Претражи Живе Речи Утехе

U Grckoj veliki pozari na vise mesta. ... Attica Fires Ravage Greece WWW.FACEBOOK.COM HELP: https://www.gofundme.com/help-evia-greece The massive Attica fires have approached the towns of Afidnes and Krioneri near Athens in Greece,...

Časopis Lanset: Devet miliona ljudi u svetu godišnje umre od zagađenja Beta, 18.5.2022. foto EPA/KOCA SULEJMANOVIĆ Prema istraživanju objavljenom u naučnom časopisu Lanset, svake godine od zagađenja umre devet miliona ljudi, od čega 75 odsto umre od zagađenja vazduha, javio je danas CNN. Prema nalazima istraživanja, koje je objavio Lansetov Odbor za zagađenje i zdravlje, zagađenje je u celom svetu tokom 2019. izazvalo svaku šestu smrt, što je više od broja poginulih u ratovima i umrlih od malarije, HIV-a, tuberkuloze, droge, ili alkohola tokom te godine. Broj umrlih od zagađenja vazduha i hemijskog zagađenja porastao je za 66 odsto tokom protekle dve decenije. Prema istraživačima, uzroci su nekontrolisana urbanizacija, rast populacije i zavisnost od fosilnih goriva. „Uticaj zagađenja na zdravlje ostao je enorman, a najveći deo tereta nose zemlje sa malim i srednjim prihodima. Uprkos ogromnim zdravstvenim, socijalnim i ekonomskim uticajima, prevencija zagađenja veoma je zapostavljena na spisku tema u vezi sa međunarodnim razvojem“, naveo je glavni istraživač Ričard Fuler. Prema istraživanju, više od 90 odsto smrti od zagađenja desilo se u zemljama sa niskim prihodima i srednjima primanjima koje nisu uspele da zagađenje odrede kao prioritet, poput Indije i Nigerije. Zemlje sa visokim primanjima uspele su da kontrolišu „najgore oblike zagađenja“. Posle zagađenja vazduha najviše života odnosi zagađenje vode, koje je tokom 2019. bilo uzrok 1,36 miliona prevremenih smrti. Sledi zagađenje olovom, pa opasnost od trovanja koje nose određena zanimanja. Novo istraživanje nadovezuje se na izveštaj Odbora iz 2015. godine, nastalog na osnovu podataka međunarodnog istraživanja Instituta za zdravstvenu metriku i evaluaciju. Od 2015. do 2019. godine, smrtonosni uticaj zagađenja na svet nije opao, i predstavlja najveći faktor rizika za bolest i preranu smrt. U istraživanju se navodi da je „nedostatak adekvatne nacionalne ili internacionalne hemijske politike“ dodatno povećalo broj umrlih. „Jasno je da je zagađenje planetarna pretnja, i da njeni pokretači, raširenost i uticaj na zdravlje prelaze lokalne granice i iziskuju globalni odgovor“, rekla je Rejčel Kupka, koautor istraživanja i izvršna direktorka Globalne alijanse za pitanja zdravlja i zagađenja.

Pre 80 godina, 5. decembra 1931. godine, po nalogu Josifa Staljina u Moskvi je dignut u vazduh glavni hram Ruske pravoslavne crkve – Hram Hrista Spasitelja. On je izgrađen kao spomenik hrabrosti ruskog naroda u borbi protiv Napoleonove invazije. Svečano osvećenje Hrama održano je 26. maja 1883. godine, na dan Voznesenja Gospodnjeg. Nakon Oktobarske revolucije 1917. godine, nova vlast je krenula u ideološku borbu protiv crkve. Uredbom sovjetskih vlasti „O odvajanju crkve od države i škole od crkve“ dvadesetih godina prošlog veka, stotine crkava i manastira u Rusiji je ili srušeno ili pretvoreno u domove kulture, zatvore, skladišta i objekte za razne namene. Slična sudbina zadesila je i Hram Hrista Spasitelja, kada je doneta odluka o izgradnji Palate Sovjeta. Palata je istovremeno trebalo da bude spomenik Lenjinu, Kominterni i SSSR-u, i zato je bilo važno da se nalazi na uzvišenju, kako bi se mogla videti izdaleka. Staljin je 1931. godine našao rešenje – odlučio je da glavni hram u zemlji bude srušen, a da na njegovom mestu bude podignuta „glavna“ zgrada. Prema projektu arhitekte Borisa Jofana, trebalo je izgraditi džinovski toranj, krunisan ogromnom statuom Lenjina koji rukom pokazuje na put ka svetloj budućnosti. Palata, čija je projektovana visina bila 415 metara, trebalo je da bude najviša zgrada ne samo u Moskvi, već i u celom svetu. Godine 1932. sto dvadeseta godišnjica rata s Napoleonom poklapala se s petnaestogodišnjicom Oktobarske revolucije i desetogodišnjicom osnivanja SSSR-a. Sovjetsko rukovodstvo je želelo da obeleži ta dva događaja početkom izgradnje velikog spomenika. Formirana je komisija koja je procenila umetničku vrednost predmeta, fresaka, bareljefa i skulptura u Hramu. Na neverovatno kratkom spisku umetničkih dela koje treba sačuvati našli su se fragmenti fresaka, deo crkvenog pribora i nekoliko bareljefa, koji su prebačeni u muzeje, a sve ostalo je uništeno. Polovinom 1931. godine počelo je rušenje Hrama. U avgustu je područje oko hrama ograđeno, a u jesen je demontaža zgrade već bila u punom zamahu. Radovi su izvođeni u velikoj žurbi: pozlaćene ploče sa krova i kupola su bacane odozgo, razbijane su skulpture. Sa kupole Hrama pao je krst, ali sama kupola je ostala zaglavljena u armaturi. Kada su shvatili da nije moguće rastaviti zgradu do temelja, doneta je odluka da hram bude dignut u vazduh. Prva detonacija nije srušila hram, pa je dodato još eksploziva. Hram Hrista Spasitelja konačno je pao 5. decembra 1931. godine u 12 sati. Mermerom iz hrama obložene su stanice metroa Kropotkinska i Ohotni rjad, a klupe su ukrasile stanicu Novokuznjecka. Deo ploča sa imenima heroja iz Domovinskog rata 1812. godine usitnjen je i posut po stazama moskovskih parkova, a deo je iskorišćen za završnu obradu gradskih zgrada.

Na današnjem zasedanju generalne skupštine Svetske turističke organizacije Ujedinjenih nacija u Madridu, Mokra Gora je proglašena za najbolje turističko selo sveta. Za ovo prestižno priznanje apliciralo je više od 170 sela iz 75 zemalja sveta. Mokra Gora, je živopisno planinsko selo koje se prostire između planina Tare i Zlatibora, obiluje prirodnim ambijentom pejzažnih lepota, a Šarganska osmica, Drvengrad i termalne vode su glavna obeležja ovog sela koje postaje sve značajnija turistička destinacija, sada već na svetskoj turističkoj mapi. Povoljni uslovi za život i infrastrukturna opremljenost bili su takođe značajni podaci koji su uticali ne samo na odluku već pre svega i uslov za apliciranje za ovakvu titulu. Ovo značajno priznanje, doprineće da turizam postane još snažniji pokretač ruralnog razvoja, unapređenjem uloge turizma u vrednovanju i očuvanju mokrogorske ruralne zajednice uz očuvanje prirodnih i kulturnih vrednosti. Pored Mokre Gore, za najlepše turističko selo sveta, iz Srbije su konkurisala i sela Gostilje i Tršić, a za koje god da ste „navijali“ – vest da je jedno srpsko selo proglašeno za najbolje je ogroman podstrek za dalji razvoj seoskog turizma u Srbiji. ,,Mokra Gora u Srbiji je sa razlogom proglašena za jedno od najboljih turističkih sela 2021. godine u svetu. Svetska turistička organizacija prepoznala je Mokru Goru kao izuzetan primer ruralne destinacije sa ogromnim potencijalom za unapređenje seoskog turizma. Mokra Gora je turističko selo koje neguje kulturu i čuva tradiciju, slavi raznolikost, pruža mogućnosti za razvoj održivog turizma i čuva biodiverzitet”, rekla je ministarka trgovine, turizma i telekomunikacija Tatjana Matić. Ona je dodala da je Mokra Gora selo koje je dočekalo svoj „novi život“ u 21. veku i da zahvaljujući jedinstvenoj Šarganskoj osmici, kao i gradu Mećavnik – Drvengrad, predstavlja turističku atrakciju u Zapadnoj Srbiji koju godišnje poseti veliki broj turista iz zemlje i sveta. https://nova.rs/magazin/putovanja/srpsko-selo-proglaseno-za-najbolje-na-svetu/?ref=fbnova&fbclid=IwAR1XxgKWtB9MdIqMWsYmt-DwfOpdXkeBLlCE3atBT_GelvX5gqum4sGkpjs

Gostilje, selo koje je od centra Zlatibora udaljeno oko 25 km, poznato je po vodopadu na toku Gostiljske reke, ali i vilama koje su baš ovaj dragulj prirode, kako legenda kaže, odabrale za svoju igru. Ovo selo, zbog svojih prirodnih lepota, čija kruna je upravo gostiljski vodopada, ušlo je u izbor za najlepše turističko selo sveta. Zajedno sa Mokrom Gorom i Tršićem, Turistička organizacija Srbije ga je kandidovalo kod Svetske turističke organizacije Ujedinjenih nacija. Gostiljski vodopad je vekovima bio tu gde jeste, ali do pre dvadesetak godina, sem meštana, malo ko je znao za njegovu lepotu, pogotovo za činjenicu da baš on može biti zamajac za razvoj turizma u ovom selu. Danas je postao neizbežna lokacija koju obilaze turisti Zlatibora, mesto divljenja, uživanja i klanjanja prirodi. Vodopad visok oko 20 metra, gde sa krečnjačke litice pada Gostiljska reka na 1.400. metru svog toka, pruža zadivljujuću sliku koja ostavlja bez daha. Do sliva u reku Katušnicu, Gostiljska reka se spušta slapovima, virovima i manjim vodopadima na dužini od oko 350 metara. Upravo taj deo toka reke, zajedno sa vodopadom, predstavlja izuzetno hidrološko bogatstvo u netaknutoj prirodi i lokaciju zbog koje desetune hiljada turista, a svake godine sve više, dolazi da okom ugleda i svim čulima doživi tu bajku prirode. Foto:Slavica Panić/Nova.rs Poseban doživljaj je u letnjim mesecima kada posetioci dolaze da osete svežinu kapljica koje vodopad raspršuje ali i da se uređenom stazom spuste niz dalji tok reke. Priroda je čarobna duž svakog metra, tok koji je voda odabrala, krivudav i slapovit, samo je priroda mogla da osmisli i uredi. Sem onoga što priroda nudi, u ovom delu toka Gostiljske reke, nema nikakvih dodatnih sadržaja a sve što bi i promenila ljudska ruka bio bi zločin. Na svu sreću to nije ni moguće jer ovaj prostor, od vodopada pa dalje tokom, pripada Parku prirode Zlatibor. Ono što neizostavno prati prirodnu lepotu gostuljsku, jeste i legenda o vilama koje se igraju oko vodopada i o kojima se vekovima raspredaju priče. Nema Gostiljca koji od svojih predaka nije čuo priču o vilama ali nismo čuli za onog ko ih je zaista i video. Ako vile postoje, onda je sasvim sigurno da to i može biti njihova teritorija, nestvarno lepa kao što legenda kaže da i vile jesu. Foto:Slavica Panić/Nova.rs „Postoji legenda da se noću pod vodopadom kupaju vile, čije čini večno vežu zaljubljene. Ako momak i devojka prođu iza vodopada, pričaju Gostiljci, pratiće ih ljubav i cvetaće do kraja života. Pričali su o tome stari meštani, legenda se prenosila sa kolena na koleno, oni najhrabriji bi noću dolazili da se u legendu uvere ali novih iskustava sa vilama odavno nema. Ipak zaljubljeni sa verom dolaze da svoju ljubav učvreste baš ovde, verujući da vile postoje, što niko sa sigurnošću ne negira. Mi smo zbog toga pored vodopada napravili i platformu, jer ovo je mesto veridbi i venčanja koja su sve češća pored vodopada“, priča za Nova.rs Ljubiša Todosijević iz turističkog udruženja Gostilje.

Opet se teško diše - Beograd se posle nekoliko dana vetra i nešto kvalitetnijeg vazduha danas opet popeo na neslavno prvo mesto po zagađenosti. Naš glavni grad meri neverovatnih 253 PM čestica i skoro ceo dan drži "postolje". "Veoma nezdravo" - to je oznaka koja stoji uz našu prestonicu, a sve promene u zagađenju možete pratiti na "Blicovom" vidžetu "Zagađenje vazduha". Beograd je ljubičast, ali ni drugi gradovi u Srbiji nisu ništa bolji i gotovo svi gradovi koji imaju problem sa zagađenjem i danas su crveni i u kotegoriji "nezdravo". Tu se trenutno nalaze i Valjevo i Kosjerić, ali i Pančevo, Beočin, ali i Subotica, Niš i Smederevo. Među prvih deset na svetu po zagađenosti vazduha nalazi se i Sarajevo na šestoj poziciji, Sofija je na sedmoj, a Skoplje na devetom mestu. Da li su ove alarmantne brojke zagađenja vazduha u našoj zemlji i okolini razlog da se proglasi vanredno stanje? Ili ćemo, kao po običaju da se molimo da košava učini svoje. https://www.blic.rs/vesti/drustvo/opet-smo-neslavno-prvi-beograd-vodi-na-listi-najzagadenijih-gradova-na-svetu/wwtnze5

U poslednjih 20 godina na Islandu je drastično smanjeno konzumiranje alkohola, droga i pušenja. 20 godina ranije, Island je bio jedna od najproblematičnijih država u Evropi po ovim pitanjima, pre uvođenja sistemskih mera brige o mladima. Procenat petnaestogodišnjaka i šesnaestogodišnjaka sa Islanda koji su prethodni mesec bili pijani 1998. g. je bio 42%, a 2016. g. taj procenat je iznosio samo 5%. Procenat mladih koji su u istom periodu koristili marihuanu je opao sa 17% na 7%. U slučaju pušenja, u istom periodu konzumiranje cigareta je opalo je sa 23% na samo 3%. Manje ili veće korišćenje alkohola, droga i pušenja je u vezi sa našim odnosom prema stresu – kako se nosimo sa stresnim situacijama Američki profesor psihologije Harvey Milkman je početkom devedesetih godina u svojoj doktorskoj disertaciji na osnovu istraživanja došao do zaključka da zavisnici od heroina i amfetamina koriste ove supstace da bi na različite načine pokušali da se izbore sa stresom. Načini borbe sa stresom kod mladih praktično predstavljaju „ulaznicu“ u različite vrste zavisnosti, uključujući i zavisnost od pušenja, droga i alkohola. U poslednje vreme mladi postaju zavisni od kompjutera, interneta, mobilnih telefona… Nakon objavljivanja pomenute doktorske disertacije, profesora Milkmana je angažovao Nacionalni institut za bolesti zavisnosti od droga u SAD, da kao jedan od istraživača pomogne u sistemskom rešavanju problema zavisnosti dobijanjem odgovora na sledeća pitanja: Zašto mladi počinju sa upotrebom droga? Zašto nastavljaju da da ih koriste? Kada mladi dolaze do stadijuma da postaju zavisni od droga? Kada prestaju da koriste droge? Kada se ponovo vraćaju drogama? Rezultati ovog istraživanja doveli su do državnog granta od preko milion $US u 1992. g., finasiranjem projekta „Samo-otkrivanje“, koji je za osnovu imao potencijalno rešenje problema zavisnosti: Istraživanje je pokazalo da razlozi za nastavak korišćenja supstanci koje vode u zavisnost imaju veze sa hemijskim promenama u mozgu koji generišu ove supstance. Zavisnost se razvija upravo željom za ponavljam tih promena u mozgu. Ideja za projekat „Samo-otkrivanje“ je bila – kako prirodnim putem da mladi proizvedu pozitivne promene u mozgu (bez korišćenja stimulansa), i kako oko ove ideje stvoriti društveni pokret. Kreirani program lečenja je bio namenjen mladima koji ispoljavaju različite vrste zavisnosti. Aktivnost po izboru (ne dosada) i učenje veština življenja – donose promene u životu Mladima koji su pristupali programu nije rečeno da se radi o vrsti lečenja od zavisnosti, već je predstavljen kao program edukacije gde mladi mogu da nauče ono što ih interesuje – muzika, ples. umetnost… Ideja je bila da se različitim vrstama aktivnosti kod mladih produkuju pozitivne promene hemije u mozgu, kao zdrava alternativa stimulisanim promenama koje podstiču zavisnost. Paraleleno sa ovim programom edukacije, mladi su išli na treninge iz oblasti usvajanja pozitivnih životnih veština, sa fokusom na unapređenje načina razmišljanja mladih o sebi i svom životu, kao i o načinima unapređenja odnosa sa drugim osobama. 1991. g. na osnovu rezultata svog istraživanja profesor Milkman je bio pozvan na Island da podeli svoja saznanja i ideje iz ove oblasti. U gradu Tindar je bio angažovan kao konsultant u centru za lečenje zavisnosti adolescenata, sa idejom da pomogne u kreiranju programa koji će omogućiti deci da rade nešto drugo, u odnosu na aktivnosti koje ih dovode i zadržavaju u zavisnosti od droga. Kako zaustaviti decu da puše, da piju i da se drogiraju? Inga Dóra Sigfúsdóttir, istraživač sa Univerziteta na Islandu je saznala za aktivnosti profesora Milkmana, i započela je revoluciju na Islandu postavljanjem ključnog pitanja: Kako zaustaviti decu da puše, da piju i da se drogiraju? Na osnovu njene inicijative, 1992., 1995. i 1997. g. urađena su istraživanja odnosa mladih (14-16 godina) prema alkoholu, drogama i pušenjem – što je pokazalo prethodno pomenute tadašnje alarmantne podatke o ponašanju tinejdžera, ali je pokazalo i još nekoliko faktora koji razdvajaju decu koja su postala zavisna od onih koja nisu: Učešće u organizovanim aktivnostima, naročito sportskim – 3 do 4 puta nedeljno. Ukupno vreme provedeno s roditeljima. Osećaj učenika da se o njima vodi računa u školama. Ne ostajanje van kuće u kasnim večernjim satima. U to vreme i na Islandu i u SAD bilo je aktuelnih programa edukacije iz oblasti sprečavanja bolesti zavisnosti za mlade, ali se ispostavilo da ti programi nemaju efekta. Inga i profesor Milkman su hteli da pokušaju da pokrenu program, ali sa drugačijim pristupom… Gradonačelnik Rejkjavika se zainteresovao za ceo projekat, i lobiranjem je doprineo kreiranju Nacionalnog plana za poboljšanje života mladih, pod nazivom „Omladina na Islandu“. Nacionalni plan je kreiran na osnovu podataka iz pomenutog istraživanja i rezultata rada profesora Milkmana. Kako je Island uspeo sistemski da poboljša život omladine u poslednjih 20 godina? Fokus na rešavanje pravih, ne sporednih pitanja Nakon donošenja nacionalnog plana krenulo se u njegovu implementaciju. Karakteristike ovog plana su sledeće: Nacionalni plan nije vodila Država, već je upravljanje programima prosleđeno gradovima i naseljima (decentralizacija upravljanja). Veoma brzo su promenjeni određeni Zakoni. Postalo je nelegalno kupovati cigarete ispod 18 godina, i alkohol ispod 20 godina. Zakonom je zabranjen boravak dece između 13 i 16 godina napolju zimi do 22:00 sata i leti posle ponoći. Veza između roditelja i škola je zakonski osnažena kreiranjem organizacija roditelja u svakoj školi. Država je značajno povećala finasiranje različtih vrsta rekreativnih aktivnosti, sa ciljem kreiranja organizovanog pristupa pozitivnim aktivnostima dece, umesto ulaska u različite vrste zavisnosti. Ova finansiranja uključuju i pomoć siromašnima koji dobijaju posebna sredstva za finasiranje aktivnosti dece. Nacionalna organizacija roditelja „Kuća i škola“ decentralizovano vodi brigu o samim roditeljima dece – kreiranjem i sprovođenjem edukativnih programa za roditelje, i potpisivanjem različitih vrsta ugovora sa roditeljima koji imaju za cilj osnaživanje veze između roditelja i dece. Fokus ovih programa jeste osnaživanje autoriteta roditelja kod dece. Kao rezultat ovog programa, u periodu od 1997. g. i 2012. godine, u uzrastu dece od 15 i 16 godina procenat dece koja često ili skoro uvek provode vikende sa roditeljima se duplirao – sa 23% 1997. na 46% 2012. g. Procenat dece iz ove starosne grupe koja provode svoje vreme na sportskim aktivnostima bar 4 puta nedeljno se povećao sa 24% 1997. na 42% 2012. g. Ovaj primer uvođenja sistemske prevencije u obrazovanje mladih pokazije da kada se smisleno povećaju faktori zaštite mladih (uz efikasnu edukaciju roditelja), faktori rizika povećanja bolesti zavisnosti kod mladih se smanjuju. Napomena: Kreirano na osnovu teksta „Iceland knows how to stop teen substance abuse but the rest of the world isn’t listening„. Dodatno pročitati „Iceland Succeeds at Reversing Teenage Substance Abuse The U.S. Should Follow Suit„.

Slučajnost ili ne, ali knjiga "Izgužvane misli", Branka Golubovića - Goluba, frontmena šabačkih Goblina pojavila se u vreme kad Beogradom ponovno kolaju ulični protesti kontra aktuelne vlasti, a jedna od nosećih pjesama na tim protestima je upravo himna protestnih devedesetih u izvođenju Goblina - "Ima nas". Da li su se devedesete vratile? Teško. Preciznije bi bilo reći da nikad nisu ni odlazile jer, evo, 20 i kusur godina posle, ponovo se prebrojavamo. Pročitamo li, međutim, Golubovu knjigu videćemo ipak da smo malo odmakli. Da, reč je o biografiji ali ne običnoj. Neko neće verovati u kom i kakvom se to vremenu živelo, ali bez obzira na to Golubu treba verovati jer, verujte nam, brutalno je iskren, a ta iskrenost vidljiva je u samoj knjizi. Golub se već godinama nalazi u raznim humanitarnim misijama po dalekom istoku, a dolasci u Srbiju su retki. "Način na koji funkcionišem je specifičan. Nalazim se na drugim kontinentima i koristim svaku priliku da dođem ovde. Sad sam zakačio šest dana što je iskorišteno za rad na novom materijalu i albumu ali i da se radi na promovisanju knjige", kaže nam Golub na samom početku razgovora. Branko Golubović Goblin (FOTO: Facebook/Goblini/Wood) Kad si počeo da radiš na knjizi? - Počeo sam da pišem 2011. godine. Ljudi koji pročitaju knjigu će znati ko je Steva Berlinac, koji je zadužen za najveće hitove sa albume "U magnovenju". On je i napisao tekst za tu pesmu, za "Ona misli da zna" ... Krenulo je od njega, prenelo se na Vladu Kokotovića, na basistu, a onda se priključio i Vladimir Đurđević, dragi prijatelj benda. Oni su mi ubacili crv u mozak i vršili pritisak. Njima je dozvoljeno da vrše pritisak na mene i da me dovedu dotle da počnem da skupljam priče, skice, stvari koje su nam se dešavale, a onda i da krenem razmišljati kako stvari da povežem u celinu, u roman. To se desilo 2015. godine kad sam shvatio na koji način to da uradim i onda je počelo pravo pisanje knjige. I trebalo je vremena za to, zbog posla, dece ... Spomenuo si da je reč o romanu. Zaista ima elemenata jer nije reč samo o običnoj biografiji. Postoje delovi u kojima si ti narator, ali ne učesnik. - Mi smo bend koji ovisi o komunikaciji i sve je komunikacija kod nas. Kad to zamre onda nastaje problem. Tad je bend u krizi, ali ne samo bend nego i prijatelji oko nas. Nije mi bilo teško da dođem do tih ličnih zapažanja, ideja ljudi u vezi sa nekim određenim događajem i emocija koje su u tom trenutku bile proizvedene jer sam od njih dobijao te informacije. To mi je dalo šansu da izađem iz tradicionalnih, standardnih okvira spisateljstva, da ne moram da se držim osnovne logičke linije kao "ja pripovedač", ili sveznajući pripovedač nego da kombinujem te dve stvari. Nešto što nisam ja izmislio. Time su se bavili Wim Wenders i Peter Handke kad su radili na scenariju za određene filmove. To je najinteresantniji način da se ova knjiga ispriča. I pored toga što se postavljam u ulogu pripovedača imam slobodu i da malo više uđem u priče gde se ne očekuje od mene da ulazim, da opišem šta ljudi rade. Zašto to onda ne bih podelio sa čitaocima? S obzirom na dužinu i specifičnost knjige da li si imao problema sa pronalaskom izdavača? - Nisam. Više sam imao problem sa odlukom koji će biti najbolji izdavač za ovu knjigu. Krenuli smo sa idejom da knjiga ide kroz standardne izdavače međutim pojavio se problem vezan za obim knjige. To je jedino gde je trebalo da se pregovara sa određenim izdavačima. Tražili su da nađemo neki kompromis. Ali, nakon svih godina rada na knjizi i iz nekog emotivnog aspekta koji postoji kod mene, a radi se o nečemu što je deo mog života, nisam bio spreman da napravim kompromis. Onda se pojavio Pera Janjatović koji je rekao da ne vadimo ni stranicu. To me kupilo, a na sve to sa Janjatovićem, čovekom koji stoji iza Dallasa ovde, imamo dugu saradnju preko 20 godina. Postoji i poverenje i prijateljstvo. Nijednog trenutka se nisam pokajao što je ova knjiga izašla za Dallas Records. "Moja odluka je bila da neke stvari ostanu samo naše, jer su tako slađe" (FOTO: Lupiga.Com) Izgleda mi kao album, kad pogledam naslovnu, ali znajući kakvog sadržaja ima primećujem da nedostaje napomena: Explicit Lyrics. - Nemamo mi mnogo toga, a? Kad malo razmislim o Goblinima mnoge stvari su rečene, ali ne u direktnoj formi. Mi smo ipak deca koja dolaze iz nekih normalnih porodica. Nije to kao visoka klasa. To su porodice u kojima su naši očevi i majke imali ulogu nekog ko te uzgaja, ko te odgaja i ko vodi računa o tome da dođeš do neke osnovne kulture i da je preneseš na druge. Toga kod nas nije bilo u toj meri. Ima tu dosta pesama gde ti je sve jasno, kao npr. "Bolje soko u ruci". A što se tiče teksta u knjizi, ima tu dosta toga rečenog, ali postoje stvari gde sam povukao granicu. Koliko god ljudi rekli da je ovo knjiga gde se pisac ogolio, to ipak nije tako jer nisam smeo da se ogolim do te mere nego sam smatrao da neke stvari ipak treba da ostanu između nas pet ili deset, u zavisnosti ko je bio sudeonik. Moja odluka je bila da neke stvari ostanu samo naše, jer su tako slađe. Eto, to je jedina razlika u celoj toj priči. Da li bi se složio sa tim da bi možda najbolje bilo opisati ovu knjigu sa: "Ne pokušavajte ovo kod kuće"? - Ili: "pokušajte ovo kod kuće". Knjiga ima dve strane. Sa jedne strane si u pravu jer postoji mnogo toga što ne bi trebalo pokušavati i u startu sam se čak ogradio od njih. Jednostavno se dese u životu. Treba biti pametan pa da to ostane samo epizoda. Nije nam bio cilj da mlađi čitaoci to shvate kao poziv da bi trebalo da konzumiraju narkotike. Ne ponosim se time i verujem da smo više imali sreće nego pameti. Ali postoje stvari za koje tvrdim da treba pokušati kod kuće. Ako smo mi, četiri ludaka 1992. godine u Šapcu, odlučili da napravimo rock and roll bend i u tome uspeli, progurali i proturili svoju priču, a Šabac je u to vreme bio poznat po svemu i svačemu osim po rock and rollu, zašto onda neko drugi bilo gde da živi ne bi postao uspešan – glumac, pevač, slikar, autolimar, pekar ili profesor. Ne pričam da budeš poznat. Ne, nego budi uspešan u onome što želiš i voliš da radiš. Ne postoje granice. Sve je pitanje koliko želiš da zagrizeš i da li si spreman da ideš do kraja. Kome je namenjena knjiga? Onima koji su rasli devedesetih ili novijoj generaciji? - I jednima i drugima. Ovi prvi više sa setom posmatraju knjigu. Interesantna je bila prepiska sa onima koji su rođeni šezdesetih i sedamdesetih, koji su prošli kroz sve ovo i još uvek su im sveže rane po pitanju devedesetih. Oni sa setom na to gledaju. Ljudi su životinje koje imaju taj talenat da izbacuju iz glave loše stvari i da se sećaju samo dobrih, a u tim devedesetima je bilo i nekih dobrih stvari. Radilo se sve i svašta. Dok čitaju knjigu ujedno se i prisećaju toga, a za mlade je to interesantna priča možda čak na granici naučne fantastike, posebno stvari koje sam opisivao u vreme hiperinflacije. Njima je to više neka avanturistička priča i nadam se da veruju u njih, jer je teško poverovati u to da nemaš para da jedeš ceo dan u studiju. Koliko god i danas živeli u nekom siromaštvu, ali ipak jedeš. Mi smo imali dane kad nismo jeli. Mi smo bili momci iz porodica koje su radnička klasa i, da, bilo je dana kad se nije jelo. Koliko su baš te devedesete definisale zvuk, izgled i poetiku Goblina? - Da nije bilo devedesetih ne bi bilo ovakvih Goblina. Goblini su priča koja oslikava život devedesetih koji nije bio ni malo lak. Oslikava ekonomsku situaciju i, ukoliko imaš mozga u glavi, ta situacija te mora terati na neki bunt, a ako te već tera osnovna rock and roll forma bunta je punk-rock. Tu se ljudi povezuju slušajući muziku, a samim tim to formira i tvoju ličnost. Da nije bilo tako ne bi bilo razloga ni za taj bunt. Verovatno bi to bila neka rock and roll priča. Buntovnik, ali uz "sex, drogs and rock and roll". Postoje različite forme bunta, ali definitivno bi to bio zdrav rock and roll, ništa što bi izlazilo van tog okvira. Može li rock and roll biti zdrav ako u njemu nema bunta? - To je jedna od muzičkih formi i po meni nije obavezno da se bavi buntom. Postoji toliko dobrih bendova koji nemaju veze sa buntom, koje se bave temama koje su njima bitne i u kojima se ljudi pronalaze i koje te ne teraju da izađeš na ulicu, podižeš glas, menjaš sistem ili tako nešto. Verujem u to. Uvek sam govorio da je najsretnija zemlja na svetu zemlja u kojoj nema punk-rocka, u kojoj nema bunta, ali trenutno takva zemlja ne postoji. Ne postoji savršeni svet, savršeno uređenje i uvek će neko da bude potlačen – manje ili više. Mi trenutno živimo u nekom svetu gde je većina ljudi potlačena. Kad pričamo o Goblinima pričamo i o Šapcu. U knjizi opisuješ dolazak Alena i Vlade, gitariste i basiste benda, i to iz Karlovca i kad sagledamo to, dolazak u Šabac, nastajanje Goblina je paradigma Srbije devedesetih godina. Prepuna izbeglica koji pokušavaju svoje živote nekako nastaviti. - To je početak kraja. Meni je bilo interesantno da pokažem i predstavim ljudima koliko god da je to bio početak kraja i mnogo života i sudbina je tu uništeno, izmenjeno, da nije baš uvek moralo da stvari idu u nekom negativnom smeru. Dešava se da se iz tog nečega lošeg stvori i nešto dobro, neka nova mogućnost, neka nova opcija. Dok se ne zatvore jedna vrata, ne otvore se druga. Počneš novi život i stvari posmatraš malo drugačije i tražiš svoju šansu. To se desilo nama, a naročito Vladi i Alenu koji su došli iz kompletno neke druge priče, sa nekim drugim iskustvima, živeli u nekom drugom okruženju i družili se sa nekim drugim ljudima. To je meni najinteresantniji detalj. Završetak jedne priče nije nužno kraj već počinje kompletno neka nova epizoda koja će da krene u drugačijem, pa i pozitivnom pravcu. Goblini na predstavljanju knjige (FOTO: Lupiga.Com) Imate to iskustvo funkcionisanja tokom devedesetih, ali i danas. Možeš li usporediti ta vremena? - Ceo proces stvaranja je danas mnogo lakši. Sa jednim prosečnim kompjuterom, par softvera i malo opreme imaš studio koji po tehničkim kvalitetima može da se meri sa određenim brojem studija koje su smatrani vrhunskim studijima početkom 21. veka. Ali postoji druga strana priče. Taj krug: izdavač-bend-publika, pa opet izdavač je prekinut. Pojavilo se dosta elektronskih medija, internet je danas svakodnevica, a tu je i YouTube. Ljudi skidaju i slušaju muziku na taj način da ne osećaju potrebu i ne shvataju da kupovinom određenog produkta podržavaju celu priču. Ne podržavaju bend. Nije se od toga nikad mogla hraniti porodica, ali od prodatog CD-a novac se slivao i u kasu izdavačke kuće pa su te pare mogle da se ulože u nove bendove, vrtile se u krug. U jednom trenutku je to prekinuto. Nema više te prodaje. Mi posmatramo album kao kompletnu priču. Jedna pesma sa albuma ne predstavlja album nego mora da se sluša u kontekstu, po rasporedu koji je napravljen. Stojimo iza toga i u ovom trenutku upravo zbog toga što taj CD kao produkt nije shvaćen kao nešto što je vredno, ljudi to ne kupuju, a samim tim što ne kupuju suludo je da se otvara izdavačka kuća. Onda je tu cela priča prekinuta i bendovi imaju problem. Tokom devedesetih su uz izdavače bili mediji, a tu mislim na tri osnovna medija - TV, radio i novine - bez toga nema života. Oni danas imaju drugačiji pristup ljudima, imamo Instagram, Facebook, Twitter ... Tebe na instagramu prate oni koji te prate jer znaju ko si. Kad sam se ja pojavljivao na nekoj mainstream televiziji samim tim što sam na takvom mediju postojala je mogućnost da se zakači neko ko nema veze o tome ko su Goblini. Tako se gradila baza ljudi koji slušaju bend. Mi smo imali mogućnost da širimo tu bazu dok današnji bendovi nemaju takvu mogućnost. Imaju lakšu mogućnost da se predstave bazi, ali bazu predstavljaju oni koji već znaju taj bend i teško je da probiju tu barijeru. Svjedoci smo i danas protesta Beogradom, ali i drugim gradovima. Vaša pesma je i dalje puštana. "Ima nas". Imponuje li to a koliko ukazuje na problem nedostatka bendova koji bi mogli nastaviti tu vrstu tradicije? - Ima bendova izuzetno dobrih, koji su kvalitetni. "Ima nas" je pesma koja je za vreme devedesetih, pored "Ustani i kreni" bila okosnica te neke set liste koja se vrtela tokom protesta. To je pesma koja nosi i motiviše ljude da krenu na ulicu i da neke stvari menjaju. Imponuje mi, ali mi je draže što ljudi shvataju tu pesmu na takav način i što ona budi pozitivu i želju za promenama, pre nego što je to moja pesma. Nadam se da će se iskoristiti za dobre svrhe. Osećao bih se loše da znam da neki loši ljudi stoje iza svega toga. Kako si se osećao nakon 5. oktobra? Da li si osećao da se koristila u dobre svrhe? - Ti ljudi koji su koristili tu pesmu nisu iskoristili svoju politiku u najbolje svrhe. To boli. Imali smo velika očekivanja i smatrali smo, ne samo za rock and roll, nego umetnost uopšte, da će sa takvim ljudima doći bolje vreme. Nismo mi tražili ništa da nam se servira nego da ćemo samo dobiti dovoljno medijskog prostora da možemo takve stvari da plasiramo među našim ljudima jer je to najbitnije i jer odavde i crpimo inspiraciju. Očekivali smo da će ljudi početi da se vraćaju umetnosti, iskrenoj umetnosti. Mi znamo šta je danas mainstream. To je nešto čega smo se stidili i gadili osamdesetih. To smo očekivali da će se promeniti. Dakle, više medijskog prostora i da ćemo moći da pariramo tim ljudima. Desilo se nešto još gore. Strašno je reći, ali mi nikad nismo imali više medijskog prostora nego za vreme Miloševića. On nije shvatao koliko je to opasno, a onda kad smo sa te dve ANEM turneje ("Izađi na crtu" i "Upotrebi ga") poprilično doprineli da se promeni vlast onda su oni koje smo doveli na vlast shvatili koliko mi možemo da predstavljamo opasnost. Čitava ta urbana, reakcionarna strana populacije je onda odlučena da se uguši jer su oni drugi mnogo bezopasniji. Odvedi ih u rakija bar i pusti im cicu u miniću i bog da te vidi. Ko još razmišlja o izlasku na ulicu. Dopustili ste da se baš "Ima nas" koristi i u Lupiginoj crowdfunding kampanji. Zanimljivo je da ste i vi sami imali kampanju prikupljanja novca za svoj drugi album, ali tada pojam "crowdfunding" nije bio ni izmišljen? - Nas je oduvek odlikovala inventivnost. Oduvek smo bili ekipa koja, kad bi se našla pred problemom, tu ne bi stajala. Mi smo uvek gledali kako da rešimo taj problem i u tom trenutku je to bilo to. Shvatili smo da postoje neki ljudi koji su spremni da podrže tu neku priču i krenuli smo u kampanju. Probali smo i shvatili da to funkcioniše. Mislim da je to sjajna ideja. Danas je izuzetno bitno da oni koji imaju malo više u džepu, paricu koju će svakako potrošiti, a jedno pivo više mu ništa neće značiti, da ga uloži za nekoga kome bi te pare dobro došle. Verovatno ćeš i ti uživati i imati koristi od toga. To su izuzetno bitne stvari. Dejan KOŽUL

U našem regionu nalazi se država koja je dobila međunardno priznanje za ekologiju i održivost. Ujedinjene nacije su 2017. godinu proglasile za međunarodnu godinu održivog razvoja turizma. Zemlja koja je dobila najviše bodova u svim kategorijama i time dobila titulu pobednika je Slovenija. Titula “najodrživije” zemlje došla nakon što je utvrđeno da Slovenija ispunjava 96 od 100 indikatora održivosti. Većina visoko rangiranih zemalja imala je oko 80 zadovoljenih indikatora. Neki od njih su briga o okolini i klimatskim promenama, biodiverzitet, kulturna autentičnost i druge. Ova vest mnoge nije iznenadila zbog toga što je slovenačka prestonica dobila titulu najzelenijeg grada Evrope 2016. godine. Ova nagrada je došla kao rezultat napornog rada vlade koja je uvela skup ekoloških mera i zakona. Jedan od njih je i da se otpad mora, još u najranijim fazama, odvajati na plastični, paprini i bio-otpad. Time je osigurano da se trećina otpada proizvedenog tokom godine reciklira. Uvođenjem javnih bicikli, autobusa koji korsite prirodni gas i zabranom vožnje automobila po centrima većih gradova, Slovenci su uspeli da drastično smanje emisiju štetnih gasova. Prirodni gas se takođe koristi za grejanje stambenih prostora. Podaci pokazuju da oko 500 metara kvadratnih ima po glavi svakog gradskog stanovnika. Još jedan od razloga zbog kojeg je Slovenija zaslužila pomenutu titulu je i činjenica da je 60 odsto teritorije Slovenije pokriveno šumom. Na to treba dodati i podatak da u Sloveniji postoji 20.000 vrsta životinja i biljaka koji neomtano žive u 40 nacionalnih parkova i rezervata. “Budite ponosni na svoju zemlju i potrudite se da svako mesto u vašoj zemlji bude ponosno i pet godina od današnjeg dana tako što će ostati zeleno, čisto i autentično turistima”, izjavio je Alber Salman na svečanoj cereomoniji dodele nagrada. Izvor: https://www.nationalgeographic.rs/vesti/12238-upoznajte-najcistiju-zemlju-na-svetu.html

U poslednjih 20 godina na Islandu je drastično smanjeno konzumiranje alkohola, droga i cigareta kod mladih, nakon što su uvedene sistemske mere brige. U anketama iz 1998. čak 42 odsto 15-godišnjaka i 16-godišnjaka iz ove zemlje odgovorilo je da u prethodnog meseca bar jednom bili pijani. Koliko su delotvorne bile mere vlade najbolje pokazuje činjenica da je u 2016. taj procenat spao na samo 5 odsto. Broj korisnika marihuane ovog uzrasta smanjio se sa 17 na 7 odsto, a broj pušača sa 23 na samo 3. Kako im je to uspelo? Sve je počelo kad je Inga Dora Sigfusdotir, istraživač sa Univerziteta na Islandu, saznala za aktivnosti američkog profesora psihologije Harvija Milkmana. Milkman je, naime, početkom devedesetih u svojoj doktorskoj disertaciji došao do zaključka da je odavanje porocima kod mladih posledica pokušaja da se izbore sa stresom. Nakon objavljivanja pomenute doktorske disertacije, profesora je angažovao Nacionalni institut za bolesti zavisnosti od droga u SAD, da kao jedan od istraživača pomogne u sistemskom rešavanju problema zavisnosti dobijanjem odgovora na sledeća pitanja: Zašto mladi počinju sa upotrebom droga? Zašto nastavljaju da da ih koriste? Kada mladi dolaze do stadijuma da postaju zavisni od droga? Kada prestaju da koriste droge? Kada se ponovo vraćaju drogama?

Fedor Mesinger je prvi meteorolog u SANU od Drugog svetskog rata. Model "Eta" - čiji je on začetnik i prvi autor - za računanje vremenske prognoze i regionalnih promena klime koristi se u više od 20 zemalja. Jedan je od najviđenijih naučnika numeričke meteorologije i dobitnik više međunarodnih priznanja. Da se zadržimo na ovim detaljima iz njegove biografije, pošto Mesinger ne voli mnogo da govori o sebi. Osim o jednoj temi, ali o njoj na kraju intervjua. Zato krećemo od klime i klimatskih promena, o kojima gotovo niko ne priča. Koliko smo mi u Srbiji kao društvo svesni klimatskih promena i šta nam sve donose? Stanovništvo je, nažalost, vrlo malo svesno šta nam se događa sa klimom. Klima nije više ista kao što je bila. I što pre shvatimo taj globalni fenomen - to bolje za naše društvo. Mnogi ljudi u Srbiji kao da priču o promeni klime vide kao još jednu ujdurmu sveta protiv nas. Imam utisak da naši ljudi ne veruju svetu čak i kad se o klimi priča. I da misle da taj svet jedino od Srbije traži da kupi neku njihovu novu tehnologiju za smanjenje klimatskih problema, a zapravo hoće da nam prodaju maglu. Zašto je to tako? I da li su samo odbojnost prema svetu i nerazumevanje suštine ključni problemi? Prošlog januara bilo je izuzetno hladno na Dunavu. Dunav se zaledio, ne pamtim da se to odavno desilo. A onda vas običan čovek pita: o kakvom globalnom zagrevanju onda ovi govore kada se Dunav zaledio. Radi se, međutim, o razlici između vremena i klime, koju naši građani teško razumeju. Gledano u svetu ukupno, protekli januar je bio veoma topao. Vreme je promenljivo, globalna temperatura postepeno raste i veća je u proseku za jedan stepen nego što je bila u predindustrijskom periodu, negde početkom prošlog stoleća. A taj jedan stepen je veoma mnogo. Pretpostavljam da su vaši čitaoci čuli za Pariski sporazum kojim su se sve ozbiljne zemlje sveta obavezale da se povećanje temperature ograniči na dva stepena. To je veoma urgentan proces, koji je nastao zbog sagorevanja fosilnih goriva, nafte, prirodnog gasa... I ako ovako nastavimo - neće biti dobro za čovečanstvo. Problemi su i što ta dva stepena nisu dovoljna da se kako tako bezbedno osećamo gledajući stotinak godina unapred, kao i što su to spori procesi, tako da povećani ugljen dioksid koji je već sada u atmosferi, uz druge gasove staklene bašte, nema gde da ode, i učiniće svoj dalji doprinos povećavanju temperature čak i kada bismo mogli magičnim štapićem od danas pa nadalje da zaustavimo svo sagorevanje fosilnih goriva na celoj Zemlji. Kad Tramp ne vidi interes da se bavi borbom za smanjenje promene klime, zašto bi klima interesovala naše političare? Jako neprijatna stvar, zato što ne postoje argumenti koji bi opravdali takvu odluku Sjedinjenih Država. Srećom, to je odluka sa sporim dejstvom, kao i odluka koju ne odobravaju više federalnih država SAD, kao Kalifornija, Oregon,Wašington..., pa čak i prave sporazume za ponašanje u pravcu poželjnog smanjenja emisije CO2. Svi hoće da proizvode energiju, ali sa sagorevanjem fosilnih goriva to je put bez povratka. Sagoreli smo već oko jedne polovine fosilnih goriva od količine koja dovodi do povećanja temperature za dva stepena... Problem je što je količina ugljen dioksida u atmosferi povećana za preko 40 procenata u odnosu na onu pre današnjeg industrijskog razvoja, i što to povećavanje uredno napreduje. Možda to nekom ne deluje frapantno, jer ugljen dioskida u atmoseri sada ima samo oko 400 delova na milion. Ali nepobitno je da je sadržaj CO2 veoma bitan za klimu Zemlje. Naime, od veoma toplog perioda klime Zemlje pre oko 50 miliona godina, pa do minimuma temperature za vreme poslednjeg ledenog doba, temperatura blizu tla na Zemlji se smanjila za oko čak 14 stepeni! Nema drugog objašnjenja - za ovo veliko smanjeje temperature od promene sadržaja ugljen dioksida. U SAD je po jednom stanovniku godišnja proizvodnja ugljen dioksida čak 16 tona. Prosečna godišnja emisija po jednom stanovniku Zemlje je oko četiri tone, ni to nije složićete se malo. CO2 apsorbuju okeani, ali to nije baš dobro, jer oni postaju kiseliji, što ne odgovara životu u morima, ribama koje znamo i koristimo. Apsorbuju ga i stene Zemljine kore, ali tu se radi o vremenima reda veličine stotine godina. A ceni se da imamo svega nekoliko decenija vremena, pa da povećavanje temperature ograničimo na ta dva famozna stepena. Bez veoma energičnog smanjenja emisije, koje se ne događa, ozbiljne studije predviđaju za ovaj vek povećanje nivoa mora od oko metar, pa i više. Foto Nedeljnik Kakve promene temperature možemo da očekujemo u budućnosti? Čekaju nas letnje temperature koje kod nas nismo još doživeli. Pre 20 godina za rubriku "Da li znate" u Politici pisao sam da su maksimalne temperature u Beogradu bile mislim 40,3. A nedavnih godina dogodile su se temperature iznad 42 stepena. Kolika je to pretnja? Pobornik sam britanske izreke: dokaz pudinga sastoji se u jedenju. Ali sve je toplije. Poslednje tri godine, temperatura pri tlu zemlje bila je svake godine viša nego prethodne. To se još nikada nije dogodilo od kada postoje meteorološka merenja. To je znak za uzbunu, i to je ozbiljno upozorenje. U kojoj meri je Srbija spremna da odgovori klimatskim izazovima? Situacija u Srbiji je jako nepovoljna. Dve trećine potrebe za energijom omogućavamo sagorevanjem lignita što je najgori mogući izvor energije. Vrlo je neefikasan po količini ugljen dioksida koju napravimo za dati iznos energije. U sagorevanju uglja oslobađa se i živa koja ostaje u vazduhu, čime se narušava njegov kvalitet. Srbija se Pariskim sporazumom obavezala da za 10 odsto smanji emisije ugljen dioksida. Ja ne znam kako će Srbija to da postigne. Nisam primetio da se nešto radi na tom polju. Kad slećete na aerodrome u Beču i tu i tamo Nemačkoj, vi odmah primetite stotine vetrenjača koji proizvode struju na obnovljiv način. To jeste skupo, i primereno je možda uglavnom bogatijim zemljama, ali kod njih očigledno postoji ta opšta svest da se enegrično krene u nove procese proizvodnje energije. Kod nas još nema te svesti. Ko je odgovoran za takav pristup? I našu takvu svest o klimatskim promenama? Vi to znate bolje od mene. U mnogim zemljama postoje ministri za promenu klime ili ministri za održivi razvoj. A kod nas? Političari svuda po prirodi stvari žele narodu da govore samo pozitivne stvari, a ovde se radi o tome da bi trebalo da govore o uvođenju formalno skupih stvari. Ali to je samo na prvi pogled, formalno, skuplje. Dugoročno, pa i u pogledu uticaja na zdravlje - nije. A buđenje svesti naroda o klimi nažalost po prirodi stvari teško može da donosi neke političke poene. Pa kad Tramp ne vidi interes da se bavi borbom za smanjenje promene klime, zašto bi klima interesovala naše političare? Ali zato uništavamo budućnost naših unuka, koji će bojim se platiti cenu za sve što danas ne budemo uradili u suočavanju sa klimatskim promenama. Dotiče li vas politika? Čovek mora unekoliko da prati politiku, ali ne treba da pretera ako ima drugu profesiju kojom se bavi. Šta je tu sve moguće, dovoljno je pogledati jednu Ameriku - ko može da poredi Kartera i Trampa, a obojica su izabrani od manje-više istog naroda. Ljudi u Srbiji priču o klimatskim promenama vide kao još jednu ujdurmu sveta protiv nas. Ne veruju svetu čak ni kad se o klimi priča Imate li utisak nas laika da više ne postoje četiri godišnja doba, nego samo leto i zima? Ne verujem utiscima, verujem brojevima. A brojevi kažu: kada pogledate dijagrame jasno vidite da temperatura definitivno raste. Bilo je i nedavno ljudi koji su stručnjaci, ali nisu verovali u globalno zagrevanje. Danas se rekao bih meteorolozi u svetu spore samo oko toga da li se globalno otopljavanje usporilo, ili nije. Ima i jedna studija koja zaključuje da se globalno zagrevanje atmosfere pri tlu usporilo, ali da se u otprilke istom iznosu količine toplote zagrevanje okeana i topljenje leda ubzalo. Što se tiče reakcije široke publike, možda je dobar primer Koljčickog koji je bio laik, neškolovan za posao. Njegove prognoze nisu imale provereno naučno utemeljenje, ali ljudima su se one tipično dopadale. Naravno, Koljčicki je možda mislio da njegove prognoze imaju ispavan osnov. To možda više govori o psihologiji naroda. Problem je što prognoza nije kao lek za rak, pa ako propisujete lek koji ništa ne vredi, biće uočljiva šteta. I pojaviće se zakon koji će delatnost sveta koji se bavi ovakvim "lekarstvom" zabraniti. Kakav je danas status akademika u Srbiji? U mnogim naučnim discipinama imate nekog akademika ili stručnjaka koji je u svetu priznat i poznat. Ugled u egzaktnim naukama se postiže na svetskoj pozornici, a ne u Srbiji. Nauka je međunarodna i ako hoćete da uradite nešto zapaženo, to onda svet treba da vidi. A postati član SANU je rezultat uspeha u poslu, ali malo je i stvar sreće. Ima mnogo vrednih ljudi sa odličnim naučnim radovima koji nažalost nisu u SANU. Zavisi i od glasanja u Akademiji, koje je tajno. Tu svakako ima i problem što će svet pre glasati za nekog čije rezultate razume, bliski su mu, što favorizuje one discipline koje su već zastupljene u Akademiji. Ograničenje broja članova odeljenja na 25, usvojeno na prošlogodišnjoj Skupštini, trebalo bi da ograniči uticaj ovog faktora. Velika je u svakom slučaju počast biti akademik. Sledeće godine očekuju nas izbori u Akademiji... Naš predsednik Vladimir Kostić uložio je veliku energiju da se uspostavi ravnoteža između odeljenja u Akademiji. SANU u društvenim naukama ima samo šest članova, a u odeljenju za matematku, fiziku, i geo-nauke, kao i medicinskom, više od 20. Ja podržavam Kostića, ali to nije lako ostvariti. Čitate li Dostojevskog? Dobio sam ime po Dostojevskom. Zato vas i pitam? Moja mama je predložila ime. U kući mojih roditelja se mnogo čitalo. Književnost, klasična muzika preko radija, opere, knjige su bili na prvom mestu. Da li vas je ime odredilo - da budete bliži Rusiji nego EU u toj klackalici Srbije? Kultura i književnost su svetske, a ne nacionalne kategorije. Moja mama je volela Dostojevskog, ali znala je na pamet pesme Eriha Marije Rilkea, i mnoge druge, mađarske na primer, tako da sam na isti način svakako podjednak poštovalac i evropske i ruske i uopšte svake kulture. Kada je Andrić dobio Nobelovu nagradu, moj tata, tada beznadežno bolestan, živnuo je za poduže vreme, čitajući koliko može ponovo njegovo ovo ili ono delo. Neostvaren san mu je bio da sa knjigom "Na Drini ćuprija" pređe preko stvarne ćuprije. Nenad ČALUKOVIĆ

Ukoliko se bilo kojim povodom ljubitelj avijacije nađe u Moskvi, a najbolja prilika za to je poseta Međunarodnom avio-kosmičkom salonu MAKS, jedno od obaveznih mesta na koje treba otići je Centralni muzej Vojno-vazduhoplovnih snaga (VVS) Monino. Muzej, koji se nalazi 38 km istočno od Moskve, smešten je pored bivše Vojne Akademije VVS ’’Jurij Gagarin’’, na nekadašnjem vojnom aerodromu Monino. Jedan je od najvećih muzeja avijacije na svetu i najveći u Rusiji u kome je između ostalog izloženo oko 173 vazduhoplova. Satelitski snimak Monina. Gradnja vojnog aerodroma Monino započeta je 1928., dve godine kasnije radovi su završeni da bi 1932. godine tu bili stacionirani prvi teški bombarderi TB-3. Od 1940. u Moninu je bila stacionirana Vojna akademija komandnog kadra VVS a 1941. godine na njemu je formirana 3. bombarderska divizija za dejstvo na velikim daljinama sa bombarderima DB-3, TB-7 i ER-2 (Jer-2, DB-240). Aprila 1943. je u okviru Vojne Akademije formiran školski puk koji je tri godine kasnije preimenovan u mešovitu avijacijsku diviziju sa lovačkim, jurišnim i bombarderskim pukom i samostalnom transportnom eskadrilom. Zbog nepostojanja perspektive daljeg razvoja baza je zatvorena 1956. godine a avijacijska divizija rasformirana. Aerodrom je zatim predat na upotrebu Centralnom muzeju VVS koji je osnovan 28. novembra 1958. sa samo 5 aviona a na aerodromu Monino je otvoren 23. februara 1960. godine kada je u svojoj kolekciji imao 14 vazduhoplova. Vojna akademija VVS ’’Jurij Gagarin’’ za čije je formiranje muzeja neposredno vezano, zatvorena je 2011. godine. U 1970. godinu muzej je ušao sa 40vazduhoplova a današnji oblik, uz određene uglavnom manje izmene, je definisan 1990. Do Monjina se iz Moskve može stići na više načina, vozom sa stanice ’’Jaroslavski vokzal’’ (metro stanica ’’Komsomolskaja’’), autobusom broj 322 koji saobraća na liniji Moskva-Noginsk i kombijem, popularnom ’’maršutkom’’ broj 362 od moskovske autostanice Šćelkovskaja. Radno vreme sredom, četvrtkom i petkom je od 9:30 do 17 časova uz pauzu od 13:30 do 14:15, subotom i nedeljom radno vreme je od 9 do 14 časova a ponedeljak i utorak su neradni dani. Bilo kojim gradskim prevozom da dolazite, do muzeja će se morati pešačiti, od železničke stanice oko dva kilometara. U muzeju smo videli vrlo malo zaposlenih, po dostupnim informacijama trenutno ih ima samo pet. Stanje napolju izloženih aviona i helikoptera se kreće od solidnog do sasvim dobrog međutim ima i onih koje bi trebalo obnoviti a to nije lak posao jer ih ima mnogo. Pri restauraciji eksponata pomažu uglavnom entuzijasti različitih profesija među kojima ima i maketara a u poslovima remonta i sređivanja vazduhoplova pomagale su i kompanije ’’Iljušin’’ i ’’Tupoljev’’. Muzej godišnje poseti oko 150 hiljada ljudi a u njemu su poslednjih godina boravile političke i vojne delegacije iz preko 80 zemalja sveta. Većina vazduhoplova se nalazi na otvorenom (površina oko 20 hektara) a osnovna infrastruktura se sastoji iz tri objekta, jedne zgrade i dva hangara, ukupne površine oko 5500 m². U zgradi u kojoj se nalazi biletarnica i prodavnica suvenira, postavka, koja je smeštena u 6 soba, obuhvata period od početka 20. veka pa sve do Drugog svetskog rata. Deo posvećen avijaciji u carskoj Rusiji / Foto: Živojin Banković, Tango Six U centru fotografije aerostat od metala čuvenog Konstantina Ciolovskog / Foto: Živojin Banković, Tango Six U ovom odeljku, koji je odlično uređen, nalazi se mnoštvo fotografija, spisa, dokumenata, uniformi i lične opreme avijatičara, avionskih motora, maketa i modela vazduhoplova, opreme za balone i dirižable. Sve je to propraćeno sa dobro urađenim panoima na kome se mogu pročitati najinteresantnije informacije iz ruske vazduhoplovne istorije. Kutak posvećen Mihailu Nikiforoviču Jefimovu, dominira model aviona Farman-IV / Foto: Živojin Banković, Tango Six Posebno mesto zauzima kutak posvećen prvom ruskom avijatičaru, Mihailu Nikiforoviču Jefimovu (1881-1919) koji je 1908. i 1909. godine bio i prvak Rusije u motociklizmu a 1909. godine u Odesi imao i svoj prvi let na jedrilici. Iste godine je uz finansijsku pomoć barona I. Ksidiasa otišao u grad Murmelon, Francuska na obuku za pilota. Bio je jedan od talentovanijih učenika i njegovom obukom se bavio lično Anri Farman. Svoj prvi samostalni let na avionu Jefimov je imao već 25. decembra 1909. godine kada je sleteo nakon čitavih 45 minuta u vazduhu. Diplomu aerokluba Francuske broj 31 dobio je 15. februara 1910. godine. Svoj prvi let u Odesi, na avionu Farman-IV, koji je bio prvi javni let aviona u Rusiji, izveo je 21. marta 1910. godine. Početkom Prvog svetskog rata podnosi izveštaj sa zahtevom da ga upute na front a od aprila 1915. nalazi se u vojsci kao letač dobrovoljac u sastavu 32. avijacijskog odeljenja. U ruskom Građanskom ratu borio se na strani Boljševika. Avgusta 1919. prilikom desanta Belogardejaca na Odesu uhapšen je i ubijen. Hangar u kome se nalaze avioni upotrebljavani u Drugom svetskom ratu / Foto: Živojin Banković, Tango Six Odmah uz zgradu koja je posvećena počecima avijacije u Rusiji nalazi se hangar sa temom Drugog svetskog rata a u njega se može ući i iz objekta koji smo prethodno opisali. Tu se mogu videti najznačajniji avioni, lovci i jurišnici na kojima su leteli sovjetski piloti. Ispred svakog od njih se nalazi pano sa taktičko-tehničkim podacima i slikama konstruktora, potom motori i naoružanje koji su ugrađeni u njih, biste i biografije najpoznatijih pilota, asova koji su ih leteli. Lovački avion La-7 / Foto: Živojin Banković, Tango Six Među njima je i lovac Lavočkin La-7 na kome je leteo čuveni Ivan Kožedub, sovjetski as sa najviše ličnih pobeda u Drugom svetskom ratu, sa 62 (po nekima 64) priznata oborena aviona među kojima se nalazi i prvi operativni mlazni borbeni avion na svetu – nemački Me-262. Lovac Jak-9U / Foto: Živojin Banković, Tango Six Zanimljivo da je pored lovca Jak-9U u bojama puka ’’Normandija-Njemen’’ postavljena bista Arkadija Vasiljeviča Fjodorova koji je leteo na I-16, Jak-1 ali je najveći broj od 20 ličnih i 4 pobede u grupi postigao na američkom lovcu P-39 ’’Airacobra’’. Lovac-presretač MiG-3 / Foto: Živojin Banković, Tango Six Bista Aleksandra Ivanoviča Pokriškina nalazi se uz lovca-presretača MiG-3 a ovaj pilot je leteći na tom avionu kao i na Jak-1 i P-39 postigao 59 ličnih pobeda i 6u grupi. Lovci Polikarpov I-15bis i I-16 / Foto: Živojin Banković, Tango Six Jedan od prvih pilota koji su izveli ’’taran’’ u u noćnom vazdušnom boju bio je Viktor Vasiljevič Talalihin čija je bista postavljena pored lovca I-16. Na ovom tipu aviona Talalihin je 7. avgusta 1941. iznad Moskve udario i oborio nemački bombarder He-111, njegov avion se teško oštećen srušio a on je bio povređen. Odmah pored I-16 može se videti i njegov prethodnik I-15bis. Jurišnik Il-2 “Šturmovik“ / Foto: Živojin Banković, Tango Six U nangaru se nalaze dva jurišnika Iljušin Il-2 a pored jednog od njih je bista Mihaila Petroviča Odincova, pilota koji je sa 14 vazdušnih pobeda imao najveći broj oborenih aviona među pilotima jurišnika. Na početku rata leteo je na lakom bombarderu Su-2 a interesantno da je njegov član posade, strelac Dmitrij Novikov, koji je bio sa njim tri godine rata, oborio 8 neprijateljskih aviona među kojima i jedan bombarder. Pored američkog P-39, kod Sovjeta omiljenog stranog lovca koji se nalazio u njihovom naoružanju, stoji bista Dmitrija Borisoviča Glinke koji je leteći na Jak-1 i P-39 oborio 50 nemačkih aviona. Odmah do P-39 možemo videti bombarder za obrušavanje Petjakov Pe-2. U-2VS, laka bombarderska varijanta školskog Polikarpov Po-2 (U-2) / Foto: Živojin Banković, Tango Six Odata je počast i čuvenom 46. gardijskom noćnom bombarderskom puku koji je bio jedan od tri ženska avijacijska puka u Drugom svetskom ratu, poznat i pod nazivom ’’noćne veštice’’, kako su ih Nemci zvali. Ispred aviona U-2VS (LNB) koji predstavlja bombardersku verziju školskog višenamenskog aviona Polikarpov Po-2(U-2) postavljena je bista komandira pešadijskog izviđačkog odeljenja L. Karčeve. Pored Po-2 postavljen je još jedan avion Polikarpova, izviđač R-5. Jedna od mnogobrojnih postavki na otvorenoj izložbi / Foto: Živojin Banković, Tango Six Sledeće što je u muzeju na redu za videti je impresivna izložba na otvorenom na kojoj se mogu videti jedinstveni prototipovi i eksperimentalni avioni. Interesantno je da je dobar deo aviona do muzeja direktno doleteo i, dok je pista bila još u upotrebi, sleteo na pistu aerodroma Monino, da bi zatim bio dovučen do muzeja. Tako je na primer posada sovjetskog putničkog putničkog aviona Tu-144 na aerodrom sletela 1980. godine. Tokom 1990. godine izvršeno je premeštanje vazduhoplova, oni su tada poređani po tome kom Opitno-konstrukcinom birou pripadaju i takav raspored je aktuelan i danas. Određeni broj vazduhoplova se s vremena na vreme sklanja da bi se izvršila njihova obnova. Najveći helikopter svih vremena, Milj V-12, drugi prototip / Foto: Živojin Banković, Tango Six Na samom ulazu izložbe dočekaće vas najveći i najteži helikopter u istoriji vazduhopovstva, džinovski četvoromotorni prototip V-12 (Milj Mi-12, NATO oznaka ’’Homer’’) koji je imao nosivost 30 tona a bio je konstruisan za posebnu namenu prevoza komponenti interkontinetalnih balističkih raketa na položaje raketnih jedinica. Razvoj projekta je započeto 1963. da bi prototip poleteo 10. jula 1968. a prvo međunarodno prikazivanje dogodilo se na Le Buržeu 1971. U muzeju se nalazi drugi opitni helikopter koji je poleteo 28. maja 1973. a projekat je brzo obustavljen zbog neekonomičnosti i zbog čiunjenice da su posao dobro obavljali helikopteri Mi-6 i Mi-10. T10, prvi prototip aviona Su-27 / Foto: Živojin Banković, Tango Six U prvom planu američki bombarder B-25 “Mitchell“, iza njega Tu-95A. / Foto: Živojin Banković, Tango Six Pored V-12 nalazi se prototip aviona Su-27, odnosno prva neuspela varijanta ovog lovca sa oznakom OKB T10. Preko puta njega možemo videti takitčki bombarder Su-24M, prvi od 11 prototipova višenamenskog borbenog aviona Su-35 (Su-27M, T10M-1), lovac MiG-29 9.12 iz prvih serija sa karakterističnim blatobranom na prednjem stajnom trapu i ventral finovima na zadnjem delu trupa, i bombarder iz Drugog svetskog rata B-25 ’’Mitchell’’ koji je takođe služio u VVS SSSR. Preteča aviona Su-24, prototip T6-1 / Foto: Živojin Banković, Tango Six Lovac-presretač Su-11 / Foto: Živojin Banković, Tango Six U nastavku reda u kome se nalazi T10 postrojeni su i ostali Suhojevi avioni, taktički bombarder Su-24, zatim njegov prototip sa strelastim krilom T6-1, lovci-presretači Su-15, Su-11, Su-9, jurišni avioni Su-17, Su-17UM3, Su-17M3, lovci-bombarderi Su-7BKL, Su-7B, eksperimentalni S-26 (varijanta Su-7 sa skijama) i na kraju dolazimo do jurišnika Su-25. Prototip frontovskog lovca MiG-29 / Foto: Živojin Banković, Tango Six Iza Su-25 je postavljen putnički Tu-144, sa njegove desne strane tu je opitni MiG-21I ’’Analog’’ koji je služio za ispitivanje oblika krila supersoničnog Tupoljeva 144 a sa leve strane je postavljen prototip frontovskog lovca MiG-29 (Izdelije 9-01). Iza Tu-144 se mogu videti srednji bombarder Tu-22M3, putnički Jak-40 i Il-62. Putnički avion Tu-114, uočljiv je veoma dugačak prednji stajni trap / Foto: Živojin Banković, Tango Six Avion specijalne namene za letove na velikim visinama M-17 “Stratosfera“ / Foto: Živojin Banković, Tango Six Potom dolazimo do jednog lovca MiG-29 u varijanti 9.13, zatim putničkog Tu-114 i transportera Il-76M. Slede avioni Antonova, teški transporter An-22, putnički An-24 i srednji transporter An-12. Deo iza njih nije dostupan posetiocima a tu se mogu videti avioni Jak-42, Tu-104, Tu-124, Il-18, Il-14, Li-2, An-8, serijski Su-27, prototip eksperimentalne amfibije sa vertikalnim poletanjem Bartini Berijev VVA14, raketni sistem PVO S-300PT. Ispred Anova 22, 24 i 12 može se videti još jedan MiG-29 9.12 kao i strategijski bombarder-raketonosac Tu-95MS a prekoputa avion specijalne namene Mjasišćev M-17 ’’Stratosfera’’ pored koga je izložen čeholsovački mlazni trenažni avion L-29 ’’Delfin’’. Postavka helikoptera započinje trenutno najvećim operativnim helikopterom na svetu, transportnim Mi-26 / Foto: Živojin Banković, Tango Six Krećući se dalje u krug sa leve strane je postavka helikoptera sa trenutno najvećim transportnim helikopterom na svetu, transporterom Mi-26, letećim komandim mestom Mi-6Aja (Mi-22), protivpožarnim Mi-6PŽ, lakim višenamenskim Mi-2 i protivpodmorničkim Ka-25K. Prva varijanta desantno-jurišnog helikoptera Mi-24, verzija Mi-24A / Foto: Živojin Banković, Tango Six Transportni helikopter Jak-24 / Foto: Živojin Banković, Tango Six Potom sledi deo u kome se nalaze teški transporter-kran Mi-10 i još jedan Mi-6, srednji transporteri Mi-8T, Mi-4 i Jak-24 kao i desantno-jurišni helikopteri Mi-24V i Mi-24A. Stajanka aviona OKB MiG / Foto: Živojin Banković, Tango Six Lovac-presretač MiG-31 / Foto: Živojin Banković, Tango Six Preko puta prve pomenute grupe helikoptera nalaze se avioni OKB MiG čiji red započinje trenažnim dvosedom MiG-15UTI, nastavlja lovcima MiG-17F, MiG-19PM, lovcem presretačem MiG-21, lovcem MiG-23, izviđačem-bombarderom MiG-25RB, jurišnikom MiG-27 a završava sa lovcima-presretačima MiG-25P i MiG-31. Iza MiG-a 25 i 31 postavljena je leteća amfibija Berijev Be-12. Projekat Jak-141 prekinula je ekonomska kriza 90-tih godina / Foto: Živojin Banković, Tango Six Lovac-presretač neobičnog izgleda Lavočkin La-250 / Foto: Živojin Banković, Tango Six Brzinski rekorder MiG Je-166 / Foto: Živojin Banković, Tango Six EPOS – analog eksperimentalnog orbitalnog aviona / Foto: Živojin Banković, Tango Six Nasuprot MiG-ovima postavljeni su opitni i eksperimentalni vazduhoplovi, lovac sa vertikalnim poletanjem i sletanjem Jak-141, lovac-presretač La-250’’Anakonda’’, eksperimentalni brzinski rekorder Je-166 (E-166), analog eksperimentalnog orbitalnog aviona EPOS a red završava sa bespilotnom izviđačkom letelicom M-141 ’’Striž’’ pored koje se nalazi i njen lanser. Lovac sa vertikalnim poletanjem i sletanjem Jak-38 / Foto: Živojin Banković, Tango Six Izviđač Jak-27R / Foto: Živojin Banković, Tango Six Preko puta druge pomenute grupe helikoptera nalaze se avioni OKB ’’Jakovljev’’ koja počinje sa dva lovca-bombardera sa vertikalnim poletanjem i sletanjem Jak-38 pored kojih stoji njihov prethodnik, opitni Jak-36, niz nastavljaju izviđač Jak-27R, taktički bombarder Jak-28L, potom lovac-presretač Jak-25 i izviđač Jak-25RV, lovac Jak-23 i završava ga prvi prototip školsko-borbenog aviona Jak-130. Lovac MiG-15bis opremljen nosačima bombi / Foto: Živojin Banković, Tango Six Prvi sovjetski serijski mlazni lovac MiG-9, u fazi restauriranja / Foto: Živojin Banković, Tango Six Dolazimo tako do drugog hangara muzeja u kome se postavka često menja i u kojoj se povremeno rade restauracije eksponata. Tamo smo zatekli radove na prvom sovjetskom reaktivnom lovcu MiG-9 i skoro sređene lovce Lavočkin La-15 i MiG-15bis. Gondole stratosferskih balona “SSSR-1“ i “Volga“ / Foto: Živojin Banković, Tango Six Standardnu postavku čine gondole stratostata (balona) ’’SSSR-1’’ iz 1933. godine kojim su se Sovjeti 1934. popeli na 22 km visine i gondola eksperimentalnog balona ’’Volga’’ iz 1958. iz koga su dvojica opitnih pilota 1962. godine iskočili sa visine od 25548 metara. Francuski “Voisin“ / Foto: Živojin Banković, Tango Six Britanski trokrilac “Sopwitch“ / Foto: Živojin Banković, Tango Six Prvi četvoromotorni bombarder na svetu, ruski “Ilja Muromec“ / Foto: Živojin Banković, Tango Six Prisutni su zatim predstavnici Prvog svetskog rata, izviđački bombarder ’’Voisin’’francuske proizvodnje i britanski lovac, britanski trokrilac ’’Sopwitch’’ i prvi ćetvoromotorni bombarder na svetu, ruski ’’Ilja Muromec’’ koji je projektovala grupa konstruktora pod vođstvom Igora Sikorskog. Prvi sovjetski raketni avion BI (BI-1) / Foto: Živojin Banković, Tango Six Rekorder u dužini leta – ANT-25 / Foto: Živojin Banković, Tango Six Prv metalni sovjetski ANT-2 / Foto: Živojin Banković, Tango Six Od drugih vazduhoplova treba istaći prvi sovjetski raketni avion Bereznjak-Isajev BI (Bližnij Istrebitelj BI-1) sa motorom na tečno raketno gorivo koji je svoj prvi let imao 15. maja 1942, prvi ruski kompletno metalni avion Tupoljev ANT-2, avion za postizanje rekorda u doletu Tupoljev ANT-25 i bespilotni orbitalni raketoplan BOR-5, upravljivi model koji je imao prvi let 17. aprila 1985 i koji predstavlja analog (model) orbitalnog aviona ’’Buran’’. Videli smo i vrlo nobične letelice poput tri tipa eksperimentalnih planera Diskoplana konstruktora M.V. Suhanova, eksperimentalni leteći aparat Turboljot i eksperimentalni helikopter Milj V-7. Putnički Be-32 i poljoprivredni mlaznak PZL M-15 / Foto: Živojin Banković, Tango Six Sa desne strane od ulaska u objekat, napolju pored hangara, nalaze se tri zanimljiva aviona, laki putnički Berijev Be-32 i Antonov An-14 kao i poljski PZL M-15 ’’Belphegor’’, jedini mlazni poljoprivredni avion u svetu. Ispred hangara su dve stajanke, sa leve strane su avioni OKB Tupoljeva a sa desne izuzetno zanimljivi avioni Suhoja i Mjasičćeva. Najveći presretač svih vremna – Tu-128 / Foto: Živojin Banković, Tango Six Večna stajanka bombardera OKB “Tupoljev“ / Foto: Živojin Banković, Tango Six Red grdosija Tupoljeva počinje sa najvećim presretačem koji je ikada leteo – Tu-128 koji se pre svega koristio za zaštitu severnih granica SSSR. Niz zatim nastavljaju bombarderi velikog doleta: prvi sovjetski serijski bombarder sa strelastim krilom Tu-16K, potom prvi sovjetski bombarder sa promenljivom geometrijom krila Tu-22M, pored njega prvi sovjetski supersonični bombarder Tu-22, zatim još jedan Tu-16 i na kraju Tu-4 koji je razvijen na osnovu američkog B-29 i koji je prvi sovjetski bombarder koji je mogao da nosi nuklearno naoružanje. Prototip udarno-izviđakog aviona Suhoj T-4 koji je trebao da leti brzinom od 3 maha / Foto: Živojin Banković, Tango Six Preko puta Tupoljeva postavka počinje sa izuzetnim Suhojem T-4 (Izdelije 100, ’’Sotka’’), udarno-izviđačkim avionom koji je u svoje vreme bio jedinstven po svojoj titanijumsko-čeličnoj konstrukciji i po tome što je to prvi avion u svetu sa četvorostrukim trokanalnim fly-by-wire komandama. To je trebao biti američki odgovor na američki bombarder XB-70 ’’Valkyra’’ a projekat je obustavljen nakon samo dve godine od prvog a postoji nekoliko razloga. Jedan je što se tadašnji vojni vrh odlučio za bombarder Tu-22 za koji je procenjeno da se brže može uvesti u naoružanje. Takođe T-4 bi bio veoma skup, planirana je nabavka 250 aviona a umesto toga planeri su sugerisali da se novac potroši i na lovačke avione. Spominje se i nezadovoljavanje odnosno promena taktičko-tehničkih zahteva VVS kao i kompleksnost proizvodnje. Prototip bombardera M-50 / Foto: Živojin Banković, Tango Six Pored helikoptera V-12 najimpresivniji vazduhoplov u Moninu svakako je prototip supersoničnog strategijskog bombardera Mjasišćev M-50 (NATO oznaka “Bounder“) razvijen tokom 50-tih godina 20. veka koji pleni svojim neobičnim i vrlo moćnim izgledom. M-50 ima trup poput rakete, delta krila na čijim se krajevima nalaze mlazni motori, uz još dva pod krilima. Strategijski bombarder 3MD / Foto: Živojin Banković, Tango Six Uz M-50 prikazan je još jedan avion iz OKB-23 Mjasičćev, bombarder 3M (izložena je varijanta 3MD) koji je izveden iz prvog sovjetskog interkontinetalnog mlaznog bombardera M-4. Iako je 3M imao svoj prvi let daleke 1956. ostao je u naoružanju kao leteći tanker sve do 1994. godine. Iza njega postavljen je strategijski bombarder Tu-95A. Još jedan od ’’prvih’’ bombardera koji se nalazi u Moninu jeste i prvi sovjetski mlazni bombarder Iljušin Il-28. Živojin BANKOVIĆ

Ovo je klupska tema o klubovima na ŽRU... samo za ljubitelje pravog klabinga...

Novinar Miša Brkić kaže da je dobro što se selo za sto povodom situacije u Fijatu, ali da ga je fascinirao zahtev sindikata u vezi sa organizacijom proizvodnje, "u šta ne može da se meša". Kaže da je taj štrajk potka za razgovor o tome da li je model privlačenja investitora subvencijama dobar. Smatra da nije, jer otvara mogućnost korupcije. Nakon dvadesetodnevnog štrajka, u sredu su započeli pregovori između radnika i menadžmenta Fijata. Pored premijerke, pregovorima rukovodstva i štrajkačkog odbora kompanije Fijat Krajsler automobili prisustvovali su i ministri privrede i rada, Goran Knežević i Zoran Đorđević, a dogovoreno je da se razgovori nastave danas. Na pitanje zašto je bilo toliko mnogo potrebno da bi se selo za sto, novinar Novog magazina kaže da su možda obe strane tvrdile pazar, ali dodaje da je dobro što je do toga došlo. Osvrćući se na zahteve radnika, Brkić je rekao da ga fascinira da sindikat traži drugačiju organizaciju proizvodnje. Zna se ko šta radi, ko kosi a ko vodu nosi, vlasnik kompanije i njegov menadžment su zaduženi oko organizacije posla, sindikat tu ne može da se meša, on može da razgovara o uslovima rada, istakao je. U kolumni u listu Danas Brkić je napisao da "pitanje da li Fijat odlazi iz Srbije lebdi u vazduhu... da štrajk ugrožava ili može da ugrozi vrednost akcija FIAT Grupe na Njujorškoj berzi". Svi u Evropi i u svetu misle da smo mi dno dna i da se ovde radi za male pare. Vraćajući se na to, Brkić je naveo da svi znaju da je ugovor države s Fijatom napravljen do 2018. i da Fijat može da kaže - nećemo da produžimo ugovor, i to je legitimno i to može da uradi. Kad je štrajk u pitanju, u kompaniji koja se listira na berzama, nijednoj ne prija štrajk i gleda kako da se toga reši na bilo koji način dozvoljen u poslovnom svetu, a jedan je zatvaranje, dodao je. "Jedna je predrasuda da je ovo berićetna zemlja i da je plata od 38.000 mala, nije... Ovo je zemlja na dnu Evrope, po razvoju, standardu i svemu i moramo toga da budemo svesni... To što mi imamo percepciju da smo važni, značajni, najbolji u regionu, to je besmislica... Svi u Evropi i u svetu misle da smo mi dno dna, i da se ovde radi za male pare. Za male pare radi se u Singapuru i Indiji, i u Slovačkoj su bile i manje, ali je postojao konsenzus da reforme treba završiti, da zemlja mora da popravi imidž i onda će biti veće plate", kazao je. Danas je u Rumuniji manja plata nego u Srbiji, Rumunija je članica EU i ništa se događa, dodao je. Štrajk u Fijatu i pričao Fijatu danas je odlična potka za razgovor o tome da li je koncept za privlačenje investitora sa subvencijama bio dobar, a koji je započeo s vladom Vojislava Koštunice - ja sam i tada tvrdio da nije dobar, naveo je Brkić. Jedan razlog je, kako je dodao, što otvara mogućnost korupcije - mogućnost dogovora u četiri oka onih koji daju subvenciju i onih koji je primaju. "A samo ponekad se nešto o tome načuje". Po tom sistemu davanju subvencija svaki investitor, po ugovoru, posle vremena napisanog u ugovoru, može da kaže - zaradio sam, zatvaram fabriku, idem dalje, tražim državu u kojoj su manje plate nego u Srbiji, dodao je. Kaže da je, što se automobilske industrije, model bio pogrešan i kao primer naveo Slovačku. Neke od zemalja istočne Evrope, a imam najviše u vidu Slovačku - Slovačka je hab, centar automobilske industrije - oni su izabrali drugačiji način privlačenja automobilske industrije, a princip je bio opremiti lokacije za fabrike, pokloniti tu lokaciju i dati mu poreske olakšice, naveo je Brkić i dodao: "Dakle - bez keša, i za 10 godina Slovačka je postala najveća automobilska sila u Evropi". Podsetio je na nedavni slučaj radnika koji iz Srbije idu u Slovačku da rade. Pokazali su se kao razmaženi, i u jednom gradu su rekli - mi nećemo srpske radnike, ono što oni pokazuju nije privrženo našoj poslovnoj kulturi, naveo je. Kineska kompanija Hestil, koja je vlasnik Železare u Smederevu, traži od Vlade Srbije da promeni Zakon o radu kako bi se omogućilo lakše otpuštanje radnika, objavio je dnevni list Danas. To je jedan investitor, kaže na to Brkić. Po onome što je zaključak Bele knjige saveta stranih investitora, oni smatraju da je u suštini Zakon o radu kako je napravljen - dobar, uz male zamerke na sitne detalje. Pitao je zašto je ugovor sa Fijatom tajni i dodao da kad je tajni uvek ostavlja mogućnost dogovora u četiri oka. Istakao je da je Srbija po tom ugovoru imala obavezu da izgradi autoput od Kragujevca do autoputa Beograd-Niš, a da njega nema. Zašto Fijat ne tuži Srbiju, kao što bi Srbija mogla da tuži Fijat za neke neostvarene stavke iz ugovora, koji mi ne znamo, pita Brkić. "Pravna nesigurnost je mnogo značajnija od onoga što traže kineski investitori, sve kompanije, i domaće i strane, ukazuju da ovde u Srbiji ne postoji pravna država koja kaže ugovor je svetinja, i ako postoji spor, da se on reši za dve nedelje, a ne za dvadeset godina", naveo je. "Srbija ne treba da ima novca za naoružavanje" Komentarišući naslov u Blicu da Rusija nudi Srbiji raketni sistem S-300, Brkić kaže da Srbija ne treba da ima novca za to. "Mislim da je to priča potrebe trenutka, predsednik države je u SAD, sada treba napraviti neki balans između Moskve i Vašingtona". Tog novca nema (za naoružavanje) koliko znam u budžetu, dodaje. Srbija ne bi trebalo da je lider u tom smislu u regionu, bio bih srećniji kad bi iz Rusije stizao kapital, tehnologije, kompanije da otvaraju radna mesta, a ne da nam nutkaju naoružanje da ginemo, navodi Brkić. "Ovo je siromašna država, koju niko nema razloga da napada, nema razloga da ratuje i naši političari treba da se prizovu pameti", kazao je. "Godine 1991. kad je savezna vlada sa Antom Markovićem krenula u ekonomske reforme, većina radnika u Srbiji je umesto reforme rada izabrala da ratuje sa Slobodanom Miloševićem, kako se to završilo znamo svi. Valjalo bi se, s vremena na vreme, podsetiti te bliske istorije", mišljenja je novinar Novog magazina. Brkić navodi da je naš problem u tome što mi imamo predrasudu da nijedan poslodavac ne valja osim države - ne valjaju nam naši poslodavci, tajkuni, ne valjaju nam strani preduzetnici... Naša tranzicija, po oceni svih objektivnih posmatrača sa strane, nije završena ni posle 30 godina, ističe. Istočnoevopske zemlje su to prošle mnogo brže, sa jednim društvenim konsenzusom da mora da se istrpi ono što je teško, jedino mi mislimo da na svakih pet ili deset godinama ekonomske reforme mogu da zaustave neki sindikati koji veruju da su do skoro živeli dobro, a da sada žive loše, a mogu i gore, dodao je. Preduzetnici iz njegove knjige - "najbolje što Srbija ima" Brkić je govorio i o svojoj knjizi "Biznis class". Ideja je bila da ljude koji su u srpskoj javnosti omraženi i nose epitet "tajkuna", da iz njih izvučem njihove priče, kako su o tome uspeli, i da vidim kakva je njihova poslovna ideja i filozofija, naveo je novinar i autor. Svih devet preduzetnika koji su u toj knjizi, kako kaže, dosta su se otvorili. "Za mene koji se 40 godina bavim ekonomijom, priče su bile potpuno nove i fascinantne. Od koga god da krenete imaju svoj ugao, ali imaju i neke zajedničke stvari - većina se bavila sportom i većina njih tvrdi da nisu bili bliski s vlastima, a hoće li im neko verovati", kaže Brkić navodeći da postoji predrasuda da su bili povezani sa političkim centrima. To su priče od trenutka kad su počeli do današnjeg dana, neka vrsta bukvara preduzetništva, kako su stekli i prvi milion i svoje poslovne imperije, kaže. "Ovi i još nekoliko biznismena u Srbiji su nešto najbolje što Srbija ima i čime može da se pohvali. Znam da ta moja teza može da izazove kontroverze, ali istini nekad treba pogledati u oči", navodi Brkić. Kao razloge za svoje mišljenje naveo je da dugo postoje uprkos nerazumevanju države za njihove poslove, da su stvorili velike kompanije, zapošljavaju veliki broj ljudi, plaćaju poreze ovoj državi, posluju pozitivno, za razliku državnih preduzeća... "Većina njih je napravila evropske kompanije, većina njih izvozi od poljoprivrednih proizvoda do softvera... Njihove kompanije donele su evropske standarde i vrednosti pre nego što je Srbija započela pregovore sa EU", istakao je. Kaže da ne očekuje da se svi saglase oko te njegove teze, ali dodaje da ti ljudi rade baš kao sportisti - naporno i vredno i postižu rezultate što sve, kako je istakao, nije karakteristika Srbije.

Najveća letelica na svetu kompanije za svemirske letove „Stratolaunch Systems Corporation“ izvučena je iz hangara u kalifornijskoj pustinji Mohave kako bi prošla testiranje goriva, prenosi Vašington Post (The Washington Post). Raspona krila dužine 117 metara i dužine trupa od 71 metra, biće namenjena lansiranju raketa u orbitu. Kako se navodi, kompanija „Stratolaunch“ u vlasništvu milijardera Pola Alena (Paul Allen) u tajnosti je projektovala i pravila letelicu poslednjih nekoliko godina, a njenim izvlačenjem iz hangara započeta je faza ispitivanja leta. Postavljanjem letelice pod punom težinom na točkove završena faza pripreme i izgradnje / Foto: Stratolaunch Systems Corp. – Tokom nekoliko prehodnih nedelja uklonili smo infrastrukturu za proizvodnju, kao i trospratnu skelu koja okružuje letelicu i time je po prvi put spustili u potpunoj težini na njenih 28 točkova. To je bio presudni korak u pripremanju letelice za testiranje na zemlji, proveru rada motora, kao i buduće testiranje prvog leta. – piše u saopštenju direktora „Stratolauncha“ Jean Floyda na sajtu kompanije. Letelica sa dva trupa dugačka je 71 metar, sa rasponom krila od 117 metara i visinom repa od 15 metara, a pokretaće je šest B747 motora. Takođe, dizajnirana je za slanje raketa u orbitu sa visine od 9.100 metara, pri čemu maksimalni teret koji može da ponese iznosi 589.000 kilograma, prenosi Vašington Post. Iako su svetski mediji preneli informaciju o dužini raspona krila koja iznosi 117 metara, što prevedeno u fite (feet) zaista jeste 385 kako je navedeno na infografiku, ostaje nejasno zašto je na istom infografiku na cifru od 117 metara dodat jedan metar viška, te stvoren utisak da je dužina raspona krila zapravo 118 metara. Raspon krila od 117 metara duži od fudbalskog terena / Foto: Stratolaunch Systems Corp. Težina letelice iznosi 544 hiljade kilograma / Foto: Stratolaunch Systems Corp. – Za početak planiramo da lansiramo jednu „Pegasus XL“ raketu koju je izradila kompanija „Orbital ATK“, dok će letelica moći da lansira tri takve rakete u toku jednog leta. Narednih nedelja i meseci aktivno ćemo obavljati testiranja na zemlji i u letu, a prva demonstracija lansiranja očekuje se 2019. godine. – objašnjava Floyd. Pol Alen osnovao je „Stratolaunch“ pre šest godina kako bi olakšao pristup niskoj Zemljinoj orbiti, a ta kompanija već je proizvela svemirsku letelicu za privatnu upotrebu sa posadom „SpaceShipOne“ i osvojila nagradu u vrednosti od 10 miliona dolara, piše Vašington Post. Iako možda ne toliko javno eksponiran, projekat „Stratolaunch“ zapravo je javno predstavljen na konfereniji 2011. godine. Tom prilikom, tadašnji predstavnici kompanije, kao i vlasnik Pol Alen govorili su o očekivanjima i planovima realizacije projekta. – „Stratolaunch“ će izraditi vazdušni sistem i omogućiti sigurniji, fleksibilniji i isplativiji pristup orbiti, kako za kargo, tako i za ljudske misije. Krajem ove dekade „Stratolaunch“ će lansirati rakete u orbitu. – objasnio je Alen.