Претражи Живе Речи Утехе

Nakon 14 godina (je l' možete da verujete) Vlada Srbije je odlučila da prilagodi svoj sajt modernoj tehnologiji. Jedini problem u ovom "modernom" sajtu je taj što sajt Vlade Srbije koristi veoma zasterelu tehnologiju i alate (koji su inače svi apsolutno besplatni, čak i najnovije verzije) koja je stara bar 3 godine. Znam, 3 godine ne deluje mnogo, ali u IT svetu je to izuzetno zastarelo jer tehnologija i alati za programiranje napreduju velikom brzinom (jer su opensource i čitav svet doprinosi njihovom razvoju) te se alati koji su stari godinu, dve već smatraju zastarelim i greške u kodu se ne zakrpljuju (jer nemaju više podršku). Primera radi, Vlada Srbije na svom "modernom" sajtu koristi biblioteku po imenu "jQuery" (koja je inače opšte poznata u svetu) verziju v1.12.0 koja je izašla davne 2016 godine, dok je poslednja verzija te biblioteke v3.3.1. Koristi Bootstrap v3.3.7 koji služi za brz prototip izgleda sajta, dok je poslednja verzija v4.1.3. Pored toga što koristi zastarele verzije alate, sajt nije ni optimizovan za produkciju. Jedino što je optimizovano je CSS , dok JavaScript uopšte nije kompresovan, slike takođe. Umesto da kada posetite sajt, da vaš internet prergledač pravi svega 2, 3 GET zahteva da bi prikazoa sajt, vaš browser izvršava po nekoliko zahteva da bi mu server vratio CSS i JS datoteke. Ako posetite ovaj link od Google-a https://developers.google.com/speed/pagespeed/insights/?url=https%3A%2F%2Fwww.srbija.gov.rs%2F&tab=mobile videćete da sajt nije optimizovan za pametne telefone, a ni Desktop nije ništa bolji (čak je i gori). Dizajn sajta nije toliko strašan, meni jedino smeta što koristi zastarelu tehnologiju, jer kada se koriste zastarele tehnologije i alati, tada web sajt, aplikacija su izloženi ozbiljnim bezbednosnim napadima. Takođe mi smeta to što sajt nije optimizovan za produkciju, a koštao je preko 18 miliona dinara (3 sajta u paketu) dok je za izradu sajta bila zadužena kompanija Effecta Solutions. https://srbija.gov.rs

Još jedna ekskluziva, vezana za Srbiju, stiže nam od holandske vazduhoplovne zajednice Scramble. Na Fejsbuk stranici Scramble magazina juče je objavljena prva fotografija helikoptera H145M namenjenog RV i PVO a slika je nastala ove nedelje u krugu Erbasovog pogona u nemačkom gradu Donevort. Još jedna premijera, ovoga puta novoproizvedene letelice / Foto: Bob Holland Ovoga puta možemo biti sigurni da se zaista radi o našem helikopteru jer se na fotografiji jasno vidi srpska rondela a letelica je ofarbana u maskirnu šemu koja je vrlo slična ili gotovo ista kao na srpskim transportnim helikopterima Mi-17V-5. Crtež helikoptera koji je sredinom marta viđen na SEAS-u. Interesantno je da maskirna šema odgovara onome što smo videli na Vazduhoplovnom samitu jugoistočne Evrope (SEAS) sredinom marta ove godine. Tada je na panelu o vojnim helikopterima, u prezentaciji ’’Projekat H145M’’ načelnika Uprave za odbrambene tehnologije Ministarstva odbrane general-majora Bojana Zrnića prikazan crtež helikoptera sa identičnom šemom kao na fotografiji koju je objavio Scramble. Čak je i pozicija rondele bila ista a na crtežu je letelica imala evidencijski broj 14501. Srbija je decembra 2016. potpisala ugovor o nabavci ukupno 9 helikoptera H145M od toga 6 za VS i tri za MUP. Prema do sada raspoloživim podacima 4 vojna primerka biće naoružana, imaće sistem HForce uz domaće naoružanje koje će sadržati kontejnere sa mitraljezima i lansere nevođenih raketnih zrna. Takođe Ministarstvo odbrane naručilo je 3 sistema AMPS (Airborne Missle Protection System) za aktivnu samozaštitu helikoptera od raketa zemlja-vazduh proizvođača Hensold. Preostala dva vojna H145M koristiće se za traganje i spasavanje dok će policijski imati višestruku namenu a koristiće se i za specijalne operacije. Moguće je da će Vojska Srbije ostati bez jednog helikoptera koji bi bio prosleđen MUP-u a trenutnim planom isporuke, primopredaja prva dva helikoptera biće izvršena u decembru dok bi isporuka svih H145M trebalo da bude realizovana do kraja sledeće godine.

Kako Tango Six saznaje iz više izvora, država Srbija nabavila je poslovni avion Embraer Legacy 600 za Avio-službu Vlade Srbije. Prema informacijama koje su trenutno dostupne iz nekoliko izvora na internetu i izvora koji su informaciju potvrdili Tango Sixu, Embraer 135BJ, odnosno Legacy 600, novi je član flote Avio-službe Vlade Srbije pored Falcona 50 i Lear Jeta 31A. Falcon 50 je nedavno bio na redovnom održavanju u Americi i vek upotrebe će mu, kako saznajemo, biti dodatnih šest godina. Avio-služba Vlade Srbije dobija svoj treći avion / Foto: Wikimedia Prema holandskom spoterskom sajtu Scramble, avion je proizveden 2007. godine, i kako navode, u pitanju je serijski broj 14501006 koji je većinu svoje službe proveo u Brazilu. Internet baza Planespotters.net već je ažurirana sa Srbijom kao novim korisnikom letelice. Scramble takođe navodi da je na letelici primenjeno uobičajeno označavanje kada su letelice koje prevoze državnike u pitanju. Na trupu je na engleskom sa jedne i srpskom sa druge strane ispisano „Republic of Serbia“ i „Република Србија“. Prema ovom izvoru avion je ofarban pre 3. septembra a trenutno se navodno nalazi na Le Buržeu u Francuskoj na sređivanju enterijera i generalnog „osvežavanja“ pred predaju novom operateru. Petar VOJINOVIĆ

Desetine miliona dinara godišnje građane Srbije košta rad bivšeg predsednika Srbije Tomislava Nikolića u Nacionalnom savetu za koordinaciju saradnje sa Rusijom i Kinom, koji je formiran nakon njegovog odlaska sa Andrićevog venca. Nekoliko hiljada evra mesečno košta ih i njegov život na Dedinju, pošto je i nakon isteka predsedničkog mandata nastavio da stanuje u državnoj vili, naravno sve o trošku države. Ovako bi ukratko izgledao račun bivšeg predsednika kada bi ga on na kraju godine ispostavljao građanima Srbije. Milionske cifre, međutim, još lošije izgledaju kada se u obzir uzme da, barem koliko je javnosti stavljeno na uvid, njegova kancelacija i nema baš neke drastične uspehe. Drugačije rečeno, puno troškova, malo rezultata. Rezultati rada Nacionalnog saveta za koordinaciju saradnje sa Rusijom i Kinom, na čijem je čelu Nikolić, naime baš i nisu vidljivi, tako da nije najjasnije u šta se konkretno ulaže novac što za prostorije, što za rad, ali i plate čak 30 zaposlenih u ovom vladinom telu.

Pukovnik policije, pilot helikoptera i komandant Helikopterske jedinice MUP-a Srbije Vladan Kosić od 1. avgusta nalazi se zvanično u penziji. Tema nabavke novih transportnih helikoptera za policijsku eskadrilu našla se u intervjuu koji su Novosti uradile sa pukovnikom povodom njegovog penzionisanja. Tom prilikom Kosić je izjavio da MUP planira nabavku dodatnih Erbasovih helikoptera, ovoga puta Super Pume: „Kosić otkriva da je njegov poslednji zadatak bio da poseti Gruziju i pregleda helikoptere „superpuma“ koje prodaje ta zemlja. Kupio ih je Sakašvili 2015. i dosad nisu korišćeni. U želji da zaborave Sakašvilija, Gruzini ih prodaju. Ekskomandant otkriva da je u minuli ponedeljak, dan pre penzije, podneo izveštaj kojim se pruža još jedna mogućnost osavremenjivanja flote. Ideja mu je da, u saradnji sa „Erbasom“, napravi aranžman kojim bi postojeće 41 godinu stare „belove 212″ zamenili za ove savremene ptice. Za vrlo malo novca i za stare helikoptere možemo da dobijemo nove transportne mašine za naredne decenije. Veruje da će se ovaj plan dopasti ministu Stefanoviću.“ – stoji u intervjuu Novostima. Poslednja misija pukovnika Kosića biće nabavka dodatnih Erbas helikoptera / Foto: Dušan Atlagić, Tango Six Da će doći do zamene Belova 212 Erbasovima prvi je zvanično u aprilu ove godine najavio ministar policije. Predsednik države potvrdio je prošle nedelje da MUP „možda“ na račun vojske dobija još jedan H145M a kako Tango Six saznaje iz više izvora MUP zapravo cilja nabavku 3 srednje-transportna helikoptera H215 Super Puma. Još nije poznato koliko će novih a koliko polovnih letelica biti u sledećoj MUP-ovoj nabavci. Kako sada stvari stoje, Gruzija ima idealni polovni primerak. Nekad ih je imala dva, sada samo jednu letelicu ovog tipa. Za potrebe svog Ministarstva odbrane 2010. godine ova zemlja je od Francuske za oko 30 miliona evra naručila dva srednje-transportna višenamenska helikoptera AS-332L1 ‘’Super Puma’’ i to pre svega za zadatke traganja i spasavanja kao i pružanje pomoći prilikom elementarnih nepogoda. Oba helikoptera proizvedena su 2012. godine kada su i isporučeni, jedan helikopter je bio stacioniran u Tbilisiju a drugi na zapadu zemlje. Međutim, već septembra 2013. ovo ministarstvo je, usled nemogućnosti njihovog korišćenja i održavanja, ove letelice stavilo na prodaju čemu se usprotivio tadašnji predsednik Gruzije Mihail Sakašvili koji je i sam koristio jedan primerak sa opcijom rekonfigurisanja u varijantu za VIP prevoz. Helikopteri ipak nisu prodati, jedno vreme nisu leteli a zatim su predati Graničnoj policiji Gruzije koja ih je nakon par godina takođe ponudila na prodaju. Helikopteri su redovno servisirani u Rumuniji i imaju izuzetno mali nalet. Jedan od njih (helikopter registracije GBP 10020, fabričkog broja 2820) imao je udes 12. jula ove godine kada je prilikom prinudnog sletanja u regionu Telavi pet članova posade povređeno a helikopter je usled teških oštećenja otpisan. Gruzijska Granična policija danas koristi francuske lake višenamenske helikoptere AS-350 ‘’Ecureuil’’ kao i ruske srednje transportne Mi-8MTV-1. Oni uglavnom služe za patroliranje blizu granične zone kao i iznad akvatorije, potom za traganje i spasavanje, vazdušno osmatranje i pomoć stanovništvu u slučaju nesreća i prirodnih katastrofa. Petar VOJINOVIĆ

Kako Tango Six saznaje civilne vazduhoplovne vlasti Kine odobrile su kodšer (code share) saradnju između Er Srbije i Hajnan Erlajnsa ne linijama Peking – Prag – Beograd (PEK-PRG-BEG) kao i na liniji Beograd – Skopje. Kodšer sporazum dve kompanije potpisan je prošlog meseca. Nacionalna avio-kompanija Srbije postaviće svoj „marketing kod“ (JU) na liniji PEK-PRG-BEG dok će Hajnan moći da postavi svoj (HU) na liniji BEG-SKP. Dozvole se odnose na tekuću letenju sezonu a letovi će se pojaviti u sistemima za rezervaciju nakon tehničkih usaglašavanja dve kompanije. Hajnan Erlajns počeo je da saobraća na liniji Peking – Beograd sa međusletanjem u Pragu u aprilu prošle godine. Nekoliko meseci pred nadmetanje za koncesiju „Nikole Tesle“ domaćom industrijom provlačili su se tračevi da je HNA grupa zainteresovana kako za beogradski aerodrom tako i za Er Srbiju.

Poslanik Boško Obradović prima platu od građana Srbije da bi mogao da se fizički obračunava u parlamentu i širi homofobiju. On uzima, dok Ljajić daje ovoj državi. Narodni poslanik i čovek koji, nakon što nije uspeo da uđe u beogradsku Skupštinu, nije uspeo ni da da ostavku na mesto predsednika Dveri, odlučio je da slavlje nakon pobede Srbije nad Kostarikom upotrebi da se obračuna sa jednim od reprezentativaca Srbije - Ademom Ljajićem. Osvajač 2,29% glasova na predsedničkim izborima 2017. godine smatrao je bitnim da u tvitu ukaže na manje probleme u reprezentaciji, čije bi ispravljanje valjda dovelo do još boljih rezultata. Kao ljutom opozicionaru čija je celokupna politička poruka suprotstavljanje predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, poslanik Obradović je odlučio da prvo naznači to što Adem Ljajić "ne poštuje himnu", pa tek onda da kritikuje odnos selektora prema Vučiću. Ovo je samo jedan u nizu gafova Obradovića koji otkrivaju šta su njegovi prioriteti i pored dugogodišnjih pokušaja da se rebrendira kao "umereni" nacionalista kojem je ekonomija primarna briga. Međutim, njegovo pominjanje Ljajića i himne je odlična prilika da se jednom zauvek reši ovo pitanje koje se s vremena na vreme pojavljuje. Ranije, kada je Siniša Mihajlović bio selektor reprezentacije Srbije, on je odlučio da je to što Adem Ljajić ne peva himnu dovoljno veliki prekršaj da ga ne pozove u reprezentaciju. Mihajlović je svakako, kao selektor imao pravo da bira sastav tima po bilo kojem kriterijumu koji je hteo. Takođe, to što je kao selektor bio dosta neuspešan možda govori da "peva himnu" nije baš dobar kriterijum. Adem Ljajić nije dužan da peva himnu, i ako to ne radi, to ne pokazuje bilo kakav manjak "poštovanja" prema himni, reprezentaciji ili državi. Mirno stoji i sluša je, što je bukvalno znak poštovanja. Takođe, njegova praksa "nepevanja" himne je nešto što je široko prisutno među igračima koji igraju u Rusiji. Mnogo Nemaca nije pevalo himnu. Argentinci tradicionalno to ne rade. Čak ni reprezentativci Srbije, među kojima je i sadašnji selektor, nisu uvek pevali himnu. Naravno, razlog zašto ništa od ovoga nije, a Ljajićevo nepevanje jeste problem ima mnogo više veze sa njegovim etničkim poreklom, a ne sa time "da li treba pevati himnu." I poslanik Obradović to zna i baš zbog toga i tvituje o tome. Iz sličnih pobuda je juče kao "pesma" objavljena ksenofibična glupost čoveka koji je dobar deo svoje karijere izgradio na plagiranju popularnih rok pesama "sa zapada" koji toliko mrzi sada. Život u Srbiji je jako frustrirajuć. Svakog dana. U poslednjih par decenija, velika fudbalska takmičenja uglavnom samo posmatramo sa periferije. Kolarovim golom i spletom drugih okolnosti, Srbija ima šansu da se već u petak plasira u osminu finala Svetskog prvenstva u Rusiji. To je jako fino, uzbudljivo i zanimljivo. I nema veze sa ratnom istorijom, dnevnom politikom ili situacijom oko Kosova. Adem Ljajić, kao i svi drugi igrači, besplatno, iz ličnog izbora, odlučili su da igraju za reprezentaciju i da doniraju svoje talente, znanja, tela i sposobnosti na ovom Svetskom prvenstvu. Adem Ljajić rizikuje povredu zarad Srbije. Žrtvuje se za nju. Sa druge strane, poslanik Obradović prima platu od građana Srbije da bi mogao da se fizički obračunava u parlamentu i širi homofobiju. On uzima dok Ljajić daje ovoj državi. Dovoljno je samo da se pogleda iza zapaljive retorike da se brzo zaključi ko je od njih dvojice patriota, a ko iznova i iznova pokazuje manjak poštovanja prema Srbiji. Vuk BOŠKOVIĆ

Balkan Helicopters, jedini srpski privatni heli-operater, nabavio je u prethodnih nekoliko nedelja dva nova helikoptera. Transport iz Amerike putem kopna i mora / Foto: Balkan Helicopters Još jedan klipni Robinson i letelicu koja će biti prvi dvomotorni civilni mlazni helikopter u našoj zemlji – AW109 „Grand New“ sa PW207C motorima. Policijski Sikorski više nema tu ekskluzivnost – Agusta će moći da leti u svim meteo-uslovima / Foto: Balkan Helicopters VIP čarter nema smisla ako nema kože / Foto: Balkan Helicopters R44 Raven II biće peti helikopter iz Robinson porodice (već imaju jedan R66 i tri R44) dok će AW109, VIP konfigurisan, ujedno biti i prvi single-IFR helikopter u našoj zemlji. Još jedan Robinson / Foto: Balkan Helicopters Glass i legacy instrumenti u novom R44 / Foto: Balkan Helicopters Obe letelice će uskoro biti u potpunosti slopljene, očekujte detaljne reportaže o njima uskoro na portalu. Petar VOJINOVIĆ

DOK ALEKSANDAR VULIN UPORNO PONAVLJA DA BI SVAKI NEPRIJAVLJENI PRELET IZNAD SRBIJE ZAVRŠIO OBARANJEM, DANIMA SU U DRUGOJ POLOVINI MARTA BESPILOTNE LETELICE, UGLAVNOM TIPA "PREDATOR", NAPROSTO "ŠPARTALE" NEBOM IZNAD SRBIJE, UZDUŽ I POPREKO, UKLJUČUJUĆI I NADLETANJE BEOGRADA. PRIPADNICI VOJSKE SRBIJE MOGLI SU IM SAMO MAHATI SA ZEMLJE "Nebo nad Srbijom nije bilo sigurnije od NATO agresije", izjavio je početkom januara 2018. ministar odbrane Aleksandar Vulin tokom postnovogodišnje posete aerodromu Batajnica, gde mu je prikazana spremnost "dežurne pare" aviona MiG-29. O kakvoj borbenoj spremnosti se radi i kakva je to bila predstava za javnost, dovoljno ilustrira to što je jedan od aviona bio dvosed, bez borbenog radara, a i same letelice su zarulale po pisti, ali nisu poletele, što je opravdano "lošim vremenskim uslovima". Nešto ranije – 5. avgusta prošle godine – ministar Vulin je, navodno nenajavljeno, posetio jedinicu u kasarni "Jugovićevo" u Novom Sadu. Tu je sleteo helikopterom, čijeg pilota je pre toga terao da leti uz granicu sa Hrvatskom, a žalio se i na visoku temperaturu u kabini letelice, te tražio da se podigne na veću visinu, koja nije bezbedna. "Nijedan neprijavljeni prelet, nijedan avion, nijedan helikopter – nije uočen. A i da jeste, bio bi lociran i oboren. Ni jedan lovac, ni jedan helikopter iz našeg susedstva ne bi mogao da ugrozi naš prostor. Naređenje vrhovnog komandanta Aleksandra Vučića će biti ispunjeno. ‘Oluja’ se više nikada neće ponoviti gde god da žive Srbi", rekao je tada Vulin. A još dve nedelje ranije, u julu 2017, Vulin je obišao Komandu Ratnog vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane (RV i PVO) i izjavio da nema slobodne i suverene zemlje koja ne kontroliše svoje nebo i čitavu teritoriju "U stanju smo da odbranimo sebe i svoju teritoriju, na prvom mestu zahvaljujući obučenosti ljudi i njihovoj ljubavi prema otadžbini, ali to ne bi bilo moguće bez odgovarajućih tehničkih resursa i radujem se daljem osnaživanju vazduhoplovstva, uvođenju novih aviona i protivvazduhoplovnih sistema". Komandant RV i PVO Ranko Živak poručio je tada da su operativne sposobnosti na potrebnom nivou i da obezbeđuju izvršenje svih zadataka... Čemu ovaj uvod? Iz prostog razloga što su u drugoj polovini marta danima bespilotne letelice, uglavnom tipa "predator" naprosto "špartale" nebom iznad Srbije, uzduž i popreko, uključujući prelete i iznad Beograda, a nijedna ne samo da nije oborena, nego to nije ni pokušano. AKCIJA I REAKCIJA: Pomenute bespilotne letelice krstarile su brzinom od 200 kilometara na sat, na visini između 600 i 1.200 metara. Dolazile su sa teritorije Bosne i Hercegovine i letele preko Srbije do Rumunije. S obzirom da se zna čije snage su u BiH, nije teško zaključiti da je te letelice slao NATO, kome Srbija, iz nekih razloga, ne sme da se zamera, pa se zato o preletima ćuti. Jedan dnevni list je početkom aprila objavio informaciju o tome, doduše malo "spinovanu" (kako tvrde izvori "Vremena" iz RV i PVO Vojske Srbije), a Vulin je tim povodom izjavio da "ništa ne može ni da uđe na našu teritoriju ni da izađe sa nje, a da mi to ne znamo, da to nismo ispratili i procenili da li je realna opasnost ili ne". On je tako indirektno priznao da je procenjeno da bespilotne letelice NATO nisu realna opasnost po Srbiju, što se kosi sa njegovim ranijim izjavama da niko ne može da uđe nenajavljeno u vazdušni prostor Srbije, jer bi svaka letelica bila oborena. Vulin u intervjuu za "Politiku" 22. aprila odlazi korak dalje kada potvrđuje "da postoje pokušaji ugrožavanja našeg vazdušnog prostora i da su oni prepoznati i sprečeni": "Ništa ne može da uđe u naš prostor a da mi to ne primetimo i u skladu sa procenjenim stepenom opasnosti reagujemo", ustvrdio je tada Vulin, a novinar koji je radio intervju nije ga pitao (ili možda jeste, ali to nije objavljeno) zašto se onda nije reagovalo na bespilotne letelice krajem marta. Da je priča tog lista "spinovana", vidljivo je zato što se preleti dovode u vezu sa hapšenjem vršioca dužnosti direktora Kancelarije Vlade Srbije za Kosovo i Metohiju Marka Đurića 26. marta u Kosovskoj Mitrovici i navodnom spremnosti vojnih i policijskih jedinica Srbije da krenu u zauzimanje severa Kosova. Reč je, dakle, o pokrivanju klasičnih špijunskih aktivnosti pričom za unutrašnju upotrebu, u konkretnom slučaju – o nekakvim planovima Srbije za akciju na Kosovu, što domaća javnost voli da čuje. Međutim, bespilotne letelice su išle iznad Srbije i pre hapšenja Đurića, kao i posle, i nisu bile upućivane samo uz granicu sa Kosovom, nego iznad cele zemlje. U kakvom stanju je RV i PVO? I da li bi mogli oboriti te letelice kad bi dobili naredbu? Svakako da bi mogli, mada ne tako lako kao što političari i generali u izjavama tvrde. VOJSKA NA POŠTEDI: Jedan od razloga zašto je to teško, a pokazalo se na delu u martu kada je u jednom danu bilo čak šest preleta bespilotnih letelica, jeste i to što NATO ima i avione za ometanje radarskih sistema Vojske Srbije, koji su tada uključivani u akciju, pa su radari za otkrivanje niskoletećih ciljeva bili blokirani. A radari koji opslužuju velike raketne sisteme "Kub" i "Neva" ne mogu se upotrebiti za otkrivanje takvih ciljeva. U javnost je potom puštena priča kako su preleti bespilotnih letelica prestali kad je poletao par aviona "orao" sa aerodroma Lađevci kod Kraljeva da ih presretne, pa su one vraćene. Da je to stvarno tako bilo, letelice ne bi imale šansu da se vrate nazad za BiH, jer im je brzina 200 km/h i ne bi imale vremena da pobegnu. "Orao" bi ih, s druge strane, morao gađati samo topom i to samo kad ima vizuelni kontakt, pošto se radi o borbenom avionu koji nema radar da ih locira. Inače, Ministarstvo odbrane i država Srbija o svemu ćute i nisu se ni potrudili da bar Bosni i Hercegovini ili Rumuniji upute protestnu notu zbog toga što letelice doleću sa njihove teritorije i špijuniraju Srbiju. O protestu NATO da se ni ne govori. Ako ni zbog čega drugog, onda makar zbog činjenice da te bespilotne letelice mogu da nose rakete i drugo naoružanje, čime se može ugroziti bezbednost građana, a i visokih vojnih i državnih funkcionera. Primera radi, skoro sav državni i vojni vrh je 29. marta, u vreme "špartanja" letelica srpskim nebom, bio na vežbi na Pasuljanskim livadama… Oficiri Vojske Srbije ogorčeni su zbog takve nemoći i nepostupanja po propisima, ali su se pomirili sa takvim stanjem koje vojsku gura sve dublje ka dnu i zbog čega ne samo vojnici, nego i oficiri, odlaze sve češće. Tome doprinosi i sistem napredovanja po "mehanizmu" poltronizma, koji je u vojsci uvek bio izražen, ali je sad više nego ranije, doveden do savršenstva. Ministar i saradnici prave predstave za javnost, ali kada se zagrebe ispod površine, vide se sva Potemkinova sela. To je, nevoljno, morao da prizna i predsednik Srbije Aleksandar Vučić (Vulinov "vrhovni komandant") koji po Ustavu i zakonima komanduje vojskom, obelodanivši da je inspektorat odbrane u jednoj brigadi Kopnene vojske zatekao situaciju da više od polovine pripadnika ne može da ispuni one osnovne, minimalno propisane fizičke norme (trčanje, savladavanje prepreka i slično) i da su zbog toga bili "na poštedi" na dan kad je inspekcija dolazila. I za to, naravno, niko nije odgovoran, iako Vučić najavljuje smene. Takve priče, po običaju, ostaju samo u najavama jer se poslušnici ne smenjuju dok se ne pronađe neki veći poslušnik. I ne samo da se ne smenjuju, nego je jedan od takvih, koji je mobingovao potčinjene da drže na sebi gas-maske 90 minuta, čak i po kancelarijama, dobio godišnju novčanu nagradu kao najbolji oficir. Davor LUKAČ

Helikopterska jedinica MUP-a obeležila je danas 51. godinu rada, a tom prilikom prisutnima su se obratili komandant te jedinice Vladan Kosić i ministar Nebojša Stefanović. Ministar Stefanović je, između ostalog, govorio i o nabavci novih Erbasovih helikoptera H145M kao jednom od bitnih koraka modernizacije jedinice i naglasio da postoji mogućnost da policija pored planirana tri helikoptera dobije i četvrti: -Mi smo u pregovorima za još jedan, neću sada spominjati detalje, ali mislim da će to na kraju biti četiri H145M helikoptera. Pored toga razgovaraćemo i o nabavci dva transportna helikoptera koji će biti deo ove helikopterske jedinice. – Komandant Kosić govorio je detaljnije i o istorijatu i dosadašnjim aktivnostima, ali i konkretnom učinku jedinice u toku prethodne godine: – Tokom 2017. godine naši helikopteri su bili oko 1.400 sati u vazduhu, ostvarili smo nalete od 100 sati po pilotu, prevezli smo 3.045 lica u našim helikopterima, kao i 230 tona raznog tereta . – Takođe, 24 pripadnika helikopteske jedinice MUP-a i svi njeni piloti odlučili su da podrže program doniranja organa, potpisali su saglasnost i danas postali vlasnici donorskih kartica. Tim povodom, predstavnica Vojnomedicinske akademije (ustanove ovlašćene za doniranje donorskih kartica) doktorka Svetlana Antić simbolično je uručila donorsku karticu komandantu Kosiću i istakla značaj njihove odluke da se podrže program. Marta LUTOVAC

Ono što je istina jeste da se bombardovanje u vojnom planu NATO zvalo „operacija Saveznička snaga“, dok je učešće američke avijacije nosilo sopstveni naziv „operacija Plemeniti nakovanj“. Nije postojalo ništa pod nazivom "Milosrdni anđeo". foto: FLICKR/US Dep. of defense U svom prvom i, nadam se, jedinom ratu u životu učestvovao sam kao nevoljni posmatrač, potencijalna žrtva, uplašeni marginalac i, na kraju, kao sticajem okolnosti preživeli građanin Srbije. Rat sam posmatrao, bar u onim danima i noćima kada u njemu nisam participirao kao tačka u blizini nekoliko razornih eksplozija, najviše iz bašti dva kafea u beogradskoj Njegoševoj ulici, kod Cvetnog trga, sa terase sopstvene zgrade i jednog dvorišta na Topčiderskom brdu odakle se pružao odličan pogled ne samo na deklarisane mete u centru grada – televiziju, generalštabove i policije – već i na prostrano nebo na kome sam očekivao da vidim bar nešto, neko obaranje aviona, na primer. Govorim o bombardovanju tadašnje države SR Jugoslavije koje je počelo 24. marta 1999. godine i trajalo je do 11. juna iste godine. Gađao nas je čitav NATO, bombama i raketama ispaljivanim iz aviona, brodova i podmornica. Danas smo taj rat uglavnom svi već potisnuli iz uspomena, zauzeti sadašnjicom, ili usled nekakvog složenog psihološkog mehanizma brisanja trauma iz svesti, kako god, sećamo ga se samo na ovaj dan, ili kad neko krene da objašnjava kako je to isključivi uzrok kancera u Srbiji. Možda je tako i bolje. Ipak, to šta nam je odneo, zašto je izbio, i kakve je zaista posledice ostavio, izgleda da nam više nije previše ni važno. Taj rat, surovo bombardovanje, u stvari, sveo se sa proteklim vremenom na maksimalno pojednostavljivanje o Njima i Nama, i umesto da ga kolektivno razjasnimo i uvedemo u obrazovanje kao jednu od najvećih tragedija koje smo preživeli kao društvo i zajednica, dopustili smo da u kasnijem, tabloidnom, medijskom i čak javnom „metanarativu“ ostane upamćen samo kao izazivač raka „u narodu“, kako neki sve upornije tvrde, i da od svega postane „tek“ manipulativni alat u aktuelnom propagandnom geopolitičkom prepucavanju na Balkanu. Ne mogu da se oduprem utisku da je, bar sa naše strane, ostao nerazjašnjene i neshvatljive prirode i efekata, zahvaljujući najpre gadnim manipulacijama aktera koji su tada ovde bili na vlasti, a protiv kojih je NATO sve vreme tvrdio da ga vodi. Kao što je sa jedne strane bila upregnuta ogromna ratna mašina da se Srbija bombardovanjem prinudi da se povuče sa Kosova i zaustave se surovi oružani obračuni, tako je i sa druge, naše, bilo pokrenuto mnogo toga da bi se serijom glasina, obmana, laži i sumanutih priča, prikrila strašna činjenica da je negde u procesu napravljena ogromna greška usled koje smo se našli pod bombama, da u tom ratu ne prolazimo najbolje, da ginemo i da gubimo Kosovo. Da nam se „objasni“ kako smo, ustvari, u toj apokalipsi mi pobedili iako nam ne deluje tako. Te manipulacije su se u tolikoj meri zapatile, do danas, da se može reći da su njihovi kreatori zaista na neki način pobedili. Doduše, ne NATO i agresorsku stranu, već sopstveni narod. Današnjoj generaciji koju bih nazvao srpskim „tomahavk milenijalsima“ (rođeni 1999. godine, u toku rata ili odmah posle njega, po imenu „tomahavk“ koje je bilo opšti kolokvijalni naziv za sve projektile koji su nam padali po glavama, a izveden iz naziva jednog tipa krstareće rakete) mnoge od tih stvari ne bi bile jasne, posebno izvučene van konteksta posle 19 godina. Njima to sve danas premalo ili gotovo uopšte ne znači, o Kosovu imaju neki stav ili ga zauzeti planiranjem karijera, u zemlji ili inostranstvu, nemaju, i možda jedino „znaju“ da je NATO kriv što, eto, masovno umiremo od raka. Hronološki, nema boljeg pokazatelja koliko je već vremena prošlo od ta tri strašna prolećna meseca kada nam se na glavu sručila čelična oluja, ali i toga da već postoji jedan deo populacije koji nema nikakve direktne poveznice sa tim ratom. Poslednjim u nizu jugoslovenskih ratova koji su počeli u Sloveniji juna 1991. i završili se u Srbiji, isto u junu, 1999. godine. Nama, koji smo Tada bili Tu, u punoj svesti i prisutnosti, preostaje gorak ukus, posle svega. Jedni su nas bombardovali, drugi nas pravili budalama. Između čekića i nakovnja. I o tim momentima bih mogao dosta da kažem, posebno danas. Katarze radi. „Milosrdni anđeo“ Jedan korpus lažnih analitičara, „poznavalaca“ i dežurnih „nacionalnih radnika“ i danas koristi ovaj nepostojeći naziv da istakne posebni cinizam koji dokazuje jedno metafizičko krvološtvo NATO –a, tvrdeći da je bombardovanje Srbije i Crne Gore sa naročitom brutalnošću nazvano „Operacija Milosrdni anđeo“. Eto, kažu nam „eksperti“, nije samo što su hteli da nas zatru nego su i to nazvali tako da nam se dodatno u našem stradanju narugaju i ponize nas, da vidimo kakva je milost od takvih anđela. Ono što je istina jeste da se bombardovanje u vojnom planu NATO zvalo „operacija Saveznička snaga“ (Allied force), dok je učešće američke avijacije nosilo sopstveni naziv „operacija Plemeniti nakovanj“ (Noble anvil) i da nije postojalo ništa pod nazivom „Milosrdni anđeo“ u tom ratu. Izvrgavajući tako istinu, glupošću, neznanjem ili lošom namerom, ta gomila kretena je ona strana koja cinizmom nanosi najveću uvredu uspomeni i pijetetu nad žrtvama. Uranijum U Srbiji je danas opšte mesto verovanje da masovno umiremo od kancera i da je jedini krivac za to uranijum kojim su nas namerno gađali NATO avioni kako bi na taj način izazvali što više smrti, i kad se rat okonča. Te se tvrdnje neprestano ponavljaju, čak i sve više kako se odvija izvesno geopolitičko usijanje na Balkanu između svetskih i regionalnih sila, i domaću javnost je neophodno podsećati na to koliko je NATO, ustvari, zlo, zbog čega bi svaki korak na putu ka pristupanju u taj savez imalo i tu dimenziju bacanja u naručje svom najvećem krvniku. U suštini, oko uranijuma koji je na naše tlo pao iz aviona tog proleća nema mnogo nepoznanica: jedini projektil u kome se nalazi komponenta osiromašenog uranijuma bila su zrna topa „GAU avenger“ kojim su bili naoružani avioni A-10 američke avijacije. Nekoliko ovih aviona je gađalo oklopne mete isključivo na Kosovu i južnoj Srbiji, oko Bujanovca i Vranja jer severnije nisu leteli. Neposredno posle rata, Vojska Jugoslavije je očistila sva mesta gde se znalo da su pala zrna sa uranijumom (van Kosova) i jedan od tih metaka je čak bio izložen 2000. godine u Vojnom muzeju u Beogradu: pored njega je stajao sertifikat Instituta za nuklearne nauke u Vinči da je bezbedan za razgledanje. U drugim projektilima koji su ispaljivani na nas nije bilo nikakvog uranijuma, reč je o bombama i raketama sastavljenim od eksploziva, lima i čelika. Vezu o zagađenju zemljišta i voda koje je nastupilo prilikom bombardovanja industrijskih postrojenja u Pančevu, Bariču, Novom Sadu, npr. i hipotetičkog porasta obolelih, teoretičari „kancerskog NATO uranijumskog buma“ ne pominju previše, možda i zato jer zahteva opsežna istraživanja koja niko nije sproveo, već se čvrsto drže (nepostojećeg) uranijuma kao glavnog ubice. Odbrana na mostovima i trgu Jedna od posebno gadnih igara tadašnje srpske vlasti, a za koju se još onda verovalo i govorilo da je zamislila jedna žena, u samom vrhu piramide, bilo je izvođenje velikog broja ljudi na beogradske mostove i na Trg republike u centru grada. Svakog dana su na tri mosta preko Save i jednog preko Dunava organizovani „susreti“ kolona ljudi, najčešće radnika i zaposlenih u javnim preduzećima, koji su time prkosili agresiji, noseći dizajnirane simbole mete. Takođe, svakog dana je na Trgu republike u Beogradu bio održavan koncert inata na kome smo muzikom pobeđivali 19 ratnih vazduhoplovstava i tri mornarice u Jadranu i Egeju koji su nam upravo odvajali jedan od najznačajnijih delova teritorije. O koliko opasnom i zločinačkom poduhvatu je tu bila reč postalo je najpre jasno one noći 23. aprila 1999. godine kada je bombardovana zgrada RTS u Aberdarevoj ulici u Beogradu. Iako je bila upućena jasna poruka da će zgrada biti gađana, neko je naredio da bude puna zaposlenih. 16 ljudi je poginulo, a još 16 bilo ozbiljno povređeno. Posle rata, kada su objavljeni memoari Vesli Klarka, američkog generala koji je komandovao NATO snagama u agresiji, u knjizi nazvanoj „Waging a modern war“ videlo se da je opcija bombardovanja beogradskih mostova bila jedna od stvari koju su američki vazduhoplovni generali želeli da odmah sprovedu, po uzoru na bombardovanje Iraka 1991. godine kada su u prvoj noći bili porušeni svi mostovi u Bagdadu. Takođe, u knjizi je navedena rečenica generala Hju Šeltona da je želeo da sravni „te proklete koncerte na kojima su svi nosili ucrtane mete“. Umesto da stanovništvo odgovorno skloni na mesta na kojima će imati maksimum šansi da preživi, u skloništa i van potencijalnih meta, neki od domaćih aktera su ga gurali pod bombe, u zlikovačkoj kalkulaciji da će eventualnom masovnom smrću uspeti da zaustave rat, zbog posledičnog šoka svetskog javnog mnjenja. Kako će se kasnije ispostaviti, zahtev da se beogradski mostovi i centar nipošto ne bombarduju pred NATO je odlučno i beskompromisno postavio Žak Širak, predsednik Francuske. Zahvaljujući njegovom čvrstom stavu da se Srbi ne kazne totalno, ljudi na beogradskim mostovima i koncertima su preživeli. Napadi naše avijacije na aerodrome u Albaniji i/ili Tuzli Nije bilo nikakvog napada srpskih aviona na aerodrome u Tuzli i/ili Albaniji. Tačka. Ova priča je jedna od najupornijih laži iz propagandne epruvete koja ima najduži rok trajanja, toliki da je jedina od ratnih „epizoda“ koju i dalje rado ponavljaju opskurni sajtovi i vojni analitičari diskutabilne reputacije. Navodno je našoj vojsci dojadilo da se više samo krije i rešila je da uzme u svoje ruke tok rata: jednog dana/ noći, u zavisnosti od toga koji sajt pouzdano prenosi istoriju, poletelo je desetak „orlova“ / „galebova“, opet u zavisnosti koji sajt…, i doleteli su u brišućem letu nad NATO bazu u Tuzli /Albaniji, i to u zavisnosti koji sajt…., i razvalili i popalili ko zna koliko aviona, helikoptera, NATO soldateske na zemlji. Priča ima koren u filmu „Partizanska eskadrila“ iz 1979. i neke, gde su partizani izveli sličan manevar, doduše samo na filmu. U realnosti, NATO avioni su nad Srbiju doletali iz baza u Italiji, Velikoj Britaniji, SAD ili sa nosača aviona na Jadranskom i Egejskom moru. I dalje pamtim komentar jednog JAT-ovog pilota koji je čuvši ovu skasku još u toku napada, rekao: „Sad očekujem da nas zovu na aerodrom, u jutarnjoj izmaglici nam pred avionima podele po cigaretu, čašu rakije i fotokopiranu sliku nosača aviona, i stave za komande…“ NATO pilot u GSP /B2 u Spačvi Kako bi se pospešila kolektivna paranoja i podstakao opšti gnev, u toku bombardovanja lansirana je priča da se oboreni piloti NATO kriju među beogradskim zgradama i da pokušavaju da pobegnu sa mesta obaranja koristeći linije gradskog prevoza. Tih dana mnogi su pomno piljili u plavokose mlađe ljude, ako bi se kojim slučajem neko takav zatekao unutar autobusa, tramvaja ili trolejbusa, ili u ćutljive neznance koji bi gledali kroz prozor. Priča je bila nastavak opšteg mesta o nebrojenim avionima koje smo obarali svakodnevno, posebno u okolini Beograda. Televizije i novine su uredno svakog dana navodile mesta gde su oboreni i srušili se bombarderi i nije bilo teško zaključiti da će, ukoliko je RTS javio da je kod Bežanije ili kod Avale oboren nekakav F-15, njegova posada morati da sedne u autobus 306 ili 95-icu, npr, dok se tako ne bi evakuisala na sigurno, Tamo Negde. Ne jednom sam doživeo ubeđivanje od ljudi, inače u redovnom životu kredibilnih i obrazovanih, o čudnim ljudima koje su sretali na putu do posla. Posebno se sećam jednog lekara koji mi je u „Likvidu“ u Njegoševoj izbezumljeno pričao kako je upravo video u 16-ici na Zelenom vencu čoveka kome je ispod rukava jakne virila zelena uniforma NATO boje, i da je brzo izašao na sledećoj stanici čim je primetio da je otkriven. Kada je reč o broju oborenih aviona, do sada je nedvosmisleno i bez sumnje ustanovljeno da su nad teritorijom Srbije oborena dva, i jedan nad Crnom Gorom koji se srušio u Jadransko more, što je NATO i priznao istog dana, i da drugih gubitaka, jednostavno, nije bilo. Zabeleženo je da je nekoliko letelica došlo do baza sa velikim oštećenjima, kao i da je jedan avion kasnije otpisan usled stepena oštećenja koje mu je nanela sprska PVO. Domaća mitologija je po forumima i internetu širila masovno priču da je „jedne večeri“ u oblast Spačvanskih šuma u blizini granice Srbije i Hrvatske pao najnoviji američki bombarder „B-2“, usled oštećenja koja su mu naneli naši protivavionci. Guste neprohodne šume su objašnjavale to što nema olupine i što se ne vidi nigde. U suštini, NATO i američka avijacija su nad Srbijom tog zlosretnog proleća primenile novi obrazac elektronskog ratovanja u kome se radari protivničke strane zasipaju odrazima mamaca koji simuliraju prave avione na ekranima, i na koje se ispaljuju prave PVO rakete, suštinski u prazno. Jedan od tih mamaca je „pogođen“ i „srušio se“ u Spačvi. Što se GSP-a tiče, jedini momenat u kome sam poverovao da možda „tu nečeg ipak ima“ bio je kada sam u opremi pilota F-117 koji je oboren u Sremu na početku rata (evakuisan odmah u toku noći), u depou Muzeja avijacije na Surčinu 2001. godine video i mapu na kojoj su izuzetno precizno bile upisane – sve linije beogradskog gradskog prevoza. Lokatori I danas mi je pred očima slika nepoznatog čoveka koji sa baterijskom lampom tumara kroz unutrašnje dvorište jedne stambene zgrade na Dorćolu i traži lokator za koji je sigurno znao da je tu negde. Lokatori su bili jedna od top izmišljotina Miloševićeve propagande sa pogubnim efektima za psihotičare, paranoike i osobe nestabilnog psihičkog zdravlja. Bili su beli, žuti, kamuflažni ili plavi, kako kad, bacali su ih iz padobrana i služili su da ukažu na metu na zemlji. U prevodu, kome padne lokator u dvorište viđen je da bude pogođen u veoma skoro vreme. Ljudi su zato besomučno tragali za lokatorima ne bi li ih otkrili pre nego što navedu bombu i bacili ih negde što dalje, možda tek u obližnje komšijsko dvorište. Priču o lokatorima mediji su neprestano ponavljali ali što se više govorilo o njima frustracija je sve više rasla: niko nikada nije našao nijedan što nije ukazivalo da ih nema već da ne uspevamo da otkrijemo tu jasnu i groznu najavu da nam stiže projektil. Do dana današnjeg niko nije video nijedan, kao da su imali neki automatski mehanizam za samouništenje. U Aleksincu, Surdulici, Grdelici, Nišu, Murinu, Batajnici, Pančevu, Novom Sadu i svim drugim mestima koje su razorili avionski projektili takođe nije bilo lokatora niti su ih izbezumljeni od žrtava i štete tamošnji stanovnici ikada i tražili. Kopnena invazija Priča o kopnenoj invaziji je bila jedan od nosećih stubova lažne priče Slobodana Miloševića o tome da smo pobedili NATO i da to što od 11. juna 1999. jedna čitava pokrajina više nije deo Srbije ne znači previše pred „činjenicom“ da smo upornom i junačkom odbranom uspeli da zaustavimo i slomimo kopnenu NATO invaziju, usled čega su morali da nas zamole da napustimo Kosovo. Broj tenkova i oklopnih vozila koje je tadašnja Vojska Jugoslavije izvezla sa teritorije Kosova bio je, u toj vizuri, dokaz da smo zaista pobedili i da našoj pameti i spretnosti NATO alijansa nije mogla ništa. Takvom pričom je prikrivana suština da NATO nije vodio nikakav rat za osvajanje Kosova niti se za to pripremao već je na delu bio prethodno brižljivo pripremljen koncept razaranja volje političkog sistema u zemlji, ali i dela javnog mnjenja, da se dalje bori, koji je uključivao uništenje dela infrastrukture, struje, mostova, kako bi se Milošević pred opcijom kompletnog rušenja svih sistema u državi primorao na predaju. Što je on i učinio posle 78 dana. U tom konceptu Vojska Jugoslavije nije bila veća meta van onog što je moralo da se uništi kako bi napadačka avijacija mogla da izvrši zadatak: PVO sistema, radara i borbenih aviona, usled čega je mogla da se posle primirja pojavi na svetlosti dana sa toliko tenkova i oklopnih transportera. Ipak, to nije sprečilo neke od generala da ubeđuju javnost, Vrhovnog Komandanta (Miloševića) i sebe same, na kraju, da su sprečili osvajanje Kosova, i čak čitave Srbije, od strane NATO. To je ono što takođe ne mogu i ne želim da zaboravim, osim one proste činjenice da sam zajedno sa još sedam miliona ljudi Srbije i Crne Gore 78 dana mogao da olako stradam ukoliko bih se našao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Taj stepen besmislenog ludila kome sam bio izložen paralelno sa bombama, propagandni haos ubeđivanja u nešto drugo od onog što su oči svakodnevno jasno uviđale, mahnite glasine koje su kolale izazvane strahovima i nadom, kolektivna iracionalna izbezumljenost i podmukli potezi kako bi se agonija što više produžila i što manje razumeo njen uzrok. I za šta još uvek ima zainteresovanih duša. Tekst posvećujem žrtvama čije stradanje mi se urezalo u svest kroz TV prizore i novinske tekstove u to vreme, i koje će me progoniti dok postojim: trudnici u Nišu raznetoj kasetnom bombom na trotoaru u maloj ulici, devojčici iz Varvarina, uspešnoj učenici, na pogođenom mostu u sunčanom danu, biciklisti na Petrovaradinskom mostu u Novom Sadu koji uveče polazi kući da nikad ne stigne, devojčici iz Batajnice koju je u kupatilu ubio geler, stradalim u vozu u Grdeličkoj klisuri, ugljenisano izobličenim do neprepoznavanja, izginulim vatrogascima u Nemanjinoj u Beogradu koji su radili ono što se moralo, bez straha, čoveku koji visi naglavce u ruševini televizije, još uvek živ, seljacima na traktorima koje su bombarderi greškom zamenili za oklopnu kolonu, deci na mostu u malom gradiću Murino za koje niko nikada ne bi mogao da pretpostavi da je imalo bilo kakvu važnost da bi bilo upisano kao cilj, kao i svakoj od više hiljada žrtava te tragedije, ponaosob.

https://www.facebook.com/dejan.mitrovic.14203/videos/10211242319748911/ https://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2018&mm=03&dd=11&nav_category=12&nav_id=1368121 https://www.juznasrbija.info/lat/drustvo/zbog-prikolice-mora-u-zatvor-pa-prodaje-stoku.html ... Da bi prehranio stoku i održao jedino domaćinstvo u selu 27-ogodišnji Bojan Radovanović iz Novog sela kod Kuršumlije, koristio je neregistrovanu prikolicu. Zbog ovog prekršaja sada mora na 40 dana u zatvor. Saobraćajna policija je tri puta na seoskom putu u planini zaustavljala Bojana Radovanovića jer je vozio seno za stoku neregistrovanom prikolicom. Prvi put je platio kaznu, a za druge dve mu je stigla kazna zatvora do 40 dana jer je vozio pod zabranom. - Bio sam prinuđen da hranim svoju stoku iako su mi oduzeli vozačku dozvolu, nisam imao drugog izbora, jedino da pustim krave - kaže Bojan Radovanović iz Novog Sela za TV O2. Bojan i njegova nepokretna majka jedini su stanovnici Novog Sela. Uzgajajući krave i svinje, podigao je farmu za primer, a sada je prinuđen da sve proda zbog zatvora. Kako nema ko da vodi računa o imanju, morao je da proda 70 svinja, a sada prodaje i 25 krava.

Ukoliko Skupština usvoji predlog zakona o strancima, sveštenici Mitropolije crnogorsko-primorske koji dolaze iz Srbije i Bosne i Hercegovine moraće da polažu crnogorski jezik! Uz polaganje ispita iz poznavanja crnogorskog moraće i da prilože potvrdu da je registrovana verska organizacija za koju rade da bi dobili dozvolu za privremeni boravak, piše Dan.O ovom propisu juče se raspravljalo u crnogorskom parlamentu a navedena rešenja izazvala su revolt među poslanicima opozicije koji učestvuju u radu parlamenta, jer smatraju da se tako sprema novi progon sveštenika Mitropolije, koja na prostoru današnje Crne Gore postoji od 1219. godine i najstarija je institucija u zemlji, navodi podgorički dnevnik. Dan navodi da u vladajućoj kolaciji uovom rešenju ne vide ništa sporno, kao ni u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Poslanik Ujedinjene Crne Gore Goran Danilović je rekao da se ljudi uslovljavaju crnogorskim jezikom kako bi se osnovale neke komisije i tako namicao novac, umesto da se izuzmu barem ljudi iz regiona jer su u našoj državi u službenoj upotrebi srpski, hrvatski i bosanski. On je istakao da pouzdano zna, jer je bio ministar unutrašnjih poslova, da taj resor nema registar verskih organizacija, već ima jedan spisak na papiru A4 formata. Poslanik DF-a Budimir Aleksić ocijenio je da je Zakon o strancima jasno usmeren protiv SPC, odnosno Mitropolije. Poslanik DPS-a Dragutin Papović rekao je da je tačno da MUP nema registar verskih zajednica, ali ima evidenciju. On je naveo da su se u Crnoj Gori sve verske organizacije posle obnove nezavisnosti prijavile kod crnogorskih institucija, osim SPC, odnosno Mitropolija. “Predstavnici SPC namerno opstruiraju i ne žele da se prijave u Crnoj Gori, jer ne žele tim činom da priznaju nezavinost države Crne Gore. Kada naši državni organi reaguju u skladu sa zakonom to se predstavlja kao progon”, rekao je Papović, prenosi Dan. Ministar unutrašnjih poslova Mevludin Nuhodžić nije odgovorio na prozivke poslanika opozicije ne uzimajući završnu reč, da bi, kako je rekao, doprineo efikasnosti rada. Njegova pomoćnica Milanka Baković navela je da se svi stranci moraju evidentirati, pa samim tim i sveštenici. izvor

Rat koji još nije završen! Piše Dr. Rudolf Henzel Prošlo je više od decenije i po nakon agresije,koju su protivno medjunarodnom pravu započele US-NATO snage,koristeći visokotoksične i radioaktivne uranijumske projektile, a posledice se još uvek osećaju. U Srbiji su agresivna kancerogena oboljenja, kako medju mladima tako i medju starima, u porastu i poprimаju razmere epidemije. Ljudske patnje su neopisive i neizmerne. Zahvaćena je cela Srbija a posebno je pogodjen njen jug i Kosovo i Metohija. Rezultati koje je objavilo Ministarstvo zdravlja Republike Srbije, govore da u Sbiji svakoga dana po jedno dete oboli od raka. Zemlja je potpuno zatrovana. Usled oštećenja genetskog materijala (u daljem tekstu DNA), postoji opasnost da se iz generacije u generaciju radjaju deca sa deformitetima. Svesno i voljno je počinjen genocid. Do nedavno su političari uz pomoć medija, a pod pritiskom počinilaca zločina, skrivali istinu od uznemirenih gradjana. Hrabri i odgovorni lekari, naučnici, bivši oficiri, bivši političari uspeli su da probiju zid ćutanja, zbog dobrobiti naroda Srbije, ali i drugih naroda u susednim zemqama, koji dele istu sudbinu. Uranijumski projektili su oružje za masovno uništavanje Kada su SAD-e u Vijetnamskom ratu koristile "Agent Orange"(herbicid dioksin,korišten za uništavanje rastinja-kod nas poznat kao ‘’narandzasti agens’’ ili ‘’crveni gas’’) i napalmske bombe, svet je bio šokiran. To više nije bio rat, to je bio masakr civilnog stanovništva i potpuno uništenje prirode. I nakon 50 godina tamo se iz generacije u generaciju radjaju deca sa visokim stepenom invaliditeta, dakle-rodjena da bi ubrzo umrla. Uprkos tome, od Vijetnamskog rata, vojna industrija i industija za proizvodnju atomskog naoružanja i dalje jačaju svoj "biznis". Svi ratovi koji su vodjeni nakon ustanovljenja pravnih normi na Nirnberškom Tribunalu (Nirnberški principi), shodno istima, su ilegalni i svaki je bivao većih razmera, smrtonosniji, nazadniji i genocidniji. To je slučaj i sa ratom koji je od stane US-NATO vojske vodjen na evropskom tlu, a protiv SR Jugoslavije. Vojska SAD-a je uz prećutno odobravanje ostalih članica NATO pakta-uključujući i Nemačku, koristila oružje za masovno uništavanje, koje je predhodno isprobala u Zalivskom ratu 1991. i u BiH 1994/95. a to su uranijumski projektili, sa visokim stepenom radioaktivnosti i toksičnosti. Nato je priznao da je ispalio 30.000 projektila sa osiromašenim uranijumom (u daljem OU). Vojska Srbije pominje 50.000. Radi se o 10-15 tona osiromašenog urana. Iako postoji obimna literatura o ovom ratnom zločinu na nemačkom, engleskom i srpskom jeziku, kao i filmski materijal (film "Deadly Dust"-Smrtonosna prašina), izneo bih još neka zapažanja. Zbog dugog procesa razgradnje, radioaktivnosti i toksičnosti otpad uranijumske i atomske industrije, pretežno izotopa OU-238, morao bi biti duže vreme skladišten u posebno obezbedjenim deponijama. Da ne bi plaćali visoke cene skladištenja, radije su OU besplatno ustupali onima koji su zainteresovani, npr vojsci. OU poseduje karakteristike koje su veoma primamljive vojnoj industriji. OU projektili, razvijani po nemačkoj tehnologiji (Zigvart-Horst Ginter) zbog visoke gustoće metalnog urana (1,7 puta veću nego olovo) imaju jaku probojnu moć, i koriste se za uništavanje tenkova i podzemnih bunkera. OU i sam spada u zapaljive materijale, te prilikom probijanja tenkovskog oklopa gori, pri čemu na 3000 stepeni po Celzijusu stvara prašinu uranijumovih oksida oslobadjajući visokotoksične i radioaktivne supstance. Čestice uranoksida-aerosol-a čija veličina se meri u nanometrima, kroz vazduh, vodu kao i lanac ishrane dospevaju u ljudski organizam. U plućima se čestice uranijumske prašine vezuju za crvena i bela krvna zrnca i prodiru u ostale organe, oštećujući ćelije mozga, bubrege i reproduktivne organe. Na taj način se u mnogim organima razvija kancer i nepovratno oštećuje DNA. Jačina kancerogenosti OU je zasnovana na tome, što hemo i radiotoksičnost deluju sinergično. Kroz placentu OU dospeva do ploda u materici, koji takodje biva ugrožen. Moguće dugoročne posledice su genetski defekti kod dojenčadi, dečija leukemija, kancerogena oboljenja i oštećenja bubrega. Pošto čestice uranoksida tokom sagorevanja dobijaju karakteristike keramike, one se ne raslažu u vodi, nego u takvom stanju ostaju u organizmu i godinama šire radioaktivnost. Upotrebom uranijumskih projektila je svesno i voljno počinjen genocid Za biohemičara Albrehta Skota (Albrecht Schot) je upotreba OU primer intervencije u stvaranju, koja ugrožava egzistenciju, i nije samo oružje protiv pojedinih država, nego protiv čitave planete. Poznati nemački novinar i režiser Frider Vagner (Frieder Wagner), autor filma "Deadly Dust" (‘’Smrtonosna prašina’’) naziva uranijumske projektile oružjem za istrebljenje, a žrtve ovog smrtonosnog oružja "osudjenicima na sporu smrt''. Uranijumski projektili su"perfektno oružje" za masovno uništavanje čovečanstva, što će reći za genocid. Konvencijom Ujedinjenih Nacija od 1948. god. genocid je u medjunarodnom krivičnom pravu proglašen zločinom koj inikada ne zastareva. Označen je kao posebna namera da se na direktan ili indirektan način pripadnici jedne nacije, rase, etničke ili verske grupe potpuno ili delimično unište. Zato je okarakterisan kao "jedinstveni zločin" i najteži zločin u Medjunarodnom krivičnom pravu - "zločin nad zločinima" (engl. ‘’crime of crimes’’) Australijska lekarka, specijalista za atomsko naoružanje i mirovna aktivistkinja Helen Keldikot (Helen Caldicott) piše u svojoj knjizi "SAD-Nuklearna opasnost" sledeće: "Jasno je da je Pentagon mnogo pre operacije "Pustinjska oluja" (2. zalivski rat 1991.g) bio upoznat sa rizicima po zdravlje stanovništva u slučaju upotrebe uranijumske municije. U mnogim vojnim izveštajima se naglašava da uran-238 štetno deluje na bubrege i pluća, izaziva rak kostiju, oboljenja kože, dovodi do neurokognitivnih smetnji, oštećenja hromozoma, uzrokuje radjanje dece sa deformitetima." (2003: 260) Iz ovog razloga se ratovi u kojima su korišteni visokotoksični i radioaktivni uranijumski projektili, kao i oni u kojima je svesno i voljno počinjen genocid mogu okarakterisati kao ratni zločin (uključujući i bombardovanje SR Jugoslavije 1999.). Prema konvenciji UN protiv genocida, obavezuju se svi potpisnici ugovora da kazne one koji su počinili genocid, bez obzira na to da li su u pitanju članovi Vlada, državni i javni službenici ili privatna lica. Jedan veliki tim sastavljen od advokata i naučnika iz Srbije, Nemačke, Francuske, Italije, Rusije, Kine, Engleske i Turske tuži NATO zbog toga što je, tokom rata protiv Srbije 1999. bacao bombe sa OU. Ova tužba će pomoći svim narodima koji dele sudbinu Srbije. Agresivna kancerogena obolenja u Srbiji poprimaju razmere epidemije Bombardovanje Srbije trajalo je 78 dana. 1031 vojnik je poginuo, 5173 vojnika i polcajaca je ranjeno, ubijeno je 2500 civila, od kojih su 78 deca, preko 6000 civila je ranjeno. Osim projektila sa OU koji sadrze i visokotoksičan plutonijum, upotrebljavane su i druge eksplozivne materije i raketna goriva, kao i odredjena hemijska jedinjenja koja prilikom eksplozije oslobadjaju otrovne materije, koje uzrokuju kancerogena oboljenja. Stopa obolelih od kancerogenih bolesti se povećava iz godine u godinu.Takodje raste broj novorodjenčadi sa deformitetima, kao i broj dece obolele od leukemije. Pre više od godinu dana Društvo Srbije za borbu protiv raka objavilo je, da su studije pokazale da je usled upotrebe municije sa OU izmedju 2001.g. i 2010.g. od 15.000 obolelih od raka, njih 10.000 je nažalost umrlo. Predsednik društva je radiolog i onkolog, Prof. Dr sc. med. Slobodan Čikarić. Ukupno je u ovom vremenskom periodu u Srbiji obolelo 330.000 ljudi. Stopa smrtnosti se od 1999. povećavala za 2,5 procenta godišnje. Još 2013.g. Prof. Cikarić je za list "Blic" izjavio da se u Srbiji, iako je prošlo 14 godina od bombardovanja OU, očekuje eksplozija kancerogenih obolenja svih vrsta i oblika. Imao je pravo. Oštećenja imunog sistema dovelo je do povećanja infektivnih obolenja, teških poremećaja funkcije bubrega i jetre, agresivne leukemije kao i drugih kancerogenih bolesti (često višestrukih), oštećenja koštane srži, genetski deformiteti i komplikacije poput pobačaja i prevremenog porodjaja, kao posle černobilske katastrofe. Kada se čitaju srpske novine upada u oči veliki broj stranica sa čituljama, kada se prolazi kroz srpska groblja, upada u oči veliki broj nadgrobnih spomenika sa ukucanim godinama rodjenja i smrti, koje govore da pokojnik nije dugo živeo. Mozda bi trebalo dopisati "preminuo od posledica trovanja i zračenja OU". Veliki broj gradjana Srbije je godinama prisustvovao patnjama bližnjih, obolelih od karcinoma, i sa strepnjom iščekivao kada će se to i njima desiti, što je stvaralo dodatno psihičko opterećenje. Ponekad su i znali šta je uzrok obolenju, pa je zato bila prisutna strepnja i nesigurnost, što je pojačavalo stres. Niko od političara u Srbiji kao i u drugim državama koje su zatrovane OU (bliski i srednji istok), pa ni u državama članicama NATO-a nije našao za shodno da stanovništvu kaže istinu. Nisu hteli, izmedju ostalog, da dozvole da dodje do tužbe i zahteva za odštetu, hteli su da nesmetano nastave bavljenje ovim smrtonosnim zanatom. Stres, strahovi i depresija slabe već oštećeni imuni sistem, što dovodi do pojačane sklonosti ka infekcijama. To pokazuju rezultati istraživanja interdiciplinarne istraživačke oblasti – Psiho -Neuro-Imunologije (PNI). Stanovništvo ima pravo na istinu Da bi mogao da organizuje sopstveni život onako kako želi, da odluči da li će stupati u brak ili ne, da li će imati decu ili ne, svaki gradjanin mora da realno proceni ekonomsko, socijalno i političko stanje u svojoj zemlji. Ali on to ne može ukoliko istina nadolazećim dogadjajima koji mogu ozbiljno uticati na njegov život nije realno predstavljena. Zato je moralna obaveza svih koji su se susretali sa problemom zagadjenja zemljišta-lekara, naučnika, novinara, kontaminacijom pogodjenih oficira, vojnika i gradjana, da stanu uz svoje gradjane i iznesu im istinu. Uz to, identitet jednog naroda se gradi na znanju sopstvene istorije i pravu na istinu. Istoričari i ostali naučnici kao i predstavnici naroda (poslanici) moraju tome dati značajan doprinos. Stanovništvo ne sme biti prepušteno samo sebi. Potraga za istinom i prosvećivanje stanovništva je takodje politička i svaka druga obaveza za nosioce političke i izvršne vlasti. Oni su odgovorni za njeno rešivanje, i ni u kom slučaju to ne sme biti zanemareno. Vlada i Parlament moraju se nedvosmisleno izjasniti i zauzeti stav o tome, i to mora biti osnov za sve buduće aktivnosti. Kako mogu gradjani da veruju Vladi ili svojim predstavnicima u Parlamentu, ako im ne iznose istinu o problemima koji egzistencijalno dotiču i brinu sve njih? izvor

Da je savremeno doba odavno izgubilo osećaj za ljudskost i dobročinstvo jasno je svima. Ipak, pojedini ljudi ne prestaju da nas svakodnevno ubeđuju u suprotno. Ovoga puta izdvajamo nekolicinu koja se istakla svojim velikim delima i vratila veru u ljude. Neki su to, na žalost, platili životom i više nisu sa nama, drugi su bili na ivici smrti kako bi pomogli onima u nevolji, neki su bukvalno dali deo sebe, a neki prosto svaki dan žive tako što nesebično pomažu. Ovo su istinski heroji. Srđan Aleksić Mladi Trebinjac život je izgubio u 27 godini, kada ga je u centru rodnog grada napala grupa rezervista, njegovih sugrađana, dok je branio druga Alena Glavovića. Srđan je na gradskoj pijaci uspeo da odbrani prijatelja, ali su ga četvorica rezervista Vojske RS kundacima pretukli, zbog čega je šest dana bio u komi, a nakon toga i preminuo. Jedan od ubica Srđana Aleksića poginuo je na ratištu, a ostala trojica osuđena su na po dve godine i četiri meseca zatvora. Herojski čin Srđana Aleksića postao je poznat daleko van granica Bosne i Hercegovine. Dejan Lazarević Vatrogasac Dejan Lazarević svojom herojskom smrću postao je simbol junaštva i požrtvovanosti usred jedne od najvećih prirodnih nepogoda koje su pogodile Srbiju. Njega je 2014. godine odnela bujica dok je, držeći se za sajlu, uz pomoć svog kolege pokušavao da pomogne Ljubiši Jovićeviću, radniku livnice u Topoli, da siđe s drveta. Ljubiša je ujutro biciklom pošao na posao, ali ga je kod mosta u Žabarima odnela voda, i on se spasao tako što se popeo na drvo. Telo hrabrog vatrogasca pronađeno je narednog dana. Nenad Milovanović Nenad Milovanović Paške iz Svilajnca uspeo je da spase desetine ljudi tokom prve noći poplava koje su Srbiju pogodile 2014. godine. Kako je kasnije pričao, ovaj radnik komunalnog preduzeća oka nije sklopio 72 sata, dok je bio za volanom mašine kojom se probijao kroz vodu. Okružen haosom, suzama i jaucima nemoćnih komšija, Paške je od potencijalne smrti izbavio oko 50 ljudi. Marijana Milosavljević Marijana Milosavljević oduševila je javnost kada se u medijima pojavila priča o njenom velikom humanom delu. Ona je 2014. godine donirala bureg prijateljici Ivani Janković, a kako je rekla u intervjuu za "Blic ženu" to je za nju bila "potpuno normalna stvar". Pričajući o Ivani dodala je da je ona sve što njena malenkost nije i obratno, te da su se kao takve njih dve i pronašle. "Učinila bih sve što mogu da je ne izgubim" istakla je Marijana tada. Renato Grbić Heroj sa Dunava spasao je čak 30 ljudi od pokušaja samoubistva skokom sa Pančevačkog mosta. Renato je kao četvrta generacija alasa u porodici odrastao na Adi Huji, koja mu je obeležila život. Najupečatljivija situacija koja ga je zadesila bila je osećaj kada je znao da spasava osobu koja je pre nego što se bacila u reku počinila dvostruko ubistvo. Međutim, ni to ga nije sprečilo da i tada, kao i mnogo puta pre i posle toga, priskoči u pomoć. Miodrag Rajković i Milan Vidojević Fotografija vatrogasca Miodraga Rajkovića kojem se uhvatio led na trepavicama nakon celodnevnog spasavanja zavejanih ljudi na auto-putu ka Nišu izazvala je ogromnu podršku na društvenim mrežama početkom ove godine. Prema njegovim rečima, on je zajedno sa kolegom Milanom Vidojevićem "samo radio svoj posao" kada je iz snega i leda vadio povređene u lančanom sudaru koji se na ovoj deonici desio, a u kojem je učestvovalo oko 30 vozila. Milorad Jurković - Stolar Mile Milorad Jurković, poznat i kao Stolar Mile, svima je vratio veru u ljude i dobročinstvo praveći stolice za hranjenje beba i poklanjajući ih širom Srbije. Humanitarac iz Rakovca kod Beočina, već dve i po godine posvetio je ovoj akciji, a skoro se odlučio i na novi poduhvat - da svakom bračnom paru koji se uzme pre nego što napune 22 godine pokloni skoro sve što im je potrebno kada na svet dolazi prinova. Do sada je poklonio više od 1.000 dečjih stolica. Marina Adamović Pedesettrogodišnja Marina iz Niša u invalidskim kolicima već godinama sakuplja novac za bolesne. U centru rodnog grada njeno lice je svima poznato, jer ona od ranog jutra do kasnog popodneva strpljivo čeka svoje sugrađane da obrate pažnju kome je tog dana pomoć neophodna. Priloge je do sada skupila za više desetina ljudi. Jovan Simić Svi se sećaju dečka iz kraja koji je pokrenuo humanitarnu aukciju kolekcionarskih fudbalskih dresova i tako sakupio 80.000 evra za lečenje devojčice Nađe Novaković, koju tada nije ni poznavao. Svojim neverovatnim akcijama jedan običan student podigao je celu Srbiju na noge, i to u više navrata. Organizovanjem Sportskih bazara sakupio je sredstva za obnovu škole za decu sa posebnim potrebama "Radivoj Popović" u Zemunu, kao i za završetak kliničkog odeljenja za decu obolelu od raka u Nišu. Jovan je sada pak odlučio da opet pokaže da ljudskog u ljudima i te kako ima, te započeo novu misiju, "Zajedno za život", u kojoj će nastaviti da pomaže deci. Arno Gujon Francuz Arno Gujon već dvanaest godina provodi sa Srbima na Kosovu kao glavni humanitarac organizacije "Solidarnost za Kosovo", pomažući stanovnicima u srpskim enklavama. Rođen je u Grenoblu, a prvi dodir sa našim narodom imao je u Zvorniku u Republici Srpskoj, gde je upoznao buduću suprugu sa kojom danas živi u Beogradu. Na Kosovo je prvi put došao krajem 2004. godine kada je sa bratom i dvojicom prijatelja dovezao prvi kamion sa humanitarnom pomoći. Samo tokom prošle godine njegova fondacija u poljoprivredne projekte, školstvo i zdravstvo uložila je 650.000 evra, a ukupna vrednost pomoći od 2004. do danas je preko četiri miliona evra. Hido Muratović Hido Muratović iz Novog Pazara dugi niz godina obilazi sela Pešterske visoravni, Golije i Rogozne i pronalazi ljude na koje ne misli rodbina ni društvo, kao i siromašne kojima je pomoć neophodna. Sve je počelo tako što je Muratović obilazio ova mesta da bi kupovao stare ćilime, koje je potom preptodavao. Shvativši da u tim selima žive ljudi bez struje i sirotinja koja jedva preživljava, počeo je da tamošnje porodice obilazi sa paketima hrane i garderobe. Na pijaci gde njegov otac prodaje zeleniš mušterije neretko ostavljaju novac ne pitajući kome će ga Hido nameniti, jer mu veruju. Stevan Sinđelić Pripadnik Žandarmerije Stevan Sinđelić preminuo je nakon što je hicem pogođen u glavu u blizini prelaza Merdare. On je s kolegama obezbeđivao mesto uviđaja posle incidenta sa šumokradicama koji se dogodio dan pre i u kojem je jedan Albanac ranjen u nogu. Šumokradice su se vratile kako bi uzele oružje koje su za sobom ostavile. U razmeni vatre, Stevan je pogođen u glavu, na rođendan majke.

O tome hoće li Etihad ostati u europskim akvizicijama, pa samim time i u Air Serbiji pisao sam 10. siječnja (januara). Deset mjeseci kasnije stvari su bitno jasnije za prvi dio pitanja (nije ostao), no još uvijek nedovoljno jasne za ovaj dio o Air Serbiji. Etihad napustio sve u Europi osim Air Serbie Etihad je ponovio Swissairovu grešku koji je na jednak način kupovao udjele i kreditirao propala poduzeća po Europi (Etihad i izvan Europe) da bi ih na taj način uvukao u vlastitu alijansu Qualiflyer. I zbog toga propao. Danas je svima jasno da Etihad nije samo u problemima nego je debelo prešao granicu egzistencije. Gubitka 1,9 milijardi USD, a i svi ostali pokazatelji nisu dobri. Ni Ujedinjeni Arapski Emirati ne stoje dobro kao prije, pa je i pomoć bogatog emira daleko manja. I kao što je Swissair potpunu propast izbjegao prodavši se Lufthansi, tako sada Etihad nakon apsolutnog rata sa Lufthansom, kreće u najbližu suradnju. Sporazum o održavanju i opsluživanju aviona, najširi mogući code-share, a naveliko se govori i kako je Etihad krenuo sa pregovorima oko ulaska u Star Alliance, te kako je ulazak vrlo skora budućnost. Očito je Etihad potpuno kapitulirao i doživio Lufthansinu milost, ne zato što je Lufthansa milostiva, nemalo puta smo vidjeli da nije, posljednje kada je bez da je trepnula vlastitim potezom uništila dugogodišnjeg partnera Augsburg Airways (2013.), nego je Lufthansa shvatila da joj je Etihad potreban živ, da ga može dobro iskoristiti i na njemu ozbiljno zaraditi. Posebno nakon što su nepovratno propali dugi i teški pregovori oko suradnje Lufthanse i Emiratesa. U businessu nema ljubavi i osvete, ima samo interes. Lufthansa je na Etihadovom slučaju to pokazala u najboljem svjetlu globalnih poslovnih manira. Etihad je shvatio da je vlastita egzistencija u pitanju. I brzo se odrekao svih partnera da bi spasio vlastitu kožu. Pritom se nije puno osvrtao, pa da se ne zanosimo, jednako tako se neće osvrtati ni na Air Serbiju, koja mu je bila bitno manje važna od njemačkog Air Berlina ili talijanske Alitalije. Prvo je bankrotirao Air Berlin, kompanija za koju je Etihad samo dva tjedna prije tvrdio da je sve u redu i da je „fully committed“ projektu Air Berlina. Stoga izjavama poput „potpuno smo predani projektu Air Serbije“ ne treba puno vjerovati. Air Berlin je prekinuo sve operacije, a flotu, slotove i pilote su rastrgali Lufthansa (veći dio) i easyJet. Lufthansa je ovime postigla ono što joj je bio osnovni cilj. Uništiti konkurenciju u vlastitoj kući, u Njemačkoj. Za taj cilj proveden je SCORE i „dizajniran“ Eurowings, koji ni u kom momentu ne treba doživljavati kao Lufthansin izvor zarade, nego kao alat. Lufthansa je uspjela, uništila je glavnu konkurenciju. Za involviranje većeg dijela Air Berlina u Eurowings je osigurala čak milijardu i pol EUR. Milijardu i pola! To nije ogromna novac, to je bitno više od toga. Još u svibnju (maju) Alitalija je proglasila bankrot i iskoristila stečajnu zaštitu u kojoj joj je Italija (i ponovo) sa 900 milijuna EUR omogućila život do travnja (aprila) do kada kani završiti prodaju. No stvari su se ubrzano počele dešavati tek po objavi bankrota Air Berlina. Etihad je kao i kod Air Berlina obznanio da on novaca nema, a Lufthansa je ponudila 500 milijuna EUR za Alitaliju. Za dio Alitalije je, kao i u slučaju Air Berlina, zainteresiran easyJet, a uz ove dvije kompanije postoji još 5 zainteresiranih kompanija (spominje se Norwegian i kineski investitor). No, Lufthansa ovo neće lagano ispustiti iz ruku. Odavno je Lufthansa stavila šape na Alitaliju i godinama radila na preuzimanju Alitalije, na propasti deala sa Air Franceom, a potom i sa Etihadom. Već dva desetljeća Lufthansa ruje po Italiji. Kupnja Dolomita, osnivanje Lufthansa Italia sa bazom u Milanu i čak 20 A319, Eurowings u Italiji ima najviše letova od svih država izvan Njemačke (druga po redu je Hrvatska, što je također vrlo indikativno), a i broj linija drugih Lufthansinih kompanija (Lufthansa, Austrian, Swiss, Brussels) prema talijanskim destinacijama je vrlo impresivan i neuobičajeno velik. Sada je na redu njemački „spasitelj“ koji je još u vrijeme prodaje Air Franceu bio ozbiljan protukandidat za kupnju, te vodio žestok rat kako u talijanskoj vlasti, tako i u zakulisnim igrama sa sindikatima. Ukoliko uspije preuzeti Alitaliju, u što uopće ne sumnjam, Lufthansa će spojiti Alitalijin CityLiner i Dolomite (kao dio LH Regionala), obije kompanije i ovako imaju Embraere, te isto tržište (spojena kompanija bi imala 30-tak Embraera). Eurowings bi otvorio veliku bazu u Milanu, ali i baze u Rimu, Veneciji, te kasnije vjerojatno i u ostalim većim gradovima Italije. Alitalija sa bitno manjom flotom ostala bi samostalan brend po uzoru na Swiss i Austrian. LH grupa bi uz hubove u Frankfurtu, Munichu, Zurichu, Beču i Brusselsu, dobila i šesti hub u Rimu. I biti još bliže cilju postavljenom sa početka tisućljeća da i u Europi trebaju ostati samo tri velika legacy carriera sa velikim brojem hubova. Uspije li Lufthansa uz Air Berlin involvirati i Alitaliju postat će mastodont, daleko veći od IAG-a (British, Aer Lingus, Iberia, Vueling, OpenSky, LEVEL, CityFlyear, Iberia Regional, Iberia Express) i Air France-KLM (Air France, KLM, Transavia, Joon, HOP, Cityhopper, Martinair). Ostala dva igrača iz EUB3 teško će takvu Lufthansu dostići, a morat će i sami krenuti u ozbiljnije akvizicije. Na kraju je Darwin prodan, bolje rečeno poklonjen, kompaniji 4K te ga je ista involvirala u projekt Adrie. I ovdje je jasno da 4K to radi u ime i za Lufthansu. U prvom redu Lufthansa ne želi da joj još jednom netko u dvorištu stvara konkurenciju. Etihad je planirao nabaviti desetke aviona Darwinu i otvoriti brojne linije iz Švicarske, Italije, Velike Britanije i Nizozemske. Lufthansa je poprilično žestoko odgovorila otvaranjem brojnih Swissovih paralelnih linija, te na sve načine, pa i politički (zabrana linija u Italiji), napala na Darwin (tada nazvan Etihad Regional). Rezultat je bio da je Darwin u samo par tjedana propao kao projekt. Da je Lufthansa preko 4K djelovala samo preventivno vidljivo je iz činjenice da je 4K u manje od mjesec dana ukinuo sve linije, još smanjio flotu na tek 6 Saab 2000, otpustio velik broj radnika i kompaniju sveo na ACMI. I desilo se upravo ono što sam predvidio prilikom Etihadove ekspanzije isključivo na Lufthansin teritorij kada sam rekao da će Lufthansa odgovoriti oštro i ubitačno. Nakon što je Lufthansa osnovala Eurowings rekao sam da mu je prvi cilj uništavanje Etihada i njegovih pulena i bio sam u pravu. Tada sam izrekao da vjerujem da će Lufthansa uništiti, pa preuzeti Air Berlin, Alitaliju i Darwin. I eto ga. Historia est magistra vitae. Isti scenarij kao i sa Qualiflyerom gdje je Lufthansa uništila, a potom preuzela Swiss, Austrian i Sabenu. Gdje je Etihad pogriješio? Etihad je daleko više investirao u rebranding, bojanje aviona, nove uniforme, preuređenje kabine i proizvod visoke kvalitete (posebno u business klasi) nego u rješavanje istinskih problema kompanija koje je preuzimao. Nikome nije jasno zašto je kompanija toliko mnogo energije trošila na image posrnulih kompanija, a toliko malo na stvarne probleme. Etihad je pokušao u Europi uporabiti MEB3 model. A to jednostavno ne prolazi. Konačno, teško je očekivati da će brdo mega-gubitaša samo činjenicom da ih staviš da surađuju postati uspješni i profitabilni. Etihad ima problema i u Virgin Australiji koja ima ogromne gubitke, a dio vlasništva, zajedno sa ostalim suvlasnicima prodali su Hainanu (koji je tako dobio 13% vlasništva) da bi Virgin Australija mogla nastaviti sa operacijama. Jet pak pokazuje ogromnu neposlušnost i vodi svoju strategiju neovisno o suvlasništvu Etihada (najočitiji primjer je bilo kada je Jet odbio svoje sjevernoameričke letove raditi preko Berlina, Dusseldorfa ili Rima, nego je to učinio preko Amsterdama). U kojem je položaju sada Air Serbija? Vrlo lošem. Okolnosti su se u četiri godine korjenito promijenile. Okruženje se ozbiljno razvilo tj. neposredna konkurencija je daleko ojačala, oba partnera (Etihad i Republika Srbija) nisu u situaciji da pomognu, a kompanija ima unutarnjih problema tj. sustav nije realan za Europu. Etihad više nije tu za Air Serbiju. On se bavi svojim problemima. I da budemo potpuno jasni, Etihad neće otići iz Air Serbije iduće godine, nakon što istekne ugovor, pod uvjetom da od Air Serbije zaradi dovoljno da bude zadovoljan. I sada zarađuje mnogo, ali Etihadu treba daleko više. Etihad je „motiviran“ da ode. Ako ode, bez obzira na razlog, Etihad od Air Serbije ima pravo naplatiti 40 miljuna USD konvertibilnog zajma kojeg je dao Air Serbiji. Uz to Air Serbia je preko Etihada naručila 10 Airbusa A320neo, kataloške vrijednosti 1,08 milijardi USD. Čak i sa popustima koje je Etihad dobio govorimo o 500-700 milijuna USD (naravno Etihad neće Air Serbiji dati avione po identičnoj cijeni kao što ih je nabavio, nego će tu „malo“ zaraditi). Novac koji ni Air Serbia ni srpski budžet jednostavno nemaju. Ako Etihad i uspije prolongirati ili otkazati ovu narudžbu ostaje mu 23,5 milijuna USD koje je Srbija imala kao polog u Airbusu, a koje bi dobila nazad tek kada bi otplatila svih 10 A320neo. U slučaju otkazivanja, taj novac, sukladno ugovoru, Air Serbia ne može dobiti nazad. No, problem A320neo eventualnim odlaskom Etihada iz Air Serbije neće nestati. Etihadu oni ne trebaju, Airbus će tražiti naplatu, a Etihad neće tako lako zaboraviti ovu obvezu. Penali sigurno neće biti mali. Ali bez obzira na to, vratimo se na 63,5 milijuna USD koje može Etihad naplatiti. I budite sigurni da je Etihad trenutno u takvom stanju da su mu tih 63,5 milijuna USD veliki kao kuća. On ih neće naplatiti ako će mu novi petogodišnji ugovor donijeti više od toga. Hoće li? I odakle će Srbija dalje izdvajati desetke milijuna EUR za projekt Air Serbie? Već sada ovaj projekt je mnogo koštao. I ovdje je više nego vidljiv nesrazmjer investicije Etihada, koji je investirao 60 milijuna USD i dao 40 milijuna USD konvertibilnog zajma, spram 242 milijuna USD (205 milijuna EUR) investicije Srbije (direktno ili preko aerodroma). U gornjim brojkama nije ukalkulirano 288,5 milijuna USD (248,5 milijuna EUR) koje je Srbija na sebe preuzela na ime dugova iz vremena Jata i troškova pretvorbe Jata u Air Serbiju, u brojci nisu ni otpisani porezi, kao ni ulaganje vrijednosti Jata koje je procijenjeno na 175,7 milijuna USD. No, problem čak i nije u samom novcu koliko god on bio ogroman, konačno Air Serbia će ostati Srbiji, neće je Etihad odnijeti sa sobom. Problem je što Srbija, nakon 2016. više nema pravo investirati u Air Serbiju. Godine 2017. su iznašli način da osiguraju još neki novac iz budžeta (za sada se još ne zna koliki je jer je kumulativno iskazan sa ostalim korisnicima subvencija), a regulatorne i nadzorne agencije su već naglasile da Srbija u budućnosti ne može subvencionirati nacionalnog prijevoznika. Air Serbia je ozbiljno zadužena. U posljednjih tri godine kompanija je prema vlastitom financijskom izvješću digla čak 136 milijuna USD kredita. Vrlo mnogo! Broj zaposlenih je jedan od gorućih problema Air Serbije. Kompanija je prema izvješću za 2016. imala 2.500 zaposlenika uključujući Air Serbia Catering (304 zaposlena) i Air Serbia Ground Service (582 zaposlena), što znači da Air Serbia bez ova dva povezana društva ima 1.614 zaposlenih, od čega skoro 1.000 neletačkog osoblja. Puno previše. Daleko više nego konkurencija u regiji, a posebno konkurencija u Zapadnoj Europi. Prije neki dan 340 od 582 zaposlena Air Serbia Ground Servicea prebačeni su u Aerodrom Beograd. Bitno rasterećenje za Air Serbiju, no sad će kompanija morati plaćati Aerodromu Beograd za ovu uslugu. Nije jasno što je sa preostalih 242 radnika Ground Servicea. Bez obzira na to još uvijek je broj zaposlenih puno prevelik i ogromno je opterećenje za kompaniju. Kompanija ima leasing za 14 aviona, što je ogroman trošak. Eventualni prekid suradnje sa Etihadom nikako neće ukinuti ove leasing ugovore koji ostaju na snazi, samo mogu biti još nepovoljniji bez „zaštite“ (i interesa) jakog Etihada. Flota od 21 aviona bez managementa Etihada? Može li to Srbija? Preostali dio flote koji je u vlasništvu (ATR 72-200 i 737-300) je star 30+ godinai krajnje je vrijeme da se povuče iz prometa, te zamjeni novim avionima. Dalje smanjenje flote i linija ili dodatni troškovi lizinga koji su već sada ogromni? Let prema SAD-u još uvijek nije afirmiran, leasing A330 košta 6 milijuna EUR godišnje, a ostali troškovi aviona su daleko veći. Može li Air Serbia nastaviti ovu liniju bez Etihada, njegovog backupa, održavanja, školovanja posada, operativne podrške na JFK? Air Serbia je organizacijski vezana na Etihad, od niza službi koje su preseljene u Abu Dhabi i morale bi se ponovno pokretati, što je daleko teže sada nakon otklona vremena i odlaska kadra, do programskih i operacijskih sustava. Ovdje treba nadodati i školovanje pilota i kabinaca, maintenance, managerski kadar, sve to sada radi Etihad. Ima li Air Serbia sredstva i mogućnosti da pronađe dovoljno dobar managerski kadar izvan Etihada? Osim vlastitih problema, okolina je daleko teža nego prije četiri godine. LOT i American pokreću tri interkontinentalne linije iz Budimpešte, a već lete Air Canada Rouge i Air China. Zagreb je dobio 20 novih linija, 11 novih kompanija među kojima i Emirates, Air Transat, Air Canada Rouge, KLM, Brussels, ČSA, Iberia. TAROM je ozbiljno pregovarao oko nabave dvaju Boeinga 777. Atena je dobila niz interkontinentalnih linija, među kojima i Emirates za New York. Wizz Air, Eurowings, Ryanair, easyJet, flydubai, Norwegian ali i drugi LCC pokreću stotine novih letova iz regije svake godine. I legacy carrieri se šire u regiji, posebno Aegean, LOT, Turkish i Qatar. Niš je iz nule narastao na preko 300.000 putnika, Tuzla na preko 500.000, Temišvar i Sofija su enormno narasli dolaskom Ryanaira, ali i povećanjem broja Wizzovih letova – svi u neposrednom okruženju Beograda. Već bankrotom Air Berlina Air Serbia je naglo izgubila čak 40 code-share linija, od kojih su vrlo važne one interkontinentalne (Boston, Chicago, Orlando, Fort Mayer, Miami, Los Angeles, San Francisco), te na ona tržišta na koje ne leti Air Serbia. Air Serbia još uvijek nije našla alternativu. I broj frekvencija Air Serbije prema Berlinu i Dusseldorfu sada postaje upitan, obzirom da više nema konekcija, a P2P putnika nema za toliki broj tjednih letova. Uz to A330 se više ne može servisirati u Njemačkoj, a ako će na servis odlaziti čak do Abu Dhabia (kao tijekom listopada kada je izbivao iz Beograda skoro dva tjedna) to će osjetno povećavati troškove, ali i zakomplicirati operacije. Prodaja Alitalie dodatno će zakomplicirati život Air Serbiji. Air Serbia više nema opcije rerutiranja putnika na brojne letove Air Berlina iz Sjeverne Amerike prema Europi u slučaju problema sa vlastitim A330, a ako još izgubi i tu mogućnost sa Alitalijom, ostat će skupa rerutiranja preko kompanija koje nisu u partnerskom odnosu alijanse, obzirom da rerutiranje preko Abu Dhabia nikako nije ni financijski prihvatljivo, ali ni operativno izvodivo, posebno nakon što je broj letova između Abu Dhabia i Beograda smanjen za 50% i sveden na 136 sjedala dnevno. Činjenica je da je Air Serbia učinila niz mjera da anulira sve ove događaje, a o čemu sam višekratno pisao na Tango Six. I ovdje se ne radi samo o 11,6% letova manje ljeti (46 letova tjedno), te 12,4% letova manje zimi (35 letova tjedno manje), nego o nizu drugih mjera vezanih uz luksuznost putovanja, redizajna kabine, naplate usluga, smanjenja posluženja, alternativne linije poput Venecije i analiziranja smanjenja letova za New York te otvaranja još jedne destinacije u Sjevernoj Americi, smanjenja broja radnika idr. Sve ove mjere upravo su odmak od „arapskog modela“ koji se pokazao neisplativ u Europi. Je li Air Serbia meta Lufthanse? Iz svih poteza Lufthanse vidljivo je da su joj meta Adria, Croatia, a vjerojatno i Montenegro. Možebitno preuzimanje ovih kompanija svakako je prolongirano skupom, teškom, rizičnom i sustavno stapanje dugoročnom akvizicijom Air Berlina i Alitalie. Uz to Lufthansa je jasno najavila kako joj je prioritet preuzimanje Condora i SAS-a. Stoga će Lufthansa na životu održavati Croatiu, Adriju i Montenegro, te ih eventualno sve spojiti kroz 4K, kao što je to napravila i sa problematičnim Darwinom. No, je li to Air Serbia teško je reći. Lufthansa Balkan doživljava kao svoje strateško tržište. Više puta je iskazala interes za Jat (kako kroz iniciranje suradnje, tako i kroz uništavanje suradnje Air Serbije sa Emiratesom). Činjenica je da Lufthansa preuzima Etihadove kompanije kao dio novog, jakog, globalnog i vrlo uspješnog deala sa Etihadom. U tom kontekstu Air Serbia bi mogla biti dio tog paketa. Sa druge strane Lufthansa je vrlo skromno prisutna u Srbiji, što je vrlo indikativno, tj. pokazuje da joj Srbija nije prioritet. U Nišu Swiss trenutno ima dva tjedna leta. U Beogradu letove ima Lufthansa, Austrian i Swiss, no broj letova nije pretjerano velik. Brussels ne leti, a Eurowings leti tek jednu sezonsku liniju. Neusporedivo sa primjerice Hrvatskom gdje Lufthansa grupa ima oko 200 tjednih letova ljeti. Ukoliko Lufthansa preuzme Adriju, Croatiu, Montenegro i Air Serbiju biti će monopolist u regiji / Foto: Lufthansa Air Serbia je dovoljno mala da se ne desi preuzimanje Lufthanse, ili čak da ostane sa Etihadom, kao što je i Air Seychelles ostao sa Etihadom i nakon isteka petogodišnjeg ugovora. Istina zbog toga je i vrlo jeftina, što je argument za lakšu kupnju, no ona sigurno neće biti nešto zbog čega će Lufthansa usmjeravati veliku energiju. Kao ni za ostale kompanije u regiji. U svakom slučaju ako Lufthansa preuzme Adriju, Croatiu, Montenegro i Air Serbiju biti će monopolist u regiji, a to svakako nije dobro. Na svakakav način to je loše za zračni promet regije, za svaku od država u regiji, a posebno za putnike. Preuzima li Hainan Air Serbiju? Hainan vrlo dobro surađuje sa Etihadom, spominjao se kao potencijalni kupac Alitalie, a već je pomogao Etihadu kada je kupio 13% dionica posrnule Virgin Australije. HNA grupa kojoj pripada i Hainan je jedan od pet kandidata za koncesiju Beogradskog Aerodroma. Prirodno je da ista ta HNA grupa želi u isto vrijeme preuzeti Air Serbiju i Aerodrom Beograd. Vidljivo je da je HNA grupa vrlo zapela za taj posao. U konzorciju za Aerodrom Beograd je osim HNA i China National Aero Technology Import and Export Corporation, vojni mega-konzorcij koji se bavi vojnim zrakoplovima i drugom vojnom opremom. I ovdje se postavlja pitanje zašto? Očito je da su Kinezi ovaj posao stvarno odlučili dobiti i da će ponuditi daleko više od samog aerodroma, toliko više da to jednostavno neće moći biti odbijeno. Znači li to proizvodnju vojno-zrakoplovne opreme u Srbiji, distribucijsko-promotivni-tehnički centar u Beogradu, ili neki sličan za Srbiju vrlo koristan posao tek treba vidjeti (ako ćemo uopće imati informacije o tome obzirom da se vojni predznak posla može proglasiti vojnom tajnom). Konačno, ovo pokazuje da je Kina voljna uz ovaj posao vezati i neke druge, pa ne bi čudilo da uz sve to dio posla bude i neki veći dogovor, bitan za Srbiju. Činjenica je da je Vučić intenzivirao suradnju sa Kinom, da Kina sve više kreditira i izvodi projekte u Srbiji, pa čak i investira u njih, kupuje tvornice. Činjenica je da bi Beogradski Aerodrom i Air Serbia u paketu mogli biti odličan mamac za neki veći posao. No, još je interesantnije da je Hainan Airlines dio konzorcija. Zašto? Jedini razlog može biti istovremeno preuzimanje Air Serbije. Hainan sigurno neće ući u investiciju radi dva tjedna leta za Peking preko Praga. Pa čak i da se broj letova poveća na 7 tjedno non-stop, isto nema baš nikakvog smisla. Avio-kompanija ulazi u vlasništvo aerodroma sama i ako pritom želi imati ozbiljnu ekspanziju sa tog aerodroma, te povoljniji tretman. Kako Hainan, zbog propisa, ne može sam pokrenuti linije iz Beograda (osim prema Kini), to bi trebao biti vrlo jasan argument da Hainan planira preuzimanje Air Serbije. HNA Grupa kao vlasnik Hainana suvlasnica je 13 kineskih avio-kompanija (sa preko 370 aviona), a udjele ima i u 7 kompanija iz Europe, Južne Amerike, Australije i Afrike, među kojima i TAP Portugal (2,5%), Virgin Australia (13%), Aigle Azul (48%) i Azul Brazil (23,7%). Kompanija je sklona preuzimanju posrnulih kompanija, ima mnogo iskustva u vođenju kompanija i enormno mnogo novca. Daleko više od Etihada. Kompanija u portfolio uzima i manje kompanije i to ne samo u Kini, pa je tako suvlasnica kompanija manjih od Air Serbije poput Africa World Airlines (6 aviona), Aigle Azur (11 aviona), MyCargo (7 aviona), što znači da joj preuzimanje Air Serbije ne bi bilo strano. Na koncu, nemojmo se zavaravati da ovo nije politički projekt. I Aerodrom Beograd i Air Serbia su politički projekti, vrlo važni za Srbiju i još važniji za stranku na vlasti (koja ih doživljava kao najbitniji promotivni projekt). HNA grupa, iako „privatna“ kompanija, ipak je nedvojbeno pod kontrolom kineskih vlasti. Formalni vlasnici kompanije su u vlasništvu drugih kompanija, koje imaju treće vlasnike, ovi pak četvrte itd, te je nemoguće otkriti stvarno vlasništvo nad kompanijom. Ozbiljni ekonomski analitičari su to pokušali. Bezuspješno. Suvlasništvo nad kompanijom ima i američki milijarder George Soros. Vjeruje se da 45% vlasništva ima gospodin Chen Feng, koji je bio delegat u Nacionalnom kongresu Kineske komunističke partije, što je jasan pokazatelj da Kina ima utjecaj na kompaniju. Prema analitičarima Kina ima kontrolni paket u HNA grupi. U svakom slučaju grupi milijarde USD kredita godišnje daju najveće kineske banke što je još jedna kontrola nad kompanijom. Kako god, vidljivo je da HNA grupa jest politički vođena i da je bar dio investicija politički orijentiran i politički vođen. Stoga ulazak HNA u Beogradski aerodrom, te Air Serbiju treba gledati upravo kao kineski ekspanzionizam, jedan od pokušaja lovljenja kineskog neokolonijalizma za zapadnim. Kina je vrlo prisutna u Srbiji, gleda je kao vrlo važnog partnera ne samo u regiji, nego i bitno šire. I to pokazuje na niz načina, ne samo kreditima i investicijama. Stoga ovaj, očito veći posao od samog Aerodroma Beograd, jest politički projekt i ima bitno veće okvire, ali i posljedice. Konačno i sama HNA uz 16 kineskih aerodroma ima ambicije krenuti sa operiranjem aerodroma izvan Kine, a Beograd bi time bio odlična odskočna daska. Naravno i ogledni primjerak na kojem bi zaključke izvodili i ostali aerodromi koji se žele dati pod koncesiju Kinezima. A to znači da bi se Beograd daleko pozornije i kvalitetnije vodio nego ostali aerodromi unutar HNA grupe, pa čak i nego što je ekonomskom logikom isplativo. Ulazak Hainana u vlasništvo ogromna prilika za proširenje euro-mediteranske mreže Air Serbije / Foto: Hainan Airlines Upravo zato politika će odigrati glavnu ulogu u eventualnom preuzimanju Aerodroma Beograd i Air Serbije od strane HNA grupe. Isto može biti loše (korupcija, politička prepotencija i neznanje, loši pregovori), ali i dobro (daleko veći posao, korist za Srbiju, cjelovito rješenje za aerodrom i nacionalnu kompaniju). U tom svjetlu treba gledati i otvaranje Hainanove linije Peking-Prag-Beograd. Ona nije slučajno otvorena, kao što nije slučajno istovremeno odlučeno da se ne otvori već najavljena linija za Zagreb. Upravo ova linija je vrlo indikativna. Otvorena je iako Beograd ima neusporedivo manje potencijala nego Zagreb ili neki drugi aerodromi u široj regiji. I to pokazuje i dokazuje ne samo koliki je utjecaj politike u ovom slučaju, nego da se ovdje radi o daleko većem poslu (većem i od aerodroma), a vjerojatno da je deal već unaprijed dogovoren. Što bi Air Serbia dobila ulaskom Hainana u vlasništvo? Neusporedivo više nego što je imala sa Etihadom, a sa njim je imala mnogo. Hainan ima vrlo skroman broj linija za Europu (Beograd, Berlin, Brussels, Manchester, Moskva, Paris, Prag, Rim) i svakako mu treba hub i kompanija preko koje će imati konekcije za Europu i Mediteranske zemlje (Sjeverna Afrika, mediteranske zemlje Bliskog Istoka). Ovako čime Hainan bi mogao sustići, ali i prestići ostala tri veća kineska konkurenta koji imaju razvijeniju mrežu linija prema Europi. Ogromna prilika za Air Serbiju da razvije ne samo regionalnu feeding mrežu, nego i da njihova euro-mediteranska mreža linija postane daleko veća, sa brojnijim linijama i frekvencijama koje bi u tom slučaju bile feeder Hainanovim letovima prema Kini. To bi značilo otvaranje daleko više letova prema najvećem Hainanovom hubu u Pekingu, ali i letove iz nekih od ostalih dva huba (Xi’an i Haikou), sedam fokus aerodroma, ali i brojnih hubova ostalih kompanija u vlasništvu HNA Grupe. Isto bi moglo značiti i letove Hainana preko Beograda za Istočnu obalu SAD-a i Kanade. Da se smanji rizik ne bi bio nevjerojatan i let preko neke azijske destinacije poput Xi’an-New Delhi-Beograd, a što bi uz peto pravo spojilo Beograd i sa još nekom interkontinentalnom destinacijom osim kineskih. Jednako tako za očekivati bi bilo uspostaviti code-share sa kompanijama u vlasništvu HNA grupe izvan Kine, prvenstveno TAP Portugalom uz letove prema njihovom hubu u Lisabonu, i drugom najvećom francuskom kompanijom Aigle Azur (11 A319 i A320) koja ima hub u Parizu Orly i fokus gradove Marseille, Paris CDG i Lyon, te letove na Azul iz Lisabona za Brazil. Uzmemo li u obzir činjenicu da je Hainan vrlo agilan u akvizicijama za očekivati je u doglednoj budućnosti i dalje preuzimanje kompanija, tj. bitno većeg broja od sadašnjih 20, što bi značilo i mogućnost daljih suradnji Air Serbije unutar grupacije. Isto bi značilo i code-share ugovore koje Hainan ima sa svojim bliskim partnerima, a sa kojima ugovore trenutno nema Air Serbia (American, Brussels, ČSA, EVA Air, Korean, S7, WestJet, ali i brojnim kineskim kompanijama). Naravno, neke od postojećih code-share ugovora Air Serbia bi time i izgubila. Negativne strane takvog posla Osobno nisam apriorno protiv da isti vlasnik ima aerodrom i avio-kompaniju. U nekim slučajevima to je win-win situacija, kao što je slučaj Lufthanse/Fraport, Air France/ADP, TAROM/OTP, LOT/Varšava, ČSA/Prag, JAT iz vremena Jugoslavije i aerodromi u njegovom vlasništvu. No, ovdje se radi o nacionalnim kompanijama i nacionalnim interesima. Stranac, pak, kao vlasnik kompanije i aerodroma je vrlo opasna situacija. Davati monopol strancima na zračni promet rizik je koji može imati nesagledive posljedice. U prvom redu jedan vlasnik aerodroma i avio-kompanije znači ogromne privilegije vlastitoj avio-kompaniji. Otvorene, još više onih ne tako vidljivih. A to znači demotivaciju konkurencije. Što je u konačnici ekstremno loše i za Beograd, i za Srbiju, ali ponajviše za putnike (niža kvaliteta usluge, manji izbor linija, više cijene, odljev putnika na obližnje aerodrome ili alternativne prijevoze, autobus, vlak, automobil). Konačno HNA grupa i Hainan, iako veliki globalni igrači, vrlo su slabo zastupljeni u zrakoplovstvu izvan Kine. Suvlasništvo nad nekineskim kompanijama je ili procentualno vrlo malo ili je u nebitnim minijaturnim kompanijicama koje ne mogu donijeti mnogo benefita Air Serbiji, a i teško će se napraviti sustavna suradnja. U ovom momentu to bi značilo bitno nazadovanje na globalnom prostoru. Za kompaniju i Srbiju nije baš dobro rješenje zamijeniti suradnju sa Air Berlinom, Alitalijom, Etihadom i Jetom sa Aigle Azur koji ima tek 15-tak linija (od čega većina prema Alžiru i Africi, a tek 6 prema Europi, većina prema Portugalu) i Hainanom koji je vrlo daleko i realne konekcije su mu samo prema Dalekom Istoku, što nikako nije bitno i bazično tržište Srbije. Hainan ne pripada ni jednoj alijansi, samim time kompanija ima slab globalni utjecaj, te ima vrlo limitirane mogućnosti konekcija, pa i ekspanzije. Ni Etihad nije bio član ni jedne alijanse, no ipak je ozbiljno koketirao sa SkyTeamom (Alitalija je bila i član), dok sada vrlo vjerojatno ulazi u Star Alliance. Ali je globalno imao ogromnu suradnju, velik broj code-share ugovora, te još bližih sporazuma, a i vlastitu globalnu mini-alijansu sa svojim kompanijama (koje su bile na čak 4 kontinenta). I tu je vrlo velika pogreška za one koji misle da bi Hainan globalno bio veliki zaštitnik, ali i da bi mogao svojim utjecajem „gurati“ Air Serbiju. Upravo suprotno. Nedostatak članstva u alijansi, te loša code-share i ostala suradnja sa avio-kompanijama, posebno sa globalnim igračima, vrlo je loša za potencijale Air Serbije, ali i znači globalno slab utjecaj Hainana i male mogućnosti zaštite ili „guranja“. Suradnjom sa Hainanom Air Serbia postaje vrlo izložena i poprilično nezaštićena. Diletanti bi rekli da je to nebitan argument, nerealno prepotentni bi rekli da iza Air Serbije stoji Republika Srbija, još prepotentniji bi se busali u prsa „nas i Kineza milijarda i pol“, no u današnjim globalističkim i neokolonijalnim okvirima tako što je presudno. Usprkos toga vrtoglavi rast i enormna predatorska politika HNA grupe svakako nije ostala nezamijećena u zrakoplovnim krugovima. Svi vidimo kakav je globalni rat pokrenut protiv MEB3 koji je ujedinio čak i glavne konkurente u SAD-u i u Europi. Vidimo kako je enormnim sredstvima i ogromnom energijom Lufthansa uništila Etihad, te kakve je to posljedice imalo po Air Berlin, Darwin i Alitaliju. Air Serbia je kao maleni i nebitan igrač tu uspjela postati statistička pogreška i za sada preživjeti bez bitnih posljedica. No, u slučaju Hainana ona, zajedno sa aerodromom Beograd bila bi glavna odskočna daska, udarni nekineski igrač. Velika prilika, ali i velika meta iživljavanja i napada ostalih globalnih moćnih igrača. I tu ne mislim samo na Lufthansu koja evidentno svojata regiju, nego i Air Francea, Britisha, ali i najvećih kompanija SAD-a, pa i Emiratesa i Qatara kojima je Azijsko tržište glavni izvor prihoda, te im je Hainan prirodni neprijatelj, čiju ekspanziju na zapadu ne bi blagonaklono gledali. Napad na Etihad je Air Serbia preživjela, na Hainan i Air Serbiju kao zapadnu frontkompanju bi vrlo teško preživjela. I ako ovo nekome u srpskoj vlasti izgleda kao daleka budućnost, nešto o čemu sada ne treba razmišljati ili kao pretjerivanje, neka se vlast ozbiljno zapita jesu li tako razmišljali oni koji odlučuju u Alitaliji, Air Berlinu, Darwinu, ali i prije njih u Sabeni, Austrianu, Dolomitima, Swissu, Spanairu, SkyEuropeu, Malevu, bmi-u i nizu drugih kompanija koje su bile žrtve globalnih igrača i opasnost po njih, a danas su dio ropotarnice povijesti. Operiranje kineskih aerodroma, koliko god oni bili veliki, nije baš najbolja referenca za aerodrom izvan Kine. Tamo su uvjeti bitno drugačiji, planska ekonomija i utjecaj politike (komunističke stranke) je još uvijek enormno jak, što nije nužno loše, ali je svakako bitno drugačije nego u Europi. Treba biti pošten i naglasiti kako se HNA grupa snašla u „zapadnom“ Uberu, Hiltonu, najelitnijim njujorškim nekretninama (neke i od Trumpa), no aerodromi su ipak vrlo specifična djelatnost, ekstremno osjetljiva i rizična. Biti vankineski poligon za učenje kineske kompanije nije baš najbolje rješenje. Aerodrom Beograd i Air Serbija će biti tek 20, 30. ili 40. rupa na svirali / Foto: Air Serbia Pitanje je i kakvu budućnost ima HNA grupa obzirom na toliko svaštarenje i enormne rizične investicije. Naravno, iza njih stoji ogroman kineski državni kapital i utjecaj, ovdje nije primarni cilj zarada nego neokolonijalistička ekspanzija. Ali svejedno smo toliko puta bili svjedoci kolabiranja ogromnih i rizičnih sustava da treba biti jako oprezan. Na koncu ostaje i pitanje kineskog poslovnog morala. Kinezi nisu baš najpouzdaniji poslovni partneri. Naravno, ni jedan od globalnih neokolonijalističkih igrača to nije, svatko od njih samo želi zaraditi i izvući što više koristi za sebe, laže, krade, muljari i ne poštuje dogovore, igra dvolično nemoralnu igru. No, Kina nema baš dobru reputaciju, posebno u regiji. I pritom ne mislim samo na fijasko mariborskog aerodroma i SHS-a. Naravno, ima tu i dobrih primjera (npr. Aerodrom Tirana), no, velik je broj onih drugih. Kina je vrlo daleko, toliko su veliki da se ne osvrću na male kolateralne žrtve(a i Beograd i Air Serbija u globalnim okvirima jesu minijaturni). Još jednom naglašavam da bi Aerodrom Beograd i Air Serbija bio pokazni model za sve ostale, što bi i te kako značilo dodatni napor i trud HNA grupe, te investicije koje i nemaju ekonomskog rezona, no ipak u konačnici maleni Aerodrom Beograd i Air Serbija za njih su nebitni, nisu nešto na što će davati svoju ogromnu pozornost ili na čemu će lomiti koplja i voditi ratove. U kontekstu mega-projekata HNA grupe poput Ubera, Hiltona, hotelskih lanaca, avion kompanija koje imaju preko stotinu aviona (Hainan, Tianjin, Azur Brazilian, Virgin Australia), aerodroma koji imaju preko 15 milijuna putnika, ipak Aerodrom Beograd i Air Serbija će biti tek 20, 30. ili 40. rupa na svirali. Vidljivo je kako se Etihad odnosio prema Air Serbiji spram ostalih svojih kompanija, zamislite onda kako bi se tek odnosila ogromna mega-kompanija kojoj je zračni promet tek jedan od businessa. I tu su neki od ostalih kandidata beogradske koncesije u prednosti. Iako sam naglasio, da se mene pita, da ne bih razmišljao da dam HNA grupi aerodrom spram ostalih konkurenata, no i aerodrom i Air Serbiju ne bih dao ni u ludilu. Puno previše, ali puno previše argumenata je protiv. No, pitanje je koliki je obujam tog kineskog posla u koji je involviran aerodrom (tj. može li Srbija to razumski odbiti), te bi li Kinezi uopće bili voljni preuzeti aerodrom bez istovremenog preuzimanja Air Serbije. Ja na njihovom mjestu ne bih, tj. inzistirao bih na tako čemu. A pregovaračka pozicija im je, kao što vidimo, vrlo dobra. Kako god, Srbija se mora ozbiljno trgnuti, zadnji je čas da ozbiljno procijeni koji kandidat je najbolji za koncesiju Aerodroma Beograd ako već isti mora u koncesiju (a ne mora). Ovo je ekstremno važno pitanje, aerodrom je glavni strateški objekt države, ono što je prije 150 godina bila željeznica, motor cjelokupnog gospodarskog razvoja države. A Srbija nije Velika Britanija, Njemačka, pa čak ni Hrvatska, koje imaju brojne aerodrome pa im nije egzistencijalno što će učiniti sa jednim, pa bio on i najveći. Beogradski aerodrom ima 95% svog prometa Srbije. Opasno i rizično. Srbija se sa time ne smije igrati. Jednako tako Srbija mora ozbiljno razmisliti koja od opcija je najbolja za Air Serbiju: – ostati sa Etihadom i pod kojim uvjetima, jer Etihad će obzirom na svoju lošu financijsku situaciju tražiti još više za ostanak u Air Serbiji, više nije globalni igrač (kao što je bio 2013.) nego postaje Lufthansin pulen i feeder, a ako odluči drugačije ima li Srbija 40 milijuna USD za isplatu Etihada i tko zna koliko još dodatnih penala (A320neo, školovanje, lizing postojećih aviona, službe u Abu Dhabiu) – uči u Lufthansin tal i biti dio priče Alitalije, Darwina i Air Berlina, ali evidentno i Etihada, no istovremeno biti samo jedan od monopolističke regionalne kompanije Adrie-Croatie-Montenegra-Air Serbije, gdje Air Serbia zasigurno ne bi bila niti prvi, a niti drugi prioritet (dovoljno je vidjeti samo trenutan odnos Lufthansa grupe prema srpskom tržištu) – dati Air Serbiju i Aerodrom Beograd istovremeno HNA grupi (Hainanu) sa svim posljedicama koje se navode u tekstu – ostati samostalna kompanija u potpunom vlasništvu Srbije, te riskirati katastrofalno vođenje kompanije iz vremena Jata, čak i sa sadašnjim enormnim financijskim injekcijama – tražiti četvrtog partnera (Aeroflot, Turkish, British/Qatar, investicijski fondovi), no iz povijesti nam je vidljivo da se kompanije baš i nisu trgale neovisno o velikom trudu Srbije da godinama da kompaniju nekom igraču Ozbiljan posao, egzistencijalan po Srbiju. Iskreno Srbija se do sada nije previše trudila, prepotentno ulazi u pregovore, čelni ljudi u pregovorima nemaju ni izbliza dovoljno znanja (ovo govorim iz osobnog iskustva), pa nekako nisam optimističan u krajnji ishod ove vrlo bitne priče. Priče u koju su do sada uložene stotine milijuna EUR, vjerojatno i milijarda. Alen ŠĆURIC

Da Beograđani i stanovnici "ostatka Srbije" imaju jedni o drugima veoma jasno mišljenje, i dosta predrasuda, pokazuju i komentari na Blicov tekst o beogradizaciji Srbije. Foto: P. Dimitrijević / RAS Srbija Knez Mihailova Tekst "Beograd pravi 40 odsto srpskog BDP, a izjave ljudi iz drugih gradova u Srbiji pokazuju koliko je to poražavajuće" otkrio je nekoliko stvari koje Beograđani misle o stanovnicima drugih gradova, ali i oni o njima. "Beograd živi na grbači Vojvodine i cele Srbije" Foto: Tigar a.d. / Promo Neki žitelji drugih gradova smatraju da oni rade, a pare se slivaju u Beograd ~Milan ka ~natasa: "Samo vratite Vojvodini sta ste pokrali". ~Andreja ka ~Milan: "Evo ja ništa neću da vratim Vojvodini. Ja kući sedim i plandujem a vi svi radite za mene i ostale Beograđane. Meni uplate na račun svakog meseca 20.00 evra koje ste vi zaradili. Je l' to tako izgleda ili sada vidiš besmisao svog komentara?!" ~Lupanja : "Eto sad: Beograd pravi 40 budžeta, onaj iz carina kaze carine prave 47% Onaj sa putarine kaze putarina pravi 30%… Itd. A sad ispade da mi seljaci i ostatak Srbije proizvodimo paučinu..." ~xoxo : "Može neka ekonomska autonomija za Vojvodinu? Mislim da ne tražimo mnogo, samo da ne finansiramo izgradnje puteva po raznoraznim Gornjim Lisičijim Jamama i sličnim megapolisima. Država nas gura u smeru totalne autonomije pošto mi na pamet ne pada da plaćam porez da bi Beograd dobio još jednu raspevanu fontanu". Ni u Beogradu ništa ne valja, trebalo bi se odseliti van zemlje ~profesorka : "Samo da bih lakše otišla dalje sam u Bg. Ne želim ovde da rađam decu. Neću da čitaju kako smo mi seljaci svakakvi. A istina je da se Beograđani ne jave u zgradi, da bacaju smeće po ulicama, da su neuredni, da nasleđuju stanove, da su puni predrasuda. A tek od kada su Beograđani i odakle... O temi: možda 40% zarađuje. Ali 90% uzima!" ~Koji : "bre Beograd? Prodaja magle, pardon, usluga. Ništa drugo se tamo ne proizvodi. Ko može, pravac Nemačka, zemlje Beneluksa ili Skandinavija. Kakav Beograd." ~Predlog : "Ukoliko nemate siguran posao od bar 1.000 evra nemojte ni da dolazite u Bgd, produzite ka Zapadnoj Evropi. Kad se vec seliš seli se na bolju destinaciju od Srbije". ~SD : "Ako već moram da idem, a planiram, to će biti daleko odavde, a ne u Beograd!". Foto: RAS Srbija Sve što mi proizvedemo (drugi delovi Srbije) Beograd nam naplati ~Normalan : "Fabrika duvana Niš je jedan od najvećih poreskih obveznika u Srbiji. Cela proizvodnja je u Nišu. Centrala premeštena u Beograd. Broji se u BDP Beograda. Isto i fabrika u Vranju. Aik banka Niš je premestila centralu u Beograd. Broji se u BDP Beograda, a najveći broj klijenata na jugu Srbije. Beogradska firma radi gradski prevoz u Nišu, Nišlije plaćaju karte. Vozila registrovana na BG tablice, kroz registraciju plaćaju za održavanje ulica u Beogradu, a uništavaju ulice u Nišu. I naravno, BDP se broji u Beogradu. Dakle, decentralizacija". ~danica vesic : "Svakog meseca dolazi kamion ili dva pod pratnjom policije u svaki grad u Srbiji i odnosi novac što su ti ljudi zaradili poštenim radom. Novac se uzima iz kase grada (bivsi SDK) i odvozi za Beograd. To su ogromne pare. Jedino tako moze da živi Beograd. Da nema toga propao bi za 3 dana. Ali to je klasičan harač kao što su Turci radili. Isti sistem. Lako je hvaliti se sa tuđim parama i pričati kako imaš neki uspeh itd... Bežite ljudi iz Beograda jer je to Sodoma i Gomora. ~Maja ka ~danica vesic: "Ahahaa sta lupas majke ti, gde si ti videla te kamione? Ahaah sta pročitah zaboga. Jeste mi bismo pocrkali od gladi da ne stižu milioni iz tvog Galibabinca, ahahahah, živote." Nema gorih vozača od beogradskih Foto: Mateja Beljan / RAS Srbija ~Vojvodjanin ka ~Zemun: "Živeo sam 4 g. u Zemunu dok sam studirao i jako dobro poznajem beogradske vozače. Od vas Beograđana nema bahatijih i nervoznijih i nema potrebe da bilo ko normalan uči od vas kako treba da vozi". ~Nema ka ~Zemun: "Gorih i bahatijih vozača od Beograđana. Ponašaju se kao da su država i putevi njihovo vlasništvo, a ostali moraju njima da se prilagode". ~BeoGrad ka ~Nema: "Pa tako to izgleda kada sa traktora sedneš u auto pa umesto da voziš ti oreš i dalje, samo sa BG tablama!" "Zašto li trče u onu ludnicu" ~Rale : "Za život u Beogradu od prvog do prvog u mesecu, potrebno je minimum 300 evra pod uslovom da posedujete u vlasništvu nekretninu od oko 30 kvm....I to nije život nego preživljavanje sa kiflom, đevrekom i jogurtom... Totalno su mi nejasni ljudi koji iz manjih mesta trce u ovu ludnicu od Beograda..." ~Bole : "Ovo je tako tužno. Naša lepa Srbija kojoj je Bog dao i prirodne lepote i izvore i plodnu zemlju i šume i planine Opustela i propala. Naši ljudi koji su većinom i pametni i vredni nemaju šanse da opstanu u svojim zavičajima. Naravno da će svako da se seli tamo gde mu je bolje. Mladi treba da shvate da ni Beograd nije rešenje već druge zemlje. Nemačka ili skandinavske zemlje. Neka uče škole da bi mogli da odu tamo i nađu sreću i ostvare se kao ljudi jer će se jednog dana i Beograd urušiti i ekonomski raspasti. Tako je to kada decenijama vladaju partijski štakori i nesposobni ljudi koji unište sve čega se dohvate. Tužna opustela Srbija." Beograd "grad u kolapsu" ~Aki : Mi ovde živimo u Beogradu na vodi ali bukvalno, lakše se stiže od Niša do Bgd-a, nego od Beograda do N. Beograda. Mi ovde živimo u iskopinama, rekama i prokopima. Pozdrav svima izvan Beograda ali ni mi ovde ne živimo "američki san" SS: "Beograd je grad u kolapsu. Od Dušanovca do Novog Beograda se putuje po 45 minuta, pođi stani, pođi stani ... Svakodnevni užas". "Ma, i oni teško žive" Foto: Shutterstock / RAS Srbija ~Ccc : Preselila sam se s mužem i decom iz svog dvosobnog stana u Bg-u u veliku prostranu kuću s dvorištem blizu Pančeva gde on radi. Kupili sređenu kuću sa četiri velike sobe, dva sređena kupatila. Jedno sa tuš kabinom drugo sa hidromasažnom kadom. Kuhinja sređena. Centralno grejanje na čvrsto gorivo. I još garaža, podrum, tavan. Za novac koji smo dali za to sve, ne bi mogao ni garsonjeru u Bg da kupiš. Sad izdajem stan u Bg-u, i uživam s decom u svojoj lepoj kući. ~driveM : Tuga ali istina. Došao sam davnih godina iz manjeg grada u NS. Mogao sam lepo da živim tamo a dobro živim i ovde. Ako se bavite nekim (visoko)kvalifikovanijim poslom u malim sredinama je zaista ograničavajuće i teško je napraviti veću karijeru/više novca. Pa je čak i tada diskutabilno koliko se taj novac isplati kada pomislim da sam u svom mestu mogao da imam nasleđenu nekretninu, besplatno čuvanje dece, X sati manje utrošeno u saobraćaju, sve je jeftinije, poznanstva sa ljudima svih profila i mnogo drugih stvari koje ne primećujete a bitne su za život. Ali je tužno gledati da ljudi napuštaju velika seoska imanja i sl. i dolaze u BG/NS da žive u garsonjeri i rade na kasi megamarketa za minimalac. Tu logiku već ne razumem. Nije ovo Amerika da se može živeti san da će se tako početi neki bolji život. saša : "Živeo sam i u istočnoj Srbiji i u Beogradu. Nema generalnog pravila. I u Beogradu znam puno ljudi koji jako loše žive. Rade za 300 evra. A opet,u Boru npr.većina radi pri RTB, imaju vrlo visoke plate, a mnogo manji su troškovi života. Za način života od 40.000 u unutrašnjosti, za Beoograd ti treba minimum 80.000. I ceo dan si u jurnjavi. Tako da sam se ja lično izlečio od iluzije zvane "Lak je život u Bg". (Danijela Nišavić) http://www.blic.rs/vesti/ekonomija/prodavci-magle-koji-broje-pare-otete-iz-ostatka-srbije-jedan-tekst-je-otkrio-sta/ghx496l

Ekonomski rezultati u prvoj polovini godine pokazuju veliki zaostatak za svim komšijama Privredni rast Srbije ubedljivo najmanji u regionu Posle Srbije, koja je u prvom tromesečju imala rast od anemičnih 1,2 odsto, najgori rezultat je imala BiH, koja je bila duplo bolja od Srbije * Rumunski rast u prvih šest meseci čak 5,7 odsto * Mađarska, Poljska, Češka, Slovačka, Bugarska, Albanija i Crna Gora takođe ispred nas Uprkos najavama s kraja prošle i početka ove godine da će BDP u 2017. skočiti najmanje tri, a moguće i 3,5 odsto, Srbija se našla na ubedljivom začelju regiona Centralne i Jugoistočne Evrope nakon prve polovine godine. 21 Piše: Miloš Obradović Beograd 19. avgust 2017. danas.rs Foto: Konstantin Kamenov/FoNet U prvom tromesečju privredni rast je iznosio 1,2 odsto, a u drugom je "ubrzao" na 1,3 odsto, što prema računicama zahteva privredni rast od oko pet odsto do kraja godine kako bismo dostigli onih zacrtanih tri odsto. Šanse za to su minimalne smatraju stručnjaci, ali recimo da smo kao Rumunija to bi bila realnost. Naime, Višegradska grupa koju čine Mađarska, Poljska, Češka i Slovačka, uz dodatak Rumunije jeste evropski region koji beleži najbrži privredni rast. Pri tome Rumunija predvodi Evropu sa rastom BDP-a u prvom polugodištu od 5,7 odsto i to nakon prošlogodišnjeg rasta od 4,8 odsto. Zanimljiv je komentar glavnog ekonomiste Centralne banke Rumunije nakon saopštavanja ovih rezultata, koji je upozorio da ovaj rast nije zasnovan na investicijama, već na uvozu. S druge strane, (ne)kritičnost Narodne banke Srbije se vidi po odluci da i dalje ostane uz projekciju rasta od tri odsto za celu godinu uprkos podbačaju u prvom polugodištu. Boris Dragović, predstavnik konsultantske kuće Mekinzi u Srbiji, ističe da domaće i međunarodne institucije podržavaju procenu realnog rasta BDP-a od tri odsto iako je on u prvom kvartalu porastao za 1,2 a u drugom za 1,3 odsto. "Zasigurno će domaća tražnja zbog smanjenja nezaposlenosti, a i zbog niskih kamatnih stopa rasti što govori u prilog rastu od tri odsto. Sa druge strane pitanje je koliko će investicije imati snage da doprinesu u naredna dva kvartala, jer je jako malo transparentnosti u ovoj oblasti. U perspektivi, doduše rast od tri odsto jeste veći od rasta evrozone, ali zasigurno manji od rasta u Centralnoj Evropi gde je u prva dva kvartala Rumunija na prvom mestu sa 5,7 odsto, Češka i Poljska sa preko četiri odsto, a Mađarska i Slovačka sa preko tri odsto. Tako da i tih naših tri odsto nije baš tako sjajno", ocenjuje Dragović. Ako zaostajemo za centralnoevropskim industrijskim zemljama, da vidimo kakva je situacija sa regionom. Bugarska je u prva dva kvartala imala rast BDP-a od 3,6 odsto. Za zemlje bivše Jugoslavije, osim Srbije, nisu poznati podaci za drugi kvartal, ali su u prvom imale daleko brži rast od nas. Tako je Hrvatska imala 3,4 odsto, zatim Albanija četiri odsto, Crna Gora 3,2 odsto, Slovenija čak pet odsto, a najlošija je bila BiH sa 2,7 odsto rasta BDP-a u prvom tromesečju, što je više nego duplo bolje od srpske privrede. Posledice slabijeg rasta BDP-a od planiranih tri odsto prema kom je sastavljan i budžet za ovu godinu mogu biti poreski prihodi manji od planiranih. Međutim, to za sada ne brine vlasti s obzirom da je za šest meseci ostvaren suficit u republičkom budžetu od 33 milijarde dinara, dok je primarni suficit (bez kamata na javni dug) preko 104 milijarde dinara. Još jedan negativan efekat usporavanja rasta ekonomske aktivnosti je usporavanje pada javnog duga prema BDP-u koji je na kraju juna bio na nivou od 65,7 odsto BDP-a, što je najmanje od sredine 2014. godine. Nakon prvog kvartala, vlast i neki ekonomisti su tvrdili da je rast BDP-a od 1,2 odsto u odnosu na isti period prošle godine posledica spoljnih šokova, to jest velike hladnoće koja je posebno pogodila elektroenergetski sistem. Tadašnja procena je bila da će se proizvodnja struje koja je pala za čak 14,5 odsto BDP-a u prva tri meseca (nasuprot logici koja kaže da što je veća zima treba i veća proizvodnja struje) oporaviti i do kraja godine doći na nulu. Do kraja juna je uspela da smanji pad na 6,5 odsto u odnosu na drugi kvartal prošle godine. Sada je međutim objašnjenje da je suša pogodila poljoprivrednu proizvodnju i da je to razlog lošijeg ekonomskog rezultata. Milojko Arsić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, izračunao je da se na sušu i strujni kolaps može odbiti 0,8 do jedan procentni poen BDP-a. "Pad proizvodnje električne energije u prvom kvartalu na godišnjem nivou, dakle ako u decembru ne bude problema, utiče na smanjenje BDP-a sa 0,2 procentna poena. Ova suša koja je pogodila i druge, mada ne jako kao nas s obzirom na veći udeo poljoprivrede u našem BDP-u. Otprilike da će na naš BDP uticati negativno 0,8 do jednog procentnog poena, dok će zemlje u okruženju smanjiti BDP za oko 0,4 procentna poena. To znači da je ukupno efekat tih spoljnih šokova jedan do 1,2 odsto. To ne objašnjava šta se desilo sa ostalim rastom", tvrdi Arsić. On ističe da je problem u lošoj poslovnoj klimi, kao i u slabijem prilivu stranih direktnih investicija u prvom kvartalu za šta su objavljeni podaci, kao i slabijem izvršenju javnih investicija iz budžeta u prvih šest meseci u odnosu na prošlu godinu. Na slabiju realizaciju investicija ukazuje i procena da je u prvoj polovini ove godine zabeleženo smanjenje građevinskih radova za pet odsto u odnosu na isti period prošle godine. "Ne može se sva razlika u procenjenom i ostvarenom rastu pripisati hladnoći i suši. Inače naše vlasti kada god stvari idu loše pripisuju nekim spoljnim šokovima na koje nije moguće uticati, a kada ide dobro onda zasluge pripisuju sebi", primećuje Arsić. Nezaposlenost brže pada nego što privreda raste Juče je predsednik Srbije Aleksandar Vučić saopštio da je prema preliminarnim podacima nezaposlenost pala na 10,6 odsto računajući tu i sezonski angažovane radnike. Arsić primećuje da je neuobičajeno da imamo najsporiji privredni rast, a najveći pad nezaposlenosti ističući da obično privreda raste brže od rasta zaposlenosti.

Pokrenula se prica o porezima na temi o trampu pa rekoh da je prebacim ovde jer mi se o tome prica vala vise nego o americkom politicaru. Ukratko ja sam izneo tvrodnju da prosecan zaposleni gradjanin srbiji duguje 12 000 evra godisnje na sta sam dobio odgovor od Rylaha da nije tacno. Ocu ovde da sprovedem racun i pokazem zasto mislim da sam u pravu. Budzet srbije ove godine je 1161983504000 dinara, sto znaci da ce trosak na jednog stanovnika (kojih racunam da ima 7000000 ) da bude 165997 dinara. Ili ti kada prebacimo u evre 165997 dinara je oko 15000 eura po glavi stanovnika. Sta to znaci, to znaci da je srbija na sve stanovnike ove zemlje dakle od najmladje bebe do najstarijih baka i deka, na njihove penzije, na plate za profesore u skolama za ciscenje ulica itd itd potrosila po 15000 eura po jednom stanovniku. Dakle svaki stanovnik (prosecno) je dobio 15000 eura od drzave u novcu ili uslugama. Naravno deca i starci vise jer imaju i penzije i skolovanje itd itd a oni koji rade manje. Oni nemaju jos uvek penziju i skolovanje. Ok, ajde sada da pogledamo prihode budzeta, odakle dolazi prihod? poreski prihod: 916.800.000.000 prihod od akciza: 271.400.000.000 (akcize su vrsta poreza samo se drugacije zovu. naprimer akciza na naftu je 50 dinara, sto znaci da naftu placate 150 umesto 100 dinara. isto kao i porez) carine: 38.600.000.000 Ostali poreski prihodi: 10.400.000.000 Непорески приходи 162.606.465.000 (dobit od javnih preduzeca, kazni, prodaje zaplenjene robe i slicno) Dakle neporeski prihod je duplo manji samo od akciza. cini jako mali deo naseg budzeta. Dinacije takodje nisu velike 13.477.039.000 sto znaci da su troduplo manji prihod od carina Dakle ukupan deo budzeta koji ne dolazi iz dzepova gradjana je ovih 162.606.465.000 + 13.477.039.000 Sve ostalo placaju gradjani... Svi podaci su uzeti sa: http://www.parlament.gov.rs/upload/documents/3081-16.pdf

"Александар Вучић је предложио досадашњу министарку за државну управу и локалну самоуправу Ану Брнабић за мандатара за састав нове Владе Србије. Председник је образлажући одлуку рекао да Брнабићева има стручне и личне квалитете и да је уверен да ће да ради добро." Извор: РТС Мишљење? Моје лично мишљење је то, да ми није јасно коме се Вучић додворава? Јел он покушава да покаже Европи како је он већи Европљанин од Европљана? Хоће ли сада, када је Ана постала премијерка, бити легализовани хомосексуални бракови у Србији? Шта ви мислите о свему томе?

Kada krajem 2018. godine, prema najavi predstavnika Erbasa koju je dao našem portalu, srpska vojska i policija budu preuzele svoj prvi H145 u pitanju će biti najdramatičniji tehnološki pomak u srpskom vazduhoplovstvu nakon nekoliko decenija. Kada je reč vertikalnoj komponenti RV i PVO, ako je suditi po trenutnim najavama, dolaze bolji dani. Kako je za Tango Six potvrdio general-major Bojan Zrnić nastavlja se sa nabavkom helikoptera Mi-17 dok će se H145M „uglaviti“ između Gazela i ruskog helikoptera. H145M izložen na Buržeu sa svim opcijama ubojnih sredstava, do „H Force 3“ nivoa / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Tango Six je na prošlonedeljnom Buržeu imao ekskluzivnu priliku da bude prvi medij iz Srbije koji će obići H145M izložen sa sve tri „H Force“ opcije naoružanja, odnosno svim varijantama ubojnih sredstava koje može poneti. Vodič u obilasku bio nam je glavni čovek za „operativni marketing“ Erbas Helikoptersa Kristijan Fančini. Pravi čovek za posao promocije, bivši borbeni pilot Tigra u francuskom ratnom vazduhoplovstvu sa preko 4000 sati na Gazeli i borbenim iskustvom. On će biti prisutan i na ovonedeljnom Partneru na Erbasovom štandu. Enterijer / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Poređenje sa Gazelom? Ne dolazi u obzir. Iako od svog pretka, helikoptera BK117, vuče pojedine karakteristike i rešenja, u pitanju je maksimum višenamenske i modularne filosofije koju je Erbas mogao da evoluira od originala. Namenjen opciono za misije borbenog izviđanja, jurišnika, transportera specijalnih snaga i svih SAR pratećih aktivnosti, H145M to radi sa dva motora, u svim vremenskim uslovima (danju, noću i IFR), ima autopilot koji mu omogućuje sletanje bez spoljnog vizuelnog kontakta i spoljnih referenci, uz NVG kompatibilan kokpit koji nema ni jedan jedini analogni instrument. Letački instrumenti H145M kokpita / Foto: Petar Vojinović, Tango Six H145M je prema tvrdnji proizvođača jedini helikopter na svetu koji može poleteti na svojoj MTOW sa samo jednim motorom. Impresivne performanse prati i impresivan paket raspoloživog naoružanja. Poznato je da će srpski RV i PVO primerci imati lokalno korišćena i/ili razvijena ubojna sredstava i zna se da smo uzeli osnovni paket opreme, odnosno instalacije koje naknadno obezbeđuju dodavanje svih verzija paketa. Paketi naoružanja, brendirani kao „H Force“ dolaze na 1, 2. i 3. nivou. Nivo 1 obuhvata nevođenu balistiku topa 20 mm i mitraljeza 12,7 mm, nivo 2 obuhvata elektro-optički sistem sa laserskim obeleživačem i daljinomerom koji pomaže laserski vođenoj municiji, dok nivo 3, nivo čistokrvnog jurišnog helikoptera, nosi i nevođena i vođena sredstva kao što su rakete Helfajer, IC Spajk i vazduh-vazduh Mistral. Petar VOJINOVIĆ

http://www.detinjarije.com/muzeji-srbije-besplatni-sledecih-10-dana/