Ali nas taj događaj beskrajno veseli. Možda je to zbog onog deteta u nama koje nije odraslo, deteta koje se sa sistemom ukalupljavanja borilo na svoj način, ali tek vrlo često pomislim na tu scenu i taj iskren smeh kad putujem do redakcije 52-ojkom, onom istom u kojoj čuveni vozač Milorad Zatezalo poželi dobar dan svakom putniku. I „natera“ ga da mu se osmehne iako je pre toga bogoradao na nekoga jer nije hteo da se pomeri sa vrata a na sredini ima toliko mesta. Novinarski posao nije lak, ali hvala bogu ne zahteva rana ustajanja, pa kad vas okolnost na to natera da se gužvate s onima što rade od sedam do četiri ili od osam do pet, odlična zanimacija u busu mogu da budu ili slušanje muzike, pisanje poruka ili analiziranje ljudi. I nepogrešivo često pomislim: koji je naš problem pa smo toliko ozbiljni?

"Voleo bih za života da vidim jednu spomen-ploču na Kalemegdanu, baš na mestu gde je poslednji put pevala, gde se na kraju desio jedan od najvažnijih i najpotresnijih događaja u istoriji moderne pop kulture, što će već i vreme da pokaže", rekao je Sagor Mešković, direktor komunikacija Exita u jednom od intervjua koji je dao Branku Rosiću za Nedeljnik. On je bio si iza bine sa Ejmi Vajnhaus na onom čuvenom i tragičnom beogradskom koncertu. Na pitanje kada je shvatio da je ona došla u Beograd da sahrani karijeru, Mešković je rekao: "Sećam se trenutka kad je krenula ka bini. Pre toga je niko od nas nije ni video. Čuvali su je njeni ljudi od aerodroma, pa sve do nastupa, vozili je u zatamnjenim kolima, ogradili njen deo bekstejdža dodatno. Njeni ljudi, koji su u Beograd došli tri dana pre da isprazne sve sobe od alkohola. U bekstejdžu nije smelo da se popije ni pivo, ne samo u njenom, ograđenom delu sa svim prostorijama, već nigde iza bine. Godinu dana se pisalo kako je bolje nego ikad, kako se rešila svega, kako snima novi album, kako je srećno zaljubljena. Par nedelja pred beogradski koncert, inače prvi na turneji, verenik je ostavi i tu krene sve ponovo. Tabloidi kreću ponovo da je razapinju, ona još dublje tone. Mnogi ne znaju kako je to. Posebno ne oni koji razapinju, ne znaju kako je sa te druge, njene strane, koliko čovek ne može nikad da bude dovoljno jak da izdrži tu vrstu poniženja i uvreda sa naslovnih stranica. Njeni ljudi su sve žive, uključujući i predgrupe izbacili iz bekstejdža direktno u publiku, mada su neki posle još i pričali kako su bili tu, što naravno nije istina. Ostavili su samo par nas kojima su dali njihove propusnice, jer smo im bili potrebni. Kada se ona konačno pojavila i krenula ka bini, još uvek je sve delovalo normalno", ispričao je Sagor Mešković. On je dodao i da se videlo da nije trezna, ali je bila dobro raspoložena, glasna, čak i pomalo euforična. "Pomislio sam, samo da sve bude ok, viđao sam već i druge muzičare pod gasom kako prave sjajne koncerte. I napravila bi i ona. Da je htela. Dok je bila na bini, jednu stvar sam video u njenom pogledu, bar me taj utisak ni danas ne napušta. Htela je da namerno upropasti karijeru, da svima stavi do znanja da odustanu od nje. Provocirala je i svoje najbliže iz benda. Bila je to poruka svetu dokle može da se tera nečija slabost. Koliko smo kao jedna već prilično dekadentna civilizacija, žedna senzacija i najnižih strasti, spremni da se vratimo u varvarske okvire, da bismo jednu tako blistavu zvezdu padalicu hteli da bacimo u blato i šutiramo, samo zato što neće da bude zvezda. Baš mi je jedan od ljudi iz muzičke industrije u Londonu, koji je bio i na Robijevom koncertu, pričao kako se njen menadžer Rej, koji je bezuspešno probao sve načine da je spase od same sebe, posle svega prepolovio sa kilažom i još uvek se nije oporavio", otkrio je kedan od čelnih ljudi Exita. http://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/sagor-meskovic-zasto-ejmi-vajnhaus-treba-da-dobije-spomen-plocu-na-kalemegdanu/

Ovaj status je nastao iz istinitog događaja, a jedna od te dve introvertne osobe sam ja. Ubrzo nakon objavljivanja statusa, u inboks mi je stiglo nekoliko poruka sa istim pitanjem-kako da postanem ekstravertna osoba? Eh, koliko puta sam se i sama to zapitala… Kako da postanem druželjubivija? Kako da postanem pričljivija? Kako da brže ulazim u komunikaciju sa nepoznatim ljudima? Zašto ja ne umem tako lagano i lepršavo da ćaskam? Zašto se osećam nelagodno kada je oko mene mnogo ljudi? Zašto ne mogu kao svi da uživam noćnom provodu? Zašto sam mimosvet?

Koleginice i kolege ima li ko da mi objasni kako da napravim stranicu?Imam zanimljivih tekstova vezanih za eparhijska desavanja kao i jedan tekst o desavanjima na Olimpijadi...Kad god hocu da postavi nudi mi samo SAVE na koje ja kliknem i onda mi se sve ponisti..Trazi mi se da ubacim neke dodatne slike...Pomagajte :DD