Претражи Живе Речи Утехе

Zemlja neplivača osvojila je još jedno zlatno olimpijsko odličje - u bazenu. Zvuči neverovatno, ali je tako - gotovo dve trećine mladih do 30 godina u Srbiji ne zna da pliva, pokazzalo je istraživanje. Udruženje Pobuna Srbija anketiralo je 2.400 osoba, a mnogi su naveli da za vreme školovanja „nikad nisu probali da nauče da plivaju jer nije bilo škola plivanja ili bazena u njihovom mestu". Kada je istraživanje objavljeno, 2019. godine, navedeno je da „75 odsto neplivača nikada nije bilo na moru". Direktor Vaterpolo kluba Partizan Nikola Kuljača kaže da je jedino rešenje - sistemsko. „Plivanje je jedna od osnovnih sportskih disciplina - uz atletiku i gimnastiku - i trebalo bi da bude u sklopu školskih aktivnosti", navodi on za BBC na srpskom.

Aleksić uhapšen zbog sumnje da je seksualno napastvovao pet učenica Policija je saopštila da je nastavnik glume Miroslav Mika Aleksić uhapšen zbog sumnje da je seksualno napastvovao pet svojih učenica, od kojih su dve u vreme počinjenih dela bile maloletne. Pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova u Beogradu uhapsili su M.A. (68) zbog postojanja osnova sumnje da je izvršio krivična dela silovanje i nedozvoljene polne radnje, saopštio je MUP. Sumnja se da je on u vremenskom periodu od 2012-2020. godine u prostorijama škole glume u Beogradu, čiji je vlasnik, seksualno napastvovao pet svojih učenica, od kojih su dve za vreme izvršenja krivičnog dela bile maloletne. Osumnjičenom M.A. je određeno zadržavanje i on će, uz krivičnu prijavu, biti priveden Višem javnom tužilaštvu u Beogradu. Pošto se sumnja da ima još osoba koje je osumnjičeni seksualno napastvovao, mogu to prijaviti u prostorijama Policijske uprave za grad Beograd, Bulevar despota Stefana 107, apelovala je policija. Mediji su ranije preneli da je Miroslav Mika Aleksić, čuveni vlasnik škole glume, sinoć priveden u stanicu policije, jer ga je više devojka prijavilo za silovanje ili seksualno uznemiravanje. Glumica Milena Radulović medijima je ispričala da je Aleksić dok je bila maloletna silovao i da se to dogodilo više puta. Radulović je zajedno sa još nekoliko devojaka, od kojih su neke maloletne, prijavila Aleksića za silovanje i seksualno uznemiravanje. Ona je rekla da je Mika Aleksić prvi put silovao početkom novembra 2012. godine, kada je ona imala 17 godina, a on 61. godinu. Miroslav Mika Aleksić je filmski reditelj, producent, glumac i čuveni pedagog kroz čije radionice je prošlo više od 3.000 mladih. Aleksić uhapšen zbog sumnje da je seksualno napastvovao pet učenica RS.N1INFO.COM Policija je saopštila da je nastavnik glume Miroslav Mika Aleksić uhapšen zbog sumnje da je seksualno napastvovao pet svojih učenica, od kojih su dve u vreme počinjenih dela bile maloletne.

Pulmolog i osnivač pokreta "Za sve moje ljude" dr Dejan Žujović i anesteziolog i predsednik Sindikata lekara i farmaceuta Srbije dr Rade Panić kritikovali su u emisiji 360 stepeni epidemiloga Predraga Kona zbog izjave da su se lekari zaražavali u pauzama za kafu, i ocenili su da ga "oni ne smatraju više kolegom", kao i da on ne sme sa njima da se suoči u medijima, iako ga oni stalno pozivaju. "Sram ga bilo, i obećavam da će sigurno odgovarati za ovo", istakao je Panić. Žujović je naveo da je dobio svojevrsni odmor, jer u najvećoj improvizovanoj kovid bolnici u Beogradu „nije tolika gužva“. „U Areni ima prilično slobodnih mesta, svi pacijenti se nalaze u donjem delu i mislim da to ide ka zatvaranju lagano. Ja sam tamo radio par dana i juče sam dobio informaciju da više ne dolazim. Sa obrazloženjem da baš i nije tolika gužva i da mogu da odmorim. Recimo da sam dobio odmor“, naveo je Žujović. Panić navodi da je radio u crvenoj zoni od 6. novembra kada je u Kraljevu otvorena kovid bolnica, pa do do 31. decembra. On je rekao da je odnos preminulih doktora prema medicinskim sestrama i tehničarima dva prema jedan, kao i da je broj preminulih zdravstvenih radnika premašio 100. Komentarišući izjavu Predraga Kona o zaražavanju lekara tokom kafe pauza, Žujović je ironično prokomentarisao da on Kona „potpuno razume“, kao i da ima „beskrajnu ljubav prema njemu“. Žujović podseća da na početku epidemije mnogi lekari nisu ni imali zaštitnu opremu, kao i da je predsednik Aleksandar Vučić bez ikakve analize i saveta nabavljao respiratore, a da se prava cena nije do sada saznala. „Samo mora da bude svestan težine svake reči koje izgovori. U trenutku sam i ja veoma burno reagovao i nije mi bilo dobro kada sam to pročitao. A onda sam proverio celu priču, i novinarka koja je uradila intervju je veliki profesionalac, i sigurno se ne bi desilo da se objavi nešto što nije bilo rečeno u intervjuu. On je to rekao. Objavljen je i audio zapis i od reči do reči je to rekao. I to je možda posledica neznanja“, kaže on. Žujović smatra da je jedan od osnovinih problema našeg društva nekompetencija ljudi koji rade neke rukovodeće poslove, kao i da je izjava Kona odraz toga. „Da je kolega barem jednom ušao u crvenu zonu znao bi da ljudi koji su u skafanderima ne da ne piju ni kafu, već ne piju ni vodu. Ne jedu ništa, niti idu u toalet za to vreme koje su u crvenoj zoni. Mislim da je to poprilično maliciozno rečeno, ili da je u ovom sistemu jedino važno da se kaže da doktor nije zaražen iznad bolesničkog kreveta. To bi onda bio poraz za sistem, sistem bi pokazao svoju pogrešivost“, rekao je Žujović. „Ako dobro pogledate i analizirate, najvažnije je da se dokaže da lekar ili medicinska sestra nisu zaraženi na svom radnom mestu“, naglašava on. Izvor: N1 Pored toga, prema njegovim rečima, navodi i da se ne vodi kontrola kontakata. Kaže da je taj posao na početku pandemije, za vreme policisjkog časa u našoj zemlji, radila policija, dok sada nema dovoljno epidemiologa da bi se vodila takva provera. „Kada on (Kon) tako kaže mora da bude svestan da je sa nama lekarima raskrstio za ‘vijek vjekova’. On nije više naš kolega. On je naš bivši kolega“, istakao je Žujović i dodao da je Kon svojim izjavama uvredio njega i njegove kolege. Panić dodaje da je njegovo mišljenje da bi epidemiologa Kona trebalo staviti na „stolicu gde bi mu se sudilo“. „Ono što Sindikat lekara i farmaceuta priča od samog početka je da je organizacija potpuno zakazala. I ovo je posledica onoga što se dešavalo u poslednjih 20 godina sa zdravstvom. Mi smo još pre tri godine tražili ostavku ministra Lončara, a onda smo se obraćali onima iznad njega“, kaže Panić. On se slaže sa Žujevićem vezano za Kona, i objašnjava da su ga kolege pitale kako će od sada da se obraćaju čuvenom epidemiologu, jer „on više nije njihov kolega“. „Ja sam ga u prošlosti branio, i nailazio sam na osudu ostalih kolega… Mnogo je dr Kon rekao u toj svojoj izjavi. Ja sam je više puta slušao, hteo sam da vidim šta je bila zaista namera. U toj izjavi nema ništa što može da se pozove na epidemiološku nauku, na protokole, niti ima išta što je odbrana zdravstvenih radnika. Na našim viber grupama u poslednjih nekoliko nedelja se samo piše o kolegama koji su umrli. Dokle više“, zapitao je Panić. „Kon je u svojoj izjavi mnogo šta rekao, da su se lekari zaražavali van posla, pozivao i na crvene zone kao i da stomatolozi nisu u opasnosti, jer oni ne ulaze u crvene zone“, kaže on i dodaje da lekarima koji tako misle“ diplome ne vrede ni „pišljivog boba“, i pozvao je sve njih da ga tuže zbog toga. „Dešava se zaista humanitarna katastrofa, od one koja je bila u Novom Pazaru, do onoga da ćemo tek otkriti koliko je zaista bilo novoobolelih i preminulih, kako građana, tako i zdravstvenih radnika“, rekao je vidno potreseni Panić. On je rekao da su doktori koji su u penziji primorani da rade, kako bi mogli da prežive i obezbede egzistenciju. Objasnio je i da su stomatolozi veoma ugroženi, jer im je potrebno od sedam do deset minuta za pregled i da postoji velika šansa za zaražavanjem. „Šta doktor Kon ne zna? Zašto se pravi lud i na nacionalnim frekvencijama imamo stalno obmanjivanje i sve to moramo da demantujemo umesto da se bavimo svojim poslom“, upitao je Panić. On je obećao da će on i sindikat koji predstavlja raditi na tome da se dođe do tačnih brojki o obolelima i preminulima. Takođe, istakao je i da će se otkriti „zašto su stradali lekari, ali i građani“. Izvor: N1 „Doktor Kon već pet puta odbija da gostuje sa mnom u emisiji. On zna da raspolažem sa činjenicama i sa iskustvom, znam šta se dešava na terenu, a on to ne zna. Ispostaviće se da sve mere koje su doneli nisu na osnovu činjenica i na osnovu onoga što se dešava na terenu“, naglasio je predsednik Sindikata lekara i farmaceuta. On je napomenuo da dr Kon nije jedini krivac zbog ove situacije, kao i da je kriv kompletan Krizni štab. Žujović ocenjuje da nema dijaloga sa članovima Kriznog štaba jer „nema dijaloga u apsolutizmu“ i dodaje da je u takvom sistemu „dijalog odraz slabosti“. „Kakav dijalog, kakva razmena mišljenja, to ne postoji u njihovom koordinantnom sistemu. U apsolutizmu postoji samo jedna reč, jedna misao, i jedna istina. Mi smo kao društvo jednostavno još nezreli za demokratiju, za pravo da imaš svoje mišljenje. Mi smo deca apsolutizma“, smatra Žujović. Komentarišući da li će se nekada doći do istinitih podataka o mnogim cenama za vreme pandemije, Panić kaže da je očigledno da bi za nešto tako moralo doći do promene vlasti. „Od samog početka ova priča je bila biznis i politika, i ništa više. Balans između rejtinga i profita. Sve vidimo šta se dešava, i jednog dana ćemo podvući crtu kao u kafani i napraviti saldo. Nemojte misliti da to neće da se desi“, podvlači Žujović. Panić je govoreći o pravom razlogu zaražavanja lekara i medicinskog osoblja rekao da se to „iz aviona vidi“. „Pod jedan, nije bilo zaštitne opreme, morali smo da izlazimo i pregledamo pacijente zato što je neko govorio da ne postoji virus. U klinici Laza Lazarević je kažnjen psihijatar zato što je nosio svoju masku. Donosili smo ih od kuće da bi smo se zaštitili. Dalje, jedina smo zemlja koja je imala drugi talas. Naši radnici i lekari nisu imali pauzu. Pored toga, primali smo pacijente u zelenoj zoni, naše kolege nisu bile zaštićene… Mnogo toga nije bilo dobro. Mešali su se i ukrštali putevi crvene i čiste zone. Najbitnije je da je 13 do 15 odsto medicinskog osoblja falilo pre epidemije, a predlagali smo da se svi nezaposleni medicinski radnici sa Biroa za nezaposlene“, kaže Panić. On navodi i da su se u toku krize, neki pacijenti „veštački“ otpuštali da bi se napravila prazna mesta u bolnicama, kao i da su se testovi kojima su se građani testirali pokazali kao nepouzdani. Izvor: N1 „Zašto doktor Kon nije pomenuo, da uzmemo situaciju da su se zdravstveni radnici razboleli i van bolnice, razboleli su se zbog velikog broja koji se kretao oko njih. A doktor Kon se nije setio da su se kolege iz crvenih zona vraćale svojim kućama, svojim porodica, svojoj deci, svojim starima. Pa, sram ga bilo, i obećavam da će sigurno odgovarati za ovo, verujte. Sram ga bilo što se nije setio ničega što je epidemiološki“, emotivno je poručio Panić i ispričao kako je sam morao da pomogne svojoj majci, koja je, nažalost, preminula. „Meni je majka umrla. Tri sata sam proveo zbrinjavajući je, zato što nijedna Hitna pomoć nije mogla da dođe ni iz Čačka, ni iz Kraljeva. Sam sam je intubirao, zato što su kolege zauzete lečenjem pacijenata, jer nas nema dovoljno. Kako to niko ne razume? Zašto je 2300 lekara na Zavodu? Zašto ovog trenutka nisu primljeni svi? Za „Batajnicu“ su tražili 80 anesteziologa. Pa odakle 80 anesteziologa? Pa ne beru nas na krušci… Mnogo sam uzbuđen i mnogo sam ljut, jer ovo više nema smisla. Razumite, celo okruženje nema taj broj zaraženih i preminulih zdravstvenih radnika, a tek ćemo da saznamo koji je pravi broj“, uzbuđeno je napomenuo Panić. On je zatražio i da RTS omogući njemu ili nekom od njegovih kolega da se obrati javnosti kako bi ukazao na sve propuste. Žujović je ocenio da lekari koji su ponavljali stavove predstavnika vlasti nisu njegove kolege više, i nazvao ih je „slugama režima“. Naveo je i da će nakon preležane bolesti imati posledice do kraja života. „Ja sam truli amater u ovome svetu, ali su mi uvek birane reči. I posle meni da kaže neko da sam se zarazio dok sam pio kafu, neće moći. I jako vodim računa da njih ne povredim, jer to su moje sestre i moja braća. Jedemo isti hleb. Na šta mu liči da to tako govori? Sve ovo što nam se dešava je posledica nekompetencije ljudi. A nosim se mišlju da je njih baš i briga za takve podatke. Njih zanima gde su respiratori, i da li još nešto treba da se nabavi… Ja sam virus preležao, ja više nikada neću biti isti čovek. Moje srce sada sada radi na 30 odsto, onoga što bi trebalo da radi. Moja pluća imaju oštećenja na desnom plućnom krilu koja će ostati doživotno. Nikada se neću baviti sportom, i moram da menjam svoje modele ponašanja. Ograničen čovek u svakom pogledu“, otkrio je Žujović. Panić se osvrnuo i na preminulu kolegenicu Danijelu Gordić iz Kraljeva, koja je rođena 1974. godine. „Provela je ceo period radeći sa kovid pacijentima. Njena majka je Ružica Gordić, nefrolog. Objavila je na Fejsbuku poruku direktoru. Kada je to jutro Danijela Gordić primljena na plućno odeljenje, njen načelnik je zvo da se trasporutuje u višu ustanovu, da zahteva intenzivnije lečenje. Prethodnog dan je četiri pacijenta transportovano, pomogli su direktor i pomoćnik direktora. Tog jutra su odgovorili da nema mogućnosti da se koleginica transportuje dalje, da nemaju gde da je smeste. Nakon poziva kolega, ona je transportovana u KBC Drgaišu Mišović, gde je završila svoj život“ rekao je on. Panić je pročitao poruku koju je majka ostavila direktoru. „Sram te bilo. Ne zaslužuješ da te oslovim „kolega“, jer ti to nisi. Iza mog mrtvog deteta, stradalog od korone, stojim ja, njena tri mala deteta, suprug, rodbina i svi građani Kraljeva koje je lečila u ambulanti. Ne znam kako zoveš ambulantu, ali očigledno ti ne znaš kojim putem su išli zarazni, a kojim nezarazni pacijenti. Koliko je radio pulmolog i provodio dnevno sati na radnom mestu… Zato su ti sva tri lekara na pulmologiji zaražena, organizacija posla je na nuli, i zato ti predlažem da se povučeš sa tog radnog mesta, dok ti kolege i građani Kraljeva ne počnu suditi“, stoji u poruci koju je napisala majka preminule doktorke direktoru ZC „Studenica“ u Kraljevu. On je rekao da će zbog ovoga svi odgovarati, „uključujući onog glavnog, a svi znamo ko je to“. Panić i Žujović: Ne smatramo više Predraga Kona svojim kolegom Vesti RS.N1INFO.COM Pulmolog i osnivač pokreta "Za sve moje ljude" dr Dejan Žujović i anesteziolog i predsednik Sindikata lekara i farmaceuta Srbije dr Rade Panić kritikovali su u emisiji 360 stepeni epidemiloga...

I pored strogih zabrana: Više od 70 vernika u Sabornoj crkvi u Požarevcu, pričestili se istom kašikom (FOTO) | Srbija | Novosti.rs WWW.NOVOSTI.RS Među brojnim vernicima u samoj crkvi, bilo je i starijih od 65 godina i gastarbajtera

NOVOSADSKIM ULICAMA: Tužna priča braće Jovandić i njihove majke Jelke 23/07/2018 Horti Nekoliko dana uoči Bogojavljenja, Jelka Jovandić je usnila Svetog Jovana koji joj je rekao: „Došao sam po svoje stado“. Beleži tu rečenicu u svojoj knjizi o porodici Jovanović-Vakini, dr Vera Jovanović. Jelena – Jelka Jovandić je posle pričala da tada nije znala šta to znači. A onda 19. januar 1942. Voda je u Ujvideku bila osvećena, javio se Bog u liku Oca i Sina i Svetoga duha. Kažu u raznim rečnicima simbola da voda briše istoriju, jer uvodi u novo stanje: uranjanje se može porediti sa polaganjem Hrista u grob, posle čega On vaskrsava. Verujem da su u pravu. Sutradan bio je dan proslavljanja Svetog Jovana, krstitelja, proroka i preteče. Mnoge pravoslavne i srpske porodice u Ujvideku, u tišini i strahu proslavile su svog sveca-zaštitnika, koji je samo dan ranije krstio Bezgrešnog u reci i tako je učinio svetom. Te 1942. godine Sveti Jovan nije proslavljen onako radosno, veselo, pa i preterano glasno, kako je to uobičajeno. Već su bile izdate naredbe da od 21. januara niko ne izlazi iz kuće bez posebnog odobrenja, jer će to biti najstrože kažnjavano. Mađarske vlasti u Ujvideku su najavile raciju, policijsku akciju provere igozolvanja, pretres kuća zbog oružja i hapšenja onih čije delovanje nije u skladu sa zakonima mađarske države. Od Hortija nam ostao naziv racija umesto genocid – da se ubice ne naljute, da ne narušimo odnose i bolje sutra. Iz šajkaških militarskih, ali i okolnih prtenih sela stizale su strašne vesti o ubijanju, o bestijalnom iživljavanju nad Srbima, pre svih, a potom i nad malobrojnijim Jevrejima. A onda je došao 21. januar, prvi dan posle Svetog Jovana, pa 22. januar… “Racija” se, umesto provere dokumenata pretvorila u ubijanje Srba i Jevreja, kao i u celoj Šajkaškoj, najpre onih koji su živeli u centru, odnosno najbogatijih, kako bi se pljačkom namirilo lojalno mađarsko stanovništvo, a i ono drugih nacionalnosti koje se vodi pod „saradnici okupatora“. Krugovi smrti, započeti su u centru, a širili su se, kao talasi, prema udaljenijim delovima grada. Leševi pobijenih su ostavljani na ulici, veći broj još živih ljudi, uglavnom Jevreja, doveden je do Uspenskog groblja tu likvidiran i ostavljen. Zemlja je bila smrznuta i nije se moglo kopati. Pobijeni su ležali po celom gradu. Horti Treći dan posle Svetog Jovana, 23. januar, bio je petak, nije ni svanuo. Bilo je neverovatno hladno i celog dana je bio neki ledeni sumrak. Tadašnji Ujvidek, imao je svoj Jovanovski (ili Jovanski) kraj, koji je ime dobio po pravoslavnom groblju i kapelici posvećenoj Svetom Jovanu. Troglava Jugoslavija je srušila kapelu i kažu preselila groblje, ali je ceo kraj sa nazivom Jovanski – dočekao i doba Ujvideka. Posle Drugog svetskog rata, izgradnjom višespratnica i novom uličnom regulacijom, uklonjen, izbrisan je Jovanski kraj. Tužna priča majke Jelke, i zločin mađarskih fašista U Jovanovskom kraju, u tada Piroškoj, a posle Rumenačkoj, na broju 36, živela je sa svojih pet sinova udovica, samohrana majka Jelena Jelka Jovandić, tri dana posle Svetog Jovana. Posle rata je Komisiji za utvrđivanje ratnih zločina ispričala kako su se pucnji čuli od Vašarišta još od pola osam i kako su bivali sve bliži njihovoj kući. Njen muž Đurica je umro 1927, iste godine kada se rodio peti, najmlađi sin. Bili su sirotinja koja se izdržavala od zemljoradnje. Stariji novosadski sveštenici su mi posvedočili da je Jelena pripadala Bogomoljačkom pokretu – onom koji je uobličio i koji je podržavao sveti vladika Nikolaj Žički. Tog 23. januara u pola osam ujutro, Milorad je imao 28 godina, Sava 26 (tek se neku nedelju ranije vratio iz zarobljeništva, kraljev soldat!), Paja je imao 24, Živko 20, a najmlađi Bora 15. U kuću su banuli žandarmi. Pitali su ih koje su vere. Sava je odgovorio da su pravoslavne. „Vadrac“, rekao je žandarm, „divlji Srbin“. Razdvojili su ih: majku u jednu sobu, decu u drugu. Onda su decu izveli u dvorište, majka je pokušala da izađe, ali je mađarski vojnik sa druge strane čvrsto držao kvaku, bio je jači, nije mogla. Sinovi su je zvali: „Mama, spasite nas“! Među Srbima se u ta vremena držalo do pravila da se majka i otac oslovljavaju sa Vi. Začuo se prvi pucanj. Jelka Jovandić, u Jovanovskom kraju, trećeg dana po Svetom Jovanu se obeznanila. Shvatila je šta joj je poručio Sveti Jovan, kada je rekao „Došao sam po svoje stado“. Nema toga u arhivama, jer u nauci nema Boga. Okamenjena u bolu, Majka Božija je stajala pod krstom na Golgoti, gde je Njen Sin prinet na žrtvu, dok su se pod krstom kockali o haljine Gospodnje. Jelena – Jelka je stajala pod pet krstova na kojima je izdisalo njenih pet sinova, nemoćna za bilo šta. Posle su nas učili da je Bogorodica opijum i da Majka Jugovića nikad nije postojala. Da treba da gledamo napred, a ne nazad. Grobna tišina i miris smrti Kad je izašla u dvorište, uz komšijsku tarabu ležalo je pet sinova, razmrskanih glava. Svima je pucano u potiljak. Još su se tu vrzmali žandarmi. Molila je da i nju ubiju, nisu hteli, samo su je naterali da im da pare koje je imala u kući. Kockali se o haljine Gospodnje, tri dana posle Svetog Jovana, a u petak. Morala je da da trinkelt majstorima za obavljen posao. Onda su otišli. Ona je zapomagala, bila je u kući i u dvorištu, zvala i budila svoje sinove, grlila ih, zazivala komšije. Nikog nije bilo, ledeni sumrak, ne sviće, već se stalno smrkava, a i komšije su, uglavnom, pobijene. U neko doba, pojavio se kamion sa vojnicima. Naterali su je da uđe u kuću, a njene mrtve sinove pobacali su u kamion i otišli. Kao cepanice. Kada je izašla iz kuće, dece više nije bilo u dvorištu. Ušla je u kuću, uzela je jednu praznu kutiju i izašla napolje. Tu je pronašla delove raznetih lobanja, malo kose i deliće mozgova svojih sinova i stavila ih kutiju. Leševi sinova su odneti na novosadsku plažu Štrand, tamo gde su toga dana vršene likvidacije najvećeg broja civila – Jevreja i Srba. U koloni, deca i stari su molili da ih ubiju preko reda, jer im je hladno i ne mogu više da izdrže. Vojnici su im izlazili u susret. „Bači će polako, da ne boli“ – govorio je mađarski vojnik u Čurugu dok je testerisao živo srpsko devojče na pola. Uviđavan svet, ni nalik Vadracima. Gazili su po utabanom snegu, ispod koga je pesak, da bi preko dasaka, hodali po zaleđenoj vodi, desetak metara napred, do probušene rupe u ledu. Najlepša rečna plaža u Evropi – jedina plaža agonije. Kleknuli bi, a onda bi im se metkom u potiljak oduzimao život. Tela bi u padu, samo gurnuli pod led. Ostalo je činila reka. Polaganje u grob kao pogruženje u vodu, bio je petak, raspeće, pogruženje u grob, krštenje u svetoj vodi i promena strane: prelazak u Carstvo u kome nema zla. Sa svih mesta u gradu gde su bili leševi, donošeni su ovde i bacani u Dunav. I oni sa Uspenskog groblja. Mrtvi su bili smrznuti, vukli su ih kao kerove i bacali kao cepanice, pričala je Jelena Jovandić posle. Tamo gde su posle turili spomenik i gde se drže pomeni, niko nije ubijen, niko bačen pod led. Zgodno je za žive, a i kamere bolje „uvate“. Neka, nema veze, pomeni su ionako potrebniji nama, živima. Otvorili smo krug koji je Gospod sa Svetim Jovanom zatvorio. Posle se pričalo, a ta se priča ustalila, kako su ubijani Srbi, Jevreji i Romi. Nema Roma među žrtvama, ali su mi pričali neki ižablja (tako se na bačkom jeziku kaže kad je neko iz Žablja, srpskog ratničkog mesta koje je ime dobilo po sablji), da soldati koji su počinili razna nepočinstva nisu bili baš skroz Mađari, a nisu svi bili ni sasvim beli. Tako su mi rekli. Niko ne pominje bele Ruse kao kolektivnu žrtvu, a oni to jesu, kroz ceo prošli vek, pa i u Raciji. Mala, 9-godišnja Tatjana Dronova, zaklana i mrtva pogružena u vodu, upisana je u žrtve, ali njeni roditelji, koji su likvidirani sa svojim detetom, nisu. Bele Ruse i Srbe je isplativo ubijati. A korisno je kad ubaciš Rome, tad se priznaje. Nauka u kojoj nema Boga. Jelka Jovandić je, potom, sa kutijom u kojoj je bilo njenih 5 sinova, ušla u kuću i zatvorila vrata. Šta se događalo iza zauvek zatvorenih vrata, zauvek zatvorenog doma Jovandića? Jelena Jovandić nikad nikog nije teretila za smrt svojih sinova. „Mi smo sa svima dobro živili, nikome se nismo zamerili, niti se ko nama zamerio. Svima će Gospod dati po zasluzi“,govorila je. Tako je mogao da govori samo onaj ko zna, vera nije dovoljna. Sveta znanja. Od kutije u kojoj su se nalazili delići moštiju njenih sinova, nikad se nije odvajala, tražila je da je sa tom kutijom sahrane. Da li je to učinjeno – ne znam. Deliće mozgova je sahranila tu, u dvorištu, iznad toga je, kažu, podigla mali spomenik. Nikad nije kanonizovana, čak se smatra i da nije žrtva, jer je ostala živa. Po njenoj deci se zove parče jedne ulice u Novom Sadu, pa i to od pre 20-tak godina. Negde od 1991. Ulica braće Jovandić. Blizu je ulice gde im je bila kuća. A kad je zbrisan Jovanski kraj, zbrisana je i Rumenačka, pa je nova ulica dobila novi naziv: Ulica Salvadora Aljendea. Adresa Bogorodice: Salvadora Aljendea 36, Golgota. Pišite. Šta je Jelena? Biće da je simbol, svedok i dokaz da ima Boga i da je život večan i da pobeđuje. I da su njena deca večno živa. Ona to zna i svedoči i dokazuje sobom. Civilizacija ove planete počiva na stradanju Nevinog Sina i nemom bolu Majke. Ovde puta 5. Nismo prepoznali. Nema veze, drugi put. Pričao mi je prijatelj koji je 60-ih godina prošlog veka išao u srednju Mašinsku, u neposrednoj blizini Jelkinog doma, da su njih profesori često vodili u kuću Jovandića. Ona im je govorila o svojim sinovima, o potrebi da praštaju i o Bogu. Vera Jovanović je u svojoj knjizi napisala da je Jelka posadila pet jablanova u dvorištu. Jelkina smrt Po nju je Sveti Jovan došao 1971. Promena strane, Carstvo u kome nema zla, svi Jovandići su opet skupa, ovaj put zauvek. Nebeska Srbija. Kuća je srušena, jablanovi su posečeni, na tom mestu podignute su višespratnice, čak su i ulični pravci izmenjeni. Jovanovski kraj, kao ni Jovandići, više ne postoje. Nema nikakvih obeležja koje bi govorile o njoj, ništa. Spomeničić je sklonjen, a za sahranjene delove mozgova ne znam. Možda su ostali tu, u temeljima neke novogradnje, a možda su i odneti sa šutom kad se krčilo. Na Almaškom groblju u Novom Sadu, na mestu gde je sahranjena sa svojim mužem, podigla je za života skromni nadgrobni spomenik. Pored njene i muževljeve, tu su i slike svih pet sinova i njihova imena. Na nadgrobniku je tekst koji mnogo kazuje. Ali, ko je tu kome pisao, ne znam. Spomenik se raspada i kad se skroz sruši i nestane, nestaće i poslednji materijalni trag o njenom postojanju. Simbol Racije, svedok i dokaz da postoji Bog, simbol i svedok da je život večan i da Dobro uvek pobeđuje, a koji nismo prepoznali kao ni mnogo puta ranije i mnogo puta kasnije. Tela sinova je odneo Dunav i neko ih je negde već sahranio. Valjda. Stari Novosađani i Sremci preko puta godinama po Raciji nisu jeli ribu. Autor: nsuzivo.rs/nspm.rs Preuzeto sa NS uživo

Danas, više nego ikada, je neophodno podsećati ljude da se izvor zla nalazi u duhovnom svetu nepomjanika. Duhovnost nije samo čistota i dobar moral. U najskrivenijem delu duha nalaze se dve suprotne strane, a to su svetla i mračna. O tome je pisao Ruski Teolog Vasilije Zenkovski (Problemi Prosvete u Svetlu Hrišćanske Antropologije, Pariz 1934, strana 110). Ovaj dualizam kada govorimo o duhu, nije uvek lako prepoznatljiv onima koji nisu u potpunosti upoznati sa duhovnim životom, već još uvek brinu o spoljašnjem plitkom životu. Ali, kako napredujete u duhovnom životu i kako bivate oslobođeni od spoljašnjeg života, to više iskušenja i duhovnih grešaka ima u vama. Sa većim duhovnim visinama, naše dobre namere se mešaju sa lošim namerama. U većini slučajeva to zlo koje se nalazi pri vrhu ispliva na površinu. Sa pobedama nad standardnim telesnim grehovima, bivamo iskušavani da sebe hvalimo i smatramo da smo mnogo postigli. Što više dajemo pohvalu svojim moćima to se više udaljavamo od Boga. Ako je savršenstvo u samokontroli i odbacivanju telesnih grehova onda bi mnogi filozofi, pa čak i ateisti bili spaseni, jer bi to značilo da se spasenje može steći bez Božije pomoći. Čak, iako neko uspe da suzbije strasti, zaštita od duhovnog zla je nemoguća bez Boga, jer bez Boga mi ništa ne možemo. Svetla strana duhovnosti je poniznost pred Bogom, a mračna strana su gordost i odbacivanje Boga. Tako da je savim jasno dok ne prihvatimo Boga i dok ne kleknemo pred Bogom i Njegovim veličanstvom i molimo za Njegovu pomoć, svetla strana u nama ne može da pobedi tamnu stranu. Što više poniznosti pred Bogom to manje gordosti u nama i tada svetla strana duhovnosti izbacuje napolje tamnu. Savršena poniznost znači apsolutno prihvatanje Boga, to je ubeđenje da šta god da postignemo je postignuto uz Božiju pomoć. Takođe znači apsolutno odbacivanje gordosti i ubeđenja da smo bolji od drugih i odbacivanje ubeđenja da nam nije potrebna Božija pomoć i pomoć ljudi da nešto postignemo. Gordost znači odbacivanje Boga i ljudi i potpuna pobeda tamne strane nad svetlom unutar čoveka. Poniznost je najproduktivnija vrlina koja donosi najviše duhovnih plodova svetloj strani duhovnosti i moralnoj lepoti. Poniznošću se stiče ljubav prema Bogu i ljudima, a izbacuju se iz nas veliki neprijatelje ljubavi, gordost i mržnja. Poniznost i osećanja koja ona donosi nas podižu u sferu tajne pokajanja. Tada dolazi do veličanstvene pobede nad našom gordošću. Ali sve to zahteva veliku žrtvu, jer da bi naneli konačni udarac našoj gordosti potrebno je proći kroz bolnu i strašnu “operaciju” nakon koje naše ja više ne postoji i nakon koje je stari mrtvi čovek iz nas izbačen. Bitnost pokajanja je voama velika, jer tada dolazi do promene u našem razmišljanju i duhovnom stanju i jer tada dolazi do smrti gordosti, a do početka života čija je osnova poniznost. Tehnički, sagledavanje spoljašnjih grehova i priznavanje istih nema bitnost samo po sebi, već onda kada dođe do pokajanja i promene u nama koja potresa naše celo biće. Tako da je pokajanje potrebno i onima koji čine spoljašnje grehove, ali i onima koji smatraju sebe duhovnim i koji ne vide svoje pređašnje grehove. Baš u tim ljiudima je gordost progutala poniznost pa je njima potreban još veći potres njihovog bića. Onima koji sebe smatraju intelektualcima je takođe potrebno pokanje kao svakom drugom čoveku, jer je duhovno zlo više unutra u čoveku nego van čoveka. Crkva nam dozvoljava da pristupimo novom dobu sveta, odnosno životu po Vaskrsenju, samo nakon pobede svelte strane duhovnosti. http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=8586

"Prijatelji se sreću, a onda nestaju, da bi ustupili mesto drugima." To je na poleđini naše zajedničke fotografije sa maturskog plesa napisala jedna moja tadašnja simpatija iz gimnazijske klupe. Onda je otišla na studije. Na faksu je srela jednog starijeg i zanimljivijeg - i više se nismo sreli. Posle se udala. Tako se njeno poimanje tematike zvane meaning of life sa poleđine one fotografije (koju, začudo, čuvam i danas), obistinilo. Međutim, sva moja kasnija iskustva govore suprotno: ljudi koji su mi u bilo kom trenutku životnog maratona postali prijatelji i danas su uza me. Možda ne fizički, taktilno, na dohvat ruke, ali su prisutni u mislima, povremenoj konverzaciji, onlajn razmeni, čak i kod susreta jednom u dvadeset godina a kao da je juče bilo. Nikakav problem. Milan Milošević je umetnik, čitaj: muzičar, kompozitor, virtuoz na klarientu (uostalom, kao i njegov otac, legendarni Božidar Boki Milošević) i profesor na Konzervatorijumu u Vankuveru, gradu koji zovem "kanadskim Mediteranom". Sada već mogu da kažem da se dugo znamo, još od 2008. godine, kada sam poslednji put boravio u Vankuveru. Tada sam sa njim i nekoliko njegovih bliskih prijatelja, naših zemljaka, sada naturalizovanih Kanađana, razmenio gomilu informacija o zajedničkim vremenima koje zovemo "nekad i sad" i o zemlji koja je nekada postojala, a sada je više nema. I, gle, evo me ponovo sa Milanom Miloševićem, nakon kreativnog kontakta iz te davne godine u kojoj sam pokušao da na ovim prostorima predstavim njegov tadašnji world music projekat "Darunam". Napominjem da se nisam proslavio kao promoter - "Darunam" numere zavrtele su se, koliko mi se čini, samo u mom ZAIRU i nigde više... Rekoh, čini mi se. Zato se, molim vas, uzdržite kad poželite da me angažujete kao promotera vaših krvlju i znojem stvorenih proizvoda. Ali, sada je u pitanju jedna priča koja će, mislim bar tako, malo koga ostaviti ravnodušnim, pošto je akter priče Margita, a to znači: Margita Stefanović Magi, tragična junakinja jugoslovenskog roka, pored Milana Mladenovića duša i srce benda koji odavno pripada legendi, EKV. Moj prijatelj Milan Milošević nazvao je ovu priču "Nema nazad", a ja sam bio toliko drzak da je prekrstim u: Magi, jednom i nikad više "Ne znam za bolju osobu od tebe za ovo sto ću da kazem," pisao mi je Milan, "a nadam se da ćeš imati strpljenja za celu priču, budući da je ‘scenario’ zaista zivotni. Želeo bih da dopre do šire publike, a nisam siguran koji je način najbolji da se ovo podeli sa svetom. Priča govori o poslednjem, nikad objavljenom snimku sa Margitom iz maja 1991. godine, snimku koji je nastao sasvim slučajno... Elem, pre 28 godina, kao student druge godine na FMU, snimao sam muzički demo u kući jednog zajedničkog prijatelja na Vračaru. To je bio amaterski tonski studio, poseban zbog maltene muzejske kolekcije istorijskih elektronskih klavijatura, kao odraz strasti njegovog vlasnika prema elektronskoj muzici. Noć pre tog neobičnog jutra nisam mogao da spavam. Imao sam ključ od studija. Ispostavilo se da su u tom podrumu, zapravo, snimale muzičke zvezde poput EKV, ali i neke tada još nedovoljno poznate grupe poput Mobi Dika i još nekih. Došao sam u studio sam tog ranog jutra, tog krajnje običnog, toplog, mirisnog majskog beogradskog jutra. Napravio sam sebi kafu. U tom neko iznenada, bez kucanja, otvori vrata podrumske sobe, a na vratima - Margita iz EKV! Odmah sam je prepoznao, krajnje iznenađen što je srećem u vreme i na mestu na kom je zaista nisam očekivao. Neobično živahnog glasa za tako rani jutarnji čas, reče mi: "Hajde da nešto imrovizujemo, pa kako ispadne... Evo, pustiću traku da ide tek tako, bez stajanja i vraćanja, pa da vidimo, ha?" I tako, neplanirano snimismo jednu punu tonsku traku od nekih četrdesetak minuta čiste muzičke aleatorike. U početku, uglavnom, muzičke besmislice, ali ubrzo, nešto kasnije, mnogo smislenije muzičike misli. U prvih 10 minuta čak mislim da se uopšte nismo ni razumeli, niti slagali u idejama; ali posle tog početnog, kriznog perioda, počeli smo da se nadopunjujemo u idejama - i završismo tu seansu krajnje ekstatično... Sećam se da sam iz svoje naivnosti i neiskustva namerio da iste večeri sve to izbrišem sa trake. Ali hoćeš, Margita je kasnije dosnimavala svoje improvizacije na postojeći snimak, dodavajući svoje muzičke ideje, kao na kakvom muzičkom kanvasu. U narednih par nedelja, ta traka je postala jedini preostali vid komunikacije među nama. ...Nakon tog jutra, Margitu nikada više nisam sreo. Samo sam nailazio na tragove koje je ostavljala za sobom, na tonskom pultu u studiju - male ceduljice, kriptične podsetnike. Tek sada shvatam da je Magi radila demo-snimke i komponovala za buduci EKV album, "Dum Dum". Čuo sam i neke grube snimke na klavijaturama koji su, sada to znam, bili prapočetak numera za album "Neko nas posmatra". Zapravo sam, kao kakav nepozvani svedok, ne kapirajući, slušao i gledao rađanje jednog od najznačajnijih "kamenova mudrosti" jugoslovenskog roka u njegovom izvornom, embrionalnom obliku... Tek nekoliko meseci kasnije iste te 1991. godine preslušah naše delo i počeh da ga editujem, dok u jednom trenutku nisam došao do, otprilike, sedam i po muzickih minuta. To što smo napravili zazvučalo mi je kao da dolazi sa druge planete! Ništa slično do tada nisam čuo. Danas mi se čini da zrači duhom albuma grupe Pink Flojd iz 2014, "Endless River", izdatog dvadeset i tri godine posle onog našeg trenutka inspiracije i improvizacije! Do sada je taj neobjavjeni snimak bio na analognoj traci u sefu prijatelja. Sef je otvoren ovog proleća, posle 28 godina. Mislim da je ovo poslednji neobjavljeni muzički snimak Margite Stefanovic-Magi i jedini ikada urađen zajedno sa Aleksandrom Radulovicem-Futom, gitaristom i poznatim kompozitorom, koji je tek kasnije nasnimio svoj muzički doprinos na naš inicijalni duet. Magi mi je na kraju rekla: "Neka se ovo zove NEMA NAZAD". Zapisao sam to u mom notnom bloku i ostalo je kao podsetnik sve do danas. Bio sam veoma mlad. Nisam tada bio u stanju u potpunosti da razumem njen poseban kreativni muzički dar. Margitu nakon tog jutra više nisam video. Ta jedna efemerna, neobjavljena numera, "Nema nazad", ostala je kao trag jednog vremena i nekih divnih ljudi kojih, nažalost, više nema." . (Vankuver, 28. juna 2019, 2:56 PM, Milan Milošević) . * * * Šta sam mogao da dgovorim Milanu osim: "...Divna priča, hvala ti. Odmah da kažem, više nego išta želim da je u tvoje ime podelim sa slušaocima moje radio-emisije, istovremeno i sa 5000 svojih prijatelja i isto toliko pratilaca na Fejsbuku, a zatim i sa posetiocima sajta www.modli.rs. Znam da će ovu priču sa mog Fejsbuk zida mnogi šerovati - Magi je legenda koju vreme, kako protiče, sve više jača. Očekujem reakcije, a slutim da će mnoge ići ka tebi. Ostaje samo pitanje zajedničkog kompozitorsko-produkcionog projekta na kom ste radili, to jest njegove 7-minutne esencije: gde bi i kako bi svi koji to požele mogli da ga čuju?" Milanov info stigao je odmah. Sadržavao je link ka kraćoj verziji na YouTubeu, a tu je, između ostalog, napomena na engleskom: "Never before released improvisational electro-acoustic music from 1991, "Nema Nazad" by Margita Stefanović Magi (EKV), Milan Milošević & Aleksandar Radulović Futa." Zoran MODLI, FB

Beograd se ovih dana pretvorio u jednu veliku močvaru, jer je neko umesto Beograđana odlučio da se pare ulažu u jelke i fontane, umesto u sređivanje kanalizacije. Zdravo drveće u Košutnjaku "moralo" je da strada, jer je neko procenio da su "pluća grada" manje bitna od izgradnje sportskog centra. I mada je od strane Beograđana, ali i Upravnog suda, odjeknulo "ne" za gondolu, na Kalemegdanu se već odvijaju radovi, jer se neko istripovao da bi baš lepo legla iznad Ušća. Gomila radova na ulicama potpuno je blokirala grad, iako nikom nije jasno ni zašto ni kako ni ko je dozvolio da se sve to radi odjednom. Ali, očigledno ne mora da nam bude jasno. Zar dosad niste skapirali da ništa nije vaše? Beograđane je ovih dana uznemirila seča mladih stabala u Košutnjaku. Dejan Jovanović, nezavisni odbornik u opštini Rakovica i predstavnik udruženja Petlovo brdo, snimio je odnošenje drveća i postavio klip na Fejsbuk stranici pod naslovom "Noćna hajdučija u Košutnjaku". Sledeći snimak prikazao je građane dok pokušavaju da blokiraju kamion koji prevozi posečene borove, a u subotu je održana i protestna šetnja pod nazivom "Dosta je masakra zelenila", kada je gradonačelniku poručeno "Poljana, a ne beton", "Priroda narodu"...

Najnovije istraživanje pokazuje da je evolucija na poseban način zadnjih 100 godina sve brže jurnula - unazad Svaki pristojan student medicine ili savjestan srednjoškolac, da ne kažemo štreber iz biologije, zna da se ljudski kostur sastoji od 206 kostiju. Riječ je o prosječnom ljudskom kosturu zdrave, odrasle osobe, bez mutacija, atavizama, posljedica teških ozljeda i sličnog. Ne računa se ni novorođenčad koja odmah nakon rođenja ima oko 300 kostiju. Dakle, medicinski udžbenici kažu da većina odraslih ima 206 kostiju i – to je već neko vrijeme pogrešno. Troje znanstvenika s britanskih sveučilišta dokazali su da je čovječanstvo u posljednjih 100 godina razvilo statistički prevladavajuću 207. kost u organizmu. Riječ je o fabelli koja se nalazi sa stražnje strane koljenog zgloba i pomaže mu funkcionirati kao sezamska kost, odnosno takva koja se nalazi na mjestu gdje tetiva prelazi preko zgloba i tako čuva tetivu od ošećenja i ojačava njen mehanički učinak. Donedavno se smatralo da tu kost u svojim koljenima nosi 39 posto svih ljudi na svijetu. Prisutna je još i kod nekih majmuna, ali je tijekom evolucije i kod njih i kod ranih ljudi počela nestajati, znači već nekoliko stotina tisuća godina, ako ne i milijuna. No, pri kraju 20. stoljeća primijetilo se nešto neobično, fabella je kod ljudi počela postajati sve češća. Cinici, mizantropi i nemilosrdni logičari iz toga bi izvukli otrovan zaključak da je to konačni dokaz da je čovjek 20., posebno 21. stoljeća rezultat evolucijskog kotača koji se počeo kretati unazad. Michael A. Berthaume, Erica Di Federico i Anthony M. J. Bull odlučili su provjeriti to statistički i sve su na kraju objavili u Journal of Anatomy. Kost koja je vrlo uobičajena kod drugih sisavaca, stali su istraživati koliko ljudi ju je imalo 1900. godine, koliko se taj broj mijenjao sve do 2018., a s podacima se u prošlost išlo sve do 1875. IMPERIAL COLLEGE LONDON Koristili su 58 istraživanja za cijelo to razdoblje iz različitih vremena iz četiri zemlje za koje su imali relevantne podatke: Kina, Japan, Koreja i SAD, a na raspolaganju su imali i pojedina istraživanja iz drugih zemalja. Ispostavilo se da je 1900. godine u tim zemljama 207. kost ljudskog kostura imalo samo 7,64 posto ljudi. U svim zemljama se pokazalo da je fabellu imalo više ljudi poslije 1960. godine nego prije. Konačno, 2000. godine fabellu je imalo već 31 posto osoba u promatranim populacijama. U samo 100 godina to je, znači, povećanje učestalosti pojavljivanja od čak 3,5 puta, što je malo je reći spektakularno brzo u evolucijskim odnosima. Dalje u prošlost, sve do 1875. trend se također primjećuje, a nastavio se i poslije 2000., sve do danas, čini se sve brže i brže. Danas ovu kost u tijelu ima čak 52,83 posto ljudi, podjednako žene i muškarci, a zanimljivo je da dvije trećine ljudi fabellu ima u oba koljena, te samo jedna trećina samo u jednom. Pa ako neku kost nosi većina ljudi, onda je to to. Istraživači smatraju da bi lako mogla biti riječ o posljedici promjena u ljudskom okruženju. Posebno zato što se istodobno nije promijenio broj niti jedne druge sezamske kosti, primjerice, ivera, metakarpalne, metatarzalne kosti... Ono što se u posljednjih 100 godina promijenilo kod ljudi u najvećem dijelu svijeta jest to da se poboljšala prehrana, a kao posljedica toga ljudi su prosječno viši, snažniji i teži nego što su bili naši preci. To onda znači da na naša koljena djeluje veća sila pri kretanju, što opet znači da je lako zamisliti da je povećano mehaničko opterećenje djelovalo poput mehaničkog stimulansa tijekom generacija, što je na kraju dovelo do aktiviranja genetskog potencijala što ga nosimo još iz prethistorije, od naših prvih ljudskih predaka, pa i ranije. Za tu kost odranije je bilo poznato da je iz nekog razloga češća kod ljudi koji su skloniji artritisu. Koliko su zglobovi kod ljudi važni za opstanak i evolucijski napredak pokazuje podatak da se u šakama i stopalima ljudi, najsloženijih dijelova tijela u tom smislu, nalazi više od polovice svih kostiju u ljudskom tijelu. U svakoj šaci imamo po 27, a u svakom stopalu po 26 kostiju, odnosno čak 106 kostiju samo u objema šakama i oba stopala. Od ukupno, kako se sad pokazalo, njih 207 u našim tijelima. линк

Gost emisije “Na nišanu Lazanskog“ koja je emitovana u ponedeljak 8. aprila 2019. bio je v.d. pomoćnika ministra odbrane za materijane resurse dr. Nenad Miloradović. Tema razgovora sa novinarom Miroslavom Lazanskim bila je modernizacija i opremanje Vojske Srbije naoružanjem i vojnom opremom ali je pri tom, za razliku od nekih ranijih gostovanja dr. Miloradovića u istoj emisiji, tehnici namenenjoj RV i PVO posvećeno manje vremena. Razgovor je u najvećoj meri vođen o sistemima naoružanja i opremi Kopnene vojske kao i o domaćoj namenskoj industriji. Iz izlaganja voditelja i autora emisije može se zaključiti da su glavni povodi za gostovanje dr. Miloradovića bili predstojeća vojna parada koja će se održati u Nišu 9. maja kao i uvođenje u naoružanje Vojske Srbije baterije samohodnih haubica Nora B52 M15 kalibra 155 mm. Pored Nora, od značajnijih projekata za Kopnenu vojsku spomenuta je i donekle opisana modernizacija tenka M-84, modernizacija borbenog vozila pešadije M-80, uvođenje u upotrebu i potencijal oklopnih transportera Lazar-3, modernizacija protivoklopnih lansirnih oruđa POLO M-83, razvoju zvukometrijskog sistema HEMERA, streljačkom naoružanju i ličnoj opremi vojnika. Dvosedi NJ-22 modernizacijom gube ulogu aviona za obuku / Foto: Dimitrije Ostojić, Tango Six Što se vazduhoplovne tehnike tiče, konkretnije o lovcima MiG-29, Miloradović je rekao da je u toku njihova modernizacija, da neće biti ugrađeni novi već će biti osavremenjeni postojeći radari koji će nakon toga imati domet od 120 km, da će moći da istovremeno prate 10 i omogućuju gađanje jednog do dva cilja. Pored toga avioni će dobiti novi sistem naoružanja i novu elektronsku opremu. U toku je modernizacija i jurišnog aviona Orao, kako kaže pomoćnik ministra odbrane, projekat će imati dve faze od kojih se prva već odvija a druga je započeta. Prva faza podrazumeva ugradnju napadno-navigacijskog sistema a izmene će pretrpeti zadnja kabina dvosedih Orlova čija je modernizacija prioritet. Interesantan je deo izlaganja dr. Miloradovića u kojem je rekao da NJ-22 prestaju da budu dvosedi za obuku. Plan je da oni budu lovci-bombarderi u kojima će se na zadnjem sedištu nalaziti operater naoružanja (WSO – Weapon System Officer) koji će se baviti i navigacijom. Prednja kabina dvoseda u prvoj fazi ostaje nepromenjena, operater naoružanja će imati zadatak da navodi pilota na cilj i u noćnim uslovima, što, kako je rekao Miloradović, Orao danas ne može. Ovaj član posade će upravljati i novim zaštitnim sistemom aviona. Nove rakete će moći da se lansiraju i pre vizuelnog kontakta sa ciljem a njima će moći da se dejstvuje na daljinama od 40 i višekilometara. U drugoj fazi doći će do kompletne izmene avionike prilikom koje će biti ugrađen i novi HUD a Miloradović nije želeo da otkrije koji će strateški partner u tom poslu biti izabran. Živojin BANKOVIĆ

U periodu od 2013. do 2017. godine Kosovo je godišnje u proseku napuštalo 35.000 ljudi, odlazeći uglavnom u zemlje zapadne Evrope, navodi se u izveštaju koji je pre nekoliko dana objavilo kosovsko ministarstvo unutrašnjih poslova. Piše: RTK225. marta 2019. 13.57 Foto: Pixabay/Viganhajdari Ovi podaci uključuju redovnu i neregularnu migraciju, a značajan broj ljudi migrirao je tražeći azil, prenosi RTK2. Najveći trend kontinuiranog odlaska zabeležen je do 2016. godine, dok je kasnije primetan značajan pad. Najveći broj građana koji su migrirali sa Kosova tokom ovog perioda bio je u 2015. godini, kada je otišlo preko 75.000 ljudi. Dve godine kasnije emigracija je opala na oko 12.000 građana. Većina migranata u 2017. godini bili su redovni migranti, a razlozi za njihov odlazak bili su: spajanje porodice, sklapanje brakova, zapošljavanje, studiranje itd. Prema podacima ministarstva unutrašnjih poslova, žitelji Kosova migrirali su uglavnom u zemlje Evropske unije, ali bilo je građana koji su identifikovani kao imigranti u Sjedinjenim Državama i Kanadi. Što se tiče podataka za 2018. godinu, vlasti ih još uvek nisu finalizovale, ali prema nekim parametrima koje su službenici objavili pokazalo se da je trend napuštanja Kosova opao i tokom 2018. godine. Iz ministarstva unutrašnjih poslova saopštavaju da je poznato da ima oko 3.500 građana koji su 2018. godine podneli zahtev za azil u zemljama EU. Predsednik Odbora za zaštitu ljudskih prava i sloboda na Kosovu Bedžet Šalja kaže da je iseljavanje ljudi sa Kosova u zapadne zemlje borba za opstanak. Ocenjuje da je „Kosovo zemlja koja ne pruža osnovne uslove svojim građanima i perspektivi mladih“. „Emigracija se dešava zbog nedostatka posla. Mladi ljudi, iako završavaju studije ili stručne škole, ne mogu da nađu posao. Nepotizam se ukorenio na Kosovu, ako nemate političku podršku ne možete da nađete posao, a u odsustvu mogućnosti oni su prisiljeni da napuste zemlju i bave se poslom koji nije u skladu sa njihovim kvalifikacijama. Prisiljeni su da pobegnu zbog boljeg života“, ocenio je Šalja povodom objavljivanja izveštaja o broju ljudi koji su napustili Kosovo. https://www.danas.rs/drustvo/kosovo-napustilo-vise-od-170-000-ljudi-za-pet-godina/

Plenković je ovaj tjedan morao izbaciti Penavu iz HDZ-a. Ovako će snositi dio krivnje za posljedice Krajnja konzekvencija Penavine izjave o puzajućoj kontinuiranoj velikosrpskoj agresiji, jest da su hrvatski Srbi potencijalni neprijatelji hrvatske države, što znači da za njih, zapravo, ne bi trebalo biti mjesta u Hrvatskoj. Osim ako redovito ne ustaju kad čuju himnu, ako se ne umataju u hrvatske zastave kada se igraju utakmice, i ako ne počnu razmišljati o prelasku u "Hrvatsku pravoslavnu crkvu" Vukovarski gradonačelnik Ivan Penava imao je sreće. Naime, da se njegov nedavni antisrpski ispad nije dogodio usred skandala s ratnim avionima, dobio bi znatno veći publicitet. Pa bi se Andrej Plenković morao puno čvršće postaviti, i možda Penavu pokušati izbaciti iz stranke, pod cijenu trajnijeg gubitka vlasti u Vukovaru. Penavin napad na Srbe sastojao se, podsjetimo, od dva elementa. Prvog, izrazito etički ružnog, i drugog, s katastrofalnim dugoročnim političkim posljedicama, ako se samo vodstvo HDZ-a najodlučnije ne suprotstavi Penavinim stavovima. Gospodin Penava napao je srpsku djecu u Vukovaru, zato što ne ustaju kad se izvodi hrvatska državna himna. Sada bismo mogli potrošiti tisuće i tisuće riječi na kompleksna pitanja o odnosu pojedinca ili određene društvene skupine prema državnim simbolima u razvijenim demokracijama. TO VIŠE NIJE GOVOR MRŽNJE, NEGO GOVOR BIJEDE Dovoljno je sjetiti se kako je spaljivanje državne zastave u Sjedinjenim Državama sudski opravdano Prvim amandmanom, ili, u najnovijem vremenu, kako dio profesionalnih američkih sportaša ne sjedi, nego kleči u vrijeme izvođenja himne, prosvjedujući tako protiv rastućeg rasizma u Americi. No, ovdje se, zapravo, ne radi o himni, nego o djeci. Koristiti djecu kao metu za političke napade doista je nevjerojatno nisko, čak i za domaće političke standarde. To više nije govor mržnje, nego govor bijede, koji može izravno potaknuti fizičke međunacionalne incidente u Hrvatskoj. Drugo, gore čak i od toga, vukovarski je gradonačelnik izjavio kako je njegov grad epicentar kontinuirane puzajuće velikosrpske agresije. Kad gradonačelnik kaže takvo što o vlastitom gradu, to, zapravo, znači da je gradonačelnik optužio sve Srbe u tom gradu da su potencijalni agresori. Što, opet, znači da Srbi ne bi trebali živjeti u tom gradu, jer je, dakle, riječ o neprijateljima, a kako trpjeti neprijatelje kraj sebe. Što bi, opet, bio gadljiv, ali izolirani incident, da gospodin Penava nije član vladajuće stranke. ZA SRBE IMA MJESTA SAMO POD ODREĐENIM UVJETIMA Budući da gospodin Penava jest član vladajuće stranke, svatko ima pravo pomisliti kako dio vladajuće stranke misli da se, eto, upravo odvija puzajuća velikosrpska agresija, kojoj je središte baš u Vukovaru, gradu opterećenom toliko prebolnih emocija. A ako dio vladajuće stranke misli da su hrvatski Srbi opet krenuli u agresiju na Hrvatsku, to znači da se taj dio vladajuće stranke s agresorom svakako želi obračunati. Ukratko, krajnja konzekvencija Penavine izjave o puzajućoj kontinuiranoj velikosrpskoj agresiji, jest da su hrvatski Srbi potencijalni neprijatelji hrvatske države, što znači da za njih, zapravo, ne bi trebalo biti mjesta u Hrvatskoj. Osim ako redovito ne ustaju kad čuju himnu, ako se ne umataju u hrvatske zastave kada se igraju utakmice, i ako ne počnu razmišljati o prelasku u “Hrvatsku pravoslavnu crkvu”. PLENKOVIĆ JOŠ UVIJEK NE ŽELI RISKIRATI S PENAVOM Krajnja konotacija Penavine izjave jest da nam Srbi, ovi sadašnji, u Hrvatskoj uopće ne trebaju. A ta vrsta protusrpske ideologije, koju dio HDZ-a nesumnjivo podržava, podjednako je nepodnošljiva za funkcioniranje Hrvatske kao normalne, demokratske države, kao i za međunarodni status naše zemlje. Andrej Plenković sve to naravno razumije. Kao što zna da je početkom tjedna, odmah poslije ovog strahovito opasnog ispada Ivana Penave, morao pokrenuti postupak za Penavino isključivanje iz Hrvatske demokratske zajednice, jer u suprotnom sam Plenković preuzima dio krivnje za posljedice antisrpske politike vukovarskog gradonačelnika njegovih HDZ-ovih sumišljenika. No, Plenković ne želi riskirati s Penavom, dok god na to baš ne bude prisiljen, kao što ne može smijeniti Krstičevića, jer bi tako ugrozio svoj položaj u stranci koja iznutra i dalje funkcionira kao Komunistička partija u komunističkom sustavu, što znači da se sastoji od niza frakcija, koje predstavljaju različite skupine birača. A ona frakcija koju reprezentira Ivan Penava (ili Milijan Brkić), jedna je od najsnažnijih još od osnutka HDZ-a. Stoga će svaka HDZ-ova politika stalno u sebi nositi više ili manje vidljive elemente uvjerene, tvrde protusrpske ideologije. https://www.telegram.hr/price/ovo-sto-penava-radi-vise-nije-ni-govor-mrznje-nego-govor-bijede/

E sad da vas vidimo ko se moli puno zato što puno greši?

Više od 200 porodica u Žagubici je i dalje u jako teškoj i bezizlaznoj situaciji, zbog posledica poplave u ovoj varoši 2. avgusta. Ovaj biser Braničevskog okruga je uništen, a šteta ne može da se izmeri u novcu. 0Piše: Danas Online11. avgusta 2018. 17.38 Izmenjeno: 17.42 ‘Nedostaju nam najosnovnija higijenska i prehrambena sredstva, ali i bela tehnika. U Žagubici živi pretežno starije stanovništvo, koje je u ovim poplavama izgubilo sve što su sticali godinama, pa i decenijama“, ističe Živojin Trifunović savetnik predsednika opštine Žagubica. On napominje da su osim kuća, uništene i njive i zasadi tako da sada se mora videti na koji način da se pomogne napaćenom stanovništvu ali na duži vremenski period. „Ne smemo da dozvolimo da stariji ljudi gladuju na ovako plodnoj zemlji, jer su im njive i bašte uništene za 10 minuta bujice. Otvorili smo i narodnu kuhinju kako bi pomogli što većem broju pretežno starijeg stanovništva ali sve je to nedovoljno jer mora biti održivo na duži vremenski period. Ovaj narod je ponosan i njima je jako teško da uzmu hranu iz narodne kuhinje, tako da ako nekima ne odnesemo u kuću ne bi ni uzeli hranu nego bi gladovali od stida. Oni su celog života od poljoprivrede hranili svoje porodice, školovali ih, a sada treba da uzmu od nekoga pomoć. To je jako teško za njih, objašnjava Trifunović. Trifunović ističe i da deo štete nemerljiv novcem. „Bujica je u svakoj kući koju je potopila odnela i deo kulturnog i istorijskog blaga. Uništeni su ćilimi i narodna nošnja, koji su se generacijama prenosili s jednog kolena na drugo. To je naše porodično nasleđe i ne postoji novac koji može da to kompenzuje jer je to deo nas. Ručni rad koji se prenosio sa majke na ćerku, da li mislite da postoji novčana komepnzacija za tu vrednost. Uostalom, i da imaš ne znam koliko novca sada niko i ne zna da to napravi“, objašnjava Trifunović. Posledice poplave će se dugo osećati, dodaje on, jer je svojom razornošću dovela u pitanje egzistenciju brojnih porodica u Žagubici na duži vremenski period. Osim što je poljoprivreda devastirana, uništena je i mehanizacija tako da je pitanje kako će se ubuduće obrađivati njive. Takođe, stočni fond je desetkovan, a da ne pričamo da je uništeno skoro 30 tona riba iz ribnjaka, koji je jedan od najvećih u Srbiji. “ Žalosna je bila slika utopljenih homoljskih jagnjadi nakon poplave. Ovi ljudi su uložili trud, vreme i srce u to. I to je uništeno u nekoliko minuta. Sigurno će ovo dovesti i do manjka homoljskih jagnjadi na tržištu, što će opet da utiče i na cenu. Uništene su i brojne košnice, tako da će biti veliki problem uopšte nabaviti homoljski med i u budućnosti jer treba velika ulaganja u obnovu košnica. Kaže da je lično pogođen i brojnim dezinformacijama koje se plasiraju iz određenih krugova ljudi a tiču se toga da je navodno pukla neka termoelektrana i da je to potopilo Žagubicu, jer tom prljavom kampanjom odvraćaju ljude koji žele da pomogli unesrećenom narodu. Ovim lažima su ogorčeni i ljudi u Žagubici. „Ova reka, koja je potopila Žagubicu, generalno najveći deo godine je bez vode, odnosno potpuno je suvo korito. Zato nas je i tako iznenadila ova bujica. Ko normalan bi pravio neke hidroelektrane na reci gde nema vode najveći deo godine?“, pita se Trifunović. U skladu sa tim, Trifunovic apeluje na sve ljude u Srbiji i inostranstvu da ne veruju lažima već da pomognu ovim unesrećenim ljudima i to na način na koji oni odaberu. Dodaje da to može biti kroz doniranje frižidera, veš mašine, šporeta ili uplatom na neki od žiro računa: dinarski račun 840-2978740-33 sa nazanakom za pomoć poplavljeniam u Opštini Žagubica. Zbog poziva iz dijaspore otvoreni su žiro računi za uplate u inostranim valutama: RS35840000000013577024, Opština Žagubica, Trg Oslobođena 1. link

ŠVICARSKI nogometni savez razmišlja o zabrani dodjeljivanja dvojnog državljanstva. Glavni tajnik Švicarskog nogometnog saveza Alex Miescher u opširnom intervjuu za Neue Zürcher Zeitung istaknuo je kako "dvojna državljanstva stvaraju problem u svim sferama švicarskog društva". "Dvojna državljanstva stvaraju problem ne samo u nogometu, već u svim sferama švicarskog društva. Postoje socijalne razlike i pitam se može li Švicarska postaviti određene granice i kriterije", izjavio je Alex Miescher. Otkrio je kako su pojedinačni incidenti Granita Xhake i Xherdana Shaqirija u ogledu grupne faze sa Srbijom na tekućem Svjetskom prvenstvu u Rusiji - proslave pogodaka slavili su simbolizirajući albanske simbole u vidu dvoglavog orla - u švicarskoj kući nogometa potaknuli žustru raspravu. "Njihove geste nisu bile provokacije političke prirode. Njihove su proslave bile emocionalne reakcije povezane s obiteljskom poviješću. Međutim, situacija se bespotrebno zapetljala", rekao je i pozvao političare da porazmisle o ukidanju dvojnih državljanstava. Švicarska je poznata kao zemlja s ogromnim brojem migranata. Poznato je više slučajeva kada su pojedinci nogometno odrasli u Švicarskoj, no s vremenom bi se opredijelili za povratak u svoje domovine. "Pretpostavimo samo da će se Švicarska plasirati na sljedeće Svjetsko prvenstvo u Kataru. Vjerojatno će se kvalificirati pojedine afričke države, kao i Bosna i Hercegovina te Hrvatska i Albanija. Mnogima smo od njih već napravili gotove igrače. Sa spomenutom se praksom pod hitno treba prestati", poručio je glavni tajnik Švicarskog nogometnog saveza.

Foto: RAS / RAS Srbija U srpskoj tradiciji je da se brak ozakoni i pred Bogom i pred matičarem. A da bi se stupilo u novi crkveni brak, pravoslavna vera nalaže da se prethodni razvede pred crkvenim sudom. Podaci Republičkog zavoda za statistiku kažu da je na 35.921 registrovan brak u 2016. godini u Srbiji, 9.046 razvedeno. Za crkvene brakove nema zvaničnih podataka, ali u Šabačkoj eparhiji, recimo, koja obuhvata dva grada, Šabac i Loznicu, kao i šest njihovih opština, Koceljevu, Vladimirce, Bogatić, Krupanj i Mali Zvornik, godišnje se sklopi oko 1.000 crkvenih brakova, a crkveno se razvede nešto preko 100 bračnih parova. Među razvedenima u ovom delu Srbije je i 12 sveštenika. - Eparhija šabačka ima oko 350.000 stanovnika. U njoj se sklopi u proseku godišnje hiljadu brakova. Od tog broja otprilike razvede se negde oko sto, što je deset odsto. To nije mnogo, imajući u vidu savremene uslove života i poimanje braka, to nije katastrofa. Od 200 osoba u mantiji, ima razvedenih dvanaest. To je nešto manji procenat, negde oko šest odsto - navodi dr Ljubomir Ranković, protođakon. I sveštenici su ljudi, podseća Ranković, pa i oni uvek "idu za svojim narodom" ili "narod za njima". Ali za sveštenike popravnog nema ukoliko žele da ostanu u službi, dok vernicima crkva dozvoljava i drugi, pa i treći pokušaj, pod uslovom da se prethodni crkveno sklopljen brak razvede u crkvi. Foto: RAS / RAS Srbija Ljubomir Ranković Crkveni razvod je tehnička stvar, uz iste izgovore, uglavnom - neslaganje karaktera, a ređe prevara. Oni koji se odluče za razvod treba da podnesu molbu crkvenom odboru, da donesu crkveni izvod iz knjige venčanih, kopiju sudskog razvoda i da plate taksu od 1.200 dinara. U naredni brak, a takvih je godišnje u ovoj eparhiji tridesetak, parovi mogu stupiti samo uz blagoslov vladike. - Obred venčanja i molitve koje sveštenici izgovaraju razlikuju se zavisno od toga koji brak po redu supružnici zaključuju. Drugi brak koji se sklapa u crkvi više liči na opelo nego na venčanje. On je pun pokajničkih uzdaha. Ovakvim obredima dominira osećanje pokajanja, pa i tuge, zbog prethodnog venčanja koje nije ispunilo svoj cilj. Zbog toga se bračne krune (venčila), koje simbolišu stupanje u ljudsku i božansku zajednicu, koriste samo prilikom prvog venčanja - ističe Ranković. Ali, ako jedan od budućih supružnika stupa u drugi brak, a drugi prvi put, onda je venčanje kao prvi put. Crkva je tu blagonaklona, jer ne želi tom supružniku da uskrati blagoslov koji mu pripada. Kako je kod katolika i muslimana Katolička crkva propagira da bračne zajednice sklopljene pred Bogom moraju da budu večne i ne mogu biti raskinute. Iako se još pre tri godine pominjalo kako će papa Franja olakšati postupak katolicima da se razvedu i ponovo venčaju pod okriljem crkve, to se nije desilo. Proces crkvenog razvoda često traje godinama i cena dostiže čak i nekoliko hiljada dolara. Da bi poništenje braka bilo odobreno, slučaj mora da bude iznet pred dva crkvena tribunala. Oni koji su raskinuli zajednicu a nisu dobili poništenje braka od crkve smatraju se preljubnicima i nije im omogućeno pričešće. Islamsko pravo samo u izuzetnim slučajevima priznaje razvod. Formalno, a i praktično uglavnom je muškarac taj koji traži razvod (žena u malom broju slučajeva može da zatraži razvod, i to radi posredno preko nekog od muškaraca iz svoje familije). Do razvoda dolazi ako su obe strane saglasne, a u izvesnim slučajevima do razvoda dolazi i ako neka od strana u potpunosti ne ispunjava bračne obaveze. Prilikom raskidanja bračne veze uzima se u obzir i neslaganje karaktera, temperamenta i nepostojanje uzajamnog razumevanja. Tokom islamskog razvoda postoji period čekanja. Taj period traje tri meseca, da bi se utvrdilo da žena nije trudna. Ako je žena trudna, onda period čekanja traje do rođenja deteta. Period čekanja je potreban i da bi eventualno došlo do pomirenja. Supružnici se mogu dva puta razvoditi i ponovo venčavati. https://www.blic.rs/vesti/srbija/drugo-vencanje-vise-lici-na-opelo-razvode-se-i-svestenici-a-evo-kada-i-kome-crkva/z6s2q7k

Kako bi Ricard Gir kao kralj David u ovom filmu u glavnoj ulozi rekao na samom kraju filma na samrti "Ne slusaj sta ti proroci govore samo slusaj svoje srce"

Uskoro više nećete moći da razlikujete glas čoveka i veštačke inteligencije. Google je razvio tehnologiju gde veštačka inteligencija zvuči potpuno isto kao čovek. https://google.github.io/tacotron/publications/tacotron2/index.html

Profesorov sin izabran za đaka generacije u Pančevu umesto državnog prvaka! DEO PROFESORA SE UZDRŽAO PRILIKOM GLASANJA: Prigovor na izbor učenika generacije u pančevačkoj Gimnaziji Nastavničko veće Gimnazije “Uroš Predić” izabralo je među maturantimaučenika generacije. U finalu izbora između dva maturanta više od polanastavničkog veća se uzdržalo od javnog glasanja. Nikola Bulatović, koji odlukom nastavničkog veća nije izabran za učenika generacije uputio je prigovor prosvetnoj inspekciji na ovakvu odluku. - Sve ovo nije zato što nisam izabran za učenika generacije. Ima još izuzetnih maturanata koji bi to mogli da budu. Razočaran sam celom situacijom u kojoj je ove godine izabran učenik generacije. Na sednici Nastavničkog veća, kada se odlučivalo, sve vreme je bio prisutan otac učenika koji je izabran za đaka generacije, a koji je i sam profesor u Gimnaziji. Na taj način je sigurno uticao na neke od ostalih profesora da glasaju tako, kako se ne bi zamerili kolegi. Postoji najmanje još jedna devojka za koju sam siguran da bi mogla da bude đak generacije. Da je ona izabrana, ne bih ni reč rekao, kaže Nikola Bulatović. Da je sin profesora Gimnazije izabran za učenika generacije potvrdio nam je i direktor Gimnazije Vlada Marić. - Ove godine izabran je za učenika generacije sin jednog od profesora u Gimnaziji. To je prvi put, koliko ja znam, da je dete zaposlenog učenik generacije. A svake godine ima među učenicima dece ljudi iz našeg kolektiva, ističe direktor Gimnazije Vlada Marić. Direktor Gimnazije nam je pojasnio i detalje oko izbora učenika generacije. - Izabrani učenik generacije je maturant koji je imao puno uspeha. Po pravilniku koji je donet pre četiri godine za izbor učenika generacije nije ni potrebno da većina na sednici Nastavničkog veća glasa. Većina prisutnih se, kod ovog glasanja, uzdržala. U kolektivu sazreva ideja da je štetno birati učenika generacije jer onda oni koji ne budu izabrani budu jako razočarani. Po zakonu i pravilniku nismo u obavezi da izaberemo učenika generacije. U poslednjih deset godina imali smo ružnih iskustava jer imamo puno sjajnih đaka a bude izabran jedan pa ostali to dožive kao neuspeh. A žao mi, je jer nije naša ideja da se bilo oseća poraženo. Nikola Bulatović smatra da je izvor problema i u pravilniku po kome se učenik generacije bira. - Pravilnik nema jasne kriterijume. Izbor đaka generacije zasnovan je na subjektivnom mišljenju profesora o kandidatima, što nije korektno. Zato sam ovako i reagovao, kaže Nikola Bulatović koji je tokom srednje škole osvojio više nagrada i postao državni prvak iz matematike. Posle izbora učenika generacije i nezadovoljstva koje se rodilo Nikola Bulatović je odlučio da više ne uđe u zgradu Gimnazije. - Nisam uzeo Vukovu diplomu, jer znam da se dodeljuje na način i iz razloga koji devalviraju njenu suštinu. Tokom školovanja imao sam prilike da se uverim da su nekim učenicima zbog Vukove diplome ocene koje su bile čak i niže od četvorke popravljane na petice. Vukova diploma je kao jedno od najviših priznanja za učenike tako develvirana i za mene više nema značaj. Zato je nisam prihvatio. A odbio sam i da lično preuzmem svedočanstvo. Ne želim više da uđem u zgradu Gimnazije i primim bilo šta što je namenjeno kao nagrada škole, jer su povredili moje dostojanstvo, kaže Nikola Bulatović. Njegova odluka da podnese prigovor na odluku, kaže, imala je odjeka: - Pošto sam podneo prigovor i tražio poništavanje odluke o učeniku generacije, privatno me kontaktiralo petoro profesora. Uglavnom su mi poručili da sam ja za njih đak generacije. A kako su mi rekli, nije bilo šanse da to postanem, jer kako su rekli "svaki put kad je neko od dece profesora među kandidatima, taj bude i izabran". Da je izbor namešten i da se lobiralo, uverila me poruka jednog od profesora da "nije bilo nikakve šanse ni za mene ni za druge kandidate da budemo izabrani za učenike generacije, čak i da smo pored državnih imali i međunarodne nagrade. U prigovoru, Nikola Bulatović je od prosvetne ispekcije tražio da preispita i poništi odluku Nastavničkog veća. - Čekam da vidim šta će i kako biti odlučeno. A onda ću videti da o svemu obavestim Ombudsmana i odelenje za rešavanje sukoba interesa pri Agenciji za borbu protiv korupcije, najavljuje Nikola Bulatović. линк

U Leskovcu se sve više Roma odriče Đurđevdana Milica Ivanović | 06. 05. 2017 - 20:30h Iako je Đurđevdan, dan kada se slavi sveti Đorđe i odvajanje zime od leta, praznik svih hrišćana, on se ponajviše veže za Rome, koji ga po tradiciji slave 6. i 7. maja uz obavezno jagnjeće pečenje. Foto: M. Ivanović / RAS Srbija Međutim, više od decenije Romi u Leskovcu su podeljeni po pitanju tog višednevnog prazničkog rituala, ponajviše pod uticajem svojih crkava. - Kod nas je samo 10 odsto ljudi klalo ovih dana jagnjiće i spremalo slavlje. Ima tako 10 i više godina, jer je veliki broj naših Roma otišao u Protestansko evanđeosku crkvu koja zabranjuje klanje životinja na taj praznik i Đurđevdan ne priznaje kao romski praznik - pričaju Avdo i Bane u romskom naselju u Podvorcu, gde čekaju kupca za jagnjeću kožu i gde se noćas i rano jutros slavio đurđevdansku uranak. Slična situacija je i u Sat mali. Članovi prve porodice na koju smo naišli i sa kojom smo razgovarali rekli su nam da oni ne slave Đurđevdan već nekoliko godina, ali da prošetamo naseljem i da ćemo sigurno naći nekog ko slavi. Pedeset metara dalje, naišli smo na veselo društvo koje uz zvuke glasne muzike i piće, peče jagnje na ražnju. Naš sagovornik Aljilji Aljilj objašnjava da praznovanje Đurđevdana kod Roma koji žive u Srbiji, nema toliko veze sa pravoslavljem, koliko sa Josipom Brozom. Foto: M. Ivanović / RAS Srbija - Za vreme komunizma, svima je bilo zabranjeno da slave i idu u ckvu, ali je Tito rekao - to je romski praznik, romska slava i od tada Romi slave Đurđevdan - priseća se na svoj način ovaj stariji čovek. Romi u Leskovcu nisu verski homogeni. Neki se pridržavaju pravila Srpske pravoslavne crkve, drugi ostalih hrišćanskih konfesija, ali u velikom broju ima i Roma muslimanske veroispovesti. Oni se drže pravila koja nalaže Kuran. Nedavno su u Sat mali dobili i verski objekat, džamiju, za potrebe islamske veroispovesti. Oko stotinak porodica ovog naselja posećuje džamiju, a kako saznajemo, dvadeset porodica uči arapski jezik. Ranije je, pričaju nam meštani ove mahale nedaleko od centra Leskovca, Đurđevdan slavio veći broj porodica, uz obavezno odevanje svečane odeće i specifično jagnjeće pečenje. Romi slave Đurđevdan 6. i 7. maja. Prvog dana se praznuje u okviru porodice i prijatelja, dok drugog dana obilaze groblje, i odaju počast preminulima. Međutim, mnogi Romi koji su živeli na zapadu, pvenstveno u Nemačkoj i Austriji, prihvaltili su običaje koje tamošnje društvo nalaže, po kataločkim ili protestanskim običajima. - Pa, ovako, Đurđevdan ne slave ti naši stranci, ne slave naši Muslimani, a dokrajčili su nas ovi domaći pentakostalci jer se ona omasovila u Leskovcu. Ostali smo u manjini mi koji slavimo i sve je igubilo draž. Ostao je zajednički taj uranak koga od večeri do ranog jutra dočekujemo na trgu u Podvorci i to uglavnom mladi - priča Ramo Bakić. Inače, „Romski Đurđevdan“ se može uporediti sa obeležavanjem i praznovanjem Prvog maja. Praznik nije bio ranije verski orjentisan, već je težio da okupi porodicu i prijatelje, uglavnom napolju, gde se uz piće, jelo i obaveznu romsku muziku, druže. Romi slave Đurđevdan 6. i 7. maja. Prvog dana se praznuje u okviru porodice i prijatelja, dok drugog dana obilaze groblje, i odaju počast preminulima. Romi u Leskovcu žive u tri naselja, u Sat mali, Podvorcu i u naselju Slavka Zlatanovića, mestu okupljanja na propovedi Evanđeoske crkve i naselju u kome skoro ni jedan meštanin nije slavio Đurđevdan.

SKANDALOZNA PETICIJA Akademici, profesori, umetnici i sveštenici bi PONOVO DA "UBIJU" DARVINA Danas | 05. 05. 2017 - 10:30h | Komentara: 167 Peticija protiv izučavanja Darvinove teorije evolucije, koju su potpisali brojni akademici, profesori, pravnici, dokori nauka, umetnici, novinari i sveštenici, dostavljena je Ministarstvu prosvete, skupštinskom Odboru za obrazovanje, Predsedništvu SANU i senatima univerziteta u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu i Banjaluci. Foto: ShutterstockČovek je nastao od majmuna? Ili možda nije? Potpisnici peticije izražavaju sumnju u ovo učenje Kako piše "Danas", peticiju za reviziju izučavanja teorije evolucije u školama i na fakultetima, potpisala su 52 akademika, naučna savetnika i profesora univerziteta, 61 doktor nauka, 5 magistara nauka, 50 lekara specijalista, 24 inženjera, 19 profesora srednjih škola, 14 filozofa, filologa i sociologa, 25 diplomiranih pravnika i ekonomista, 5 farmaceuta i hemičara, 8 umetnika, 5 novinara i 5 sveštenika. Obrazloženje peticije U obrazloženju peticije, u koju je "Danas" imao uvid, između ostalog piše da "kroz nastavu biologije teorija evolucije zauzuma sve tvrđe neodarvinističke dogmatske stavove". "Globalisti i ateisti koji danas u svetu zauzumaju najuticajnije pozicije, iz ličnih i globalističkih razloga, afirmišu teoriju evolucije i finansiraju promotere ove teorije. Danas se u celom svetu javljaju brojni poznati i priznati naučnici, među kojima ima i značajan broj ateista, koju upozoravaju da je teorija evolucije hipoteza čiji su stavovi o nastanku sveta, života i čoveka naučno nedokazivi ili u suprotnosti sa naučnim činjenicama", piše u obrazloženju peticije. Foto: John Collier / WikipediaČarls Darvin Uz peticiju je navedena i molba da institucije kojima je dostavljena ozbilljno razmotre činjenice navedene u objašnjenju peticije i, kako piše, "srazmerno vašoj značajnoj ulozi u našoj državi i društvu doprinesete realanom sagledavanju i usaglašavanju navedenih činjenica". Ovakva inicijativa ne predstavlja novost, budući da je još 2004. godine tadašnja ministarka prosvete, profesorka Ljiljana Čolić objavila dekret o izostavljanju Darvinove teorije evolucije iz nastavnog plana i programa za biologiju za osmi razred osnvone škole, što je najveći deo naučne i stručne javnosti u Sribji ocenjeno kao "krajnje bizaran potez". Evo šta o današnjoj inicijativi kaže bivša ministarka. Bivša ministarka Ljiljana Čolić oduševljena - Nisam aktivno učestvovala u sastavljanju ove petije, ali sam je sa zadovoljstvom potpisala i slažem se apsolutno sa svime što u njoj piše - ocenjuje za "Danas" Ljiljana Čolić, profesorka Univerziteta u Beogradu i ministarka prosvete u vladi Vojislava Koštunice. Foto: Nenad Kojadinović / RAS SrbijaLjiljana Čolić Ona kaže i da od 2004. godine do danas nije revidirala svoja stanovišta o nastanku čoveka. - Darvinova teorija vređa vernike SPC i ja sam prvenstveno zbog toga mišljenja da bi je trebalo ukinuti iz nastavnih programa - rekla je profesorka Čolić za "Danas". Upitana da li je ona predstavnik SPC ili profesor Univerziteta i naučnica, Čolićeva kaže da je ona pre svega pravoslavna vernica. - I da vam kažem, teorija evolucije i tvrđenja da je čovek nastao od majmuna vređa sve vernike, a ne samo pravoslavne - kaže ona. Foto: Wikipedia Epilog celog slučaja te 2004. godine bila je ostavka ministarke nakon samo nekoliko meseci provedenih na funkciji. Imajući u vidu fijasko ideje o "proterivanju Darvina", ostaje pitanje zašto se iznova plasira novo, piše "Danas". Profesor Tomanović: Nadam se da država neće ozbiljno da shvate peticiju Za profesora Željka Tomanovića, dekana Biloškog fakulteta Univerziteta u Beogradu, peticija nije novost. - Radi se o starim kreacionističkim idejama koje su potpuno anahrone i nenaučne. Na postoji nijedno naučno saznaje koje ide u prilog navedenim tvrdnjama i negiranju evolucije. Siguran sam da državne institucije neće ozbiljno da shvate peticiju, ipak će visokoškolse i naučne ustanove reagovati kod nadležnih - rekao je Tomanović za "Danas". Zukorlić: Ne isključujem nijednu inicijativu Ipak, Muamer Zukorlić predsednik Odobra za nauku, obrazovanje i tehnološki razvoj Skupštine Srbije, kaže da unapred ne isključuje nijednu inicijativu. Foto: V. Lalić / RAS SrbijaMuamer Zukorlić - Iako nisam imao još prilike da se upoznam sa sadžajem peticije, ne bih unapred isključio njeno razmatranje na Odboru. Ja predsedavam telom ne jednog lica već kolektivnog i sve što stavim na dnevni red je predmet glasanja i argumentovane rasprave. Ono što prinicpijalno pre uvida u sadžaj peticije mogu da kažem, jeste da sam ja slobodouman čovek i da se zalažem za to da svako može da delegira svoje mišljenje i kroz nadležne institucije. Svaka isključivost je štetna - ističe Zukorlić za "Danas". Profesorka Turajlić: Više liči na pamflet Srbijanka Turajlić, proforka Univerziteta u Beogradu u penziji i bivša pomoćnica ministra prosvete u vladi dr Zorana Đinđića, kaže da bi imala daleko više razumevanja da su neki od potpisnika peticije, koji verovatno imaju stručna zananja o evoluciji, pokrenuli ozbiljnu raspravu na tu temu koja argumente ne bi crpela iz titula već iz svetski poznatih i priznatih naučnih rezultata. Foto: D. Danilović / RAS SrbijaSrbijanka Turajlić Kako kaže, ovako formulisana sa apriornim napadom na globaliste i ateiste i izvore finansiranja, ta peticija njoj više liči na pamflet. Korać: Povratak u doba inkvizicije Prema rečima Žarka Koraća, člana skupštinskog Odobra za nauku i obrazovanje, napad na teoriju evolucije sa klerikalnog stanovišta koje se samo maskira pseudonaučnim argimentima je povratak u doba inkvizicije koja je određivala šta je javno prihvatljivo, a šta ne. - Ne postoji savremena biologija bez teorije evolucije koja je njena osnova. Srbija je sekularna država i sadrćaj njenih školskih programa određuju stručnjaci a ne skupina klerikalnih lekara prema svojim političkim ubeđenjima. Ovaj apel odgovara iranskoj teokratiji, a ne modernoj državi. I uzgred, naučno je potpuno besmislen - kaže Korać. Jerkov: Vraćamo se u 19. vek Foto: V. Lalić / RAS SrbijaAleksandra Jerkov Članica istog odobra i poslanica ispred DS Aleksandra Jerkov, kaže da su škole, nastavni planovi, standardi, obrazovanje u Srbiji uopšte, na početku 20. veka, a da oni ovakvom inicijativom žele da ga vrate na početak 19. veka. Ko su potpisnici Među potpisnicima inicijative između ostalog su: doktor istorijskih nauka Veselin Đuretić, doktor medicisnkih nauka Nevenka Rončević, magistar hemijskih nauka Mihailo Ršumović, doktor tehničkih nauka Nikola Babin, diplomirani inženjer geologije Dušan Tošić, profesor biologije Vesna Manasijević, etnolog Mihal Gombar, advokat Dejan Kovačević, akademski vajar Miodrag Živković, akademski slikar Miodrag Jelić, doktori teoloških nauka Dragan Milin i Dimtrije Kalezić... http://www.blic.rs/vesti/drustvo/skandalozna-peticija-akademici-profesori-umetnici-i-svestenici-bi-ponovo-da-ubiju/24n2506

U današnje vreme mušterije budno prati čitava vojska marketinških stručnjaka, koji analiziraju njihove navike u kupovini kako bi razvili još lukavije i sofisticiranije tehnike prodaje. Foto: RAS / RAS Srbija "Brajt sajd" je predstavio spisak najmudrijih zamki ljudi iz prodaje. 1. Reklame koje stvaraju pogrešan utisak Da bi pokazali koliko su im proizvodi sveži i učinili ih sočnijim i primamljivijim, fotografi ih prskaju vodom. Ovu tehniku uspešno koriste i prodavci voća i povrća. 2. Antireklamni slogani "Žao nam je, ali ovo ne možemo da vam prodamo", poruka je koja se čita između redova nekih od "Folksvagenovih" slogana. Da li je takav pristup ikoga sprečio da kupi njihov automobil? Naprotiv: veća pažnja znači veću prodaju! 3. Precenjivanje Na ovaj mudri trik naseda gotovo svako, a evo kako funkcioniše: prvo se prikaže najskuplji proizvod, a onaj sa najnižom cenom na kraju. Iako deluje povoljnije u odnosu na ostale, njegova cena je ipak preterano visoka. Takva taktika se uspešno koristi u restoranima. Kisela voda istog proizvođača ima različitu cenu u samoposluzi, u kafiću na železničkoj stanici i u restoranu. Ljudi su skloni da veruju restoranima kada je u pitanju kvalitet, pa su cene i do dva-tri puta veće. Na ovom primeru, prodavac nudi automobile različite vrednosti za istu mesečnu ratu, što navodi kupca da se zapita: Zašto da kupim jeftinija kola, ako nema razlike? PRLJAVI TRIKOVI Šta sve rade trgovci da bi nam podvalili bajato 4. Cena mamac Skupoća je relativna. Cena mamac funkcioniše tako što cene drugih proizvoda pored nje deluju povoljno, navodeći mušteriju da donese "ispravnu" odluku. Foto: RAS / RAS Srbija 5. Lažna sniženja U prodavnicima često možemo videti etikete s precrtanim i novim cenama, odštampanim krupnim brojevima. Mali je broj onih koji sagledavaju da su takva sniženja uglavnom lažna. Prodavnice jednostavno naduvaju staru cenu za 20 odsto, nadajući se da niko nije zapamtio originalnu cenu proizvoda. Drugi primer lažnih sniženja su takozvane "specijalne ponude", kod kojih se, recimo, kafa i kolač nude po navodno povoljnoj ceni, pri čemu zbir pojedinačne cene jednog i drugog zapravo odgovara toj ceni. Suština je u tome što „specijalnu ponudu" nesvesno doživljavamo kao povoljnu. 6. Smanjenje pakovanja Proizvođači poznatih brendova i samoposluge često se služe ovim trikom kako bi obezbedili stabilan profit, bez podizanja cene. 7. Grinov efekat Prvi potpuno zatvoren tržni centar projektovao je arhitekta austrijskog porekla Viktor Grin. Pre njega, šoping-molovi su se sastojali od odvojenih jednospratnih zgrada, međusobno povezanih prolazima. Arhitekta je objedinio više prodavnica pod jednim krovom, stvarajući supermarket nalik na lavirint. Grinov koncept podrazumeva potpuno zaštićen svet u kojem je uvek toplo, koji je dobro osvetljen i udoban. To je mesto bez prozora i satova. Danas su gotovo svi tržni centri napravljeni na ovaj način. U takvom okruženju ljudi upadaju u stanje dezorijentisanosti i blagog transa, zaboravljajući zašto su zapravo došli. Dok šetamo po ogromnom šoping-centru, gubimo sposobnost razumnog rasuđivanja. Kao posledica toga, skloni smo da impulsivno kupujemo stvari i potrošimo više novca nego što smo nameravali. 8. Velika kolica Kada kupci koriste kolica, a ne korpe, skloni su da potroše i do 40 odsto više novca. Osoblje supermarketa namerno postavlja osnovne namirnice (hleb i mleko) na što udaljenijem mestu. Na taj način mogu biti sigurni da će mušterije usput ubaciti i nekoliko dodatnih (i ne baš neophodnih) proizvoda. U mnogim samoposlugama hodnici usmeravaju kupce u pravcu suprotnom od kretanja skazaljke na satu, što ih takođe tera na neplanirane kupovine. 9. Antropomorfizam Reč je o našoj sklonosti da ulažemo u stvari i bića s ljudskim osobinama. Tu spada i raspravljanje s računarima ako ne rade kako treba, tepanje automobilima i razgovaranje sa životinjama kao da su ljudi. Animirani filmovi, kao što su "Cars" i "Minions", tipični su primeri antropomorfizma. Kada kompanije koriste maskote u obliku životinja u okviru promocije svog brenda ili u dizajnu ambalaže, potrošači razvijaju simpatije prema tom liku, a samim tim i prema proizvodu. Antropomorfizam jača poverenje potrošača u kompaniju i njene proizvode, što dovodi do povećanja prodaje. 10. Lukavo raspoređivanje proizvoda U svakoj samoposluzi gornje police su rezervisane za manje poznate brendove. Na srednjim policama su popularni, često reklamirani brendovi, dok se na najnižim policama nalaze proizvodi nepoznatih kompanija i proizvoda za decu. Iznamljivanje "zlatnih polica" skupo košta kompanije, što naravno utiče i na cenu njihovih proizvoda. Ukoliko ne želite da se upecate na ovaj mamac, uvek sledite jednostavno pravilo: pre nego što se odlučite za proizvod sa srednje police, uporedite cenu i kvalitet s proizvodima na gornjim i donjim policama. http://www.blic.rs/vesti/ekonomija/lukavi-trikovi-i-podvale-kako-nas-trgovci-teraju-da-trosimo-vise-novca/q3ltw0m