Претражи Живе Речи Утехе

“Imala je ona svoj život pre mene, imao sam i ja svoj, ali jednog sam dana shvatio da ne bih mogao dalje bez nje, a to je shvatila i ona”, rekao je Arsen Dedić o svojoj ljubavi sa Gabi Novak i njihovim počecima. Ta ljubav je trajala četiri decenije, piše “Lolamagazin”, i bila je inspiracija brojnim generacijama, pa i Arsenovom muzičkom opusu koji je ostao uklesan u istoriju muzičke scene u regionu. Ipak, nije uvek bilo lako. Čuveni dvojac je pre svog prvog susreta davne 1958. godine, ispred bivšeg televizijskog studija, na uglu zagrebačke Šubićeve i Zvonimirove ulice, imao naizgled izgrađene i srećne živote sa svojim dotadašnjim partnerima. Oboje su u to vreme bili u braku, ali je i pri prvom susretu bilo jasno da je neminovno da njihove životne priče postanu isprepletene. Tako se i desilo, ljubav je planula i ubrzo su postali par. Nisu ih zaobišli poblemi, gubici, razne poteškoće, ali su zajedno istrajali zahvaljujući bezuslovnoj ljubavi. Gubitak prvog deteta, požar u kući, sve loše što se dešavalo njemu, kao i njoj, bilo je podnošljivo i rešivo, zahvaljujući odnosu koji su njegovali. Gabi bi govorila da će ga štititi svom snagom do kraja, bez obzira na sve što ih zadesi usput. Ostala je uz Arsena do njegove smrti. Sa druge strane, Arsen bi govorio da se takva ljubav planirati ne može, niti su na tome radili. Ljubav im se jednostavno desila. https://www.srbijadanas.com/vip/vip/oboje-su-bili-u-braku-okolina-ih-je-osudila-pevacki-par-koji-balkan-obozava-zajedno-je-pregurao-smrt-2020-08-28

Kako su epidemije menjale svet: Stvaranje velikih religija, revolucija u Rusiji, pa i širenje Dušanovog carstva… Predrag J. Marković - 24/03/2020 0 Epidemije, pošasti ili morije, podsećaju nas koliko je krhko naše prividno vladanje svetom. One su najcrnji od svih Talebovih „crnih labudova“. To su neočekivani i retki događaji koji potpuno izvrću sudbine pojedinaca, naroda, pa i čitavog čovečanstva. Strašna boleština je pre dve i po hiljade godina pobila trećinu Atinjana, uključujući i najvećeg državnika Perikla. Ta morija je doprinela završetku zlatnog doba ovog grada. Današnje velike religije su se raširile svetom od drugog do šestog veka, a jedan od razloga je bilo traganje za duhovnim spasenjem u vreme velikih pošasti, koje su baš tada pustošile planetu. Tadašnja globalizacija je raširila mnoge bolesti po krajevima sveta lišenim imuniteta. Tako je Rim izgubio tri četvrtine ljudstva. Onda su Rimljani morali da svoju proređenu vojsku popunjavaju varvarima, koji su na kraju oborili zapadni deo carstva. Kuga je u šestom veku ubila do četvrtine čovečanstva i sudbinski oslabila i Justinijanovu Vizantiju i sasanidsku Persiju. Nekoliko generacija kasnije, veliki delovi oba carstva potpašće pod pobornike nove vere – islama. Ista ta bolest iz Justinijanovog vremena, sada nazvana „crna smrt“, Evropljanima sredine 14. veka izgledala je kao smak sveta. Plućna i bubonska kuga su naročito pogodile velike gradove. Trebalo je više od sto godina da učenjaci dostignu brojnost od pre 1347. godine. Narodu je trebalo i duže, do početka 17. veka. Ipak je oporavak bio brži nego u vreme poznog Rima. A bilo je i neke kolateralne koristi. Meso i ogrev su postali pristupačniji proređenom stanovništvu, a malobrojniji radnici su mogli da iznude bolje uslove u pregovorima sa poslodavcima i zemljoposednicima. Novo preispitivanje Katoličke crkve je delimično podstaknuto tom epidemijom, baš kao i u slučaju širenja novih religija hiljadu godina ranije. SRBINISU IMALI VELIKE GRADOVE, PA IH JE CRNA SMRT DONEKLE ZAOBIŠLA. MADA, ISTORIČARI MEDICINE TVRDE DA JE SKLANJANJE OD KUGE JEDAN OD RAZLOGA ZA POSETU CARA DUŠANA I CARICE JELENE HILANDARU. A TO JE BILO TEŠKO KRŠENJE ZABRANE ULASKA ŽENA NA SVETU GORU Obične bolesti Evropljana su odigrale strašnu ulogu u istrebljivanju starosedelaca Amerike. Tu je ulogu, tvrdi Džared Dajmond, odigrala jedna istorijska slučajnost. Evropljani su, živeći sa kravama, ovcama i svinjama, razvili otpornost na mnoge bolesti životinjskog porekla. Sa druge strane Atlantika, ljudi nisu uspevali da pripitome svoje domaće krupne sisare. Bizon je vrlo prgava životinja, pa nije mogao da se muze i upreže kao njegovi azijski i evropski rođaci. Zato se američki urođenici nisu susreli sa boginjama, na primer. Zato je i reč „vakcina“ nastala od reči „ krava“, tj. vacca na latinskom, jer su prve vakcine rađene na osnovu kravljih boginja. Zato su epidemije ispraznile obe Amerike i raščistile put za pohode Evropljana. Srbi nisu imali velike gradove, pa ih je crna smrt donekle zaobišla. Mada, istoričari medicine tvrde da je sklanjanje od kuge jedan od razloga za posetu cara Dušana i carice Jelene Hilandaru. A to je bilo teško kršenje zabrane ulaska žena na Svetu Goru. Kuga je proredila Dušanove protivnike i omogućila mu da bez vojnih napora zauzme Epir i Tesaliju. Neka nepoznata bolest je okončala njegov san da zameni vizantijske careve u Carigradu. Dugo vremena je karantin, reč nastala od italijanskog izraza sa značenjem „četrdeset dana“, bio jedina odbrana protiv kuge i sličnih morija. U srednjem veku su mudri i oprezni Dubrovčani bili prvi koji su sproveli tu meru, koristeći Cavtat, Mljet, Lokrum, plažu Danče i predgrađe Ploče. U jednoj od poslednjih velikih kuga na samom kraju 18.veka, Austrijanci su oko nekih mesta, kao što je Irig, kopali rovove da bi zadržali zaraženo stanovništvo. U tom pomoru, koji je tako dobro opisao Vule Žurić u svom romanu „Pomor i strah“, stradala je polovina Irižana. Jelena Simić je izučavala kako je knez Miloš bio veliki pobornik „sanitetskih kordona“, kojima je svoju mladu državu čuvao od boleština iz Turske. „Kordonoprestupnici“ su strogo kažnjavani. Takva, za to vreme moderna politika zdravstvene prevencije, verovatno je doprinela ogromnom porastu stanovništva Miloševe Srbije, nasuprot stalnom opadanju naroda u okolnim oblastima pod Osmanlijama. I u Bosni je rastao udeo pravoslavaca, koji su izgleda manje stradali u epidemijama od muslimana u prenaseljenim otomanskim čaršijama. Ima mnogo primera neobične uloge epidemija i u novije vreme. Tako je tifus uticao na Rusku revoluciju, jer je 1916. i 1917. pobio preko dva miliona ljudi. U Srbiji je srazmerno stanovništvu, pomor od tifusa bio i veći. Po istraživanjima Gorana Čukića, Jelene Simić i Zorana Vacića, u Srbiji je od tri vrste tifusa, pegavog, trbušnog i povratnog, obolelo do 600.000 ljudi. Umrlo je možda i 150.000 ljudi, što predstavlja četvrtinu svih obolelih. Vođa britanske vojnomedicinske misije pukovnik Hanter, napisao je da je to bila „najnaglija epidemija u nastanku, najbrža u propagaciji, najveća u intenzitetu i najbrže zaustavljena od svih epidemija u istoriji“. Ima više razloga zašto je udarac bolesti bio tako strašan. Srpski lekari dotada nisu poznavali pegavi i povratni tifus. Pegavi tifus se u Kraljevini Srbiji prvo pojavio na Kosovu i u Makedoniji. Ali naročito su ga raširili austrougarski zarobljenici koji su ga doneli iz Galicije, gde je bio rasprostranjena bolest. Posle Kolubarske bitke, vlasti su gledale da što više bolesnika i ranjenika (koje nisu razdvajali jedne od drugih) puste na odsustvo. Železnica, taj simbol napretka, pomogla je brzom širenju bolesti po celoj zemlji. Po vozovima se, piše Vladimir Stanojević, „šarenelo od najrazličitijih vrsta sveta… pored nosilaca zaraze putovali su još i zdravi, ali već u periodu inkubacije…“ Da stvari budu gore, od oko 400 srpskih lekara, samo su njih desetorica bili specijalisti za bakteriologiju i higijenu. Da stvari budu još gore, oni su bili raspoređeni na neodgovarajuća mesta, a tek su dvojica posle izbijanja epidemije postavljena gde treba. Ni to nije sve. Skoro trećina lekara i studenata medicine je stradalo u rednji. Ali tu još nije kraj. Još je 1909. godine dokazano da bela vaš prenosi tada još nepoznatog uzročnika zaraze. Izgleda da mnogi srpski lekari nisu znali za to otkriće, a mnogi nisu hteli da poveruju u to. Državne vlasti nisu na vreme obavestile narod o opasnosti od vašaka. Ima jezive sličnosti sa današnjicom, zar ne? Može biti da je tada nastala panika od vaški. Svi se sećamo kako su se majke očajnički borile protiv vašiju, kada se pojave u vrtićima i školama. Pre epidemije 1915. godine vaške su bili neugodni ali uobičajeni žitelji glava. Iz narodnih priča znamo kako su devojke biskale kosu svojim draganima. Danas ne bismo vezivali vaši za tako jednu nežnu sliku. Džon Rid, pisac jedne od najčuvenijih knjiga o Oktobarskoj revoluciji „Deset dana koji su potresli svet“, napisao je i knjigu „Srbija – zemlja smrti“, koja pruža prilično mračnu sliku prljavštine, bahatosti i nebrige za prevenciju bolesti. Onda je nastupilo ono što je Hanter nazvao „najbržim zaustavljanjem epidemije u istoriji“. Mnogo lekara i bolničarki iz Velike Britanije, Kanade, Australije, SAD, ali i iz drugih zemalja, priteklo je u pomoć. Među prvim žrtvama tifusa su jedan grčki doktor i jedna švajcarska doktorka. Ukupno je umrlo dvadesetak britanskih bolničarki i dvadesetak lekara iz raznih zemalja. Pogotovo je dirljiva požrtvovanost tih žena. Kolika li je plemenitost nagnala te Škotlanđanke, Australijanke i druge, često otmene i bogate žene, da svoju sudbinu podele sa nekim nepoznatim narodićem, bukvalno u kaljugama improvizovanih i loše održavanih srpskih bolnica! Toliko i o tome da nas Britanci tradicionalno ne vole. Međutim, najvažniju ulogu je, po Jeleni Simić, odigrao Hanterov zamenik Džordž Stamers, koji je imao bogato epidemiološko iskustvo iz Afrike i Indije. On je u Indiji video jedan uređaj za dezinfekciju koji će dobiti naziv „srpsko bure“, „englesko-srpsko bure“ i „srpsko bure za uništavanje vašiju“ (Serbian barrel delouse). Osim toga, on je Državnom odboru za suzbijanje zaraznih bolesti predložio spisak mera za prevenciju. Ovaj put je taj odbor za svega nedelju dana prihvatio njegov predlog i počeo da sprovodi mere. Stamers je organizovao i „srpski voz“ za putujuću vakcinaciju i dezinfekciju, prvi takav na svetu. Vredni radnici železničke radionice u Nišu su za deset dana napravili taj voz. U Srbiju su dolazile svetske veličine da proučavaju pegavi tifus, kao Ludvig Hiršfeld. Tifus je suzbijen u nezabeleženo kratkom roku, od mesec ili dva. Sledeća velika svetska pandemija, španska groznica, opustošila je svet 1918. godine. To je bila neka vrsta gripa koja je pobila 50 miliona ljudi, što bi, srazmerno tadašnjem broju stanovnika na Zemlji, bilo kao danas 200 miliona. Dakle, ta morija je pomorila više sveta nego svi ratovi 20. veka. Najviše su umirali mladi i zdravi ljudi. Stariji su možda bili imunizovani nekom ranijom epidemijom blaže vrste tog virusa. Iz nekog tajanstvenog razloga, u samoj Srbiji nije zapamćen pomor od španjolke, za razliku od neposrednog susedstva, kao što je Hrvatska i neki drugi krajevi pod Austrougarskom. Makar jedna velika svetska nevolja nas je možda zaobišla, mada o tome nema skoro nikakvog istraživanja. Sada se, zajedno sa celim svetom, suočavamo sa jednim od najvećih iskušenja novije istorije. Da pokušamo da napravimo mentalni skok i da za trenutak zanemarimo neposredne posledice (recesiju, žrtve). Šta će se događati na duže staze, kada čovečanstvo pobedi i ovog, najnovijeg neprijatelja? Može biti da će se ubrzati neki preobražaji koji su već u toku. Već premoćni „Amazon“ i ostali onlajn dostavljači robe će verovatno još ojačati svoj položaj. Roboti, koji ne kašljucaju i ne sline, verovatno će biti još prihvatljiviji u svim poslovima u kojima danas još preovladava ljudski kontakt. Poznate su statistike da je i pre pandemije rastao broj ljudi koji su izbegavali dodir sa drugim pripadnicima svoje vrste. Prema istraživanju BBC-ja, 43% mladih Japanaca starih između 18 i 34 godine nije nikada imalo seks, a 64% nije bilo u vezi. Taj trend je primećen i u Južnoj Koreji, Britaniji i SAD. Koronavirus će možda krunisati taj tekući proces međuljudskog otuđenja. A sa druge strane, možda će zajednička borba pomoći da se prevaziđu neke uskogrude ideološke razlike i pohlepe. Već sada vidimo kako se lekari i naučnici celog sveta sabiraju u isti stroj za borbu protiv apokaliptičnog neprijatelja. Za borbu protiv tog najcrnjeg labuda, celo čovečanstvo treba da ima ono što se rimuje sa labudom u našoj bezobraznoj izreci. Kako su epidemije menjale svet: Stvaranje velikih religija, revolucija u Rusiji, pa i širenje Dušanovog carstva... WWW.NEDELJNIK.RS Epidemije, pošasti ili morije, podsećaju nas koliko je krhko naše prividno vladanje svetom. One su...

Uskoro će napuniti 90 godina i upravo je napustio MIT (Masačusetski institut za tehnologiju). Tamo je revolucionisao modernu lingvistiku i postao kritička savest Sjedinjenih Država. U ime El Paísovog kulturnog dodatka Babelia posetili smo velikog intelektualca na njegovoj novoj adresi u Arizoni. Piše: Jan Martinez Ahrens (El País, kulturni dodatak Babelia) Noam Čomski (Filadelfija, 1928) je prevladao sve barijere ispraznosti. On ne govori o svom privatnom životu, ne koristi mobilni telefon i u vunenim vremenima ostajao je nepokolebljiv. Hapšen je zbog protivljenja ratu u Vijetnamu, bio je na crnoj listi Ričarda Niksona, podržao je objavljivanje Pentagonovih papira i osudio prljavi rat Ronalda Regana. Tokom poslednjih 60 godina vodio je mnoge bitke. Jednako brani prava Kurda i bori se protiv klimatskih promena. Podržao je proteste pokreta Okupiraj i brani prava ilegalnih imigranata. Kao mladi lingvista 50-ih godina prošlog veka zapanjio je svet svojom generativnom gramatikom. U neprekidnom angažmanu uvek je išao napred suočavajući se sa demonima kapitalizma, bilo da su to velike banke, vojni konglomerati ili Donald Tramp. U svojoj poslednjoj knjizi “Requiem for the American dream / Rekvijem za američki san” on iznosi argumente iz istoimenog dokumentarca i prokazuje sramotnu koncentraciju bogatstva i moći u zapadnim demokratijama. Rezultat je 168 strana Čomskog u najčistijem obliku. Smatrate li se radikalnim? Svi mi sebe smatramo umerenima i razumnima. Ali vi ste ideološki jasno opredeljeni. Oni koji treba da se pravdaju su moćnici na vlasti. Svaka hijerarhija je nelegitimna dok ne dokaže suprotno. Ponekad se mogu opravdati, ali uglavnom ne. To je anarhizam. Nakon 60 godina podučavanja na Masačusetskom institutu za tehnologiju (MIT), profesor je došao živeti na granici pustinje Sonora. U Tuksonu, na preko 4.000 kilometara od Bostona, pronašao je novi dom na Odseku za lingvistiku na Univerzitetu u Arizoni. To je jedna od retkih zelenih tačaka u ovom sprženom gradu. Jaseni, vrbe, palme i orasi rastu oko zgrade od crvene cigle iz 1904. Unutra po zidovima vise slike nasmešenih studenata, mape prostiranja autohtonih plemena, plakati kulturnih događaja, a na kraju jednog hodnika je soba najvećeg živog lingviste. Živimo li u vremenu razočaranja? Pre 40 godina je neoliberalizam, kojeg su vodili Ronald Regan i Margaret Tačer, napao svet. I to je imalo učinka. Akutna koncentracija bogatstva u privatnim rukama pratila je gubitak moći u opštoj populaciji. Ljudi su sve manje zastupljeni i vode nesigurne živote sa sve lošijim poslovima. Rezultat je mešavina besa, straha i eskapizma. Više se ne veruje ni u same činjenice. Neki to nazivaju populizmom, ali u stvarnosti to je diskreditacija institucija. Tako smo dobili lažne vesti? Razočaranje institucionalnim strukturama dovelo je do tačke u kojoj ljudi više ne veruju činjenicama. Ako nikome ne verujete, zašto biste verovali činjenicama? Ako niko ne čini ništa za mene, zašto bih verovao bilo kome? Čak ni medijima? Većina služi Trampovim interesima. Ali ih ima veoma kritičnih, kao što su Njujork tajms, Vašington post, Si-en-en… Pogledajte televiziju i naslovne strane novina. Ne postoji ništa osim Tramp, Tramp, Tramp. Mediji su naseli na Trampovu strategiju. Svakog dana on im baca po jednu laž da bi se našao pod reflektorima i bio u centru pažnje. U međuvremenu, divlja frakcija republikanaca razvija svoju politiku krajnje desnice, režući radnička prava i napuštajući borbu protiv klimatskih promena, a to nas može dokrajčiti. Vidite li Trampa kao rizik za demokratiju? On je velika opasnost. Svesno i namerno je oslobodio talase rasizma, ksenofobije i seksizma koji su bili latentni, ali koje niko pre njega nije legitimizovao. Hoće li opet pobediti? Moguće je, ako uspe odgoditi smrtonosni učinak svojih politika. On je potpuni demagog i šoumen koji zna kako da održi aktivnom svoju bazu obožavatelja. Ide mu u korist i to da su demokrati u konfuziji i da možda neće izaći sa uverljivim programom. Da li još uvek podržavate demokratskog senatora Bernija Sandersa? On je pristojan čovek. Koristi termin socijalizam, ali zapravo se zalaže za demokratski nju dil. Njegovi predlozi ne bi bili čudni Ajzenhaueru (američkom predsedniku iz Republikanske partije od 1953. do 1961). Sandersov uspeh, više nego Trampov, bio je pravo iznenađenje izbora 2016. Umalo je postao predsednički kandidat bez podrške korporacija i medija, samo uz podršku javnosti. Da li primećujete skretanje udesno u političkom spektru? U političkim elitama to postoji, ali ne u opštoj populaciji. Od 80-ih godina prošlog veka došlo je do raskola između onoga što ljudi žele i javnih politika. To se dobro vidi na primeru poreza. Ankete pokazuju da većina ljudi želi veće poreze za bogate. Ali to se ne događa. Protiv toga promoviše se ideja da smanjenje poreza donosi prednosti za sve, te da je država neprijatelj. Ali ko ima koristi od rezanja davanja za puteve, bolnice, čistu vodu i čist vazduh? Da li je onda neoliberalizam pobedio? Neoliberalizam postoji, ali samo za siromašne. Slobodno tržište važi samo za njih. To je istorija kapitalizma. Velike korporacije započele su klasnu borbu, one su autentični marksisti, ali s obrnutim vrednostima. Principi slobodnog tržišta odlično se primenjuju na siromašne, ali vrlo bogati su zaštićeni. Velike energetske industrije primaju subvencije od nekoliko stotina miliona dolara, finansijske institucije dobijaju masivnu pomoć nakon što propadnu. Svi oni žive na sigurnom: oni se smatraju prevelikima da bi mogli pasti i moraju biti spaseni ako imaju problema. Na kraju, porezi služe za subvencionisanje tih entiteta i s njima bogatih i moćnih. Onda se stanovništvu kaže da je država problem i smanjuje se njeno područje delovanja. I šta se događa? Prostor države je okupiran privatnom moći, a tiranija velikih entiteta raste. Zvuči poput Orvela ovo što opisujete. Čak bi i Orvel bio zadivljen. Živimo u fikciji da je tržište divno jer nam govore da se ono sastoji od informisanih potrošača koji donose racionalne odluke. Ali samo upalite televizor i pogledajte reklame: nastoje li one da obaveste potrošača koji će onda donositi racionalne odluke? Ili ga samo zavode? Razmislite, na primer, o reklamama za kola. Nude li one podatke o njihovim karakteristikama? Prikazuju li izveštaje nezavisnih eksperata? To bi stvorilo informisane potrošače sposobne za donošenje racionalnih odluka. Umesto toga, ono što vidimo je leteći automobil kojeg vozi poznati glumac. Kompanije ne žele slobodna već zatvorena tržišta. Inače bi se srušili. Da li je odgovor društva na ove izazove preslab? Postoje mnogi aktivni javni pokreti, ali im se ne obraća pažnja jer elite ne žele da se prihvati činjenica da demokratija može funkcionisati. To je opasno za njih. To može ugroziti njihovu moć. Najbolje je da se nametne vizija koja vam govori da je država neprijatelj, a da ste vi prepušteni samom sebi. Tramp često koristi pojam anti-amerikanizam, kako to razumete? U SAD-u vas zbog kritikovanja vlade optužuju za anti-amerikanizam. Došlo je do uspostavljanja ideološke kontrole nad društvom, uz pomoć zapaljivog patriotizma. Na nekim mestima u Evropi se događa isto to. Ali ništa slično onome što se ovde događa. Nema nijedne zemlje sa toliko zastava. Plašite li se nacionalizma? Zavisi, ako to znači biti zainteresovan za vašu lokalnu kulturu, to je dobro. Ali ako je to oružje protiv drugih, znamo gde to može voditi, videli smo i iskusili. Mislite li da je moguće da se ponovi ono što se dogodilo 30-ih godina prošlog veka? Situacija se pogoršala; nakon izbora Baraka Obame pokrenula se rasistička reakcija ogromne virulencije, s kampanjama koje su negirale njegovo državljanstvo i identifikovale crnog predsednika kao antihrista. Bilo je mnogo manifestacija mržnje. Međutim, Sjedinjene Države nisu Vajmarska republika. Ima razloga za zabrinutost, ali izgledi da se ponovi nešto tako su veoma mali. Na početku vaše knjige se prisećate Velike depresije, vremena kada je “sve bilo gore nego sada, ali je postojao osećaj da će biti bolje”. Dobro se sećam. Moja porodica je pripadala radničkoj klasi, bili su nezaposleni i bez dobrog obrazovanja. Objektivno, to je bilo puno gore vreme nego sada, ali je postojao osećaj da smo svi zajedno u tome. Tada smo imali predsednika koji je saosećao sa patnjama ljudi, sindikati su bili organizovani… Postojala je ideja da zajedno možemo pobediti krizu. Taj osećaj je izgubljen. Sada nam se čini da smo sami u bezizlazu, a da je država protiv nas. Imate li još nade? Naravno da ima. Još uvek postoje javni pokreti, ljudi spremni da se bore. Prilike su tu, pitanje je samo jesmo li ih sposobni iskoristiti. Čomski završava s osmehom. Oprašta se s nama svojim dubokim glasom. Zatim odlazi iz ureda, spušta se niz stepenice fakulteta i izlazi u svetlost pustinje Sonora. Preveo Mario Bezbradica, izvor:Peščanik.net,

Predstavnici SAD, Nemačke, Italije, Francuske i Velike Britanije u Vašingtonu vode konsultacije oko poslednje faze pregovora Beograda i Prištine, koji bi trebalo da rezultiraju sporazumom o normalizaciji odnosa. Kako su najavili i srpski zvaničnici, taj dokument trebalo bi da bude potpisan za najkasnije godinu dana. Vest da su se u Americi okupili predstavnici pet najmoćnijih zapadnih zemalja kako bi utvrdili zajednički stav pred poslednju fazu razgovora predstavnika Srbije i Kosova, prošla je dosta neopaženo. Možda baš zato što ovo nije prvi put da se moćne zapadne zemlje sastaju tim povodom, ali do sada nije bio slučaj da se to dešava u američkoj prestonici. Za poznavaoce prilika u pregovorima i interesa velikih sila, to je jasan signal da se približava Dan D i da veliki igrači spremaju svoju konačnu ponudu. Na konsultacijama su ispred evropskih zemalja prisutni politički direktori zaduženi za Balkan, dok američku stranu zastupa funkcioner SAD iz Stejt Departmenta. Kako navodi Dušan Janjić, analitičar i dobar poznavalac kosovskih prilika, ovakvi razgovori zemalja Kvinte su deo prekse i ne tiču se uvek samo Kosova, ali sada imaju poseban značaj jer se bliži poslednja faza i samim tim završnica dijaloga dve strane. FOTO: P. DIMITRIJEVIĆ / RAS SRBIJA Dušan Janjić - S obzirom da se približila ta poslednja faza dijaloga Beograda i Priština, koji će biti održan na najvišem nivou, predstavnici najmoćnijih zemalja Zapada će utvrditi zajednički stav oko granica u kojima će se ti razgovori voditi - kaže Janjić za "Blic". Kada je reč o tome šta bi njihov plan mogao da sadrži u kontekstu budućnosti statusa Kosova, Janjić je, kaže, siguran da da te države neće prihvatiti podelu Kosova, o kojoj se u srpskoj javnost često govori. Ipak, to što je poslednji sastanak održan u Vašingtonu za Janjića je indikativno, jer, kako kaže, to se vrlo retko do sada dešavalo. PROČITAJTE I... "Gazeta": Zapadne zemlje se u SAD konsultuju o dijalogu Beograd - Priština - Možda će SAD imati veće učešće u budućim pregovorima. Verujem da se razgovara i o formatu dijaloga, odnosno ko će sve, uz posrednika Federiku Mogerini, biti posmatrač, kao i o rokovima u kojima pregovori treba da budu okončani - dodaje Janjić. Diplomatska ofanziva Vučića Sve što se u Srbiji i na Kosovu dešava u poslednjih nekoliko meseci govori u prilog utisku da se vreme za konačno rešenje tog pitanja opasno približava. FOTO: DRAGAN KUJUNDŽIĆ / TANJUG Aleksandar Vučić On je u nedavnom intervjuu za "Gardijan" izjavio da veruje da će pravno obavezujući sporazum sa Prištinom, koji je inače uslov za napredak u evrointegracijama, biti potpisan u narednih šest meseci do godinu dana. Sudeći po njegovoj izjavi, za paraf na taj dokument Beograd traži ustupke, a ugledni britanski list tumači da bi Srbija prihvatila članstvo Kosova u Ujedinjenim nacijama, ukoliko dobije nešto zauzvrat. PROČITAJTE I... VUČIĆ U BERLINU: "Gospođa Merkel želi da se stvari drže pod kontrolom" (VIDEO) DIPLOMATSKA OFANZIVA Vučić u aprilu s Merkel, ali i sa Makronom i Mogerini Predsednik Srbije poslednjih meseci ima česte susrete sa visokim evropskim zvaničnicima, počev od nemačke kancelarke Angele Merkel, preko turskog predsednika Redžepa Erdogana, pa do nedavnog susreta sa Vladimirom Putinom, ruskim predsednikom. Glavna tema svih tih sastanaka bilo je Kosovo. Podizanje cene u pregovorima Za Srbiju će biti važan i Vučićev susret sa francsukim šefom države Emanuelom Makronom, koji bi, prema rečima srpskog predsednika, u Beograd trebalo da dođe početkom leta. Diplomatsku ofanzivu predsednik Srbije započeo je u Njujorku, gde je od američkih diplomata tražio "razumevanje" za srpsku stranu. I predstavnici vlasti u Prištini pripremaju se za dijalog sa Beogradom na najvišem nivou. Mada je njihova situacija dosta lagodnija u odnosu na srpsku, s obzirom na podršku koju imaju na Zapadu, njihova platforma za finalizaciju dogovora sa Beogradom odbijena je u Odboru za spoljne poslove kosovske skupštine, jer je navodno "opšta" i "slaba", a za pojedine poslanike je neprihvatljivo da Hašim Tači vodi razgovore sa Beogradom. Hašim Tači I dok se čeka "dan D", odnosi Beograda i Prištine svakodnevno se zaoštravaju. Hapšenje Marka Đurića, brutalni napadi na pripadnike Srba na severu Kosova i najave formiranja Vojske Kosova kojoj se oštro protivi srpska strana. Beograd je sa druge strane iz navodno bezbednosnih razloga sprečio održavanje utakmice mladih rukometašica Srbije i Kosova, a zatim i zabranio ulazak u Srbiju kosovskim karatistima, koji su planirali da učestvuju na Evropskom prvenstvu u Novom Sadu. PROČITAJTE I... Kosovski mediji: Beograd blokadom diže cenu u završnici dijaloga sa Prištinom Vlasti u Srbiji su takođe povukle poziv za učešće na međunarodnoj konferenciji u Beogradu, koji je Nenad Čanak, predsednik Odbora za evrospke integracije, uputio dvojici kosovskih kolega. Mediji iz Prištine su to protumačili kao "podizanje cena Srbije u završnici dijaloga sa Kosovom". https://www.blic.rs/vesti/politika/iza-kulisa-sastanka-u-sad-velike-sile-u-vasingtonu-kroje-sudbinu-kosova/ty0m14m

Ima jedan stari i sjajni roman braće Strugacki pod naslovom "Grabljive stvari veka" (1965), čiji sam naslov ovde uzeo slobodu da parafraziram. U romanu se, da sličnost sa onim o čemu ovde pišem bude veća, opisuje utopijski komunistički raj koji prekriva celu zemaljsku kuglu, sa izuzetkom izvesne Zemlje Budala (!), u kojoj vlada potpuno moralno i idejno rasulo čiji uzrok protagonista romana valja da utvrdi. Dok se delo Strugackih dešava u neodređenoj budućnosti, vek na koji oni aludiraju i na koji se ovde vraćam je, naravno, onaj koji je srećom za nama, 20. vek. Kada ga sagledam sad sa već neke distance, uvek me je impresioniralo koliko se očigledno ogromna većina, ako ne i sve, zločina, grešaka, problema i tenzija - što je sve ispunjavalo 20. vek, može svesti na mali broj, svega nekoliko, ideoloških Velikih Laži. Operacionalno, Velike Laži mogle bi se definisati kao one kvazinaučne teorije koje imaju "ekumenske" pretenzije i daju odgovore na večna pitanja vezana za ljudsku prirodu, suštinu sveta, objašnjenje istorije, i slično, a koje su imale ogroman kulturni, društveni i istorijski uticaj. Ovde ću nabrojati one koje mi se čine istorijski najznačajnijim i najopasnijim; svako je dobrodošao da predloži svoju listu. Odmah treba napomenuti da za prirodu svake Velike Laži nisu prevashodno odgovorne tragične posledice njenog dogmatskog prihvatanja (ako ih ima); one mogu samo pogoršati nešto što je već po samoj prirodi loše. Tragična je ironija ljudskog površnog gledanja na istoriju, kako političku, tako i istoriju ideja, upravo u tome da su se mnoga vrlo praktična zla mogla zapravo izbeći da je lažnost "teorije" na kojima su bila zasnovana bila na vreme uočena. 1. Marksizam - kao i druge Velike Laži, ova ima korene u 19. veku, ali je tek u 20. veku prikazao svoje pravo lice. Ironija povremenih zahteva da se razdvoji (monstruozna) praksa marksizma od njegove (tobože smislene, pa i plemenite) teorije, leži u činjenici da je upravo marksizam najviše od svih (bar nominalno) filozofskih doktrina insistirao na ulozi prakse; setimo se one bizarne teze o Fojerbahu: "Do sada su filozofi samo tumačili svet..." Kako izgleda marksistička promena sveta, nažalost, osetile su na svojoj koži desetine miliona nedužnih žrtava i stotine miliona njihovih bližnjih i posrednih žrtava. Po čistoj količini zla, nasilja, smrti, progonstava, pljački i nemorala svake vrste, marksistička praksa nema nikakvu konkurenciju u čitavoj istoriji čovečanstva. Čist body count se, čak i na osnovu konzervativnih procena, bliži 10^8 (Stephen Courteau et al. "Crna knjiga komunizma"). Kako piše Slavoj Žižek, po proizvoljnosti zla i uništenja, komunizam u bivšem SSSR-u i Kini nadmašio je maštu bilo kog horor-pisca. Samu ideološku teorijsku konstrukciju - koja je izuzetno vešto, ako se takav moralno neutralan termin uopšte može upotrebiti, opravdavala svaki od zilion zločina - detaljno su raskrinkali sa jedne strane liberalni mislioci kao što su Poper, Arentova ili Kaplan, a sa druge mnogi od istaknutih bivših marksista koji su se emancipovali od Velike Laži: Lešek Kolakovski, Artur Kestler, Luis Fišer, Andre Žid, Andrej Saharov i drugi. Kao što je Poper uvek isticao, nijedno jedino konkretno predviđanje marksističke kvazinauke nije se obistinilo, što nijednog roba Velike Laži nije pokolebalo da to do beskonačnosti opravdavaju "posebnim okolnostima" ili "lokalnim specifičnostima". 2. Socijaldarvinizam - kao naslednik 19.-vekovnog "naučnog" rasizma, socijaldarvinizam je poslužio kao ideološka podloga ne samo monstruoznim masovnim pokretima kakav je nacizam, već vrlo često i opravdanju kolonijalne ekspanzije i propratnih zločina, a u blažoj varijanti i raznim diskriminatorskim merama, zasnovanim na maltene svakoj ljudskoj fenotipskoj odlici, od boje kože do IQ-a. Ideja da se "preživljavanje najsposobnijih" može vulgarizovati i pretvoriti u opravdanje za genocid neosporno je starija od Darvina, i manifestovala se, na primer, kroz danas zaboravljenu kvazinauku frenologiju koja je pokušavala da iz oblika i veličine lobanje odrede intelektualne, pa i moralne karakteristike čoveka. O praksi kojoj je ovo vodilo, od KKK-a preko Aušvica i Jasenovca do aparthejda i savremenog balkanskog rasizma ne treba opet trošiti puno reči. Socijaldarvinistički rasizam je, pored svoje zločinačke prakse, bio krajnje smušen i inkoherentan i u teoriji; već sama činjenica da nakon dinamičnog starta koji mu je dao Hekel nije našao ozbiljnije mislioce od Gobinoa, Čemberlena ili Rozenberga, dovoljno govori sama za sebe. 3. (Verski) fundamentalizam - najstarija Velika Laž, postala poznata pod tim imenom tek u 20. veku, fundamentalizam se rasplamsao u svim glavnim religijama sveta i u raznim pojavnim oblicima i pod raznim imenima, od pravoslavnih "crnih stotina" u Rusiji na početku veka, do Al-Qaide i budističke sekte Aum-Šinrikjo na kraju istog, učinio nesaglediva zla. Na besmislenost fundamentalizma ne vredi ni trošiti reči, ona je u toj meri očigledna. Neke od drugih Velikih Laži mogu se takođe smatrati vrstama fundamentalizma (političkog, naučnog, itd.). Ove tri su svakako najmračnije i najužasnije Velike Laži; mogle bi se zvati i Velikim Krvavim Lažima. One koje slede nisu imale (bar ne još uvek!) tragične posledice, ukoliko gubitak energije, vremena i ljudskih stvaralačkih sposobnosti ne smatramo tragičnim. Sa druge strane, njihova "prednost" - a naš veliki problem - je u tome što su itekako žive, za razliku od gornjih koje su u različitim stadijumima raspadanja. (Pa čak i verski fundamentalizam je, iako veoma aktivan, dobio jasno negativnu konotaciju, te se ni najvatreniji fundamentalisti više ne žele tako da zovu, i smišljaju razna alternativna imena i načine artikulacije svojih ideja; dobar primer je savremeno političko i kulturno previranje u Turskoj.) 4. Pozitivizam - kao što često biva, pozitivizam je "lepo počeo" da bi se sa vremenom pretvorio u dubokog i veoma štetnog kočničara napretka. Ideje o razvlašćivanju metafizike, strogom logičkom zasnivanju saznanja, razlikovanju istinskih i lažnih problema, insistiranju na jednoznačnosti jezika, itd. isl. bile su ogroman napredak u 19. i na početku 20. veka. Međutim, "okoštavanje" pozitivizma pod okriljem Bečkog kruga dovelo je do uobičajenog dogmatskog srljanja u laž. Osnovna naivna greška pozitivista jeste izjednačavanje naučnih sudova sa istinitim sudovima, mada se ta dva skupa iskaza samo delimično preklapaju. Danas nam je sasvim jasno - nakon Popera, Hempela, Kuna, Fajerabenda i drugih - da ima mnogo tvrdnji koje su tačne, a da nisu naučne; pogotovo je kontroverzna implikacija u suprotnom smeru, sa mnogim epistemolozima koji tvrde da nijedan naučni stav zapravo nije istinit u onom apsolutnom, matematičkom smislu kako su o tome maštali pozitivisti. Ubedljivo najštetniji izdanak pozitivizma jeste tupava doktrina scijentizmakoja propoveda, u blažem obliku, da je nauka iz nekog "dubokog" razloga važnija od drugih oblika ljudske delatnosti, kao što su umetnost, religija ili sport, a u malignijem obliku, da nauka daje odgovor na sva ljudska pitanja i lek za sve ljudske probleme. Scijentizam bi bio doista samo smešan da nema, kao i sve Velike Laži, tu tužnu dimenziju da često služi - naročito u popularnim medijima i udžbenicima - kao pokriće za intelektualnu lenjost, aljkavost, neobrazovanje ili jednostavno pomodnost. Ne treba preterano naglašavati da od idolatrije nauke koju zagovarju scijentisti najviše štete ima... sama nauka! 5. Psihoanaliza - kao što su ubedljivo pokazali najpre Karl Poper, a potom sa još više detalja Adolf Grinbaum, pokušaj da se na psihoanalizi zasnuje teorija kulture ima sve karakteristike kvazinauke, a pre svega potpuno odsustvo uspešnih predviđanja i težnju da se sve objašnjava post festum. Danas postoji gotovo potpuni konsenzus da nas psihoanaliza uopšte nije ozbiljno približila ciljevima neuro-nauka, tj. objašnjenju mentalnih fenomena. (Ovde valja pomenuti da se ovo ne odnosi na pitanje da li psihoanaliza može pomoći kao terapeutska tehnika. Iskustvo sigurno pokazuje da je to sasvim moguće. Ali, pošto smo već odbacili laž pozitivizma, onda znamo da sve ono što deluje ne mora biti samim tim i istinito.) 6. Postmoderni relativizam/socijalni konstruktivizam/poststrukturalizam - što bi rekao Marks - ali ne Karl, već onaj mudriji, Gručo - neću da budem pristalica bilo koje doktrine koja bi mene imala za pristalicu, a nešto što ima toliko mnogo imena i pojavnih oblika i pokazuje takve ekumenske pretenzije je već dovoljno sumnjivo. Iz praktičnih razloga i uz rizik karikature, pod gornjim ideologijama podrazumevam sve sisteme koji utvrđuju da ne postoji istina nezavisna od posmatrača ili njegovog socijalnog okruženja, istina do koje se može doći racionalnim rasuđivanjem i kritičkom analizom dostupne evidencije. (Postoje i malignije forme, koje utvrđuju kako i etičke i naučne tvrdnje jednoznačno proističu iz perspektive aktera, no u njih i sopstveni autori obično ne veruju, što je sa posebno slikovitom autoironijom isticao nedavno preminuli Žan Bodrijar.) Problem sa socijalnim konstruktivizmom jeste što se na taj način negiraju suštinske tekovine Prosvetiteljstva, a naročito onu da postoji progres naučnog saznanja koji dovodi i do poboljšanja uslova ljudskog života. Šta, ako su naučne tvrdnje socijalne konstrukcije, naravno da se ne može govoriti o napretku! U svom komičnijem vidu, relativizam dovodi do zabavnih posledica, kao što je čuvena Sokalova podvala, nakon koje su se rasplamsali "ratovi oko nauke" između "modernista" (gde se ubraja i ogromna većina ozbiljnih filozofa analitičke orijentacije) i "postmodernista". Tome su srodni pokušaji izgradnje "feminističke matematike" ili "afro-američke antropologije" ili bilo koje slične bizarne konstrukcije (ekstremniji projekti ove vrste predstavljaju povratak u čist socijaldarvinizam, koji se, međutim, ne napada ako potiče od percipiranih "potlačenih" grupa i socijalnih grupa - licemerje je verovatno jedina konzistentna karakteristika širokog postmodernističkog spektra ideologija). Mada je ova tema veoma kompleksna, najbolji odgovor socijalnim konstruktivistima je i dalje onaj koji je, čini mi se Stiven Vajnberg, ponudio Stenliju Aronovicu: ako verujete da je zakon gravitacije socijalna konstrukcija, izvolite ga, kao emancipovani socijalni akter, prevazići i izaći kroz prozor mog stana na 15. spratu... Naravno, spisak Malih Laži, onih vezanih za određenu oblast kulture, daleko je duži. Čisto kao ilustraciju pomenuću Malu Laž u astro-geo-naukama poznatu kao gradualizam, doktrinu koju je sredinom 19. veka utemeljio Čarls Lajel na temelju meta-principa da je "sadašnjost ključ prošlosti". Po Lajelu i nastavljačima (a njih je bilo legije), opravdano je u objašnjavanju prošle istorije naše planete razmatrati samo one kauzalne agente koje danas percipiramo; drugim rečima, sve promene na koje nam ukazuju tragovi prošlosti dešavale su se sporo i postepeno. Da ovo jednostavno nije tačno, prvi su 1980. dokazali otac i sin Alvarez, sa saradnicima, kada su postavili danas opšte prihvaćenu teoriju o izumiranju na granici krede i tercijara kao posledici katastrofalnog sudara Zemlje sa asteroidom ili kometom. U proteklih četvrt veka, pronađeno je još toliko drugih tragova naglih, drastičnih i revolucionarnih promena u istoriji Zemlje (i drugih nebeskih tela), da je gradualizam postao sasvim neodrživ. Međutim, po inerciji, on se i dalje uči u mnogim udžbenicima... Konačno, problem Velikih Laži duboko je povezan i sa pitanjem uloge etike u nauci i drugim oblastima ljudskog stvaralaštva. Nije nimalo slučajno što su se mnoge od Velikih Laži direktno oslanjale na nalaze koji su dobijeni nemoralnim, a često čak i direktno kriminalnim putem (recimo marksizam i lisenkoizam; ili socijaldarvinizam i 19.-vekovna frenologija). O primeru podvale sa Kamererovom žabom i njenom vezom sa Lisenkovim zlodelima sam već pisao; nekim drugim zanimljivim primerima (recimo Piltdaunskom čoveku) vratićemo se u nekom od narednih tekstova. http://blog.b92.rs/text/158/Velike-Lazi-veka/