Претражи Живе Речи Утехе

ABAVNA LOLA Šta se dogodi kada se svi horoskopski znaci nađu na autobuskoj stanici? Ovan: „Šta je sa ovim prevoznicima, do sada sam mogao kupiti autobus, rastaviti ga, sastaviti i dovesti na ovu stanicu..“ Jarac: „Rastavljanje bi možda išlo malo teže. Za to vam je potreban ekspert.“ Lav: „Ko me je zvao? Mogu ja da vam pokažem, ali neko drugi će to morati odraditi.“ Djevica: „Ako nešto ne možeš uraditi sam do kraja, odustani!“ Ovan: „Ko kaže da mi treba ičija pomoć?“ Vaga: „Molim vas, smirite tenzije, ovo i ne mora biti neprijatno vrijeme ako zabavimo jedni druge. Blizanci: „Neko je spomenuo zabavu? Hajde da premjestimo brojeve perona, tako da vozač ne zna tačno gdje da zaustavi autobus? Strijelac: „Napokon neko sa vizijom!“ Jarac: „Molim vas da se uozbiljite, nije to privatna imovina da je dirate. Poštujete li vi ikad ijedno pravilo?“ Bik: „Da je bar privatna imovina pa da ne izgleda ovako socijalno..i ova stanica i ovaj peron i autobusi…nema čovjek gdje ni sendvič da kupi.“ Vaga: „Ako vas išta tješi, bar nismo sami.“ Škorpija: „Samoća je pola zdravlja.“ Vodolija: „Ne može da me utješi činjenica da sam u grupi sa jedanaest ljudi sa kojima nemam apsolutno ništa zajedničko. Ooovo je gubljenje vremena. Ribe: „Od svakoga se može ponešto naučiti.“ Vaga i Djevica: „Kakvi su to maniri?“ Rak: „Sve je to do kućnog vaspitanja. U moje vrijeme se tako nije razgovaralo sa ljudima.“ Ovan: „Da vam ja kažem, tu pomažu samo batine!“ Blizanci i Strijelac: „Pretvara li se ovaj dan u nešto zanimljivo?“ Djevica i Jarac: „Zanimljivo bi bilo jedino to da se poštuju neka pravila u ovoj državi i da autobusi ne kasne.“ Vodolija: „Ako je neko zainteresovan da uradi konkretnu stvar, a ne samo da laprda, znam ja neke ljude koji to mogu da riješe. Nazvaću ih i završiti stvar.“ Lav: „Kladim se da znam bitnije ljude“ Škorpija: „Džaba vam je sto znate ljude kad ne znate sebe.“ Rak: „Plašim se da ćemo ovdje ostati do noći. Onda ćemo biti prisiljeni da spavamo na klupama. To nije sigurno.“ Bik: „To neće da biva. Ja da spavam na toj daščuri?“ Ovan, Jarac, Strijelac: „Ah gdje sam ja sve dosad spavao…“ Ribe: „Ako nekome bude trebala prostirka, ja mogu dati i svoju.“ Djevica: „Kako mislite da spavam na tuđoj prostirci?“ Blizanac: „Neće niko nigdje spavati, to je čisto gubljenje vremena. Do večeri smo ko zna gdje.“ Vaga i Vodolija: „Dok smo ovdje, možda da obiđemo stanicu, upoznamo neke zanimljive ljude?“ Škorpija: „Ako me neko traži, ja sam u kafani.“ Ribe: „Molim te, sačekaj idem i ja…“ Rak: „Uh popio bih i ja rado, ali imam nekih problema sa gastritisom, nije mi lako…“ Djevica: „Sad ću ja to da riješim“ (vadi apoteku iz torbe) Jarac: „Mislim da je trenutno najvažnije pronaći osobu odgovornu za sav ovaj haos i ozbiljno popričati sa njom.“ Ovan i Lav: „Dok se ovi bave gastritisima, kafanama, prostirkama i ostalim trivijalnostima, mi ćemo učiniti nešto značajno. Pridružujemo ti se u potrazi! Autobus nakon nekog vremena pristiže na stanicu…Ovan, Lav i Jarac se svađaju sa vozačem zbog kašnjenja, Strijelac i Blizanac su našli privatan prevoz i nestali sa lica mjesta, Škorpija iznosi pijanu Ribu iz kafane, slijedi ih Rak zamotan u omiljeno ćebe jer je zahladjelo, Vaga i Vodolija su pronašle tri osobe kod kojih mogu da prenoće kada odu na put, dva životna prijatelja, simpatiju i biznis partnera. Bik je ostao sjediti u mjestu od početka i ne namjerava da se pomjeri. Djevica je potrošila paket vlažnih maramica na brisanje kofera i sebi u bradu psuje vozača, prevoznika, državno uređenje i sistem. Svi osim Blizanca i Strijelca kojih nema ulaze u autobus i lagano napuštaju polaznu stanicu. https://lolamagazin.com/2019/09/08/sta-se-dogodi-kada-se-svi-horoskopski-znaci-nadju-na-autobuskoj-stanici/

MOGLO BI SE REĆI DA JE VUČIĆ OD MEDIJSKE SCENE SRBIJE U POSLEDNJIH SEDAM GODINA NAPRAVIO "VELIKU SRBIJU" PO SVOJOJ MERI. KAO ŠTO JE "VELIKA SRBIJA" BILA ŠEŠELJU, VEĆ GODINAMA SU SVE TELEVIZIJE SA NACIONALNOM FREKVENCIJOM, VELIKA VEĆINA REGIONALNIH I LOKALNIH TELEVIZIJA KAO I NAJVEĆI BROJ DNEVNIH NOVINA PODREĐENI VUČIĆU, NJEGOVOJ PROPAGANDI, BESOMUČNIM UVREDAMA SVAKOGA KO SE USUDI DA KAŽE NEŠTO ŠTO NIJE U SKLADU SA STVORENOM PARALELNOM REALNOŠĆU. DANAŠNJA SRBIJA "ISKIJAVA" ONDA NEKAŽNJENU "VELIKU SRBIJU" "Cena za dva velika rata, a nama i za ratove devedesetih, tek će doći." Ovako je, između ostalog, predsednik Srbije Aleksandar Vučić početkom septembra u Budimpešti prokomentarisao negativan prirodni priraštaj i demografske probleme sa kojima se suočavaju i Evropa i Srbija. Predsednik se, naravno, nije osvrnuo na sopstvenu ulogu i ulogu Srpske radikalne stranke, čiji je član bio 15 godina, u ratovima devedesetih: u huškanju na ratove, u pozivanje da se proteraju stotine hiljada Albanaca sa teritorije Kosova, u slanje dobrovoljaca u Hrvatsku i BiH, u podsticanju mržnje i netrpeljivost prema svima koji nisu Srbi (uključujući Srbe koji su "nesrpska fukara", kako reče Vučić), u uvođenju jezivog ("poganog", kako reče Vesna Pešić na Peščaniku) jezika u javni prostor, u promovisanju laganja kao legitimnog načina političke borbe, u kontroli medija i drakonskim kaznama za nepodobne. Ukratko, u stvaranju atmosfere iz koje ljudi beže ne osvrćući se. Za istraživanje samo medijske emanacije svega gore navedenog verovatno je potreban višemesečni rad tima ljudi (radni naslov projekta: šta si radio u ratu, tata). Ovo ovde predstavlja pokušaj da se prikaže tek fragment delovanja aktuelnog predsednika države, njegovih tadašnjih (većina su i sadašnji) političkih saradnika tokom druge polovine devedesetih godina – koje su sve aktivnosti Vučića i prijatelja opisane u "Velikoj Srbiji", propagandnom listu Srpske radikalne stranke. Ubedljivo najveći deo posmatranih brojeva "Velike Srbije" (period 1990–2000) jeste promocija Vojislava Šešelja i njegovih ideja, razmišljanja i stavova o svemu i svačemu. Onoliko koliko je Vučić danas zastupljen na televizijama sa nacionalnom frekvencijom u odnosu na opoziciju, toliko je bio Šešelj u "Velikoj Srbiji" u odnosu na ostale radikale, junake ovog lista – Tomislava Nikolića, Aleksandra Vučića, Maju Gojković, Jorgovanku Tabaković, Stevu Dragišića, Milorada Mirčića, Dragana Todorovića… Moglo bi se, ne preterujući mnogo, ako uopšte, reći da je Vučić od medijske scene Srbije u poslednjih sedam godina napravio "Veliku Srbiju" po svojoj meri. Kao što je "Velika Srbija" bila Šešelju, već godinama su sve televizije sa nacionalnom frekvencijom, velika većina regionalnih i lokalnih televizija kao i najveći broj dnevnih novina podređeni Vučiću, njegovoj propagandi, besomučnim uvredama i kampanjama protiv svakoga ko se usudi da kaže nešto što nije u skladu sa stvorenom paralelnom realnošću. Današnja Srbija "iskijava" onda nekažnjenu "Veliku Srbiju". Postoje i razlike: razlika je u tome što je sve te transkripte nebrojenih Šešeljevih konferencija za štampu, gostovanja u svim živim medijima, govora iz Skupštine – što republičke, što savezne – ograničavala činjenica da je prosečan konzument medijskih sadržaja sve njih mogao da izbegne tako što neće čitati "Veliku Srbiju". Danas nije moguće pobeći od sveprisutnog Vučića u svim medijima. POČECI: Dakle, Šešelj je nesporna zvezda "Velike Srbije", a Vučić prvi broj posvećen sebi (to je nešto što je "Velika Srbija" radila kada su radikali hteli da promovišu svoje kandidate za neke naredne izbore) dobija u septembru 1997. godine. Tu nalazimo dosta zanimljivih detalja i to u Vučićevom intervjuu "Zemunskim novinama" koji radikalsko glasilo prenosi. U njemu Vučić priča o tome šta je radio u ratu i zašto je ušao u SRS: "Još kao student Pravnog fakulteta u Beogradu osetio sam klimu u kojoj podjednakom snagom deluju i opozicione i snage aktuelne vlasti. Tih godina nije bilo lako misliti drugačije, niti okupiti veći broj istomišljenika. Vladala je atmosfera linča prema svima koji nisu podržavali bilo jedne bilo druge, slična ovoj današnjoj, te sam neretko ulazio u žustre polemike i sa svojim profesorima. U tom zaista kriznom periodu za naš narod našao sam se u dilemi koja je morila mnoge, posebno mlađi svet, koju je razrešio moj četrdesetodnevni boravak kao dobrovoljca u Sarajevu. Po povratku sa ratišta, otišao sam na jednu tribinu Srpske radikalne stranke, jer mi se u to vreme najviše dopadalo ono što je zastupao i govorio dr Vojislav Šešelj. Smatrao sam da govori iz srca, a taj stil i način na koji je nastupao bio je i jedini na političkoj sceni Srbije koji je mogao da me privuče", priča Vučić. Nakon što je, po sopstvenim rečima, dobrovoljno otišao da ratuje, učlanio se u stranku koja se hvalila slanjem dobrovoljaca u ratove u Hrvatskoj i BiH, stranku kojoj mir nije cilj. Čitamo izjavu Maje Gojković iz juna 1996, nakon završetka ratova: "Mir nije naš najveći nacionalni interes. I to naši članovi i simpatizeri i glasači već veoma dobro znaju. Mir je najveći nacionalni interes onim političkim snagama u Srbiji, jednako u udruženoj opoziciji i Jugoslovenskoj udruženoj levici, koji na svojim stranačkim skupovima nemaju srpske zastave i znamenje, već drže, ističu različite zastave. Čekaju različite vojske (...)" No, nije nužno da vidimo šta priča Maja Gojković. Prvom prilikom kada je Vučić dobio veći prostor u "Velikoj Srbiji" (a to je u broju od juna 1995, kada su i Šešelj i Nikolić u zatvoru, a "Velika Srbija" piše o protestnom mitingu radikala), on objašnjava svoje želje i očekivanja: "Kada je pažnja učesnika mitinga počela da popušta, pošto je bilo naporno satima stajati na jakom suncu, u prvom trenutku nastupio je Aleksandar Vučić, Generalni sekretar Stranke. Njegove reči, izgovorene nadahnuto u jednom dahu, kao strele odapete u ‘zlikovce na grbači naroda’, podigle su tenziju, izvukavši iz mase usklike odobravanja i skandiranja protiv tiranije. Reči istekle iz srca ušle su u srca okupljenih a ‘Slobo odlazi’, ‘Slobo odlazi’ tutnjalo je kao grmljavina. Aleksandar Vučić je ‘oživeo’ miting koji je u tom trenutku dostigao vrhunac. Mi smo za mir. Najpre bismo ga stvorili. Oslobodili bi srpske zemlje, postavili srpsku vojsku na granice, pa da vidimo sme li Turčin ili ustaša da udari! Nikada niko ne bi smeo!’ ‘Dedinjski dahija treba da siđe sa trona vlasti. Slobo odlazi, vreme je! Slobo odlazi! Odlazi, jer ako sam ne odeš, oteraće te srpski radikali!’" Obaška što će tri godine radikali kasnije ući u vladu sa SPS-om i JUL-om, vidi se da je Vučićeva namera "da ratuje za mir". Godinu dana ranije, "Velika Srbija" objavila je fotografiju na kojoj budući predsednik i buduća guvernerka Narodne banke Srbije – tada "samo" narodni poslanici Aleksandar Vučić i Jorgovanka Tabaković – stoje ispred Palate pravde sa grupom ljudi u maskirnoj odeći, uz potpis "Grupa četnika, dobrovoljaca Srpske radikalne stranke i narodnih poslanika na platou ispred tzv.’Palate pravde’". Već sama ova slika govori o stanju države te 1994. godine. Iz istog broja od septembra 1997. saznajemo i Vučićevo viđenje kako mediji treba da funkcionišu – ovi principi će se neumoljivo odslikavati u oba puta kada je bio u prilici da dođe na vlast: 1998–2000. (kada je bio ministar za informisanje u drugoj vladi Mirka Marjanovića) i 2012–2019. (potpredsednik, pa predsednik vlade, pa predsednik države). Piše "Velika Srbija", dakle, kako je "malo poznato da je Aleksandar Vučić svojevremeno pokrenuo srpsko-englesku redakciju televizije na Palama", a aktuelni predsednik – tada generalni sekretar SRS – objašnjava: "U ratnim uslovima je nemoguće objektivno informisanje – normalno je da se čak otvoreno navija za svoje. To nema veze ni sa političkom strankom kojoj pripadate. Valjda je prirodno da svaki Srbin oseća nevolju svoga naroda i da se trudi da mu pomogne. Ako mislite da sam se zalagao za Hrvate ili muslimane – nisam i ne pada mi na pamet da se stidim toga." ISTRAGA STRANIH PLAĆENIKA I DOMAĆIH IZDAJNIKA: Miroljubivu politiku stranke i sopstvenih svetonazora objašnjava Šešelj u broju "Velike Srbije" iz novembra 1997. Naravno, kao u SNS sada, tako i u SRS tada nema disonantnih tonova: stranka i njeni funkcioneri misle, govore i rade kao i njen lider. Tada Šešelj objašnjava kako će radikali da reše problem Kosova. U broju naslovljenom "Srpski radikali i nacionalne manjine", u kome se, inače, ističe izuzetan položaj nacionalnih manjina u Srbiji, Šešelj izjavljuje: "Kad se ta vlast promeni, kad srpski radikali budu vladali Kosovom i Metohijom, videće se kako funkcioniše pravna država i kako se taj problem relativno lako i bezbolno rešava. Oni koji nemaju naše državljanstvo, a deluju sa separatističkih pozicija, moraće da napuste teritoriju naše države". Na pitanje novinara – koji, čini se, nema ništa protiv zamišljenog plana – "kako ćete to rešiti, kako ćete ih naterati da napuste našu državu", Šešelj odgovara: "Vrlo lako i jednostavno. Onog trenutka kada budu čuli da su radikali pobedili na izborima i preuzeli kompletnu vlast u Srbiji, 300.000 Albanaca će sami otići preko granice, ubeđen sam u to. Drugo, ako Nemačka može 300.000 Šiptara, koji nemaju nemačko državljanstvo, da protera sa svoje teritorije, zašto onda mi to isto ne bismo uradili sa 300.000 Albanaca koji nemaju naše državljanstvo, a ovde žive kao nelojalni stanovnici naše države i dovode u pitanje naš državni suverenitet i teritorijalni integritet." Cela 1998. protiče u ratnoj psihozi, a sukob na Kosovu počinje da eskalira. Nakon ulaska SRS u koalicionu vladu sa SPS-om i JUL-om u martu 1998, Šešelj pojašnjava šta će se desiti ako NATO napadne Srbiju: "Znači, oni mogu nama izazvati velike žrtve. Mogu izazvati razaranja, ali nam ne mogu oteti teritoriju. Ako mi ne možemo pohvatati američke mornare u Sredozemlju, ko će onda biti glavna žrtva eventualne agresije na Srbiju. Lokalni Albanci. Ne možemo pohvatati Amerikance, možemo Albance." U isto vreme Vučić brani "svoj" zakon, koji je, osim bombardovanja, ubistva 10 hiljada i proterivanja 800.000 Albanaca sa Kosova, masovnih grobnica i hladnjača sa leševima u Srbiji, državnih ubistava novinara i političkih protivnika te gubitka teritorije Kosova i Metohije, obeležio ovu vladu: zakon o informisanju. Tokom 1998. Vlada Srbije najpre donosi Uredbu, a potom i novi Zakon o informisanju, koji važi u uslovima kada preti ratna opasnost. Ovom Uredbom i Zakonom bukvalno su satrti mediji koji nisu bili po volji vlastima – "Dnevni telegraf", "Danas", "Naša borba", "Vreme"… Postavka je bila jednostavna – novine su bile odgovorne za istinitost izjava sagovornika. Ako bi ih neko tužio zbog prenetih reči, mediji su bili u obavezi da dokažu da je to istinito, u suprotnom bi plaćali ogromne novčane kazne po ekspresnim presudama prekršajnih sudova. Tokom celog perioda dok je ministar informisanja, Vučić zdušno brani ovaj zakon: naziva ove medije NATO slugama, stranim agenturama, optužuje ih da vode "psihološko-propagandni rat" protiv srpskog naroda i države… Na primer: "Kada ste govorili o nekim političkim reperkusijama i o tome šta sve neki naši protivnici u zemlji trenutno preduzimaju, postoje pojedini agenti stranih obaveštajnih službi koji se nalaze na čelu pojedinih medija, koji ništa drugo i ne rade, osim što izveštavaju lažno, predstavljajući ovu zemlju onakvom kakva ona nije i pokušavajući da nanesu što više zla svojoj zemlji." Ili: "Da li nekome odgovara da podiže politički fašizam? Odgovara mu. Medlin Olbrajt je izdala naređenje da pronađu razloge zbog čega će do kraja marta, najkasnije početka aprila, pokušati da izazovu novo krvoproliće na ulicama srpskih gradova, to je njihov cilj, to je suština njihovog delovanja." Ili: "Niko od tih koji rade za agresore, koji rade za okupatore, ne želi da predstavi narodu ono što jeste istina, da je za ubistvo Pavla Bulatovića ili Željka Ražnatovića kriv Haški tribunal." Ili: "Istovremeno, pojačava se pritisak i kampanja proameričkih medija u Republici Srbiji, onih koji postoje zahvaljujući donacijama iz tih zemalja, onih koji su napravljeni sa jednim jedinim ciljem, a to je rušenje Srbije, kao nezavisne i slobodne države i po cenu uništenja celokupnog srpskog naroda. Na te zadatke, poslednja je ukazala američki državni sekretar Medlin Olbrajt, koja je na sastanku u Banja Luci sa antisrpskim medijima, ne treba da vam govorim imena, to su nezavisni ‘Reporter’, ‘Vreme’, ‘Agencija BETA’, ‘Glas Srpski’ i verovatno još neki, iznela nove zadatke za svoje poslušnike i podanike u Saveznoj Republici Jugoslaviji, ali i u ostalim srpskim zemljama." Ili: "Uostalom, da ne bih zaboravio, Keti Marton, inače žena gospodina Holbruka, nešto nam je pripretila, pa kaže sledeću stvar, pišući valjda otvoreno pismo Komitetu za zaštitu novinara – ženi Ričarda Holbruka su se žalili svi ovi naši, zbog toga što im je, navodno, ugrožena medijska sloboda, i oni kažu, kaže Keti Marton u svom pismu sledeće: ‘Najsvežiji je primer Dejana Anastasijevića i Miloša Vasića, kojima je prećeno krivičnim gonjenjem, zbog njihovog izveštavanja o ratnim zločinima na Kosovu’... Dakle, ona kaže da su oni pisali o ratnim zločinima, koje su, naravno, počinili, prema njoj, Srbi na Kosovu i Metohiji. Ona to otvoreno kaže i ona je da se spasu oni, da se ne sprovode nikakve sankcije protiv onih koji su pisali o navodnim srpskim ratnim zločinima na Kosovu i Metohiji." Na ovaj način Vučić i Vlada Srbije efikasno uništavaju svaku mogućnost da se nekažnjeno govori o zločinima Vlade u kojoj je on ministar: govoriti da su srpska policija i vojska počinili zločine na Kosovu nije patriotski i nije u "državnom interesu" i vid je neprijateljske propagande, stoga, to će ili ostati neizgovoreno, ili će biti žestoko kažnjeno. Nakon završetka bombardovanja i gubitka teritorije Kosova i Metohije, radikali donose odluku da napuste vladu, ali im to zabranjuje predsednik Srbije Milan Milutinović. Ostaju u vladi sve do petog oktobra 2000, nakon čega se do izbora u decembru 2000. formira tromesečna prelazna vlada. KRAJ, PRVI PUT: U februaru 2000. Vučić nastavlja miroljubivu politiku i negovanje kulture govora: "Vidite da mnogi sa podsmehom kažu: gde su vam danas Karlovac, Ogulin, Karlobag i Virovitica? To nam ova nesrpska fukara, ovi mučenici i jadnici, što onima koji su ovu zemlju bombardovali skute i ruke ljube, oni hoće da kažu: gde ste vi danas radikali u tim srpskim mestima. Kao da Srbi nikad nisu držali ni Karlovac, kao da na samo nekoliko kilometara od Karlobaga i Virovitice nismo bili, kao da ni danas nema preko 20% Srba u Ogulinu. Kao da to nisu srpska mesta. Raduju se i seire tome što su ustaše okupirale srpsku zemlju i hoće i nas radikale da ubede da to nije srpsko, da smo mi govorili gluposti, da mi nismo znali šta je naše, a mi ni tada ni danas nismo hteli i nećemo ništa što je tuđe. Hoćemo samo ono što je naše, srpsko, a to su i Karlobag, i Ogulin, i Karlovac, i Virovitica, i sve te srpske zemlje. I to moraju da znaju. Neka se oni stide, neka se stide ti Srbi, samo rođenjem Srbi, koji sa podsmehom govore o tim srpskim mestima, o tim srpskim teritorijama. Govore danas, kažu: vi ste u vlasti, vi ste ta država, a izgubili smo suverenitet na Kosovu i Metohiji. Jesmo, izgubili smo suverenitet na Kosovu i Metohiji, udarila je najjača sila ovoga sveta, ali ne zaboravite da je jedina politička snaga u svim srpskim zemljama koja je bila protiv okupacije srpske teritorije Kosova i Metohije, koja je bila protiv plana Ahtisari-Černomirdin, koja je bila za borbu za očuvanje Kosova i Metohije i suvereniteta Kosova i Metohije bila Srpska radikalna stranka i nijedna više. Mi ćemo Kosovo i Metohiju, kao i Republiku Srpsku Krajinu i Republiku Srpsku, bar onaj deo koji je izgubljen u poslednjoj hrvatsko-muslimanskoj ofanzivi, vratiti. Da li ćemo je vratiti sutra, za nekoliko godina ili za neku deceniju, to je drugo pitanje, ali naša odlučnost, naša borba, naša želja da vratimo ono što je naše, da se naš narod vrati na svoja ognjišta, da vratimo naše teritorije je najvažnija i toj želji se ne može niko suprotstaviti zato što je to legitimna želja, to je naša zemlja i niko nam ne može oduzeti pravo na to." Sa jedne strane, bilo je odmah jasno ko je bio najviše odgovoran za ogromne tragedije građana koji su nekada živeli u SFRJ, koje su trajale punu deceniju. Ono što ne može biti jasno jeste neverovatna lakoća "šaltovanja" svih tih koji su te tragedije izazvali u sistem posle 5. oktobra 2000. godine. Maltene svi ti – i ljudi i političke partije – koji su vodili ratove i na njih huškali nastavili su svoje političko postojanje i svoje političke karijere, kao da se nikada ništa sporno nije dogodilo. U tome treba tražiti uzroke sadašnjeg stanja u kojem se nalazi država Srbija. Ministar heroj U junu 2000. u "Velikoj Srbiji" izlazi tekst koji bi bez problema oberučke prihvatili mnogi današnji mediji: "Republički ministar za informacije Aleksandar Vučić po američkim aršinima je među najvećim srpskim krivcima, jer je, zahvaljujući ministarstvu u kome je njegova reč najstarija, istina o srpskim patnjama, ali i o srpskom patriotizmu, probila sve svetske medijske blokade. Zahvaljujući Aleksandru Vučiću i ministarstvu za informacije, prvi put u poslednjih pedeset godina, Srbi su dobili medijski rat. Zato Vučića Zapad ne voli, ali stranački istomišljenici, uopšte srpski narod poštuje Aleksandra Vučića, najmlađeg ministra Vlade narodnog jedinstva." Generacija U broju posvećenom Vučiću iz 1997. "Velika Srbija" ponavlja transkript emisije u kojoj duel imaju Goran Vesić iz Demokratske stranke i Aleksandar Vučić. Divan detalj o mogućem objašnjenju stvaranja nedodirljive kaste političara i posledičnog zarobljavanja države u decenijama koje su usledile: Voditelj: Jeste li oženjeni? Vesić: Nisam oženjen. Voditelj: Gospodine Vučiću, isto pitanje. Vučić: Nisam oženjen, hvala bogu. A što se tiče ovog drugog pitanja, bavim se politikom profesionalno, to je najnormalnije. Jedva čekam, kao i ostali građani Srbije, da sada na predstojećim izborima pobede SRS i Vojislav Šešelj. Voditelj: A znate li zašto niste oženjeni? Žene pored vas dvojice ne mogu da dođu do reči. Vučić: Bar se zna ko je gazda! Voditelj: Kažite mi na kraju ove emisije, šta mislite iskreno o gospodinu Vesiću? Vučić: Mi imamo žestoke političke duele, i to je sasvim prirodno i normalno. Ali, ono što Vi niste rekli, gospodin Vesić i ja se poznajemo. Voditelj: Iz školske klupe Pravnog fakulteta. Vesić: Sedam godina. Vučić: Zajedno smo krenuli na fakultet. Ali, bez obzira na sve naše političke razlike, one neće promeniti naš lični odnos. Voditelj: Je li istina da Vas je gospodin Vesić nagovorio na politiku? Vučić: Ne, on me je nagovarao da uđem u Demokratsku stranku, to je bilo 1991. godine. Ali, imali smo i tada politička razmimoilaženja. Međutim, ostali smo prijatelji, bez obzira na sve. Vesić: Znate šta, gospodin Vučić i ja smo juče sedeli na kafi, i to ćemo činiti verovatno i sutra. Mi se raspravljamo ovako žestoko zato što zastupamo različite političke opcije, ali, kao što je gospodin Vučić rekao, mi smo prijatelji i to ćemo ostati. Radmilo MARKOVIĆ

„Srpski raketaši vežbaju u Rusiji na S-400 i Pancir S-1“ ova vest prvo je prostrujila društvenim mrežama, ali u početku nije imala preteranog odjeka, dok potvrda ove informacije nije stigla iz Ministarstva odbrane Ruske federacije, a onda su je po inerciji preneli i ostali srpski portali. Naime, Ministarstvo odbrane Rusije poslalo je pre nekoliko dana saopštenje da se u Rusiji nalaze pripadnici raketnih jedinica PVO Vojske Srbije, gde će zajedno sa ruskim kolegama učestvovati u zajedničkoj protivvazdušnoj vežbi Rusije i Srbije pod nazivom „Slavenski štit 2019.“ Ono što je bilo interesantno u tom saopštenju, ali i kasnije u prilogu ruskih vojnih medija bilo je navedeno da će srpski raketaši zajedno sa ruskim na vežbi koristiti savremene raketne sisteme „S-400“ i „Pancir S-1“. Takođe, navedeno je i da su oni zbog učešća na vežbi prošli odgovarajuću obuku na simulatorima pre borbene provere, a takođe onako uzgred spomenuto je i srpsko upoznavanje sa savremenim osmatračkim sistemima. Isto tako navedeno je i da će u vežbama učestvovati, lovačke, raketne i jedinice vazdušnog javljanja i osmatranja ruske vojske. Ruski mediji su dodali da su srpski raketaši prošli intenzivnu obuku na trenažerima u Lenjingradskoj oblasti u Rusiji. Naglašava se i da je obuka srpskih vojnika sprovedena na najmodernijim trenažerima u centru Gatčina. Takođe se dodaje i da su svi pripadnici srpske vojske sa pozitivnom ocenom položili ispit, i da su dobili dozvolu da samostalno „pristupaju svojim obavezama“ u prevodu da mogu samostalno rukuju ovim raketnim sistemima (bez nadzora ruskih kolega). Tokom boravka u Rusiji srpski oficiri i podoficiri imaće priliku da tokom vežbe „Slavenski štit 2019.“ upoznaju i sa ostalom tehnikom koja se nalazi u okviru Vazdušno-kosmičkih snaga (VKS) ruske armije. Tu će biti i modernizovani sistem S-125 „Pečora-2M“, radari „Volga“ i „Gama“, kao i da upoznaju automatizovanim sistemom upravljanja PVO na prostoru Rusije. Ono što najveću pažnju probudilo u ovom kratkom saopštenju bilo je odakle srpski vojnici u obuci sa savremenim PVO sistemima kakvi su S-400, i Pancir, a koje nemaju u svom naoružanju. Inače „Pancir S 1“ je jedan od savremenih ruskih PVO sistema, koji je svoju borbenu upotrebu i vatreno krštenje imao u Siriji pre nešto više od godinu dana protiv izraelskih krstarećih projektila. Naravno srpski mediji su se po automatizmu usmerili na savremeni raketni sistem S-400. Na pojedinim portalima osvanuli su već naslovi tipa da Srbija kupuje ovaj raketni sistem, koji je za sad prodat Turskoj, koja je za njega izdvojila dve milijarde dolara i Kini. Inače već duže vreme se spekuliše, nekih dve godine da je Srbija u okviru procesa modernizacije i jačanja svoje PVO planirala da od Rusije kupi, prema nekim informacijama dve baterije hibridnog PVO sistema „Pancir S1“ koji je trebao da zameni već zastareli raketni sistem S-125 „Neva“, poznat po obaranju dva američka aviona tokom NATO agresije 1999. Ruski vojni mediji navode da su srpske starešine obučavane na simulatorima za S-400 i „Pancir S-1“, kao i da su im ti sistemi neposredno uživo i prikazani, kao i da su tokom obilaska srpski raketaši posetili su i komandnu stanicu iz koje se integrisano upravlja baterijama ovih raketnih sistema koji čine kimču PVO Rusije. Šef srpske vojne delegacije na vežbi „Slavenski štit 2019.“ brigadni general Tiosav Janković je samo kratko za ruske vojne medije prokomentarisao „Počinjemo sa zajedničkom vežbom „Slavenski štit 2019. Bilo nam je važno da se upoznamo sa oružjem i opremom koja trenutno nosi borbeno dežurstvo ruske protivvazdušne odbrane“, kratko je prokomentarisao brigadni general Janković, koji je daleke 1999 bio na obuci u Rusiji tad za čuveni S-300. Kako je navedeno srpski oficiri najviše su se zadržali pored „Pancira S-1″. Komandant koji vodi obuku na trenažerima za PVO sistem “ Pancir S-1″ do detalja je srpskim kolegama opisao je funkcionisanje PVO sistema „Pancir S-1“, kako reaguje u različitim situacijama, režimima rada i u uslovima jakog elektronskog ometanja. „Posle teorijske obuke, srpsko vojno osoblje je dobilo priliku moglo da izvrši nekoliko zadataka borbene obuke u otkrivanju, praćenju i uništavanju vazdušnih ciljeva. Kako su ruski mediji preneli utiske srpskih raketaša njima se dopao rad na simulatoru, a borbene sposobnosti ovog raketnog sistema protivvazdušne odbrane Pancir-S1 su impresivne“, dodali su oni. „Ista lekcija održana je srpskim kolegama i na simulatoru za raketni sistem S-400 „ALTEK-400″, s tim što je jedina razlika u odnosu na “ Pancir S-1″ bila to što je komandant centra za obuku predložio da oni (srpski raketaši) sami odbiju vazdušni napad potencijalnog neprijatelja. Zadatak je bio komplikovan činjenicom da je napad bio praćen aktivnim i pasivnim ometanjima tokom rada borbenog sistema. Međutim, uprkos tome, pod strogom koordinacijom iskusnih oficira i nastavnika, srpski raketaši su uspeli da identifikuju sve neprijateljske ciljeve, precizno ih pogode i uspešno se izbore sa svim problemima tokom obuke na simulatoru. Šef centra za obuku pukovnik Andrej Dugin, naveo je da njegov ceo centar za obuku opremljen modernom opremom identičnom onom kojom su opremljene aktivne jednice PVO. On je doda i da njegov centar omogućuje obuku i prekvalifikaciju specijalista, raznih namena u okviru PVO“, pišu ruski mediji. Priča da Srbija nabavlja hibridni PVO sistem „Pancir S-1“ poslednji put u srpskoj javnosti spomenuta je uoči dolaska ruskog predsednika Putina u Srbiju januara ove godine. Priča je dugo najavljivana, a neprestano spominjanje imena „Pancir S-1“ podiglo je tenzije među srpskim komšijama, koji na ovu „navodnu“ nabavku nisu nimalo blagonaklono gledali, pa su čak i pretili Srbiji sankcijama. Međutim, priča je iznenada kako se pojavila, tako je i utihnula, a o njoj nije bilo ni reči, sve dok Rusi nisu objavili informaciju da su srpske posade obučavane za korištenje i upravljanje PVO sistemom kakav je “ Pancir S-1″. Da li Srbija zaista za potrebe modernizacije svoje PVO kupila Pancir S-1″? Logična pretpostavka bi bila da jeste, jer postavlja se pitanje čemu obuka na simulatorima i vežba na realnim borbenim sistemima, ako to nismo kupili ili planiramo koristiti?! Upoznavanje tehnike DA, a koliko to i čemu realno koristi ako nemamo te sisteme u operativnoj upotrebi, osim da je ovo zapravo posredna poruka, da Srbija intenzivno u najvećoj tajnosti radi na obuci budućih posada i da je konačno izdvojen novac za kupovinu ovog sistema ( ili je možda kupljen već???) koji će realno ako se ove informacije pokažu tačnim izazvati bes komšiluka, koji smo sigurni baš neće blagonaklono gledati na „Pancir S-1“ u Srbiji s obzirom na njegovu reputaciju. Takođe, ranije u gore navedenom saopštenju se spominju i savremeni radarski sistemi. Uporedo sa pričom o nabavci Pancira tekla je paraleno saga o kupovini savremene radarske tehnike. Negde se spominjao pre svega radar „Nebo M“. Međutim i ova priča je iznenanda utihnula i više se nije spominjala. Istorijat slanja srpskih raketaša u Rusiju na obuku i nije nov. Ako izuzmemo period JNA, poslednja ekipa koja je poslata u Rusiji na obuku na savremenim PVO sistemima bilo je 1999. Put u Moskvu Trećeg dana od početka NATO agresije u Moskvu je otputovala ekipa ekspreata PVO na čelu sa načelnikom uprave ARJ i PVO general-majorom Mladenom Karanovićem. Tom prilikom u Moskvi je Rusima predstavljena potreba za još dva diviziona S-300. Rusi su tad obavestili našu delegaciju da je većina tražene tehnike u okolini Moskve i da problema u isporuci neće biti, ako to odobri Jeljcin. Dok je Karanović boravio u Moskvi u Komandi JRV i PVO planiran je prihvat tehnike i obuke ljudstva do uključenja u borbena dejstva. Međutim od toga nije bilo ništa. Poseta je ponovljena 4. aprila, a vojna delegacija susrela se sa prvi potpresednikom ruske vlade Masljukovim koji je izjavio generalu Karanoviću da Rusija neće vojno pomoći SRJ i da nema ništa od saveza sa Rusijom i Belorusijom. Hibridni čuvar neba „Pancir S-1″, razvijan sredinom devedesetih godina 20. veka, konstruisan je u Instrumentalnom konstrukcijskom birou iz Tule, a izrađen je u Uljanovskoj tehničkoj radionici. Namenjen je za zaštitu nepokretnih, strategijsko industrijskih i vojnih objekata od oružja visoke preciznosti. Zadatak mu je i ojačanje sistema PVO na malim visinama. „Pancir S1″ je kombinovani hibridno-artiljerijski sistem, koji u sebi objedinjuje vođene rakete 57E6, automatske topove tipa 2A72 i sistem za otkrivanje i pokazivanje ciljeva i upravljanje vatrom. „Pancir S1″ deluje u okviru baterije (šest vozila). „Pancir” ima mogućnost samostalnog otkrivanja, praćenja ciljeva, upravljanja naoružanjem i gađanja ciljeva. Na oruđu se nalaze i oprema za navigaciju, komunikaciju, smeštaj i zaštitu posade, kao i izvori napajanja. Od otkrivanja cilja do otvaranja vatre potrebno mu je pet-šest sekundi. Može efikasno da dejstvuje protiv ciljeva maksimalne brzine do 700 m/s. Integrisano artiljerijsko raketno naoružanje omogućava „panciru” delovanje do horizontalne daljine od 18 km i do visine od 10 km. Andrej MLAKAR, vojnopolitičkaosmatračnica blog

" Da ja sam Srbin, svećenik katoličke crkve".

Kada oduševljnje srpskom trobojkom i RV rondelom splasne (a neće još jer nas čeka Partner sa domaćom, srpskom, premijerom) vreme je da analiziramo i popišemo sve detalje vezane za „projekat H145M“ koje smo uspeli da rekonstruišemo, saznamo ili dobijemo kao zvanični komentar. Tango Six prati „Erbas Helikopters u Srbiji“ priču sada već tri godine. Doneli smo vam ekskluzivne informacije, preneli sva najbitnija dešavanja, obišli sve moguće lokacije na koje su nas zvali i one na koje nisu. Najviše od svega, trudili smo se da rekonstruišemo i poslednji detalj ove nabavke u oblastima prateće opreme, upotrebe i drugim segmenata. Ovo je sve što znamo do sada. Burže Kako smo već javili, H145M u srpskim bojama jedan je od dva HForce demonstratora u Erbasovom koralu na najvećoj svetskoj vazduhoplovnoj izložbi. Izložena letelica je i dalje D-HMBB (do zvanične primoporedaje koja će biti nakon Partnera svi helikopteri su formalno i dalje Erbasovi) s tim da joj je za dane izložbe privremena registracija danas ipak uklonjena. U pitanju je vojni evidencijski broj „14505“ (ne 504 kako smo javili juče) koji je Parizu „obučen“ u nevođeni set naoružanja lokalne VTI-Jugoimport proizvodnje. Kako Tango Six saznaje, nastavak isporuke H145M za Srbiju desiće se već za četiri nedelje. Prva dva primerka za Helikoptersku jedinicu MUP-a Srbije stižu u Srbiju između 8. i 10. jula. Na helidrom „Tesle“ prvi će sleteti YU-MED i YU-SAR a krajem jula i YU-ICE. Očekuje se da skoro celokupna civilna i vojna flota Srbiji bude isporučena Srbiji do kraja ove godine. Moguće je da će najviše dva helikoptera „preteći“ sa isporukom u iduću, zavisno od sitnijih logističkih faktora. Isporuka je trebalo da započne nekoliko meseci ranije ali, kako saznajemo, srpska strana nije bila krivac kašnjenju. „14505“ pored još jednne nove Erbasove letelice, A330neo / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Erbasovi H145M će u srpskom RV i PVO najverovatnije dobitni vojnu oznaku HV-50 / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Kokpit sa Talesovom HMSD kacigom Škorpion / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Takođe saznajemo da je procedura razrade već potpisanog ugovora za kupovinu policijskih srednje transportnih helikoptera H215 u toku. Okvirno, obuke MUP-ovih letača i tehničara započunju polovinom oktobra 2021. godine. Prijem prve Super Pume trebalo bi po dinamici koja je trenutno aktuealna da se dogodi najkasnije u februaru 2022., druga i treća očekuju se u aprilu iste godine. Domaća stručna i šira javnost prvi put će imati priliku da „14501“ vidi tokom Partnera, već prvog dana manifestacije 25. juna, kada u Beograd dolazi i direktor Erbas Helikoptersa Bruno Evan. Tom prilikom biće uručen i sertifikat remontnom zavodu „Moma Stanojlović“ koji će formalno biti odobren od strane Erbasa za remont helikoptera Gazela (sad zvanično jelte). Erbasova prodajno-politička diplomatija se tu nije zaustavila, i kako smo već javili, planirano je da u sredu na Burže dođe i premijerka Ana Brnabić, koja će obići i H145M u srpskim bojama. Hronologija i detalji naručene opreme helikoptera Objektivno najlepši H145M u Erbasovom koralu / Foto: Petar Vojinović, Tango Six AMPS senzori vidljivi na donjem delu helikoptera / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Ugovor za nabavku devet helikoptera H145M od kojih šest za Vojsku Srbije i tri za Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbija je, preko Jugoimport SDPR-a, sa Erbasom potpisala decembra 2016. godine. Naša zemlja je tako postala treća mušterija vojnih verzija helikoptera H145i to u najnovijoj varijanti H145M a istovremeno i prva država koja će koristiti helikoptere sa oružanim sistemom HForce Nivoa 1 i to, kako smo naknadno saznali, naoružanjem domaće proizvodnje. Svi helikopteri namenjeni za RV i PVO imaće instalacije za kasnije moguće nadogradnje na vođene pakete HForce kompleta. MUP-ovi primerci nemaju te instalacije. Erbas je od početka ovu prodaju posmatrao strateški pridodavši joj svojevrsni „zaslađivač“ u formi šire industrijske saradnje, odnosno konačne „legalizacije“ remonta Gazela, eventualno i za treća lica. Ministarstvo odbrane je priliku ozbiljno shvatilo, nije bilo kašnjenja sa naše strane, u međuvremenu je izvršena i integracija našeg naoružanja. Erbasu se strateški pristup naknadno isplatio prodajom Super Puma MUP-u. Helikopterska jedinica tako kompletno prelazi na Erbas nakon prodaje Belova i konačne nerentabilnosti zadržavanja Gazela koja će kad tad doći na dnevni red. Evropskom konzorcijumu onda ostaju prodajne aktivnosti foksirane na Er Srbiju i njihove moguće A320/319neo kupovine ili aranžmane iznajmljivanja. Tu je mnogo adekvatniji A220 ali i jedini transportni avion RV i PVO koji bi trebalo da je operativan možda može biti zamenjen sa C-295. Sve u svemu, prodajne aktivnosti Erbasa daleko su od kraja. Prema prvoj verziji narudžbine RV i PVO dobilo bi 6 a MUP 3 helikoptera. Aprila 2018. godine zvanično je saopšteno da će MUP ipak dobiti 4H145M a krajem jula iste godine ponovo je nagovešteno da bi Vojska Srbije mogla dobiti samo 5 helikoptera dok bi šesti pripao Helikopterskoj jedinici policije koja će svoje H145M koristiti za različite misije, između ostalog i za specijalne snage (Žandarmeriju, SAJ i podršku vojsci po potrebi). Definitivna potvrda da će odnos broja helikoptera biti 5 za vojsku i 4 za policiju dobijena je od predsednika Srbije Aleksandra Vučića nakon vežbe ‘’Vek pobednika 1918-2018’’. Prva fotografijasrpskog H145M objavljena je 7. septembra 2018. Primopredaja prvog vojnog H145M izvršena je 22. novembra 2018. Na toj ceremoniji prikazan je primerak sa vojnim evidencijskim brojem 14501 (fabrički broj 20231) koji je namenjen za borbeno traganje i spasavanje a bio je opremljen elektrooptičkim i infracrvenim sistemom FLIR Star Safire 380HDc, farom za traganje TRAKKA Systems TrakkaBeam A800, dizalicom Goodrich Model 44301, fiksnim konzolama za tehniku iskrcavanja ljudi fast-rope, WSPS (Wire Strike Protection System) “makazama“ za sečenje naponskih i drugih kablova. Ovu letelicu videćete na Partneru i ona je jedina koja od vojnih primeraka trenutno ima planiran elektro-optički i infracrveni sistem. Svoja prva dva H145M Ministarstvo unutrašnjih poslova zvanično je dobilo 20. decembra 2018. kada je u Nemačkoj izvršena primopredaja helikoptera sa registracijom YU-ICE (maskirni primerak, sa privremenom nemačkom registracijom D-HADR) koji je namenjen za eventualne borbene namene i kako Tango Six saznaje glavni korisnici biće Žandarmerija i SAJ a biće naoružan sa dva PKT mitraljeza koji će biti postavljeni na bočna vrata. Reč je o Zastavinim M84 7,62 koji se mogu postaviti na nosače sa obe strane. Imaće 6 sklopivih sedišta pozadi. Šest sklopivih sedišta. Ukoliko se ukloni instalacija za dva mitraljeza moguće je staviti još dva / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Ne zaboravimo ovaj trenutak u istoriji srpskog vazduhoplovstva kada je MUP izabrao najbolje registracije ikad: YU-MED, YU-ICE, YU-SAR i YU-MUP / Foto: Tango Six Drugi helikopter koji je tada predat srpskom MUP-u bio je YU-MED (privremena nemačka registracija D-HAD0) namenjen za medicinski transport. On će biti zadužen za prevoz pacijenata kojima je već prethodno stabilizovano stanje. Od medicinske opreme imaće dva ili tri savijajuća nosila u zavisnosti od izabrane konfiguracije, mesto za dva ili tri medicinska tehničara, EKG aparat, portabl kiseonik i defiblirator. Medicinska oprema koju nosi tehnički mu omogućava obavljanje HEMS misija ali Policija to neće smeti da radi zbog domaćih regulatornih ograničenja. U periodu od kraja novembra 2018. do početka aprila ove godine objavljene su fotografije svih srpskih vojnih H145M. Najzanimljivi je svakako helikopter sa evidenicjksim brojem 14502 (fabrički broj 20236)jedini vojni primerak sa meteo-radarom Honeywell RDR 2000 koji ima ugrađenu i dizalicu Goodrich Model 44301 a koristiće se za traganje i spasavanje. Za razliku od vojnih, svi MUP-ovi Erbas helikopteri imaće meteo radar firme Telephonics, model RDR-1600. Razlog za ovo leži u fizičkoj poziciji radara koji se na civilnoj verziji nalazi na nosu dok vojna verzija (odnosno one vojne verzije koje će biti čisto borbene) na toj poziciji mora imati senzore Hensoldt AMPS sistema za aktivnu samozaštitu. Srpsko nevođeno oružje trebalo bi u nekom trenutku da bude i zvanično uvršteno u prodajni portfolio Erbasa / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Preostala tri helikoptera koji će biti „čistokrvni borci“ imaju privremene nemačke registracije D-HADZ (14503), D-HMBB (14505) i D-HCBT(14504). Oni će pored AMPS sistema imati domaće razvijeno nevođeno naoružanje i kako saznajemo, naša vojska trenutno ne razmatra kupovinu elektro-optičkog sistema. Ciljanje nevođenog naouružanja biće moguće sa HMSD kacigom (više detalja o njoj pogledajte u našoj video reportaži) ali će određivanje daljine i drugih parametara (uz pomoć laserskog daljinometra) biti sigurno potrebno u perspektivi. Tako da je RV i PVO i dalje potencijalna mušterija za Wescamove MX-15 ili MX-15D (D – „Designator“ verzija) sisteme. Sistem ispod nosa helikoptera „14505“ na Buržeu je Wecamov MX-15. Podvešen je odlukom Erbasa u cilju promocije svih mogućih opcija nadogradnji. Integrisanje i ispitivanje domaćeg naoružanja, kontejnera GH-78 sa mitraljezom kalibra 12,7 mm i sedmocevnih saćastih lansera L80-07ruskih nevođenih raketnih zrna S-8 kalibra 80 mm kako saznajemo već se dogodilo. Za sada je proizvođač H145M vršio ispitivanja opcija HForce sistema sa naoružanjem koje je uključivalo mitraljeze, topove, nevođena raketna zrna i vođena raketa zrna (HForce Nivo 1 i 2). Nivo 3 sistem HForce podrazumevaće integraciju savremenih vođenih raketa vazduh-zemlja i vazduh-vazduh. L80-07 / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Kontejner GH-78 sa mitraljezom 12,7 mm / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Jedinica koja će koristiti vojne H145M biće 119. mešovita helikopterska eskadrila “Zmajevi“, 98 vazduhoplovne brigade na aerodromu ‘’Narednik pilot Mihajlo Petrović’’ u Nišu. Njeni piloti i pripadnici vazduhoplovnootehničke službe su u nekoliko grupa krenuli na obuku još u septembru prošle godine. Helikopteri će biti smešteni u novom hangaru koji je skoro identičan novom hangaru na Batajnici a njegova izgradnja je pri kraju. Do danas smo videli fotografije tri od četiri helikoptera namenjenih Helikopterskoj jedinici MUP-a, jedino još nije objavljena fotografija helikoptera registracije YU-MUP. Osim već spomenutog maskirnog YU-ICE i medicinskog YU-MED tu je i primerak za traganje i spasavanjeYU-SAR (privremena nemačka registracija D-HCBV) koji će, kako takođe saznajemo, imati dizalicu Goodrich Model 44301, elektrooptički i infracrveni sistem FLIR Star Safire 380HDc i far za traganje TRAKKA Systems TrakkaBeam A800. Policija za sada (kao i RV) dobija samo jedan FLIR koji može prebacivati sa helikoptera na helikopter budući da će kao i u slučaju vojnog „14501“, moći da ga lako instalira i deinstalira sa jedne od skija. H145M YU-MUP imaće samo dizalicu (MUP je uzeo dve dizalice za sve svoje Erbasove) i jedini neće imati specifičnu ulogu. Vojni H145M imaće instalaciju za upotrebu kuke radi prevoza spoljnog podvešenog tereta. Zanimljivo je da srpski policijski helikopteri imaju skoro potpuno identičnu šemu farbanja poput one na nemačkim policijskim H145, osim naravno maskirnog YU-ICE koji ima šemu skoro identičnu srpskim vojnim H145M ali je braon boja malo tamnija. Takođe je interesantno da će sve MUP-ove letelice imati zatamljena stakla putničke kabine. Dva policijska H145M imaće duple kuke za podvesni teret. Kuke će moći da se prebacuju sa helikoptera na helikopter a razlog zbog čega je u pitanju dupla instalacija nalazi se u strožijim civilnim „fail-safe“ zahtevima kada su HESLO (Human External Load Cargo) misije u pitanju. Ako do sada niste, pogledajte i panel o vojnim helikopterima Srbije i regije na Tango Six SEAS samitu iz marta 2018. godine. Tada smo ugostili ključne ljude iz vojnog dela priče nabavke helikoptera H145M, dr. Nenada Miloradovića, pomoćnika ministra odbrane za materijalne resurse i nekadašnjeg načelnika Uprave za odbrambene tehnologije general-majora dr. Bojana Zrnića. Na panelu su takođe govorili predstavnici kompanije Erbas kao i analitičar Igor Tabak i vazduhoplovni publicista Antonio Prlenda. Petar VOJINOVIĆ

Dan nakon emitovanja poslednje epizode najskuplje igrane serije svih vremena „Game of Thrones“ gotovo da ne postoji medij koji nije iskoristio njenu popularnost da se ogrebe o klik. Zbog čega bi Tango Six bio drugačiji? Na žalost, nisam gledao ni jednu epizodu pomenutog fantazijskog spektakla a pored (letećih) zmajeva ne postoji verovatno ništa što bi #GoT moglo spojiti sa avijacijom. Sa druge strane, trenutno se na istoj internet lokaciji (on-demand video servisu HBO Go) emituje izuzetna serija koja ima veze sa vazduhoplovima, njihovom možda najhumanijom upotrebom u modernoj istoriji, Muzejem vazduhoplovstva na Surčinu ali i koncesionarom beogradskog aerodroma Nikola Tesla. „Černobilj“ Prvobitni „Sarkofag“ koji su izgradili herojski „likvidatori“ / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Serija jednostavnog naziva u pet nastavaka priča priču o najvećoj mirnodopskoj nuklearnoj havariji na vizuelno i dramaturški gotovo savršen način. Kao američko-britanska koprodukcija snimana je u Litvaniji (zbog najvećih pruženih finansijskih olakšica za snimanje u konkurenciji drugih Soviet-like zemalja) od strane reditelja koji je režirao nekoliko epizoda serije „Breaking Bad“ i scenariste koji u svojoj biografiji, između ostalog, ima i poslednja dva nastavka filmskog serijala „Hangover“. Vilnius idealno glumi Pripjat (reditelj je u postprodukciji menjao prozore na zgradama jer su štrčali iz „perioda“), laboratorija izmišljene nuklearne naučnice iz Belorusije ima gotovo sve originalne instrumente i mašine iz osamdesetih, morbidno privlačna pred i post havarijska atmosfera začinjena je detaljima koji vas efektno stavljaju u prvi red možda najveće ljudsko-komunističke greške u istoriji čovečanstva. Ljudski faktor koji je doveo do nesreće (kao i u avijaciji jelte) prilično je komplikovan za objasniti. Serija „Černobilj“ je u prve dve epizode fokusirana na zatucani, tromi i (strukovno) neobrazovani sovijetski aparat koji je negirao, cenzurisao i kasnije zbog spore reakcije sebi na dušu stavio mnogo više ljudskih smrti nego što je to moralo da se desi. Pripjat je od 27. aprila 1986. godine grad duhova. Flora i fauna su se preporodile eliminacijom ljudi / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Černobilj je i priča o „maskirovki“ pred drugima. „Glasnost“ je počela nedugo nakon poslednjeg obolelog „likvidatora“ / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six „Bнима́ние, внима́ние…” / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Vreme i dizajn fontova stali su u „Zoni“ / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Drugi deo serije bavi se aspektom priče koji do sada nije bio toliko dramaturški obrađivan osim u dokumentarcima (od kojih preporučujem ovaj, ovaj i ovaj). Herojstvo i nesebično žrtvovanje Rusa, Ukrajinaca i Belorusa u ulozi spasilaca (možda i planete) pod zajedničkim i podjednako apokaliptičnim imenom „likvidatori“ biće tema preostala tri nastavka serije. Interesantno je da nije jedino Sovijetski Savez zloupotrebio svoje građane i iskoristio njihovu humanost ne govoreći im koliko raka mogu dobiti u procesu. Ako posle „Černobilja“ poput mene razvijete fetiš ka nuklearnim nesrećama obavezno pogledajte i ovaj dokumentarac o još jednom betonskom sarkofagu koji čuva kancerogeno-toksični otpad. Ovoga puta unutar raja Maršalskih ostrva. Muzej (još uvek jedino nekontaminiranih) aviona Kada se letelice ostave napolju bez zaštite nekoliko godina a još su i kontaminirane… Redovni čitaoci portala setiće se tada kontroverznog teksta „Muzej prljavih aviona“nastalog uparivanjem fotografija Dragana Trifunovića i mog mišljenja da sve (napolju) propada i izgleda prljavo i zarđalo kao na otpadu. Pet godina kasnije gotovo da se ništa nije promenilo. Hrabri černobiljski likvidatori bile su i posade civilnih i vojnih helikoptera Sovijetskog Saveza. Oni su među prvima leteli iznad raznetog jezgra broj 4 reaktora RBMK-1000 neznajući za posledice kojima su bili izloženi. Milovi su tada zasijali. Leteli su Mi-2, Mi-6, Mi-8, ABHO verzija Mi-24R (sa dozimetrom umesto nosnog topa) i Mi-26. Mešavina bora, olova i dolomita posipana je danima iz helikoptera iznad „četvorke“, većina posada je preživela ali su mnogi kasnije, poput hiljade drugih, oboljevali. U drugoj epizodi serije prikazan je pad jednog od Mi-8 koji se u stvarnom životu dogodio nešto kasnije. Letelica je glavnim rotorom zakačila kran kao što se vidi na originalnom snimku incidenta. Posada nije preživela pad. Jednostavna naprava za detaljnu navigaciju koju piloti vezuju oko noge / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Kada su „likvidatori“ završili svoju višemesečnu herojsku operaciju vojna tehnika koja je bila korišćena (uključujući i vazduhoplovnu) ostavljena je kao visoko-kontaminirana na tri placa blizu černobiljske elektrane „Vladimir Ilič Lenjin“. Danas je kroz Pripjat moguće proći uz dozu radijacije koja je ekvivalentna onoj u bilo kojoj svetskoj metropoli (čemu se lično uverio i naš kolega fotograf Uroš Mitrović). Međutim, obilazak i zadržavanje na placevima na kojima možete videti i „nuklearne Milove“ je strogo zabranjeno. Ko kaže da zaboravljene, zarđale olupine letelica koje su ostavljene nezaštićene od prirodnih (pa i nuklearnih) elemenata ne mogu izazvati podjednaku (morbidnu doduše) fascinaciju i želju da ih obiđete, dodirnete? Pogledajte sledeće video klipove i kažite da nisu podjednako zanimljivi kao i adekvatno zaštićeni ili restaurirani avioni? Možda je rešenje za Muzej vazduhoplovstva da ga namerno pustimo da propadne? Rezultat možda i ne bi bio toliko različit od današnjeg stanja a možda bi bio dovoljno interesantan i vizuelno prihvatljiv pravim entuzijastima. Sarkofag 2.0 Nakon što su „likvidatori“ završili svoj posao odlučeno je da se razrušeni reaktor broj 4 ogradi velikom čelično-betonskom strukturom koja je nazvana Sarkofag. Ideja je bila da se spreči radioaktivna kontaminacija okoline jer se u „četvorci“ i dalje nalazi zatrpanih oko 200 tona radioaktivnog koriuma, 30 tona kontaminirane prašine i 16 tona uranijuma i plutonijuma. Deset godina nakon izgradnje Sarkofaga odlučeno je da je potrebno napraviti trajnije rešenje za narednih 100 godina. Koalicija zemalja prikupila je 2,1 milijarde evra uz pomoć Evropske banke za obnovu i razvoj (od ex-YU zemalja jedino je Slovenija dala pare za ovaj projekat) i izveden je jedan od najspektakularnijih građevinskih projekata u možda najrizičnijem okruženju za rad ikad. Izvođači su bili Vinci Constructions čiji je Vinci Airports koncesionar beogradskog aerodroma „Nikola Tesla“ i kompanija Bouygues koja je izgradila novi terminal zagrebačkog aerodroma. Ako su znali da izgrade ovako nešto i osiguraju planetu na barem 100 godina od sledeće nuklearne katastrofe valjda će sprovesti koncesiju „Nikole Tesle“ kako treba u sledećih 25? Petar VOJINOVIĆ

Dok se Huawei i Google zajednički ne oglase povodom svih detalja u vezi sa suspenzijom Android OS-a za Huawei telefone, pogledajte šta za sada znamo o tome šta ova zabrana znači za korisnike. Krovna Google kompanija Alphabet Inc. je sa kineskom kompanjom Huawei obustavila saradnju, koja zahteva prenos hardvera, softvera i tehničkih usluga, osim onih, koji su javno dostupni putem licenciranja otvorenog koda, rekao je Rojters agenciji izvor upoznat sa tim. Ovaj potez mogao bi da ometa i poslovanje Huawei-ja, ali i pametne telefone van Kine, jer će tehnološki gigant odmah izgubiti pristup ažuriranjima Google-ovog operativnog sistema Android, prenos ista agencija. Kako se navodi, sledeća verzija Android smart telefona će takođe izgubiti pristup popularnim uslugama, uključujući Google Play prodavnicu, Google Play Protect servis, ali i aplikacije kakve su GMail, YouTube i druge bazične Google Android aplikacije. "Huawei će moći da se koristi samo javnom verzijom Androida i neće imati pristup vlasničkim aplikacijama i uslugama od Google kompanije", naveo je izvor. Pojedinosti o spečifičnim uslugama na koje se odnosi suspenzija još se interno raspravljaju na Google sastancima, a advokati Huawei-ja takođe proučavaju uticaj "crne liste". Huawei nije odmah bio dostupan za dalje komentare, ali se to očekuje tokom dana. U kojoj meri će Huawei biti pogođen stavljanjem na "crnu listu" američke vladejoš nije poznato, a stručnjaci za čipove sumnjaju u sposobnost Huawei-ja da nastavi sa radom bez američke pomoći. Ipak, neki izvori tvrde da je kompanija očekujući ovakav scenario napravila zalihe hardvera za najmanje tri do šest meseci, što bi trebalo da bude dovoljno dok se odluka ne bude znala u potpunosti, kao i to da li će opstati. Huawei će i dalje imati pristup verziji operativnog sistema Android koji je dostupan kroz licencu otvorenog koda, poznatu kao Android Open Source Project (AOSP), koja je besplatno dostupna svima koji žele da ga koriste, o čemu je MobIT već ranije pisao. Prema Google kompaniji u svetu se koristi oko 2.5 milijarde android uređaja marke Huawei i ti uređaji ne bi trebalo da osete efekte američke odluke, za koju se očekuje da će uticati uglavnom na nove telefone, koji bi tek trebalo da se pojave na tržištu. SAD optužuju kompaniju iz Kine da svoju opremu koristi za špijuniranje američkih interesa, kao i da krši američke sankcije Iraku. SAD su tokom 2018. godine praktično zabranile prodaju Huawei telefona kroz ponudu operatora, pa čak i kroz kanale slobodne prodaje. Dosadašnja istraživanja nisu dovela u vezu kompaniju Huawei sa mogućnostima špijuniranja, kao ni sa kršenjem dosadašnjih protokola bezbednosti ni u jednoj zemlji, dok su nova istraživanja još uvek u toku. Kompanija Huawei je čak i tužila SAD zbog neosnovanih optužbi za špijunažu. Pratite nas i dalje za nove detalje u vezi s ovom pričom! Čekamo vaše komentare ispod vesti i na Facebook, Twitter i Instagram mreži. mondo

Biće četrnaesti april. A posle njega petnaesti. A kakva će biti ta tri aprila, pa za njima i ostali aprili, a onda kasnije i septembri i novembri i naredne godine, zavisi isključivio od toga kakvi želimo da oni budu i koliko smo spremni da se za to borimo. Pre svega, baš me zanima koliko će nas doći na veliki miting u Beograd trinaestog aprila (u petnaest časova, ispred Narodne skupštine). Stižu apeli orgnaizatora kako na taj miting pre svega treba da dođu Beograđani. Evo i ja zovem Beograđane, i još jednom ih zovem, štaviše lepo ih molim, dođite na miting. Ipak, morate da znate nešto o Beograđanima. To su isti oni koji su dozvolili da im ispred nosa Slaviju pretvore u nešto što liči na moldavski bordel. To su isti oni koji su mirno posmatrali kako im ispred nosa mafijaši odnose železničku stanicu, podignutu u devetnaestom veku. To su isti oni koji mirno gledaju kako raste mafijaški kompleks Beograd na vodi. To su isti oni koji nisu uspeli da se izbore da okupatorska uprava grada ne dobije novi četvorogodišnji mandat. To su isti oni koji su mislili ma neće valjda naprednjaci baš sve da zabetoniraju, neće valjda opet da pale novogodišnju rasvetu u septembru, to mora da im se omaklo, neće valjda seći naše prelepo drveće zbog nekakve gondole. Ma neće i zato ne idem na izbore, ionako nemam za koga da glasam. To su vam oni koji uparkiraju auto u saobraćajnoj traci, a onda vade pištolj na sve koji se zbog toga bune. To su isti oni koji će te ubiti od batina jer si pokušao ispred njihovog džipa (bez invalidske nalepnice) da uđeš na parking mesto rezervisano za invalide (sin ti je invalid). To su isti oni kojih izađe deset da se pobune zbog masovne divlje gradnje na beogradskom vodoizvorištu. Beograđani će svoje stare porodične kuće rado prodati mafijašu koji će na tom mestu parama od kokaina dići „divlju zgradu“ sumnjivim materijalima u kojoj će im podariti dva stančića u potkrovlju. Beograđani su oni koji će misliti da će to što će potpisati onlajn peticiju sprečiti da im se sruši pola grada. Beograđani su oni koji žele da se ubiju, ali nisu baš u to sigurni, pa zato najčešće skaču sa mosta u reku, kako bi možda ipak preživeli. Beograđani vole da izlaze petkom i jebote koja je to fora da se miting zakazuje u tri popodne, pa ja ležem u jedan! Jedan, popodne! Neki od Beograđana subotom idu u zavičaj, jebiga moram do keve, nestalo mi ajvara, a i love. Neki od njih subotom, ali samo subotom, peru kola, a da ne govorim o onima koji jednostavno moraju sa još desetinama hiljada drugih do Ade, brate znaš kakvo je dobro vreme bilo, gle biceps što sam osunčao, a pičke tek, ludilo, kako odoleti beogradskom moru. Ko neće na more onda na planinu, to jest na Avalu. Kad će deca, koju odgajam da bi ih poslao u insotranstvo, videti Avalu ako ne u subotu. Pa svadbe, jel imate vi pojma koliko svadbi ima subotom u aprilu?! Moraću da odem na dve, a možda i na tri! A napiću se već pre prve. A tek ako se igra neki fubal, e rado bih na protest, brate, ali igra Grafičar, bitka na život i smrt za opstanak u trećoj ligi. Srećom, Beograđani su i oni koji će na ovakav tekst odgovoriti: „Dobro bre, mamu ti jebem, koga si našao da prozivaš , jel se sećaš koliko nas je bilo petog oktobra, a!? Jel se sećaš! A šta je bilo petog oktobra!? (napio se već u deset uveče i zaspao u svom dečjem krevetu, na glasačkim listićima pokradenim iz zapaljene skupštine) Idem na svadu, nazdravim maledncima, pojedem predjelo i dolazim ispred skupštine!“ Dakle, Beograđani će da dođu u subotu, trinaestog aprila. E sad, dokle će da ostanu, to već ne znam. A kako stvari stoje sa onima koji nisu iz Beograda? Njih u njihovim mestima naprednjački kapoi na svakom protestu slikaju i beleže njihova imena, da ih stave na crnu listu, koja služi da se oni koji su protiv naprednjaka nikad ne zaposle, a ako treba mogu i batine da popiju u kancelariji predsednika opštine. Mnogo je lakše protestovati u Beogradu. Verujem zato da će vanredne inspekcije tehničke ispravnosti svih putničkih autobusa u zemlji biti dodatni podstrek da se urođeni srpski inat rasplamsa, zajedno sa urođenom potrebom za bunom na dahije. Dakle, doći će nas puno. Šta će biti, nemamo pojma. Setite se samo koliko puta su nas u poslednjih mesec dana fašisti nazivali fašistima. Setite se onog dede, koji je, poput smradova koji u Kini skaču kolima na haube, kako bi naplatio lovu od osiguranja, legao pred kolonu, samo da bi fotografije koje su tad napravljene Vučićevi mediji plasirali kao dokaz da su mirni protestanti ubili to lažljivo matoro govno od batina. Setite se naprednjačke babetine koju ni vo ne bi mogao da savlada, kako glumi infarkt u skupštini grada. Setite se DJ Žexa koji će, sa buljom punom kokaina doći da širi ljubav sa svog ozvučenja. Setite se njihovih ministara i njihovih poslanika, setite se Slininog ćaleta, setite se Sline, setite se sto za jednoga, setite se Ćuruvije, setite se Olivera Ivanovića, setite se Andreja, setite se Aleka. A ja ću se setiti grupe balavaca kojima je neko dao pare da protestnoj koloni u Kovinu, u kojoj sam i ja bio, viču: „Šiptari, Šiptari!“. Vidimo se trinaestog. A videćemo se i četrnaestog.

Bilo da razmišljamo o događajima iz prošlosti, događajima koji se dešavaju sad ili koji će se desiti u budućnosti, ono što govorimo sebi i načini na koje mislimo o negativnim događajima u našim životima, mogu uticati na naše emocionalne reakcije. Preterano fokusiranje na negativan emocionalni sadržaj događaja ili njegovo ponavljanje iznova i iznova u našem umu, može voditi češćem ruminiranju i dovesti do toga da se sve lošije osećamo. Ali, postoji nada. Nedavno su istraživači sa Univerziteta u Mičigenu i Univerziteta u Kalforniji otkrili da postoje načini na koje možemo da razmišljamo, a koji nam mogu biti od pomoći i voditi ka novim perspektivama ili ka umanjenju distresa i anksioznosti.

Nego, pristupiste k sionskoj gori, i ka gradu Boga Živoga, Jerusalimu nebeskom, i mnogim hiljadama anđela, 23 K saboru i crkvi prvorodnih koji su napisani na nebesima, i Bogu, sudiji svih, i duhovima savršenih pravednika, 24 I k Isusu, Posredniku zaveta novog, i krvi kropljenja, koja bolje govori negoli Aveljeva.(Jevrejima,12) Šta znači to crkva prvorodnih,na koga se to odnosi?Ko su prvorodni?

Da li je istina da što se više molimo to imamo teža iskušenja? Na primer daš sebi neko pravilo i moliš se možda i više nego što bi trebalo, jer primećuješ da postaješ zahtevan i prema drugima i prema sebi... Ako se manje moliš ko da više paziš na dela ... Bitna je umerenost, pa i u ovom...

Posto sam video interesovanje za ovu temu evo postavljam je. Neko je negde rekao da dobar deo zena u stvari zeli da bude oteta. Da li je to bas tako?

Ako ste se nekada zapitali zašto određene osobe jednostavno i lako privlače društvo, ali i ljubav u svoj život, nauka sada ima odgovor na to. Ravnodušnost je mnogim ljudima najveći afrodizijak. Antropolog Helen Fišer objašnjava da često, kada nas određena osoba ne simpatiše, mi počinjemo da osećamo duboku povezanost sa njom. "Umesto da je ignorišemo, ne razmišljamo o njoj ili se jednostavno dostojanstveno povučemo, postajemo opsednuti željom da je osvojimo, da joj se dodvorimo i približimo", objašnjava Fišer. Prema njenim rečima, kada želimo da osvojimo pažnju osobe koja je ravnodušna prema nama, receptori za nagrađivanje u mozgu bujaju. "U mozgu se u tom trenutku aktivira deo za nagrađivanje i vi osećate veliku energiju, snažan fokus, intenzivnu motivaciju i spremni ste da reskirate sve kako biste osvojili tu osobu, jer je doživljavate kao životnu nagradu. Opsednuti ste osvajanjem srca ravnodušne osobe", ističe Fišer. Ona podseća da to ne znači da ćemo biti srećni kada je osvojimo, jer mi više ne razmišljamo o suštini, nego samo o formi - kako da zauzmemo neosvojivu tvrđavu. "Potpuno smo zaslepljeni i tek kada prođe određeno vreme u stanju smo da vidimo koliko smo se uzaludno trudili", zaključije ona. https://www.b92.net/zivot/antitabu.php?yyyy=2018&mm=06&dd=10&nav_id=1402573

Ljudi su majstori samoobmane. Baveći se sobom, Niče je zaključio da je svako najudaljeniji od sebe. Jer, ako želite da sačuvate tajnu, morate da je sakrijete i od sebe. Ali, te tajne mogu da se pojave niotkuda, i u skoro svemu: od neumesnih šala do strašnih zločina. Ta senka u nama pravi rupe u maskama koje nosimo, navodi nas da delujemo iracionalno, i pritom da se zbog osećaja srama, zbunjenosti, neprihvatanja, tuge, odričemo tog dela sebe i odgovornosti za ono što radimo ili govorimo. Strah da će nas neko prozreti, da će skinuti masku i reći „oh, to si samo ti” nije jedini razlog skrivanja. Skrivamo se i od sebe i sopstvenog zaključka „a, to si samo ti”. Ono što o sebi krijemo pred sobom su stvari sa kojima se nismo suočili, a to se najčešće dešava jer je takvo suočavanje suviše bolno, kaže za Nedeljnik Ina Borenović, psiholog i urednica sajta „Psihoverzum”. Ponekad je, kako zaključuje naša sagovornica, ono od čega bežimo u nesvesnom, pa se raznim mehanizmima odbrane borimo da tamo i ostane, jer je tako – naizgled – bezbednije. „Još je Frojd pisao o potiskivanju kao primitivnom, ali moćnom mehanizmu odbrane. Potiskujemo (ili koristimo neki drugi mehanizam odbrane; na primer negiramo ili maskiramo u nešto drugo) upravo ono sa čime nam je neprihvatljivo da se nosimo, a s obzirom na to da smo društvena bića, onda se takvo potiskivanje dobrim delom odnosi na one aspekte nas koji su povezani sa kontaktom sa drugim ljudima. I taj deo odlično objašnjava Jungov pojam Senke, koja je takozvani tamni deo naše ličnosti.”

Beograđanka Biljana F, mama devetogodišnjeg dečaka sa autizmom, pokrenula je svojevrsni projekat: zamolila je roditelje dece iz odeljenja njenog sina da napišu svoje utiske posle više od dve zajedničke godine, odnosno na koji način se na školovanje i odrastanje njihove dece odrazilo to što u razredu imaju druga sa autizmom. Odgovori su je oduševili. - Došla sam na ovu ideju nakon što sam pročitala članak o devojčici sa autizmom u Vrbasu, koju je učiteljica snimala, dok ju je drugi učitelj držao. Pomislila sam kako je to veoma daleko od našeg školskog iskustva, a posebno su me povredili komentari, koje su čitaoci ostavljali na sajtu. Iz njih se vidi da je mnogo ljudi protiv inkluzije - priča Biljana čiji sin ide u Osnovnu školu "Ujedinjene nacije" u Beogradu. FOTO: PRIVATNA ARHIVA Ipak, shodno njenom ličnom iskustvu, pozitivne odgovore je i očekivala ali su je ipak dirnuli. - Vidim kakav odnos deca imaju prema mom Stefanu, a to polazi iz kuće, i empatija i vaspitanje. Ima dece koja su manje zainteresovana za druženje sa njim, ali važno je da ni kod koga ne postoji otpor - kaže Biljana. FOTO: PRIVATNA ARHIVA Aleksa ima dobre utiske "Voli da ga golica, a on da se smeje" "Mi često pričamo sa Lenom o odnosu sa svim drugarima. U vezi sa Stefijem je sve najlepše. Voli kada može da priča sa njim, a naročito da ga golica, a on da se smeje. Jednom ju je i poljubio :)", glasio je odgovor jedne mame. "Oni prihvataju da je dečak drug kao i svaki drugi. Prvenstveno ga razumeju i tretiraju ga kao što bi bilo kog drugog. On nije manje vredan i ne zaslužuje manje poštovanje od nekog ko nema autizam", još jedan je komentar roditelja. Jedna mama je rekla kako njen sin Vasilije ne odvaja Stefana od druge dece, jer i ima sestru sa cerebralnom paralizom. FOTO: PRIVATNA ARHIVA Stefan sa bratom Mihailom "Vasilije zna koliko je bitna socijalizacija dece sa posebnim potrebama, i zna da se ta deca ne razlikuju od drugih, osim po izazovima koji im predstoje." "Marija mi je prenela da je mnogo sretna kad pomogne Stefanu kad on nešto ne razume i voli da mu pravi društvo, da ne bude sam. Kaže da ih ponekad ometa u radu, ali njoj to ne smeta", rekla je mama ove devojčice. Za školu koju pohađaju njeni sinovi, Biljana ima samo reči hvale, i kaže da stalno podseća sebe koliko sreće imaju. Kada je Stefan pošao u prvi razred, učiteljica joj je ponudila da se sama obrati drugim roditeljima i objasni da će u razredu imati dete sa autizmom. - Ispričala sam im kakve bi mogle biti prepreke u komunikaciji, i na kakve probleme mogu da naiđu, kako da ih reše. Nakon tog razgovora, učiteljica nikada nije izdvajala Stefana u odnosu na drugu decu, i nikada se nije desilo ništa ružno. Čak se jednom dogodilo da je Stefan, kada se naljutio na asistenta, uštinuo devojčicu koja se samo našla u blizini. Ja sam pozvala roditelje da im to kažem, a ispostavilo se da im devojčica to nije ni rekla, za nju to nije bilo značajno - priča ova majka. Roditelji su od početka imali dobar pristup Ona kaže i da je odmah po polasku u prvi razred bilo očigledno da su roditelji razgovarali sa decom o Stefanu, jer su mu deca prilazila upravo na onakav način koji je Biljana opisala kao poželjan. Roditeljima, kao i učiteljici, Stefanova mama zahvalna je na trudu koji su uložili. FOTO: PRIVATNA ARHIVA Stefan na hipoterapiji - Učiteljica je sjajna, a Stefan joj je prvo dete sa teškoćama sa kojim je ikad radila, U početku je i sama priznala da je uplašena, ali sada nema ni govora o tome. Svakako mi je bila važna njena iskrenost i to što se ona trudi i razmišlja kako da pristupi situaciji - priča Biljana, dodajući i da za psihologa škole ima samo reči hvale. "Redak slučaj da dete bude tako dobro prihvaćeno" Kako će Stefanovo školovanje funkcionisati od petog razreda, kada bude imao više profesora i učionica, Biljana kaže da to još ne mogu da prognoziraju. - Mi nismo zacrtali da on mora da završi redovnu školu, uvek postoji opcija specijalizovane škole, ako za to bude potrebe. Sada, u prva tri razreda, najvažnija socijalizacija, a taj kontakt sa decom koja ga prihvataju ne može ništa da zameni - kaže ona, dodajući da je zaista redak slučaj da dete bude tako dobro prihvaćeno. Neki roditelji se stide bolesnog deteta O tome kakva su inače njihova iskustva sa Stefanom i kako ljudi reaguju na njega, Biljana kaže da ona pre svega zavise od stava koji zauzmu roditelji tog deteta. - Ima roditelja koji se osećaju posramljeno i imaju potrebu da opravdaju svoje dete. Mi nikada nismo polazili iz te perspektive. Stefan ume neobično da se oglasi, ili u parku da samo stoji, umesto da se ljulja, ali predrasude su da su deca sa autizmom agresivna i bučna. Nisu ništa više od druge dece - objašnjava naša sagovornica. FOTO: PRIVATNA ARHIVA "Nije svako adekvatan roditelj" Na pitanje kako komentariše česte navode da roditelji neke dece sa autizmom insistiraju da im dete pohađa redovnu školu, iako nije spremno za to, a time remeti i drugu decu, sagovornica "Blica" kaže sledeće: "Uvek ima roditelja koji ne sagledavaju situaciju realno, i među njima ima i onih čija deca imaju autizam. Ali to nema veze sa tim da dete ima teškoće, već da je neko neadekvatan roditelj". Imajući u vidu da Stefan lepo funkcioniše sa decomu školi, pitali smo Biljana kako se slaže sa mlađim bratom. - Igranje uvek inicira mlađi Mihailo, koji je sada pošao u prvi razred, imajući u vidu da deca sa autizmom ne pokazuju inicijativu za kontaktom. Braća imaju lep i topao odnos, i Mihailo se mnogo trudi oko brata - zaključuje ona. Mama i tata kao asistenti On još dodaje da su na listi čekanja za personalnog asistenta, da su ostvarili sva prava, ali je lista predugačka. - Privatne asistente plaćamo mi, ali oni nikada da se ustale, pa ponekad tu ulogu preuzmemo moj suprug ili ja - priča nam ova majka. Stefan ima i druge brojne redovne aktivnosti. - Kod logopeda ide dva, tri puta nedeljno, i to plaćamo privatno, jer kod državnog nema dovoljno termina. Jednom ili dva puta mesečno, koliko bi moglo kod državnog, besmisleno je retko, jer je Stefanu potreban konstantan rad - priča nam Biljana. Uz to, Stefan ide i na redovne kontrole kod neuropsihijatra i psihologa, kao i na hipoterapiju, terapiju sa konjima, koja se, kaže, pokazala veoma korisna. извор

Kada ovaj čovek kaže da je po zvanju sveštenik, verovatno većina ljudi pomisli da se šali, jer po gotovo svim stavkama nije ono što očekujete kada je izlged sveštenika u pitanju. Sveštenik Maksim Pastuhov je sve samo ne običan pop. On je drugačiji, on je svetski blagosiljani šampion bodibildinga i božanski profesionalni fitnes trener. Nakon što su mediji u Rusiji počeli da izveštavaju o njemu, počeli su da se šale da je kao Supermen, noću obavlja svoj redovni posao, dok se noću transformiše u pravog pravcatog bildera, zamenjujući svešteničku odeždu sa opremom za treniranje u teretani, prenosi portal Slavorum. Otac Maksim Pastuhov godinama služi u crkvi u Ivankovu, mestu u jugozapadnoj Rusiji. Ali, on nije želeo da mu se život svede samo na sveštenički poziv. Pored mišića i takmičenje u bodibildingu gde je na regionalnom takmičenju zauze treće mesto, on takođe ima i crni pojas u borilačkim veštinama. Dakle, pored toga što ih blagosilja, on lokalnu zajednicu i čuva, što je verovatno posebna atrakcija. Otac Maksim je osnovao i Pravoslavni sportski klub koji je dobio ime po jednom od svetaca, a oprema koja se nalazi meštanima na raspolaganju, nije nimalo jeftina. Ono što možda oduševi sve vernike koji misle da popovi razmišljaju samo o novcu, jeste činjenica da je Maksim prodao svoju kuću da bi opremio sportski klub, kako je otkrio u intervjuu za RT. Sve u svemu, otac Maksim je sve samo ne običan, više je nalik onim monasima koje smo imali prilike da vidimo u filmovima i video igricama. https://www.blic.rs/slobodno-vreme/vesti/on-je-sve-samo-ne-obican-pop-svi-se-zapanje-kad-vide-sta-maksim-krije-ispod-mantije/tejc6n9?fbclid=IwAR1A7phql7aHtbhqayjCOM6Ki99JXCeVLOMKuhKdvvdSpnn4bDM3fDRZRBs

Овде можете постављати ваше радове из области Графичког дизајна. Нисам freelencer али сам за потребе ове теме ретуширао једну стару фотографију у Gimpu. Користио сам свега три алата за овај посао: Healing Tool (H), Clone Tool (C), Airbrush Tool (A). Позадину сам заменио због уштеде времена. Није савршено, може и боље. Занима ме ваше мишљење о овоме. Наравно очекујем и остале да се придруже. Сигуран сам да овде међу нама има добрих графичких дизајнера чији радови красе неке познате брендове у свету Пре : После :

RV i PVO Vojske Srbije je u odnosu na 2016. godinu, ovogodišnju zajedničku rusko-srpsku vazduhoplovnu letno-taktičku vežbu BARS dočekalo sa povećanim kapacitetima kada je u pitanju lovačka avijacija a u to su se prilikom posete Batajnici četvrtog dana održavanja vežbe mogli uveriti i mediji. Izvođenje BARS-a poklopilo se sa godišnjicom isporuke aviona MiG-29 koje je Rusija donirala Srbiji pa smo rešili da analiziramo dokle se stiglo sa njihovim uvođenjem u upotrebu. Podsetimo, u periodu od 2. do 4. oktobra 2017. godine Srbiji je isporučeno 6 bivših ruskih MiG-ova 29 od kojih je jedan odmah vraćen u Rusiju na generalni remont. Izgled instrument table jednog od doniranih MiG-ova nakon izvršenih radova / Foto: Screenshot iz video materijala Ministarstva odbrane Rusije o vežbi BARS-2018 Ubrzo nakon njihovog prvog javnog prikazivanja na vežbi “Sloboda-2017“ koja je održana 20. oktobra 2017, na 5 aviona koji su ostali u Srbiji su u hangarima aerodroma Batajnica započeti remonti manjeg obima i dovođenje na isti nivo na kome se nalaze postojeća 4 srpska aviona tj. dorada na približan standard verzije MiG-29SD. 9.12A 18151 na vežbi BARS-2018 / Foto: Ministarstvo odbrane Srbije Na radovima su ostala tri jednoseda, jedan u verziji 9.12A kao i dva 9.13 a pored njih još i dva dvoseda 9.51. Prvi koji je poleteo 27. avgusta ove godine bio je jednosed 9.12A evidencijskog broja 18151 a par dana kasnije svoj prvi let imao je i dvosed ev. broja 18351. MiG-29 9.13 18203 / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Prvi let dvosed 18352 imao je istog dana kada smo posetili Batajnicu / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Tokom meseca septembra poletela su oba 9.13 i to 18202 i 18203 dok je upravo za vreme vežbe BARS-2018 4. oktobra prvi let obavljen i na dvosedu 18352. Prisustvujući aktivnostima istog dana primetili smo da su na vežbi tada bila upotrebljena 4 aviona i to po dva jednoseda (od kojih jedan 9.13) i oba dvoseda. Dežurna para 4. oktobra, 9.12A 18151 i 9.12B 18102 / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six U dežurnoj pari nalazio se jedan stariji avion, jednosed 9.12B ev. broja 18102kome, pošto mu je remont završen početkom 2011. godine, resursi ističu 2021. (ukoliko do tada ne naleti 700 sati od remonta) kao i jednosed 9.12A koji je istog dana povremeno korišćen za potrebe uvežbavanja zajedničkih rusko-srpskih posada. Avion 9.13 18201 u 121. remontnom zavodu u Kubinki. Moguće je da će već ovog meseca biti na Batajnici / Foto: Jevgenij Gordejev Može se dakle konstatovati da Srbija trenutno raspolaže sa 6 operativnih 29-kiod kojih 5 iz ruske donacije odnosno da su na bivšim ruskim primercima radovi završeni i da su oni sada operativni. Šesti MiG-29, jednosed 9.13 ev. broja 18201, koji je Rusija poklonila Srbiji još uvek je u 121. remontom zavodu u Kubinki i kako smo saznali, do kraja godine a možda već ovog meseca, stići će na Batajnicu. Jedan od tri starija srpska aviona MiG-29, primerak 9.12B 18108 trenutno na radovima. Primetna su ojačanja vertikalnih stabilizatora kao na doniranim ruskim avionima / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Za vreme boravka na Batajnici, u hangarima i ispred njih videli smo i da su radovi na preostalim srpskim avionima u punom jeku. Na njima se ne radi opšta opravka već remonti manjeg obima kao i radovi na njihovom produžetku životnog veka a podsetimo njihovo održavanje će se u budućnosti raditi po stanju. Takođe smo saznali da će najverovatnije biti završeni do kraja godine tako da bi Srbija tada ili početkom 2019. mogla imati 9 ako ne i svih 10 aviona u eskadrili. Tokom 2019. godine u Srbiju bi trebalo da stigne i 4 aviona iz Belorusije, postoje špekulacije da će svi biti jednosedi 9.13. Ovom isporukom RV i PVO će zaokružiti pravu eskadrilu sa 14 aviona od toga 11 jednoseda i tri dvoseda. Kada je reč o daljem osavremenjavanju flote srpskih 29-ki još uvek nemamo zvaničnu potvrdu da je potpisan ugovor o njihovoj modernizaciji niti bilo kakve informacije o tome kako bi ona izgledala. Živojin BANKOVIĆ

ŠTA JE REŠENJE ZA PKB: Novi vlasnik dobiće zemlju površine MALO MANJE OD BEOGRADA, ali će morati i da zakrpi mnogo rupa Nedavno objavljen tender za prodaju imovine PKB-a izazvao je polemike ne samo političara, već i stručne javnosti. To da PKB ima veliki potencijal nikome nije sporno, ali sa druge strane, kompanija je u gubicima, a ima i dugove koji se mere desetinama miliona evra. Prema poslednjim zvaničnim podacima, PKB poseduje 28.520 hektara zemljišta, 9.000 muznih krava, 3.500 grla junadi, 6.000 svinja, 2.000 ovaca i oko 30.000 koka nosilja, i zapošljava 2.000 ljudi. Kombinat je osnovan davne 1945. godine, a država je nakon nekoliko bezuspešnih pokušaja privatizacije poslednjih godina, ove nedelje ponovo objavila konkurs za prodaju. Tako je sada početna cena na tenderu za prodaju imovine Poljoprivrednog kombinata "Beograd" (PKB) 104,5 miliona evra. Kako se navodi, predviđena je prodaja 16.785 hektara zemljišta u opštinama Palilula, Surčin i Zrenjanin, građevinski objekti koji se koriste u poslovne svrhe, oprema, zalihe rezervnih delova i stado. A ne prodaje se samo imovina PKB-a već i zavisnih društava “Ekolaba”, Instituta PKB Agroekonomik i Veterinarske stanice PKB. Pored toga, važno je napomenuti da je na kraju 2017. dug PKB-a iznosio preko 80 miliona evra. Prodaja PKB-a ovih dana postala je glavni razlog prepucavanja vlasti i opozicije. Tako je bivši gradonačelnik Dragan Đilas protiv prodaje PKB-a. On je podsetio da je Grad Beograd 2013. godine, kada je sadašnja republička vlast pokušala da proda PKB, to odbio zbog strateške odluke da se PKB razvija, a ne prodaje. Kako je istakao, tada je procenjena vrednost bila oko 200 miliona evra, a on je kao gradonačelnik smatrao da je ta cena bila bar duplo manja od realne. S druge strane, član predsedništva SNS-a Goran Vesić rekao je da je u periodu od 2011. do 2013. godine “dok je Đilas vladao PKB-om njegovom menadžmentu država oprostila 6,7 milijardi dinara ili preko 55 miliona evra obaveza”, te da je “Đilas tako oteo 55 miliona evra novca koji pripada građanima i poklonio ga svojim direktorima koji su se zadužili kod banaka i lizing kuća za dodatnih 12 miliona evra”. Strateški partner najbolje rešenje Pojedini ekonomski stručnjaci smatraju da država treba da traži strateškog partnera koji će upravljati PKB-om. Takav stav zauzima i profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Ljubodrag Savić. - Menadžment treba da uradi sve što je potrebno da "začepi" rupe gde curi u PKB. Ovo preduzeće ima neverovatan potencijal, preko 21.000 hektara obradive površine, više od 20.000 stoke... PKB ima tradiciju i neverovatno iskustvo – navodi Savić. Ono što je najvažnije, kako kaže, PKB ima proizvod koji može da se plasira u svetu. - Rešenje je strateški partner koji će prihvatiti da bude strateški, ali koji će upravljati PKB-om gde će biti zaštićen njegov interes. I da, naravno, unese nove tehnologije i novi način upravljanja u PKB – ističe Savić. Stručnjak za poljoprivredu Goran Živkov rekao je još prilikom prethodnog pokušaja prodaje PKB-a početkom 2017. godine da PKB treba prodati. - PKB takav kakav jeste danas stalno je u gubicima. Pitanje je po kom modelu ga prodati, i to je najznačajnije. Najbolje rešenje je da se isparča. Kada imate male parcele u manjim sredinama, lokalni proizvođači bi bili spremni da plate silne pare za to – naglasio je Živkov. Kako je objasnio, prodaja u jednom komadu nema smisla. - Ovakva prodaja nije logična. Osim da se spusti cena i da se prodaja obezbedi jednom kupcu. A onda je očigledno taj kupac neki stranac – naveo je Živkov, i dodao da je poenta povećati konkurenciju na strani tražnje “jer će biti više kupaca sposobnih da ponude više novca za jednu celinu, nego što će biti onih koji će za ceo PKB dati dobru ponudu”. Nije jasno šta se prodaje Stručnjak za strana ulaganja Milan Kovačević smatra da se PKB sada ne prodaje, nego likvidira. - Posle ove prodaje imovine ostaće jedna prazna ljuštura bez imovine koja ima obaveze od oko 120 miliona evra. Ne radi se o spašavanju PKB-a, već o likvidaciji PKB-a na taj način što će prodati imovinu. Nažalost, nije jasno šta se tačno prodaje. Posebno je to nejasno kod prodaje poljoprivrednog i drugog zemljišta, za koje možemo samo pretpostaviti da je građevinsko – naglašava Kovačević. Inače, rok za prijavu potencijalnim kupcima ističe 10. septembra, a pravo učešća imaju pravna lica koja se pretežno bave poljoprivredom i trgovinom poljoprivrednih proizvoda. U oglasu sa javnim pozivom za podnošenje ponuda za prodaju imovine PKB-a, objavljenom u današnjoj "Politici", navodi se još jedan uslov - da su zainteresovani kupci samostalno ili na konsolidovanom nivou ostvarili prihod od najmanje 400 miliona evra u poslednjoj poslovnoj godini. Na tenderu je dozvoljeno učešće i konzorcijumima, koji imaju najmanje 51 odsto učešća. Podsetimo, za PKB su tokom proteklih godina bili zainteresovani biznismeni Miodrag Kostić i Petar Matijević, kompanija Al Dahra iz Ujedinjenih arapskih emirata, kao i neimenovane kompanije iz Velike Britanije, Kine i Singapura. Извор

Prizor mačke koja je obešena na autobuskom stajalištu od juče se širi društvenim mrežama, a ljudi zgroženo osuđuju momka koji je fotografije postavio na svom Instagramu. Na prvoj se vidi 19-godišnji student koji drži mačku u krilu pokazujući srednji prst, a na drugoj nesrećna životinja dok visi zavezana za vrat. Glavni akter priče, Pekov Steva iz Kikinde, inače student koji živi u Beogradu, okačio je na Instagram story ove dve slike i to upravo tim redosledom, a zatim je nastao opšti haos. Po poznatom običaju, odmah su se javili dobrovoljci koji će lično da se postaraju da klinac ne dočeka sutrašnji dan, da bude pretučen ili dočeka sličnu sudbinu kao obešena mačka. Sudeći po objavi, jasan nam je bes koji je student izazvao. Upozoravamo, sadržaj koji sledi može biti uznemirujuć. Međutim, u horor priči se desio neočekivani obrt. Na Twitter profilu "Fondacija Pokret Levijatan" koja je među prvima izbacila uznemirujuću fotografiju na kojoj je Kikinđanin navodno obesio mačku, javili su se ljudi koji poznaju Stevu i tvrde da je došlo do nesporazuma zbog obrnuto postavljenih fotografija. "Momak je mačku spasao i ona je živa i zdrava", piše u videu koji su njegovi poznanici okačili na društvene mreže. Bez obzira na demantovanja, studenta i dalje mnogi osuđuju zbog toga što je najpre uslikao mačku koja se davi, da bi se time hvalio na društvenim mrežama navodno uz srednji prst onome koji je životinju pokušao da obesi. Stotine komentara u objavi "Pokret Levijatan - STOP Animal ABUSE" uglavnom su pisma pretnje 19-godišnjem Pekovu, ali deo njih sugeriše da je istina možda ipak drugačija. Redakcija NOIZZ-a je studentu uputila zahtev za intervju, ali nam se on do objavljivanja ovog teksta nije javio. Nadamo se da ćemo uskoro saznati šta je zapravo istina. Pre nego što bude kasno. Izvor: Noizz.rs Naime, kako objašnjavaju, mladić je na autobuskoj stanici zatekao obešenu mačku koja je srećom još bila živa! Mladić, koji se školuje za veterinara, mačku je oslobodio i zbirnuo! Kada se uverio da je mačka dobro on se fotogafisao na stanici držaći je u krilu, sa osmehom na licu i srednjim prstom upućenim onome ko je mačku pokušao da ubije, ali u tome nije uspeo. Stevina jedina greška bila je što je fotografije objavio pogrešnim redosledom. Blic

Koliko dugo osećate bol i patnju zbog neuzvraćene ljubavi, šikaniraju vas, osećate da ste drugačiji od većine ili ono najgore trpite fizičko i psihičko nasilje u porodici, ali pretvarate se i ćutke sve to trpite godinama, ne odlučujete se za radiklne rezove samo da ne bi pukla bruka! Čini se da Srbi više od kod bilo kog drugog naroda zaziru od toga "šta će svet reći". Tako je kada razmišaljaju o razvodu ili kada su u situaciji da im je dete ili ukućan teže bolestan, ako slučajno imaju nekog najbližeg drugačije seksualne orijntacije... Ćute i trpe da ne puke bruka - žena trpi muživljevo iživljavnje, krije se da je dete narkoman, žena alkoholičar... Kao da je lakše imati nesrećan život i prikrivati problem nego ga rešavati, jer bi se upravo tako za sve i saznalo. - Bila bih srećnija milion puta da su se moji razveli. Dvadeset pet godina sam slušala svakodnevno svađe, pretnje i strahovala kada čujem ključ u bravi jer znam šta sledi. Imam traume za za ceo život! Zbog sve dece koja su prošla ili prolaze ovakve i slične stvari, ja vas molim da se razvedete i svima ulepšate život – napisala je čitateljka „Blica“ komentar na tekst šta sve deca trpe u lošem braku koji traje upravo zato što su se roditelji plašili da se razvedu "da ne bi pukla bruka".

U prepodnevnim časovima 24. juna ove godine putnički avion Embraer 195 crnogorskog nacionalnog avio-prevoznika kompanije Montenegro Airlines nalazio se četrdesetak sekundi do sletanja na Aerodrom Nikola Tesla kada je njegova posada primetila manji avion koji im na približnoj visini ide u susret ali ne na liniji direktnog sudara. Obe letelice su se mimoišle, Montenegrov Embraer je bezbedno sleteo i nakon skretanja sa piste na putu prema gejtu obratio se aerodromskom kontroloru letenja koji je to jutro svojim neznanjem i nemarom uzrokovao varednu situaciju koja čistom slučajnošću nije prerasla u ozbiljniji incident: „Dobro Beograde, da li je kod vas ovo normalno?“ Blic otkriva Incident je prvi pre dva dana otkrio dnevni list Blic u priči objavljenoj u štampanom i online idanju pod nazivom „Drama na nebu zbog kontrolora, za dlaku izbegnut sudar aviona i „cesne“ iznad Novog Beograda“. Osim što članak prvi put otkriva pomenuti događaj, otkriva i široj javnosti do sada nepoznate aspekte mogućeg kršenja standarda prilikom zapošljavanja kontrolora letenja, tolerisanje ove neadekvatne selekcije putem vertikalnog pritiska na dole kroz upravu SMATSA-e, nesankcionisanje nezainteresovanih i duboko nesposobnih mladih ljudi koji su se nekako provukli kroz sistem obuke ali i korake koje je kompanija, odnosno njen novi menadžment, preuzela da se obračuna sa ovom „zaostavštinom“. Kako Blic prenosi, zbog pomenutog incidenta u junu „deo kontrolora letenja…, primljenih u mandatu Radojice Rovčanina, sklonjen je sa svojih pozicija, a njihov šef Vlatko Jovanović smenjen je sa funkcije zbog propusta koji su ugrozili bezbednost saobraćaja.“ Blic dalje tvrdi da je kao rezultat ovoga „dvadesetak“ kontrolora letenja, od 37 „primljenih i školovanih u eri bivšeg direktora Radojice Rovčanina“ zbog sumnjivo stečenih licenci za ovaj posao „sklonjeno“ sa kontrolrnog toranja i raspoređeno „na druga radna mesta“. Članak koristi „anonimni izvor iz SMATSA-e“ koji detaljnije objašnjava: – … svi ovi problemi posledica neadekvatne kadrovske politike Rovčanina, koji je od 2015. do 2017. godine primio 37 kontrolora, od kojih mnogi nisu ispunjavali propisane kriterijume za ovaj posao. Većina je primljena preko veze, ali ono što je još gore, oni su preko veze dobili i licence. Neznanje se u vazduhoplovstvu skupo plaća, što je moglo da se desi sredinom jula na nebu nad Novim Beogradom, kada zbog pogrešnog navođenja umalo nije došlo do nesreće. Samo prisebnošću crnogorskog pilota izbegnuta je nesreća. Ovo nije jedina njihova greška jer ih je od kada su na tornju bilo više, ali su one bile iskorigovane. Ova poslednja je bila signal za direktora Jovanovića da Rovčaninove kontrolore mora da prizemlji. Procenio je da ceh za njihovu nestručnost treba da plate i oni koji su učestvovali u ovoj lakrdiji, pa je pre neki dan smenio dugogodišnjeg izvršnog direktora za aerodromsku kontrolu Vlatka Jovanovića. On dodaje da je i ova smena opravdana jer je Jovanović pokrivao Rovčaninove kadrovske eksperimente. Ti eksperimenti su počeli 2015. godine, kada je preporuka za zaposlenje kontrolora bilo poznanstvo sa Rovčaninom, a ne stručnost. To je otišlo toliko daleko da su primana deca njegovih prijatelja, i to sa sumnjivim diplomama privatnih srednjih škola, pa čak i neodgovarajućim znanjem engleskog jezika. Većina nije mogla da savlada program. Padali su na ispitima, pa je Rovčanin tražio od Vlatka Jovanovića da umesto strogih instruktora dovede druge. Našao je one koji su pod sumnjivim okolnostima dali prolazne ocene i licencu za svih 37 Rovčaninovih kontrolora. Sve ovo pokušalo je da se zataška zbog bruke, ali su se stari kontrolori pobunili jer su zbog Rovčaninovih propusta oni ostali bez odmora. Ipak, zbog respekta prema direktoru Predragu Jovanoviću, oni su prihvatili nove obaveze pa je sada srpsko nebo u sigurnim rukama. – Pored neidentifikovanog „izvora“ novinarki Blica komentar je dao i novi direktor SMATSA-e Predrag Jovanović: – U poslednjih nekoliko meseci došlo je do više promena na rukovodećim mestima u SMATSA-i. Moram da kažem da, iako su svi kontrolori letenja koji rade na operativnim poslovima obučavani i licencirani u skladu sa evropskim propisima i standardima, zabeleženi su i slučajevi nepridržavanja propisane procedure. S obzirom na to da u vazduhoplovstvu, pa i u sistemu kontrole letenja, postoje višeslojne bezbednosne barijere, zbog toga nije dolazilo do ugrožavanja bezbednosti. Takvi postupci se analiziraju i preduzimaju se mere s ciljem da se takvi događaji ne ponavljaju. – Embraer 195. Tip putničkog aviona koji je učestvovao u incidentu / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Greške Blica Za početak, članak Blica ima nekoliko netačnih i pogrešno interpretiranih podataka. Događaj se nije odigrao u „julu“ kako je napisano već 24. juna. Ni u jednom trenutku u konkretnom događaju nije bilo opasnosti za živote u obe letelice i nije bilo opasnosti od direktnog sudara. Termin „za dlaku“ je improvizacija, manji avion u događaju nije bio tipa „cesna“ i nije bio „privatni“. Događaj se nije desio ni blizu Novog Beograda i konstatacija da je događaj mogao da ima „posledice po živote žitelja Novog Beograda“ predstavlja neosnovano i esnafski nedozvoljeno (retroaktivno doduše) širenje panike i prizemni senzacionalizam. Autorka članka je, radi konteksta, bila autorka i serijala članaka fokusiranih na bivšeg direktora Radojicu Rovčanina uz korišćenje anonimnih izvora od kojih je najfrekventnija priča zaista i završila na sudu. Sa druge strane, autorka članka u jednom njegovom delu obavlja i odličan posao otkrivajući prvi put široj javnosti detaljnije praksu koja je već više godina javna tajna u domaćoj vazduhoplovnoj industriji. Koncept samofinansirajućih klasa kontrolora letenja bio je strukturno problematičan, netransparentan i nebezbedan dok je velika većina proizvedenog mladog kadra bila nesposobna (u odnosu na profesiju koju obavljaju), nestručna i najinteresantnije – nezainteresovna za posao za koji su se školovali. Bili oni batice-degenerici puni para zbog bahatih i preambicioznih očeva advokata kako ih implicitno ilustruje članak ili jednostavno do te mere slučajno objektivno nesposobni, pa još po broju slučajno koncentrisani u navedenu čitavu jednu klasu. Šta se zaista dogodilo? Predmetni događaj tehnički nije predstavljao ozbiljan incident i stoga nije registrovan niti obrađen u formi informacije o vanrednom događaju na sajtu Centra za istraživanje nesreća u saobraćaju, preciznije istražitelja za vazduhoplovne nesreće. To jutro 24. juna oko 9 časova, kako Tango Six saznaje, Montenegrov Embraer bio je stabilizovan i u kratkom finalu a Pajper PA-28 registracije YU-DZZ bio je na nebezbednoj putanji, vremenski i proceduralno na nebezbednoj lokaciji u odnosu na letelicu u finalu i mimoišao je putnički avion preblizu za bilo koji standard bezbednih operacija. Naknadnom rekonstrukcijom događaja ustanovljeno je da ni jedna ni druga letelica nisu bile krive za moguće ugrožavanje bezbednosti letenja već da je veliki deo odgovornost bio na mladom kontroloru. Pajper PA-28RT-201T. Tip letelice koji je učestvovao u incidentu Pajper je, prema registru vazduhoplova Direktorata civilnog vazduhoplovstva, u vlasništvu kompanije Gas Aviation a zapravo je bio na misiji suzbijanja besnila divljih životinja iz vazduha putem bacanja mamaca koji sadrže vakcine. Letelica je imala adekvatno prijavljen let koji se sastojao iz mnogobrojnih paralelnih putanja u određenom prostornom bloku vazdušnog prostora radi što boljeg pokrivanja tretiranog zemljišta. Ove paralalene putanje (trekovi) su u jednom segmentu zalazile prostorno u uži reon Aerodroma Nikola Tesla, što je operativno moguće, dozvoljeno i bilo je uredno prijavljeno. SMATSA je imala obaveštenje, vizuelnu reprezentaciju željenih trekova i odobrila je letenje Pajperu. Mladi aerodromski kontrolor je neadekvatno reagovao od samog početka evoluirajuće situacije tog jutra u vazdušnom prostoru za koji je bio nadležan iako je u toj situaciji imao samo dva predmetna vazduhoplova i još jedan takođe manji, lokacijski udaljeniji i nevezan za događaj. Uprkos adekvatnim informacijama po kojima je mogao da koordinira rad Embraera i Pajpera on to ne čini, ne kontroliše dovoljno dobro vremenski i prostorno Pajper i pravi grubu grešku puštajući ga unutar školskog kruga Embraera koji je bio na sletanju. Embraer je u ključnom trenutku bio u kratkom finalu za pistu 12, kontrolor Pajperu dozvoljava da efektivno krosira školski krug u pravcu sa sredine downwind pozicije prema final legu Embraera, stavljajući ih po pravcima kretanja u previše rizičnu situaciju, skoro na putanji za sudar. Mladi kontrolor tu pravi dve velike greške: dozvoljava drugom avionu (Pajperu) da uopšte uđe u školski krug Embraera na sletanju prostorno i visinski i ono najgore – ni u jednom trenutku ne govori obema letelicama za poziciju, visinu i blizinu one druge. Koncept sopstvenog vizuelnog i kontrolorskog razdvajanja IFR i VFR saobraćaja u teoriji stavlja odgovornost kako na pilote tako i na kontrolore ali je u ovom slučaju mladi kontrolor bio najodgovorniji za nepostojeću situacionu svest obe posade. Posada Embraera uočava letelicu sa svoje desne strane na udaljenosti od oko 50 metara ali ne preuzima nikakav manevar izbegavanja niti inicira proceduru neuspelog prilaza. Nastavljaju svoj final, ravnaju i sleću bezbedno. Neagresivno ali ljutito se obraćaju kontroloru koji je nakon dovođenja dve letelice u konfliktne putanje takođe napravio i dodatne, za nijansu manje, greške. Epilog Incident biva registrovan od strane SMATSA-e, kompanija preuzima seriju internih istraga i korektivnih mera. Montenegro Airlines takođe radi svoju analizu ali ne eskalira događaj kod vazduhoplovnih vlasti obe države. Članak Blica ispravno navodi da se nakon incidenta dešavaju ozbiljni potresi u vertikali odgovornosti kako operative tako i nadležnih za obuku u SMATSA-i. Ostaje poražavajuća činjenica, kako Tango Six saznaje iz više izvora, da su jedva dvoje ili troje mladih ljudi iz pomenute klasi bili „adekvatni za posao“. Da je dozvoljeno da dobiju licence aerodromskih kontrolora pa da potom skoro svi budu planirani i za obuku za oblasne kontrolore. Za industriju i struku ostaje i pitanje da li je koncept samofinansirajućih kontrolorskih klasa razuman? Da li je bezbedan i potreban po uzoru na pilotsku profesiju sa kojom ipak ne deli potrebu za toliko brojnim kadrom koji mora što pre da počne da radi. Petar VOJINOVIĆ

U martu mesecu ove godine, prilikom prvog javnog obilaska radova na lovcima MiG-29 koje je Rusija donirala Srbiji, ministar odbrane Aleksandar Vulin je, pomenuvši ove avione prvi put upotrebio oznaku SD odnosno kako je tada rekao „Сербский Доработаны“, što bi trebalo da predstavlja nivo modernizacije tzv. Faze 2 celokupnog procesa prijema, uvođenja u upotrebu, produžetka životnog veka, uvođenja održavanja po stanju i osavremenjavanja celokupne flote MiG-ova 29. Faza 2 na novopridošlim avionima (jedan je trenutno na generalnom remontu u Rusiji) trebalo bi, između ostalog da obuhvata procenu njihovog stanja radi produženja životnog veka. Ovi avioni proizvedeni su između 1989. i 1991. a remontovani 2013. i 2014. Njihov vremenski rok rada ističe 2020. i 2021. (7 godina) sem ako do tog vremena ne nalete po 700 sati od završetka remonta. Postojeći avioni su stari 31 godinu, tri primerka bi trebalo da se remontuju ove godine dok četvrti može da leti do 2021. godine ili dok ne naleti 700 sati od remonta 2011. godine (10 godina). Radovi na jednom od tri srpska aviona verzije 9.13 / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Osim toga donirane 29-ke dovode se na nivo na koji su osavremenjeni srpski avioni tokom remonta 2008. i 2011. godine. Ministar Vulin je prilikom opisivanja radova na MiG-ovima iz Rusije koristio oznaku SD ali u sasvim novom značenju ove skraćenice, kao što smo već preneli „Сербский Доработаны“. To je u stručnoj javnosti unelo dosta zabune jer kompanija RSK MiG već koristi oznaku MiG-29SD za varijantu koja ne odgovara u potpunosti nivou izmena odnosno dorada na avionima iz Rusije ali i onima koji su nasleđeni od bivše Jugoslavije. Do sada je za rusku oznaku SD bilo više tumačenja ali se obično navodi ‘’Самолёт Доработаны’’ (dorađeni avion). Zanimljivo je da smo do danas oznaku SD za naše starije avione zvanično čuli samo od bivšeg komandanta RV i PVO generala u penziji Dragana Katanića prilikom njegovog gostovanja u emisiji ‘’Svet sa Sputnjikom’’ juna prošle godine. Međutim ako se pogledaju specifikacije verzije MiG-29SD koje se mogu naći na internet sajtu kompanije RSK MiG može se videti da su srpski avioni koji su remontovani 2008. i 2011. samo delimično na tom nivou. Jedine MiG-ove 29SD u svetu koristi Slovačka. Ispred vetrobranskog stakla vidi se 5 antena sistema svoj tuđ BAe Systems AN/APX-113 dok je na leđima antena radio uređaja AN/ARC-210(V). Prema onome što se tamo može pročitati jedini pravi SD u svetu su slovački avioni o kojima je Tango Six već pisao. Naravno MiG nudi mnoge opcije i ugradnju različite opreme po želju naručioca ali možemo konstatovati da su naši avioni ipak skromnije opremljeni od onoga je definisano kod varijante SD. MiG-29SD je pre svega namenjen državama koje, ugradnjom određene opreme, žele da svoje 29-ke prilagode NATO i ICAO standardu. U tu opremu spadaju novi sistem svoj-tuđ ili tzv. IFF (Indentification Friend or Foe), sistem satelitske navigacije (GPS), sistem navigacije TACAN, sistem bliže navigacije, sistem za kontrolu sletanja (VOR/ILS), dodatna sredstva komunikacije, magistrala podataka po standardu MIL-STD-1553B. Sve navedeno je zapadne proizvodnje dok se u paketu nalazi i ruska oprema, stari prikazivač podataka sa gornjeg elektrooptičkog prikazivača zamenjen je novim višenamenskim prikazivačem u boji, ugrađen je sistem na kome pilot može lakše da vidi veliki broj informacija koji se tiču navigacije i identifikacije a tu su i novi računari za obradu podataka. Kokpit srpskog L-18 nakon remonta 2008. Izgled instrument table je gotovo identičan kao na slovačkim MiG-29AS (SD) / Foto: Dimitrije Ostojić Opciono se nudi produženje životnog veka za do 100 procenata i to u zavisnosti od stanja konkrentog aviona, povećanje kapaciteta unutrašnjih rezervoara za gorivo, ugradnju sistema za popunu gorivom u vazduhu, unapređenje ili zamena određenog broja sistema u avionu, remont i transfer održavanja po tehničkom stanju. Dorada aviona se ne mora uraditi u Rusiji već se to može obaviti u državi koja je posao naručila. Podsetimo, slovački avioni su dobili deo zapadne opreme koja obuhvata radio stanicu AN/ARC-210(V), sistem svoj-tuđ (IFF) BAe Systems AN/APX-113, sistemi navigacije Rockwell Collins i to VOR/ILS AN/ARN-147, TACAN AN/ARN-153 i GPS MAGR. Od nove opreme ruske proizvodnje tu su višenamenski kolor prikazivač MFI-54, kontrolna konzola PU-29, upravljački pult PUS-29 za prikaz podataka navigacije i identifikacije, novi elektrooptički gornji prikazivač (HUD) ILS-31 i računar BCVM MKV-03. Pored toga slovački jednosedi 9.12 dobili su i mogućnost nošenja spoljašnjih tankova za gorivo PTB-1150 koji se kače na potkrilne nosače. Srpski avioni su pre 10 godina dobili deo pomenute ruske opreme koja se spominje kod slovačkih dorađenih 29-ki. Uz to dobili su novoproizvedene sisteme KOLS, navigaciona svetla, GPS i transponder. Kao što smo već preneli 27. jula je poleteo prvi dorađeni donirani MiG-29 iz Rusije (MiG-29A 9.12A 18151) a 1. avgusta dvosed MiG-29UB 18351. Na njima nema spoljašnjih vidljivih promena koje bi ukazivale je izvršeno značajnije osavremenjavanje, vide se samo nova poziciona svetla kao i kod do sada korišćenih aviona. Na jučerašnjoj svečanosti izvršena je njihova primopredaja a već danas se ovi avioni, kako kažu iz RV i PVO, nalaze u stroju. Živojin BANKOVIĆ