Претражи Живе Речи Утехе

Kofer LJUBAVI Ima jedan fenomen u doba tabloida, prostakluka i neverovatnog primitivizma. U doba opšteg šizenja i primitivizma – postoji jedan fenomen da pevači koji pevaju srcem, pune bez ikakve velike pompe i reklame sve koncertne dvorane. Kaliopi, Frajle, Marija Šerifović, Nina Badrić, Petar Grašo, Vlatko Stafanovski, Bisera Veletanlić, Gabi Novak, Vasil Hadžmanov i Matija Dedić… Još uvek me drži fascinantna emocija sa koncerta Kaliopi Bukle u Srpskom narodnom pozorištu i poklon koji je dobila od mladog gospodina Branka Ljubojevića – njen portret. Kaliopi – žena koja ne poznaje reč „sujeta“. Ona je neko ko poštuje druge koleginice i kolege, i svima skida kapu. Dok se većina estrade ogovara, ona druge poštuje i deli komplimente. Tako retka pojava… „O bato, mogla sam voleti… Ja uvek nosim kofer ljubavi… u njemu njanjaju sad svi koji su me voleli“. Ili što bi refrenski svi zapevali u pesmi Petra Graše: ’’Triba nam, triba nam samo malo da se volit znamo’’. Rečnik ljubavi umesto govora mržnje. Pesma umesto pomena. Čini mi se da, sa jedne strane, mediji nikada nisu više bili skloni komercijalnoj kataklizmi, a sa druge je publika odgovorila potragom za čistim emocijama. I niko me ne može ubediti da polusvet zaslužuje sve naslovne strane ovog sveta. U ovoj nedelji je loših vesti bilo toliko da se nije mogao naći koj red više za Miru Vasiljević koja je bila pedagog i učiteljica najboljih pevačica naše narodne muzike. I mogu u surovom kapitalizmu da mediji teraju po svome, ali tiha većina publike se opredelila za suzu, emociju, dobar refren. Neko će reći da smo kao u loncu u kome se kuva čorbast pasulj. Ali, ako ne pustiš neki ventil, ako ne pustiš neku suzu, ima da se rikne, može da se pukne. Ne mora u teškim vremenima baš sve da ode u prostakluk i bahanalije. Potrebno je nešto srca i pomalo duše. Možda bi me dobro opisala Marina Tucaković kao „emotivnu ludu“, ali ja se radujem uspesima dobrih ljudi. Radujem se kad me neko obraduje vešću da je dobar čovek. I obraduje me kad na koncertima pop muzike vidim toliko emotivnih ljudi. Nije sve baš otišlo k vragu. Sećam se i druženja sa mojim koleginicama i kolegama jedne „proste vojvođanske zime na salašu prijatelja mog“. Svima je bilo važno da se družimo, pevamo i da podelimo „kap veselja“, kao u pesmi Lole Novaković, Doris Dragović i Ekstra Nene… „Godine su prolazile, mladost moja s njima ode…“ Iako izgleda blesavo, ima nas još uvek emotivnih i normalnih. Možda ne treba da priznam da mogu i da zaplačem. Ali, ja redovno zaplačem na koncertima zabavne muzike. Isplakao sam okeane suza… I da znate – pomaže. Redovno idem na sve koncerte zabavne i pop muzike i primetih da kvalitet počinje da pobeđuje surovu komercijalu. Na toj strani je tiha većina publike. Odakle ti ljudi znaju reči pesama, odakle te emocije – đavo će ga znati. Ono što ja znam – sve dok ima toliko emotivnih ljudi, ima šanse da okrenemo našu energiju ka antistresu. I svi me pitaju kako se čuva mladost. Šifra je jednostavna – što više pevati i još više plakati! Nema bolje kreme za lice, niti boljeg eliksira za mladost. https://antistresvodic.rs/kolumna-antitabloidno-kofer-ljubavi/

Treba li svaki covek da ima duhovnika?

Jedan od najmudrijih umova savremenog doba, psihijatar i književnik, čovek sa opsegom znanja i mudrosti koje su ostavile neizbrisiv trag, bavio se i temom roditeljstva. Evo šta je rekao na tu temu. 1. “Dete do kraja treće godine je upijajući um, kao sunđer je. Koliko bi samo trebalo da se otac i majka tada vole najviše! I da tako bude pet, pa posle neka bude malo i prepirki, ali prvih tri do pet godina, i zbog deteta i zbog sebe, da dete vidi, upije ljubav oca i majke. Ostaće skript, pa će tražiti u svome braku da ponove ono što su doživeli prvih tri do pet godina, i dobro i loše!” 2. ”Ne znam da li je ijedan čovek u stanju da voli ako nije bio voljen. Ili, na drugi način, koliko smo i sa kakvom snagom u detinjstvu bili voljeni, toliko i mi volimo druge” 3. “Dete staro tri, četiri godine sluša majku i oca kako se ne svađaju, nego raspravljaju o nekoj temi, pa se ne slažu. Bez povišenog tona, svako iznosi svoje argumente, puštajući i onog drugog da kaže to što ima. Tu počinje dijalog i tako se dete uči dijalogu. Iako ništa ne razume, (šta je to o čemu roditelji pričaju) negde u letu uspeće da uhvati da se ne slažu, ali da i majka i otac razgovaraju koristeći argumente, a ne povišen ton.” 4. “Radoznalost i ljubopitljivost nisu iste stvari. Nemojte svoju decu pretvarati u ljubopitljivu decu. Dete se rađa vrlo složeno. Da ne plašim mlade, ali, fetus sve pamti. Jako je važno da majka dete nosi radosno. Pazite, nije isto radosno i veselo. Treba da nosi, koliko god može, sa radošću. Naravno i otac je jako važan. Treba oboje podjednako da žele dete. I nije bitno samo kako se majka u trudnoći hrani, vrlo je važno i kako se oseća jer ona svoja osećanja prenosi fetusu. Znate kako, kad je majka ljuta dete se sklanja na kraj posteljice, a kad je srećna dete se penje prema srcu. Snimali to naučnici.”

NAGRADA za životno delo "Dobričin prsten" otišla je ove godine na pravu "ruku" iako se na njoj, bez ikakve dileme, mogla naći i ranije. Petar Božović kalibar je dramskog umetnika za koga se, već na početku karijere, govorilo - glumčina. Igrao je na mnogim pozorišnim scenama. U Ateljeu 212, Beogradskom dramskom i Narodnom pozorištu, bio je član ansambla, ali je uvek ostajao svoj. Dug je spisak njegovih maestralnih uloga u teatru ("Apis", "Hamlet u selu Mrduša Donja", "Purpurno ostrvo", "Proleće u januaru", "Čegović", "Divlja patka", "Na čijoj strani", "Karolina Nojber"), ostavio je trajni pečat i na velikim filmskim ostvarenjima "Čudo neviđeno", "U ime naroda", "Tajvanska kanasta, "Lepota poroka", "Već viđeno", "Večernja zvona", "Braća po materi"... Umeo je da solira (u monodramama i poetskim kazivanjima), kao i da bude svakom timu pojačanje: tako se prvak Drame, posle dve i po decenije, ove godine vratio u ansambl nacionalnog teatra. Sve što radi "više je od igre", baš kao što se zvala i kultna serija u kojoj je tumačio jednu od glavnih uloga. Kako mu je pošlo za rukom da napravi tu plejadu neponovljivih likova?

Da li ste upali u doomsurfing i/ili doomscrolling kandže? Evo o čemu se radi. IZVOR: MONDO / XIAOMI Većina ljudi je potpuno saglasna da 2020. godina nezaustavljivo grabi ka vrhu spiska najgorih godina svih vremena - makar onih, koje mi pamtimo, je li tako… Svakog dana, od jutra do mraka izloženi smo bujici svega i svačega s interneta, a većina toga što dolazi do nas je veoma negativne prirode. Lavini problema koja nas ove godine zatrpava sad možemo da dodamo još jednu nevolju: čitanje loših vesti je loše za naše zdravlje! Sasvim je normalno da se svako od nas svakodnevno informiše o bitnim događajima, pogotovo u slučaju posebne situacije kao što je aktuelna pandemija Covid-19, ali ispostavlja se da sve ima svoju granicu. Naime, sve više stručnjaka upozorava na zdravstvene probleme, koji mogu da nastupe, ako se izlažemo prevelikoj količini loših vesti, koje do nas uglavnom stižu preko interneta, mobilnih telefona i drugih uređaja priključenih na “mrežu svih mreža“. Ispostavlja se da je u ljudskoj prirodi da se više fokusira na negativno, nego na pozitivno, što znači da je veća verovatnoća da upadnemo u vrtlog jurnjave za lošim vestima (pogotovo u toku kriznih perioda), nego da provedemo sate tragajući za zabavom. To nam mobilni telefoni i slični uređaji dodatno olakšavaju, jer nam je sve pod prstom i sve nam je na klik, a moderno plasiranje vesti lepo čini da se što duže zadržimo na nekom mestu. Tome posebno doprinose društvene mreže - Facebook, Instagram, Twitter i slične - koje, ako ne promovišu besomučno sve i svašta, propagiraju zdrav život ili ne iskazuju “pametne“ misli i motivacione statuse, koje im niko nije tražio, onda - MRAČE! Nekontrolisano pregledanje društvenih mreža i sajtova sa vestima, samo da bismo našli loše vesti, a zatim ceo ciklus pokrenuli ispočetka, i tako satima, sad ima svoj zvanični naziv. Ako loše vesti jurite preko računara, to se naziva doomsurfing, a ako koristite mobilni uređaj onda se radi o doomscrollingu (engl. doom - propast, strašna sudbina). Dok praćenje vesti, čak i kada su loše, nije problematično u malim i umerenim količinama, jer je uvek bolje biti informisan, nevolje nastaju kad se vreme provedeno uz ekran meri satima, kad ljudi čitaju loše vesti od buđenja do spavanja, uvek sa mobilnim telefonom u ruci. Stručnjaci za mentalno zdravlje iz SAD upozoravaju da je kod osoba koje jure (loše) vesti više od dva sata dnevno značajno povećan rizik od razvoja anksioznosti (teskoba, neprestana strepnja da će se desiti nešto loše) i depresije (dugotrajno loše raspoloženje, tuga, bezvoljnost). U igri je još jedan fenomen, takozvani "sindrom zlog sveta", objašnjava SK. Uzrok ove pojave, definisane još pre pola veka, kombinuje opsednutost sredstava informisanja lošim vestima i nemogućnost modernog čoveka da okrene leđa bujici vesti. Rezultat je stvaranje ubeđenja da je svet mnogo opasniji nego što stvarno jeste, povlačenje u izolaciju i, ironično, još veće izlaganje lošim vestima. Rešenje, očigledno, leži u ograničavanju vremena provedenom uz loše vesti i (bezbednom) kontaktu sa prijateljima, koji pozitivno utiču na raspoloženje. Kad je svet već pun loših vesti, nemojte izlagati zdravlje dodatnom faktoru rizika. https://mondo.rs/MobIT/Tech-Vesti/a1342093/Sta-je-doomsurfing-poremecaj-Sta-je-doomscrolling-poremecaj-Doomsurfing-opis-Doomscrolling-opis.html

Svetski dan dece obolele od raka obeležava se danas u 40 gradova Srbije, a na beogradskom Trgu Republike održana je centralna manifestacija na kojoj je između ostalog, promovisan humanitarni broj 1150, na koji se SMS porukom može donirati 100 dinara. Foto: Privatna arhiva Organizacija roditelja dece obolele od raka Nurdor organizovala je širom Srbije manifestaciju koja za cilj ima da deca koja boluju, ali i njihovi roditelji, znaju da u borbi nisu sami. Svaki dan razboli se jedno dete Član upravnog odbora Nurodora Todor Mančić, rekao je Tanjugu da je na ovaj dan, koji se obeležava u celom svetu, važno znati da se u Srbiji svaki dan razboli po jedno dete. - Dok mi pričamo i obeležavamo ovaj dan, neko dete se leči i neki roditelji žive jedan paralelni život i misle samo o svom bolesnom detetu. Mi smo tu da ukažemo da takvi ljudi postoje svakodevno - istakao je on. Iz Nurdora se godinama trude, rekao je on, da se današnji dan obeleži u što više gradova Srbije. - Trudimo se da u svakom gardu roditelji znaju da postoji neki njihov sugrađanin koji je lečio dete i da na njega može da se osloni i da se obrati za savet i podršku - poručuju u ovoj organizaciji. Pošalji SMS na 1150 Na Trgu Republike je danas promovisan humanitarni broj 1150 na koji se može poslati SMS poruka u vrednosti od 100 dinara i time pomoći deci koja boluju od raka. Svetski dan dece obolele od raka se obeležava u celom svetu 15. februara. Iako su maligne bolesti u dečijoj dobi retke, one, posle saobraćajnih nesreća, predstavljaju drugi uzrok smrtnosti dece. U Srbiji svakog dana jedno dete oboli od raka, a svake nedelje jedno dete umre od opake bolesti. Maligne bolesti kod dece imaju posebnu socijalnu-medicinsku dimenziju, jer osim deteta, pogađaju i njegovu porodicu. http://www.blic.rs/vesti/drustvo/najtuznija-statistika-svaki-dan-jedno-dete-u-srbiji-oboli-od-raka/tz1p51k

http://www.novipocetak.com/svijet/prica-doktorice-iz-porodilista-znate-doktorice-moj-muz-radi-ne-pije-svaki-dan-imamo-hljeba-i-ponesto-skuhamo-lijepo-zivim-ne-zalim-se/?fbclid=IwAR3Vh2PyK2GzWUdvE8gVp_WyWGR3wRXg86MoiOZOylhrjdQOgBmRJTvSBpw Priča zbog koje će vam poteći suze… Ulazim u porodilište… Na porođajnom stolu mlada osoba koja ima dvadesetak godina, mršava, upalih obraza, tamnih podočnjaka. Ne čuje se… Babica mi prilazi i kaže: “Doktorka, žena je dilatirana šest centimetara. Termin porođaja je kraj sljedećeg mjeseca, a beba je baš mala.” “Kako se zoveš”, pitam i prilazim ženi. “Melisa”, kaže jedva čujno. “Odakle si?”, nastavljam sa pitanjima. “Odavde“, kaže, “tu sam se udala“. “Dobro Melisa, što si tako mršava? Jedeš li ti uopšte”, pitam. “Da, odgovara kratko. Dobro jedem. Znate doktorka, moj muž radi i zaradi, ne pije. Dobar je. Svaki dan imamo hljeba i ponešto skuvamo. Lijepo živim, ne žalim se”, priča. Ja počinjem da se ledim… Shvatam da je iskrena. Da je to stvarno tako. Ona stvarno jede samo jednom dnevno i misli da je to u redu. “Melisa, koga imaš ? Brata, sestru”, upitam. “Samo sestru, doktorka, ali ona je u hraniteljskoj porodici. Znate, mama je umrla, tata radi po cio dan i nije znao šta će sa mnom. A bila sam vrijedna, čistila sam, kuvala. Odem na pijacu i uzmem zeleniš što bace. A bace dobru hranu. Kaže on meni, Melisa našao sam ti muža. I doveo ga. Idi, dijete sa njim, biće ti bolje nego ovdje. I tako sam se ja udala“, kaže. “I je l ti lijep muž”, pokušavam da se našalim. “Dobar je“, prozbori i nastavlja da šuti. Samo grimase na licu pokazuju da je boli. Mlada žena koja prihvata realnost, ma koliko bila teška, koja ne zna za bolje, mrtva u svojoj nemoći da bilo šta promijeni. Babica mi donosi njene analize krvi… Bacam pogled na papir i steže mi se knedla u grlu. Teška anemija, hipoproteinemija. “Znate, nastavlja, ovo je djevojčica. Zvaću je Amina. Imam stvari. Sve sam oprala i složila, znate stvarno su ko nove. I pelene, imam i pelene. Nego, nemojte da se ljutite mislim da ću da se napnem.” “Napni se, Melisa”, kažem i gledam u babicu. Svi šutimo. Nemamo riječi. A iznutra nas steže, boli… Hajde Melisa, najjače što možeš, napni. Melisa sluša, njeno mršavo tijelo daje svu svoju snagu, i ona se porodi. Beba mršava, ali lijepa, plače, crnokosa. “Dušo, mama te je dočekala. Dušo, dajte mi je da je ljubim”, kaže. Uzima je, grli, ljubi i plače od sreće. “Dušo, ti si meni sve. Koliko je teška, doktorka?“, pita. “Evo samo malo, Melisa, izmjerićemo bebu”, objasnim. Beba je teška 2.200 grama. Terminska beba, beba gladne Melise. “Lijepa je doktorka, stvarno je lijepa”. “Jeste Melisa, lijepa…“ Tjeram babicu da joj donese stvari, da je presvučemo. Babica obara pogled. Odlazi u pripremu i donosi kesu, najlonsku, običnu i u njoj jedna stara spavaćica, jedna kesa uložaka i sapun. “Melsia, jesi li gladna, žedna?” “Nisam, ješću kasnije. Ne brinite, ne treba meni mnogo”. I prvi put Melisaa ima osmijeh. Izlazim iz porodilišta. Čeka me nizak čovjek. “Ja sam Melisin muž. Da li je Melisa dobro?” “Jeste”, kažem i gledam ga. Iznošena majica, ali čista, velika trenerka i pocjepane patike. Ruke, grube, ranjave. Porodila se i beba je dobro. Sretan je. “Molim vas, dajte ovo Melisi”, reče i pruža malu kutiju plazme i sok. “Neka jede, treba da doji, a ja ću doći sutra… Eto krenulo mi, imam da radim,…” Odlazim puna tuge. To je stvarnost. Tu oko mene. Sutradan u viziti, dolazim do nje. Osmjehuje mi se. Miriše na sapun, oprane kose u spavaćici sa porođaja, koja je čista. Shvata moj pogled. Gleda me u oči i kaže. “Oprala sam je i osušila se. Toplo je. Vidite”, kaže i pokazuje na stočić kraj kreveta. okovi, napolitanke, plazme, čokolade… “Dale su mi, nisam uzela… Kažu, jedi Melisa, vidi kako si mršava, a mi debele”. Namještam osmijeh i gledam oko sebe… Ove divne žene iz sobe su osjetile da treba da joj pomognu i donijele su joj od uložaka do hrane, a da je pritom ni jednog trenutka nisu uvrijedile… Dolazi dan otpusta. Pri polasku Melisa dolazi da se zahvali… “Hvala vam na stvarima za bebu. Nije trebalo.“ “Neka Melisa, uživaj. Nije to ništa.” “Hvala , hvala…” A on ih čeka… Ljubi ih u kosu i daje Melisi jednu ružu… Tako se valja… Gledam ih i mislim… Koliko ti je stvarno potrebno da budeš sretan? Zaista ne znam

FOTO: CHRISTOPHER MICHEL / WIKIPEDIA Butan ili Kraljevina Butan, zemlja u južnoj Aziji, ima nešto što nema nijedna država na svetu. U njoj je ljudima koji vode zemlju više stalo do sreće njenih stanovnika, nego do politike. Butan jedini na svetu nema bruto nacionalnog proizvoda (BDP), ali zato imaju Ministarstvo sreće. A glavni cilj države je potraga za srećom svakog građanina. Na jugu, istoku i zapadu Butan se graniči sa Indijom, dok se na severu graniči sa Kinom, a nalazi se na istočnom obodu Himalaja. Većina stanovništva su budisti, a druga po veličini religija je hinduizam. BRUTO NACIONALNA SREĆA U USTAVU U Butanu pravo na sreću upisano u član 9 njihovog ustava. Vlada preduzima mere za očuvanje nacionalne kulture, tradicije, identiteta i prirode kroz koncept Bruto nacionalna sreća. To je indikator kojim su zamenenili BDP.

BANJALUKA - Predsjednik Republike Srpske Milorad Dodik izjavio je Srni da pripadnici policija Federacije BiH (FBiH) neće biti raspoređeni u Republici Srpskoj koja ima teritorijalni integritet, policijske snage, Ustav, zakone i Sporazum o saradnji policijskih agencija. "Svaki pokušaj da i jedan pripadnik policije FBiH uđe u Republiku Srpsku, bez saglasnosti Vlade i Policije Republike Srpske, biće spriječen silom i to niko ne treba da pokušava", poručio je predsjednik Srpske. On je istakao da se relevantni dokazi mogu naći u BiH, jer Republika Srpska ima pravo na unutrašnja pitanja i poslove. "To što postoji Granična policija BiH na teritoriji Republike Srpske ne znači da mogu da raspolažu teritorijom. Veoma jasno želim da kažem da ukoliko FBiH pošalje svoje policajce u Republiku Srpsku a bez saglasnosti naše Vlade biće spriječeno i smatraćemo to aktom napada i agresijom na Republiku Srpsku", naglasio je Dodik. On je pozvao ljude u FBiH da to ne čine. "Imamo zajednički problem u vezi sa migrantima i to moramo zajednički rješavati, ali ne na način da se nešto zloupotrebljava. Svaka vrsta opravdanja takve stvare i događaja je van Ustava i Dejtonskog mirovnog sporazuma i kreirana je da se devalvira uloga i značaj Republike Srpske", naveo je Dodik. On je poručio da će kao predsjednik Republike biti odlučan da odbrani Srpsku, pa i od nasrtaja kakvi se planiraju. "Ne mogu da vjerujem da postoje neki koji su spremni da ovo opravdavaju pričom kako se navodno smanjuje broj migranata, a onda istog dana traže povećanu intervenciju snaga FBiH", rekao je Dodik. On je napomenuo da Republika Srpska želi mir i saradnju i da svako poštuje svoje nadležnosti. "Svaki pokušaj organizovanog ulaska pripadnika policije FBiH biće silom spriječen", zaključio je predsjednik Srpske. Izvor

Lazar ima 23 godine i samohrani je roditelj. Ima ćerkicu Saru koja ide u vrtić, a dok je ona tamo on radi kod Kineza kako bi im obezbedio što spokojniji život. Kaže da se bavio svim i svačim. Bio je i giros majstor, konobar, obezbeđenje, fizikalac, vodio fast food, ali što je najbitnije nikad nije zazirao od bilo kakvog časnog posla. Uveren je da dok je čovek mlad sve može da nauči a za sebe kaže da se na svakom poslu lako prilagodi. Nedavno uslikan je u Beogradu kako sa roze krilima na leđima šeta sa svojom ćerkicom i ta fotografija je obišla sve socijalne mreže i portale, a mediji su ga proglasili za tatu godine. Na samom početku razgovora ispravlja me i kaže da on nije samohrani otac već samohrani tata. – Po mom mišljenju otac je nekako prestrogo, a ima i ona izreka „Otac ko kolac“. Otac može biti svako, tata je ipak nešto drugo, bio on samohrani ili ne. Pravim razliku kako izmedju oca i tate tako i izmedju majke i mame. Mama je ona koja te je odgajila ne ona koja te je rodila – pojašnjava Lazar i nastavlja objašnjavajući na kakve reakcije nailazi kada ljudi saznaju da je samohrani tata. – Na prvu loptu bude im slatko, kao toplo oko srca, još tata i ćerka, gde ćes slađe, ali onda uslede šok, isčuđivanje, neverica. Zapravo i slatko i neverica i toplo oko srca i šok i sve to zajedno, u isto vreme… Pa onda zainteresovanost kako je to moguće, pa im tek onda ništa ne bude jasno, pa kazu „lažeš!“. I zbog toga, od pre godinu dana, pošto mi je postalo muka od uveravanja da i „samohrani tata“ postoji, na reakcije ni ne obraćam pažnju, otupeo sam. Više se ni ne obazirem. Svako ima pravo na svoje mišljenje, ko sam ja da im namećem svoje? Njihovo je da misle moje je da uživam sa Sarom i da se borim za nju, odnosno njen osmeh, sreću, egzistenciju. Uveren je da su i mame i tate koji samostalno gaje svoju decu u „istom sosu“. – Mislim da nema mnogo razlike između samohranih mama i samohranih tata. I jedne i druge ista pitanja muče. Zbog tog „nedostatka“ jednog roditelja, i mi samohrane tate ali i samohrane mame imamo nekako blaži pristup deci, pažljivije, brižnije i sa više opreza, osećajnije i nežnije… Ne da ih razmazimo ali svakako verujem da smo malo drugačiji kao roditelji. To je moj utiska iz ovog ugla i iz mog iskustva, ili se samo nadam da smo svi mi samohrani takvi, da se više trudimo da naša deca ne osete taj nedostatak. Doduše, primećujem da smo mi tate malo ipak opušteniji. Mislim na igru, prljanje, kad se jede sladoled pa da li će se umusaviti, ako padne da li se isprljalo i slično. U igri ipak mislim da smo mi tate drugačiji. Malo opušteniji, luđi. Priča da Sara provodi vreme u igri ali i da voli knjige za decu kao i muziku. – Sara baš voli knjigice, sve, kako dečije odnosno one za njen uzrast, tako i moju knjigu iz prirode i društva iz osnovne, samo da joj ja čitam. Mada je sa nekih dve godine imala period kada je maltretirala našeg psa da leži pored nje i da mu čita knjigu. Što se tiče crtaća, tu su Maša i Meda, Patrolne Šape, Moj mali Poni… Samo da se gleda crtani – nikako nešto drugo. Đuska uz šta god, samo dok se čuje muzika. Dozvoljavam joj da čuje sve ali naravno postoje neki muzički žanrovi koje zaobilazimo. Dečije pesmice su nekako najaktuelnije. Takođe, voli balade, ali pod uslovom da je podignem pa da plešemo. Lazar kaže da je krug ljudi koji mu pružaju podršku u podizanju Sare jako mali i da se radi o svega tri – četiri osobe iz najbližeg okruženja. – Ja sam od onih koji nikad ne traže pomoć, ni od koga, pa ko koliko prepozna da mi treba – toliko pomaže, ostalo već nekako preguram sam, navikao sam… Sara je osim za mene jedino vezana još za moju majku, koja mi dosta pomaže. Jedino sa njom može da ostane kad ja nisam tu. Voli ona mnogo ljudi, stalno priča o drugu iz vrtića, o mojim nekim prijateljima, kad ćemo kod ovog, kod onog, kad ćemo da idemo tamo-vamo, ali generalno, ona poverenja ima samo u mene i moju majku. Nekad mi se čini da je malo opuštenija sa ženskom populacijom, mislim na moje prijateljice, komšinice i slično, što povezujem sa onim nekim nedostatkom koji ima. To ću baš morati da proverim sa nekim samohranim roditeljima koji imaju i Bate i Seke… Svestan je da će doći momenti kada će Sara početi da postavlja neka pitanja i kaže da je taj momenat već došao jer ga je u par navrata nešto već pitala. – Godinama unazad sam se stalno pitao šta ću i kako ću, pričao sa mnogo ljudi… I svaki put bih te razgovore i razmišljanja prekidao sa tim da se ja ipak najbolje snađem na BUM. Čim krenem da razmišljam, pripremam, smišljam – posle se zbunim i spetljam pa to ispadne skroz pogrešno. Koliko sam se spremao toliko me je uhvatila nespremnog. Ali generalno, dobro sam prošao pošto je u te neke teme samo „bocnula“, svestan sam da te neke teme nisu zatvorene. Pokušavam i pokušaću da joj usadim neke normalne stvari, neke prave vrednosti, o ljubavi i moralu, o lepim stvarima. O nekim ljudima joj neću ni loše ni dobro pričati, ići ću na to da sama shvati neke stvari, pa vremenom da sama dođe i do odgovora. Od nedavno Lazar je počeo da piše svoj blog i da još bliže i emotivnije prenosi svoj odnos koji ima sa ćerkom ljudima koji se odluče da ga čitaju. – U trenucima kada bih sa nekim nešto pričao a nemam sa kim, ja uđem na blog i sve to što mislim, što mi je u glavi i šta osećam – upišem tamo. Tako sam za dva meseca objavio 30 tekstova a imam još 10 neobjavljenih. Mogu reći da me to pisanje emotivno ispunjava, osećam se lakše, lepše, opuštenije… Post koji objavim napišem za par minuta, kada me „uhvati inspiracija“ a onda satima proveravam greške u pisanju (Sara mi je polupala ekran na telefonu pa ih ima podosta ). Za kraj navodi da se njegov odnos prema ženama nije promenio i da može sebe da zamisli kao oženjenog muškarca jednog dana. – Mnogo vremena je prošlo od kada sam ja bio sa nekom devojkom u emotivnom smislu. Ne zato što se moj odnos prema ženskom polu promenio, nije se promenio uopšte – i dalje sam fin, pažljiv, kulturan i otvoren sa puno poštovanja i uvažavanja. Jedino možda malo manje verujem u reči. Ali nisam od onih što zbog par grešaka iz prošlosti osude sve ostale. Trenutno previše radim, ostatak vremena posvećujem Sari. Možda je to problem. To što nisam neki lepotan mislim da je manje važno. Mada, činjenica da imam dete koje živi sa mnom ih nekako plaši.. Nemam ponuda ni za kafu, ni za vezu a kamoli za brak ali ko zna… Ja sam od onih što za ljubav ginu, što za ljubav daju sve, romantik u duši, još uvek verujem u ljubav. Tako da – em bih voleo, em me svakako i Sara pritiska da nađemo mamu za nju. (blogdan.rs)