Претражи Живе Речи Утехе

Pre skoro pola godine sam kupila nov komp. Laptop HP. Oni su mi instalirali Windows. Međutim, sad mi konstantno javlja da idem u dijalog "Postavke" i da aktiviram Windows. Šta da radim? Treba li da ga nosim kod majstora ili to mogu sama da sredim? I ako mogu kako? Ne mogu čak ni da ga isključim.

Tekst: Slavica Jovović, ponedeljak, 15. maj 2023 09:36 Nakon osnovnog i srednjeg obrazovanja u Srbiji, školovao se u Pieniężnou, u Poljskoj, gde je 1982. godine položio doživotne redovničke zavete. Magistrirao je na Lublinskom katoličkom univerzitetu 1983., a za svećenika je zaređen u Odžacima 1. maja 1983. godine. Doktorirao je u Rimu, iz dogmatike. Imao je radne angažmene u Austriji – kao profesor dogmatike na Filozofsko-teološkoj školi Verbita, u Beču - u službi stalnog međunarodnog predstavništva Svete stolice, u Mađarskoj – kao generalni sekretar Mađarske katoličke biskupske konferencije, a jedno vreme je bio sveučilišni duhovnik na Filipinima. Za biskupa Zrenjaninske biskupije imenovan je 2008. godine. Govori mađarski, srpski, engleski, nemački, poljski, italijanski i hrvatski jezik. Ovaj intervju nastaje u danima nakon tragedije u beogradskoj OŠ „Vladislav Ribnikar“, koja se nalazi preko puta zgrade Beogradske nadbiskupije. Gospodin Nemet kaže da je bilo strašno tog jutra čuti sirene hitne pomoći i policije, jer se to nažalost dogodilo na oko 150 metara od same nadbiskupije, a u prvi mah niko nije znao šta se dešava. "Vreme je da se stvarno razmisli ozbiljno šta mi želimo, koju budućnost želimo za našu decu i za naše društvo." -Izražavam saučešće roditeljima stradalih učenika, čak i roditeljima tog malog K.K., jer je to i za njih strašna stvar, naravno i kolektivu škole i nastavnicima. Mi smo izraze saučešća odmah objavili i na našoj veb stranici, kasnije smo objavili i za medije, a služili smo i liturgiju svetu, molitve za umrle, za žrtve tog napada. Taj napad je pokazao da nešto u našem sistemu nije baš tako dobro. Ja sam član Nacionalnog prosvetnog saveta i znam koliko imamo poteškoća u školama i koliko imamo poteškoća sa disciplinom u školama. Mislim da nedostaje ozbiljniji pristup da se to sistematski reši. Treba da se poveća poštovanje prema učiteljima, poštovanje prema samom sistemu i značaju obrazovanja. Trebalo bi i da roditelji malo više vremena posvete deci. Nije dovoljno da imaju materijalno sve - ako nemaju ljubav. Mislim da se i u ovoj tragediji pokazalo da je dečak počinilac imao manjka ljubavi. Kako pišu novine – nisu ga prihvatili, a prihvatiti nekoga znači voleti. Kroz ljubav može se puno toga pobediti. Obrazovni sistem bi trebao ne samo da da informacije nego da se brine i da iz tih malih ljudi porastu veliki pošteni ljudi, članovi društva. Mislim da sad ovo treba da dovede do ozbiljnijeg razmišljanja - šta nije tako dobro. Ovo nisu problemi koji postoje samo u Srbiji, toga ima svugde. Video sam i u Mađarskoj, skoro svaki dan ima neka demonstracija, zatim demonstracije u Francuskoj zbog školskog sistema. Treba da se poštuju nastavnici, da budu finansijski nagrađeni za posao koji rade. A isto tako da se od njih traži ne samo da daju informacije deci, nego da stvarno rade sa decom, da se zanimaju za decu. Naravno, treba doneti još neke odluke, možda metalne detektore, dati pravo čuvarima da provere šta je u ruksaku. Kad idete na aerodrome da putujete sve će vam pretresti, a decu, kao, ne sme da proveri čuvar. Vreme je da se stvarno razmisli ozbiljno šta mi želimo, koju budućnost želimo za našu decu i za naše društvo. ." Dosta je polemike u Srbiji bilo i ima je po pitanju veronauke u školama. Koliko veronauka može da pomogne, ili ne, u odgajanju dece? Čujemo dosta disonantnih stavova, i dosta protivnika prisustva veronauke u školama. -Uvek će biti protivnika, to je normalno za svaku stvar koja se uvede u jednoj demokratiji, da postoje ljudi koji to podržavaju ili koji su protiv. Ja znam više ljudi koji su za veronauku u školama, mislim da je većina roditelja u Srbiji za, neki srednji sloj ili sloj koji je bliži donošenju odluka, bio je protiv tako da posle 50 - 60 godina socijalizma, komunizma, nekako se uvuklo u naše društvo da veronauka ili sama vera i religija nisu deo sistema nego samo privatnog života pojedinaca. A znamo da to nije baš tako. Da je vera samo deo privatnog života ne bismo imali predivne hramove kao što je na primer Hram Svetog Save ili katedralu koju imamo mi. Ljudi vole i teže za tim da pokažu jasno i otvoreno da pripadaju određenoj verskoj grupi. Što se tiče veronauka, kod uvođenja imali smo jasne norme šta je bilo propisano, a onda se to godinama malo oslabilo – u međuvremenu su se donosila neka drugačija rešenja, da bi sada došlo da je veronauka u poslednjih 3-4 godine izborni program, da je stavljena kao nulti čas ili minus čas ili zadnji čas. Posle šest sati u učionici ko će još da ostane sa interesovanjem za sedmi čas, ili ko će da dođe u pola sedam da bi pre redovnih časova imao taj nulti čas veronauke. To pokazuje sam način kako sistem barata s tim predmetom i poručuje da je to manje važno. Onda je jedno vreme bilo bez ocena, samo opisno - to je drugačije od ostalih predmeta. Imamo i pitanje zašto se ne može iz veronauke raditi maturski rad i maturirati. Osim toga ima i nekih sistemskih problema, već 4 - 5 godina ne radi komisija za veronauku. To je komisija koja je direktno pod Vladom, i koju sastavlja Vlada u saradnji sa tradicionalnim crkvama i verskim zajednicama. Svako od nas ima pravo da predloži jednog kandidata - jednog delegata u toj komisiji. I to već pet godina ne funkcioniše. Nije ni ukinuto ali nije ni produženo. Ta komisija je odgovorna za prihvatanje programa, za promenu programa, za prihvatanje školskih knjiga za veronauku, koje su još uvek u eksperimentalnoj fazi od vremena kada smo krenuli od nule 2001/2002. Između dva svetska rata bila je veronauka u školama, pre prvog svetskog rata takođe, ali tada su prilike bile potpuno drugačije i ne možemo ondašnje udžbenike da prekopiramo. Nije ni pametno da uzimamo od drugih, imamo ljude i možemo da napravimo. To je problem: kada se stigne do izrade neke knjige i treba to neko da prihvati – onda taman nema komisije. Prošle nedelje smo imali susret poglavara verskih zajednica sa gospodinom direktorom uprave za saradnju sa crkvama i verskim zajednicama, pa smo napisali pismo gospodinu ministru prosvete Ružiću da se ta komisija ponovno revitalizuje, da se imenuju novi članovi ili da se usvoji da stari članovi nastave da rade i da komisija radi. Interesovanje dece je dobro. Smatram da veronauka kao uvod u verski život, kulturu, religiju može doprineti ka jednom boljem i mirnijem suživotu. Veronauka u našim školama treba da pokaže ono što nas povezuje a ne što nas razdvaja. Kada ste izabrani za dužnost koju sada obavljate bilo je dosta komentara u javnosti da je to iznenađenje, kao i to da ste prvi nadbiskup koji je rođen u Srbiji. Da li je vaš izbor iznenađenje i šta je tu neobično? -Uvek sam se slatko nasmejao na sve te komentare. Za mene jeste bilo iznenađenje, ne znam da li je i za novinare. Posao nadbiskupa u Beogradu je jedna izuzetno važna pozicija, u smislu mogućnosti prisustva u društvu. Ja sam prethodno bio 14 godina u Zrenjaninu biskup. Banat je Banat ali nije glavni grad. Ovde su ministarstva, tu je Vlada, tu je njegova svetost patrijarh Porfirije, tu su vođe svih većih verskih zajednica, tako da je itekako važno ko će ovde doći. Ono što je možda iznenađenje, u tome - ja sam sedmi nadbiskup, do sada su bila tri Hrvata koji su bili rođeni u Hrvatskoj, i tri Slovenca koji su rođeni u Sloveniji. Što se tiče Hrvata oni su ovde služili u bivšoj Jugoslaviji, prvo Kraljevini pa posle u SFRJ, u svim mogućim izdanjima Jugoslavije, jer to je bila jedna država, pa nije toliku ulogu igralo pitanje odakle si i šta si. Posle 80-ih godina kada je počela da raste napetost između Hrvata i Srba, krenula je ta praksa da se stavi Slovenac, i tako su trojica jedan za drugim bili Slovenci, i prošle godine kada je nadbiskup Hočevar otišao u penziju, Sveta stolica se odlučila za mene. Oni imaju svoje razloge. Ja imam 67 godina i mislio sam da ću završiti u Zrenjaninu fino, taman sam se bio skrasio i kupio psa, ali sad sam i psa doveo ovde i smestio u uglu dvorišta. To je retriver, zove se Sisi. Osim toga što ste Vi naveli, čuo sam komentare – on je Mađar. Mene uopšte nije briga za takve primedbe. Ja sam se rodio u bivšoj Jugoslaviji, u Srbiji, u Bačkoj, u Odžacima u Vojvodini. Živeo sam 35 godina u inostranstvu. Meni je svejedno gde živim. Tamo gde mi je posao, gde me postave, gde je moje zvanje – tu živim. Mislim da je prednost za ovu poziciju da je čovek odrastao ovde, zna kulturu. Drugačije sve vidi, nego da dođeš kao odrastao čovek, sa 50 ili više godina i ulaziš u neko društvo. U svakom slučaju mislim da je to prednost, imam tu rođake, imam tu prijatelje, bivše školske drugove, znači ima neka mreža koja me drži, da tako kažem, mreža koja može da me kontroliše, ipak - ako odlepim, prijatelji će da kažu - znamo te od ranije, gde si, šta si, to nisi ti. Uvek postoji mogućnost za korekciju. Kad si stranac sasvim je drugačije. Ja sam bio stranac u puno država gde sam radio, i što si više na nekoj virtualnoj lestvici, ljudi ti sve manje i manje govore istinu ili pravu stvar, boje se da kažu. Ja puno puta doznajem poslednji neke informacije koje se događaju ovde u nadbiskupiji, a to se događalo i u Zrenjaninu. Ja znam i političku situaciju. Evo na primer Tito – jel Tito znao šta se događa u celoj Jugoslaviji? Neki kažu jeste, neki da nije. -Imao je svoju sliku događaja i sve je u redu. Evo i kad danas čujem isto, kada političari kažu da smo najbolji na svetu u novijoj istoriji a stvarnost je nešto sasvim drugo. Gde smo bre najbolji - poslednji smo na lestvici, skoro najsiromašniji u celoj Evropi. Ljudi nam odlaze, Srbija izumire, i za to imamo najnovije podatke. Ja kažem za Mađare da nestaju, ali Srbija kao država još brže nestaje. Podatak sa poslednjeg popisa koji govori da je nestalo 500 hiljada ljudi, je samo vrh. Ne vode se svi koji rade vani u tim spiskovima, i nisu se svi odjavili odavde. Ja idem i po selima, osim po Beogradu, idem po Banatu, mnoga sela su poluprazna, cele ulice su prazne, mnoge kuće su same, prazne. To je tragedija. Ja s te strane znam tu stvarnost, naravno imam svoje naočare, da to vidim i znam kako da to tumačim. Imam svoji ideologiju i svoju veru – ja sam deo administracije u Katoličkoj crkvi, i prihvatam svakoga – svakom nudim ruku, i rekao sam prilikom ustoličenja na mestu nadbiskupa – ja hoću da sarađujem sa svakim, sa svim ljudima dobre volje. Ako neko neće – šta ja tu mogu, neću ja nikoga terati da bude dobar prema meni. Kakva je vaša saradnja i poznanstvo sa srpskim patrijarhom Porfirijem, pošto ste obojica iz istog kraja? Da li ste se od ranije znali, kao komšije? -Sada moram da Vam kažem, prema meni - Bačka sada preuzima Srbiju (hahaha). On je iz Bečeja, ja sam iz Odžaka… Koji nivo komunikacije i saradnje imate sa ostalim verskim zajednicama u Srbiji? -Što se tiče muslimanske zajednice, pošto oni imaju dve zajednice i postoji velika napetost među njima, pokušavam i imam nameru da sa obe grupe držim kontakte. Nije moj zadatak da to ocenjujem ili kritikujem, kako oni to vode to je njihova stvar. Meni su važni ljudi koji isto veruju kao ja, oni imaju Kuran a ja Bibliju, oni su posvećeni svom pozivu, ja sam mom i mislim da uvek možemo naći zajedničke teme. Imamo dobre kontakte i drago mi je da obe grupe dolaze kada su u pitanju različiti susretu u Beogradu. U Vojvodini sam imao više saradnje i kontakata sa zapadnom hrišćanskom tradicijom, tu su protestanti zajedno, Evangelistička crkva i druga Kalvinistička. Kalvinistička je čisto Mađarska, a Evangelistička postoji i mađarska i slovačka. Obe ove crkve imaju svoje biskupe. A saradnja sa predstavnicima političkih vlasti? - Za ovih nekoliko meseci koliko sam ovde, uspeo sam da se sretnem sa gospođom Anom Brnabić, predsednicom Vlade, sa gospođom ministarkom za pravdu Majom Popović, i sa gospodinom Goranom Vesićem. I polako tako susrećem ljude od značaja. Svi su bili puni poštovanja. Sa gospodinom Vučićem sam se sreo ranije, ali sada u ulozi nadbiskupa nisam. Ja imam neke teme koje su zajedničke, pa će doći i do tog susreta. Sa ministrima koje ste pomenuli, imali ste protokolarne susrete ili ste reševali neke konkretne dogovore? -Protokolarni, da se predstavim na početku, ali se i dogovaralo. Sa gospođom Majom Popović razgovarao sam o situaciji Katoličke crkve i katolika u Srbiji, i sa gospođom predsednicom Vlade isto tako. Jedna tema koja me prati i koju bih hteo nekako da guram kroz godine koje ću biti u Beogradu – želeo bih da rešim uz pomoć države situaciju katoličkih sveštenika u Srbiji. Mi nemamo nikakvu platu i egzistencijalnu sigurnost nego se oslanjamo samo na to šta nam ljudi daju. Tu se radi o oko 150 službenika koji rade za Katoličku crkvu u celoj Srbiji. Hoćete da kažete da vaši sveštenici nemaju nikakve prihode, osiguranje, staž? -Osiguranje imamo, to smo postigli pre nekoliko godina. Da objasnim u čemu je stvar – kad neko radi u jednoj parohiji, onda on živi od onoga što mu ljudi daju i nikakva druga primanja nemaju. Katolička crkva je do 1945. godine imala svugde zemlju u vlasništvu, u Vojvodini je svaka parohija imala svoju zemlju. A Katolička crkva je tada postojala maltene samo u Vojvodini. To su obrađivali ili davali u arendu i od toga se živelo. Međutim, zemlja je oduzeta, a sada proces restitucije je strašan. Puno se govori, ništa se ne radi. Uvek se nađe neki izgovor zašto se ne može dalje. To je malo i politički, ne postoji dobra politička volja u toj Agenciji za restituciju da se reše problemi nepravoslavnih crkava. Da li to znači da vam baš ništa nije vraćeno? -Nešto je rešeno. Evo na primer od sto posto za Zrenjanin samo 30 posto smo dobili nazad. Svaka biskupija je dobila nešto, Subotička biskupija je dobila oko 50 posto, međutim to ne ide dovoljno brzo. Kada bi se to rešilo brže onda bi katolički sveštenici imali preko župnih zajednica taj novac koji bi dolazio od zemlje. U jednoj župi u Vojvodini sveštenik dobija oko 15.000 dinara mesečno, ima stan i plaćene režijske troškove, ali sa tolikim novcem ima egzistencijalne probleme. Moj predlog je bio, kada sam razgovarao i sa gospođom Popović i sa premijerkom, da se uvede minimalna plata, jer država već sada na nivou minimalne plate svakom svećeniku plaća osiguranje i penzijski fond. Da podsetim, u periodu između dva rata, kraljevina Jugoslavija je plaćala svim sveštenicima nezavisno od verske pripadnosti. Svi vernici plaćaju porez ovoj državi. Isto tako, kad se služila vojska svi su služili vojsku. I ja sam služio vojsku. Gde ste služili vojsku? -U Rijeci, 15 meseci. I kako je bilo? -Znate, svi kad odsluže vojsku i kad prođe neko vreme kažu - bilo je super. Prvih pet meseci je bilo dosta interesantno, to je bila obuka, ja sam bio u brdskoj pešadiji, vojna pošta Rijeka. Imao sam ručni bacač, meni je to odgovaralo. Ja sam bio navikao tokom odrastanja kod kuće da sam uvek nešto radio u porodici, jer nas je bilo petoro pa je posao bio podeljen. Otac je radio, a majka nije, osim što je kuvala i prala za nas, a to se tada nije smatralo radom. Tako da smo svi mi u porodici naučili da radimo, pa mi je i u vojsci bilo dobro. Kasnije sam, dok sam pohađao gimnaziju u Subotici, živeo u internatu i bio sam navikao na neki red. Vojska mi je pomogla, bilo je predivno po tim planinama prema Ilirskoj Bistrici, iznad Opatije, iskreno sam uživao. Onda sam još pet meseci imao neke obaveze i ostalih pet meseci sam se dosađivao i čekao da odem. Tih poslednjih pet meseci bili su izgubljeno vreme. Stari vojnik, ništa ne radiš, „gušteri“ dolaze. Kad sada gledam na vojsku, to je bila jedna dobra škola života. Dve teme su među vojnicima bile jako važne: žena i seks. Svako se hvalio koliko ima devojaka, a posebno su sebe predstavljali najvećim Kazanovama oni za koje bismo rekli da ih ni jedna žena ne bi htela. A mi smo se smejali. To su, eto, bile glavne vojničke priče, pa i neka junaštva velika, ko popije više, ko pojede više. To je bilo dobro, da su se videle različite ličnosti, identiteti, kako se ko ponaša, drugarstvo, koje su vrednosti... Ja sam odmah posle mature služio vojsku. Osim obuke i redovnih obaveza dobio sam zadatak i bio sam odgovoran za učenje naših Šiptara sa Kosova (Albanaca) koji nisu znali da čitaju i pišu, da ih naučim. Nisu išli u školu nikada, nisu znali ni da čitaju ni da pišu. Pa smo učili azbuku. Jeste li ih naučili? -Ne bih se mogao hvaliti posebno. Niko nije proveravao. Ispita nije bilo. Koliko ima katoličkih vernika u Srbiji, a koliko na Kosovu i Metohiji, i šta su glavni problemi? -Poslednji podaci iz popisa 2022. još nisu objavljeni. Prema popisu stanovništva 2011. godine, većina katolika su Mađari, Hrvati, Bunjevci, Slovaci, Česi, u Srbiji, a ako dodamo još Kosovo – Albanci. Albanaca katolika ima oko 45.000 na Kosovu. Na Kosovu nije bilo popisa više od 20 godina, pa su to okvirni podaci i procene. U svakom slučaju 2011. bilo je oko 350 hiljada katolika u Srbiji, sada prema mojoj proceni, kada se objave podaci iz 2022. biće oko 260 do 270 hiljada. Razlika je u tome da je toliko ljudi otišlo u proteklih 11 godina iz Srbije, koji su katolici. Kako ukupno broj stanovnika u Srbiji opada tako i broj katolika opada. To ne zavisi ni od vere ni od nacije, Srbiju napuštaju najbolji. I to je žalosno. Kad kažem najbolji – to znači mladi, obrazovani, sa decom, sa snagom i godinama za rad. Mi ćemo u narednih 10 do 15 godina imati problem da neće biti doktora na selima i manjim mestima, učitelja... Imate li neku vezu sa Albancima katolicima na Kosovu? -Naravno, postoji biskupija, Prištinsko-prizrenska biskupija. Mi smo članovi jedne biskupske konferencije, jer prema odredbama Drugog vatikanskog sabora 1965. godine, biskupi na terenu jedne kulturne celine ili državne celine stvaraju svoju konferenciju. U našem slučaju Severna Makedonija, Srbija zajedno sa Kosovom i Crna Gora – su deo jedne biskupske konferencije koja se zove: Svetog Ćirila i Metodija. Tako smo priznati od strane Vatikana, ima devet biskupa na terenu te četiri države ili tri države plus Kosovo. U Crnoj Gori imamo dva biskupa, u Severnoj Makedoniji jednog, na Kosovu imamo jednog biskupa, i nas pet u Srbiji. Mi ćemo 29, 30 i 31. maja imati godišnju redovnu konferenciju – plenarno zasedanje biskupske konferencije ove godine biće u Prištini. Ako hoćete - dođite, pozvaćemo Vas za poslednji dan, za susret sa novinarima. Šta nam možete reći iz komunikacije sa biskupom na Kosovu, šta njih muči? -Njih muči što nije regulisana situacija, isto kao i za pravoslavnu crkvu. To je sve onako čisto balkanski – ako mi se sviđa, prijatelj si ako ne, nisi. Bilo kako mi da nazivamo Kosovo, tamo nedostaje zakon o verskim slobodama. To je Srbija već 2006. godine prihvatila i to je moderan Zakon. Tako da i na Kosovu treba da se napravi jedan zakon koji će jasno definisati koje crkve su prihvaćene automatski a ne moraju da se ispočetka registruju, kao što je bilo i u Crnoj Gori. Godinama se u Crnoj Gori raspravljalo o pitanju da li SPC treba da se registruje ili je ona po svojoj prirodi i naravi deo sistema. I kada se prošle godine potpisao taj temeljni ugovor postalo je jasno da SPC ima pravo bitovanja u Crnoj Gori bez ikakvih registracija - jednostavno se prihvata kao normalna pojava. To treba da se napravi na Kosovu za verske zajednice koje su tamo. To se odugovlači jer je to deo procesa Briselskog sporazuma, da se da pravo tim crkvama da su one deo kulture i sistema Kosova, pa bilo kako to nazvali - kao provincija, ili država ili kako god. Jedna od decenijskih tema u Srbiji je i poseta pape. Dosta se o tome polemisalo, imamo neke za, neki su protiv, bilo je momenata kada se činilo da je ta poseta tako blizu, pa se ipak nije desila... Gde smo sad sa tom temom? -Bilo je baš blizu 2015/16 godine. Evo, sada je papa bio u Mađarskoj. I ja sam bio tamo. Bilo je super biti tamo, videlo se koliko njegovo prisustvo može verski da deluje na narod, pa čak i na opozicione partije, pa i one na vlasti - malo se smire i paze na reči koje govore. Poseta pape za vernike je velik događaj, ali isto tako za državu koja prihvata njegovu posetu - trenutak međunarodne pažnje, i poštovanja prema toj državi koja se otvara i za posetu pape. Što se toga tiče u Srbiji, znate da ima nekoliko elemenata. Papa ide u jednu državu samo onda kada ga mesna lokalna crkva pozove, znači to su biskupi, mi smo ga pozvali još 2009. i pozivamo ga redovno. To je jedna stvar, druga stvar je druga grupa ljudi koja ga mora pozvati a to jeste državni vrh, političari. Znamo da su gospodin Tadić, gospodin Nikolić, i gospodin Dačić i gospodin Vučić, svi su pozvali papu. I treća stvar, on kada dolazi, on želi da bude prihvaćen apriori i da niko drugi nema ništa protiv – a ti drugi su tradicionalne verske zajednice. Naravno da znamo da se u Srbiji radi o Pravoslavnoj crkvi. Pravoslavna crkva je ta koja ima uticaj na moguću papinu posetu. Verujem da se situacija sada menja u dobrom smeru. Kako smo sve više udaljeni od rata koji se desio na prostoru bivše Jugoslavije, tim smo bliže jednoj tolerantnoj atmosferi suživota različitih naroda i narodnosti. Ja to definišem tako: Katolička crkva u Srbiji je nezavisna crkva, nije filijala niti Zagreba niti Budimpešte. Najviše katolika vernika u Srbiji su Mađari pa tek onda Hrvati, prema najnovijim podacima ima oko 185.000 Mađara, i 39.000 Hrvata, (ne računajući Bunjevce). Papa neće doći da posetiti Hrvate ili Mađare u Srbiji nego uopšte vernike katolike i, naravno, sve građane Srbije. Često se to mešalo sa temama i problemima Jasenovca i Stepinca. Katolici u Srbiji nisu bili glavni u Jasenovcu niti je Stepinac bio glavni u Katoličkoj crkvi u Srbiji. Ako mogu sada da zaključim iz vaših odgovora, SPC nije voljna da prihvati tu posetu? -To ne znam. Meni to niko nije tako rekao. To vi novinari ispitajte. Dobro, rekli ste da su ga političari pozvali, a onda se stiče utisak da je nešto zapelo u stavu SPC? -Ja sam bio zadužen za organizaciju papine posete Srbiji 2015/16, gospodin Dačić je tada bio ministar spoljnih poslova, ja sam bio odgovoran sa katoličke strane. Imali smo dogovoren datum i program – sve, Subotica, Beograd, Šid – susrete sa izbeglicama. Onda tri nedelje pre dolaska, javila je srbijanska Vlada da još nije stigao trenutak. Zašto su nam oni tako to javili – ja ne znam. Kako stiže taj trenutak? Šta treba da se dogodi? -Samo dobra volja. Ne treba ništa drugo. Ili se različito tumači šta bi bila poruka takve posete? -Papa je ove godine u januaru bio u Kongu, pa je bio u Južnom Sudanu. On ide tamo gde ljudi traže mir. Glavna tema njegove nedavne posete Mađarskoj, iako nema rata u Mađarskoj, bila je tema mira - mir u Ukrajini. Mađarska ima granicu sa Ukrajinom, i to je mesto gde je on mogao najbliže Ukrajini da dođe, najbliže do ratne zone. U Budimpešti se sreo sa metropolitom Hilarionom koji je ranije bio broj dva u Moskvi, i to 16 godina. Juče u sredu (3. maja.) je sreo nadbiskupa metropolitu Antonija iz Volokolamska, koji je sada odgovoran za spoljne poslove u Moskvi. Hilarion je najuticajniji u Ruskoj pravoslavnoj crkvi, a sada živi u Budimpešti, (a papa) je sreo ministra spoljnih poslova sada aktuelnog, celo vreme se razgovara, najvažniji je mir. Ne radi se o tome da će papa kada dođe u jednu državu sve da prekrsti u katolike. A kakva je komunikacija između Vatikana i predstavnika SPC, susreta je bilo baš u Vatikanu? -Jeste, jeste... To nije problem, svako ko hoće može da ide u Vatikan. Patrijarh Porfirije još pre nego je postao patrijarh sreo se sa papom Franjom u Asizu, kad je bila molitva za mir. Postoje kanali za dogovore susreta i to nije problem, može se. U Beogradu je i ambasada Svete stolice koja se zove Nuncijatura, preko njih se mogu voditi razgovori, nađe se vreme, s kim hoćeš da se sretneš. Sve je moguće. Šta je onda zapelo kod ideje da papa poseti Srbiju? -Ja samo mogu da kažem ono što se u novinama pojavljuje, ne znam da li to novinari sami pišu ili dobijaju od nekih iza kulise - uvek se govori još nije stiglo vreme. Ako se reši jedan problem, kao na primer što je bila mešovita komisija za istraživanje značaja Stepinca za vreme Drugog svetskog rata, mešovita komisija je dve godine radila, dogovorili su se na kraju da se nisu dogovorili oko ničega i nikom ništa. To je bio jedan od razloga da se to očisti, ta slika i kao očistila se. Ima još nekih razloga i prepreka? -Ima, filioque na primer. (to je dogmatsko pitanje o poreklu Svetoga Duha u Svetom Trojstvu, prim.a.). Zatim događaji iz 1204. kad su Krstaši napali Konstantinopolj pa opljačkali istočne crkve, i ima još puno toga... Pitanje filiokve je jedan od glavnih razloga raskola među Hrišćanima, smatra se dogmom ili delom verovanja. Šta je polemika u vezi sa posetom pape? -Kad je filioque u pitanju - jednostavno se treba dogovoriti i skinuti to, šta će nam to. Filioque– to je pitanje katoličke crkve, tu ja mislim da smo mi katolici napravili neke greške koje mogu da se povuku. Pomenuli ste Jasenovac i Stepinca, to je konstanta polemika na relaciji Srbija – Hrvatska, povremeno posebno između pojedinih političara. Naročito bitno u toj temi je uvek bilo mesto i uloga Alojzija Stepinca i ideja da se on proglasi svecem. Poslednja informacija je da se odustalo od te ideje za sada. -Papa je od toga odustao već pre nekoliko godina, pre pet – šest godina, tako da to nije problem. Da li to znači da je to pitanje ad akta konačno ili samo trenutno? -Znate kako – menjaju se patrijarsi, menjaju se i pape, šta ja znam šta će da bude kasnije. U svakom slučaju, sada je to stavljeno ad akta i papa Franja je već nekoliko puta rekao da on za sada ne želi voditi to dalje, a videćemo šta će biti od toga. Da li je po tom pitanju bilo nesuglasica u katoličkoj crkvi, odnosno Vatikanu, odnosno različitih pogleda? -Kad se neko proglasi blaženim ili svetim, to su dva stepena iste stvarnosti. Razlika je u tome što kad je neko blažen onda je samo za jednu naciju ili za jedan kulturni krug, ako je neko svetac onda je za celu svetsku katoličku crkvu. Kada je Ivan Pavao Drugi proglasio blaženikom Alojzija Stepinca, SPC se tada nije javila, i tada je postojala mogućnost da se reaguje. Niko ništa nije rekao ni protestovao. Problem Stepinca i ustaša pojavio se kasnije. Sada je odluka pape Franje da se to stavi ad akta. Tu odluku je sledilo sastavljanje mešovite komisije kao gest izlaska u susret Srpskoj pravoslavnoj crkvi da se to reši, ako je moguće istorijski, i da se vidi šta je bilo. Komisija se srela, dogovorili su se - da se nisu dogovorili. Nisu se dogovorili ni oko čega. I ostalo je na tome kako je bilo. Iste izvore svako koristi na svoj način. Ja mislim da treba da prođe još nekoliko godina da akteri koji nekako sada vode tu politiku Katoličke crkve u Hrvatskoj i Pravoslavne crkve u Srbiji - malo promene mentalitet. Tu je jako velika uloga političara. Moram da vas pitam i za Ukrajinu, pomenuli smo papin dolazak u Mađarsku i molitve za mir, da li ipak u Ukrajini ima i nekih elemenata verskog rata, imali smo prilike da vidimo i sukobe i probleme u vezi sa crkvama i različite poglede – prema ruskoj varijanti i vizantijskoj verziji vere? -To su te dve škole koje su tamo najvažnije - ruska i vizantijska. Napetost između Ukrajine i Rusije postoji već godinama. To nije današnjeg datuma. Staljin je, čini mi se, jako mrzeo Ukrajince i ubijao ih gde god je mogao, tako da je sadašnji rat mali u poređenju s onim šta im je Staljin uradio. To pitanje da li si verski istočni vizantijski ili istočni moskovski u ono vreme nije postojalo, to se rodilo kasnije kada je Ukrajina postala nezavisna država. Kroz vekove Vizantijska crkva je bila snažnija, ali u poslednje vreme i Moskva je dobila na značaju i to su njihove međusobne stvari. Prvotno pitanje tu nije bilo vera – nego taj odnos između dve države od kojih jedna je stara to je Rusija, Ukrajina kao Ukrajina rodila se na papiru posle prvog svetskog rata a faktički tek posle raspada Sovjetskog saveza. Ukrajina nije postojala ranije. Ta nacija je mlada nacija, nezavisno što imaju svoj jezik. Ipak videli smo da stradaju crkve, hramovi, vernici koji se organizuju da brane hramove, rasprave kako da se mole? -Vera i religija bi trebalo da pomognu u izgradnji mirnijeg i tolerantnijeg društva a, nažalost, vera - pošto je delimično neracionalna težnja koja se rađa u nama i s kojom želimo da vodimo naš život - može da postane izvor iracionalne mržnje, posebno prema onima koji drugačije razmišljaju i drugačije veruju. Znamo da je u Ukrajini borba između dve sestrinske pravoslavne crkve, ne ulazim u to koja nije kanonski priznata. Ukrajinci kažu – mi imamo svoju nezavisnu, Moskva kaže – to je sve pod nama. Vidimo da puno puta stradaju crkve, stradaju manastiri, lavra u Kijevu iz koje sada ukrajinska vlada želi da istera sve one duhovnike koji su još povezani sa Moskvom. Te stvari koje sada tamo vidimo predstavljaju najgore izdanje verskih službenika i verskih osećaja. Svet se sve više razvija i napreduje a s druge strane sve više je patnji koje ljudi trpe. Kakva je perspektiva hrišćanstva? - Hrišćanstvo kao jedna od vodećih religija ili čak i najveća na svetu, ima ogromno zvanje da smanjuje patnju u svetu. Patnje dolaze usled različitih bolesti, nedostatka vaspitanja, prirodnih kataklizama, školovanja… Kada sam radio u Aziji susreo sam se sa situacijama gde se škole smatraju kao privatna stvar, s druge strane Evropa je socijalni kontinent gde je škola obavezna do određenog doba. Hrišćanstvo kao takvo ima ogromnu ulogu da donese tim ljudima ne samo jevanđelje, i istinu o Bogu i našem Isusu Hristu, nego i da stvori bolje ljudske uslove za život – socijalan razvoj. Zato hrišćanstvo ima na hiljade škola, univerziteta, imamo bolnice na svim kontinentima, koje su često finansirane od strane bogatih vernika. To je jako važno, to je solidarnost među nama. Ta solidarnost je prisutna i među muslimanima i među hinduistima... Religija treba da se bori protiv siromaštva, da se bori za očuvanje prirode, za svladavanje nekih negativnih pojava globalizacije. Posebno velika opasnost je veštačka inteligencija, koja se strašno brzo razvija bez ikakvih granica ili ograničenja. Tako novi virtuelni svet biće težak za nas, pa se postavlja pitanje i kako će se voditi izbori, kako će se graditi političko mišljenje, koji će robot da nas napadne negde na kraju ulice zato što se pokrećemo drugačije nego on. To su nove stvari koje se probaju na ratištima širom sveta i to je strašno. Religija uopšte, i hrišćanstvo ima zadatak da stvori jedan bolji svet. Da pomogne izgradnji boljeg sveta. Imala sam priliku da razgovaram za medije sa vašim prethodnicima, gospodinom Hočevarom i raniije Perkom. Ovde je tada postojao jedan vrt koji je negovao gospodin Perko, sa 100 vrsta lekovitih biljaka od kojih je pravio „Perkovaču“ rakiju. Da li je to njegovo delo očuvano? -Nažalost nije. Sada je taj vrt trava. Nema više „Perkovače“, poslužujem samo dunjom rakijom. Gospodin Hočevar je preuredio vrt, voćke i te biljke su izvađene i sada je to uređeno kao dekorativno dvorište. Da li ćete se vi zauzeti da vratite 100 biljaka? -Neću. Sada imam ljubimca Sisi (pas- golden retriever) koji se igra u dvorištu i voli travu. Izvor: BalkanMagazin :: Katolici treba da se odreknu filiokve MSK.CO.RS Monsinjor dr Ladislav Nemet, beogradski nadbiskup i metropolit: Obrazovni sistem treba da brine da od malih...

Treba li svaki covek da ima duhovnika?

Jedan od najmudrijih umova savremenog doba, psihijatar i književnik, čovek sa opsegom znanja i mudrosti koje su ostavile neizbrisiv trag, bavio se i temom roditeljstva. Evo šta je rekao na tu temu. 1. “Dete do kraja treće godine je upijajući um, kao sunđer je. Koliko bi samo trebalo da se otac i majka tada vole najviše! I da tako bude pet, pa posle neka bude malo i prepirki, ali prvih tri do pet godina, i zbog deteta i zbog sebe, da dete vidi, upije ljubav oca i majke. Ostaće skript, pa će tražiti u svome braku da ponove ono što su doživeli prvih tri do pet godina, i dobro i loše!” 2. ”Ne znam da li je ijedan čovek u stanju da voli ako nije bio voljen. Ili, na drugi način, koliko smo i sa kakvom snagom u detinjstvu bili voljeni, toliko i mi volimo druge” 3. “Dete staro tri, četiri godine sluša majku i oca kako se ne svađaju, nego raspravljaju o nekoj temi, pa se ne slažu. Bez povišenog tona, svako iznosi svoje argumente, puštajući i onog drugog da kaže to što ima. Tu počinje dijalog i tako se dete uči dijalogu. Iako ništa ne razume, (šta je to o čemu roditelji pričaju) negde u letu uspeće da uhvati da se ne slažu, ali da i majka i otac razgovaraju koristeći argumente, a ne povišen ton.” 4. “Radoznalost i ljubopitljivost nisu iste stvari. Nemojte svoju decu pretvarati u ljubopitljivu decu. Dete se rađa vrlo složeno. Da ne plašim mlade, ali, fetus sve pamti. Jako je važno da majka dete nosi radosno. Pazite, nije isto radosno i veselo. Treba da nosi, koliko god može, sa radošću. Naravno i otac je jako važan. Treba oboje podjednako da žele dete. I nije bitno samo kako se majka u trudnoći hrani, vrlo je važno i kako se oseća jer ona svoja osećanja prenosi fetusu. Znate kako, kad je majka ljuta dete se sklanja na kraj posteljice, a kad je srećna dete se penje prema srcu. Snimali to naučnici.”

Ne samo hrišćani, ne samo zapadnjaci, već i mnogi ljudi iz različitih kultura zabrinuti su kada otkriju da se islamski prorok Muhamed oženio devetogodišnjom djevojčicom po imenu Aisha. Neki idu toliko daleko da optužuju Muhameda da je pedofil, koristeći tako emotivan jezik kao što je "zlostavljač djece" da opiše Muhameda zbog ženidbe s mladom djevojkom prepuberte. To je mnoge muslimane dovelo do toga da ili odbace tradiciju koja dokumentuje Aišinu mladost kada se udala za Muhameda ili da smisle neku vrstu moralnog opravdanja braneći Muhamedov brak sa maloljetnicom. Naš fokus ovdje je da ispitamo šta muslimanski izvori kažu o Muhamedovom braku s Aišom i također se pozabavimo uobičajenim muslimanskim argumentima koji se iznose ili u odbranu priče ili odbacivanje kao jednostavno pogrešne. Svoj ćemo odgovor podijeliti na dva dijela. U ovom prvom dijelu predstavit ćemo podatke iz priznatih muslimanskih izvora (prvenstveno sunitskih izvora) kako bismo vidjeli šta oni kažu u vezi s Aišinim godinama u vrijeme njezinog braka. Također ćemo pokrenuti neke druge točke koje se direktno ili indirektno odnose na pitanje Aishine mladosti u vrijeme njenog braka. U drugom ćemo dijelu pokušati stupiti u interakciju s tipičnim muslimanskim argumentima koji se često pokreću u vezi s ovom temom. Islamski dokazi Sada iznosimo islamske podatke koji pokazuju da je Aisha bila djevojčica od devet godina kada je Muhammad s njom sklopio brak. Sav podebljani, kapitalni i podvučeni naglasak je naš. SAHIH AL-BUKHARI SAHIH MUSLIMAN SUNAN ABU DAWUD SUNAN NASA'I SUNAN IBN-I-MAJAH IBN HISHAM AL-TABARI IBN KATHIR IBN QAYYIM MARTIN LINGS SAIF-UR-RAHMAN AL-MUBARAKPURI A evo i religiozne fetve koja spominje Muhammedove fizičke odnose s Ajšom: Sljedeća veza pruža neovisne dokaze da gornja fetva zaista postoji: U gornjoj vezi islamski učenjak dr. Ahmad Al-Hadž Al-Kurdi komentira dotičnu fetvu. On odgovara osobi koja pita da li fetva stvarno postoji ili nije i da li je Muhammad počinio ovu radnju ili ne. U odgovoru kaže da je Muhammad to najvjerovatnije učinio nakon što je sklopio brak u 9, a ne kada je imala 6 godina. Njegova rasprava se odnosi na to kada je Muhammad to učinio djevojčici, a ne da li je to učinio ili ne. Također čitamo: Evo još jednog: Odvratna akcija koju fetva opisuje dozvoljena je svim ostalim sunitskim muslimanima, što mogu vidjeti sljedeće tri fetve: Postoji i šiitska referenca koja odobrava praksu. U knjizi Ayatu Allah Al Khumaini, "Tahrir Al wasila," str. 241, broj 12, stoji: Aisha nije bila jedina mlada djevojka za koju je Muhammad imao oči: Rezime analiza Prema službenim sunitskim muslimanskim izvorima, Muhammad se oženio Aishom kada je imala oko šest ili sedam godina. Ovaj brak sklopio se tri godine prije Muhamedove migracije u ono što je na kraju postalo poznato kao Medina. Muhammad je vjenčao Aishu otprilike četiri godine kasnije, ili druge godine svog dolaska u Medinu, kada je ona imala devet godina. Muslimanski izvori općenito datiraju Muhamedovu migraciju u Medinu (poznatu kao Hidžra) 622.-23. A ovi izvori takođe kažu da je Muhamed rođen u godini slona, 570. godine nove ere. To znači da je Muhamed imao pedeset godina kada se oženio Ajšom i otprilike pedeset četiri godine kada je zapravo spavao s njom. Problem nije samo u tome što je Aisha imala devet godina kada se Muhammad oženio s njom, već u tome što je Muhammed bio čovjek koji je prešao pedesetu. Muhammad je bio dovoljno star da bude Aishin djed. Aisha je bila jedina djevica s kojom se Muhamed ikada oženio. Muhammed je dao sljedeći razlog za vjenčanje s mladim djevicama: Stoga Muhammedovi komentari ukazuju na to da je njegov razlog za ženidbu s Aišom dok je mlada djevica takav da bi mogao da je miluje i seksualno igra s njom! Muhammad je takođe imao oči za dojenčad, obećavajući joj da će se oženiti kad odraste. Ibn Ishaq smješta ovaj događaj u vrijeme bitke kod Badra 624. godine nove ere, kada je Muhammed imao otprilike 54 godine. (Guillaume, str. 310-312) Sada budimo velikodušni i pretpostavimo da bi Muhammad čekao da djevojčica napuni deset godina da bi se udala za nju, Muhammad bi u to vrijeme imao najmanje 62 godine! [1] Dakle, ovdje imamo dva slučaja kada muškarac koji ima preko pedeset godina baci pogled na dvije djevojke prepuberteta! Sad je ovo problem. Osim toga, Muhammad je umro kada je Aisha imala osamnaest godina, ostavivši je udovicom do kraja života. Ovo nas sada dovodi do našeg sljedećeg odjeljka. Muhammad: Milost za čitavo čovječanstvo? Kur'an tvrdi da je Muhammed milost za sva stvorenja: Slučaj s Aišom stvarni je dokaz da je Muhammed bio sve samo ne milost. Na primjer, prisjetimo se da je u gore navedenim tradicijama Muhammad ostavio Aishu bez udovice bez djece u dobi od osamnaest godina. Ono što ovo čini tako užasnim je to što je Muhammed prenio zapovijed kojom zabranjuje bilo kome da se ženi bilo kojom od svojih udovica! U vezi s ovim odlomkom Ibn Kathir je napisao: Jedna web lokacija Shia piše: A prema autorima knjige The True Guidance : Stoga ga je Muhamedova ljubomora dovela do "otkrića" zabranjivanja njegovim ženama da se ikad ponovo udaju. U tome je Muhammed u suprotnosti sa Svetom Biblijom koja kaže: Aisha nije jedina koja je doživjela ovu prilično nesretnu sudbinu. Muhammad se oženio Jevrejkom po imenu Safiyyah nakon što je ona ubila svoju porodicu u bici kod Khaybara: Prema muslimanskim izvorima, Muhamedov napad na hajbarske Jevreje dogodio se 630. godine. (7 Hidžri). (Uporedi Guillaume, str. 510) Kada je Muhammed došao u Medinu 623. godine. (AH 1), Safiyyah je bila mlada: Dakle, možemo sa sigurnošću pretpostaviti da je Safiyyah bila još uvijek mlada, možda u srednjoj i kasnoj tinejdžerskoj dobi, kada se Muhammad oženio njom. Muhammad je umro 632. godine. (AH 9), ili otprilike dvije godine nakon vjenčanja sa Safiyyah. Jedna muslimanska web lokacija kaže da joj je bilo sedamnaest godina kada se Muhammad oženio, što znači da je imala otprilike dvadeset godina kada je umro: Drugim riječima, Muhammed nije samo uzeo Safiyu za suprugu nakon što je ubio njenu porodicu i muža, već joj je ostavio i mladu udovicu do kraja života! Da biste vidjeli šta je Muhammed učinio Safiyyinom suprugu, pročitajte ovaj članak . Muhammad je takođe imao "otkriće" kojim je zabranjivao svojim ženama da napuštaju domove: Evo, opet, komentara Ibn Kathira: Za više informacija o ovoj temi toplo preporučujemo ovaj članak o šiijatima . Prema muslimanskim izvorima, Aisha je umrla 678. godine nove ere, u približno 66-oj godini ( izvor ). Al-Tabari je napisao: To znači da je Aisha trebala ostati udovica bez djece, zaključana u svojoj kući, sve do dana svoje smrti. Aisha je živjela kao udovica 47 godina dok nije umrla! Daleko od toga da je to čin milosrđa, ovo je bila jedna od najgorih kletvi koje je mlada djevojka mogla doživjeti u svom životu. Misliti da žene kao što su Aisha i Safiyyah nikada nisu imale radost u odgajanju vlastite djece ili u mužu koji bi ih tješio i ispunjavao sve njihove potrebe do kraja života, u najmanju ruku je zaista iskidanje srca. Ipak, nažalost, sigurni smo da ovo neće smetati mnogim muslimanima, jer su navikli vjerovati da je sve što je Muhamed radio bilo božanskom inspiracijom. Oni pretpostavljaju da je on bio pravi prorok i tako da sve što je činio mora biti ispravno uostalom. Ali vjerujemo da i drugi muslimani koji su otvoreni za istinu mogu vidjeti da je Muhammed vjenčavši Aišu i Safiju prokletstvo s kojim su morali živjeti dok nisu umrli. Više o Muhamedovim brakovima i njegovim suprugama preporučili smo sljedeće članke: Ali pričekajte, ima još! Prije zaključenja ovog dijela, moramo spomenuti da Muhammed nije bio jedini kojem je Allah navodno "dao dozvolu" da se oženi prepubertetom. Čitaoci mogu biti šokirani kad otkriju da Kuran u stvari dozvoljava i drugim muslimanima da se vjenčaju sa djevojčicama prepuberteta! Pažljivo zabilježi šta kaže sljedeći stih: Okolni kontekst bavi se pitanjem perioda čekanja na razvod i ponovni brak. Kuran poručuje muslimanima da sačekaju određeno vrijeme prije nego što razvod postane konačan ili odluče odustati. Kuran potiče muškarce da pričekaju period od tri mjeseca u slučaju žena koje ili više nemaju menstruaciju ili čak nisu ni započele menstrualni ciklus ! Prema tome, islam dozvoljava muškarcima da se vjenčaju sa djecom prepuberteta i čak se razvode od njih ako tako odluče! U Sahih Al-Bukhari nalazimo sljedeću predaju: U vezi s ovim ajetom Ibn Kathir piše: I: Istaknuto salafijsko muslimansko mjesto navodi: Posljednja tačka povezana je s izvorima koje smo gore citirali, a koji su spomenuli Muhammedovu praksu "nabijanja" Aishe jer nije bila spremna za konzumaciju. Drugi članak na istoj stranici kaže: Uzimanje tobožnjeg tačnog stava kao datog znači da osoba zaista može angažirati djevojku od sedam godina u seksu pod uvjetom da ona to može podnijeti! Zapravo, ovo postavlja niz neugodnih pitanja: Tko odlučuje kada je spremna? Sudeći prema gornjim citatima, spremnost za snošaj očito je definirana na samo fizički način. Da li to jednostavno znači da je penis sposoban kliznuti, a da je ne rastrgne? Da li su uopće zabrinuti drugi biološki i psihološki aspekti zrelosti? Nadalje, kojom metodom suprug treba da testira da li je ona spremna ili nije? Koliko puta bi trebao pokušati prodrijeti u nju samo da bi otkrio da to još ne djeluje? Koliku štetu to nanosi djevojčici? Ovaj članak daje više informacija o različitim relevantnim aspektima zrelosti. Za više informacija o cijeloj ovoj temi, preporučujemo ovu diskusiju o diskusionim grupama . Ovo nije jedina muslimanska web lokacija koja priznaje da islam dozvoljava brakove sa maloljetnicima. Evo još jedne stranice koja to isto čini: Što je još važnije, Kur'an uči da ne postoji period čekanja za brakove koji nisu sklopljeni: Prethodno navedeno ukazuje na to da bi period čekanja mogao biti primjenjiv samo ako je muškarac stvarno spavao s mladom djevojkom prepuberteta! Drugim riječima, islam dopušta muškarcima seks sa maloljetnicima, zakonski sankcionišući pedofiliju!

Da li decu treba voditi na GROBLJE i SAHRANE: Šta kažu stručnjaci? Kako da veoma mala deca razumeju smrt Mnogi roditelji brinu da bi ovakva iskustva mogla biti traumatična za malu decu, te ih na neki način "štite" dok su još mali, kako im ne bi oduzeli bezbrižni i mirni deo detinjstva. Prema istraživanju sprovedenom u Velikoj Britaniji, čak 48% roditelja izjavilo je da je neprikladno da deca mlađa od 12 godina prisustvuju sahranama. Sa druge strane, dr Danijel Openhajm, psihijatar i autor knjige "Razgovori sa decom o životu i smrti", smatra da je "svako vreme pravo vreme za odlazak na groblje". On naglašava kako je odlazak na groblje prilika roditeljima da maloj deci objasne svrhu groblja: da je to mesto na kojem počiva voljena osoba koju ćemo nastaviti da volimo i da je to mesto ne kojem ćemo se ponovo povezati sa njom. Preminula osoba više nije fizički prisutna u našem svakodnevnom životu, ali ona ostaje u našim mislima i uspomenama On takođe ističe da roditelji nikada ne bi smeli da prisiljavaju dete da ide na groblje ako ono odbija. - Budite oprezni! Dete ne sme da oseća krivicu zbog toga što ne učestvuje u procesu tugovanja - dodaje dr Danijel. Sa decom je važno od malena razgovarati o smrti Svi smo svesni činjenice da je smrt sastavi deo života i svi se mi u jednom trenutku susretnemo sa time da nam premine neko blizak. I koliko god da je to težak period, uvek je lakše za osobu ako ima podršku bliskih ljudi. Stoga, važno je od malena sa decom razgovarati o smrti. Deca nepoznate situacije i nova iskustva mere i upoređuju prema reakcijama odraslih osoba. Zato je bitno da deca imaju podršku odraslih i od velike važnosti je kako te osobe reaguju kada se susretnu sa smrću. Detetu uvek treba reći istinu! Dr Miranda Novak, profesor psihologije, kaže da roditelji često ne razgovaraju o smrti jer se plaše da će takvim razgovorom povrediti dete, preplašiti ga, izazvati tugu, ili da dete to neće shvatiti na pravi način. - Kada premine neko od bližih članova porodice, dete, čak iako je vrlo malo, ako je tek počelo pričati, iz reakcije roditelja osećaće energiju u kući i neverbalno će pokupiti ono što se dešava. Detetu uvek treba reći istinu! Treba mu reći ko je preminuo, šta se dogodilo i to mu objasniti kratko i na primeren način. Takođe, u procesu objašnjenja roditelj treba da iskaže svoju tugu, svoju zabrinutost oko toga, da da svoje mišljenje i da podeli svoje emocije sa detetom. Kada roditelj pristupi na takav način, onda omogućuje i detetu jedan prirodan i normalan proces tugovanja - završava dr Novak. novosti.rs

Iako je objavljena sada davne 1997, pronašle smo da Trauma i oporavak – struktura traumatskog doživljaja Džudit Luis Herman i dalje postavlja prava pitanja i daje najbolje odgovore o seksualnoj traumi. Džudit Herman je godinama radila sa ženama i decom žrtvama porodičnog nasilja, a u jednom periodu je blisko sarađivala sa Beselom van der Kolkom (koga ne moramo posebno predstavljati), držala zajedno sa njim seminare o traumi i učestvovala u formiranju takozvane Bostonske grupe za proučavanje traume. Knjiga koju prikazujemo nastala je kao rezultat Džuditinog višedecenijskog istraživačkog i kliničkog rada, i sastoji se iz opisa brojnih (kako ona kaže, predvidivih) načina na koje se ljudi prilagođavaju na užasne događaje, ali i opisa procesa isceljenja, ilustrovanih autentičnim svedočenjima ljudi i žena koji su preživeli (u svakom smislu te reči) nasilje. Knjiga je pisana sa jasnim ciljem da se pojedinačna iskustva nasilja stave u širi društveni i politički konktekst, a pre svega da se preispita nejednakost moći, zbog koje zapravo i dolazi do nasilja. Međutim, kao i svi stručnjaci koji se bave traumom, Hermanova ima još jedan važan cilj, a to je da nas sve – i laičku i stručnu javnost – podseti na postojanje ljudske patnje i obespravljenosti koju bismo radije da zaboravimo.

Kada umre bliski član porodice ili prijatelj, roditelji se često muče oko pitanja da li dete odvesti na sahranu. Na tu odluku utiču mnogi faktori uključujući kulturu, emocionalnu zrelost vašeg deteta, bliskost veze i možda najvažnije, želje vašeg deteta. Mala deca Dojenčad neće dobiti ništa od sprovoda i mogu odvratiti pažnju drugim ljudima. U ovoj je dobi najbolje ostaviti dete kod kuće. Za malo stariju decu koja su svesna smrti nekoga bliskog trebali biste se prilagoditi detetovom ponašanju, ako ga uopšte poželite povesti sa sobom. "Deci predškolske dobi često će biti dosadno", rekla je Laura Markham, dečiji psiholog. Deca predškolske dobi Deca u dobi između treće i šeste godine počinju razmeti smrt, ali često ne shvataju njenu stalnost, često postavljajući pitanje kada se osoba vraća, čak i nakon što im samo nekoliko trenutaka pre toga objasnite da je ta osoba umrla. Nemojte voditi dete na sprovod samo zato da bi to moglo razumeti; deca ove dobi nemaju sposobnost da u potpunosti shvate pojam smrti. Deca školske dobi Do sedme godine većina dece počne shvatati trajnost smrti. Dete školske dobi takođe je dovoljno staro da može prisustvovati sprovodu, ali samo ako to želi. Dajte svom detetu izbor želi li ići ili ne, bez pritiska, savetovala je Markham. Kada vide prijatelja i porodicu na sprovodu, to za neku decu može biti izvor utehe. Provoditi vreme slušajući priče o pokojnicima takođe može pomoći vašem detetu. Ako dete ostane kod kuće, to bi ga moglo navesti da se oseća usamljeno u svojoj tuzi i ogorčeno zbog nemogućnosti prisustvovanja.

Vakcinacija, tema oko koje nema pogovora. TAČKA. Ovih 7 činjenica to potvrđuje i svi treba da ih znamo Foto: Milan Ilic, Aleksandar Dimitrijević, Profimedia, Wikipedia / RAS Srbija Vakcina i tačka. Tekovina čovečanstva, koja je eliminisala i učinila zaboravljenim mnoge bolesti. Ona zbog koje bez guglanja o prošlim vremenima ne znamo za veliki kašalj i difteriju, dečja paraliza... Neretko je osopravana, bez valjanih argumenata, ali neoborivo je to da je ona bespogovorni čuvar našeg zdravlja. Ovih sedam činjenica to i dokazuju. Tema vakcinacije ponovo je pokrenuta nakon što je naš teniser Novak Đoković doveo u pitanje moguću vakcinaciju protiv korone, a odmah zatim sa svojim stavom izašao je i epidemiolog dr Predrag Kon. Kakve god rasprave se vodile, činjenica je samo jedna i staje u jednu rečenicu - vakcinacija nema alternativu. Ona je pitanje pre svega društvene odgovornosti kako prema sebi, tako i prema populaciji u celosti, a to nam jednostavno poručuju svi dosadašnji slučajevi epidemija sa kojima smo se i mi i svet suočavili kroz istoriju. - Stanje sa korona virusom se menja iz dana u dan, dok neki najavljuju pobedu, drugi kažu da nam se sprema drugi talas. A rešenje je samo jedno - čeka se vakcina - bio je izričit epidemiolog Predrag Kon. Foto: RTS / screenshot Predrag Kon Ako je nekome teško da ode malo dalje u prošlost, dovoljno je da se vrati svega tri godine unazad, kada smo se suočili sa epidemijom malih boginja, bolesti koja ne treba ni da postoji u 21. veku, s obzirom na to da protiv nje već decenijama postoji efikasna vakcina. Ali zahvaljujući raznim anivakserskim lobijima, koji su agresivno i intenzivno promovisali svoje u nauci neutemeljene stavove, mnogi roditelji su odbijali da vakcinišu svoju decu, što je dovelo do rušenja odbrambenog bedema nacije - kolektivnog imuniteta, a mi samo tu epidemiju završili sa 15 mrtvih. Svi oboleli nisu bili vakcinisani, za manji broj bio poznat vakcinalni status. O tome ćemo nešto kasnije. No, stvarni značaj vakcine mnogo je veći od zaustavljanja malih boginja. Vratimo se u prošlost... Činjenica 1: Prva vakcina preokret u čovečanstvu Kinezi su prvi otkrili rani oblik vakcinacije u 10. veku: „variolacija" je predstavljala izlaganje zdravih ljudi ranicama i krastama uzrokovanih bolešću, kako bi se izgradio imunitet. A onda je došla 1796. godina. Britanski lekar Edvard Džener primetio je da mlekarke dobijaju kravlje boginje, ali da retko oboljevaju od onih smrtonosnih. Foto: CJ GUNTHER / EPA; vakcina grip Velike boginje su vrlo zarazna bolest od koje je umrlo 30 odsto zaraženih. Onima koji su ih preživeli, često su na telu ostajali ožiljci ili su oslepeli. Doktor Džener je 1796. godine izveo eksperiment na osmogodišnjem Džejmsu Fipsu. On je ubrizgao gnoj u dečakovu krv, a njegov organizam je ubrzo razvio simptome. Kada se Fips oporavio, Džener je ubacio u njega i virus malih boginja, ali je dečak ostao zdrav, jer je izgradio imunitet na obe vrste boginja. Kada su 1798. godine objavljeni rezultati, skovana je i reč vakcina od latinske reči vaca, što znači krava. Činjenica 2: Variola vera u Srbiji i redovi za vakcinaciju Svet bez vakcine je bio opasno mesto za život - miloni ljudi su umirali svake godine. A te 1972. godine, tadašnja Jugoslavija zauvek je zapamtila šta znači reč - epidemija. Ibrahim Hoti iz Đakovice na Kosovu sa verskog putovanja početkom te godine doneo je virus velikih boginja , što je potvrđeno tek 14. marta. Do polovine marta, variola vera je zarazila više od 140 ljudi, pre svega na Kosovu, u Novom Pazaru, Čačku, Beogradu i na severu Crne Gore. Kako smo se rešili toga? Odgovor je jednostavan - disciplinom i vakcinom. Ljudi su strpljivo čekali vakcinaciju u redovima sa propisanom udaljenošću i strah od smrti ih nije pokolebao da je to ispravna odluka. I bila je. Variola vera je iskorenjena organizovanom akcijom uz vakcinaciju. Činjenica 3: Tri miliona smrti godišnje kod nevakcinisanih Samom vakcinacijom broj umrlih se smanjio za neverovatnih 80 odsto i to samo u novijoj istoriji od 2000. do 2017. godine, navela je Svetska zdravstvena organizacija. - Od svog nastanka do dana današnjeg razvijen je veliki broj vakcina i programa vakcinacije. Imunizacijom se preveniraju bolesti, komplikacije i smrtni ishodi od vakcinama prevenabilnih bolesti među kojima su dečja paraliza, difterija, tetanus, veliki kašalj, hepatitis B, morbile, zaušci, rubeole, neke vrste zapaljenja pluća, prolivi izazvani rotavirusom i rak grlića materice. Vakcinacija je tako postala jedna od najvećih dostignuća imunizacije i medicine uopšte - podaci su koje je dostavio Institut za javno zdravlje Milan Jovanović Batut za "Blic". Foto: Oliver Bunić / RAS Srbija torlak Oni su dodali da se svake godine registruje dva do tri miliona smrtnih ishoda od pneumokoknih infekcija, rotavirusnih infekcija, difterije, tetanusa, velikog kašlja, malih boginja kod nevakcinisanih lica među kojima je najviše dece ispod pet godina života. Imunizacija je veremenom doprinela iskorenjivanju velikih boginja i doprinosi iskorenjivanju dečje paralize. - U ovoj godini se navršava 22 godine od poslednjeg registovanog autohtonog slučaja dečje paralize izazvanog divljim poliovirusom u Evropskom regionu. Sve zemlje regiona stekle su status bez poliomijelitisa u junu 2002. godine - zaključili su lekari sa Batuta. Činjenica 4: Kako nas je iskorenjena bolest prevarila Ako nismo, a nismo, naučili iz prethodnih činjenica, jedna iz skorije prošlosti bi trebalo da nas podseti na to koliko je vakcina nenadmašna civilizcijska tekovina. Vratimo se u 2017. i vreme epidemije malih boginja u Srbiji. Od početka oktobra 2017. godine, kada su potvrđeni prvi slučajevi malih boginja zaključno sa 27. avgustom 2019. godine na teritoriji Srbije, uključujući i teritoriju nadležnosti Zavoda za javno zdravlje Kosovska Mitrovica, registrovano je ukupno 5.798 slučajeva malih boginja i 15 smrtnih ishoda koji se mogu dovesti u vezu sa ovom infekcijom. Darija Kisić Tepavčević Širenju morbila doprineo je nizak stepen vakcinacije čemu je "kumovala" intenzivna antivakcinaška kampanja na društvenim mrežama. - Nizak stepen kolektivnog imuniteta prema virusu malih boginja i velika kontagioznost ovog prouzrokovača doveli su do brzog širenja virusa na teritoriji cele zemlje - objašnjavala je u to vreme prof. dr Darija Kisić Tepavčević zamenica direkotrke "Batuta". Naime, kako je istakla, obuhvat MMR vakcinacijom u drugoj godini života je na početku epidemije 2017 .godine na nivou cele zemlje bio 81 odsto, dok je u najvećim gradovima (Beograd, Niš) bio ispod 70 odsto. Da bismo stekli kolektivni imunitet, važno je reći da obuhvat vakcinacijom mora biti iznad 95 odsto. Krajem decembra 2017. godine prijavljen je prvi smrtni ishod od malih boginja u Srbiji posle 20 godina. To je potom bila nezaustavljiva lavina koja je odnela i nekoliko dečjih života. Činjenica 5: Izvukli smo se, ali nedovoljno I danas tri godine kasnije situacija sa morbilama nije do kraja rešena. Poslednji poznati podaci koje nam je dostavio Insitut za javno zdravlje Milan Jovanović Batut su do kraja 2019. godine. I ne obezbeđuju nam kolektivni imunitet, što znači da i dalje imamo one koji sumnjaju u vakcinu i odbijaju da vakcinišu svoju decu, a što može da bude veoma opasno. "Vakcinacija dece u drugoj polovini godine života protiv malih boginja, zaušaka i rubeole (MMR) na teritoriji naše zemlje u prethodnoj godini sprovedena je obuhvatom od 88 odsto. Obavljena je i revakcinacija dece pre upisa u prvi razred, a tu je obuhvat nešto veći i iznosi 91,9 odsto. Kada je reč o vakcinaciji u drugoj godini života u pitanju ona je niža nego u 2018. godini, dok je obuhvat revakcinacije pred polazak u školu nešto višu u odnosu na prošlogodišnje", naveli su sa Batuta za "Blic". - Obavezna vakcinacija mora da nastavi da se sprovodi, tu govora nema - naglasila je 8. aprila dr Darija Kisić Tepavčević, zamenica direktora Insituta za javno zdravlje "Dr Milan Jovanović Batut", na redovnoj pres konferenciji posvećenoj preseku stanja oko epidemije korona virusa u Srbiji. U suprotnom, upozorila je, "uskoro bi mogli da imamao epidemiju drugih bolesti, a koje vakcinama mogu uspešno da se spreče". Inače, a pogotovo sada u situaciji kada se borimo sa koronom, virusom koji je definitivno promenio svet i sve naše navike, to nam sigurno ne treba. U prethodnoj godini u Evropskom regionu SZO u prvih šest meseci prijavljeno je 90.000 slučajeva morbila u 48 od 53 zemlje, što je dvostruko veći broj u odnosu na registrovane slučajeve u 2018. godini. Do kraja godine registrovano 104.248 slučajeva, od kojih je 60 odsto bilo u Ukrajini. Nijedna zemlja Evropske unije nije registrovala nula slučajeva, a više od 55 odsto obolelih su bile osobe u uzrastu preko 15 godina života. - Kod jednog deteta od 20 obolelih male boginje izazivaju zapaljenje pluća, a od svakih hiljadu dece koja dobiju male boginje jedno ili dvoje će umreti - upozoravaju sa Batuta. U 2019. godini registrovano je 22 slučaja morbila u našoj zemlji. Činjenica 6: Kalendar imunizacije je nezaobilazan Vakcine su vremenom postale žrtve svog uspeha, jer se "ne vide" oboleli, već samo oni koji nisu imali prilike da obole od bolesti protiv kojih su vakcinisani. Zato je sačinjen kalendar obavezne imunizacije koje se Srbija uz većinu zemalja sveta pridržavaju. Ako ga pogledate dobro, videćete da su u njemu su pobrojane bolesti od kojih su milioni ljudi umirali u prošlosti. Difterija je samo u Americi odnosila početkom prošlog veka po 10.000 života godišnje, a 12,5 miliona njih je umrlo sredinom prošlog veka od rubeola. Sada mnoge od ovih bolesti ne pominjemo, a da vakcine nema da nas zaštiti, pretile bi nam pandemije. Zato je važno, izuzeno važno pratiti kalendar imunizacije. Foto: Institut za javno zdravlje Batut / RAS Srbija Kalendar imunizacije Foto: Institut za javno zdravlje Batut / RAS Srbija Kalendar imunizacije Činjenica nad činjenicama: Vakcinacija nema alternativu Šta bi bilo da vakcine nema i treba li dati prostora ljudima na izbor? - Sporna je i lako oboriva tvrdnja: "Gde postoji rizik, mora postojati izbor". Civilizovano življenje u kolektivu podrazumeva preuzimanje određenih rizika u ime opšteg dobra. Lakše je bacati pomije kroz prozor nego rizikovati pad silaskom niz stepenice, ali se pitanje izbora uopšte ne postavlja - kazao je epidemiolog Zoran Radovanović. Time bismo i završili. Vakcinacija, tema oko koje nema pogovora. TAČKA. Ovih 7 činjenica to potvrđuje i svi treba da ih znamo WWW.BLIC.RS Vakcina i tačka. Tekovina čovečanstva, koja je eliminisala i učinila zaboravljenim mnoge bolesti. Ona zbog koje bez guglanja o...

Vučić: Platićemo sve što treba za SPC u Crnoj Gori Beograd -- Srbija će, ako treba, pomoći SPC u Crnoj Gori, da nam ne bi oduzimali svetinje, izjavio je danas predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Foto: Depositphotos/Ryhor Na pitanje da prokomentariše to što je direktor Poreske uprave Crne Gore saopštio da je ta institucija pokrenula kontrolu zbog duga koji, kako tvrdi, ima Mitropolija crnogorsko-primorska i upozorio da će naplata, ako Mitroplija ne plati dug dobrovoljno, naplata biti prinudna, Vučić je rekao da će Srbija platiti sve što treba za SPC u Crnoj Gori. "Ne znam šta da kažem, nemam nikakav problem sa tim. Ako treba da pomognemo SPC i Mitropoliiji crnogorsko-primorskoj ili bilo kojoj eparhiji u Crnoj Gori po tom pitanju da nam ne bi uduzimali svetinje, pomoći ćemo, platićemo sve što treba da platimo", poručio je Vučić gostujući na Prvoj TV. https://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2020&mm=02&dd=23&nav_id=1658135

Američki svećenik o neobičnom noćnom susretu: Rekao mi je da je on moj anđeo čuvar | Bitno.net https://www.bitno.net/vjera/svjedocanstva/americki-svecenik-o-neobicnom-nocnom-susretu-rekao-mi-je-da-je-on-moj-andeo-cuvar/#.XYOBJL6j1QI.whatsapp

Jako nevreme, poput onog koje je pogodilo popularna grčka letovališta u jeku sezone, možemo sve češće da očekujemo, predviđaju meteorolozi. U letnjoj oluji na severu Grčke, praćenoj gradom poginulo je sedam osoba, dok je 100 povređeno. Pričinjena je i velika materijalna šteta. Nedelju dana pre velike oluje, grčke vlasti su zbog velikog požara evakuisale nekoliko sela na ostrvu Evija. rošle godine, u požaru u oblasti istočno od Atine nastradalo je najmanje 70 osoba. Utvrđeno je da je požar izbio zbog ljudske nepažnje. Kada se ovakve stvari dogode, mnogi se pitaju kako da zaštite sebe i članove porodice.

Vikend analiza Jasmine Lukač-Taj Đilasov nadkandidat možda bi mogao da bude baš i Jovo Bakić, čime bi se postigao veliki dramski obrt i “pomirenje” dva pola protesta, jednog koji pripada opoziciji, i drugi uticajnoj javnosti. Da je ljudima koji su koliko zimus demonstrirali protiv vlasti neko rekao na šta će to sada izgledati, većina ne bi verovala. A izgleda kao dvostruki potpuni neuspeh – i političara u liku Dragana Đilasa i građanske javnosti u liku Jove Bakića. Potpuni neuspeh jer koliko u decembru više desetina hiljada ljudi je izašlo na ulice zbog krvave glave Đilasovog potpredsednika Borka Stefanovića. U junu zbog tri okrvavljene glave studenata iz Novog Sada jedva da se okupilo više stotina ljudi. Priča o prebijanju političkih neistomišljenika neslavno je potrošena, kao što su Saša Janković i Saša Radulović pre dve godine neslavno uništili priču o izbornoj krađi. I kao što tri godine ranije Ne davimo Beograd nije uspeo da od protivnika urbanističkog nasilja i mafijaške gradnje izraste u ozbiljnu političku snagu. Uzalud je sada neprestano ponavljanje poruka o nasilju nad neistomišljenicima. Raskorak između očekivanja i ishoda je toliko nesrećno veliki da dovodi samo do prihvatanja situacije. Drugi nivo poraza koji se tiče građanske javnosti se ogleda u slučaju Jove Bakića – nakon toliko reči o ogromnom dometu protesta na planu oslobađanja od straha, svesti o ugroženim političkim slobodama, nakon javnih peticija i izjašnjavanja univerzitetskih profesora, stvar se vratila na šta? Na saslušanje Bakića u policiji u svojstvu građanina, zbog intervjua u kome je rekao da se u Radioteleviziju Srbije ne upada bez dugih cevi. Koliko u februaru zbog Bakićevog saslušanja u policiji možda bi na ulice Beograda izašlo više od 50.000 ljudi, koliko ove subote pet hiljada bi predstavljalo neverovatan uspeh. I to uz navođenja svih mogućih razloga, kao što su ispitni rokovi za studente, raspust, velike vrućine i slično. I Dragan Đilas i Jovo Bakić kao ličnosti paradigmatične za protest mogu sami sebi za zahvale za poraz, priznali to ili ne. Prvi, jer se i dalje ne obraća građanima, koliko Vučiću samom, a i drugi iz istog razloga. Za razliku od njih, Vučić se jedino i isključivo obraća ne kamerama, ne građanskoj javnosti, niti protivniku Đilasu i drugima, već građaninu, prosečnom stanovniku Srbije, šta god o njemu u sebi mislio. Obraća se osobi koja nosi obuću od 2000 dinara, majicu od 500, koja krpi kraj s krajem, i koja je u stalnom očekivanju nekog sloma. Iznimno, Vučić se obraća i stranoj javnosti, ali pazeći da ne poremeti svoju glavnu publiku. Foto: BETA I zato je prvo što je Vučić uradio, ako se sećamo, kada su protesti počeli, bilo da se izravno obrati onima koji su demonstrirali, i da isključi druge političare kao suvišne. Jer, politički protest može da ima kao zahtev samo promenu vlasti, bilo da hoće vanredne izbore, bilo pre toga ostavke najviših zvaničnika, ali tu svakako moraju biti dve grupe političara koje se oko toga bore. Međutim, ako protest zovemo građanski to znači da se može tražiti svašta – smanjenje poreza, otkrivanje izvršilaca nekog zločina, ili rešavanje duga u švajcarskim francima. Kada su se na kraju Vučić i građani dogovorili da je protest ovo drugo, i Đilas i Savez za Srbiju su se upodobili tom okviru – tražeći svoja građansko-partijska prava u vezi sprovođenja izbora. I saveznici su prosto priznali poraz – da samo traže svoja prava od Vučića, da ga ne smenjuju, ali će to jednom sigurno uraditi. Jednom – kada? Posle onoliko usijanih govora na trgovima Srbije i dizanja lestvice očekivanja, posle onoliko zaklinjanja da je stvar još malo pa rešena. I, pošto se većina ljudi ne može toliko sekirati oko izborne procedure i medija, koliko političari, na kraju više nije imao ko da demonstrira. A izjave tipa da su demonstracije maraton a ne sprint, bile su vrh debakla. Njima su vođe protesta svoje pristalice “mamuzale” na, u dlaku isti način kao i vrh Srpske napredne stranke svoje, jer i naprednjaci obećavaju svojima kad ih dovoze na mitinge, bolju budućnost u nekom dugom maratonu, koji nije kratka trka. I kada je konačno glumac i član DS Branislav Lečić otvoreno rekao da protesti više nemaju smisla, onaj ko je iz Saveza za Srbiju ili van njega, izvršio pritisak da povuče tu izjavu, učinio je toj grupaciji medveđu uslugu. Naterao je Savez za Srbiju da najotvorenije pokaže kako osim tog protesta u nestajanju nemaju ništa drugo da pregrme do proleća i izbora 2020. Da li su stvari mogle biti drugačije? Da li je Jovo Bakić i javnost koju predstavlja mogla da izvrši drugačiji, bolji uticaj na minuli društveni tok? Na čemu Bakić temelji prizivanje Revolucije karanfila, navodeći primer kada su protugalski oficiri izvršili vojni puč u tom intervjuu za NIN koji je morao da objašnjava “korektnim” policajcima? Da li Bakić ima priliku da razgovara sa srpskim oficirima, bivšim i sadašnjim, i da možda primeti, da su to vojnici jedne teško poražene države, te da bi, ako se o cevima radi, pre cev okrenuli i pucali sebi u glavu kao seljak-plemić iz poslednjeg romana Mišela Uelbeka, nego što bi pokušali da utiču na istoriju? Đilasu sada ostaje isto što i Zoranu Đinđiću pre 20 godina. A to je da razmišlja o ličnosti koja bi, kao nosilac parlamentarne ili bojkot liste, mogla da pokrene i pridobije podršku, i to "Jovo, nanovo", sa nekom novom temom. To ne bi trebalo da bude tako teško, Đinđić je, mladim ljudima sa kojima je voleo da raspravlja o politici, dugo pre nego što je to lansirano na političkoj sceni, tvrdio da je Vojislav Koštunica idealni kandidat protiv Slobodana Miloševića. Kako se prepričava, objašnjavao je da je to zato što Koštunici izgleda kao da nije preterano stalo do kandidovanja, deluje kao profesor koji uvek može da zabije nos nazad u svoje knjige. Foto: BETA Đilasu bi potraga za kandidatom – profesorom koji izranja iz knjiga i nije mu stalo do para i moći - trebalo da padne još lakše nego Đinđiću. Jer Đilas mnogo lakše podnosi da bude čovek broj dva. To je dokazao i kada na velikom mitingu opozicije 13. aprila nije govorio, prepuštajući tu čast svom nekadašnjem partijskom šefu Borisu Tadiću. Taj Đilasov nadkandidat možda bi mogao da bude baš i Jovo Bakić, čime bi se postigao veliki dramski obrt i “pomirenje” dva pola protesta, jednog koji pripada opoziciji, i drugi uticajnoj javnosti. To bi označilo prećutni pakt onih koji ne misle dobro jedni od drugima, ali samo zajedno mogu da potvrde tačnost svog polazišta da je vlast represivna i diktatorska. Uzgred, to bi možda i sačuvalo od teškog raspada i Savez za Srbiju, budući da bi i dalje svi (Vuk Jeremić, Boško Obradović) ostali u trci za kasnije – nakon što nadikandidat uspe ili propadne na izborima. Jovo Bakić bi dobio životnu priliku da proveri koliko mu je naučna postavka tačna, što naravno, zahteva i lični doprinos. Mogao bi da proveri svoj zaključak da su Đilas i Vučić dva lica istog establišmenta, i da nešto uradi iznutra. Nešto slično kao što je uradio kada je svojevremeno objavio da mu je Vučić po dolasku na vlast 2012. pokazao dosije Ivice Dačića sa zabeleženim spornim kontaktima sa povezanim sa kriminalom.

Obzirom da danasnji covek tako zivi da jednostavno ne moze da posti zbog tezine posla koji obavlja, dali je nuzno postiti Vaskrsnji post?

"OVDE JE SISTEM TAKO NAPRAVLJEN DA SE MI PLAŠIMO DRŽAVE. DRŽAVA JE NAŠ SERVIS, MI PLAĆAMO NJIH DA RADE. ALEKSANDAR VUČIĆ RADI ZA NAS, ON JE NAŠ ZAPOSLENI. DA LI SE IJEDAN ŠEF PLAŠI SVOG ZAPOSLENOG? ZAŠTO BI GA SE PLAŠIO? STRAH JE KAO I LEPOTA – U OČIMA POSMATRAČA. TO JE TVOJA ODLUKA. KAD ODLUČIŠ ILI KAD SI ROĐEN TAKO DA SE NE PLAŠIŠ, TO JE TO. EVO, SAD NEMAM POSAO, I ŠTA ĆEMO SAD" Svoju karijeru na TV Prvoj Ivan Ivanović je završio u istom stilu kako ju je i započeo 2007, kad se ta televizija zvala Foks – burno, bučno i u centru pažnje. Došao je u "Keš taksiju", a otišao uz "Veče sa Ivanom Ivanovićem". U međuvremenu je bio i jedan od voditelja rijalitija "Survajvor", voditelj i urednik Jutarnjeg programa na nekadašnjem B92 i urednik zabavnog programa na Prvoj. Njegova autorska tok-šou emisija "Veče sa Ivanom Ivanovićem" u svakom svom segmentu bila je na nivou velikih uzora na uglednim svetskim televizijama. Nekad čak i bolja. Ivanović je intervjuisao skoro svakog iz sveta srpskog šou-biznisa, kulture, sporta, od velikih svetskih zvezda Brajana Ferija i Stinga, preko Borisa Tadića i Aleksandra Vučića do Novaka Đokovića. Sluteći da promena vlasnika televizija Prva i O2 neće na dobro izaći, u svojoj pretposlednjoj emisiji je najavio da odlazi, a poslednja emisija nije emitovana jer se novi menadžment našao uvređen Ivanovićevim obraćanjem. Čovek za koga struka još uvek nije utvrdila da li je novinar, voditelj ili zabavljač, diplomirao je u svojim četrdesetim godinama na Pravnom fakultetu u Beogradu, prvi posao mu je bio naplata parkinga, a dugo pre televizijske karijere radio je na poslovima obezbeđenja. "VREME": Profesorka Anđelka iz Gimnazije "Sveti Sava" kaže da ste bili slab učenik, ali da ste stalno i svima govorili: "Videćete vi, jednog dana ja ću biti poznat." IVAN IVANOVIĆ: Anđa je moja profesorka hemije iz gimnazije. Divna žena. Imali smo specifičan odnos, ja sam nju imitirao, to je cela škola znala. Gotivili smo se. Uvek sam mislio da ću raditi nešto veliko, nisam baš tačno znao šta. Kad bih sad mogao da gledam svoje odrastanje, ništa, sem moje upornosti, nije ukazivalo da bi bilo šta u mom životu moglo da krene na dobro. Danas verujem da me je neka ruka dovela do televizije, potpuno sporednim putevima, i to nije bilo slučajno. Kako mislite da ništa u vašoj mladosti nije moglo da krene na dobro? Potičem iz radničke porodice, iz radničkog naselja, poznatog samo po znamenitim kriminalcima koje je dalo beogradskom podzemlju. Očigledno je da nisam imao kapaciteta da se bavim time. Uvek sam imao neke veće snove, ali dugo nisam mogao da prepoznam šta je to u čemu bih bio toliko dobar. Tek kad sam došao na televiziju, sve je eksplodiralo u meni, i prvi put u životu sam osetio da sam tamo gde treba da budem. A to je neverovatan osećaj, kad čovek sebe pronađe i ide srećan na posao. Mislim da mali broj ljudi to doživi. Ne bih ovo menjao ni za šta. Zašto ste odabrali late night show, kako se zove format emisije koju ste vodili? Zato što je to crème de la crème televizijskog šou-biznisa. Ako treba da igraš fudbal, a ne možeš da igraš u Zvezdi ili Partizanu, nema razloga da karijeru provedeš u Maloj Moštanici. Ako na televiziji hoćeš da dotakneš sam vrh i pipneš zvezde, to možeš samo radeći late night show. To je tako u svih 56 zemalja u kojima postoji taj format i u svakoj je voditelj takve emisije jedna od najpoznatijih ličnosti. Temelje ovog posla postavio je Ed Saliven, ali je takav format postao poznat tek sa Džonijem Karsonom šezdesetih godina. Svi koji se time bavimo radimo na isti način: sve što je bitno za takvu emisiju jeste sadržaj, a ne forma. Ako imaš loše šale ili loše goste ili ne umeš da radiš intervju, nema ti spasa. Imaš Lava Pajkića kao primer kako stvari mogu da skrenu sa tog puta. Komedija je težak posao, a komedija na televiziji u ovakvoj zemlji je pakao. U takvim emisijama se podrazumeva i izvesna doza političke satire. Da li je tako bilo kod vas od početka? Naravno. Nikad neću zaboraviti prvu epizodu, odnosno pilot-emisiju, kada sam rekao da je napolju – bio je januar – toliko hladno da je Mlađan Dinkić – tada ministar – stavio ruke u svoje džepove. U studiju muk. Publika u šoku, samo su se uzdasi čuli. Tada sam shvatio šta me čeka i da će tu biti svega i svačega. Međutim, do 2012. mene niko nije pozvao telefonom niti se požalio na bilo šta. Nekako, moje šale o političarima bile su normalna stvar. Ko vas je prvi pozvao? Direktor televizije, jer je i njega neko pre toga zvao. Ostaće zauvek tajna ko, ali direktor je dobio poziv u vezi sa emisijom u kojoj je gostovao Tomislav Nikolić, tada kandidat za predsednika. Boris Tadić je bio uoči prvog kruga predsedničkih izbora, a Nikolić uoči drugog. Ideja je bila da obojicu ravnopravno predstavimo i da narod odluči za koga će glasati. To sa Tomom je bio najveći incident do tada. Snimili smo emisiju i onda je bila frka da li će uopšte biti emitovana. Tada sam prvi put u životu stavio karijeru na kocku i rekao da ću da dam otkaz ukoliko se to ne emituje, jer ja dajem sve od sebe da se ne bojim bilo kakvim političkim bojama i da je nekorektno da me menadžment oboji. Odluka da se ta emisija emituje doneta je u osam uveče, a emitovanje je bilo u devet. Ali je emitovana. Godinu dana ranije smatrao sam, kao novinar, da je potpuno neprihvatljivo da jedan od lidera opozicije, Aleksandar Vučić, ne može da se pojavi ni na jednoj nacionalnoj frekvenciji. Pozvao sam ga u svoju emisiju i on je bio prvi političar koji je ušao u moj studio. Tada mi je direktor televizije rekao da ne misli da je to pametno i što bih ja to radio, odgovorio sam mu: "To tako mora. Ako hoćemo da budemo slobodni, ako mislimo da smo prava televizija, moramo da pružamo jednake šanse svima, i ko bude bolji neka pobedi. To nije naša briga." Zašto danas ne postoji niko ko sme da dovede lidera opozicije, ko god to bio, na nacionalnu frekvenciju, da sedi sam u emisiji 48 minuta i kaže šta ima? Dakle, promenilo se sve. Mora da postoji određeni nivo ispod kojeg nijedan novinar ne bi smeo da ide. Ko je od opozicionih političara gostovao u vašoj emisiji poslednjih šest godina? Nije niko. Ukinuo sam gostovanje političara posle gostovanja Vuka Draškovića. Bio je sjajan intervju, odlična emisija sa 35 odsto šera, ali je REM sledećeg dana doneo zabranu gostovanja političara u zabavnim emisijama tokom izborne kampanje. Onda sam rešio da ta zabrana traje zauvek. Gostovalo je nekoliko ljudi koji su u opoziciji, ali tema nije bila politika. Bili su Siniša Kovačević i Dragoljub Mićunović, ali smo pričali samo o njihovim knjigama koje su bile aktuelne. Nekako sam shvatio da ako ne može da se radi kako treba, onda nećemo da radimo nikako. Ali, nisam mogao da odustanem od politike u uvodnom monologu jer ideja late night showa je da analizira ono što se dešavalo u toku tog dana, a u našem slučaju sve što se desilo u toku prethodne nedelje. Nisam nikada u emisiji imao ništa što nije bilo naslov u novinama ili na internetu. Takve emisije se bave prepakivanjem javnog mnjenja u proteklih sedam dana i davanjem humoristički uspešnog pristupa nekim ozbiljnim temama. To je, zapravo, ono što biste sa svojim ortacima u kafani rekli za stolom dok pijete treće, četvrto piće. Kako se sadašnja vlast, odnosno predsednik Aleksandar Vučić, odnosi prema šalama na njihov račun? Mislim da je ovo osvešćivanje režima koliko su moćni i šta sve mogu. To je, prosto, njihova odluka da se medijima ozbiljno pozabave. Oni se od januara 2014. do danas ozbiljno bave medijima i sad imamo priliku da vidimo, malo je reći, pokolj u medijskom svetu. Svakom od nas bi, u najmanju ruku, trebalo da bude neprijatno čak i bez svoje krivice. Već dvanaest godina se bavim ovim poslom i jedini sam kao autor preživeo promenu režima. Kesić je počeo pod Vučićem, ovo što danas radi nije radio za vreme Tadića. Ja jedini imam iskustvo sa oba režima, ali poslednje dve godine su postale stvarno nepodnošljive. Svaki put kad gledam neki intervju sa Vučićem, hoću da umrem od smeha. Imate jednu potpuno nenormalnu situaciju da novinar mora da bude oponent predsedniku. Novinar je instrument koji priču treba da predstavi narodu, a ne neko ko treba svoje lične stavove da sučeljava sa predsednikom. Radio sam i ja intervju sa njim 2015. i to je za mene bilo neverovatno iskustvo, kad sam mu uživo rekao da me cenzurišu i opisao mu kako to rade, na šta je on odgovorio: "Pa, što ne nađete neku televiziju gde će vas više ceniti?" Taj intervju nije bio u mojoj emisiji, to je bio njegov novogodišnji intervju, pošto on odluči i na kojoj televiziji će biti i ko će da vodi... Televizija je insistirala da ja to radim, pa sam pristao. Ispratili su me kao na streljanje, tako su me tužno gledali kad sam ulazio u studio. Vučiću sam rekao da je narod gladan, on je crtao neke razlomke na papiru, pričao o bruto društvenom proizvodu, onda me pitao koliko plaćam porez. Najzanimljivije je da se u isto vreme održavaju protesti "Novinari ne kleče", a posle te emisije ni jedan jedini kolega, ni jedne novine, ni jedna televizija nisu rekli reč o tome da sam predsedniku saopštio da me cenzurišu i kako to rade. Ni reč. Ni UNS, ni NUNS. Tada sam shvatio da nam se ne piše ništa dobro i da ništa dobro nismo ni zaslužili zbog takvog ponašanja. A možda vas kolege ne doživljavaju kao pravog novinara? Znam da me ne doživljavaju, ali to mene uopšte ne interesuje. Celu svoju karijeru zalagao sam za istinu, slobodu i humanitarni rad. Ne mogu da nađem ništa loše u tome. S vremena na vreme sam umeo da pomenem neki polni organ u emisiji, ako je to toliki greh da ćemo da zanemarimo sve drugo što sam radio, onda u redu. Da li ste se tokom intervjua sa Vučićem osećali kao da morate da se branite, što se redovno dešava kolegama na RTS-u kad razgovaraju sa predsednikom? Ma, ja se njega uopšte nisam plašio, kao što ga se ne plašim ni danas. Ovde je sistem tako napravljen da se mi plašimo države. Država je naš servis, mi plaćamo njih da rade. Aleksandar Vučić radi za nas, on je naš zaposleni. Da li se ijedan šef plaši svog zaposlenog? Zašto bi ga se plašio? Strah je kao i lepota – u očima posmatrača. To je tvoja odluka. Kad odlučiš ili kad si rođen tako da se ne plašiš, to je to. Evo, sad nemam posao, i šta ćemo sad? Kojoj vrsti pritisaka ste bili izloženi dok ste radili na TV Prvoj? Pre svega, pritisak kreće preko tabloida. Taj pritisak je mnogo gori od političkog. To je orkestrirana hajka za koju tačno znaš ko će da započne i kako će da izgleda. Ona uvek počinje u "Informeru" i uvek najnenormalnijim tekstovima o meni – da primam pare od hrvatske tajne službe i poustašujem Srbiju, da radim za tajkune, da kradem vespe po Beogradu, da sam narkoman, ološ, izdajnik. Lanac ide kad predsednik nešto kaže, to je odmah signal, kao Pavlovljev refleks, za tabloide da treba da napadnu, oni to sve već imaju uigrano. Tu niko nema nikakav dokaz, niko nema nijednu činjenicu jer niko nije opterećen tegovima morala. I sad ti bivaš izložen na stubu srama, na kraju se sve završava nekim baticom od dva metra i 120 kila koji hoće da ti lomi ruke i noge, i onda ideš u odeljenje za visokotehnološki kriminal. Imam toliko poseta tom odeljenju da očekujem da me neko uzme za kuma. Nije normalno da deset puta godišnje idem tamo i to je svaki put izazvano izjavom predsednika, ministra ili nekog ozbiljnog državnika. Još 2011. "Informer" je počeo o meni da piše najgore moguće budalaštine, i pametan čovek mora tada da reaguje. Moraš da se ogradiš od takvih ljudi i kažeš: "To nije naša profesija. Ovo je odmetnik, ima neke svoje interese, ovo nije novinarstvo, ovo nisu novinari. Neću da budem kolega s tim ljudima." A ne da smatraš da si heroj ako uspeš da objaviš istinu. To treba da bude normalno stanje stvari. Kad kažem da Beograd nema metro, sutra osvanem kao izdajnik. A Beograd nema metro. Prosto nema. Uvek se završi u tabloidima. Tabloidi su osnovni instrument pritiska na bilo koga ko misli drugačije od ovog režima. Da me ne shvatite pogrešno, ja nisam nikakva opozicija, nisam politički aktivan na bilo koji način. Ja predstavljam slobodnomislećeg čoveka koji u ovom trenutku slobodno misli da u ovoj zemlji ništa nije kako treba. Stvari nisu normalne i, da izvinite, niko nas ne jebe dva posto. Da li vi glasate? Glasam. Poslednjih nekoliko godina redovno glasam. Imao sam i ja svoj period apstinencije nakon Đinđićevog ubistva, a vratio sam se glasanju od 2013. Ali, mislim da mi i dalje možemo mnogo toga da promenimo. Verujem da među nama novinarima – evo, nazvaću sebe novinarom – ima 80 posto normalnih ljudi kojima nije dobro kad posle svojih emisija i svojih intervjua dođu kući i legnu u krevet. Nisu u redu sa sobom što su morali tako da rade. Pozivam ih da se zapitaju da li stvarno moraju. Da li stvarno zarađuju toliki novac koji ne mogu da zarade na drugom mestu pa da se osećaju bolje? Na to će mnogi da vam odgovore da je vama lako jer ste zaradili veliki novac i imate komoditet da kažete da nećete da radite. Evo na čemu se zasniva moj komoditet: na tome što mi obraz, stvarno, nema cenu. Sad ću da prodam svoj stan, pa ću od toga da živim. Ako je to dobar plan, onda sam ja car. Na kraju krajeva, ako ja mogu sa svojom platom da uradim ovako nešto, onda može i neko sa daleko manjom. Mnogo je lakše naći posao za manje plaćene pozicije od ove na kojoj sam ja bio. Znam da više nikada neću naći posao za platu kakvu sam imao na Prvoj. I uopšte mi nije bitno. To je moja donja crta dostojanstva. Sve materijalno što si jednom napravio u životu možeš da izgubiš, pa da napraviš drugi, treći put, ali dostojanstvo gubiš samo jednom u životu. Da li mislite da je trebalo da posle godina poštenog rada ostavim svoje ime u jednoj ovakvoj transakciji u kojoj je prodata Prva? U kojoj je 200 miliona evra državnih para okrenuto u roku od dve nedelje pred svima nama. Gde novi vlasnik nije imao revizora da proveri papire u Prvoj. Pa polovni auto kad kupuješ odeš kod majstora da ga stavi na kompjuter da proveriš da li je sve u redu. Druga stvar, da li mislite da ja treba da budem kolega sa Đukom, da radimo u istoj firmi? A doći će Đuka? Đuka ne mora da dođe, on je u Kopernikusu, a Kopernikus je u Prvoj. Evo još jedno pitanje: u novogodišnjoj čestitki na televiziji piše "Kopernikus grupa", po kom osnovu kad je Srđan Milovanović kupio Prvu kao fizičko lice? Tu toliko sumnjivih detalja ima da ja ne želim da moje ime bude deo toga. Pritom, njihovo skidanje poslednje epizode je pečat na sve ovo što sam rekao. To je ekstremno glup potez koji je u rekordno kratkom roku potvrdio apsolutno sve ono što sam ja rekao publici u svom obraćanju. Koje, naravno, nije viđeno, ali stoji na Jutjubu. Ali, niste ste u toj epizodi previše šalili sa Vučićem. Ta epizoda je skinuta zbog poslednjeg dela u kojem objašnjavam zašto odlazim. Ne zbog nečega što sam rekao o Prvoj, već zbog onoga što sam rekao o stanju u medijima u Srbiji. Da je na nacionalne frekvencije pao mrak. Kraj, to je vest. Javite svima, da se ne zanose. Sve što možeš da vidiš jesu samo prividi slobode. To su ozbiljne mašinerije, uredničke, direktorske, koje kontrolišu maltene svaku reč koja će se izgovoriti. I kad se izgovori nešto što ti deluje kao sloboda, to je planirano pušteno. Da bi bio privid slobode. Ja sam bio urednik na toj televiziji, a kad sam podneo ostavku na tu funkciju, niko me nije zvao da pita zašto sam to uradio. Kada je Vučić odlučio da njegov intervju sa Brankicom ide petkom u devet, a meni niko nije javio, niti me ko pitao šta mislim o tome, nego sam sve saznao na Tviteru, ušao sam kod direktorke i rekao da Vučić može da uređuje i ostale dane. Ne moram ja da se cimam bez razloga i dolazim na posao, dajte mu i "Jutarnji program" i "150 minuta" i sve ostalo, pa nek radi čovek kad voli. Za mene je bilo neprihvatljivo da kao urednik zabavnog programa na Tviteru saznam da je promenjena programska šema za koju ja odgovaram. Da li ćete se priključiti protestu "Stop krvavim košuljama"? Nisam pristalica toga da novinari treba javno da podržavaju bilo koju političku opciju. Mene nikada nećete videti ni na jednom protestu, ni na jednom političkom skupu. Ja zabavljam sve ljude u ovoj zemlji i sve što želim je da slobodno razmišljaju. Mislim da ovi ljudi i bilo koji u budućnosti moraju da žive u zemlji u kojoj normalno mogu da se okupe i da protestuju protiv onoga što im ne odgovara u državi koju sami finansiraju i izdržavaju. To je elementarna stvar u demokratiji. Priča se da ćete svoju emisiju ubuduće raditi za TOP kanal. Ni sa jednom televizijom još nisam pregovarao. Za sada sa svojim timom pokrećem emisiju, prva epizoda će biti na Jutjubu 8. februara, a snimaćemo je u mojoj dnevnoj sobi. Bez gostiju. Radoslav ĆEBIĆ

Uspon populizma, nativizma i nacionalizma poslednjih godina doveo je u pitanje percepciju onoga što građani očekuju od političara. Jedni trend pobune protiv establišmenta vide kao odbacivanje centralizovane moći. Drugi sugerišu da postoji istinska glad za moralnim autoritetom koji izgleda nedostaje današnjem kapitalizmu. U ovoj drugoj grupi je i Slavoj Žižek, marksistički filozof sa Univerziteta u Ljubljani. On kritikuje privlačnost političke korektnosti, dovodi u pitanje sposobnost tržišta da prežive bez uplitanja države i osuđuje ono što vidi kao istinske motive koji stoje iza poziva na fer trgovinu kafom. Njegova poslednja knjiga „Kao lopov na svjetlu dana / Like a thief in broad daylight“ istražuje promjenu prirode društvenog progresa u onome što on naziva erom post-čovječanstva. Žižek je odgovorio na 5 pitanja Ekonomista, a onda slijedi odlomak iz njegove nove knjige. Na šta mislite kad kažete era post-čovječanstva? Koje su njene karakteristike? Ona prije svega nije samo automatizacija i robotizacija produkcionog procesa, već mnogo više rastuća uloga nauke, mašina i digitalnih medija u društvenoj kontroli i regulacijama. Detaljno praćenje našeg ponašanja i navika omogućava digitalnim mašinama da nas upoznaju, čak i na psihološkom nivou, bolje no što poznajemo sami sebe. Zato više nema potrebe da se društvena kontrola vrši na stari totalitarni način, kroz otvorenu dominaciju. Mi smo danas već izmanipulisani i regulisani kad djelujemo po slobodnoj volji, slijedeći naše vlastite želje i potrebe. No, postoji još jedna stvar koja opravdava termin post-čovječanstvo: prospekt direktne veze između našeg uma i digitalne mreže. Kada se ovo desi, gubimo onu osnovnu distancu koja nas čini ljudskim bićem, distancu između spoljašnje stvarnosti i naših unutrašnjih života u kojima možemo misliti šta hoćemo. Svojim mislima ja mogu direktno intervenisati u stvarnosti – ali onda mašina takođe zna šta ja mislim. U poslednjim godinama svog života Stephen Hawking je eksperimentisao sa tehnologijom koja mu je omogućavala da komunicira sa svijetom. Njegov mozak bio je povezan s kompjuterom tako da je mislima mogao birati riječi i sklapati rečenice, koje bi dalje bile propuštene kroz sintesajzer glasa. Fredric Jameson je primijetio da je danas mnogo lakše zamisliti kraj svijeta nego kraj kapitalizma. Ova sarkastična opservacija danas je postala realnost: izgleda da će, u nekom novom obliku, kapitalizam efektivno preživjeti kraj, ne svijeta, već ljudskog roda. Izgleda da su brexit i uspon populista pokazali da glasači žele da se zaštite od oštrih rubova globalizacije. Dakle, da se vratimo Jamesonovoj misli, da li je još uvijek lakše zamisliti kraj svijeta nego kraj dogovora o slobodnom tržištu kakvo je zamišljeno od Margaret Thacher i Ronalda Reagana? Kao fašizam, i populizam je jednostavno novi način da se zamisli kapitalizam bez tih oštrih ivica, bez društveno remetilačkih efekata. Populizam je jedan od dva današnja opijuma za narod: jedan je narod, a drugi je sam opijum. Hemija (u naučnom smislu) postaje dio nas: mnogobrojne aspekte naših života karakteriše držanje emocija pod kontrolom uz pomoć lijekova, od svakodnevnog korišćenja pilula za spavanje do antidepresiva i teških narkotika. Ne samo da nas kontrolišu nedokučive sile društva, već su i same naše emocije podvrgnute (outsourced) hemijskim stimulacijama. Ono što je ostalo od posvećenog javnog angažmana svodi se uglavnom na populističku mržnju, što nas dovodi do drugog opijuma za narod, a to je narod sam, nejasni populistički san predodređen da zamućuje naše vlastite protivrječnosti. Jacques Lacan je 1968. na protestima u Parizu rekao studentima: „Ono čemu vi kao revolucionari težite je novi gospodar. I dobićete ga“. Da li ono što nas privlači u populistima i takozvanim jakim liderima reflektuje želju za autoritetom koji liberalna demokratija nije u stanju da pruži? Da, ali na način različit od onog koji je Lacan imao na umu u njegovom pesimističnom čitanju nemira iz 1968. Za Lacana, krajnji ishod 1968. bio je slabljenje starog (direktno autoritarnog) lika gospodara i uspon novog gospodara po stručnosti, onoga što je Lacan nazivao univerzitetskim diskursom. Razmislite o tome kako se opravdavaju današnje ekonomske mjere – ne kao izraz političke volje i pozitivne društvene vizije, već kao konsekvenca neutralnog znanja: to tako mora biti urađeno, tako funkcionišu tržišta. Samo se sjetite kako su se eksperti iz Brisela ponašali za vrijeme pregovora s grčkom vladom u vrijeme eurokrize iz 2014: nema debate, ovo mora biti urađeno. Mislim da današnji populizam reaguje na činjenicu da eksperti nisu uistinu gospodari, da njihova ekspertiza ponovo ne funkcioniše. Sjetite se kako je finansijski slom iz 2008. stručnjake uhvatio nespremnim. S ovim fijaskom u pozadini, autoritarni gospodar se vraća na scenu, makar i u liku klovna. Šta god da je Trump, on svakako nije stručnjak ni za šta. Da li vi želite novog gospodara? Za divno čudo, DA, želim. Ali kakvog gospodara? Obično vidimo gospodara kao nekog ko ostvaruje dominaciju, ali postoji drugačiji, autentičniji pojam gospodara. Istinski gospodar nije onaj koji uspostavlja disciplinu i zabrane; njegova poruka nije Ne možeš niti je Moraš da…, već jedno oslobađajuće Možeš – šta? Učini nemoguće, to jest, ono što se čini nemogućim u koordinatama postojeće konstelacije. A danas, to znači nešto vrlo precizno: možeš razmišljati izvan kapitalizma i liberalne demokratije kao krajnjeg okvira naših života. Gospodar je iščezavajući posrednik koji te vraća tebi samom, koji te gura u ambis tvoje sopstvene slobode. Kad slušamo istinskog lidera otkrivamo ono šta želimo (ili, radije, ono što smo oduvijek već željeli a da toga nismo bili svjesni). Gospodar je potreban zato što nemamo direktan pristup svojoj slobodi. Da bismo dobili ovaj pristup mora neko da nas pogura izvana, zato što je naše prirodno stanje – stanje inertnog hedonizma, ono što Alain Badiou zove ljudska životinja. Osnovni paradoks je da što duže živimo kao slobodni pojedinci bez gospodara, to više bivamo neslobodni, uhvaćeni unutar postojećeg okvira mogućnosti. Zato u slobodu mora da nas pomjeri ili gurne gospodar. Zalagali ste se za okupaciju digitalne mreže, ali kako da ljudi pozovu na odgovornost velike tehno-kompanije ako je samo mali dio nas u stanju da razumije njihove algoritme? Istina, mi – većina – ne razumijemo detalje ovih algoritama, ali lako možemo razumjeti kako nas kontrolišu uz pomoć digitalne mreže. Zapravo, ne mislim ni da stručnjaci u potpunosti razumiju kako digitalna mreža zaista radi, plus oni koji eksploatišu njihovo znanje takođe ne razumiju tehničke detalje. Mislite li da je Steve Bannon, kada je angažovao kompaniju Cambridge Analytica, razumio algoritamske detalje njihovog rada? Ili uzmimo ekologiju: da bismo razumjeli globalno otopljavanje i ozonske rupe potrebna nam je nauka koju većina nas ne razumije, ali bez obzira na to mi možemo da se borimo protiv izgleda ekološke katastrofe. Tu naravno postoje rizici manipulacije, ali mi ih moramo prihvatiti. Moramo napustiti naivno vjerovanje u spontanu mudrost ljudi kao vodilju našeg djelovanja. To je paradoks našeg doba: naši dnevni životi regulisani su naučnim znanjem i opasnostima ovakvog regulisanja (često nevidljivim) možemo se suprotstaviti jedino drugačijim znanjem, a ne new age mudrostima i zdravim razumom. Odlomak iz nove knjige U jednom hotelu u Skoplju u Makedoniji, gdje sam nedavno odsjeo, moja saputnica je upitala da li je u sobi dozvoljeno pušenje i odgovor koji je dobila od recepcionara bio je jedinstven: „Naravno da nije, to je zabranjeno zakonom. Ali imate pepeljare u sobi, dakle to nije nikakav problem“. Kontradikcija (između pušenja i dozvole) se očigledno podrazumijevala i kao takva je bila odbačena, tretirana kao nepostojeća, to jest poruka je bila: „Pušenje je zabranjeno a evo kako ćete to zaobići“. Kad smo ušli u sobu čekalo nas je još jedno iznenađenje: pepeljara sa znakom zabrane pušenja. Možda je ovaj događaj najbolja metafora za naš današnji ideološki okvir. Sjećam se sličnog incidenta od prije 40 godina za vrijeme služenja vojnog roka. Jednog jutra prvi čas je bio o međunarodnom vojnom zakonu. Između ostalih pravila, oficir-predavač pomenuo je da je zabranjeno pucati u padobrance dok su još u vazduhu, to jest prije nego što se prizemlje. Kako se zgodno namjestilo, isti oficir nas je na narednom času obučavao gađanju iz puške, objašnjavajući nam kako pucati u padobrance u vazduhu (kako, dok ciljate, morate u obzir uzeti brzinu spuštanja, snagu i smijer vjetra, itd). Kada ga je jedan od vojnika upitao o protivrječnosti s lekcijom koju smo učili samo sat ranije (zabrana pucanja u padobrance u vazduhu), oficir se brecnuo i uz ciničan smijeh rekao: „Kako možeš biti tako glup? Zar ne razumiješ kako je to u stvarnom životu?“ Ono što je aktuelno danas je da su ovakve disonantnosti otvoreno prihvaćene i zato irelevantne, kao u našem primjeru s pepeljarama sa znakom zabranjenog pušenja. Sjetite se debate o torturi – zar nije stav američkih vlasti bio nešto kao: „Tortura zatvorenika je zabranjena i zato evo kako se izvodi simulirano davljenje (waterboarding)“. Paradoks je sljedeći: danas u određenom smislu ima manje prevare nego u tradicionalnom funkcionisanju ideologije. Niko nas ne laže. Da bismo ovo razumijeli moramo da znamo da se ovdje ne radi o tome da smo nekada uzimali pravila i zabrane veoma ozbiljno, a danas ih otvoreno kršimo. Ono što se promijenilo su pravila koja regulišu pojavnost, to jest ono što može proći u javnom prostoru. Hajde da uporedimo seksualne živote dva američka predsjednika, Kennedyja i Trumpa. Kao što znamo, Kennedy je imao brojne afere, ali su štampa i televizija to potpuno ignorisali, dok Trumpov svaki (stari i novi) korak biva praćen od strane medija – da ne pominjemo da on takođe javno govori na opsceni način koji kod Kennedyja ne bi mogli ni zamisliti. Jaz koji razdvaja dostojanstvo javnog prostora od njegovog opscenog dna biva sve više transponiran u javni prostor, sa nepouzdanim posljedicama: nedoslijednost i kršenja javnih pravila su otvoreno prihvaćena, ili u najmanju ruku ingorisana, a istovremeno svi postajemo otvoreno svjesni postojanja tih nedoslijednosti. Copyright © 2018 by Slavoj Zizek The Economist, 08.10.2018. Preveo Vladan Kosorić Peščanik.net, 19.12.2018.

Skandalozna poruka Ministarstva rada u sred kampanje za podizanje nataliteta Foto: RTS / screenshot "Nijedan poslodavac neće zaposliti takvu ženu - koja se danas zaposlila, a sledećeg dana zatrudnela. Njemu je žena potrebna da radi. Zasnivate radni odnos da biste radili, a ne da sutra odete na bolovanje". Ako ste pomislili da je ovakva skandalozna izjava došla od nekog bezosećajnog poslodavaca, prevarili ste se, poruka je stigla direktno iz Ministarstva za rad, zapošaljavanje, boračka i socijalna pitanja, tačnije višeg savetnika i šefice Odseka za poslove u oblasti populacione politike i finansijske podrške porodici sa decom Milene Antić Janić i to usred kampanje za podizanje nataliteta! (Snimak njenog gostovanja na RTS počinje od 11 minuta). Trudnice koje su poslušale savete državne kampanje da dižu natalitet u Srbiji i otišle na porodiljsko bolovanje sad su kažnjene jer neke od njih primaju naknadu za porodiljsko odustvo 900, 1.000 ili oko 2.000 dinara. Drugim rečima, neće imati "leba da jedu" sa sve svojom tek rođenom decom, ako im je to jedini izvor prihoda po novom Zakonu o finansijskoj podršci porodici sa decom. Gostujući na RTS, Milena Antić iz Ministartva za rad, zapošaljavanje, boračka i socijalna pitanja, rekla je juče da ne znaju koliko je žena tako oštećeno i "da li su uopšte oštećene". Antićeva je, između ostalog, skandalizovala sve majke da je ta naknada zarade za porodiljsko odustvo radi nege deteta mera usklađivanja rada i roditeteljstva i namenjena je zaposlenoj ženi, koja u periodu kada se porodi koristi odsustvo u skladu sa Zakonom o radu - "dakle ženi koja stvarno radi". Objašnjavajući šta znači "žena koja stvarno radi", ona je dodala: Foto: youtube Milena Antić Janić - Znači da je zasnovala radni odnos i kod poslodavca provela određeno vreme na radu - kazala je ona gostujuću u "Beogradskoj hronici" na RTS kod novinarke Rade Đurić. Upitana šta je sa ženama koje su se danas zaposlile, a sledećeg dana zatrudnele Milena Antić je poentirala i zapanjila javnost Srbije: - Nijedan poslodavac neće zaposliti takvu ženu. Njemu je žena potrebna da radi. Zasnivate radni odnos da biste radili, a ne da sutra odete na bolovanje - pojasnila je ona situaciju. Podsetimo, po novom Zakonu o finansijskoj podršci porodici sa decom, ukoliko ste radili dva meseca i otvorili trudničko bolovanje zbog rizične trudnoće, onda se te dve plate sabiraju i podele sa 18 i tako dobijaju cifre naknada od 900 do 2.000 dinara. https://www.blic.rs/vesti/drustvo/poslodavcu-zena-treba-da-radi-a-ne-da-radja-skandalozna-poruka-ministarstva-rada-u/54njx8z

Njegove dede bili su gestapovac i ustaša. Njegov otac bio je telohranitelj Ante Pavelića. Njegova porodica je Pavelića spasla sigurne smrti, igrom sudbine, baš u gradu Judenburgu, stecištu Jevreja koje je Pavelić izmasakrirao na teritoriji NDH. Njega su kao dete učili ustaškim koračnicama. Isti taj čovek je 1995. godine sopstvenim rukama sahranjivao Srbe u Hrvatskoj čije je živote odneo zločinački pir "Oluje" koji se danas u našem komšiluku slavi kao Dan pobede. Istom tom čoveku u Hrvatskoj od tada psuju majku i žele smrt, a on ima samo jednu poruku: "Neću prestati da se borim za istinu dok sam živ". On je Drago Pilsel, novinar i teolog, pisac, borac za istinu o zločinima koje su počinile ustaše u Drugom svetskom ratu i zločinima počinjenim nad Srbima u "Oluji", potomak ustaške porodice, antifašista, Hrvat. Jednom rečju čovek koji se ne plaši da stvari nazove pravim imenom. U intervjuu "Blicu" govori o svemu - ustaštvu, detinjstvu, porodici, njegovoj ličnoj katarzi, papi Franji, borbi za istinu i pravdu, stigmatizaciji, ali i odnosima Srba i Hrvata danas, političarima koji nas guraju nazad, raspirivanju mržnje, povampirivanju duhova prošlosti... Vaša porodica i preci deo su ustaškog pokreta, pa i Vi sami ste bili odgajani u skladu sa tom idelogijom. Danas vaše reči i ono za šta se borite, a što nazivate istinom, prkose upravo vašem odgoju. Kako ste prešli taj put? Šta je to što vi razumete, a deo javnosti u Hrvatskoj ne može da shvati? Lako je biti general poslije bitke i pametovao bih kada bih vam rekao da je to bilo ovako ili onako, ali uglavnom planirano, jer – ne, nije bilo tako. Počelo je jednim pitanjem jednoga svećenika koji je bio kolega isusovac sadašnjega pape Franje koji je u to doba bio poglavar isusovcima u Argentini, a bilo je vrijeme žestoke argentinske vojne diktature. Dakle, bila je to 1978. godina kada je Argentina kao domaćin u finalu pobjedila Nizozemsku 3:2 i postala nogometni prvak svijeta. Taj mi je svećenik, od prilike rekao: ''Drago, dokad ćeš radnim danom glumiti argentinskog borca protiv diktature i biti aktivist za ljudska prava, a vikendom se ponašati kao hrvatski fašist?'' Na to pitanje – koje mi je tada mogao postaviti samo argentinski svećenik iz župe u predgrađu Buenos Airesa, nedaleko mojega tadašnjeg obiteljskog doma i u blizini predsjedničke palače, ali ne i hrvatski katolički (franjevački) misionar– dakako, sa šesnaest godina, ponavljam, 1978., nisam umio odmah odgovoriti. Danas znam da je ono bitno odredilo moj život. Moji djedovi – jedan gestapovac, drugi ustaša – ustupili su prostor tati, Pavelićevu slučajnom tjelohranitelju koji danas, kao mirni Paragvajac, na sve to gleda kao da se dogodilo nekoj drugoj osobi, i mami, zagrebačkoj djevojci koju su protiv njene volje 1955. iščupali iz Jugoslavije da svakog 10. aprila u Buenos Airesu sluša Poglavnikove idiotarije. Tko želi više saznati o mom putu, bojim se, jer je isuviše kompliciran, morat će uzeti moj ''Argentinski roman'', ali ovako ću vam reći: dolaskom u Jugoslaviju u maju 1989. ubrzao se proces koji će kulminirati u ljeto 1995. kada sam istraživao zločine počinjene nad preostalim Srbima na teritoriju dobivenom natrag nakon ''Oluje'' i kada sam neke Srbe i vlastitim rukama sahranio u Lici. U tom procesu je sve manje prostora u meni bilo za ikakav nacionalizam, a raslo je uvjerenje da sam sve više upućen da spoznam antifašizam i da ga živim. Politički rečeno, ja sam kršćanin na ljevici, a to je jedna od mnogih stvari koji se u Hrvatskoj, kako ste me pitali, ne shvaća: da možeš, naime, da moraš živjeti slobodu i širiti prostor za pravdu, kakvu takvu. Mitropolit zagrebačko ljubljanski Porfirije Perić, Drago Pilsel, Adolf Pilsel, bivši predsednik RH Ivo Josipović FOTO: PRIVATNA ARHIVA Pisali ste i da su vas roditelji u detinjstvu učili ustaške koračnice, a takva praksa se često može sresti u porodicama sa jakom idelogijom, ma kakva ona bila. Kako danas to posmatrate, i da li vam je poznato da takva praksa opstaje i danas u Hrvatskoj? Tata i mama su mi prenosili jedini način ''postajanja Hrvatom'' kakav su poznavali, kakav su upijali u toj ustaškoj enklavi u Buenos Airesu, a kasnije u Patagoniji, ili pak nasljedili od bake i djedova. Ni tata ni mama danas više ne misle da je to bilo ispravno. Problem, dakako, nije toliko u našem tadašnjem odgoju, koji je bio pogrešan jer je bilo, naravno argentinskih Hrvata koji su započeli novi život i zazirali su od bilo kakve vrste ustašovanja, naime, bili su ili su postajali svjesni grozota koji su počinili ustaše. Problem leži u tome što moji vršnjaci i danas žive takvim načinom. Jedan od njih, zove se Tomislav Frković, a unuk je ministra u Vladi NDH Ivice Frkovića, nedavno je održao proustaški govor pred Kolindom Grabar-Kitarović koja je bila u Argentini, kao da je to najnormalnija stvar. Problem je, naravno i u tome što se hrvatska predsjednica nije od toga govora ogradila kao što nije ukorila one koji su skandirali ustaške povike na stadionima pred njenim očima. Problem je, dobro uočavate, i u obiteljima u kojima se još dalje gaji kult ustaštva, toga ima i toga sam svjestan, kao što vi u Srbiji imate cijeli jedan četnički folklor. Problem nastaje kada jedva održavate saborsku većinu s glasovima hrvatskih Srba, a mislite da možete seliti po Hrvatskoj neku mramornu ploču s ustaškim pozdravom ''Za dom – spremni!''. Valjda sam bio jasan. Koji je bio taj prelomni trenutak u vašoj mladosti kada shvatate da to čemu vas uče nije ispravno, i kako se čovek nosi sa takvom transformacijom? Mislim da toga ''prelomnog trenutka'' u Argentini nema, premda me rat sa Englezima 1982. (oko otočja Malvini, odnosno Falklands), rat u kojem sam bio pozadinac natjerao da krenem na politologiju i novinarstvo (iako sam se novinarstvom bavio od svoje sedamnaeste godine, dakle od 1979., pa sve do danas), a onda i da se odlučim za duhovnost, filozofiju i teologiju i tako se događala transformacija. Potpuno je jasno da 1986. kada ulazim u franjevački samostan više ne mogu ispoljavati nikakav nacionalistički ili hrvatski militaristički duh jer je to inkompatibilno s franjevačkom mirovnom paradigmom i duhom bratsva. Sveopćeg, kozmičkog bratstva svih stvorenja. Kako se nosim danas? Pa, lagano trpim uvrede i prijetnje, godinama to traje, hajde da ne budem lažno skroman: psuje mi se majka i želi mi se smrt od 1995. na ovamo, ali ja to sve nosim kao svoja odlikovanja. Šalim se. Puno je ljepše to što me mnogi cijene i što tisuće i tisuće ljudi, ogromno mnošto prati moje kolumne, a pišem jednu od najstarijih u Hrvatskoj - Democroacia, bez tjedna pauze, od maja 1995. (sada na portalu autograf.hr, ponedjeljkom). Kako je vaša porodica gledala na tu promenu? Tata se pokupio u Paragvaj 1972. Bilo mi je deset godina. On tu priču nije poznavao sve do našeg ponovnog susreta 1997., nakon 25 godina praznine. Sada je bio 10 mjeseci kod mene u Zagrebu, pa sam odlučio napisati knjigu ovo ljeto, o mom odnosu sa njime i o njemu, ''dobrim kurvinim sinom''. Mama, jadna, i dalje se muči, ne umije sve to pratiti, svu tu količinu materijala koje ''proizvodim'', ali ima dojam da se napokon smirila i da me poštuje. Sestra se okrenula svojim susjedima, indiosima, živi u Patagoniji, ne zanima je ustaštvo ni pod razno. Vozi taksi i brine za najmanje od svoje petero djece. Sretna je žena. Brat, znate, poginuo je ili nestao u oktobru 1991. u razmjeni vatre s patrolnim čamcem JRM 178 kod otoka Šipana. Nisam stigao o tome sa njim razgovarati. Imao je tek 23 godine. Pilsel je vratio dve novinarske nagrade Hrvatskom novinarskom društvu u znaku protesta FOTO: PRIVATNA ARHIVA Pominjete i da je na taj proces dosta uticao sadašnji papa Franja. Možete li detaljnije da nam ispričate kako su izgledali ti razgovori sa njim? Riječ je o tomu da su nas pripravnike, ušavši u franjevački samostan, naši fratri slali na studij u isusovački fakultet kojim je tada bio rektorom Jorge Bergoglio, sadašnji Papa. Uz to je bio stručnjak za argentinsku književnost i nas je uveo u poznavanje velikoga argentinskog pisca Jorge Luisa Borgesa s kojim je Bergoglio prijateljevao. Padre Jorge nas je učio da bi se crkveni ljudi trebali boriti za radnička prava. Tvrdio da nije pogrda ako ga mladi u župi zovu "padre Jorge" i nije se smatrao prečasnim i presvijetlim jer su to samo nazivi iza kojih ništa ne stoji. U svoju je župnu kuću, svojedobno, primao studente i studentice, te sve mlade kojima je trebala pomoć jer, za razliku od vladajuće i patrijarhalne nomenklature, vjerovao je da su mladi dobri. "Imaju u sebi toliko dobrote da se često zapitamo odakle to njima", kazao je. Kao da je to rekao jučer, pamtim koliko nam je ponavljao da ljudima treba pomagati, a ne osuđivati ih. Svijet se odgaja dobrotom, a ne prijetnjom, kaznom i pravedničkom gestom, govorio nam je. Oni koji vjeruju u Boga, znaju koliko je takav ''Padre Jorge'', sada papa Franjo, spasio ljudi da u beznađu ne postanu zli, a oni koji ne vjeruju u Boga, znaju to isto. Vaša porodica pomogla je Anti Paveliću, i zapravo ga spasla. Šta ste vi o tom delu porodične istorije saznali od vaših predaka? Jednog dana u maju 1945., točnije 10. maja rano ujutro, u Judenburg je, napustivši svoj ''voljeni hrvatski narod'' u Zagrebu i na putu prema Bleiburgu te izbjegavajući Ruse i Engleze, stigla mala grupa u bijegu. Nabasali su na moju baku Rozu i njenu najstariju kćer Bebu u dvorištu Pilselovih. Roza je odmah prepoznala čovjeka s naslovnih stranica novina, onog koji je u Sarajevu 1942. odlikovao njena muža: Pred njom se nalazio, vidno uplašen, nitko drugi nego Ante Pavelić. Namjeravao se predati Amerikancima, ali su se oni naglo povukli iz Judenburga jer su u grad ulazili Rusi. Poglavnik se, reći će kasnije memoaristi, našao u klopki. Pavelić odlučuje krenuti prema Judenburgu 9. maja. Stigavši u predgrađe, doznaje da nema više nikakve anglo-američke komisije nego da je premještena u Salzburg te odluči krenuti prema Triebenu i nastaviti prema Salzburgu. Situacija bijaše dramatična. Američke trupe su se povukle upravo pred Pavelićevim nosom i on 10. maja u 5 sati ujutro ulazi u Judenburg koji su opkolile ruske snage. Trebalo mu je hitno sklonište! Svojoj je grupi predlagao da se sakriju u neku kuću, a onda pobjegnu u šumu. Moja baka, Roza Ćosić udata Pilsel, je Antu Pavelića brzo sklonila u kuću. Poglavnik se u njoj zadržao cijeli dan. Tek ću prije nekoliko godina, saznavši za ovu važnu epizode od tete Bebe u Njemačkoj (za razliku od Pilselovih je ostala u Europi te je živjela i umrla u Limburgerhofu, kod Mannhaima), shvatiti zašto će se Ante Pavelić i moj djed Jakov Pilsel tako srdačno pobratimiti u Buenos Airesu: Poglavnik je bio uvjeren da su mu moja baka i moj djed – toga gadnoga dana u gradu simboličnoga naziva Judenburg, utvrdi Židova, koje je Pavelić izmasakrirao na teritoriju NDH – spasili život. Jedna će od važnih posljedica toga prijateljstva biti da će moj otac, nakon prelaska iz njemačke u hrvatsku kulturnu i političku paradigmu, u drugoj polovini pedesetih godina biti jedan od naoružanih tjelohranitelja Ante Pavelića u Buenos Airesu. Dosta ste kritikovali odnos Katoličke crkve i pojedinih političara kada je reč Blajburgu? Šta je sporno u njihovom pogledu? Kao prvo je sporno to što se tamo komemorira ustaška vojska kao jedina hrvatska vojska. Za mene su i partizani koji se bore protiv ustaša i okupatora ''hrvatska vojska'', ona prava. Zatim, da se nikada ne govori o kontekstu, o zločinima ustaša, o tome da je na čelu kolone bila formacija čuvara iz Jasenovca, o tome, zaključno, što je to zaista bila NDH: a bila je odurna, rasistička i zločinačka tvorevina. Nedostaju riječi kajanja. A da o lupanju kojekakvih cifri da ne govorimo. Na samom Blajburgu, likvidacija nije bilo. Što, pred očima Engleza? Drago Pilsel u Gudovcu kod Bjelovara, na mestu masovnog ubijanja Srba nakon osnivanja NDH FOTO: PRIVATNA ARHIVA Navodite i da se Katolička Crkva, odnosno neki njeni (nad)biskupi, kao i političari, klanjaju ustaškog vojsci, kažete i da bi u Blajburgu trebalo čuti reči kajanja, a otvoreno kažete i da su ustaše vršile genocid. Međutim, utisak je da većinska javnost u Hrvatskoj tako nešto ne prihvata? Nisam siguran da smijemo govoriti o većini. Ma koliko god to zvučalo nevjerojatnim, mi ne znamo što većina misli. Nema podrobnih ispitivanja. Imamo djelomična zapažanja i dojmove. Vaši dojmovi ne moraju biti moji, ili obratno. Kako vi gledate na proces kanonizacije Stepinca? Kao na potrebu jedne grupe katoličkih nacionalista da napišu jednu bolju verziju povijesti. Ali sve skupa je to jedna nepotrebna mitologizacija i jedna velika obmana. Ali, što ću vam ja, katolički mitomani hoće vjerovati da su Stepinca ubili komunisti koji su ga ''trovali'' i tajno ''zračili'', premda sam pokazao i dokazao da je umro od policistemije, jedne vrste raka krvi koja se pojavila nakon izlaska iz zatvora u Lepoglavi, a iz zatvora je izašao potpuno zdrav, toliko da nikada u pet godina tamnice nije bio kod lječnika. Samo dva puta kod stomatologa. Koliko je po vašem mišljenju ustaštvo danas rasprostranjeno u Hrvatskoj, u kakvim oblicima ono postoji, i da li se toga treba plašiti? Bilo je toga više devedesetih, naravno, ali i za trajana vladavine Tomislava Karamarka, u HDZ-u i u participaciji u Vladi Tihomira Oreškovića. Plenković nije ustaša, a zašto tolerira ustaštvo u mjeri u kojoj to svakako meni smeta, lako je odgovoriti: jedva sastavlja većinu u parlamentu. To može puknuti svaki trenutak i toga smo svi u Hrvatskoj svjesni. Po gotovo mi koji se plašimo naglog skretanja u desno i da ostanemo ne samo geografski nego i metaforički na pola puta između Rima i Budimpešte. Da li je koketiranje hrvatskih političara sa ustaštvom i insistiranje na poziciji rivalstva i sukoba između Hrvatske i Srbije neophodno za opstanak na vlasti? Glupa faza. Zar nije zaista glupo kada Kolinda kaže da ne vidi mogućnost pomirenja sa Srbijom, ili da ne znam koliko vode mora teći Dunavom prije nego se to dogodi, a onda pada u nesvjest kada joj Aleksandar Vučić dolazi u goste? Vaše je pitanje retoričke naravi. Opstati na vlasti će, na kraju krajeva, moći oni koji osiguraju penzije. Ni jednima ni drugima sadašnjima se to ne čini misija sa sretnim završetkom. Mislite li da u doglednoj budućnosti mogu da se "povampire" duhovi prošlosti kada je reč o odnosu Srba i Hrvata? Ako članstvo u NATO Hrvatskoj išta znači onda ne, ne vjerujem u tu opciju. Zašto Hrvatska i danas ne može malo šire da posmatra dešavanja iz vojne akcije "Oluja", na primer, da prizna zločine i ono što je pogrešno rađeno. Zašto je, čini se, nemoguće da se to desi? Nije nemoguće. Bili smo na putu ka nekom službenom priznavanju za vrijeme Josipovićeva mandata. Josipović je nešto pogriješio u koracima, a nešto i pokraden kada je za 20.000 glasova pobjedila Kolinda Grabar-Kitarović. Zato je taj proces zaustavljen, ali velika grupa nas novinara i ljudskopravaških aktivista ne prestaje govoriti istinu i nećemo prestati dok smo živi. Ko generiše težnju u jednoj i drugoj zemlji da se raspiruje mržnja i netrpeljivost između dva naroda? Važno je da vaš list Blic i moj portal Autograf.hr u tome ne sudjelujemo. Surađujem i sa medijima u Srbiji koji su po mojoj mjeri, profesionalni. Ali vi hoćete imena budala i zločinaca? Ime zločinca znate: Vojislav Šešelj. Ime budale, a imamo ih na bacanje, vam lako dajem: zastupnik u hrvatskom Saboru, general Željko Glasnović. I na kraju, ljudi koji su dovoljno hrabri da u jednom društvu kritikuju ono što je ukorenjeno, a evidentno loše i šteti tom društvu, često su na meti ozbiljnih kritika, pretnji, stigmatizacije... Kakav je Vaš život u Hrvatskoj? Živim život osobe koja se 1986., prihvativši franjevačku paradigmu i duhovnost, dobrovoljno odrekla svake vrste bogatstva, pa mi ne pada odviše teško što jedva zarađujem za kruh i režije. Za prijetnje, uvrede i stigmatizaciju više ne marim. Bolje umrijeti od metka nego od raka. Što god Bog dadne, podnijet ćemo. Nadam se. Lana GEDOŠEVIĆ

Svetsko prvenstvo u Italiji 1990. godine prvo je kojeg se jasno sećam. Pamtim ga kao datume, slike, zvukove. Datum 26. jun 1990. godine, Stojković iz produženog voleja, kao drznik i majstor, kao dečak na ulici, šalje Martina Vaskeza i golmana Zubizaretu u oblačni deo Verone, a loptu u mrežu. Slika dva genija u zagrljaju, Dragana Stojkovića I Ivice Osima. I zvuk tišine, zvuk neverice španskih igrača. 30. jun 1990. godine, mnogo starijih ljudi oko mene kroz dim prati utakmicu. I dan danas sam ljut na Savićevića, morao je da postigne bar jedan pogodak protiv Argentine. Ljut sam i na Baždarevića, da nije dobio crveni karton i da je igrao prošli bi u polufinale. Metalni zvuk odbitka lopte od prečke. Promašen penal. Promašena tri penala. Ponovo slika Stojkovića I Osima. Svesni da nisu uspeli, svesni onoga što sledi. 01. jul 1990. godine, u menjaži uspevam da dobijem sličicu grba Italije. Posle tri meseca album je popunjen. Slika dečaka kome se vratio osmeh posle prvog velikog poraza u životu. Zvuk stranica albuma dok ga beskonačno puta prelistavam od početka do kraja, od kraja do početka. Paninijev album mi je vratio sliku letnje ulice, zvuk dečije radosti. Osam godina posle Italije dolazi Svetsko prvenstvo u Francuskoj. Dolazi još jedan veliki poraz. Mijatović pogađa prečku iz penala protiv Holandije. Vraća se metalni zvuk, vraća se slika tuge zbog poraza, zbog propuštene šanse. Tugu ponovo lečim popunjenim Paninijevim albumom. Te ’98. godine prvi put sam otišao, na sada već čuvenu Terazijsku česmu i berzu sličica. Otišao sam da tamo nađem čoveka koga zovu Mića Paninini, i koji je neformalni direktor kolekcionarske berze ispred hotela Moskva. Do Miće Paninija nisam stigao jer sam odmah naleteo na čoveka u odelu koji je pobegao sa posla kako bi menjao sličice. Imao je sve koje su mi nedostajale, i po fer uslovima sam uspeo da ih dobijem. I pored menjaže, sećam se da mi je ostalo toliko duplikata, da sam oblepio skoro sve klupice u kraju sličicama fudbalera. To je bio prvi i poslednji put da sam otišao na Terazije zbog menjaže. Krug poznanika koji sakupljaju sličice toliko se umnožio da mi cenkanje sa Mićom Paninijem i drugim terazijskim starosedeocima nije neophodno. Braća Panini su 1970. godine za Svetsko prvenstvo u Meksiku objavili prvi album sa sličicama fudbalera. Taj album je imao 288 sličica koje su morale da se lepe specijalnim lepkom koji se prodavao uz njih. Prvi Panini album koji se pojavio u SFRJ bio je za Svetsko prvenstvo u Nemačkoj 1974. godine u izdanju „Dečjih novina“ iz Gornjeg Milanovca. ALBUM RUSIJA 2018 Kako se godinama menjao fudbal tako se menjao i Paninijev album. Najveća promena jeste ukidanje decenijske tradicije da slabije reprezentacije dobijaju manji prostor tako što na jednoj sličici budu zastupljena dva igrača. Ova politička korektnost Paninija dovela je do drastičnog povećanja broja sličica. Album Rusija 2018 ima će rekordne 682 sličice. Čak 42 više u odnosu na predhodni album iz Brazila. Sa povećanjem broja sličica povećao se i broj duplikata. Za svako novo prvenstvo potrebno vam je sve više i više gumica za tegle kako bi čuvali duplikate. Ako sakupljate sličice, gumica za teglu vam je neophodni rekvizit. Većina muškaraca veruje da je osnovna namena gumice vezivanje duplikata, a tek onda tegle ili šta se već sa njima radi. Pred prošlo SP u Brazilu košmar duplikata na svojoj koži osetio je i reprezentativac Kostarike Džoel Kembel. On je prvi dan kupio sto kesica kako bi izvukao sličicu sa svojim likom, i naravno da nije uspeo Sa razvojem tehnologije, umesto kolaža beskrajno smešnih likova, frizura, brkova, brada, albumi su postali puni fotošopiranih, neprirodnih faca. Najbolji skup ludih likova nalazi se u albumu sa prvenstva u Argentini ’78. Međutim ovaj album kod nas je ostao upamćen po grešci u transkripciji. Naime, sinonim za album sa SP u Argentini 1978. godine nije Kampes, Ziko, Rumenige, Rosi; za svakog kolekcionara album iz Argentine se pamti po sličici reprezentativca Tunisa ispod čijeg je lika stajalo ime Amor Jebali. Sve ove promene dovele su do toga da kolekcionari sa dozom straha isčekuju pojavljivanje albuma na trafici. Tako je i ove godine. Album Panini za Svetsko prvenstvo u Rusiji pojaviće se u prodaji 31. marta. Prvo što upada u oči svim kolekcionarima jeste cena. Kesica sličica koštaće 80 dinara, što je 20 dinara više nego pre četiri godine. Ako niste spremni da potrošite oko 15 hiljada dinara ne počinjite da popunjavate. Jedna promena koja će sigurno obradovati kolekcionare tiče se reprezentacije Engleske. Do sada je u Paninijevom albumu umesto grba stajala zastava Engleske koja se vijori, a umesto grupne fotografije tima bio je kolaž sa glavama futbalera. Svi igrači su bili u čisto belim dresovima, a ne u oficijelnom dresu Najkija. Naravno da je sve ovo bilo zbog autorskih prava, koje je fudbalski savez Engleske imao sa kompanijom Tops. Od ove godine sve se vraća na svoje mesto i Englezi će izgledati u albumu kao i sve ostale reprezentacije. Društvene mreže ozbiljno prete da unište kultnu menjažu. Ranije ste morali da jurite ljude po kraju, ulici, školi, poslu, kako bi menjali duplikate. Danas je dovoljno da okčite na neku mrežu šta vam nedostaje. Nadam se da onlajn menjaža nikada neće zameniti tapke ili berzu kod Terazijske česme. Do koje mere ide ludilo tehnologije govori i činjenica da je Panini izbacio digitalni album Rusija 2018. Za ovu bogohulnu glupost sam siguran da neće zaživeti. Svaki kolekcionar će vam reći da su najlepše stvari kod sakupljanja sličica: otvaranje kesice, lepljenje, miris albuma, povezivanje sa drugim kolekcionarima… Digitalni album ne može da vam pruži ništa od toga. Da bi sakupljanje sličica preživelo potrebno je regrutovati i nove generacije. Najbolje je da sami roditelji uvedu klince u svet sličica. Da su one dobre za mentalni razvoj dece potvrđuje i doktor Ranko Rajović, saradnik UNICEF-a za edukaciju i član komiteta Mense za darovitu decu: ”Deca pamte imena fudbalera, iz kojih su država, broje koliko im nedostaje da popune album, duplikate razmenjuju sa prijateljima. Sve je to jedna lepa i korisna igra.” Od Italije ’90. pa do danas, nisam propustio da iskoristim niti jedno Svetsko prvenstvo u fudbalu da sakupljam sličice koje vraćaju datume, slike, zvukove. Neću propustiti ni ovo u Rusiji. Jedva čekama da čujem na ulici: „Imam, imam, imam... Nemam...“, kao svojevrsnu najavu prvenstva koje sledi. Uživanje u popunjavanju albuma kod mnogih je jednako uživanju u samom fudbalu. Ne treba brinuti za opstanak Paninija, niti za visoke cene kesica, niti za nove tehnologije. Paninijevi albumi su uspeli da isprate i mnoge države u proslošt: Istočna Nemačka, Zair, Čehoslovačka, SSSR, Jugoslavija. Sve prolazi, Panini traje.

Dakle, kao što su neki danas primetili, oni koji su koristili teme "Pouke.org Gradient" i "Pouke.org Midnight" u jednom trenutku više nisu mogli da koriste sajt. Šta se desilo? Da vam objasnim. Neki forumaši su se žalili da kada kliknu na "Ignore" nekog forumaša, oni i dalje vide sadržaj od forumaša kojeg su ignorisali (iako nakon ingorisanja više ništa ne bi trebalo da vide od blokiranog forumaša, kao što je slučaj na facebook, twitter, itd.). I ja sam odlučio da probam to nekako da popravim. Vi koji se bar malo razumete u programiranje znate da se svaki sajt sastoji od računarskog koda koji je pisan u nekom jeziku. "Pouke.org" radi na "Invision Community" platformi (btw, veoma kompleksan kod) i sajt radi na PHP / MySQL serverskim jezicima. Da stvar bude smešnija, ja čak nisam ni dirao PHP kod, niti HTML. Već CSS. A kako sam uspeo da zabrljam CSS kod i da sve funkcionalnosti na sajtu postanu nedostupne? Problem je ležao u pogrešnom targetovanju CSS klasa u DOM pregledaču. Kada se neki korisnik na "Pouke.org" ignoriše, browser upiše HTML klasu u DOM pregledaču pod imenom "ipsHide". I šta sam ja tu uradio? Pa evo ovako nešto, ovaj kod sam upisao u CSS datoteku sajta: .ipsHide { display: none !important; } I šta sam ja ovime uradio? Rekao sam računaru da ukloni sve sa sajta što nosi klasu "ipsHide" i desilo se šta se desilo, sve na sajtu se zeznulo. Ja sam mislio da se ta klasa aktivira samo na ignorisane članove, međutim ta klasa je bila upisana i u ostale delove foruma, kao što su slanje privatnih poruka, notifikacije, odgovaranje na teme, taster "pošalji" i taj kod se izvršio na celom forumu umesto da se izvršio samo na ignorisane članove. A šta sam trebao uraditi? Pa trebao sam pametnije targetovati CSS klasu, na ovaj način: .cPost.ipsBox.ipsComment.ipsComment_parent.ipsClearfix.ipsClear.ipsColumns.ipsColumns_noSpacing.ipsColumns_collapsePhone.ipsHide { display: none !important; } E ovako bi već radilo kako treba, jer bi se onda kod izvršio i sadržaj bi se sakrio samo ukoliko se sve ove klase nalaze u DOM pregledaču. Ako samo jedna od ovih klasa fali, kod se neće izvršiti jer ne ispunjava uslov. Ovo će najbolje razumeti oni koji znaju programiranje, dok oni koji nikada nisu radili programiranje, ovo će im biti totalno nejasno, ali neka znaju samo da zbog moje greške sajt se na par minuta "raspao". Naravno, ovo nije efikasan način (ovo se radi preko JavaScript-a ili PHP-a, a ne preko CSS-a), no ja sam mislio da ću moći i samo sa CSS kodom da popravim tu opciju za ignorisanje članova. Eto, ko radi taj i greši.

Novi tip helikoptera koji će se uskoro naći u vojsci i policiji Srbije prošao je kroz još jedno uspešno ispitivanje. Kompanija Airbus Helicopters saopštila je pre dva dana da je u prvim nedeljama decembra prošle godine, na helikopteru H145M pokazana sposobnost dejstva laserski vođenim raketama koja su izvedena na poligonu Älvdalen švedskog opitnog centra (Swedish Defence Materiel Administration Flight test Centre). Iz kompanije je saopšteno da je u teškim i izazovnim uslovima sistem funkcionisao besprekorno, izvršeno je gađanje raketama Thales FZ275 LGR kalibra 70 mm a ovo ispitivanje je nastavak procesa razvoja paketa sistema naoružanja HForce. Rakete su navođene pomoću elektrooptičkog sistema L3 Wescam MX-15D u kome se, između ostalog, nalazi i laserski obeleživač ciljeva. Po specifikaciji proizvođača sistem MX-15D omogućuje odstupanje od svega jednog metra za sve rakete koje su lansirane na daljinama do 4,5 km. Ovakva preciznost bitno utiče na smanjenje rizika od civilnih žrtava, naročito prilikom tzv. asimetričnih borbenih dejstava. Opitni pilot Erbasa Raymond Laporte izjavio je da je da su se Talesove laserski vođene rakete pokazale izvrsno, naročito imajući u vidu vremenske uslove koji su vladali prilikom testiranja a koji su bili daleko od idealnih, s mnogo vlage u vazduhu. Nakon uspeha balističkih testova koji su održani u Mađarskoj, u oktobru 2017, kada su ispitani mitraljez FN Herstal HMP400, nevođena raketna zrna Thales FZ231 i topovi Nexter NC621, ovim takođe uspešnim ispitivanjem laserski vođenih raketa učinjen je još jedan korak ka povećanju borbenih sposobnosti helikoptera H145M. Završna ispitivanja HForce sistema planirana su za kraj ove godine, dok će sertifikacija laserski vođenih raketa biti izvršena do kraja 2019. godine. HForce se ne nudi samo uz helikopter H145M već njime mogu biti opremljeni i laki višenamenski helikopter H125M i srednji višenamenski transportni H225M. Živojin BANKOVIĆ

Ono što je doista teško prihvatiti (barem za zapadnjake) jest da smo dobili ulogu pasivnog promatrača koji samo može sjediti i gledati koja će mu biti sudbina. Da bi izbjegli takvu situaciju, skloni smo se luđački opsesivno uključiti u razne aktivnosti, reciklirati stari papir, kupovati organsku hranu, bilo što, samo da bismo bili sigurni da nešto radimo, dajemo svoj doprinos – poput nogometnog fana koji navija za svoj tim pred svojim TV-om, vičući i skačući kao će to nekako utjecati na ishod utakmice. Za nedavnog posjeta Kaliforniji, bio sam na večeri u kući jednog profesora, s prijateljem Slovencem, teškim pušačem. Kasno navečer, prijatelj je postao očajan i pristojno zamolio domaćine da zapali cigaretu na terasi. Kada je domaćin, ništa manje ljubazno, rekao “ne”, moj je prijatelj rekao da će otići na ulicu. Domaćin je i to odbio. Rekao je kako pušenje u javnosti može naškoditi njegovu statusu u susjedstvu. No, ono što me doista iznenadilo bilo je to što nam je, nakon večere, domaćin ponudio (ne baš) laku drogu. Pušenje sada nije bilo problem, kao da droga nije opasnija od cigarete. Sve može, ali... Ovaj čudni događaj dokaz je bezizlaznosti današnjeg konzumerizma... S jedne strane je potrošač koji kalkulira sa zadovoljstvima, dobro zaštićen od svih oblika maltretiranja i zdravstvenih prijetnji, a s druge strane ovisnik o drogama ili samodestruktivni pušač. Uživanje se tolerira, čak i potiče, no pod uvjetom da je zdravo i ne prijeti našoj psihičkoj ili biološkoj stabilnosti: čokolada, da, no bez masnoća; Cola, da, ali dijetna; kava, da, ali bez kofeina; pivo, može, ali bez alkohola; majoneza, da, ali bez kolesterola; seks da, ali siguran... Što se tu događa? U posljednjem desetljeću otprilike nastao je “kulturalni kapitalizam”. Kupujemo proizvod, recimo, organsku jabuku, jer ona predstavlja sliku zdravog stila života. Ono što u stvari kupujemo kada kupujemo “organsku hranu” i slično, je određeno kulturalno iskustvo, iskustvo “zdravog, ekološkog stila žvota”. Isto vrijedi i za svaki prikaz “stvarnosti” – u reklami koja se prije desetak godina prikazivala širom SAD-a, grupa običnih ljudi prikazana je kako uživa uz roštilj i pleše uz country glazbu. Popratni tekst je bio: “Govedina. Prava hrana za prave ljude”. Ironija je bila u tome da je meso, ponuđeno kao simbol određenog stila života (“pravih” ljudi iz američke radničke klase), više kemijski i genetski manipulirano nego organska hrana koju konzumira “umjetna” elita. Kupujemo sve manje proizvoda (stvari) koje želimo imati, a sve više životnih iskustava – iskustava seksa, prehrane, komunikacije, kulture, sudjelovanje u stilu života. Kupujemo formu u vježbaonicama, duhovno prosvjećenje upisujući tečajeve transcendentalne meditacije i svoju javnu personu idući u restorane u koje zalaze ljudi s kojima želimo biti povezani. Naš doprinos I antikonzumeristička ekologija je slučaj kupovanja autentičnog iskustva. Postoji nešto varljivo umirujuće u našoj spremnosti da prihvatimo krivnju za prijetnje okolišu – sviđa nam se biti krivcima, jer ako smo krivi, onda sve i ovisi o nama. Mi vučemo konce katastrofe, pa se možemo spasiti živeći drugačije. Ono što je doista teško prihvatiti (barem za zapadnjake) jest da smo dobili ulogu pasivnog promatrača koji samo može sjediti i gledati koja će mu biti sudbina. Da bi izbjegli takvu situaciju, skloni smo se luđački opsesivno uključiti u razne aktivnosti, reciklirati stari papir, kupovati organsku hranu, bilo što, samo da bismo bili sigurni da nešto radimo, dajemo svoj doprinos – poput nogometnog fana koji navija za svoj tim pred svojim TV-om, vičući i skačući kao će to nekako utjecati na ishod utakmice. Ne kupujemo li organsku hranu iz istog razloga? Tko doista vjeruje da su polutrule i skupe organske jabuke zaista zdravije? Stvar je u tome da, kupujući ih, ne samo da konzumiramo proizvod, nego i pokazujemo svoje brižno lice i globalnu svjesnost te sudjelujemo u velikom kolektivnom projektu. Ne kupujemo prozvode zbog korisnosti ili kao statusne simbole. Kupujemo ih da dobijemo iskustvo koje nam pružaju, konzumiramo ih da bi nam život bio ugodniji i smisleniji. Eksplozija tjeskobe Nedavni oglas za hotele Hilton sadrži jednostavnu tvrdnju: “Putovanje nije samo dolazak od točke A do točke B. Ono bi nas trebalo napraviti boljom osobom”. Možete li uopće zamisliti takav oglas prije desetak godina? Posljednji znanstveni izraz ovog novog duha je nastanak nove discipline tzv. studija sreće. Kako to onda da u našoj eri produhovljenog hedonizma, kada je cilj života jasno definiran kao sreća, eksplodiraju tjeskoba i depresija? Đenada KUČKOVIĆ

Iako letnji meseci važe za period godišnjih odmora, odnosno doba kada su gradovi prazni, a kulturna dešavanja razređena, program za ovu godinu ne čini se tako oskudnim. Ako ste razmišljali kako biste mogli da se zabavite preko leta i da uživate uz dobru muziku, filmove i druga kulturna dešavanja u Srbiji i regionu, mi vam ovde preporučujemo nekoliko kulturnih dešavanja koja obećavaju sjajan provod ovog leta. Muzika Muzička ponuda je ovoga leta možda i najbolja od ostalih, pa nas čeka mnogo sjajnih festivala sa još boljom muzikom. Kolonu predvodi Exit festival koji počinje već za koji dan. Zvanično festival traje od 6. do 9. jula, održava se na Petrovaradinskoj tvrđavi u Novom Sadu, i najavljuje zvučna imena među kojima su Years&Years, Liam Gallagher, Jason Derulo, Rag’n’Bone Man,Lost Frequencies i drugi. Spremite se za sjajne nastupe Zagrevanje za Exit ujedno donosi i manifestaciju Get Exited koja će trajati od 3. do 5. jula. Poslednji dan ovog festival ujedno je i nulti dan Exit-a, a zvezde te večeri biće čuveni The Killers. Za 3. i 4. jul predviđen je muzički program koji će se održati na Trgu Republike, a imena koja će nastupiti su Rambo Amadeus, Let 3, Simfonijski orkestar Novi Sad 2021, Dragoljub Đuričić & The Balkan Avalanche, Neozbiljni pesimisti, Fast As We Go Far, Free Spirits, Deca loših muzičara itd. Nakon Exit-a karavan se seli u Budvu, na Sea Dance festival, koji će trajati od 13. do 15. jula, a ugostiće imena kakva su John Newman, Fatboy Slim, Sean Paul, Atheist Rap, Bad Copy, Who See i mnoge druge. Uporedo sa Sea Dance festivalom, na Zlatiboru će se održati Hills Up festival gde vas čekaju Kanda, Kodža i Nebojša, Ortodox Kelts, Let 3, Who See, Irie FM, Dža ili Bu, Atheist Rep, Elemental, Prti Bee Gee, Atomsko sklonište, Mortal Kombat, Peter Portman, Marko Nastić, Lea Dobričić i drugi. I u avgustu nas očekuju sjajni festivali, pa tako mesec otvara Love fest u Vrnjačkoj banji koji traje od 3. do 5. avgusta. Na različitim scenama nastupiće imena kao što su Goblini, Del Arno bend, Ničim Izazvan, Obojeni program, Artan Lili, Hornsman Coyote, Ela van Wolf, Solisti di Sud, Carl Craig, Luciano, Loco Dice i drugi. Za ljubitelje džeza, Niš donosi Nišville jazz festival koji će trajati od 10. do 13. avgusta. Na ovom festivalu imaćete priliku da čujete umetnike kao što su Bisera Valentic & Vasil Hadžimanov Band, Patti Austin, Candy Dulfer, Al Foster Quintet, Silent Blast, Maks Kočetov Band, Big Band Gwerilazz, Festen Jazz Quartet, Darko Rundek & Apocalypso Now, Tbilisi Big Band, Very Naiss ft. Ivan Kurtić i drugi. Par dana nakon toga kreće jubilarni 15. Belgrade Beer fest i traje od 16. do 20. avgusta. Za sada su najavljena imena poput Goblina, Hladnog piva, Brkova, Asian Dub Foundation, a mi očekujemo sjajan provod i ove godine. Još dobre muzike u avgustu biće i u Kragujevcu, i to na Šumadija festu, za koji još uvek čekamo zvanični program, ali koji svake godine opravda poverenje publike. Osim ovih, festivali vredni pažnje su i Sziget festival u Budimpešti koji ove godine najavljuje sjajna muzička imena, ali i Lake fest u Nikšiću, Ferragosto Jam u Orahoviciu Hrvatskoj, Demofest u Banjaluci i mnogi drugi, a leto zatvara novosadski Festival uličnih svirača u sklopu Gradić festa koji će trajati od 1. do 3. septembra.

"Voleo bih za života da vidim jednu spomen-ploču na Kalemegdanu, baš na mestu gde je poslednji put pevala, gde se na kraju desio jedan od najvažnijih i najpotresnijih događaja u istoriji moderne pop kulture, što će već i vreme da pokaže", rekao je Sagor Mešković, direktor komunikacija Exita u jednom od intervjua koji je dao Branku Rosiću za Nedeljnik. On je bio si iza bine sa Ejmi Vajnhaus na onom čuvenom i tragičnom beogradskom koncertu. Na pitanje kada je shvatio da je ona došla u Beograd da sahrani karijeru, Mešković je rekao: "Sećam se trenutka kad je krenula ka bini. Pre toga je niko od nas nije ni video. Čuvali su je njeni ljudi od aerodroma, pa sve do nastupa, vozili je u zatamnjenim kolima, ogradili njen deo bekstejdža dodatno. Njeni ljudi, koji su u Beograd došli tri dana pre da isprazne sve sobe od alkohola. U bekstejdžu nije smelo da se popije ni pivo, ne samo u njenom, ograđenom delu sa svim prostorijama, već nigde iza bine. Godinu dana se pisalo kako je bolje nego ikad, kako se rešila svega, kako snima novi album, kako je srećno zaljubljena. Par nedelja pred beogradski koncert, inače prvi na turneji, verenik je ostavi i tu krene sve ponovo. Tabloidi kreću ponovo da je razapinju, ona još dublje tone. Mnogi ne znaju kako je to. Posebno ne oni koji razapinju, ne znaju kako je sa te druge, njene strane, koliko čovek ne može nikad da bude dovoljno jak da izdrži tu vrstu poniženja i uvreda sa naslovnih stranica. Njeni ljudi su sve žive, uključujući i predgrupe izbacili iz bekstejdža direktno u publiku, mada su neki posle još i pričali kako su bili tu, što naravno nije istina. Ostavili su samo par nas kojima su dali njihove propusnice, jer smo im bili potrebni. Kada se ona konačno pojavila i krenula ka bini, još uvek je sve delovalo normalno", ispričao je Sagor Mešković. On je dodao i da se videlo da nije trezna, ali je bila dobro raspoložena, glasna, čak i pomalo euforična. "Pomislio sam, samo da sve bude ok, viđao sam već i druge muzičare pod gasom kako prave sjajne koncerte. I napravila bi i ona. Da je htela. Dok je bila na bini, jednu stvar sam video u njenom pogledu, bar me taj utisak ni danas ne napušta. Htela je da namerno upropasti karijeru, da svima stavi do znanja da odustanu od nje. Provocirala je i svoje najbliže iz benda. Bila je to poruka svetu dokle može da se tera nečija slabost. Koliko smo kao jedna već prilično dekadentna civilizacija, žedna senzacija i najnižih strasti, spremni da se vratimo u varvarske okvire, da bismo jednu tako blistavu zvezdu padalicu hteli da bacimo u blato i šutiramo, samo zato što neće da bude zvezda. Baš mi je jedan od ljudi iz muzičke industrije u Londonu, koji je bio i na Robijevom koncertu, pričao kako se njen menadžer Rej, koji je bezuspešno probao sve načine da je spase od same sebe, posle svega prepolovio sa kilažom i još uvek se nije oporavio", otkrio je kedan od čelnih ljudi Exita. http://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/sagor-meskovic-zasto-ejmi-vajnhaus-treba-da-dobije-spomen-plocu-na-kalemegdanu/