Претражи Живе Речи Утехе

Прошло је 1700 година од доношења Миланског едикта, којим је Свети Цар Константин Хришћанима гарантовао право да Господа Исуса Христа слободно прослављају. Пред нама је велики догађај, али и прилика да се после много векова упитамо: шта је тај акт значио за Цркву Христову, после три века прогона хришћана у Римској империји због тога што су проповедали Благу вест Светог Јеванђеља и сведочили Христа Васкрслога и што се нису уклапали у слику и поредак обоготворених императора. Стога су хришћани били стављени ван закона као људи који проповедају „недозвољену веру“. Многи мученици из тог времена чијем се храбром сведочењу Истине дивимо, међу којима су и ранохришћански мученици са ових наших простора (Свети Флор и Лавр из Улпинане (данашњи Липљан), Свети Емил и Стратоник (Београд), Свети Ерасмо Охридски, Светих 150 мученика сирмијских (Сремска Митровица), испуњавају календар Свете Цркве Христове. Заслугом Светог Цара Константина хришћани су постали слободни. Постали су део друштва са правима која су имали и људи других религија, са имовином и слободом рада и деловања. Тим едиктом је Цркви гарантована слобода, по речима царским: „да дозволимо и хришћанима и свима другима слободу избора и да следују вери коју би желели, као и било којој божанској или небеској ствари, да би могли и ми и сви који су под нашом влашћу добар и миран живот водити“. Ова 2013. година је прилика да сагледамо колико је Хришћанство заслужно за преображај који је учинило у незнабожачком и идолопоклоничком античком свету. Зато је овај јубилеј велики дар који нам Бог дарује, дар који подразумева одговорност: да видимо колико смо Христови, колико је Бог са нама и ми са Њим. Не смемо се правдати временом и говорити како су у овом нашем времену скоро све вредности погажене. Ми смо ту да се у години овог великог Јубилеја покажемо способним превазићи сваку кризу; да смо спремни жртвовати се за истинску слободу и људско достојанство, за ону слободу и оно достојанство које нам је Христос даровао. Ово је тренутак, не само да се поносимо тиме што је Цар Константин „апостол међу царевима“ рођен у Нишу, већ да се угледамо на његов духовни преображај и сагледамо плодове које је тај преображај донео у уметности, култури, музици, науци, књижевности – једном речју, колико је допринео људском животу уопште. Овај Равноапостолни Цар, који је владао по Божјим законима на корист и добробит заједнице, био је духовни узор потоњим владарима, а нарочито онима из нашег рода. О томе сведоче споменици средњовековне књижевности, у којима су српски владари приказани на „подобије Константиново“, као „Нови Константин“. Владари из Немањине лозе су често поређени са Царем Константином. Архиепископ Данило II, говорећи о победама Светог краља Милутина, сматра да је он „сличан славном Константину“, док се Свети Стефан Првовеначани, у своме Житију Светом Симеону, моли да крст буде симбол и средство благословене победе, и да помаже његовом оцу „као древноме Цару Константину“. У Краљевој задужбини, манастиру Светог Николе Дабарског, постоји монументална композиција Константинове победе над Максенцијем, коју истраживачи упоредо стављају са Краљевом победом на Велбужду. Цар Душан, такође, доносећи свој Законик, тражи историјски основ у Константиновој личности и делу. У пропратној повељи каже се: „Бог по својој милости... мене премести од краљевства на православно царство. И све ми даде у руке као и великом Константину цару...“ Настојећи да буду „Константиновог рода“, наши свети преци, „честити и Богу приступачни“, остварили су и оставили нам велика дела на пољу науке, политике, културе, цивилизације... Зато је Србија била, али и данас јесте, органски део Европског континента, оне Европе која се поноси хришћанским наслеђем, слободом и високим културним достигнућима. Ово славље вечерас у Нишу, и сва друга која ће бити у овом граду, али и у Београду и другим местима у току године, помоћиће нам да се речи Миланског едикта и данас, након 1700 година, чују и зазвуче савремено; јер су, нажалост, савремени и прогони и страдања широм света, у нашем суседству, па и код нас, а нарочито на Косову и Метохији. Милански едикт је општељудска и општецивилизацијска тековина актуелна у сваком времену, па и у овом нашем. Колико ћемо ми принети плодова и оставити својим потомцима зависи од нас – колико смо спремни да, попут Светог Константина Великог и његове мајке Свете Царице Јелене, лично доживимо непоновљиву и јединствену личност Господа Исуса Христа, да се у Њему огледамо, и да као плод тог чудесног и тајанственог сусрета остваримо апостолску мисију Цркве у свету. Зато је свечано обележавање овог Јубилеја подстрек да још истрајније сведочимо Господа Христа да би и други, видевши наша добра дела, прославили Оца нашега Који је на небесима. Свети Цар Константин је својим едиктом омогућио слободно исповедање Хришћанства у мору паганског света. Протекло време од 1700 година је гаранција да нико данас не треба да се плаши наше Свете Цркве, јер је она управо надахнута едиктом, истрајна у неугрожавању било чије слободе вере и савести. Таквим односом према другима на најбољи начин сведочимо снагу и љубав којом нас Христос и Свети Цар Константин уче и данас. Овом вечерашњом свечаношћу проглашавамо 2013. годину, годином Миланског едикта. Свако нека верује како му срце хоће! - овим Константиновим речима вера многих од нас постала је вера живих и слободних људи 18. Јануар 2013 - 8:57 Говор г. Томислава Николића, председника Републике Србије, на свечаности отварања године Миланског едикта - Ниш, 17. јануар 2013. године - Ваша Светости, поштовани представници верских заједница, чланови Владе Републике Србије, уважене екселенције, даме и господо, пријатељи. По Евсевију, на победничком путу у Рим, одједном, усред поднева, на ведром небу, Константин и његова војска су угледали крст са натписом „Овим победи“! Следеће ноћи Спаситељ се јавио Константину и наредио му да припреми заставу са знаком који му се указао. Заставу је сачињавао златни венац пободен на дршку, с монограмом од почетних слова Христовог имена. А можда је, верујући Лактанцију, Константин у сну добио заповест да стави небески знак Бога на штитове својих војника, што је и учинио. Упркос извесним разликама - код Евсевија се радило о застави и "Овим победи!" , а код Лактанција о штитовима и "У овом знаку ћеш победити" - суштина сна је истоветна. Постоји и трећа верзија по којој је цар видео како се на ноћном небу формира крст од звезда. Свеједно, у бици која се одиграла 28. октобра 312. године, Константин је однео велику победу. Недуго затим, Максимину Даји упутио је писмо у коме захтева престанак прогона хришћана у источним областима Царства. Исте године, Константин је наложио да се врати заплењена имовина хришћана и њихове цркве. У фебруару 313. године Константин Велики и његов зет и савладар Лициније, у Милану су постигли договор, или законски акт, Милански едикт о верској толеранцији. Њиме је хришћанима дозвољено да слободно вероисповедају и да више не страхују од прогона који су обележила три претходна века. "Одлучили смо да дозволимо хришћанима и свима другима слободу избора да следују веру коју би они желели; и да не треба апсолутно никоме одбијати право да следује и изабере побожност и веру хришћана; и свако од оних који су се слободно определили да држе хришћанску побожност – нека држе без икаквог узнемиравања". Ово је део порука из Миланског едикта, својеврсног закона о равноправности хришћанске вере у Римском царству. У њима препознајемо основе људских права и слобода уопште које су – да ли на част човековог цивилизацијског хода на планети Земљи – и данас актуелне: слобода избора вере, право човека да је следи и да верује без узнемиравања. Пред словима Миланског едикта нека свако – без обзира да ли Господу служи као пастир или верник, да ли је уопште верујући, макар у себи одговори: јесам ли довољно толерантан, не само према онима који припадају другим верама, већ око себе – према ближњима, суседима, према непознатом човеку. Свако од хришћана, без обзира којој заједници у оквиру хришћанства припада, – мора да се запита да ли је својим животом и односом према онима који су у мањини, заслужио да буде наследник хришћана који су три века, ма колико били слаби и без икакве заштите, имали макар исто толико части као и они који су их уништавали. Да ли сам, као хришћанин, достојни наследник оне прогањане, мучене и убијане мањине, оних људи које је Константин Велики учинио равноправним са другима? Није лако живети часно, са својом вером, са својим убеђењем, ако то није по вољи моћника. У то време нарочито, зато што је верност према Христу доносила муку и патњу, неретко и смрт. Да парафразирам француског академика, српског пријатеља, Жан Дитура: "Али најзад, зашто и не умрети да би се сачувала ненарушена част. Могло би се рећи како је то принцип на коме се заснива врлина." За Србију је част што се јубилеј Миланског едикта током ове године светкује у нашој земљи. Верујем да то нисмо завредели само због чињенице што је Флавиус Валериус Константинус Аугустос рођен у Медијани покрај Ниша. Србија данас живи по принципима Миланског едикта, њени грађани имају Уставом и законима загарантовану слободу вероисповести, или – како је цар Константин писао у Миланском едикту: “Право да следе и верују без узнемиравања“. Милански едикт је за нас филозофија живота. Ова јубиларна година нама није тек демонстрација културе сећања, већ истинска слава једног од најзначајнијих цивилизацијских докумената. За Србију, земљу Константиновог рођења, земљу у којој се сваки владар трудио да уз своје име некако веже и име Великог Константина, његове поруке су актуелне и свевремене. Промовишемо их као опште вредности чија принципијелност и хуманост, на понос човечанства, опстају кроз векове као путокази, као луч. Константин се крстио непосредно пред смрт. Могуће је да је, уз све заслуге које је имао за хришћанство, сматрао да после крштења не сме да почини ниједан грех, а таквом искушењу тешко да би и један тадашњи владар могао да одоли. Понеко од данашњих владара могао би да се сети да је крштен у раном детињству, а да је према другим, често непознатим људима и читавим народима, починио више грехова од некрштеног Константина. Али „Свако нека верује како му срце хоће!" Овим Константиновим речима вера многих од нас постала је вера живих и слободних људи. Том његовом поруком изговореном за вечност и вечерашњом свечаношћу проглашавамо 2013.-у годину, годином Миланског едикта у Србији. Фотогалерија - Ниш, 17. јануар 2013. 18. Јануар 2013 - 8:56 Линк ка теми

РТС: Обележавање јубилеја и славље и обавеза Организациони одбор за обележавање 1.700 година Миланског едикта, којим су председавали председник Томислав Николић и патријарх Иринеј, одлучио да свечаност отпочне 17. јануара 2013. концертом хора Сретењског манастира. Предстојеће свечаности су и славље и обавеза, поручио председник Николић. Председник Србије Томислав Николић заједно са Патријархом српским г. Иринејем копредседавао је Организационим одбором за обележавање 1.700 година Миланског едикта. На заседању одбора усвојен је предлог програма, обележја и одлучено је да свечаност отпочне 17. јануара 2013. године свечаним концертом духовне музике хора Сретењског манастира у Народном позоришту у Нишу. На заседању одбора учествовали су премијер Ивица Дачић, министри владе Србије, амбасадори Русије, Италије, Француске, Енглеске, Турске и Грчке, представници верских и локалних заједница. Свечаност поводом 1.700 година усвајања Миланског едикта трајаће све до 28. октобра 2013. године и имаће више аспеката, од духовног, културног и образовног, до туристичког. Поред литургијских сабрања, биће одржане културне манифестације, међу којима су и премијера представе "Константин: знамење анђела" ансамбла Народног позоришта у Нишу, опере "Аида" Ђузепеа Вердија, Девете симфоније Лудвига ван Бетовена у извођењу Београдске филхармоније. Током свечаности биће одржана бројна предавања и научни скупови на тему Милански едикт, а у школама ће бити организована предавања, како би се ученици боље упознали са документом важним за унапређење универзалних духовних и цивилизацијских вредности. Председник Србије је подвукао значај предстојеће свечаности, која подразумева и славље и обавезу. То је велики догађај за цело човечанство, јер обележава време када је проглашена верска равноправност и престанак вишевековног гоњења хришћана. Председник Србије је истакао да су тим актом хришћани могли јавно да исповедају своју веру, а да за то не сносе никакве последице. "У тој свечаности треба да учествујемо сви заједно", рекао је Николић и додао да имамо могућност да представимо Србију као цивилизацију која је достојна својих предака. "Веома је важно да сви уложимо максималне напоре да обележимо јубилеј на начин који ће нас учинити поносним", истакао је Николић. Патријарх српски Иринеј је истакао да су припреме за прославу поводом годишњице Константиновог едикта требало да почну много раније и да нам прошлост даје многе поуке како да идемо ка будућности. "Да није било Едикта, који је допринео развоју света, науке и религије, свет би био много сиромашнији", истакао је Патријарх. Осврћући се на избор места прославе, патријарх Иринеј је рекао да је град Ниш, поред тога што је место рођења светог цара Константина, уједно и место које на више начина спаја Исток и Запад. На Одбору је договорено да се даљи организациони кораци наставе по радним групама које ће бити формиране на нивоу Владе Србије. Информативна служба Српске Православне Цркве

Ово одликовање су примили: високопреподобни архимадрит Јован Радосављевић, жупник оџачки и архипрезбитер подунавски Католичке Цркве г. Јакоб Пфајфер, бискуп г. Иштван Чете-Семеши из Реформаторске Хришћанске Цркве, као и г. Аца Сингер, почасни председник Савеза јеврејских општина Србије. Председник Николић је претходно у Исламској заједници у Београду уручио Сретењски орден првога степена почасном реису-л-улеми г. Хамдији Јусуфспахићу. Председник Николић је надахнутим поздравним словом изразио своју радост што је држава и на овај начин препознала личности који себе дају за добро своје религијске заједнице и друштва у целини, не штедећи себе у свим залагањима за напредак човека у овој многонационалној и многорелигијској заједници каква је Србија. Свечаности у Председништву присуствовали су Њихова Преосвештенства Епископи бачки г. Иринеј и јегарски г. Порфирије, апостолски нунције у Београду Високопреузвишени г. Орландо Антонини, реису-л-улема Исламске заједнице Србије г. Адем Зилкић, муфтија београдски г. Мухамед Јусуфспахић, генерални викар Београдске надбискупије г. Леополд Рохмес, др Драган Новаковић у име директора Канцеларије за сарадњу са традиционалним Црквама и верским заједницама, високи представник Војске Србије, многи монаси и свештеници, родбина и пријатељи награђених. Свечаност је увеличана извођењем химне и других пригодних композиција хора Крсманац, којим је дириговала проф. др Даринка Матић Маровић. Средства информисања су овом догађају посветила значајну пажњу с обзиром на то да се овакво високо одликовање после дугог времена први пут уручује и црквеним и верским делатницима. Председник Николић је претходно у Исламској заједници у Београду уручио Сретењски орден првога степена почасном реису-л-улеми г. Хамдији Јусуфспахићу. Овој свечаности присуствовао је и Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. Поред других заслужника, своју захвалност је изразио и архимандрит Јован овим речима: Благодарим Вам од срца на високом одликовању које сте ми уручили. Православна Црква, створена од свог Оснивача Господа Христа, није основана да буде изолована од света. него да по својој намени буде отворена према свету. Њен је циљ да помогне у духовном уобличавању људи у свету и њиховом спасењу. Тако би се људи могли, кроз своју веру у Бога и живот по вери, приближити Богу и један другоме. То је задатак вере да се кроз њу науче добром и честитом понашању у животу. Да знају шта је грех и прљав живот недостојан човека, а шта живот испуњен врлинама и најбољим људским особинама, мио сваком добром људском бићу и користан друштву, дакле, и Богу и људима. Зато вера у сваком друштву и народу има своју узвишену и неопходну намену. Она човеку и човечанству нуди божанску љубав, мир, слогу, слободу и врлине и особине које Бог даје људима да би имали испуњен и благословен живот на земљи. То је данас, сматрамо, и задатак и мисија и наше Цркве и свих традиционалних Цркава и верских заједница: сарадња у љубави Божјој и у сваком добру и разумевању да би нам свима било боље. Без љубави и слоге не може се ниједно људско друштво надати напретку. То је неопходно да ми први, ради примера другима, знамо и у живот спроводимо, и као Црква и као верске заједнице, да бисмо то могли очекивати и од осталих грађана. Још једанпут: Хвала! Трудићу се да Ваше поверење и признање наше Отаџбине оправдам, по мери својих скромних моћи, служећи и надаље Богу и Роду. Извор и фотографије: СПЦ

Године 2007. веронаука је уведена у Војну гимназију као редован предмет чиме је успостављена сарадања у васпитно-образовној делатности са Војном академијом у чијем је саставу Војна гимназија. Ученици су показали велико интересовање за духовно образовање што је подстакло надлежне да се оно прошири и на студенте Војне академије. Следеће 2008. године потписан је Споразум о сарадњи између Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке и Војне академије, што је дало оквир за низ просветних активности. Сарадња је подржана и од надлежних у Српској Православној Цркви у то време и од надлежних у Министарству одбране. Велики број студената је показао интересовање да учествује у свему што је на овом пољу организовано. Студенти и ђаци су у свему учествовали добровољно. После пет година, Председник Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке владика Атанасије и начелник Војне академије генерал Младен Вуруна су јучерашњим потписивањем Споразума дали оквир за наставак успешне и плодне сарадње. Након чина потписивања, епископ Атанасије је рекао да је веома срећан што је Архиепископија кроз свој Просветни одбор имала прилику да протеклих пет година из неисцрпних ризница Цркве понуди младом нараштају који се школује за официре оно најбоље што има и да је очигледно да су плодови тог дела многобројни и велики. Захвалио се и претходном и садашњем начелнику Војне академије на отворености за сарадњу и подршку коју су протеклих година пружали. Генерал-мајор Младен Вуруна је истакао велику захвалност владици Атанасију и Катихетском одбору на несебичном залагању и труду који су уложили да подрже младе у војно-просветним институцијама у Београду и да ова сардања има непроцењив значај за њих. Изразио је наду да ће се сарадња врло успешно наставити још много година. Епископ Атанасије је на крају рекао да га веома радује што ће у Војну академију ускоро бити постављен и надлежни војни свештеник, са чијим ће широким спектром духовних активности, просветна сарадња између београдског Одбора и Војне академије бити у потпуној хармонији. свештеник Јован Бабић Информативна служба Српске Православне Цркве

Продукција: Информативна служба Православне Епархије крушевачке и Православна друштвена мрежа ПОУКЕ.орг Музика: Асим Сарван Новембар 2012. Крушевац Линк ка видео записима на сајту Епархије крушевачке

-Особе са инвалидитетом су у Србији врло дискриминисане пре свега због става друштва које их посматра кроз призму инвалидитета, да мање вреде, рекла је помоћница поверенице за заштиту равноправности Љиљана Лончар. Она је додала да је повереници пристигло више десетина притужби особа са инвалидитетом, што је 15 одсто од укупног броја притужби. Указујући да особе са иналидитетом имају своје вредности, квалитете, способоности и знања и да у великој мери могу да допринесу друштву у коме живимо, она је истакла да је проблем у томе што друштво не препознаје и не види препреке које постоје, а које су постављене особама са инвалидитетом. Као посебан проблем, Лончар је истакла запошљавање особа са инвалидитетом. -Само 13 одсто особа са инвалидитетом је запослено. То значи да је њихова незапосленост три пута већа, рекла је Лончар и додала да повереница ради на томе да се свест и приступ друштва промени како би се смањила дискриминација особа са инвалидитетом. И председница организације за заштиту права и подршку женама са инвалидитетом „Из Круга – Београд“ Лепојка Царевић Митановски сматра да су особе са инвалидитетом дискриминисане и указује да је посебно тежак положај жена са инвалидитетом које су вишеструко дискриминисане. Она је рекла да је направљен напредак доношењем законских регулатива којим се решавају проблеми особа са инвалидитетом, али да је проблем што ти закони представљају „мртво слово напапиру“. Поводом 3. децембра, Министарство рада, запошљавања и социјалне политике организоваће скуп „У сусрет Закону о знаковном језику“, док ће Центар за транзицију и људска права „Спектар“ организовати скуп „Социјално предузетништво – модел економског оснаживања особа са инвалидитетом“ у циљу подизања свести целокупног друштва о проблемима људи са инвалидитетом којих у Србији има 700.000, а од којих чак 70 одсто живи у сиромаштву. Како наводе из из Центра „Спектар“, циљ скупа је и да се подстакне влада, али и представници удружења и јавност, на што хитније усвајање Закона о социјалном предузетништву како би особе са инвалидитетом на уређен начин могле да отпочну бављење неком врстом економске активности и на тај начин обезбеде своју и егзистенцију своје породице. Поводом Међународног дана особа са инвалидитетом принцеза Катарина Карађорђевић ће са сталним координатором Уједињених нација у Србији Вилијамом Инфантеом и амбасадором Белгије у Србији Аленом Кундицким испоручити комби за школу за децу са аутизмом „Олга Хаџи Антоновић“. У ресторану „Сава“ у Центру „Сава“ биће организована прослава којој ће присуствовати градски секретар за социјалну заштиту Ненад Матић и заменица секретара Александра Крстић. Прославу организује Хенди центар „Колосеум“ и саветодавно тело ОСИ при Кабинету градоначелника, под покровитељством Министарства рада и социјалне политике и Скупштине града Београда, а под слоганом „За боји живот без баријера“. У Центру за културу и спорт „Шумице“ биће организова такмичарска манифестација „Један дан среће“, док ће општина Звездара и Канцеларија за помоћ особама са инвалидитетом у Установи културе „Вук“ организовати дружење, јер је осим сиромаштва и здравствених проблема, социјална искљученост један од највећих проблема. Међународни дан особа са инвалидитетом низом креативних радионица „Хоћу да се играм!“ обележиће и Културни центар Београда и Удружење „Плава шкољка“. Међународни дан особа са инвалидитетом обележава се од 1992. године, када је Генерална скупштина УН усвојила резолуцију којом се све земље позивају на обележавање тог дана с циљем да се инвалидима омогући једнако уживање људских права и равноправно суделовање у друштвеном животу. ИЗВОР: ТАНЈУГ https://www.pouke.org/forum/topic/22731-%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81-%D1%98%D0%B5-%D0%BC%D0%B5%D1%92%D1%83%D0%BD%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%BD%D0%B8-%D0%B4%D0%B0%D0%BD-%D0%BE%D1%81%D0%BE%D0%B1%D0%B0-%D1%81-%D0%B8%D0%BD%D0%B2%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%B4%D0%B8%D1%82%D0%B5%D1%82%D0%BE%D0%BC/?p=757950

У пропутовању кроз Србију, отац Раде није могао а да не посети Епископа ваљевског Господина Милутина, под чијом је пастирском палицом у Аустралији служио Богу више од три године, у време када је Епископ Милутин био Епископ Епархије аустралијско-новозеландске. Због великог залагања на оснивању Колеџа Светога Саве у Сиднеју, Епископ Милутин одликовао га је напрсним крстом. Његове заслуге су велике и на пољу парохијског деловања, рада са омладином и одраслима и рада на украшавању унутрашњости храма. У резиденцији Епископа Милутина, прота Раде је у домаћој атмосфери, наздрављајући онако како то Срби чине, провео једно пријатно поподне разговарајући и присећајући се времена када је Владика Милутин био у Аустралији. Православље Србије и Ваљева прота Раде је доживео на најбољи могући начин у друштву Епископа Милутина који му је приближио домаћи дух наше вере. Видевши капелу Светог Јована Крститеља у Двору Владике Милутина, као и друге светиње, прота није скривао своје одушевљење фрескописом и другим лепотама. Када се томе дода и лепо осећање које је доживео у присуству браће у Христу, овај Божији дан, као ново искуство православља, прота Раде ће понети у Аустралију, и надамо се, пренети нашим Србима на том континенту. Саша Максимовић, ђакон Извор и фотогалерија: Епархија ваљевска

Овај духовни подвиг у виду лепе књиге издала је Епархија шабачка у Шапцу 2012. године. Садржај ове књиге су јединице објављене у сабраним делима епископа Николаја, издаваним у организацији Епархије западноевропске, у Диселдорфу од 1976. до 1986. године. Био-библиографске јединице су поређане по годинама издања дела. Кад је у питању наслов на страном нјезику, првенствено на енглеском, аутор Протић доноси и превод на српском уз нека додатна појашњења. „Ова библиографија владике Николаја Велимировића, са малим изузетком, рађена је de vizo. Обухвата максимално могуће наше изворе; страни извори су коришћени само у извесној мери, јер су нам многи били недоступни, што значи да се тај посао мора наставити када се укаже могућност да се дође до извора“, каже аутор у уводу, протојереј Милисав Д. Протић. Овим делом је заокружен издавачки подухват Епископа Лаврентија. Наиме, требало је претходно објавити Николајева дела у петнаестак томова како би се тек на крају могла сачинити био-билиографија. Протић је, да поменемо, први главни и одговорни уредник патријаршијских новина, сада већ листа са традицијом и репутацијом, Православља. Такође, овај свештеник је вредно скупљао рукописе епископа Николаја Велимировића, сређивао их, фотокопирао, прекуцавао, јер је владика писао на обичној хартији писаним, читким словима како би свако могао да чита. Те рукописе је уручио епископу Лаврентију, тада западноевропском и аустралијском, са седиштем првобитно у Диселдорфу, који их је постепено, том по том, објављивао. Било је то у доба комунизма, тако да је у Службеном гласнику свака од њих била забрањена и, самим тим, није могла бити легално унета у земљу. Међу њима су Молитве на језеру, Религија Његошева, Охридски пролог, Мисионарска писма, Омилије на празнике, Омилије на недељна чтенија, Беседе под гором, Нове беседе под гором, Изнад греха и смрти, Касијана, Једини Човекољубац, Српски народ као Теодул, Вера Светих – Катихизис (првобитно на енглеском и касније преведан на српски), Духовна лира, да споменемо само нека дела која су постала класична. Дело пред нама наводи његове две докторске дисертације одбрањене у Швајцарској пре Првог светског рата, затим коресподенцију са значајним личностима, рецимо са научником Михаилом Пупином или чичестерским бискупом Белом, и низ значајних беседа о народним проблемима, богомољачком покрету и другим животним, горућим, егзистенцијалним и хришћанским проблемима. Овај највећи Србин после Светога Саве је имао нечувену социјалну интелигенцију. Знао је народне патње, болове, скривене ране и ожиљке, и био је невероватан видар душе. Обраћао му се и најобичнији свет и највећа српска, и не само српска, елита. Још 1914. године у Енглеској придобија јавно мњење, те ова земља стаје на страну Србије када се овај народ, са својим краљем и воловским колима, пео на своју Голготу прелазећи Албанију, на путу где цвета лимун жут. Обраћао се и возачима локомотива и посрнулима и палима, и радничкој класи, и где год је пролазио, носио је са собом јеванђељску реч, која је насушна потреба људском бићу. Његове беседе су биле јасне, речи бистре као изворска вода, а реч упућена народу била је реч упућена од срца срцу. Ничег ту није било од демагогије, лажних обећања. Имао је невероватан смисао за дух времена. Знао је шта доноси добро, шта доноси зло. И поред овог обимног рада, велика штета је за овог великана људског духа што није имао свог секретара као Гете. Наиме, Гете је знао да је његов секретар Екерман из дана у дан записивао силне и неухватљиве мисли и расуђивања овог генија и сва збивања око њега, његове разговоре, недоумице, размишљања. Ми, данас, овом немачком генију не можемо прићи без Екермановог дела, а владики Николају можемо прићи кад год то желимо, јер су његове речи - речи свечовека. За њега кажуда је најтајанственије догматске истине успео да изрази обичним речником! Његове мисли су дубоке као океан, а у њима има нешто крилато и лако, као у сигурном лету орла над литицама и врховима, кад кликће своју јеванђељску поруку која дуубоко потреса душу свих нас. Доказ тога је и ова књига. Дугујемо захвалност великом прегаоцу хришћанске духовне културе, проти Милисаву Д. Протићу на овом дару, јер је својим подвигом отргао од заборава дело великана, Српског Златоуста. Горан Раденковић професор Богословије Светога Саве у Београду Извор: СПЦ

Владика Иринеј је у свом кратком излагању поздравио присутне подсетивши их на православне вредности којима су ондашњи Срби били посвећени у борби за ослобођење давно окупираних територија, али је и упозорио на проблем данашњих генерација које нису у стању да у довољној мери идентификују те исте вредности, када се као друштво налазимо у сличном стању као пред Први балкански рат. Ђорђе М. Србуловић је присутне подсетио на сâм ток догађаја Кумановске битке, рекавши да су Турци 24 сата пре свог потпуног пораза заправо славили победу јер су погрешно проценили да се целокупна српска војска повлачи. - Десетине хиљада Турака је отприлике у ово време, тачно пре сто година, прослављало величанствену победу турског оружја и превласт Алаха над Исусом. Наиме, стигао је извештај Зеки-паше да су српске снаге потучене. Ситуација је, међутим, била сасвим супротна. Он је видео оно што је желео да види – рекао је Србуловић, истакавши да је Кумановска битка извојевана захваљујући вештини и храбрости теренских официра српске војске, будући да сама војска није имала никакву везу са врховном командом. У наставку излагања Србуловић се осврнуо на стање српске националне свести у то доба: - Никада се у историји нашег народа није десило такво јединство круне, Цркве, војске, народа, политичких странака.... Никада као тада није постојало такво одушевљење за борбу. Није био проблем како мобилисати људе већ је био проблем како објаснити прекобројнима да не морају у рат. Нико није желео да се врати кући; било их је срамота, па су у цивилу желели да буду што ближе војсци, пратили су је као комите. Желели су да буду део вредности која иде да освети Косово – истакао је Србуловић и закључио да је српски народ поделио судбину сопствене историје која је више митолошка него рационална. - Сваки пут када смо покушали да будемо рационални прво смо губили себе, па после и битке – закључио је он. Професор Слободан Антонић се у свом излагању осврнуо на поуке које се могу извући из тог времена. - Ми се данас према тим победама српског оружја односимо као да је то била нека нормална ствар. Међутим, Србија је 1912. године била друштво за које бисте пре рекли да нема никаквог изгледа да успе у својим амбицијама. Прво: Србија је са севера и југа била окружена са два непријатељска царства која су заједно имала двадесет пет пута више становника него она. Друго: тадашње српско друштво је било неразвијено, око 87% становништва су били неписмени сељаци. Треће: Србија је имала проблема са индустријализацијом, модернизацијом, па и демократијом – истакао је Антонић, додавши да поред свих тих чињеница које нису ишле Србији на руку треба имати у виду и ону да су скоро све велике силе биле негативно настројене ка српским циљевима, изузев Русије. Приметивши да су и поред свих тих проблема, међу њих убрајајући и тада присутно неслагање између различитих политичких странака, тадашњи Срби ипак били свесни шта је то заједнички општи интерес, професор Антонић је закључио да би се из свих тих чињеница много тога могло научити како се према општем националном интересу треба односити и данас. - Треба имати у виду да тадашње друштво није имало седамдесет година искуства Југославије. Данас многи из моје генерације имају подељен идентитет, код њих је још увек присутан јак осећај да је Југославија њихова земља. Не мислим да је то нешто лоше, просто тај догађај са Југославијом је уздрмао и поделио наш културни идентитет, тако да ми данас имамо у Србији људе који су не само Срби већ и Југословени, па су некад односи између Срба-Срба и Срба-Југословена и изразито непријатељски – приметио је Антонић, закључивши да су пре тог југословенског искуства готово сви Срби ипак имали друштво сагласности око националног идентитета и елементарних националних циљева. Ђорђе Вукадиновић је у свом излагању највише пажње посветио немару данашњих институција и медија када је обележавање оваквих догађаја у питању. - Данас је први дан Кумановске битке, на јучерашњи дан је српска војска ушла у Приштину итд. Тешко је описати величину тог успеха, који је бацио у шок не само Турску већ и све тадашње силе. Тек од Србије нико није очекивао да ће бити главна сила у Балканском рату, јер се највише очекивало од Бугара који су сами имали онолико војника колико сви остали савезници заједно – рекао је Вукадиновић, објашњавајући сличности и разлике између тадашње и садашње ситуације у Србији. - Ми смо последњих деценија научили да се гледамо у лажном, споља наметнутом огледалу, у којем сами себи изгледамо као мали, прљави, ружни, зли. Део те матрице која нам се натура преко разних медија (и наших, а нарочито страних) свако од нас је свесно или несвесно усвојио. То се зове аутошовинизам. То је до те мере ушло у нас да често можемо да чујемо да нигде није као код нас, да смо најгори и томе слично, али то, наравно, најчешће није тачно. Оно што је битно јесте до које мере ми прихватамо такву искривљену, карикатуралну слику о нама – истакао је Вукадиновић, приметивши да обележавање неких позитивних тековина нашег друштва, попут Балканских ратова и Кумановске битке, циљано немају довољно простора у нашем културном и медијском простору. - Уместо прославе ослобађања Старе Србије ми данас на телевизији гледамо „Сулејмана“, „Малу невесту“, свакакве ријалити-шоу програме којима се залуђујемо. Мислимо да се уз њих одмарамо, а заправо трујемо свој мозак, мозак наше деце и земље. Ту су и неке кладионице и сличне ствари, које су само део цивилизације преваре на чијем ободу живимо – закључио је Вукадиновић, додавши да су млади данас обманути и онемогућени за било какву врсту креативног рада, тако да постаје готово несхватљиво да би данас могао успешно да се спроведе и делић онога што су наши преци остварили пре сто година. Вукадиновић је своје излагање ипак завршио у позитивном тону: - Сви знате песму „Наши дани“ Владислава Петковића Диса. Знате њене сурове стихове, знате како он описује тадашње стање нашег народа, а песма је из 1910. године. Сви знамо и за духовите, али болне сатире Радоје Домановића из тог периода. Позитивно је то што је српски народ после таквог стања које су они описивали смогао снаге за такав трзај којим је изнео Балканске ратове. Он то можда може и данас. Ја ту видим неку наду и за нас – закључио је Вукадиновић. После излагања учесникâ трибине уследила су питања присутних у којима су углавном тражени одговори на то како би друштво требало да се односи према различитим негативним утицајима којима је изложено, на шта су учесници констатовали да је потребно да се свако понаособ бори у сопственој породици за духовно здравље пре свега најмлађих чланова и да о њима посебно брине, јер су се млади нашли у изразито непогодном положају због лошег стања у готово свим аспектима живота: од угроженог социјалног положаја, преко медија, до образовног система који је данас чешће резултат политичко-економских договора него науке. Марко Радовановић Нова српска политичка мисао 24. октобар 2012. Извор: Епархија бачка

У Русији је предложено да се прихвате нова законска ограничења, која су преписана са западних закона и која су утицала на смањење нивоа употребе никотинских производа. Сагласно новом закону биће ограничена реклама производа од дувана, забрањено пушење на јавним мјестима и повећане акцизе на цигарете за два пута. Највише стопе пушења су у земљама Источне Европе, гдје је једини изузетак Румунија, због увођења жестоких противдуванских закона. Американци се на овој пушачкој листи налазе у средини са око 1000 цигарета по становнику годишње, као и Израелћани, Аустралијанци и Исланђани. Жути народи су такође велики пушачи. И код њих ниво употребе цигарета прелази 1 700 цигарета годишње по глави. Сагласно подацима, што је земља сиромашнија тим води здравији начин живота. У земљама Африке, јужне пустиње Сахаре и Јужне Азије ниво употребе дуванских производа је најнижи: у Индији је то 96 цигарета годишње, а у Етиопији чак упола мање. Правмир.ру

Извор: СПЦ

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа милешевског г. Филарета, уз подршку Друштва српских домаћина и Општине Пријепоље, 13. и 14. октобра 2012. године у манастиру Милешеви на најсвечанији начин прослављена је стота годишњица ослобођења Старе Србије од турске власти. У наставку доносимо део беседе коју је овом приликом изговорио протојереј-ставрофор Марко Папић, парох бродаревски. Ваше Преосвештенство, високопреподобни и високопречасни оци, високопреподобна мати игуманијо ове свете обитељи са сестринством, уважена господо академици и професори, господине председниче Друштва српских домаћина, чланови Друштва, културни и јавни посленици, драга браћо и сестре, помаже Бог! Сабрали смо се данас у овој древној светињи, и на овај недељни васкрсни дан, да прославимо својеврсно васкрсење српске слободе, које се неуморно ишчекивало скоро пет стотина година. Сабрали смо се пред гробом духовног оца српског народа, Светога Саве, који је сваком правом Србину био у свима невољама утеха, у свима тугама радост, у свима патњама сапатник, у свима гресима избавитељ, а његове чудотворне мошти преко триста педесет година за Србе су биле непресушни извор сваког племенитог надахнућа, сваког еванђелског прегнућа, сваке еванђелске ревности, еванђелске вере, љубави, наде, утехе, радости, окрепљења. Сабрали смо се да бисмо се сетили славних предака својих који пре тачно сто година животе своје положише да би нама, њиховим потомцима коначно засијало сунце слободе, сунце правде и љубави. У догађају ослобођења Старе Србије, врхуне се речи Светог владике Николаја Српског који нам благовести: „После сваке ноћи неправде рађа се Христос као Сунце Правде; после сваког мрака тираније рађа се Христос као Сунце Слободе; после сваког мрачног страха од смрти рађа се Христос као Сунце Живота; после сваког тамног страдања од лажи и насиља рађа се Христос као Сунце Истине и Љубави.“ Полажући на бранику Отаџбине највредније што су имали, животе своје или, боље речено, душе своје, српски јунаци испунише заповест Христову коју је Он дао ученицима својим: “да љубите једни друге као што Ја вас љубим. Од ове љубави нико нема веће, да ко душу своју положи за пријатеље своје” (Јн. 15, 12–13). Овом заповешћу Христос нас учи да своју љубав увек проверавамо Његовом, еванђелском љубављу, која се непрестаним подвигом и трудом стиче и исто тако се увек чува светом, божанском и радосном. Само таква љубав је највећа љубав, љубав која подразумева жртвовање душе своје за пријатеље, за ближње. То је љубав Христова, љубав саможртвена, која је увек спремна да се жртвује за све што је узвишено, божанско, еванђелско, национално. Таквом љубављу живели су српски војници – јунаци, који су животе своје, душе своје дали, знајући шта дају и зашто их дају. Да је тако, сведочи нам и норвешки пуковник Ангел Христијан, који је у својој књизи од заборава сачувао његово одушевљење српским народом и српским војником. Он овако казује: “Ми смо видели да је то један миран народ, који влада собом и који је родољубив. Ми смо у њима (Србима) открили најбоље војнике света, храбре, послушне, трезвене, издржљиве, који радо дају свој живот за своју земљу, за своју браћу и за велику националну идеју.” Да је тако, сведочи нам и Љубомир Ковачевић, велики српски историчар и академик, који је након чувене Кумановске битке, сам у посебном вагону, допратио у престоницу тело свог јединца сина, Владете, који је положио свој млади живот за ослобођење Старе и Јужне Србије. У својој краткој надахнутој беседи он је рекао: “Сине, пет стотина година српски народ је чекао да ослободи Косово, и дочекао га је. Ти си пао у рату за ту свету ствар, и ја сам поносит што сам као отац данас у стању да те свесно и са поносом жртвујем идеалу за који сам и сам живео. Сине, ја не плачем, ја се поносим тобом, јер ти си био са витезовима који су после векова страдања дошли да својом смрћу спасу животе милионима других. Иди спокојно пред престо Вечнога и кажи радосно Душану и Лазару, кажи свима косовским мученицима: да је Косово освећено. Однеси им глас наше радости и буди им весник једног бољег доба за цело Српство!” Ових неколико реченица, драги моји, описују дубину и ширину српског етоса, те златне нити уткане у биће нашег народа. Зато и не чуде једнодушност и једномислије које је владало међу свим слојевима тадашњег српског друштва: и сељаци, студенти, песници, научници, државници, сви сложно, раме уз раме, надахнути најпре косовским Видовданом, али и Орашцем и Таковом, крећу у одлучујући бој за Крст часни и слободу златну, да испуне најсветију људску дужност: тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права! А отоманска тиранија је била заснована на друштвеном, националном и верском угњетавању поробљеног српског народа. Срби су били обесправљени, насилно су исламизирани, расељавани, набијања на колац и многа друга зверства била су лајтмотив у петвековном невремену. Из године у годину, из века у век, положај Срба бивао је све тежи и тежи. Са својим народом страдала је и Црква. Српске светиње су рушене, спаљиване, помунарене. Управо је Милешева страдала неколико пута, ови неосликани зидови светиње које видите живе су ране њене, и сведочанство великог страдања њеног. Само у овом делу Старе Рашке порушено је седамнаест манастира, а међу њима и Давидовица, Куманица, Дубница, Ораховица у Мажићима, Довоља, Пустиња и многи други. Већина манастира је обновљена, а своју обнову у рушевинама још сањају манастири Заступ, Мили и Житин. Овакве околности су чиниле живот неподносивим и допринеле су да се српски народ тргне из кошмара и започне борбу противу угњетача. Народ жедан и гладан слободе и мира, подиже буне и устанке, започиње ратове. Велики допринос уобличавању националних ослободилачких идеја дала је управо Српска Православна Црква и њени свештеници као главни проносиоци тих идеја кроз многострадални народ. Поменимо хаџи Рувима, проту Матеју Ненадовића, игумана Мелентија Стефановића, архимандрите Нићифора Дучића, Гедеона Марића и Прокопија Бујишића, свештенике Јевту Поповића, Чедомира Чакаревића и незаборавног попа Милосава Поповића из Страњана под Јадовником, тог страњанског мученика, у чијим се страдањима огледају страдања и патње свеколиког српског живља у овим крајевима. Зато се ми данас сећамо не само ослободиоца Старе Србије, већ и свих оних који су у свим ратовима од Косовског боја до данашњих дана храбро положили животе своје за слободу земље своје и свога народа. Многобројне године и векови ропства и патње, неправде и недосањане слободе, кључали су, кључали и прокључали у херојској и неустрашивој генерацији Срба с почетка друге деценије двадесетог века пробудивши у њој дамаре најискренијег и најдубљег патриотизма, који је поведоше у свети бој, који ће поробљеној браћи донети слободу, бољи и у сваком погледу напреднији живот. А када се са овако чистим намерама крене у свети бој, циљ је само један – ослобођење, и ништа друго, и ту нема места освети, злотворењу. Сетимо се само Наредбе Врховног команданта војсци за рат против отоманске власти. У њој наш велики краљ Петар Први, између осталог, наређује: “…Тамо нас, војници, чекају наша рођена браћа. Тамо нас чекају и сви они, који су жудни слободе, мира и реда. Тамо ћете наћи не само Срба, него и Арбанаса, разне вере. Који се од њих не буду придружили Турској, а нас пријатељски прихвате, њих не дирајте, ни њихову чељад, ни њихове домове, ни имања. Нека вам, војници, буде вођа ова велика и светла реч народна: Душманину рат, пријатељу брат. Брат је мио које вере био”. Ето каквог смо Краља имали, незлобивог, неосветољубивог, који чињаше само оно што је добро и праведно пред Господом. Такве Господ љуби, таквима Господ и помаже. Господ беше “застава његова” која га је водила до коначне победе. Краљ Петар беше најсличнији Исусу Навину који је увео Израиљски народ у Oбећану земљу, и коме се Господ јавио рекавши му: “Буди слободан и храбар, јер ћеш ти предати томе народу у наследство земљу за коју сам се заклео оцима њиховим да ћу им је дати. Само буди слободан и храбар да држиш и твориш све по закону који ти је заповедио Мојсије, слуга мој, не одступај од њега ни надесно ни налево, да би напредовао куда ти хоћеш” (ИНав. 1,6–8). А наш возљубљени Краљ Петар беше слободан и храбар, одлучан и неустрашив, упоран и истрајан у Божијем закону и животу по Божијој вољи и због тога је напредовао. И ето, српски Исус Навин улази у српски Јерусалим, на Косово и Метохију и доноси слободу народу своме и Божијем. И након стотину година ми се сећамо ове славне српске епопеје, сећамо се јунака, витезова без мане и страха, сећамо се Краља који је испунио свету дужност коју је његов бесмртни деда започео. Овај догађај је, по речима проф. др Славенка Терзића, “лекција из истинског родољубља, сјајна илустрација дубине историјске свести и ширине гледања претходних српских генерација…” Протојереј-ставрофор Марко Папић, парох бродаревски 14. октобра 2012. године, у манастиру Милешеви Извор: СПЦ

У име Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила, митрополит Иларион је уручио је г. Чепурину захвалницу као признање за његов рад за добробит Цркве Христове поводом његовог шездесетог рођендана. У току разговора који је протекао у пријатељској атмосфери, расправљало се о различитим аспектима руско-српских односа. На крају разговора, митрополит Иларион је госту поклонио примерак књиге У служби Цркви - У сусрет 65. годишњици Одељења за међуцрквене безе Московске Патријаршије. Извор: Московска Патријаршија

ВИДЕО: Убиство и сахрана Александра Првог Карађорћевића Одавање почасти на Опленцу Одавањем државних и војних почасти у Цркви Светог Ђорђа на Опленцу ће бити обележена 78. годишњица смрти краља Александра Првог Карађорђевића, саопштио је владин Одбор за неговање традиција ослободилачких ратова Србије који организује церемонију. Том приликом, ловорове венце на саркофаг краља положиће представници Министарства рада, запошљавања и социјалне политике, Министарства одбране и Војске Србије, Општине Топола, већег броја градова и општина у Србији, као и удружења грађана опредељених за неговање традиција ослободилачких ратова Србије. Церемонија одавања државних и војних почасти, како је наведено у саопштењу, почеће у 11.30. На пут у Француску југословенски владар је кренуо са железничке станице Топчидер возом до Косовске Митровице, а затим аутомобилом преко Цетиња, где је краљ Александар посетио кућу у којој је рођен. Из луке Зеленика је разарачем Југословенске краљевске морнарице "Дубровник" испловио за Француску. Француска је приредила величанствен дочек Краљу Александру о чему сведоче и филмски записи на којима је забележена читава посета, од уласка у марсељску луку југословенског брода до атентата који се одиграо двадесетак минута касније. У уторак, 9. октобра 1934. године, тачно у 16 часова краљ је напустио палубу југословенског разарача и наставио моторним чамцем до Белгијског кеја. Званичан дочек по протоколу био је предвиђен у Паризу, где је требало да га дочека председник Републике, док су га у Марсељу дочекали министар иностраних послова Луј Барту и генерал Жозеф Жорж, члан Високог ратног савета. Свечана поворка је нешто иза 16 часова кренула из луке и упутила се према центру бурно поздрављана од великог броја грађана Марсеља. Када су краљева кола стигла на трг испред палате Берзе, око 16 часова и 20 минута, један човек искочио је из гомиле, носећи у десној руци букет цвећа и на француском викнуо: "Живео краљ"! Изненада је скочио са десне стране на папучицу аутомобила, одбацио букет цвећа и из револвера испалио више хитаца у правцу краља. Француски пуковник Пиоле, који је био најближи догађају, са коња је сабљом убицу оборио на земљу. Атентатор је и у паду, са земље, наставио да пуца на све око себе. Затим су два полицајца испалила неколико хитаца у атентатора, који је већ био оборен. Краљ је лежао непомичан на задњем седишту аутомобила, министар Барту је био погођен у десну надлактицу, а генерал Жорж погођен је са више зрна у грудни кош, надлактицу и стомак. Због гужве на улици, аутомобил са рањеним краљем милео је до полицијске станице, где је краљу пружена прва помоћ. Међутим, лекари ништа нису могли да учине јер су ране биле смртоносне. Неколико минута после 17 часова краљ Александар Први Карађорђевић издахнуо је не долазећи свести. Министар Барту превезен је у операциону салу болнице "Божји дом" где је издахнуо. Тешко рањен генерал Жорж успешно је оперисан. Атентатор, Владимир Георгијев Керин, звани Владо Черноземски, погођен са више метака у тело, исечен ударцима сабље и линчован од гневне масе. Пребачен је у канцеларију марсељске службе безбедности, где је и умро. Испраћај од Сплита до Опленца Ковчег са телом убијеног југословенског краља је, истим бродом којим је отпутовао Француску, најпре стигао у Сплит, а потом је транспортован специјалним возом, преко Загреба, у Београд. Краљ Александар је сахрањен 18. октобра на Опленцу у задужбини његовог оца Петра Првог Карађорђевића. Стотине хиљада људи целим путем је одавало почаст убијеном владару, а у станицама где је воз стајао интонирана је, троделна, југословенска химна (Боже правде–Љепа наша–Напреј заставе славе). Права верзија трагичне судбине краља Александра, који је био стуб јединствене државе јужних Словена и новог европског поретка на југоистоку Европе, остала је неразјашњена. Mноги историчари и познаваоци тог времена тврде да иза атентата стоје тајне службе земаља које су тежиле ревизији Версајског поретка (Италија, Немачка, Мађарска), док су извршиоци били чланови усташке организације коју је предводио Анте Павелић и чланови пробугарске струје ВМРО. Извор: РТС

Поводом најављиване изложбе фотографија Ecce Homo, којом се скрнави лик и дело Божијег миљеника и посланика Исуса – Исаа, Мешихат србијански Исламске заједнице Србије даје следеће саопштење за јавност: Полазећи од Кур'анског става да верници верују у све Божије посланике и не праве разлику између њих, Исус – Иса, мир Божији с њим, Божији миљеник – Помазаник, светиња је верника муслимана као и хришћана. Узори верникâ не смеју и не могу бити предмети фикција које су супротне њиховим стварним животима и улогама у друштву; то није уметност нити слобода говора, то је свесно и јасно вређање верникâ и вере. Муслимани се осећају једнако повређеним скрнављењем лика Исусовог као и када је то чињено са ликом Мухамеда благословљеног. Стога се овим придужујемо реаговању Његове Светости Патријарха српског и покрета ''Двери''. * Искрено се, у име Информативне службе Српске Православне Цркве, радујемо овом изразу верничке солидарности наших суграђана муслимана у Србији. Наша Информативна служба је, са своје стране, такође увек била солидарна са муслиманима кад год су, било где у свету, била вређана њихова верска осећања и извргавано порузи оно што је њима свето. Извор: СПЦ

Посмртни остаци кнеза Павла, кнегиње Олге и кнежевића Николе Карађорђевић, ексхумирани 28. септембра на гробљу "Боа-де-Во" у Лозани, пренети су у Саборну цркву у Београду. Нешто пре 18 сати припадници Гарде, свечане јединице Војске Србије, у присуству бројних грађана и уз звуке химне "Боже правде" унели су ковчеге са посмртним остацима кнеза Павла, његове супруге и сина у Саборну цркву са које су се огласила звона. Церемонији су присуствовали ћерка кнеза Павла и кнегиње Олге принцеза Јелисавета Карађорђевић са породицом, председник и премијер Србије, Томислав Николић и Ивица Дачић, патријарх Српске православне цркве Иринеј, као и принц Александар Карађорђевић са породицом. Посмртни остаци кнеза Павла, који је после атентата на кнеза Александра Првог Карађорђевића био намесник од 1934. до марта 1941. године када је отишао у изгнанство, као и кнегиње Олге и кнежевића Николе Карађорђевића. Посмртни остаци ће у Саборној цркви бити изложени наредна 24 сата, а потом сахрањени у крипти Цркве Светог Ђорђа на Опленцу, породичној цркви Карађорђевића. Свечани испраћај за Опленац почиње сутра у 17 часова. Сахрана ће, према најави Организационог одбора за пренос посмртних остатака чланова породице Карађорђевић, бити организована уз највеће државне почасти у суботу, 6. октобра, тачно у подне. Кнез Павле Карађорђевић рођен је у Санкт Петербургу 1893, а преминуо је 14. септембра 1976. године у Паризу. После убиства краља Александра Првог, у Марсељу 9. октобра 1934, постао је кнез-намесник Краљевине Југославије, уместо малолетног Петра Другог. Потписник је Тројног пакта са силама Осовине, 25. марта 1941, што је довело до масовних демонстрација у Београду којима је пакт одбачен, а Краљевина Југославија ушла у рат који је после 12 дана изгубила. Чин општенационалног помирења Председник Србије Томислав Николић рекао је да је његова дужност била да човека који је водио ову државу поштује зато што је "све то Србија, била она монархија или република". "Све је то уткано у историју и судбину наше државе. Мислим да је ово наш дуг према Карађорђевићима не само зато што су Карађорђевићи, него и према кнезу Павлу зато што је он у то време био регент – на известан начин председник државе", рекао је Николић. Влада Србије настојаће да врати и посмртне остатке краља Петра, и поред тога што "постоје извесни проблеми са Сједињеним Америчким Државама", рекао је Николић, који је и председник Одбора за повратак посмртних остатака чланова породице Карађорђевић у Србију. Повратак посмртних остатака кнеза Павла, кнегиње Олге и кнежевића Николе Карађорђевића је велики дан за Србију и чин општенационалног помирења, рекао је премијер Ивица Дачић. "Ово је показатељ односа државе према династији Карађорђевић и није време да указујемо на то да ли су неки поступци били исправни", рекао је Дачић и поновио да је одата почаст свим Карађорђевићима. Премијер је истакао да је повратак посмртних остатака породице Карађорђевић из Лозане чин општенационалног помирења и закључио да је то био и дуг према Карађорђевићима, али и према Србији да, како је нагласио, сва њена деца почивају у отаџбини. Извор и видео снимци на линку Радио Телевизија Србије

Агитатори радикалнијег облика ислама сматрају да је на Косову потребно верско буђење, то јесте вехабизам, деобандизам, као и други екстремни правци ислама, наведено је на интернет страници овог института. Хуманитарна организација “Рама” (Милост), која делује у Болтону и Лестеру, у Великој Британији, а прати радикално деобандско тумачење ислама које је инспирација талибанима, преусмерила је своје фондове на Косово. Телевизијска станица “Мир”, која ради по директивама из Индије, Саудијске Арабије и Дубаија, под покровитељством фундаменталистичког исламистичког проповедника Закира Наика, покренула је 12-часовни програм на Косову, пренели су медији у БиХ. Све указује на то да је улазак на Косово ове телевизијске станице која свакодневно емитује програм на албанском језику од 9.30 до 22 часа, заправо нова кампања јужноазијских исламиста да створе упориште међу балканским муслиманима. Поруке са ове телевизијске станице су радикално вехабијске и њима се на агресиван начин вређају суфистички, шиитски и нерадикални сунитски муслимани, као и Јевреји, хришћани и Хиндуси. Координацију ТВ станице “Мир” на Косову води локални Центар за исламске студије, који постоји једино на интернету и путем телевизије. Осим Наикове пропаганде, телевизија емитује академске студије и фатве. Центар није објавио имена својих званичника или финансијера, осим Закира Наика. Организација “Рама” подржавала је радикалног свештеника Кастриота Дуку алијас Џемала Дуку који је, пре него што је протеран са Косова у Албанију 2010. године, оформио верски комплекс и програм за сирочад у косовском селу Марина, недалеко од Србице. Умерени муслимани из околине Србице (Скендераја) прикупили су 6.000 потписа за затварање Дукиног комплекса у којем, како наводе, девојчице приморавају да носе зарове и хиџабе, као што то чине следбеници вехабизма. Канал ТВ “Мир”, путем сателита, емитује програм углавном на енглеском и урду језику. Како наводи Гејтстон универзитет, Закир Наик је лекар, без икаквог исламског верског образовања, а хвалио је тероризам који је упражњавао Осама бин Ладен. Њему је 2010. године забрањен улазак у Британију, а у више наврата укидана му је виза за Канаду. “Мир” емитује и интервјуе на албанском језику са виђенијим муслиманима на Косову, који су под утицајем вехабизма. Ова телевизија емитовала је и учења Сабрија Бајгоре, кога је за главног имама на Косову именовао Наим Трнава, врховни вехабијски лидер на Косову од 2003. године. Бајгора је био у средишту неколико контроверзних инцидената у исламској заједници на Косову. Гејтстон институт за међународну политику наводи пример из 2011. године, када су професори са много умеренијим тумачењем ислама осудили поступке Трнаве, Бајгора и још двојице муслиманских вођа. Професори су после тога без икаквог разлога отпуштени са Факултета за исламске науке на Косову. У марту 2012. године Бајгора је са места имама џамије у Качанику на северу Косова уклонио умереног Муслијуа Вербанија. Подршку свргнутом имаму пружило је више од 1.800 локалних муслимана који су протестовали, захтевајући његово поновно именовање. У јулу 2011. године, уз телевизијску станицу “Мир”, Центар је објавио снимке макета вехабијске “мега џамије” у Приштини, као пандана великој римокатоличкој цркви, која се гради у централном делу града и посвећена је Мајци Терези. Бројни Албанци кампању за градњу “мега џамије” сматрају провокацијом екстремиста. Извор: Блиц

- Можда неки мисле да је боље бити мртав него сиромашан, можда се криза доживљава као паника у којој је опстанак могућ само на покретању великих послова. Ја мислим да би Србија имала много више користи када би се засадило милион хектара шљива, крушака и вишања и тако добила већа шанса да се преживи, него што се фирмама за које не знамо ко иза њих стоји отвара простор за тобожње испитивање - каже за “Блиц” Емир Кустурица, редитељ који је изградио етно-село Дрвенград у Мокрој Гори. Истраживања никла би се, како је пре неки дан најавио Милан Бачевић, министар природних ресурса, рударства и просторног планирања, обављала на три локације. На подручју Тополе, где су радови у току, на граничном појасу између Врњачке Бање и Трстеника и на потезу између Мокре Горе и Републике Српске. министар рударства Милан Бачевић Не желећи да открије о којој је компанији реч, Бачевић је рекао да она поседује права за истраживање никла у Србији и да је до сада завршила велики део истраживања, а у поступку је откупа нове документације за друге истражне терене у Србији. Бачевић је подсетио да Србија нема ниједан отворени рудник никла и да та компанија жели да и производњу и прераду никла организује у Србији. Емир Кустурица верује да “концепт нове српске владе није губитнички, а посебно не окренут против здравља њених грађана”. Он, ипак, упозорава. - Најневинији поглед на постојеће руднике никла, а таквих у свету има много, може и преко интернета да вас доведе до поражавајућих резултата по здравље људи који живе у околини тих рудника. Ако се експлоатација започне у Аранђеловцу, у Љигу више нема живота. Када се закопа лопата у Мокрој Гори и када се острашћено десетине милиона долара зараде на никлу, више неће бити ни Златибора, али ни Ужица - каже Кустурица. Извор: Блиц online