Претражи Живе Речи Утехе

На Твитеру од децембра ове 2019. године делује профил под именом професора Родољуба Кубата са ПБФ. https://twitter.com/KubatRodoljub Уколико иза овог профила заиста стоји професор Кубат, пошто су друштвене мреже медиј, онда би за свој јавни наступ који не приличи професору ПБФ требао да положи рачун факултету и цркви. Уколико није професор Кубат, него неко злоупотребљава његово име и професуру да би се обрачунавао са политичким неистомишљеницима, онда би професор Кубат требао јавно да се огради од деловања тог профила, да саопшти, рецимо на листу Данас, да то није његов профил и да он нема везе са објавама на том Твитер профилу. Било би сасвим прилично и одговорно да Кубат тужи власника тог Твитер профила због злоупотребе његовог имена у политичке сврхе и да се тако јасно огради од ботова који злоупотребљавају његово име. Као професору на ПБФ требало би му бити јасно када шерује псеудозилотске или расколничке сајтове да саучествује и њиховом деловању на интернету. Ако ни толико није свестан онда свакако не заслужује да предаје студентима теологије. Ако професор Кубат не разуме да је шеровао текст са псеудозилотског сајта, онда би свакако требао да разуме да не приличи једном професору ПБФ да ретвутује простачке карикатуре Фрање Божића званог Коракс. Профил на Твитеру под именом професора Родољуба изазива јавну саблазан(како то воле да кажу уредници читавог низа сличних по садржају профила). Ретвитовањем спин вести о изјави владике Атанасија са цркворушитељског профила(који опет носи Кораксову карикатуру као профилну) Црквене Актуелности додатно дискредитује професора Кубата. Верујем да професор Кубат лично цени опозиционо деловање Маринике Живку Чобану Тепић, али какве то везе има са ПБФ? Пошто се на муци познају јунаци, ред би био да професор Кубат изађе са јавним саопштењем и призна или демантује да је профил који делује на Твитеру под његовим именом и са његовом фотографијом и који се потписује као професор ПБФ, његов или не.

Druga etapa rusko-srpske PVO vežbe “Slovenski štit-2019“ održana je na teritoriji Srbije u periodu od 23. do 28. oktobra. Tom prilikom ruska vojska je prvi put za potrebe izvođenja vežbe u jednu stranu državu prebacila svoje PVO sisteme. Osim artiljerijsko-raketnog sistema 96K6 Pancir-S1 prebačen su i deo elemenata najboljeg raketnog sistema PVO dugog dometa koje poseduju ruske Vazdušno-kosmičke snage – S-400. Prema dostupnim fotografijama u Srbiju su stigla dva transportno-lansirna vozila ili kako se to drugačije definiše kao samohodno lansirno oruđe, kao i jedan višenamenski radar koji služi i kao nišanski radar. To je međutim samo mali deo onoga što čini deo kompleksa S-400. U ovom tekstu predstavićemo vam i upoznati sa svim elementima ovog sistema kao i njegovim taktičko-tehničkim karakteristikama. Prvi put u inostranstvu na vežbi, S-400 na Batajnici / Foto: Minsutarstvo odbrane Srbije S-400 je danas jedan od borbeno najmoćnijih, prema poznatim taktičko-tehničkim karakteristikama najverovatnije i najmoćniji raketni sistem za protivvazduhoplovnu borbu koji se nalazi u operativnoj upotrebi u svetu. Međutim, kao ni njegov stariji brat S-300, ni S-400 još uvek nije borbeno upotrebljen i pored toga što je Rusija kako bi zaštitila svoje trupe, ovaj sistem rasporedila u Siriji u kojoj već više od 8 godina traje oružani sukob. S-400 (oznaka Ministarstva odbrane Rusije 40R6, kompleks 98Ž6, NATO oznaka SA-21 ‘’Growler’’) je razvijen iz sistema S-300 odnosno njegove varijante S-300PM2 i prvobitno je nosio oznaku S-300PM3. Nosilac razvoja je OAO NPO ‘’Almaz’’ iz Moskve koji se nalazi u sastavu Koncerna PVO ‘’Almaz-Antej’’ a njegov naziv ‘’Trijumf’’ obično se vezuje za izvoznu verziju ovog sistema. Ruski raketni sistem S-400 razmešten je u Siriji, pre svega za zaštitu pripadnika oružanih snaga Rusije. Gotovo paralelno sa razvojem sistema izvoznog S-300PMU-2 ‘’Favorit’’ (NATO oznaka SA-20B Gargoyle) koji je trajao između 1995. i 1997. godine a koji će kasnije postati obrazac za modernizaciju sistema S-300PM i PM1 ruske vojske na nivo S-300PM2, započete su aktivnosti na daljem unapređenju ovog sistema a smatra se da su prva ispitivanja S-300PMU-3 (PM3) započeta 1999. godine. Takođe postoje i informacije da je deo programa razvoja finansirala NR Kina koja je tada već bila korisnik S-300PMU, PMU-1, nešto kasnije i PMU-2 a na kraju je kupila i S-400. Sistem je zvanično uveden u naoružanje ruske vosjke 28. aprila 2007. a prvo borbeno dežurstvo prvi puk započeo je 6. avgusta iste godine u gradu Elektrostalj u Moskovskoj oblasti. U odnosu na svog prethodnika, S-400 je dobio nove savremenije radare, novi softver kao i četiri nova tipa raketa uz mogućnost korišćenja raketa koje su koristile različite verzije familije S-300P. Takođe tu su i druge mogućnosti integracija u sistemu osmatračkih radara, pasivnih sistema za otkrivanje ciljeva kao i sistema za protivelektronska dejstva. Novi sistemi za otkrivanje ciljeva dodatno su pomogli u ažiriranju podataka o kretanju odnosno poziciji cilja prilikom navođenja raketa na iste. Sve ovo znatno je povećalo efikasnost sistema kao i mogućnost njegove upotrebe u različitim situacijama. Tako S-400 ima sposobnost uništenja ciljeva na malim i veoma malim visinama, dejstvo na ciljeve na kojima su primenjene tzv. ‘’stelt’’ tehnologije odnosno ciljevi koji imaju mali odraz u širokom spektru elektromagnetnog zračenja. Takođe, usled moguće široke upotrebe borbenih bespilotnih letelica povećan je broj ciljeva na koji se istovremeno može dejstvovati, tu je zatim veća otpornost na ometanje, veća verovatnoća preživljavanja. S-400 može dejstvovati na taktičke borbene avione, strategijske bombardere, izviđačke avione (ISR, ISTAR, ELINT, SIGINT), leteće radarske sisteme i komandna mesta (AWACS, AEW&CO), avione za elektronsko ometanje, leteće cisterne, krstareće rakete, balističke rakete malog, srednjeg i velikog dometa, bespilotne letelice. Proizvođač opisuje S-400 kao sistem visoke modularnosti sa otvorenom arhitekturom kako bi se lako izvršile dalje dorade i modernizacije, ističe se višenamenska uloga i mogućnost integracije sa starijim PVO sistemima, visoka operativna mobilnost i upotrebljivost, visoka efikasnost i otpornost na ometanje, navodi se da je sistem pored PVO teritorije i infrastrukture pogodan i za PVO manevarskih vojnih jedinica. Takođe tu je sposobnost korišćenja starijih tipova raketa koje su već u operativnoj upotrebi kao i mogućnost intergracije sistema na površinske ratne brodove. Komandna stanica 55K6 može istovremeno kontrolisati 6 do 8 diviziona / Foto: Almaz Antej Transportno-lansirno vozilo 5P58SM2 na kamionu MAZ-543 / Foto: Živojinn Banković, Tango Six Sastav sistema S-400 čine sistem upravljanja 30K6 koji se sastoji od komandnog mesta 55K6 ili 55K6M kao i osmatračkog radara 91N6 (NATO oznaka Big Bird), potom od 6 ili 12 raketnih kompleksa 98Ž6 u čiji sastav ulazi višenamenski nišanski radar 92N6 ili 92N6A (NATO oznaka Grave Stone) kao i 6 do 12 transportno-lansirnih vozila a do sada su uočena 5P85TM i 5P85T2 (tegljač BAZ-64022), 5P58TE2 (tegljač BAZ-6402-015), 5P58SM2-01 (kamioni MZKT-543M i MAZ-7910), 5P85SE2 (kamion MAZ-7910) i 51P6A (kamion MZKT-7930). Lanser 5P90S na kamionu BAZ-6090-022 nije ušao u upotrebu. Koristi se nekoliko tipova raketa i to 9M100 malog dometa, 9M96 (9M96E) i 9M96D (9M96E2) srednjeg dometa, 48N6 (48N6E), 48N6M (48N6E2), 48N6DM (48N6E3), velikog dometa kao i najnovija 40N6 (40N6E) takođe velikog dometa. Osmatrački radar 96L6 nudi se kao opcija ali se često viđa divizionima S-300 i S-400. Utovarivač 22T6E2 kontejnera sa raketama na kamionu Ural 532361-1012 / Foto: Ural Uz sistem obično ide logistički sistem podrške 30C6 sa opremom za proveru sistema, održavanje sistema i skladištenje raketa. Tu su takođe i trenažeri 16Ju6T Tembr-T/Tenor i potom utovarivač 22T6E2 kontejnera sa raketama. Kao opcije se primarno nudi osmatrački radar 96L6 (NATO oznaka Cheese Board) kao i univerzalni pokretni toranj/jarbol/kran 40V6M ili MD za nišanski radar 92N6. Treba naglasiti da izvozne verzije svih pomenutih sistema nose oznaku E (rusko Э) (eksport), npr. osmatrački radar 91N6E (91N6Э). Dodatne opcije obuhvataju neki od savremenih osmatračkih radara, poput radara 59N6 Protivnik-G (GE), 67N6 Gama-D (DE), 1L119 Nebo-SVU i Nebo-M. Tu su potom i sistemi za pasivno otkrivanje ciljeva kao što su 1L222M Avtobaza, 1RL220VE i 86V6 Orion/Vega. Pored toga tu su još vozila za transport raketa 5T58 i 5T58-2, agregati 517A, 63T6A, AES-40-1, BM-AS, KET-L, REM-KS, REM-KL, ED-3×30-T/400-RAS, sistem za odrbanu radara od PRR Gazetčik E i vozilo za osmatranje položaja. Prilikom integracije u jedinstveni sistem PVO, S-400 se direktno ili preko komandno-informacionih sistema 83M6E1 i E2 može povezati i kontrolisati druge sisteme S-300, potom preko komandnih stanica 9S737MK Ranžir i Ranžir-M sa artiljerijsko raketnim sistemima 96K6 Pancir-S i lakim mobilnim raketnim sistemima 9K330 ili 9K331 Tor različitih verzija. Pancir i Tor se između ostalog, upotrebljavaju i za neposrednu zaštitu sistema S-400. Izgled konzola komandne stanice 55K6. U integrisanom PVO države S-400 se umrežava sa komandnim sredstvima automatizacije PVO 9S52M1 Poljana D4M1 i D4M1-2, 73N6 Bajkal 1-M (ME), može se povezati i sa sistemima upravljanja 30K6 drugih jedinica naoružanih sistemima S-400. Proizvođač uz izvoznu verziju nudi mogućnost integrisanja sa komandnim stanicama inostrane proizvodnje. Komandna stanica 55K6 kontroliše sve komponente sistema uključujući osmatrački uključujući i njegov sistem svoj-tuđ, u stanici se nalazi oprema za komandovanje, kontrolu i komunikaciju (C3) kao i linkovi za prenos podataka. Za obradu podataka i upravljanje sistemom koristi se mikro procesor Elbrus-90 a 55K6 može istovremeno opsluživati čak 6 do 8 raketnih diviziona. Osmatrački radar 91N6. Оsmatrački 3D radar 91N6 ima faziranu antensku rešetku i dvodimenzionalni snop za skeniranje, maksimalni domet mu je do 600 km (cilj velike refleksne radarske površine) i istovremeno može da prati do 300 ciljeva. Cilj radarskog odraza od 4 m2 može otkriti na 390 km, balistički cilj radarskog odraza 0,4 m2 na do 250 km cilj veoma malog radarskog odraza (stelt) na 150 km. Njegova zona osmatranja po azimutu je 360 stepeni, po elevaciji 14 stepeni za aerodinamlčki cilj i 60 stepeni po azimutu i 75 stepeni po elevaciji za balistički cilj. Vreme potrebno za prelazak sistema S-400 iz marševskog u borbeni položaj je 5-10 minuta, a vreme da se sistem dovede u borbenu spremnost sa položaja iznosi tri minuta. Međuremontni rok je 10000 sati rada a propisani vek upotrebe nije manji od 20 godina. Što se tiče same kompozicije sistema, ona može biti prilagodljiva i uglavnom se formira na zahtev i potrebe korisnika. Proizvođač je u svom opisu sistema naveo maksimalnu moguću formaciju jednog sistema koji u principu predstavlja raketni puk koji može imati čak 6 do 10 diviziona a svaki divizion do 12 transportno-lansirnih vozila. Do 2012. godine puk je istovremeno mogao gađati do 36 ciljeva (svaki divizion po 6 ciljeva) i to sa 72 rakete (dve rakete po cilju) dok je nakon 2012. broj istovremeno gađanih ciljeva povećan na čak 80 (10 diviziona svaki po 8 ciljeva) sa 160 raketa. Međutim u praksi raketni puk obično ima samo dva ili ređe tri diviziona dok svaki divizion ima 4 do 8 transportno-lansirnih vozila (u ruskim VKS obično 8). Svaki divizion ima nišanski radar a praksa je da osmatrački radar 91N6 koristi puk odnosno 2-3 diviziona. To je naravno osnovni sastav sistema i po potrebi mogu da se u formaciju uvrste dodatni osmatrački radari kao i pasivni sistemi za otkrivanje ciljeva. Zone uništenja ciljeva raketama 9M96E2, 48N6E2 i E3 kao i 40N6. Ruski proizvođači naoružanja često u svom reklamnom materijalu navode taktičko-tehničke karakteristike izvoznih verzija oružanih sistema, pa su stvarne mogućnosti varijanti za rusku vojsku donekle nepoznanica, verovatno su vrednosti nešto veće i mogu se samo proceniti. Tako se npr. navodi da je domet S-400 od dva do 400 km po daljini i 5 metara do 30 km po visini za aerodinamički cilj, 7 do 60 km po daljini za balistički cilj. Ipak to su veoma površni i šturi podaci jer se ne daju informacije na kakve se konkretno ciljeve dejstvuje, kojim raketama, na kojim daljinama se mogu pogoditi određeni ciljevi, koji je njihov radarski odraz, koji je njihov položaj (na primer da li su dolazeći ili odlazeći). S-400 može koristiti nekoliko tipova savremenijih raketa zemlja-vazduh, počevši od raketa 9M100 malog dometa a najveći domet ima raketa 40N6 koja je tek skoro uvedena u naoružanje. Višenamenski 3D radar 92N6 pored nišanjenja i navođenja raketa, može da se koristi i kao komandno mesto / Foto: isečak iz video snimka priloga televizije Zvezda Pomoću nišanskog radara 92N6 automatski se određuju prioritetni ciljevi, izračunavaju parametri najboljih uslova za lansiranje, omogućuje se lansiranje raketa, rakete se hvataju u zahvat i obezbeđuju se komande za njihovo vođenje na središnjoj putanji a sve se to obavlja dok se paralelno prati i raketa i cilj. Postoji više načina navođenja raketa, komandno preko veze (linka), poluaktivno navođenje i tzv. Track via Missile (TVM) u kojem se podaci dobijeni iz tragača glave rakete prenose na nišanski radar kako bi se podržalo izračunavanje korekcije komandi za upravljanje same rakete. 92N6 je 3D radar koji se može koristiti i kao komandno mesto, može istovemeno pratiti do 100 ciljeva u režimu skeniranja (TWS – Track While Scan), omogućuje istovremeno gađanje njih 6-8 a poseduje i sistem svoj-tuđ (IFF). Treba naglasiti da divizion sa ovim radarom može funckionisati i ako u svom sastavu nema komandnu stanicu 55K6 ali se u tom slučaju efikasnost integrisanog PVO sistema smanjuje. Zanimljivo je da su poznate udaljenosti elemenata sistema jedni od drugih, pa je tako maksimalna udaljenost između komandne stanice 55K6 i osmatračkog radara 91N6 500 m, njihova udaljenost od borbenih jedinica 98Ž6 (92N6 i transportno-lansirnih vozila) do 30 km, uz upotrebu jednog relejnog sistema veze 15Ja6M to se može povećati na 60 km a uz upotrebu dva 15Ja6M na 90 km. Udaljenost nišanskog radara 92N6 od transportno-lansirnih vozila je do 120 do 180 metara, a između nišanskog radara 92N6 i osmatračkog 92L6 do 300 m. Model rakete 9M96E2 u kontejneru / Foto: Živojin Banković, Tango Six Rakete zemlja-vazduh 9M96 (9M96E) i 9M96D (9M96E2) proizvođača MKB “Fakel“ konstruisane su tako da vrše direktan udar na cilj, navođenje im je kombinovano, inercijalno sa radiokorekcija putem nišanskog radara a u završnoj fazi imaju aktivno radarsko samonavođenje. Dizajnirane su po aerodrinamičkoj šemi “patka“ sa kanardima i krstastim pokretnim repom što omogućuje visoku manevarbilsnot, postizanje velikih G opterećenja (60 G na visini 0 n i 20 G na visini 30 km) i ugaonih brzina u celokupnoj zoni uništenja. Pripadnici Vojske Srbije na obuci u Rusiji. Iza njih se vidi transportno-lansirno vozilo 51P6A na kamioni MZKT-7930 na kome se vide 4 kontejnera sa raketama 9M96 i jedan kontejner za raketu 48N6 / Foto: Ministarstvo odbrane Rusije Domet rakete 9M96 je 40 km po daljini i 20 km po visini za aerodinamički cilj, 9M96D 120-135 km po daljini i 30 km po visini za aerodinamički cilj i 30 km po daljini za balistički cilj. Srednja brzina obe rakete 900-1000 m/s i imaju masu bojeve glave od 24 kg koja je fragmentaciona sa kontrolisanim poljm dejstva i ima blizinski radio upaljač. Proizvođač tvrdi da je verovatnoća pogotka jednom raketom 70 procenata kada je u pitanju krstareća raketa, 80 procenata za bespilotnu letelicu i 90 procenata za borbeni avion. Jedno transportno-lansirno vozilo 5P85 može nositi do 16 ovih raketa ili kombinacije 3 rakete 48N6 velikog dometa i 4 rakete 9M96 ili D, ili 2 48N6 i 8 9M96 ili D ili 1 48N6 i 12 9M96 ili D. Model rakete 48N6E3 dometa 250 km / Foto: Živojin Banković, Tango Six Glavno i najčešće oružije S-400 je familija raketa 48N6 čiji su gabariti i mase iste, tu je 48N6 (48N6E) dometa 150 km po daljini, 48N6M (48N6E2) dometa 200 km po daljini i 48N6DM (48N6E3) dometa 250 km po daljini i 27 km po visini za aerodinamički cilj. Domet 48N6 kada su u pitanju krstareće rakete je 28 km za 48N6 i 38 km za 48N6M. Brzina raketa 48N6 i 48N6M je 2100 m/s a 48N6DM 2500 m/s. Najbrži cilj S-400 može gađati upravo raketom 48N6DM a brzina cilja iznosi 4800 m/s dok je kod 48N6M maksimalna brzina cilja 2800 m/s. Masa fragmentacione bojeve glave 48N6 je 145 kg, 48N6M 150 i 48N6DM 180 kg. Postoji informacija da se na raketu može montirati nuklearna bojeva glava male snage. Navođenje svih raketa je inercijalno sa radiokorekcijom i poluaktivnim radarskim samonavođenjem u završnoj fazi. Raketa 48N6 može postići opterećenje od 12 G. Transportno-lansirno vozilo 5P85 nosi do 4 ove rakete. Najnovija verzija ove rakete nosi oznaku 48N6P-01 a ona je prvenstevno namenjena sistemima S-300PM1 i PM2 ali je može koristiti i S-400. Raketa najvećeg dometa nosi oznaku 40N6, proizvodi je koncern “Almaz-Antej“ i do sada nije objavljena njena fotografija kao ni njenog lansirnog kontejnera. Za izvoznu 40N6E navodi se maksimalni domet 380 km po daljini i do 30 km po visini za aerodinamički cilj i 15 km po daljini za balistički cilj, srednja brzina rakete je 1190 m/s. Treba međutim napomenuti da se domet od 380-400 km može ostvariti samo ako se cilj nalazi na visini preko 9 km i ima radarski odraz od minimum 4 metra kvadratna. Navođenje rakete je kombinovano, inercijalno a potom po radio-komandi iz nišanskog radara raketa prelazi na režim pretraživanja cilja, nakon što otkrije cilj uključuje se aktivno radarsko samonavođenje. Uvedena je u naoružanje tek oktobra 2018. a na transportnom-lansirnom vozilu mogu se nositi do dve rakete (iako neki izvori navode 4). Najnovija raketa u arsenalu S-400, raketa 9M100 malog dometa / Foto: Živojin Banković, Tango Six Kontejneri za rakete 9M100 / Foto: Živojin Banković, Tango Six Na međunarodnom avio-salonu MAKS-2017. prvi put je prikazana raketa 9M100 (tačnije izvozna 9M100E) kojom takođe može biti naoružan sistem S-400. Ova raketa malog dometa namenjena je pre svega za opremanje PVO brodova i borbu protiv protivbrodskih i protivradarskih raketa, bespilotnih letelica, borbenih aviona a mogu se gađati i i manji površinski ratni brodovi. Masa rakete je 140 kg, masa bojeve glave 14,5 kg, domet po daljini iznosi 500 m do 15 km a po visini 5 m do 8 km. Maksimalna brzina cilja koji se gađa je 1000 m/s. Ovom raketom naoružan je i sistem PVO S-350 odnosno 50R6 “Vitjaz“. Od 2007. godine do danas ruske vazdušno-kosmičke snage primile su naoružanje 57 diviziona sistema S-400. Do sada su identifikovane četiri osnovne verzije koje nose oznaku N1A, N20A, P14N i P23N i koje su nastale dodavanjem novih mogućnosti, razvojem sistema i stalnim unapređivanjem a na osnovu stečenih iskustava u ekspoalatciji sistema u operativnim jedinicama. Za izvoz su razvijene takođe čpetiri verzije i to N1E, N20E, P14NE i P23NE. Prvi strani kupac S-400 bila je NR Kina koja je 2015. godine potpisala ugovor za 8 diviziona vrednih tri milijarde dolara. Prema različitim podacima nabavljeno je 250-300 raketa 48N6 a kupljene su i rakete 40N6E. Turska je 2017. godine naručila 4 diviziona sa 125 raketa 48N6 za 2,5 milijarde dolara, isporuke su počele ove godine i biće završene sledeće. Poslednji naručilac jeset Indija koja je 2018. godine naručila 10 diviziona sa 650 raketa 48N6 za 5,43 milijarde dolara a isporuke će trajati od 2020. do 2023. Informacija da je juna 2016. Belorusija dobila na poklon dva diviziona ispostavilo se da nije tačna. Takođe spekulacije da je sistem nabavio i Alžir takođe nisu istinite, ova država je ipak nabavila S-300PMU-2. Živojin BANKOVIĆ

„Srpski raketaši vežbaju u Rusiji na S-400 i Pancir S-1“ ova vest prvo je prostrujila društvenim mrežama, ali u početku nije imala preteranog odjeka, dok potvrda ove informacije nije stigla iz Ministarstva odbrane Ruske federacije, a onda su je po inerciji preneli i ostali srpski portali. Naime, Ministarstvo odbrane Rusije poslalo je pre nekoliko dana saopštenje da se u Rusiji nalaze pripadnici raketnih jedinica PVO Vojske Srbije, gde će zajedno sa ruskim kolegama učestvovati u zajedničkoj protivvazdušnoj vežbi Rusije i Srbije pod nazivom „Slavenski štit 2019.“ Ono što je bilo interesantno u tom saopštenju, ali i kasnije u prilogu ruskih vojnih medija bilo je navedeno da će srpski raketaši zajedno sa ruskim na vežbi koristiti savremene raketne sisteme „S-400“ i „Pancir S-1“. Takođe, navedeno je i da su oni zbog učešća na vežbi prošli odgovarajuću obuku na simulatorima pre borbene provere, a takođe onako uzgred spomenuto je i srpsko upoznavanje sa savremenim osmatračkim sistemima. Isto tako navedeno je i da će u vežbama učestvovati, lovačke, raketne i jedinice vazdušnog javljanja i osmatranja ruske vojske. Ruski mediji su dodali da su srpski raketaši prošli intenzivnu obuku na trenažerima u Lenjingradskoj oblasti u Rusiji. Naglašava se i da je obuka srpskih vojnika sprovedena na najmodernijim trenažerima u centru Gatčina. Takođe se dodaje i da su svi pripadnici srpske vojske sa pozitivnom ocenom položili ispit, i da su dobili dozvolu da samostalno „pristupaju svojim obavezama“ u prevodu da mogu samostalno rukuju ovim raketnim sistemima (bez nadzora ruskih kolega). Tokom boravka u Rusiji srpski oficiri i podoficiri imaće priliku da tokom vežbe „Slavenski štit 2019.“ upoznaju i sa ostalom tehnikom koja se nalazi u okviru Vazdušno-kosmičkih snaga (VKS) ruske armije. Tu će biti i modernizovani sistem S-125 „Pečora-2M“, radari „Volga“ i „Gama“, kao i da upoznaju automatizovanim sistemom upravljanja PVO na prostoru Rusije. Ono što najveću pažnju probudilo u ovom kratkom saopštenju bilo je odakle srpski vojnici u obuci sa savremenim PVO sistemima kakvi su S-400, i Pancir, a koje nemaju u svom naoružanju. Inače „Pancir S 1“ je jedan od savremenih ruskih PVO sistema, koji je svoju borbenu upotrebu i vatreno krštenje imao u Siriji pre nešto više od godinu dana protiv izraelskih krstarećih projektila. Naravno srpski mediji su se po automatizmu usmerili na savremeni raketni sistem S-400. Na pojedinim portalima osvanuli su već naslovi tipa da Srbija kupuje ovaj raketni sistem, koji je za sad prodat Turskoj, koja je za njega izdvojila dve milijarde dolara i Kini. Inače već duže vreme se spekuliše, nekih dve godine da je Srbija u okviru procesa modernizacije i jačanja svoje PVO planirala da od Rusije kupi, prema nekim informacijama dve baterije hibridnog PVO sistema „Pancir S1“ koji je trebao da zameni već zastareli raketni sistem S-125 „Neva“, poznat po obaranju dva američka aviona tokom NATO agresije 1999. Ruski vojni mediji navode da su srpske starešine obučavane na simulatorima za S-400 i „Pancir S-1“, kao i da su im ti sistemi neposredno uživo i prikazani, kao i da su tokom obilaska srpski raketaši posetili su i komandnu stanicu iz koje se integrisano upravlja baterijama ovih raketnih sistema koji čine kimču PVO Rusije. Šef srpske vojne delegacije na vežbi „Slavenski štit 2019.“ brigadni general Tiosav Janković je samo kratko za ruske vojne medije prokomentarisao „Počinjemo sa zajedničkom vežbom „Slavenski štit 2019. Bilo nam je važno da se upoznamo sa oružjem i opremom koja trenutno nosi borbeno dežurstvo ruske protivvazdušne odbrane“, kratko je prokomentarisao brigadni general Janković, koji je daleke 1999 bio na obuci u Rusiji tad za čuveni S-300. Kako je navedeno srpski oficiri najviše su se zadržali pored „Pancira S-1″. Komandant koji vodi obuku na trenažerima za PVO sistem “ Pancir S-1″ do detalja je srpskim kolegama opisao je funkcionisanje PVO sistema „Pancir S-1“, kako reaguje u različitim situacijama, režimima rada i u uslovima jakog elektronskog ometanja. „Posle teorijske obuke, srpsko vojno osoblje je dobilo priliku moglo da izvrši nekoliko zadataka borbene obuke u otkrivanju, praćenju i uništavanju vazdušnih ciljeva. Kako su ruski mediji preneli utiske srpskih raketaša njima se dopao rad na simulatoru, a borbene sposobnosti ovog raketnog sistema protivvazdušne odbrane Pancir-S1 su impresivne“, dodali su oni. „Ista lekcija održana je srpskim kolegama i na simulatoru za raketni sistem S-400 „ALTEK-400″, s tim što je jedina razlika u odnosu na “ Pancir S-1″ bila to što je komandant centra za obuku predložio da oni (srpski raketaši) sami odbiju vazdušni napad potencijalnog neprijatelja. Zadatak je bio komplikovan činjenicom da je napad bio praćen aktivnim i pasivnim ometanjima tokom rada borbenog sistema. Međutim, uprkos tome, pod strogom koordinacijom iskusnih oficira i nastavnika, srpski raketaši su uspeli da identifikuju sve neprijateljske ciljeve, precizno ih pogode i uspešno se izbore sa svim problemima tokom obuke na simulatoru. Šef centra za obuku pukovnik Andrej Dugin, naveo je da njegov ceo centar za obuku opremljen modernom opremom identičnom onom kojom su opremljene aktivne jednice PVO. On je doda i da njegov centar omogućuje obuku i prekvalifikaciju specijalista, raznih namena u okviru PVO“, pišu ruski mediji. Priča da Srbija nabavlja hibridni PVO sistem „Pancir S-1“ poslednji put u srpskoj javnosti spomenuta je uoči dolaska ruskog predsednika Putina u Srbiju januara ove godine. Priča je dugo najavljivana, a neprestano spominjanje imena „Pancir S-1“ podiglo je tenzije među srpskim komšijama, koji na ovu „navodnu“ nabavku nisu nimalo blagonaklono gledali, pa su čak i pretili Srbiji sankcijama. Međutim, priča je iznenada kako se pojavila, tako je i utihnula, a o njoj nije bilo ni reči, sve dok Rusi nisu objavili informaciju da su srpske posade obučavane za korištenje i upravljanje PVO sistemom kakav je “ Pancir S-1″. Da li Srbija zaista za potrebe modernizacije svoje PVO kupila Pancir S-1″? Logična pretpostavka bi bila da jeste, jer postavlja se pitanje čemu obuka na simulatorima i vežba na realnim borbenim sistemima, ako to nismo kupili ili planiramo koristiti?! Upoznavanje tehnike DA, a koliko to i čemu realno koristi ako nemamo te sisteme u operativnoj upotrebi, osim da je ovo zapravo posredna poruka, da Srbija intenzivno u najvećoj tajnosti radi na obuci budućih posada i da je konačno izdvojen novac za kupovinu ovog sistema ( ili je možda kupljen već???) koji će realno ako se ove informacije pokažu tačnim izazvati bes komšiluka, koji smo sigurni baš neće blagonaklono gledati na „Pancir S-1“ u Srbiji s obzirom na njegovu reputaciju. Takođe, ranije u gore navedenom saopštenju se spominju i savremeni radarski sistemi. Uporedo sa pričom o nabavci Pancira tekla je paraleno saga o kupovini savremene radarske tehnike. Negde se spominjao pre svega radar „Nebo M“. Međutim i ova priča je iznenanda utihnula i više se nije spominjala. Istorijat slanja srpskih raketaša u Rusiju na obuku i nije nov. Ako izuzmemo period JNA, poslednja ekipa koja je poslata u Rusiji na obuku na savremenim PVO sistemima bilo je 1999. Put u Moskvu Trećeg dana od početka NATO agresije u Moskvu je otputovala ekipa ekspreata PVO na čelu sa načelnikom uprave ARJ i PVO general-majorom Mladenom Karanovićem. Tom prilikom u Moskvi je Rusima predstavljena potreba za još dva diviziona S-300. Rusi su tad obavestili našu delegaciju da je većina tražene tehnike u okolini Moskve i da problema u isporuci neće biti, ako to odobri Jeljcin. Dok je Karanović boravio u Moskvi u Komandi JRV i PVO planiran je prihvat tehnike i obuke ljudstva do uključenja u borbena dejstva. Međutim od toga nije bilo ništa. Poseta je ponovljena 4. aprila, a vojna delegacija susrela se sa prvi potpresednikom ruske vlade Masljukovim koji je izjavio generalu Karanoviću da Rusija neće vojno pomoći SRJ i da nema ništa od saveza sa Rusijom i Belorusijom. Hibridni čuvar neba „Pancir S-1″, razvijan sredinom devedesetih godina 20. veka, konstruisan je u Instrumentalnom konstrukcijskom birou iz Tule, a izrađen je u Uljanovskoj tehničkoj radionici. Namenjen je za zaštitu nepokretnih, strategijsko industrijskih i vojnih objekata od oružja visoke preciznosti. Zadatak mu je i ojačanje sistema PVO na malim visinama. „Pancir S1″ je kombinovani hibridno-artiljerijski sistem, koji u sebi objedinjuje vođene rakete 57E6, automatske topove tipa 2A72 i sistem za otkrivanje i pokazivanje ciljeva i upravljanje vatrom. „Pancir S1″ deluje u okviru baterije (šest vozila). „Pancir” ima mogućnost samostalnog otkrivanja, praćenja ciljeva, upravljanja naoružanjem i gađanja ciljeva. Na oruđu se nalaze i oprema za navigaciju, komunikaciju, smeštaj i zaštitu posade, kao i izvori napajanja. Od otkrivanja cilja do otvaranja vatre potrebno mu je pet-šest sekundi. Može efikasno da dejstvuje protiv ciljeva maksimalne brzine do 700 m/s. Integrisano artiljerijsko raketno naoružanje omogućava „panciru” delovanje do horizontalne daljine od 18 km i do visine od 10 km. Andrej MLAKAR, vojnopolitičkaosmatračnica blog

Američki portal Axios preneo je kasno sinoć vest koja je objavljena na izraelskoj televiziji Channel 10 da je Administracija predsednika SAD Donalda Trampa blokirala izraelsku prodaju borbenih aviona F-16 Hrvatskoj. Ovo je za Channel 10 potvrdio njihov saradnik Barak David koji se poziva na informacije dobijene od izraelskih zvaničnika. Barak tvrdi da Trampova administracija blokira dogovor Izraela i Hrvatske o prodaji naoružanja vrednog 500 miliona dolara koji je vezan za 12 polovnih aviona F-16američke proizvodnje koji su remontovani i nadograđeni u Izraelu. U daljim navodima ove vesti istaknuta je važnost toga da su se SAD takođe takmičile na hrvatskom tenderu a da su, prema izraelskim zvaničnicima na koje se Barak poziva, predstavnici SAD tvrdili da je Izrael bio nepošten pokušavajući da profitira iza leđa SAD. Ovo je, kako je preneto, vrlo retka situacija u odnosima između Izraela i SAD koji su u prethodne dve godine bili veoma bliski, posebno kada je u pitanju vojna i odbrambena saradnja. Najnovije informacije govore o tome da je izraelski premijer Benjamin Netanjahuu ponedeljak 3. decembra prilikom sastanka sa američkim državnim sekretarom Majkom Pompeom u Briselu pokrenuo ovo pitanje, a prema izraelskim zvaničnicima Pompeo je Netanjahuu rekao da on nije protiv sporazuma već da je to blokirao sekretar za odbranu Džejms Matis. Potom je Barak David izneo i hronologiju događaja vezanu za ovaj posao a prema podacima do kojih je došao preko neimenovanih izraelskih zvaničnika. Premijer Netanjahu prvo je marta ove godine, nakon sastanka sa njegovim hrvatskim kolegom objavio da je postignut sporazum ali SAD ipak nisu odobrile Izraelu da proda borbene avione trećoj strani. Izraelski zvaničnici rekli su da su tri nedelje unazad iz Vašingtona počeli da primaju poruke koje su ukazivale na to da će SAD blokirati dogovor. Poseta Baraka Hrvatskoj u avgustu / Foto: MORH Zvaničnici administracije predsednika SAD bili su besni zato što je Izrael unapredio stare F-16 novom i sofisticiranom elektronikom izraelske proizvodnje kako bi ubedio Hrvate da kupe avione od Izraela a ne od SAD. Amerikanci su tvrdili da Izrael nikada nije trebalo da prodaje američke borbene avione trećoj strani bez odobrenja SAD a posebno ne kada postoji direktna konkurencija sa Sjedinjenim Državama. Izraelski zvaničnici rekli su Baraku da su Hrvati takođe veoma besni jer je dogovor blokiran i preneli su poruku Izraelu da očekuju da ta zemlja reši ovaj problem što je pre moguće. Na kraju je preneto i da kancelarija izraelskog premijera nije poricala ove navode ali da se suzdržala od komentara. Iz američkog Stejt Departmenta odbili su da komentarišu ovo pitanje a Pentagon takođe nije dostavio svoj komentar. Iako se diplomatski saradnik izraelske televizije Channel 10 David Barak u svojim tvrdnjama poziva na neimenovane izraelske zvaničnike, neke činjenice govore u prilog tome da je vrlo moguće da su SAD zaista stopirale prodaju izraelskih polovnih F-16 Hrvatskoj. Prvo ugovor za ovaj posao još nije potpisan što odstupa od prvobitnog plana da se to uradi tokom ove godine a pri tom su za 2019. u hrvatskom budžetu određena i finansijska sredstva za ovu kupovinu. Pojedini hrvatski mediji već mesecima pišu da su SAD blokirale prodaju F-16, takođe se pozivajući na neimenovane izvore. Iznete su i informacije da su izraelski F-16 toliko nadograđeni da proizvođač aviona Lokid Martin ne može da garantuje produženje životnog veka (SLEP) kao i obezbeđivanje garantovanog naleta od 3000 sati pom avionu. David Barak je međutim izneo i jedan čudan podatak a to je da su Izraelci, kako bi dobili posao prodaje F-16 Hrvatskoj, nadogradili avione. Ovakva tvrdnja teško da može biti tačna obzirom da je Izrael odavno izvršio doradu i osavremenjavanje F-16C i D Block 30 a poslednju modernizaciju na nivo Barak-2020 započeo je maja 2009. a završio oktobra 2014. Živojin BANKOVIĆ

Prizor mačke koja je obešena na autobuskom stajalištu od juče se širi društvenim mrežama, a ljudi zgroženo osuđuju momka koji je fotografije postavio na svom Instagramu. Na prvoj se vidi 19-godišnji student koji drži mačku u krilu pokazujući srednji prst, a na drugoj nesrećna životinja dok visi zavezana za vrat. Glavni akter priče, Pekov Steva iz Kikinde, inače student koji živi u Beogradu, okačio je na Instagram story ove dve slike i to upravo tim redosledom, a zatim je nastao opšti haos. Po poznatom običaju, odmah su se javili dobrovoljci koji će lično da se postaraju da klinac ne dočeka sutrašnji dan, da bude pretučen ili dočeka sličnu sudbinu kao obešena mačka. Sudeći po objavi, jasan nam je bes koji je student izazvao. Upozoravamo, sadržaj koji sledi može biti uznemirujuć. Međutim, u horor priči se desio neočekivani obrt. Na Twitter profilu "Fondacija Pokret Levijatan" koja je među prvima izbacila uznemirujuću fotografiju na kojoj je Kikinđanin navodno obesio mačku, javili su se ljudi koji poznaju Stevu i tvrde da je došlo do nesporazuma zbog obrnuto postavljenih fotografija. "Momak je mačku spasao i ona je živa i zdrava", piše u videu koji su njegovi poznanici okačili na društvene mreže. Bez obzira na demantovanja, studenta i dalje mnogi osuđuju zbog toga što je najpre uslikao mačku koja se davi, da bi se time hvalio na društvenim mrežama navodno uz srednji prst onome koji je životinju pokušao da obesi. Stotine komentara u objavi "Pokret Levijatan - STOP Animal ABUSE" uglavnom su pisma pretnje 19-godišnjem Pekovu, ali deo njih sugeriše da je istina možda ipak drugačija. Redakcija NOIZZ-a je studentu uputila zahtev za intervju, ali nam se on do objavljivanja ovog teksta nije javio. Nadamo se da ćemo uskoro saznati šta je zapravo istina. Pre nego što bude kasno. Izvor: Noizz.rs Naime, kako objašnjavaju, mladić je na autobuskoj stanici zatekao obešenu mačku koja je srećom još bila živa! Mladić, koji se školuje za veterinara, mačku je oslobodio i zbirnuo! Kada se uverio da je mačka dobro on se fotogafisao na stanici držaći je u krilu, sa osmehom na licu i srednjim prstom upućenim onome ko je mačku pokušao da ubije, ali u tome nije uspeo. Stevina jedina greška bila je što je fotografije objavio pogrešnim redosledom. Blic

U prepodnevnim časovima 24. juna ove godine putnički avion Embraer 195 crnogorskog nacionalnog avio-prevoznika kompanije Montenegro Airlines nalazio se četrdesetak sekundi do sletanja na Aerodrom Nikola Tesla kada je njegova posada primetila manji avion koji im na približnoj visini ide u susret ali ne na liniji direktnog sudara. Obe letelice su se mimoišle, Montenegrov Embraer je bezbedno sleteo i nakon skretanja sa piste na putu prema gejtu obratio se aerodromskom kontroloru letenja koji je to jutro svojim neznanjem i nemarom uzrokovao varednu situaciju koja čistom slučajnošću nije prerasla u ozbiljniji incident: „Dobro Beograde, da li je kod vas ovo normalno?“ Blic otkriva Incident je prvi pre dva dana otkrio dnevni list Blic u priči objavljenoj u štampanom i online idanju pod nazivom „Drama na nebu zbog kontrolora, za dlaku izbegnut sudar aviona i „cesne“ iznad Novog Beograda“. Osim što članak prvi put otkriva pomenuti događaj, otkriva i široj javnosti do sada nepoznate aspekte mogućeg kršenja standarda prilikom zapošljavanja kontrolora letenja, tolerisanje ove neadekvatne selekcije putem vertikalnog pritiska na dole kroz upravu SMATSA-e, nesankcionisanje nezainteresovanih i duboko nesposobnih mladih ljudi koji su se nekako provukli kroz sistem obuke ali i korake koje je kompanija, odnosno njen novi menadžment, preuzela da se obračuna sa ovom „zaostavštinom“. Kako Blic prenosi, zbog pomenutog incidenta u junu „deo kontrolora letenja…, primljenih u mandatu Radojice Rovčanina, sklonjen je sa svojih pozicija, a njihov šef Vlatko Jovanović smenjen je sa funkcije zbog propusta koji su ugrozili bezbednost saobraćaja.“ Blic dalje tvrdi da je kao rezultat ovoga „dvadesetak“ kontrolora letenja, od 37 „primljenih i školovanih u eri bivšeg direktora Radojice Rovčanina“ zbog sumnjivo stečenih licenci za ovaj posao „sklonjeno“ sa kontrolrnog toranja i raspoređeno „na druga radna mesta“. Članak koristi „anonimni izvor iz SMATSA-e“ koji detaljnije objašnjava: – … svi ovi problemi posledica neadekvatne kadrovske politike Rovčanina, koji je od 2015. do 2017. godine primio 37 kontrolora, od kojih mnogi nisu ispunjavali propisane kriterijume za ovaj posao. Većina je primljena preko veze, ali ono što je još gore, oni su preko veze dobili i licence. Neznanje se u vazduhoplovstvu skupo plaća, što je moglo da se desi sredinom jula na nebu nad Novim Beogradom, kada zbog pogrešnog navođenja umalo nije došlo do nesreće. Samo prisebnošću crnogorskog pilota izbegnuta je nesreća. Ovo nije jedina njihova greška jer ih je od kada su na tornju bilo više, ali su one bile iskorigovane. Ova poslednja je bila signal za direktora Jovanovića da Rovčaninove kontrolore mora da prizemlji. Procenio je da ceh za njihovu nestručnost treba da plate i oni koji su učestvovali u ovoj lakrdiji, pa je pre neki dan smenio dugogodišnjeg izvršnog direktora za aerodromsku kontrolu Vlatka Jovanovića. On dodaje da je i ova smena opravdana jer je Jovanović pokrivao Rovčaninove kadrovske eksperimente. Ti eksperimenti su počeli 2015. godine, kada je preporuka za zaposlenje kontrolora bilo poznanstvo sa Rovčaninom, a ne stručnost. To je otišlo toliko daleko da su primana deca njegovih prijatelja, i to sa sumnjivim diplomama privatnih srednjih škola, pa čak i neodgovarajućim znanjem engleskog jezika. Većina nije mogla da savlada program. Padali su na ispitima, pa je Rovčanin tražio od Vlatka Jovanovića da umesto strogih instruktora dovede druge. Našao je one koji su pod sumnjivim okolnostima dali prolazne ocene i licencu za svih 37 Rovčaninovih kontrolora. Sve ovo pokušalo je da se zataška zbog bruke, ali su se stari kontrolori pobunili jer su zbog Rovčaninovih propusta oni ostali bez odmora. Ipak, zbog respekta prema direktoru Predragu Jovanoviću, oni su prihvatili nove obaveze pa je sada srpsko nebo u sigurnim rukama. – Pored neidentifikovanog „izvora“ novinarki Blica komentar je dao i novi direktor SMATSA-e Predrag Jovanović: – U poslednjih nekoliko meseci došlo je do više promena na rukovodećim mestima u SMATSA-i. Moram da kažem da, iako su svi kontrolori letenja koji rade na operativnim poslovima obučavani i licencirani u skladu sa evropskim propisima i standardima, zabeleženi su i slučajevi nepridržavanja propisane procedure. S obzirom na to da u vazduhoplovstvu, pa i u sistemu kontrole letenja, postoje višeslojne bezbednosne barijere, zbog toga nije dolazilo do ugrožavanja bezbednosti. Takvi postupci se analiziraju i preduzimaju se mere s ciljem da se takvi događaji ne ponavljaju. – Embraer 195. Tip putničkog aviona koji je učestvovao u incidentu / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Greške Blica Za početak, članak Blica ima nekoliko netačnih i pogrešno interpretiranih podataka. Događaj se nije odigrao u „julu“ kako je napisano već 24. juna. Ni u jednom trenutku u konkretnom događaju nije bilo opasnosti za živote u obe letelice i nije bilo opasnosti od direktnog sudara. Termin „za dlaku“ je improvizacija, manji avion u događaju nije bio tipa „cesna“ i nije bio „privatni“. Događaj se nije desio ni blizu Novog Beograda i konstatacija da je događaj mogao da ima „posledice po živote žitelja Novog Beograda“ predstavlja neosnovano i esnafski nedozvoljeno (retroaktivno doduše) širenje panike i prizemni senzacionalizam. Autorka članka je, radi konteksta, bila autorka i serijala članaka fokusiranih na bivšeg direktora Radojicu Rovčanina uz korišćenje anonimnih izvora od kojih je najfrekventnija priča zaista i završila na sudu. Sa druge strane, autorka članka u jednom njegovom delu obavlja i odličan posao otkrivajući prvi put široj javnosti detaljnije praksu koja je već više godina javna tajna u domaćoj vazduhoplovnoj industriji. Koncept samofinansirajućih klasa kontrolora letenja bio je strukturno problematičan, netransparentan i nebezbedan dok je velika većina proizvedenog mladog kadra bila nesposobna (u odnosu na profesiju koju obavljaju), nestručna i najinteresantnije – nezainteresovna za posao za koji su se školovali. Bili oni batice-degenerici puni para zbog bahatih i preambicioznih očeva advokata kako ih implicitno ilustruje članak ili jednostavno do te mere slučajno objektivno nesposobni, pa još po broju slučajno koncentrisani u navedenu čitavu jednu klasu. Šta se zaista dogodilo? Predmetni događaj tehnički nije predstavljao ozbiljan incident i stoga nije registrovan niti obrađen u formi informacije o vanrednom događaju na sajtu Centra za istraživanje nesreća u saobraćaju, preciznije istražitelja za vazduhoplovne nesreće. To jutro 24. juna oko 9 časova, kako Tango Six saznaje, Montenegrov Embraer bio je stabilizovan i u kratkom finalu a Pajper PA-28 registracije YU-DZZ bio je na nebezbednoj putanji, vremenski i proceduralno na nebezbednoj lokaciji u odnosu na letelicu u finalu i mimoišao je putnički avion preblizu za bilo koji standard bezbednih operacija. Naknadnom rekonstrukcijom događaja ustanovljeno je da ni jedna ni druga letelica nisu bile krive za moguće ugrožavanje bezbednosti letenja već da je veliki deo odgovornost bio na mladom kontroloru. Pajper PA-28RT-201T. Tip letelice koji je učestvovao u incidentu Pajper je, prema registru vazduhoplova Direktorata civilnog vazduhoplovstva, u vlasništvu kompanije Gas Aviation a zapravo je bio na misiji suzbijanja besnila divljih životinja iz vazduha putem bacanja mamaca koji sadrže vakcine. Letelica je imala adekvatno prijavljen let koji se sastojao iz mnogobrojnih paralelnih putanja u određenom prostornom bloku vazdušnog prostora radi što boljeg pokrivanja tretiranog zemljišta. Ove paralalene putanje (trekovi) su u jednom segmentu zalazile prostorno u uži reon Aerodroma Nikola Tesla, što je operativno moguće, dozvoljeno i bilo je uredno prijavljeno. SMATSA je imala obaveštenje, vizuelnu reprezentaciju željenih trekova i odobrila je letenje Pajperu. Mladi aerodromski kontrolor je neadekvatno reagovao od samog početka evoluirajuće situacije tog jutra u vazdušnom prostoru za koji je bio nadležan iako je u toj situaciji imao samo dva predmetna vazduhoplova i još jedan takođe manji, lokacijski udaljeniji i nevezan za događaj. Uprkos adekvatnim informacijama po kojima je mogao da koordinira rad Embraera i Pajpera on to ne čini, ne kontroliše dovoljno dobro vremenski i prostorno Pajper i pravi grubu grešku puštajući ga unutar školskog kruga Embraera koji je bio na sletanju. Embraer je u ključnom trenutku bio u kratkom finalu za pistu 12, kontrolor Pajperu dozvoljava da efektivno krosira školski krug u pravcu sa sredine downwind pozicije prema final legu Embraera, stavljajući ih po pravcima kretanja u previše rizičnu situaciju, skoro na putanji za sudar. Mladi kontrolor tu pravi dve velike greške: dozvoljava drugom avionu (Pajperu) da uopšte uđe u školski krug Embraera na sletanju prostorno i visinski i ono najgore – ni u jednom trenutku ne govori obema letelicama za poziciju, visinu i blizinu one druge. Koncept sopstvenog vizuelnog i kontrolorskog razdvajanja IFR i VFR saobraćaja u teoriji stavlja odgovornost kako na pilote tako i na kontrolore ali je u ovom slučaju mladi kontrolor bio najodgovorniji za nepostojeću situacionu svest obe posade. Posada Embraera uočava letelicu sa svoje desne strane na udaljenosti od oko 50 metara ali ne preuzima nikakav manevar izbegavanja niti inicira proceduru neuspelog prilaza. Nastavljaju svoj final, ravnaju i sleću bezbedno. Neagresivno ali ljutito se obraćaju kontroloru koji je nakon dovođenja dve letelice u konfliktne putanje takođe napravio i dodatne, za nijansu manje, greške. Epilog Incident biva registrovan od strane SMATSA-e, kompanija preuzima seriju internih istraga i korektivnih mera. Montenegro Airlines takođe radi svoju analizu ali ne eskalira događaj kod vazduhoplovnih vlasti obe države. Članak Blica ispravno navodi da se nakon incidenta dešavaju ozbiljni potresi u vertikali odgovornosti kako operative tako i nadležnih za obuku u SMATSA-i. Ostaje poražavajuća činjenica, kako Tango Six saznaje iz više izvora, da su jedva dvoje ili troje mladih ljudi iz pomenute klasi bili „adekvatni za posao“. Da je dozvoljeno da dobiju licence aerodromskih kontrolora pa da potom skoro svi budu planirani i za obuku za oblasne kontrolore. Za industriju i struku ostaje i pitanje da li je koncept samofinansirajućih kontrolorskih klasa razuman? Da li je bezbedan i potreban po uzoru na pilotsku profesiju sa kojom ipak ne deli potrebu za toliko brojnim kadrom koji mora što pre da počne da radi. Petar VOJINOVIĆ

Odmah nakon što je prošlog četvrtka na Svetkom ekonomskom forumu u Davosu završen susret izraelskog i hrvatskog premijera, Benjamina Netanjahua i Andreja Plenkovića, pojedini izraelski mediji javili su da su se dvojica premijera dogovorila o tome da Hrvatska od Izraela nabavi borbene avione F-16. Ovakve najave medija rezultat su pogrešnog tumačenja i prenošenja objave izraelske Vlade na čijoj internet stranici je pisalo da će Netanjahu i Plenković u nastavku procesa nabavke borbenih aviona, „podržati prodaju“ izraelskih F-16 Hrvatskoj. Kako prenosi Obris, u petak 26. januara na Facebook stranici izraelskog premijera je pisalo sledeće: ’’Premijer Benjamin Netanjahu susreo se juče u Davosu s hrvatskim premijerom Andrejom Plenkovićem. Dogovorili su se da će pogurati prodaju izraelskih F-16 Hrvatskoj, u skladu s uslovima tendera. Ovo je još jedan pokazatelj odnosa dve zemlje. Dvojica premijera složila su se da će proširiti ekonomsku, bezbednosnu, poljoprivrednu, akademsku i turističku saradnju’’. Veoma brzo u izraelskim ali i regionalnim medijima osvanuli su bombastični naslovi o tome da je prodaja F-16 već gotova stvar. Poslovni portal ’’Globes’’objavio je da je dogovoreno da će se nastaviti s prodajom izraelskih borbenih aviona Hrvatskoj i da će oni koštati 500 miliona dolara a ’’The Times of Israel’’je pre dva dana preneo da je reč o čak 30 F-16 i da će ovaj posao, kao država u kojoj je ovaj avion konstruisan i u kojoj se proizvodi, morati da odobre Sjedinjene Američke Države. Već u petak poslepodne oglasio se i premijer Hrvatske koji je komentarisao pisanja izraelskih medija. On je pri tom rekao da je proces procena ponuda u toku, da je u četvrtak o grčkoj ponudi razgovarao i s grčkim premijerom Ciprasom, o izraelskoj sa Netanjahuom a da je pre dva i po meseca u Švedskoj o tome razgovarao i s švedskim premijerom, rekonstruiše Obris. Plenković je rekao i da su to normalni postupci konsultacija i da će konačna odluka biti donesena nakon što Hrvatska iz svih aspekata bude sigurna u pravi izbor. Hrvatski premijer je na kraju napomenuo da je to dugoročno rešenje za hrvatsko ratno vazduhoplovstvo za narednih 30 godina i da je to odluka kojoj će se posvetiti posebna pažnja. Hrvatskoj je Izrael već dva puta nudio svoje borbene avione F-16. U junu 2015. u medijima se pojavila informacija da je izraelska kompanija Israeli Aircraft Industries ponudila aviona F-16A i B iz viškova RV Izraela koji bi bili modernizovani na standard ACE (Avionics Capabilities Enhancement). Potom je početkom oktobra 2017. nakon otvaranja pristiglih ponuda za nabavku borbenih aviona, ministar odbrane Hrvatske Damir Krstičević objavio da je između ostalih, stigla i izraelska ponuda za polovne F-16C. U sastavu RV Izraela nalaze se avioni F-16C i D Block 30 koji nose naziv “Barak“(nabavljeni u periodu 1986-1988) kao i avioni Block 40 “Barak II“ (stigli između 1991. i 1993. godine). Deo aviona je modernizovan na standard Barak 2020 koji je uključivao integisanje savremene izraelske elektronske opreme i naoružanja. Živojin BANKOVIĆ

Pre nego što će iz Rusije stići 6 doniranih lovačkih aviona MiG-29, a naročito za vreme njihove isporuke i neposredno nakon toga, najviši politički zvaničnici ali i pojedini mediji i novinari, često su govorili o kvalitetima dobijenih lovaca, govoreći da su to 4+, 4++ pa čak i da imaju neke karakteristike 5. generacije borbenih aviona. Dvoseda varijanta MiG-a 29 ima vrlo ograničene borbene sposobnosti. Na fotografiji jedan od dva tek isporučena aviona za RV i PVO Vojske Srbije / Foto: Sputnik/Ambasada Rusije To laicima nije mnogo značilo pa se sa pozicija autoriteta tvrdilo da je reč o veoma savremenim, čak najsavremenijim borbenim avionima a išlo se i dotle da će Srbija sa 10 njih tobož postati moćna regionalna sila. Zbog toga smo odlučili da analiziramo kakve smo MiG-ove dobili, koja su oni ustvari generacija i koliko bi se njihovom modernizacijom to moglo promeniti. Istovar jednog od tri aviona MiG-29 9.13 koji su početkom oktobra stigli na Batajnicu / Foto: Sputnik/Ambasada Rusije Pre nego se osvrnemo na sam avion MiG-29, potrudićemo se da što detaljnije pojasnimo kako su borbeni avioni podeljeni po generacijama objašnjavajući šta su karakteristike svake od njih. Podela vojne tehnike na generacije odavno je ustaljena praksa i u principu je sveopšte prihvaćena metoda za određivanje i detaljan opis osobina sredstava koja su predmet analiziranja. Kod borbenih aviona ta podela je izvršena u pet generacija (ako ne računamo nultu generaciju prvih mlaznjaka nastalih za vreme, i posle Drugog svetkog rata) mada na primer kod Kineza peta generacija ne postoji pa su oni svoj najnoviji borbeni avion J-20 svrstali u kategoriju četvrte iako se smatra da je peta. Mnogi savremeni borbeni avioni su od početka njihovog razvoja zamišljeni kao višenamenski, dakle mogu biti i lovci i lovci-presretači, lovci-bombarderi i izviđači ili mogu istovremeno izvršavati samo deo od pomenutih zadataka. Sa druge strane neki moderni borbeni avioni su vremenom od lovačkih aviona postali višenamenske platforme jer su imali potencijal za modifikacije i modernizacije. Podela borbenih aviona po generacijama. Zanimljivo na ovom grafiku je data i tzv. nulta generacija. Određivanje generacije aviona vrši se po velikom broju kriterijuma i da bi se za neki od njih tačno ili približno tačno reklo kojoj generaciji pripada, taj avion mora zadovoljiti skoro sve sposobnosti koje su karakteristične za datu generaciju. Ti kriterujmi mogu obuhvatati koncept same konstrukcije aviona, primenjenih materijala, zatim tu je faktor brzine (avioni mogu biti podzvučni, nadzvučni, da imaju superkstarenje), manevarske mogućnosti, osobine senzora i kompletne avionike, radarski odraz, mogućnosti i načini izvršavanja više funkcija. Mnogi stručnjaci smatraju da svrstavanje aviona često može biti relativno i ne baš sasvim tačno jer se razvojem tehnike došlo i do više različitih podela pa su se u međuvremenu pojavile i tzv. međugeneracije a neretko se dešava da se mnogi tipovi aviona svrstavaju u različite generacije. Veliki proizvođači savremenih višenamenskih borbenih aviona vrlo često iz reklamnih razloga svoje vazduhoplove stavljaju u višu kategoriju što dodatno može uneti zabunu. Takođe često se u određivanju generacije analiza osobina aviona pojednostavljuje što takođe ne doprinosi objektivnosti. Pojedini avioni koji su svrstani u određenu generaciju imaju karakteristike prethodne a neki i sposobnosti i mogućnosti naredne generacije. Zbog toga ponekad definisanje nekih granica između generacija nije lako odrediti. Pomenute granice često mogu biti i nerealane. Druga i peta generacija zajedno, u prvom planu američki F-22A, iza njega rumunski MiG-21 Lancer koji ima odlike borbenih aviona 4. generacije. Ovom priikom koncentrisaćemo se na 4. i 5. generaciju kao i na avione koji po svojim karakteristikama pripadaju negde između. Pri tom ćemo se ograničiti samo na višenamenske borbene avione. Ono što je u svetu danas najrasprostranjenije i najviše prihvaćeno je da u 4. generaciju spadaju ruski borbeni avioni MiG-29 i Su-27, francuski Mirage-2000, američki F-15, F-16 i F/A-18, kineski J-10, kinesko-pakistanski FC-1/JF-17. Četvrtu generaciju borbenih aviona odlikuju visoke manevarske sposobnosti, višenamenski radari velikih mogućnosti, kokpit sa višenamenskim prikazivačima (MFD, HDD), električne komande leta i raketno naoružanje za dejstvo izvan horizonta (BVR – Beyond Visual Range, van vizuelnog dometa). Takođe, pojedini avioni imaju i sposobnost nošenja velike količine spoljašnjeg tereta. U međugeneraciju, koja se na zapadu označava kao 4,5 a u Rusiji kao 4+ i 4++ , svrstavaju se švedski JAS-39 “Gripen“, francuski Rafale, evropski EF-2000, američki F/A-18E i F “Super Hornet“ i ruski MiG-35, Su-30 i Su-35. Postoji i činjenica da se radikalnim modernizacijama borbenih aviona na primer treće generacije, pa čak i druge, može napraviti avion koji ima većinu karakteristika 4. generacije dok se modernizacijom četvrte takođe može dobiti 4,5 (4+ ili čak i 4++). Avioni koji pripadaju 4,5 generaciji su u uglavnom zadržali iste ili slične letne karakteristike aviona 4. generacije (postoje i određena manja ili veća odstupanja) ali je kod njih došlo do napretka pre svega u elektronskoj opremu, naoružanju a sve u cilju poboljšanja borbenih mogućnosti. Neki avioni imaju i pojedine sisteme koji su razvijani za narednu, 5. generaciju. Primenom različitih materijala i specijalnih premaza učinjeni su i napori na smanjivanju efikasne refleksne radarske površine a kod određenih tipova je primenjen i vektorisani potisak motora. Međutim na nekim tipovima je došlo do degradacije manevarskih sposobnosti zbog osetnog povećanja mase. Ipak nijedan od aviona 4,5 generacije nema dovoljno potrebnih osobina da bi bio uvršten u 5. generaciju koja ima svoje određene odlike. Tako avion poslednje generacije mora imati superkrstarenje odnosno sposobnost krstarenja supersoničnom brzinom bez uključivanja dodatnog sagorevanja motora, supermanevarbilnost uz odličan odnos snage motora i mase aviona, zatim je tu drastično smanjena radarska uočljivost (tzv. stelt), znatno moderniji radari i ostali senzori za otkrivanje ciljeva, uređaji za protivelektronsku borbu i velike mogućnosti umrežavanja sa drugim oružanim sistemima koje je neophodno u modernom digitalnom bojištu. Za sada su u svetu jedino operativni američki F-22, koji je prvi borbeni avion 5. generacije koji je uveden u upotrebu, i kineski J-20 koji se od skora zvanično nalazi u inventaru vazduhoplovnih snaga iako će proći još dosta vremena dok se ne postigne puna operativna sposobnost. Prvi serijski ruski Su-57 stići će u jedinicu sledeće godine a do sada je proizvedeno preko 200 američkih F-35 za koga se još uvek vodi polemika da li je to “punokrvni“ borbeni avion 5. generacije pre svega jer se smatra da ne može postići superkrstarenje. Ima mnogo primera kako su pojedini tipovi aviona u svojim najnovijim samim tim i najmodernijim verzijama iz 4. generacije ušli u 4,5 generaciju. Jedan od najboljih primera je američki borbeni avion F-16. On je prvobitno projektovan kao laki dnevni lovac 4. generacije koji je imao velike mogućnosti osavremenjavanja i proširenja sposobnosti pa tako njegove novije verzije F-16C i D Block 50/52, Block 60 spadaju u 4,5 generaciju. Kod Rusa avion MiG-29 je u varijantama MiG-29M, M2, K, KUB postao 4+generacija (samo donekle je to i MiG-29SMT) dok će MiG-35S sa AESA radarom i vektorisanim potiskom motora biti 4++. Familija aviona Su-27 postali su višenamenski Su-30 sa varijantama 4+ generacije (Su-30SM, Su-30MKI, MKA, MKM) a tu je i poslednji izdanak ove uspešne game aviona, višenamenski Su-35Skoji se slobodno može svrstati u 4++ . Gde je tu MiG-29? Srbija je kao što znamo, na osnovu informacija a i dostupnih fotografija, od Rusije dobila 6 aviona MiG-29 od kojih jedan dvosed MiG-29A 9.12A, tri jednoseda MiG-29 9.13 i dva dvoseda MiG-29UB 9.51. Svi jednosedi su proizvedeni 1989, jedan dvosed 1990. a drugi 1991. Dakle to su starije verzije MiG-a 29 koje su do odluke o doniranju Srbiji, još uvek koristile ruske Vazdušno-kosmičke snage. Na osnovu onoga što smo videli, ti avioni došli su stanju u kakvom su bili i u ruskom vazduhoplovstvu, svi osim jednog mogu da lete ali na njima nema gotovo nikakvih modifikacija ili modernizacija. Jedan avion 9.13 je vraćen u Rusiju da bi se tamo izvršio remont koji je nemoguće izvršiti kod nas. Kako smo prenosili izjave zvaničnika, na preostalim avionima će nakon prikazivanja javnosti 20. oktobra, započeti radovi kako bi se deo određene ruske opreme (sistem svoj-tuđ, navigacija i komunikacija) zamenio sa uređajima koji se nalaze na postojeća 4 srpska aviona koja je na njih ugrađena tokom remonta 2008. odnosno 2011. godine i čija upotreba zadovoljava međunarodne ICAO standarde. Time bi se celokupna flota dovela na isti standard (RSK MiG ga označava i kao MiG-29SD) čime bi se pilotima donekle olakšalo letenje na različitim primercima i različitim varijantama koje ćemo imati. Kokpit srpskih aviona MiG-29 nakon remonta 2008. odnosno 2011. / Foto: Dimitrije Ostojić Za sada na osnovu izjava političkih i vojnih zvaničnika a i na osnovu onoga što smo mogli da vidimo, znamo da su potpisani ugovori o donaciji aviona, njihovom transportu, predizvoznoj pripremi, dovođenju aviona na standard postojećih, nabavci rezervnih delova, remontu motora, remontu jednog doniranog aviona, remontu postojećih aviona, produženjima životnog veka. To će sve biti obavljeno u dve faze dok za treću fazu konkretne modernizacije ugovor još uvek nije potpisan (iako pregovori o njoj traju i mnogi detalji njenog obima su već definisani). MiG-29 je kao što smo već naveli, borbeni avion 4. generacije. Međutim, u vreme kada je nastao imao je i neke osobine aviona 3. generacije, kao na primer dobar deo elektronske opreme, mala nosivost i mali borbeni radijus. Ipak, 29-ka je konstruisana kao laki frontovski odnosno taktički lovac čija je namena bila prvenstveno bliska manevarska vazdušna borba u kojoj je po mnogim parametrima (početna brzina penjanjanja, radijus zaokreta, nišan na kacigi pilota, rakete vazduh-vazduh malog dometa) bio bolji od svojih savremenika pa čak i od novijih aviona 4. i 4,5 generacije. Osim bliske manevarske borbe može voditi vazdušnu borbu i na malim i srednjim daljinama a uglavnom je efikasniji na malim i srednjim visinama. To je avion koji još uvek ima najveću početnu brzinu penjanja među serijski proizvođenim borbenim avionima – dakle ima odlično ubrzanje i odnos potiska motora i mase koje mu omogućuju isto tako dobre manevarske sposobnosti. Međutim, kao što smo rekli, dobar deo elektronske opreme je gotovo isti kao kod aviona 3. generacije kao što je na primer MiG-23 čije poslednje verzije u nekim elementima nadmašuju određene performanse MiG-a 29. U kokpitu, na instrument tabli dominiraju elektromehanički dakle analogni pokazivači parametara leta i pokazivači rada različitih sistema a nema ni električnih komandi. To je između ostalog urađeno radi što veće unifikacije sa starijim tipovima aviona, poput MiG-21 i 23 kako bi prelazak na 29-ku bio što lakši. Naravno za to je zaslužna činjenica da je elektronska industrija SSSR-a dobrim delom zaostajala za zapadnom te u to vreme nije mogla da obezbedi bolje sisteme i bogatiju opremu. Postoje i mišljenja da je avion namerno tako napravljen, da bude jeftin, jednostavan za održavanje a išlo se od pretpostavke da će biti kratkog veka u nekom većem sukobu, odnosno da neće dugo potrajati u ratu. Sve što smo do sada opisali odnosi se na prve varijante 29-ke, dakle 9.12, izvozne 9.12A i B, potom 9.13 i na dvosede MiG-29UB 9.51. Dvosedi predstavljaju još jedan nedostatak aviona MiG-29 a to je da 9.51 nema radar te je u ratu neupotrebljiv za vazdušnu borbu van vizuelnog dometa. I dok za dejstvo po ciljevima u vazduhu MiG-29 ima dobar top, i danas odlične rakete vazduh-vazduh R-73 malog dometa kao i solidne rakete srednjeg dometa R-27, u svojoj sekundarnoj nameni izvršenja zadataka dejstva po ciljevima na zemlji, 29-ka ima zastarelo i davno prevaziđeno naoružanje. Reč je o lanserima nevođenih raketnih zrna i nevođenih raketa kao i različite vrste nevođenih bombi težine do 500 kg. Sa takvim naoružanjem MiG-29 je lak plen za bilo kakvu PVO pa i za trupnu PVO jer mora leteti nisko i dejstvovati sa malih daljina. Pojedini stručnjaci prilikom poređenja MiG-a 29 sa drugim avionima često uzimaju kao referencu performanse već pomenutih starijih verzija pa se često ovaj tip ruskog lovca nepošteno omalovažava. Činjenica je međutim da je usled teške ekonomske situacije u Rusiji tokom 90-tih godina razvoj 29-ke bio znatno usporen, čak i prekidan što nije bio slučaj sa njegovim konkurentima. Izgled instrument table MiG-a 29SMT. Tako je na primer razvoj veoma unapređene varijante sa oznakom MiG-29Modnosno 9.15 čiji je prototip poleteo 1986. prekinut u prvoj polovini 90-tih godina nakon izrađenih 6 prototipova. I dok MiG-ovi 29 9.12, 9.13, 9.13S po svojim performansama pre svega kao lovci, sa manjim odstupanjima, odgovaraju avionima F-16A u Blokovima 1 do 20 i donekle F-16C Blok 25 , tako je verzija MiG-29M 9.15 predstavljala pandan F-16C i D u Blokovima 30 do 52. RSK MiG se tokom 90-tih ipak potrudio da napravi pakete modernizacije starijih verzija 9.12 i 9.13 pa su tako nastali lovac MiG-29SE i višenamenski MiG-29SM i SMT. Na varijantama SM i SMT rađeno je pre svega na poboljšanju radara, elektronske opreme i sistema naoružanja kako bi avioni mogli da dejstvuju po ciljevima na kopnu i moru vođenim ubojnim sredstvima. Ipak za varijantu MiG-29SM, na koju bi potencijalno mogli biti modernizovani srpski avioni, ne može se reći da je avion 4+ generacije jer ne zadovoljava sve karakteristike svojih takmaca koji to jesu. Rusija na primer ni danas nema operativan borbeni avion koji može da nosi domaći nišanski kontejner a tu je i zaostajanje u razvoju nekih tipova naoružanja. Nešto bolji od njega jeste MiG-29SMT koji ima bolju elektronsku opremu i radar, veći borbeni radijus i veću nosivost naoružanja. Za njega bi se samo donekle moglo reći da delimično pripada 4+ generaciji jer ova verzija na primer nema električne komande leta. Moguća modernizacija srpskih 29-ki mogla bi biti ona koja uključuje sve ono što ima MiG-29SM ali i deo onoga što poseduje i SMT. Varijanta SMT (Izdelije 9.19) ima naravno ono što Srbiji realno ne treba a to je dodatni leđni rezervoar goriva kao i sistem za popunu goriva u vazduhu. Nije isključeno ni da to bude neki hibrid između SM i SMT ili npr SMT kakav poseduje Jemen (9.18) koji predstavlja modernizovani MiG-29 9.12. Naravno sve nabrojano se odnosi na jednosede dok bi dvosedi mogli biti modifikovani tako da imaju skoro identičnu avioniku kao na jednosedima ali bez radara, a mogu dobiti i rakete vazduh-vazduh srednjeg dometa R-27T ili ET sa infracrvenim samonavođenjem kao i TV vođeno naoružanje vazduh-zemlja. O eventualnoj modernizaciji prvi put je još krajem decembra 2016. govorio pomoćnik ministra odbrane, dr Nenad Miloradović, koji je tada za RTS rekao da će avioni dobiti radare dometa 120 km u otkrivanju cilja veličine lovca i da će imati rakete vazduh-vazduh sa aktivnim radarskim samonavođenjem. Navedeni domet radara upućuje na to da bi mogli biti ugrađeni radari N010ME Žuk-ME ili M2E koji se nalaze na izvoznim avionima MiG-29SMT, MiG-29UPG MiG-29K, KUB, M, M2. Međutim, skoro isti ako ne i isti domet imaju i modifikovani radar N019 odnosno N019ME i M1E (modifikovani radar N019M sa MiG-a 29S) koji se nalaze na avionima MiG-29SM RV Perua i Sirije. Rakete koje je naveo Miloradović odgovaraju samo R-77, jedinoj ruskoj raketi vazduh-vazduh srednjeg dometa sa inercijalnim i aktivnim radarskim samonavođenjem. Ukoliko srpski avioni dobiju samo rakete vazduh-vazduh R-77 i bude im modifikovan radar do nivoa N019ME ali bez modova za napade na ciljeve na zemlji, onda bi to bila verzija najpribližnija MiG-u 29SE. Poslednje informacije upravo govore o tome da bi postojeći radari mogli biti samo modernizovani. MiG-29 sa raketama vazduh-vazduh R-27 i R-73 i dalje može biti opasan protivnik u vazduhu, MiG-29SM mogu nositi i savremenije rakete vazduh-vazduh R-77, R-27ER, R-27ET a SM i SMT pored pomenutih raketa vazduh-vazduh, po ciljevima na zemlji mogu dejstvovati vođenim bombama, protivradarskim i vođenim raketama vazduh-zemlja. Prednji kokpit aviona MiG-29M2, borbenog aviona 4+ generacije. 4+ generaciji sigurno pripadaju palubni MiG-29K i odgovarajući dvosed MiG-29KUB (9.41 i 9.47) kao i izvozni avioni MiG-29M i M2 (9.41S, 9.47S, 9.41SM, 9.47SM). Ipak i oni pored svoje savremenosti takođe još uvek ne nose ruski nišanski kontejner čija su ispitivanja u toku. Iako se o tome već uveliko govori, ni najnoviji MiG-35S i UB (9.41SR, 9.47SR) koji su namenjeni ruskim Vazdušno-kosmičkim snagama, još uvek nije 4++ generacija a to će sigurno postati ugradnjom AESA radara, integracijom nišanskog kontejnera i dodavanjem vektorisanog potiska motora. Tako će i RSK MiG imati konkurentski avion koji će na tržištu parirati Su-30SM i Su-35S a pojedina oprema najnovijeg MiG-a će biti i savremenija nego kod pomenutih Suhojevih aviona. Živojin BANKOVIĆ

Svako ko je krajem prošle godine obratio bar malo pažnje na naslove u novinama, verovatno je zaključio da je sve užasno i da je duboki pesimizam jedini smisleni stav prema događajima u svetu – možda ublažen ciničnim humorom, po principu: ako svet već ide dođavola, onda bar možemo uživati u vožnji. Naravno, Brexit i izbor Donalda Trampa su za većinu bili najjači utisci. Ali i ako niste bili protivnik Brexita, ili kritičar Trampa, teško da ste mogli izbeći vesti o pokolju u Siriji, smrti hiljada migranta u Mediteranu, atomskim probama u Severnoj Koreji, širenju zika virusa i terorističkim napadima u Nici, Belgiji, Floridi, Pakistanu i mnogim drugim mestima; kao i one o pretnji klimatske katastrofe, koja se nazirala u pozadini svih ovih događaja. (Da pritom uopšte ne uzimamo u obzir seriju smrti voljenih zvezda, koja je izgledala kao proračunati pokušaj 2016. da utrlja so na ranu: za samo nekoliko meseci preminuli su Dejvid Bouvi, Leonard Koen, Muhamed Ali, Keri Fišer i Džordž Majkl.) A nekoliko naslovnih tema iz 2017. – Grenfel tauer, napadi u Londonu i Mančesteru, haos posle Brexita i svakodnevni Trampov šou – ne daju puno razloga za veseliji pogled na stvari. Ipak, jedna grupa sve istaknutijih komentatora je izgleda imuna na mračno raspoloženje. U tekstu iz prošlog decembra, pod naslovom „Ne zaboravite da živimo u najboljem periodu u istoriji“, Tajmsov kolumnista Filip Kolins ponudio je listu razloga zbog kojih treba da budemo radosni: tokom 2016, piše Kolins, deo svetske populacije koji živi u ekstremnom siromaštvu prvi put je pao ispod deset procenata; globalne emisije ugljenika od fosilnih goriva stagniraju već treću godinu za redom; smrtna kazna je ukinuta u više od pola zemalja na svetu, a gigantske pande su uklonjene sa liste ugroženih vrsta. U Njujork tajmsu, Nikolas Kristof je pisao da je, po mnogim kriterijumima, „2016. bila najbolja godina u istoriji ljudske vrste“ zbog smanjenja globalne nejednakosti, dva puta manje stope dečije smrtnosti u odnosu na 1990, i za 300.000 je više ljudi koji svakog dana dobijaju mogućnost korišćenja električne energije. Tokom 2016. i 2017, za Tajms je, pored Kolinsa, pisaoi publicista i bivši predsednik kompanije Northern Rock Met Ridli – čije se opredeljenje vidi već i iz naslova njegove knjige Racionalni optimista – svake nedelje slaveći mogućnosti veštačke inteligencije, slobodne trgovine i frekinga. Do trenutka kada je Brendan O’Nil objaviosopstvenu verziju ovog argumenta, u časopisu Spektejtor („Odvojenost od realnosti pripadnika brljajuće klase najbolje se ogleda u njihovom lupetanju o 2016. kao najgoroj godini u istoriji“), ovo gledište je postalo toliko uobičajeno da je O’Nilova kontrarijanska reputacija bila u opasnosti. Labava, ali sve brojnija koalicija kolumnista, naučnika i operativaca iz različitih instituta, koji zastupaju ovo veselo gledište o situaciji u kojoj se nalazimo, ponekad se naziva „novim optimistima“. (To ime bi trebalo da podseća na buntovnički skepticizam novih ateista, predvođenih Ričardom Dokinsom, Danijelom Denetom i Semom Herisom.) Iz njihove perspektive, naše očajanje je iracionalno, a u njemu ima pomalo i samozaljubljenosti. Oni tvrde da to očajanje govori više o nama samima, nego o tome kako stvari zaista stoje – i tako ilustruje našu tendenciju ka kolektivnom samooptuživanju i nespremnost da poverujemo u moć ljudske inventivnosti. Po njima, ono se najbolje može objasniti kao rezultat različitih psiholoških predrasuda koje su imale svoju svrhu u praistorijskoj savani – ali nas danas, u doba zasićenosti medijskim sadržajima, uporno navode na pogrešan trag. „Nekada davno, zabrinutost za svaku stvar koja bi mogla poći po zlu bila je od izuzetnog značaja za opstanak“, piše Johan Norberg, švedski istoričar i samoproklamovani novi optimista, čija je knjiga Napredak: deset razloga da se radujemo budućnosti, objavljena neposredno pre Trampove prošlogodišnje pobede na predsedničkim izborima. To je ono što loše vesti čini naročito upečatljivim: u našoj evolucionoj prošlosti bilo je jako dobro što negativne informacije lako privlače našu pažnju, jer su one mogle ukazivati na neposredne opasnosti po naš opstanak. (Pećinski čovek koji bi uvek pretpostavljao da ga iza sledeće stene čeka lav najčešće ne bi bio u pravu, ali bi imao mnogo veće izglede da preživi i razmnoži se nego onaj koji bi uvek pretpostavljao suprotno.) Ali to je važilo za vremena pre novina, televizije i interneta: u ovo hiperpovezano doba, naša zavisnost od loših vesti navodi nas da usisavamo depresivne priča sa svih strana planete, bilo da one za nas predstavljaju pretnju ili ne, i da na osnovu njih zaključimo da su stvari mnogo gore nego što jesu. Uistinu dobre vesti, s druge strane, mnogo je teže primetiti – delom i zato što se one odvijaju postepeno. Maks Rozer, oksfordski ekonomista koji širi jevanđelje novog optimizma preko svog tviter naloga, nedavno je ukazao na to da su novine s punim pravom mogle na svakoj naslovnoj strani tokom poslednjih 25 godina da štampaju vest: „BROJ LJUDI KOJI ŽIVE U EKSTREMNOM SIROMAŠTVU OD JUČE JE OPAO ZA 137.000!“ Ali nijedna novina to nije učinila zato što očekivani svakodnevni događaji, po definiciji, ne zavređuju da se nađu u vestima. Isto tako, retko ćete videti vest o lošem događaju koji je izbegnut. Ali svaka promišljena procena naše situacije bi valjda trebalo da uzme u obzir i sve ratove, pandemije i prirodne nesreće koji su se hipotetički mogli desiti, ali nisu? „I sam sâm nekada bio pesimista“, kaže Norberg, urbani četrdesettrogodišnjak odrastao u Stokholmu, a danas saradnik libertarijanskog Cato Instituta u Vašingtonu. „Nekada sam i sâm sa nostalgijom gledao na prošla vremena. Ali onda sam počeo da proučavam istoriju i da se pitam, pa dobro, gde bih ja bio u tim prošlim vremenima, u svojoj rodnoj Švedskoj? Verovatno ne bih bio nigde. Prosečni životni vek je bio previše kratak. Morali su da dodaju koru drveta u testo kako bi im hleb duže trajao!“ U svojoj knjizi Norberg daje pregled deset najznačajnijih merila ljudskog napretka – hranu, higijenu, prosečni životni vek, siromaštvo, nasilje, stanje prirodne sredine, pismenost, slobodu, jednakost i uslove odrastanja. Sa naročitim zadovoljstvom se obračunava sa fantazijama onih koji priželjkuju da su se rodili nekoliko vekova ranije: ne tako davno, podseća Norberg, psi su na ulicama evropskih gradova glodali napuštene leševe žrtava kuge. Čak i 1882. samo je 2 odsto njujorških domova imalo tekuću vodu; 1900. prosečni životni vek je iznosio jedva 31 godinu, kako zbog rane smrti odraslih, tako i zbog ogromne smrtnosti dece. Danas prosečni životni vek traje 71 godinu, a i te dodatne decenije uključuju znatno manje patnje. „Ako vam treba 20 minuta da pročitate ovo poglavlje“, piše Norberg, varirajući omiljeni refren novih optimista, „skoro 2.000 ljudi će se za to vreme izdići iz ekstremnog siromaštva“, koje se trenutno definiše kao preživljavanje sa manje od 1,90 dolara po danu. Ova baražna paljba optimističkih statistika kao da bi trebalo da razori obično nesavladive političke razlike oko stanja planete. Novi optimisti nas pozivaju da zaboravimo na svoje ideološke predrasude i taborske lojalnosti; da se oslobodimo svojih omiljenih teorija o tome šta nije u redu sa svetom i šta treba učiniti u vezi sa tim, i da umesto toga duboko udahnemo osvežavajući vazduh objektivnih činjenica. Podaci ne lažu. Samo pogledajte brojke! Međutim, ispostavlja se da brojke mogu biti jednako politične kao i sve drugo. Novi optimisti su svakako u pravu u vezi sa nostalgijom: niko normalan ne bi trebalo da priželjkuje da živi u prošlom veku. U anketi iz 2015, 65 odsto Britanaca (i čak 81 odsto Francuza) izjavilo je da svet postaje sve gori; ali mereno mnogim razumnim kriterijumima, oni naprosto greše. Ljudi se uistinu izdižu iz ekstremnog siromaštva neverovatnom brzinom; smrtnost dece je u ogromnom padu; standardi pismenosti, higijene i prosečnog životnog veka nikada nisu bili viši. Prosečni Evropljanin ili Amerikanac uživa u luksuzima o kojima srednjovekovni velikaši bukvalno nisu mogli ni da sanjaju. Suštinski nalaz ključnog teksta novog optimizma, knjige Bolji anđeli naše prirode Stivena Pinkera, takođe izgleda široko prihvaćen: živimo u najmirnijem periodu ljudske istorije, u kojem je nasilje svih vrsta – od smrti u ratu, do maltretiranja u školskom dvorištu – u oštrom padu. Ali prvenstvena namera novih optimista nije da nas ubede da ljudski život danas uključuje znatno manje patnje nego pre nekoliko stotina godina. (Čak iako ste samoproklamovani pesimista, verovatno vas ne treba ubeđivati u tu činjenicu.) U ovu suštinski neospornu činjenicu gnezdi se nekoliko kontroverznijih implikacija. Na primer: s obzirom na to da su se stvari nesumnjivo popravile, imamo dobrog razloga da verujemo da će nastaviti da se popravljaju. I dalje – mada se ova tvrdnja tek ponekad eksplicitno iznosi u radovima novih optimista – šta god da smo radili tokom proteklih nekoliko decenija, to očigledno funkcioniše, tako da bi trebalo da se držimo političkih i ekonomskih aranžmana koji su nas doveli dovde. Konačno, optimizam znači nešto više od toga da stvari nisu tako loše kako smo mislili: on znači opravdano uverenje da će stvari uskoro biti još bolje. „Racionalni optimizam smatra da će se svet izvući iz krize u kojoj se trenutno nalazi“, pisao je Ridli nakon finansijske krize 2007/8, „zbog načina na koji tržišta robe, usluga i ideja omogućavaju ljudima da trguju i specijalizuju se na korist svih… Ja sam racionalni optimista: racionalni, zato što sam do svog optimizma došao ne na osnovu temperamenta ili instinkta, već na osnovu dokaza.“ Da je sve ovo zaista tačno, to bi značilo da je ogroman deo energije koju ulažemo u raspravu o stanju čovečanstva – sav onaj politički bes, upozorenja o neposrednoj opasnosti, uzbuđenje iz uvodnika u novinama, sva naša strepnja i krivica zbog nesreća koje pogađaju ljude širom sveta – potrošen uludo. Ili, još gore, sve to može biti kontraproduktivno, u meri u kojoj verovanje da su stvari nepopravljivo loše izgleda kao loš način da se ljudi motivišu da stvari učine boljim, te se stoga može pretvoriti u samoostvarujuće proročanstvo. „Evo činjenica“, pisao je američki ekonomista Džulijan Sajmon, čije je glasno protivljenje mračnim predviđanjima ekologa i demografskih eksperata sedmdesetih i osamdesetih godina prošlog veka pripremilo teren za dolazak novih optimista. „U proseku, ljudi širom sveta žive duže i jedu bolje nego ikada ranije. Manje ljudi danas umire od gladi nego ikada u istoriji. Doslovno svaka mera materijalnog i ekološkog blagostanja u SAD pokazuje poboljšanje. Ovo važi i za svet gledan u celosti. Svi dugoročni trendovi idu u suprotnom smeru od projekcija ovih proroka propasti“. To jesu činjenice. Zašto onda svi već nismo postali novi optimisti? Optimisti govore prorocima propasti da se razvedre, još od 1710, kada je filozof Gotfrid Lajbnic zaključio da živimo u najboljem od mogućih svetova na osnovu toga da bog, budući savršen i milostiv, ne bi stvorio ništa manje od najboljeg mogućeg sveta. Ali novu poplavu pozitivnosti je možda najbolje razumeti kao reakciju na pesimizam izazvan terorističkim napadima 11. septembra 2001. Ovi napadi su predstavljali udžbenički primer izuzetno vidljivih loših vesti koje aktiviraju naše kognitivne predrasude, ubeđujući nas da svet postaje smrtno opasno mesto, iako to zapravo nije tačno: u stvari, nešto veći broj Amerikanaca je poginuo u motociklističkim nesrećama tokom 2001, nego u Svetskom trgovinskom centru i otetim avionima. Ali novi optimizam je takođe i odgovor na jednu vrstu introspekcije koja se raširila zapadom nakon 9/11, i kasnije tokom rata u Iraku – osećanja da bez obzira na to da li je nova globalna nesigurnost isključivo naša krivica, ona svakako zahteva samokritiku i refleksiju, pre nego samo odlučnije potvrđivanje prednosti našeg pogleda na svet. („Ceo svet nas mrzi, i mi to zaslužujemo“, kako je francuski filozof Paskal Brikner podrugljivo okarakterisao ovo stanovište.) Nasuprot tome, insistiraju optimisti, podaci dokazuju da je globalna dominacija zapadne moći i ideja tokom poslednja dva veka dovela do transformativnog poboljšanja u skoro svačijem kvalitetu života. Met Ridli voli da citira preteču današnjih optimista, vigovskog istoričara Tomasa Bebingtona Mekolija: „Na osnovu čega, iako pred sobom ne vidimo ništa osim napretka, ne očekujemo ništa osim propasti?“ Utučena samokritika koja frustrira nove optimiste delom se hrani – bar oni to tako vide – nekom vrstom optičke iluzije u načinu na koji mislimo o napretku. Kako primećuje Stiven Pinker, kad god smo zauzeti osuđivanjem vlada ili ekonomskih sistema zbog toga što oni ne dostižu izvesne standarde pristojnosti, lako je smetnuti s uma kako su se i sami ovi standardi s vremenom menjali. Zgražamo se nad izveštajima o zatvorenicima izloženim mučenju od strane CIA – ali samo zahvaljujući istorijski gledano nedavnom opštem konsenzusu da je mučenje nedopustivo. (U srednjovekovnoj Engleskoj ono je bilo relativno uobičajen deo kaznenog sistema.) Možemo biti zgroženi smrtima migranata u Mediteranu samo zato što polazimo sa pozicije da i nama nepoznati ljudi iz dalekih zemalja takođe zaslužuju moralno uvažavanje – zamisao koja bi mnogima od nas izgledala apsurdno da smo živeli početkom osamnaestog veka. Međutim, što se ovaj konsenzus više širi, to nam nepodnošljivije izgleda svako njegovo narušavanje. I stoga, ironično, bes koji osećate kada čitate naslove zapravo predstavlja dokaz da je ovo veličanstveno vreme da se bude živ. (Novi doprinos politici novih optimista, Moralni luk Majkla Šermera, povezuje ovaj argument direktno sa verom u nauku, tipičnom za nove optimiste: upravo je napredak nauke, tvrdi Šermer, ono što će nas učiniti moralnijim.) Uporna slutnja da je ovaj argument nekako zasnovan na mađioničarskom triku – čini se da se bilo koji užas reinterpretira kao dokaz našeg napretka – može nas dovesti do još jedne primedbe: čak iako jeste tačno da je sve mnogo bolje nego što je ikada bilo, zašto pretpostaviti da će stvari nastaviti da se popravljaju? Napredak u higijenskim standardima i produžavanju prosečnog životnog veka ne može sprečiti da podizanje nivoa mora uništi vašu zemlju. Uopšteno gledano, opasno je predviđati buduće rezultate na osnovu prošlih uspeha: ako uzmemo u obzir dovoljno dug rok, postaje nemoguće odrediti da li je napredak koji slave novi optimisti zaista dokaz stabilnog napretka ili pak samo kratkotrajni izuzetak. Na primer, skoro svaki iskorak koji Norberg slavi u svojoj knjizi Napredak desio se u poslednjih 200 godina – činjenica koju optimisti uzimaju kao dokaz nezaustavljive moći moderne civilizacije, ali koja bi se isto tako mogla uzeti i kao dokaz za to koliko su retki takvi periodi napretka. Ljudska vrsta postoji skoro 200.000 godina; ekstrapoliranje na osnovu perioda od 200 godina ne izgleda preterano mudro. Pribegavajući mu, rizikujemo da napravimo grešku britanskog devetnaestovekovnog istoričara Henrija Bakla, koji je u svojoj knjizi Istorija civilizacije u Engleskoj samouvereno napisao da će rat uskoro biti stvar prošlosti. „Da ovaj varvarski poduhvat stabilno opada sa napretkom društva, mora biti očigledno čak i najpovršnijem poznavaocu evropske istorije“, pisao je on 1857. Bakl je bio uveren da će neposredno pre toga završeni Krimski rat biti jedan od poslednjih u ljudskoj istoriji. Ali glavna briga nije to da će se stabilni napredak ostvaren u prethodna dva veka postepeno okrenuti u suprotnom smeru, vraćajući nas u uslove iz prošlosti; glavna briga je da je svet koji smo stvorili – sama mašina koja vuče napredak – toliko kompleksan, nestabilan i nepredvidiv, da bi u svakom trenutku mogla da nas zadesi katastrofa. Stiven Pinker je možda apsolutno u pravu kada tvrdi da sve manji broj ljudi pribegava nasilju kao rešenju za svoje nesuglasice, ali (kao što bi i on sam priznao) za globalnu katastrofu je dovoljan i samo jedan besni narcis sa pristupom nuklearnim šiframa. Digitalna tehonologija je bez sumnje podstakla globalni ekonomski rast, ali ako bi je sajber-teroristi iskoristili da sledećeg meseca sruše globalnu finansijsku infrastrukturu, dalji rast bi ubrzo postao vrlo sporan. „Stvar je u tome da je, ako nešto u našim društvima ozbiljno pođe po zlu, zaista teško videti gde bi se to moglo zaustaviti“, kaže Dejvid Ransiman, kembrički profesor političkih nauka, čiji je pogled na budućnost manje ružičast, i koji je debatovao sa novim optimistima poput Ridlija i Norberga. „Pomisao da bi, recimo, sledeća finansijska kriza, u povezanom i algoritamski uređenom svetu poput našeg mogla eskalirati izvan kontrole – nije iracionalna. Zbog toga je prilično teško biti tako razdragano optimističan.“ Kada živite u svetu u kojem se čini da sve napreduje, ali koji bi već sutra mogao propasti, „savršeno je racionalno biti uspaničen“. U svojoj knjizi Zamka pouzdanja, Ransiman pokreće srodno i jednako uznemirujuće pitanje koje se tiče moderne politike. Čini se da demokratija sasvim dobro napreduje: novi optimisti primećuju da danas ima više od 120 demokratija od ukupno 193 zemlje na svetu, dok ih je 1972. bilo samo 40. Ali šta ako je upravo snaga demokratije – i naša uzdanja u njenu sposobnost da izdrži skoro sve vrste pritiska – predznak njene eventualne propasti? Možda naš pravi problem nije, kako smatraju novi optimisti, višak pesimizma, već opasan nivo preteranog pouzdanja? Ovaj argument tvrdi da ljudi koji su glasali za Trampa i Brexit, nisu to učinili zato što smatraju da je sistem pokvaren i da ga treba zameniti. Naprotiv, glasali su kako su glasali upravo zato što se previše uzdaju u to da će suštinska bezbednost koju im država omogućuje uvek biti tu za njih, kakav god zapaljiv izbor oni načinili na glasačkom mestu. Ljudi su glasali za Trampa, „jer mu nisu verovali“, piše Ransiman. Oni su „želeli da prodrmaju sistem od kojeg su istovremeno očekivali da će ih zaštititi od nepromišljenosti čoveka kao što je Tramp“. Problem sa ovim modelom – isporučivanjem izbornih udara zato što ste uvereni da ih sistem može izdržati – jeste u tome što nemamo razloga da verujemo da će sistem biti u stanju da izdrži beskonačno dugo: u nekom trenutku šteta može postati nepopravljiva. Novi optimisti „opisuju svet u kojem ljudska delatnost [agency] kao da nije bitna, jer su već evoluirale neke sile koje nas guraju u pravom smeru“, kaže Ransiman. „Ali ljudska delatnost je još uvek bitna… ljudska bića poseduju sposobnost da sve zabrljaju. I sasvim je moguće da naša sposobnost za brljanje raste.“ Optimisti nisu nesvesni takvih opasnosti – ali jedna tipična crta optimističkog stanja duha sastoji se upravo u pronalaženju optimističkih interpretacija zastrašujućih činjenica. „Pitate me da li sam ja kao onaj čovek koji pada sa nebodera i dok proleće pored drugog sprata konstatuje: ‘Zasad je dobro’“, kaže Met Ridli. „Odgovor je – pa, zapravo, u prošlosti su ljudi predviđali katastrofe iza ugla i grešili su toliko često da to treba uzeti u obzir kao relevantnu činjenicu.“ Istorija naizgled daje Ridliju za pravo. A opet, naravno da mu daje za pravo: da se kraj civilizacije uistinu desio, danas verovatno ne biste čitali ovaj tekst. Ljudi koji predviđaju katastrofe koje samo što se nisu desile često greše. S druge strane, dovoljno je da samo jednom budu u pravu. Ako postoji jedan trenutak koji je obeležio rođenje novog optimizma, onda je to bio – sasvim prikladno – jedan TED talk. U pitanju je bio nastup iz 2006. Hansa Roslinga, švedskog statističara i samozvanog „obrazovnog zabavljača“, pod naslovom „Najbolje statistike koje ste ikada videli“. Rosling je tom prilikom sumirao rezultate istraživanja koje je sproveo među švedskim studentima. Predstavljajući im parove od po dve zemlje – Rusiju i Maleziju, Tursku i Šri Lanku itd. – postavljao im je pitanje koja od ovih zemalja ima bolje rezultate u različitim domenima zdravstva, npr. u vezi sa stopom dečje smrtnosti. Studenti su listom davali pogrešne odgovore, zasnivajući ih na pretpostavci da zemlje bliže njihovoj, kako geografski tako i etnički, moraju biti naprednije. Ali Rosling je zapravo izabrao ove parove kako bi dokazao jednu tezu: Rusija ima dvostruko veću stopu dečje smrtnosti nego Malezija, a Turska dvostruko veću od Šri Lanke. Deo defetističkog stava savremenog zapada se, po Roslingu, sastoji upravo u pretpostavci da živimo na vrhuncu razvoja i da budućnost koju ostavljamo generacijama koje dolaze, a naročito svetu izvan Evrope i Severne Amerike, izgleda mračno. Rosling je uživao u ponavljanju da bi u eksperimentu u kojem biste šimpanzama dali da biraju između banana obeleženih imenima ovih zemalja, šimpanze imale bolji rezultat od studenata – jer bi bile u pravu bar u pedeset posto slučajeva. Dobro obrazovani Evropljani, s druge strane, greše mnogo više od pukog slučaja. Mi nismo prosto nesvesni činjenica; mi smo aktivno ubeđeni u depresivne „činjenice“ koje nisu istinite. Uzbudljivo je gledati „Najbolje statistike koje ćete ikada videti“ – delimično zbog Roslingovog štreberskog i energičnog scenskog nastup, ali delimično i zato što se čini da on obasjava pitanja koja su obično predmet ostrašćene ideološke debate okrepljujućim svetlom objektivnih činjenica. Danas, mnogo više nego u vreme kada je on održao svoj govor, živimo u „doba stava“, u kojem se naizgled beskonačan broj blogova, kolumni, knjiga i televizijskih analitičara utrkuju u tome da nam kažu kako treba da se osećamo povodom vesti. Veći deo ovih razmatranja se ne zasniva toliko na tvrdim činjenicama u korist nekog argumenta, koliko na zastupanju stava koji treba da zauzmete: tipičan „stav“ vas poziva da zaključite, na primer, da je Donald Tramp fašista, ili da nije fašista, ili da su voditelji BBC-a preterano plaćeni, ili da je vaš trening joge primerkulturalne aproprijacije. (Ovo ne treba da nas iznenađuje: internet ekonomija se hrani pažnjom, a mnogo je lakše ugrabiti nečiju pažnju emocionalno razdražujućim argumentom, nego pukom informacijom – povrh toga, ne morate da platite za skupo istraživanje koje je neophodno da biste došli do činjenica.) Novi optimisti obećavaju nešto drugo – da su u stanju da otkriju kako treba da se osećamo prema svetu na osnovu toga kakav svet uistinu jeste. Ali pošto se zadubite u njihova dela, počinjete da se pitate da li svi ovi optimistički komadići činjenica uistinu govore sami za sebe. Za početak, zašto pretpostaviti da je relevantno poređenje ono između sveta kakav je bio pre, recimo, 200 godina i sveta kakav je danas? Moglo bi se tvrditi da je poređenje sadašnjosti sa prošlošću zapravo nameštanje karata. Naravno da su stvari danas bolje nego što su bile. Ali svakako nisu ni približno onoliko dobre koliko bi trebalo da budu. Da upotrebim neke očigledne primere: čovečanstvo nesumnjivo poseduje sposobnost da iskoreni ekstremno siromaštvo, da okonča glad ili da radikalno smanji klimatsku opasnost. Ali mi nismo učinili ništa od svega toga, a činjenica da stvari nisu tako strašne kakve su bile početkom devetnaestog veka naprosto promašuje temu. Ironično, imajući u vidu njihovo oslanjanje na kognitivne predrasude u objašnjenju naše sklonosti ka negativnom viđenju stvarnosti, čini se da su novi optimisti i sami žrtve jedne takve predrasude, tzv. „usidrujuće predrasude“, koja opisuje našu sklonost da se u rasuđivanju previše oslanjamo na izvesne delove informacija. Ako počnete od činjenice da su žrtve kuge svojevremeno trunule na ulicama evropskih gradova, onda je jedino prirodno da zaključite kako je život danas divan. Ali ako počnete od toga da smo mogli da eliminišemo glad ili zaustavimo globalno zagrevanje, činjenica da ovi problemi i dalje postoje može dovesti do drugačijeg suda. Argument da bi trebalo da budemo srećniji nego što jesmo zato što ljudski život kao takav postaje u proseku bolji, takođe ne uspeva da razume fundamentalnu istinu o tome kako funkcioniše sreća; naš sud o svetu nastaje kao rezultat konkretnih poređenja koja nam se čine relevantnim, a ne na osnovu zauzimanja onoga što Ransiman naziva „tačkom gledanja iz svemira“. Ako su ljudi u vašem malom američkom gradu znatno manje ekonomski sigurni nego što su bili za svojih života ili ako ste mladi Britanac koji se suočava sa mogućnošću da nikada neće biti u stanju da sebi priušti stan, nije naročito utešno reći vam da sve veći broj Kineza dostiže srednjoklasni status. Ridli se priseća da je, kada je predstavljao svoju knjigu po američkom srednjem zapadu, publika često sumnjala u njegov optimizam zbog činjenice da se njihovi sopstveni životi nisu kretali nabolje. „Govorili su: ‘Vi uporno tvrdite da svet postaje sve bolji, ali iz naše perspektive ne izgleda tako‘. A ja bih im rekao: ‘Da, ali ovo nije ceo svet! Zar vas ni najmanje ne raduje činjenica da zaista siromašni Afrikanci postaju malo manje siromašni?’“ U jednom smislu, ovo je dobar argument, ali u drugom, on je potpuno irelevantan. U svojoj suštini, novi optimizam je jedan ideološki argument: generalno gledano, njegovi zastupnici su zagovornici moći tržišta, koji slikaju svoju veselu sliku nedavne prošlosti čovečanstva ne bi li tako opravdali sopstvena politička gledišta. Ovo je savršeno legitiman politički argument – ali on je još uvek politički argument, a ne neposredno, neutralno oslanjanje na objektivne činjenice. Tvrdnja da trenutno živimo u zlatnom dobu i da je naše dominantno pesimističko raspoloženje neopravdano nije protivotrov za „doba stava“, već samo još jedan stav – i nije ništa manje smisleno zauzeti suprotno gledište. „Ne sviđa mi se“, kaže Ransiman, „ova pretpostavka da tvrdite da sva dostignuća nisu vredna poštovanja, ako ne prihvatate njihov argument“. Čini mi se sasvim razumnim da ljudi, uprkos svim pokazateljima napretka, ipak osećaju duboku nelagodu u vezi sa stanjem u kojem se svet trenutno nalazi, naročito ako uzmemo u obzir relativnu nestabilnost dokaza ovog napretka i nepredvidivost koja mu visi nad vratom. Sve je zaista veoma krhko. Johan Norberg, koji je objavio svoju knjigu Napredak svega dva meseca pre američkih predsedničkih izbora, pratio je objavljivanje razultata tokom maglovitog jutra u Stokholmu, na žurci u američkoj ambasadi. Kada je Trampova pobeda postala izvesna, raspoloženje se promenilo iz uzbuđene vreve u užasnutu nevericu. „Svi mi smo bili Šveđani, iz sveta medija, politike, biznisa i tako dalje. Mislim da je bilo teško naći jednu jedinu osobu u prostoriji koja se nadala Trampovoj pobedi. Tako je raspoloženje naglo i dramatično palo“, priseća se Norberg. „Štaviše, nije bilo alkohola pri ruci, što takođe nije pomoglo, jer su svi govorili: ‘Treba nam neka žestina!’ Ali prijem je bio organizovan kao doručak.“ Uz osmeh, on zaključuje: „Mislim da Amerikanci ne razumeju Šveđane baš najbolje“. Populistički talasi u Britanji i SAD u poslednje dve godine – koji su stajali iza Trampovog uspona, pobede Brexita, i neočekivano visoke podrške za Bernija Sandersa i Džeremija Korbina – predstavljaju komplikovan problem za nove optimiste. S jedne strane, lako je okarakterisati ovaj gnev uperen ka političkom establišmentu kao grešku, zasnovanu na neuspehu da se prepozna kako dobro stvari zapravo idu; ili kao legitimnu reakciju na stvarne, ali lokalizovane i privremene neravnine na putu, koje ne moraju predstavljati osnovu za širi argument u korist pesimizma. S druge strane, ima nečeg čudesnog u pogledu na svet koji vidi ovakve političke talase isključivo kao odgovore, pogrešne ili ne, na pravu situaciju. Oni su deo prave situacije. Čak i ako smatrate da su Trampovi glasači u potpunosti pogrešili u negativnoj percepciji svoje situacije, sama percepcija je bila sasvim dovoljno stvarna – i oni zaista jesu izabrali Trampa, uz sav njegov potencijal destabilizacije. (Za nove optimiste, primećuje Dejvid Ransiman, politika nije ništa više do smetnja, jer po njihovom gledištu, „stvari koje diktiraju napredak nisu političke, ali stvari koje izazivaju neuspeh jesu političke“.) Postoji tačka na kojoj prestaje da bude bitno da li su široko rasprostranjena osećanja pesimizima i strepnje opravdana ili ne i ono što postaje bitno jeste jedino činjenica da ona jesu široko rasprostranjena. Norberg svakako ne podržava Trampa i rezultat izbora mu je, kao autoru koji promoviše ružičastu sliku neposredne budućnosti čovečanstva, mogao izgledati kao korak unazad. U svojoj knjizi on uistinu upozorava da napredak nije neminovan: „Postoji realna opasnost nativističkog kontraudara“, piše on. „Kada ne uviđamo napredak koji smo ostvarili, počinjemo da tragamo za žrtvenim jarcima za probleme koji ostaju.“ Ali u prirodi je novog optimizma da se negativni događaji mogu pretvoriti u razloge za radost i do trenutka kada smo razgovarali Norberg je uspeo da razvije optimistički spin i na temu izbora. „Mislim da je moguće da ćemo za par godina smatrati da je odlično što je Tramp pobedio“, kaže on. „Jer, da je on izgubio, a Hilari pobedila, ona bi bila najomrznutiji predsednik modernog doba, i onda bi Tramp i Benon to iskoristili da izgrade alt-rajt medijsku imperiju, stvore pravu lavinu mržnje, i onda bismo sledeći put možda dobili još disciplinovanijeg kandidata – pravog fašistu, a ne nekog ko samo glumi fašistu… Možda će se ispostaviti da je Tramp nesposobni narcis, koji će uništiti populistički brend u SAD“. Ova vrsta protivčinjeničkog argumenta ima problem što je neopovrgljiva, a u svakom slučaju je prilično daleko od pozicije odlučne pozitivnosti u vezi sa smerom u kojem se svet kreće. Ali možda ona izražava jedinu neospornu istinu oko koje se mogu složiti i novi optimisti i oni više pesimistički nastrojeni: štagod da se desi, stvari u principu uvek mogu biti i gore. Preveo Rastislav Dinić