Претражи Живе Речи Утехе

Sveti oci kažu da se treba svakodnevno sećati smrti i time se čuvati greha. Neki monasi su u svojim kelijama čuvali svoje sanduke, a neki čak i lobanje davno upokojene braće u Hristu. Pazili su da nikada ne smetnu sa uma da naredno jutro možda neće dočekati. Sa druge strane, život je najvredniji dar Boga čoveku. Treba blagodariti Bogu za njega i za svaki dan koji nam podari na ovom svetu. Život treba slaviti. Hrišćanin mora da ima radost. Logički gledano, ovde nema protivrečnosti, ali su raspoloženja suprotna. Ne znam kako da ih pomirim. Skoro sam napisala jednom forumašu da kada upadnem u to raspoloženje, osećam potrebu da gledam ili čitam sadržaje u skladu sa sećanjem na smrt. Rekao mi je da se okrenem sadržajima koji slave život, ali osećam da su nespojivi. Kako vi mirite ova dva suprotstavljena raspoloženja?

Književnica izgubila višegodišnju bitku sa opakom bolešću. Kako portal Pink.rs saznaje ovog popodneva je u Beogradu preminula književnica Isidora Bjelica. Ona se godinama borila sa opakom bolešću, o čemu je često pisala kroz svoje knjige, ali i o čemu je redovno govorila u javnosti. FOTO: PINK.RS Ovu inforamciju za njene medije potvrdila je Isidorina sestra, a kako portal Pink.rs saznaje Isidora je preminula u stanu svojih roditelja na Novom Beogradu. FOTO: INSTAGRAM.COM/ISIDORA BJELICA

Dušanova majka se obesila, progonjena traumom koju nije mogla da prevaziđe, otac se teško razboleo, postao invalid i preminuo, sestra ostala da živi sa uspomenom i tugom, dok postoji... Iskrsne mi pred ovim danom jedan razgovor. Kao i svaki roditelj, teme smrti sam morao da se neminovno dotaknem pred ozbiljnim pubertetskim pitanjem izazvanim odlaskom bliske osobe: „Šta osećaju ljudi dok umiru?“. Dugo sam tražio odgovor, „ne znam“, rekao sam, „valjda zavisi od toga kako umiru, gde, od čega, koliko su stari kad se to desi… Mislim da najveći broj ljudi ne zna ili ne želi da prihvati da upravo umire“. Izgovarajući te reči, znao sam da ne zadovoljavam tinejdžersku dilemu pred tako ogromnom temom. Setim ih se danas, kad mogu da to pitanje proširim: a tek kad umire dete, pod batinama, na trotoaru, napadnuto od čopora malo starijih dečaka, šta oseća to dete… Čist strah? Tugu? Samo bol? Jel ima uopšte te mašte koja to može sebi da predstavi ikako? Udarac boli. Puno udaraca donosi mnogo patnje. A smrt od batina je strašna, ponižavajuća, najgora moguća. Skoro da ne postoji mučniji način umiranja od izdisaja na pločniku, pod šutiranjem i batinama. I još kad si dete, od tek 13 godina, nevino, nedužno. Još uvek mogu da se dobro setim oktobra 1997. godine. Šta sam radio u to vreme, gde sam išao, s kim… Bila je to neka tek malo bolja godina u toj previše lošoj deceniji, rat u Bosni se završio, huškačka histerija kroz medije se kao bila slegla, na beogradskim ulicama više nije bilo svakakvih uniformi i oružja, delovalo je da je jedna ogromna teskoba ostala negde iza nas… Kako smo naivni bili samo. Radeći u kancelariji na Vračaru, često sam pešačio Njegoševom i dobro se sećam radnje na ćošku sa Beogradskom. Zapamtio sam je, između ostalog, što je radila i noću jer se često dešavalo da na poslu ostanem dugo i onda bih tu svratio za poneku sitnicu u vreme kad sve drugo usput nije bilo otvoreno, ali, i zbog ekipe koja je tu često gluvarila. Skins klinaca koji su često uveče stajali ispred, pili pivo i posmatrali prolaznike. Nisam ih nikad percipirao kao neku opasnost niti čak neprijatnost, nisam razumeo da nose neku opasnost u sebi, čak ni na nivou ulične čarke. Odrastajući u Beogradu osamdesetih i ranih devedesetih imao sam prilike da se više puta obrem u lošim situacijama i znao sam relativno pouzdano kako mogu da izgledaju oni sa kojima su šanse za problem prilično velike, i bio sam siguran da namrštene klince obrijane do glave ni u jednoj opciji ne vidim kao pretnju. Doduše, eto mene u to vreme sa 30-ak godina, 92 kilograma i već nekoliko godina u sali kik boks kluba gde se teško i ne baš pomirljivo vežbalo. Dušan Jovanović je imao 13 godina, bio je dete, mali detlić iz dvorišta u Beogradskoj. On nije bio velik, krupan, jak. Za njega je grupa ispred prodavnice značila opasnost. Smrtnu opasnost. U vreme dok sam ja sedeo i radio par ulica dalje, u sumrak tog 18. oktobra 1997, njega su sačekali i ubili, od batina, udarajući ga i gazeći tako malog. Dete. Tako, što je Rom. I onda su to malo telo iz koga je život već izašao kad mu je udarcem čizmom slomljen vratić, još tukli metalnim olukom odvaljenim sa susedne kuće, iz obesti, iz demonske strasti, iz nekog poriva koji normalni ljudi ne mogu da sebi predoče kao što ne mogu da predoče ni to šta misli i oseća onaj koji upravo umire, taj jedan dečačić, mali detlić iz obližnjeg dvorišta u Beogradskoj, umlaćen, prebijen, slomljen, zgažen. Jer je bio Rom. Te ogavne jesenje večeri pre dugih i davnih 22 godine. U 22 godine stane mnogo toga, prođu epohe, iščeznu imperije, stvore se nove, čitav svet se globalno promeni, u toliki period stane čitavo jedno poglavlje istorije. Pre 22 godine, nije bilo interneta, mreža, virtuelnog, govana raznih, nije bilo ko zna čega još sa čim se danas život čini nemogućim. Ali je bilo nasilja. Mnogo nasilja. Nasilje koje smo viđali godinama pre toga sa televizora bilo je ubilačko nasilje iz Vukovara, Gospića, Prijedora, Sarajeva, Mostara, iz tih nekih gradova gde su ljudi uzeli oružje i počeli besomučno da ubijaju one do sebe zato što su bili – „drugačiji“. "Drugačijost" je postala najopasnija osobina koju je neko u to zlo vreme na Balkanu mogao da ima. Biti drugačiji značilo je da ćeš opako nastradati prijatelju, samo kad bude tvoj red da naiđu oni od tebe drugačiji, da ih bude više, da budu uvereni u ispravnost svoje drugačijosti u odnosu na tvoju i da imaju konsenzus u toj formaciji da sa tobom i tvojom drugačijošću nešto treba da urade. Zlo i ubilačko, naravno. Bio ti civil iz Vukovara, vojnik JNA u Lori, žena iz sela u Bosni, ko god. Ili, tek i samo, mali Rom iz centra Beograda. Mnogo je smrti prošlo beogradskim ulicama i pre, i posebno posle, 18. oktobra 1997. godine, i od tad smo se nagledali svega. Smrt Dušana Jovanovića je imala svoj odjek tada kad se desila, mediji su izveštavali o tome, ubice su pronađene i procesuirane, i do sada su već odavno izašle iz zatvora. Zakon i sud su rekli da ih je bilo dvojica, iako je bilo puno tvrdnji da je čopor ubica brojao znatno više ruku i nogu koje su tukle, ko će ga znati, zemaljska pravda je zadovoljena, i to je to. Ništa dalje, ništa više. Ponekad se na godišnjicu pojavi neki tekst o samom događaju, kako je dete Dušan Jovanović izašao iz bezbednosti sobe i dvorišta u kome je živeo, da kupi „koka kolu“ u toj prodavnici na ćošku, mrestilištu velikih belih ajkula koje su stajale i čekale da rastrgnu plen, dete koje će vođeno željom da popije sok, nevino, sa očima izvan svake strave, zagaziti u smrtonosne vode. Neposredno nakon zločina javnost je proključala ogorčenjem i besom, delovalo je da je surovo ubistvo deteta kap koja je prepunila čašu mnogih ljudi prethodno primoranih da punih sedam godina gledaju orgiju mržnje, pozivanja na nasilje i, na kraju, i samo nasilje, koje se do juče dešavalo tamo negde, preko Drine i Save, i koje je, odjednom, prikazalo svoje strašno lice na ćošku Njegoševe i Beogradske ulice, na Vračaru, tu, tik uz nas. O tome šta se posle dešavalo, o toj daljoj stravi koja se nije okončala ubistvom, povremeno su pisale novine, gotovo kao svojevrstan kuriozitet: majka deteta se obesila, progonjena traumom koju nije mogla da prevaziđe, otac se teško razboleo, postao invalid i preminuo, sestra ostala da živi sa uspomenom i tugom, dok postoji. Jedan od ubica je dao neki intervju, izrazio kajanje, ne znam, nikada nisam imao snage da to čitam, niti me je zanimalo šta je imao da kaže. Danas je to čovek od nekih četrdesetak godina, negde živi, možda ima decu, šta god, i to je to. Nikad nisam mogao da se stavim u ulogu sudije u ovom slučaju, i da pokušam da stvari „sagledam“ i „sklopim sliku“. Od sekunde kad je javljeno šta se desilo, da je tik do naše kancelarije ubijeno dete od batina na trotoaru, nisam do danas mogao da savladam tu činjenicu, tu stravu čopora koji batina i gazi dečkića do smrti jer je taman, jer je Rom, jer je, ne znam šta, drugačiji. Ono demonsko u tom zločinu me je paralisalo tada kao i što me danas parališe, posle toliko godina i dodatnog nasilja kome svedočimo gotovo svaki dan kroz monstruoznu nekrofiliju tabloida svaki put kad se nešto zlo desi. Zbog tog demonskog me nikada nije zanimalo šta je ubica imao da kaže, ni tad ni posle. Svoj sud sam odmah doneo i od mučnine te spoznaje mi dugo nije bilo dobro, kao što mi nije ni sad, dok prebiram po sećanjima na taj nepojamni užas. Ono o čemu je tek mali broj novinara pisao, kako je Tema posustajala pred novim dnevnim vestima, je to da su mesto zločina na kome su ljudi dolazili i palili sveće više puta bilo oskrnavljeno, da su po njemu pljuvali i crtali skaradnosti, dolazili noću i šutirali sveće i cveće. Onda su otkrivani novi detalji koji su sklapali piramidu nasilja na čijem vrhu je stajala smrt deteta, a u onom ogromnom nevidljivom delu, ispod površine fokusa javnosti, stajali ti neki nezanimljivi podaci, da je otac ubijenog deteta nekoliko dana ranije na istom mestu dobio batine od iste grupe, da su mu tu šamarali i majku, da je u noći kad je Dušan ubijen nedaleko odatle na Tašmajdanu bilo još jedno prebijanje „drugačijosti“, pa da je u toku tih meseci neposredno pred ubistvo i posle njega, po beogradskim ulicama od batina bilo povređeno još mnogo ljudi, iz istog razloga. Jer su imali tamniju boju kože. Sva ta svedočanstva i detaljne opise svedoka prikupljao je Evropski centar za prava Roma, ERRC (European Roma rights center) koji je nepunih godinu dana kasnije objavio izveštaj o nasilju koje je vladalo na beogradskim ulicama u nedeljama kada je ubijen Dušan Jovanović, i od čijeg čitanja i danas ne bude dobro, iako neki odbrambeni mehanizam u ljudskoj psihi, taj osigurač koji želi da zaštiti od onoga što se teško podnosi, neprestano pred tim redovima govori "ma to je bilo pre dvadeset i nešto godina, davno, toga više nema…“ I možda zaista i nema, na taj način, tako eksplicitno i surovo. U međuvremenu smo se naučili mnogim stvarima, ratovi su konačno prestali, pozivi na mržnju i linč se strogo kažnjavaju iako tu i tamo iskoči poneki, lizne kao plamen odnekud, pa pred kažnjivošću odmah umine, kao siguran znak da i dalje ima loših misli i osećanja ali da je zakon možda uspeo da ih zauzda, koliko je to moguće. Strave i ubistva su postala lična, u porodici, među rođacima i komšijama, ili na parkinzima, eksplozivom, zbog mutnih poslova, čopori mladih ubica više ne idu i ne gaze drugačiju decu do smrti, ili bar tako mediji kažu, ne znam da li ERRC ili neka srodna monitoring organizacija ima neki svoj izveštaj sa drugačijim podacima, duboko se nadam da takvo nešto ne može da se danas i ovde sklopi. Na ćošku Beogradske i Njegoševe ulice već dugo nema one prodavnice, tu je odavno neka druga delatnost. Maloletne skinse takođe ne viđam po gradu već godinama, izgleda da je ta moda prošla ili se ugasila, ko zna. Nema ni malog Dušana. Tako, ne postoji više. Danas bi to bio čovek od 35 godina, imao bi svoju decu, neki posao, nečim bi se zanimao. Njegov sin bi iz tog dvorišta izlazio da kupi „koka kolu“ u supermarket na vrhu ulice, malo gore uzbrdo, i vraćao bi se uvek kući. Ispred tog supermarketa ne gluvari i ne pije pivo niko, kupci ulaze i izlaze, niko ih ne presreće i ne ubija batinama. I to je to. Jesen, oktobar…

Osnivač "Fondacije Tijana Jurić" njen otac Igor Jurić imao je veoma emotivan razgovor sa Jovanom Joksimović i Srđanom Predojevićem u jutarnjem programu. Njega je veoma pogodilo pisanje hrvatskog nedeljnika "Ekspres" u kom se navodi da je Igor odslužio kaznu za proneveru koju je učinio 2008. godine, ali mnogo više to što ga optužuju da je iskoristio Tijanu da bi zaradio novac. "Da li možete da zamislite da izgubite dete i da onda na tome zarađujete pare", kroz suze je pitao Igor Jurić naše voditelje i dodao da je za njega Tijana svetinja. Šta misli zbog čega hrvatski nedeljnik piše o njemu, kome smeta doživotna kazna za pedofile ali i da li će nastaviti da se bori za Tijanin zakon odgovorio je našim voditeljima.

Ovih dana, medijski je aktuelna vest o nabavci bespilotnih letelica kineske proizvodnje za opremanje Vojske Srbije. Neko će da kaže, to je odlično, senzacionalistički naslovi u štampanim, elektronskim i drugim medijima već su svoje odradili. Ali, pod velom tajne ostaje sudbina prvih bespilotnih letelica (BPL) tipa Predator. Kako je tehnički slabo opremljena VRS uspela da obori tri, od četiri tada proizvedene BPL Predator? Koga to interesuje? Zvanično, to se nikad nije dogodilo. Međutim, fotografije i snimci to demantuju. PVO VRS Iako je Protivvazdušna odbrana (PVO) Vojske Republike Srpske (VRS) preuzela deo tehničkih sredstava JNA, ona nikada nije bila na nivou PVO JNA, naprotiv, ona je bila što se tehnike tiče, na dosta niskom nivou, ali po efektima dejstva, za naše uslove na veoma visokom nivou. To možemo pripisati visoko obučenom kadru, od starešina do vojnika, njima se pripisuje efikasnost PVO VRS. VRS je u svom sastavu od jedinica PVO imala 155. raketnu brigadu PVO koja je bila zadužena za PVO teritorije, a u okviru brigada kopnene vojske (KoV), svaka brigada je imala PVO jedinicu koja je bila zadužena za trupnu PVO. Sistemi raketne PVO bili su organizovani u 155. raketni puk koji je bio naoružan sa tri diviziona RS S-75M Volhov i jednim divizionom SA-75Mk Dvina (prema drugim izvorima samo četiri diviziona Volhov). Pored toga PVO je raspolagala i sa određenim brojem samohodnih RS kratkog dometa 9K35 Strela-10 i 9K31 Strela-1, većim brojem lakoprenosnih raketnih sistema 9K32M Strela-2M, 9K310 Igla-1, kao i većim brojem protivavionskih topova kalibra 20, 30 i 40 mm. Najvredniji sistem PVO u naoružanju VRS bio je RS 2K12M 59Kub-M . PVO VRS je raspolagala sa tri baterije ovog sistema. Novom organizacijom V i PVO odlučeno je da 155. raketni puk, preraste u 155. raketnu brigadu PVO (155. rbr PVO). Komandno mesto brigade se nalazilo u kasarni „Krajiških brigada“ u Zalužanima. Brigada je imala u svom sastavu tri raketna diviziona sa raketama Volhov, jedan divizion sa raketama Dvina , tri baterije sa raketama Kub, raketno-tehnički divizion (rtd), 84. laki artiljerijski raketni puk (84. larp) sa raketama kratkog dometa Strela-2M, Igla-1, Strela-1, Strela-10 i protivavionskim topovima kalibra 20, 30 i 40 mm. Zbog nastalih potreba 17. februara 1994. godine formiraće se i 172. srednji samohodni raketni puk PVO (172. ssrp), koji će u svom sastavu objediniti tri samohodne raketne baterije sa raketama Kub (koje će do tog vremena samostalno delovati), a čije komandno mesto (KM) će se nalaziti u Sokocu. PVO VRS teritorije i trupa pripisuje se obaranje sledećih vazduhoplova: tri aviona MiG-21Bis RV Hrvatske, dva helikoptera Mi-8MTV-1 muslimanske ABiH i jedan avion An-26 ABiH, jedan britanski lovac Sea Harrier FRS Mk.1, jedan lovac RV SAD F-16C, jedan jurišnik RV Francuske Mirage-2000K-1, tri BPL Predator. Oštećeno je još nekoliko vazduhoplova među kojima jedan francuski mornarički jurišnik Etendard IVP, jedan helikopter RV Hrvatske Mi-24V. Za još jedan Mi-24V RV Hrvatske koji je „pao“, razlog navodnog pada nije jasan. U zvaničnim dokumentima navodi se podatak da je pao zbog loma uzgona, dok posada helikoptera tvrdi da su oboreni vatrom sa zemlje. O PREDATORU Predator je američka bespilotna letelica (BPL), operativno je koristi CIA i nekoliko ratnih vazduhoplovstava zapadnih zemalja. U ranim devedesetim godinama prošlog veka, ova je letelica bila namenjena samo za izviđanje sa gledanjem unapred, u smeru leta, pomoću kamera i drugih senzora, ali su kasnije na nju integrisane dve noseće linije za dve rakete ili za drugo alternativno naoružanje. Zbog smeštaja senzora (očiju) u čeonom delu trupa, motor joj je ugrađen nazad, sa potisnom elisom. Predatorov sistem je prvobitno obeležen kao RQ-1 Predator. gde je „R“ američka vojna oznaka za izviđača, a „Q“ se odnosi na sistem bespilotne letelice. Broj 1 označava prvi u nizu sistema letelica izgrađenih kao bespilotne izviđačke. Sistem u predserijskoj proizvodnji, označen je kao RQ-1A, dok RQ-1B (ne treba mešati sa RQ-1 Predator B, koji je postao RQ-9 Riper) označava serijsku konfiguraciju proizvodnje. To su pojedinačne oznake sistema. Standardne letelice, bile su označene sa RQ-1K u predseriji, i RQ-1L za serijski standard U 2002. godini američko ratno vazduhoplovstvo zvanično je promenila naziv u MQ-1 („M“ označava više uloga), što odražava i napredak primene naoružane letelice. Prvi let BPL RQ-1 Predator imala je jula 1994. godine. Svoju premijeru imaće godinu dana kasnije iznad Republike Srpske. RQ-1 Predator je osnovna varijanta, sa namenom izviđača, kod koje je RQ-1A, iz predserijske proizvodnje. Prvi serijski proizvodi imaju oznaku RQ-1B. Kasnije partije proizvodnje imaju oznaku, izvedenu od RQ-1L i RQ-1K. Nakon uvođenja u operativnu upotrebu varijante MQ-1, američko vazduhoplovstvo počelo je da konvertuje sve dotadašnje letelice RQ-1, na ovaj standard. Na kraju su sve letelice RQ-1 konvertovane u standard MQ-1, do 2005. godine. Letelica je operativno i borbeno korišćena u vazdušnom prostoru Jugoslavije (BiH i Srbija), Avganistana, Pakistana, Jemena, Iraka, Irana, Libije, Somalije i SAD. BPL Predator može da dejstvuje na cilju udaljenom i do 740 km od mesta poletanja (taktički radijus), može da krstariti iznad željene lokacije u trajanju i do 24 časa i da se vrati u bazu. Ukupno je proizvedeno 360 ovih osnovnih varijanti letelica, od kojih 285 RQ-1 i 75 MQ-1. Proizvedeno je do oktobra 2007. godine, 104 primerka letelica MQ-9, za ostale varijante i za kasnije vreme nema podataka. Predator je projektovan sa lako rastavljivih šest sklopova, koji se jednostavno pakuju u kontejner za transport. Kontejneri, sa sklopovima predatora, transportuju se avionom Lokid C-130 Herkules, na bilo koju lokaciju zemaljske kugle. Na taj način, letelice mogu brzo biti prebazirane na velike udaljenosti, sklopljene i operativne. Od 2001. godine, MQ-1 Predator, postao je primarna bespilotna letelica, za ofanzivna dejstva američkog vazduhoplovstva i Centralne obaveštajne agencije, u Avganistanu i Pakistanu. Zbog borbene koristi, klasifikacija i način borbene upotrebe ove letelice se drže kao poverljivi podaci. Ostvareni početni borbeni rezultati, bili su osnova za njen dalji razvoj u efikasnijeg naslednika MQ-9 Ripera, moćnog borca, u i iz vazdušnog prostora, na nivou efikasnosti aviona sa ljudskom posadom. Cilj je da se širom sveta razmeste eskadrile, sa bespilotnim letelicama Predator i sa odgovarajućim osobljem, u nameni taktičke podrške vojnim operacijama ili drugim specifičnim zadacima američke vojske i bezbednosnih agencija, a i u civilnim aktivnostima i službama. OBARANJE PREDATORA Predatori su bili raspoređeni u sastav 11, 15. i 17. izviđačkog skvadrona RV SAD, u bazi Indias Springs. Prvi prekomorski raspored BPL Predator izvršen je na Balkanu, od jula do novembra 1995. godine, pod nazivom Nomadsko bdenje (eng. Nomad Vigil). Nad našim nebom Amerikanci su premijerno upotrijebili bespilotne letelice RQ1 Predator, jula 1995. godine. Prvobitno, one su trebale da baziraju na hrvatskom ostrvu Krk, ali su mediji u Hrvatskoj uveliko pisali o njihovom baziranju u Hrvatskoj, te su Amerikanci odlučili da se oni dislociraju u Albaniju. U vazduhoplovnoj bazu Gjader u Albaniji su dopremljena ukupno četiri „predatora“, koji su imali zadatak snimanja položaja VRS i ukupne situacije na terenu. Tokom operacije izviđanja položaja VRS, Amerikanci su prvobitno prećutkivali, a kasnije i priznali gubitak dve BPL. Prvo obaranje RQ-1 dogodio se iznad mesta Krepšić nedaleko od Brčkog 11. avgusta 1995. godine. Obaranje je izvršila PVO baterija 11. Dubičke lake pešadijske brigade VRS. Tom prilikom nastale su i ove fotografije koje je uradio obaveštajno-bezbednosni organ brigade, kao dokaz o prvom oborenom „predatoru“. Već 14. avgusta 1995. godine u istoj zoni Amerikanci gube i drugi „predator“. Kao razlog gubitka Amerikanci navode kvar na motoru, zbog čega su ga morali uništiti samolikvidacijom, iako se ne isključuje ni vatreno delovanje PVO sa zemlje. Treći Predator izgubljen je u blizini Nevesinja 5. septembra 1995. godine. Ovaj put efikasna je bila PVO baterija 8. Hercegovačke motorizovane brigade VRS. Obaranje „predatora“ je uredno snimljen te postoji i video snimak obaranja „predatora“ kod Nevesinja. Postoji konfuzija u podacima o datumima obaranja prva dva „predatora“, ali je to kasnije korigovano u američkim izveštajima. Dok se prećutkuje obaranje od 5. septembra, iako postoji snimak i materijalni dokaz. Naime, tadašnji direktor Muzej JRV u Beogradu, koga mlađi poznanici zovu čika Voja, krivac je što su se ostaci oborenih „predatora“ iz Krepšića i Nevesinja našli u Muzeju. Delovi tih „predatora“, kao i delovi „predatora“ koje je oborila PVO VJ tokom NATO agresije 1999. godine, poslužili su kao izvor delova za eksponat koji se nalazi izložen u Muzeju. Još uvek se u depou Muzeja mogu videti delovi „predatora“ koji su oboreni 1995. godine, a koje je oborila PVO VRS. Oni čekaju bolja vremena, kako bi ugledali svetlost dana i bili prikazani javnosti. Tokom NATO Agresije na SRJ 1999. godine, PVO VJ uspela je da obori tri „predatora“, od kojih su Amerikanci takođe priznali gubitak dva. A treći? Tekst je ilustrovan nizom fotografija BPL RQ-1A Predator koji je oborila PVO jedinica 11. Dubičke lpbr kod Krepšića nedaleko od Brčkog, 11. avgusta 1995. godine, kao i fotografija izloženog „predatora“ u Muzeju JRV kod Beograda. EKSPRES.NET

Priča o Isusu iz Nazareta do danas privlači ljude željne slobode, pravde i prihvaćanja. I danas ga susrećemo u lomljenju kruha i dijeljenju s bližnjima Tragični zemaljski završetak Isusa iz Nazareta uokviren je s dva događaja koji su uvelike odredili kasniju kršćansku praksu i refleksiju vjere. Prvi događaj – evanđelisti ga prenose u različitim varijantama – smješta se u večer uoči židovskog blagdana Pashe, kad je Isus sa svojim učenicima obredno večerao. Taj objed će u povijesti ostati zapamćen kao Posljednja večera i stoljećima će biti i polazište teoloških razmišljanja i inspiracija za umjetnička djela. O drugom događaju izvještava nas jedino Lukino evanđelje – Marko ga samo usput spominje – a on govori o dvojici učenika na putu za Emaus, o njihovu razgovoru i prepoznavanju Isusa u lomljenju kruha za vrijeme večere. Između tih dviju večera nalazimo izdaju i bijeg, osudu i mučenje, smrt i ukop Isusov. I na kraju jednu tajnu, koja s onu stranu straha i iznenađenja, otvara vrata radosti i smislu. Posljednja večera samoće Dok je Isus s učenicima bio za večerom uoči blagdana Pashe, koju je kao vjerni židov slavio sa svojima, nastala je među njegovim učenicima rasprava oko toga tko je od njih najveći. Svaki je imao svoje razloge zašto bi trebao biti najveći, i to ne samo u časti, nego i u vlasti. Pale su te večeri vjerojatno i teške riječi i ozbiljni uzajamni prigovori na prijašnje postupke i djelovanje, kako to već biva među ljudima koji se bore oko položaja i interesa. Toliko su učenici bili zaokupljeni prepirkom i gledanjem ispod oka, da nisu ni primijetili kad je Juda napustio dvoranu i izišao van u noć. Juda, čovjek iz Keriota, otišao je s odlukom da riješi ne samo pitanje svoje veličine i prvenstva, nego da se prije svega pobrine za interes i dobro naroda. Izabranog naroda Izraela. U zraku je visjelo mučno pitanje: Tko je najveći? Odavno se Isus susreo s njime, još od onog trenutka kada je počeo razmišljati o ljudima i njihovu ponašanju. Tada je u njima opazio nepresušnu želju da vladaju i određuju. Za ostvarenje toga cilja bili su spremni umiljavati se, podmićivati i biti pokorni k'o psi, ali i prijetiti, plašiti, prisiljavati druge da budu poslušni i da ih hvale. Primijetio je također da ljudi posebno vole svoju veličinu podupirati svetinjama poput zakona, hrama, obreda, samoga Boga. Osjetio je toliko puta teret te ljudske želje za vlašću, divljenjem i veličinom. Sam je osjetio njezinu privlačnost. Više puta je odbio njezine zavodljive ponude. Te večeri u dvorani na katu, dok je sa svojim učenicima blagovao pashalnu večeru, njemu je bilo jasno da će vrlo skoro na naplatu doći stari računi. Znao je kamo ga vodi njegov put i kakvu je mašineriju pokrenuo protiv sebe. Znao je da je dirnuo u srce vlasti koje su iskorištavale čovjeka. Pri tome se jedna pozivala na narodne interese, a druga na služenje Bogu. Raskrinkavajući njihove nehumane i sebične, interese Isus se zamjerio objema. No, i te večeri je, koliko god se bojao i tražio utjehu u razumijevanju i blizini svojih učenika, ostao sebi dosljedan. Nije uzmaknuo, nije kalkulirao, nije pravio kompromise u kojima se čovjek odriče snage svoga zahtjeva i uništava ga uljepšavanjem samo kako bi bio prihvatljiv svima. Svjestan da će ga koštati njegove jasne i odlučne riječi, zanosne slike koje mijenjaju, hrabri čini i potezi. Isus je te večeri posljednji put večerao sa svojim učenicima. Oni su kao i toliko puta dotad bili zabavljeni svojim pričama, raspodjelom ovlasti i određivanjem prvenstva. Te se večeri Isus osjećao tjeskobno i usamljeno. Dok je lomio kruh, sjetio se koliku važnost kruh ima za ljude. Od kruha oni žive, kruh dijele, za kruh rade i zarađuju. On je također blagoslov i dar. I zato je molio Oca nebeskog da svojoj djeci dadne kruha svagdašnjeg. Razdijelio je svojim učenicima svakom po komadić. Želio je da shvate da njegov život i riječ za njih također mogu biti poput kruha. Želio je da nahranjeni takvim kruhom žive jedni za druge i stvaraju zajedništvo u kojemu će se prvenstvo mjeriti služenjem a ne gospodarenjem. Želio im je reći da je on spreman za njih biti poput kruha, da ih hrani svojim životom i da žive od njegova primjera. A živjeti od Isusa ne znači samo podmiriti dušu i smiriti je u otajstvenom klanjanju. Živjeti od Isusa znači prije svega dopustiti nemir u ljudskim odnosima. Znači ne šutjeti pred zlom pod izlikom pobožne šutnje. Znači ne strepiti pred silom, koja ne može oteti ono najvrednije. Znači ustati protiv nepravde. Isus je htio da kruh koji lomi i dijeli svojim učenicima bude razlogom njihova povjerenja u Boga koji prašta, traži i čeka čovjeka. Iz čaše su pili više puta tijekom večere. A onda im je pružio čašu u koju je smjestio svu gorčinu i muku svoga života, sve nerazumijevanje i odbacivanje, sav prezir i patnju. To je bila njegova čaša. Učenici su se razbacivali obećanjima da će svaki s njime piti iz čaše, a nisu znali što govore. Još uopće nisu bili spremni shvatiti ozbiljnost njegova puta. Predosjećao je također da će njegov put oni jednostavno izjednačiti s tjelesnom patnjom i izrugivanjem, zaboravivši da je njegov put puno uži i zahtjevniji. Nekoliko im je puta najavljivao da njegov kraj neće biti slavan u ljudskim očima. Oni bi ga tada odvraćali, među sobom se potajice došaptavali, možda čak pomišljali kako se želi ubiti i kako nije sav svoj. Ili bi se jednostavno pretvarali da razumiju o čemu govori. A Isus je te večeri vjerovao u smislenost svoga puta, znao je da pšenično zrno mora pasti u zemlju i istrunuti da bi donijelo ploda. Bilo mu je ipak teško, užasno teško. Te večeri, dok su se svi natjecali u nastojanju da ga oraspolože i otjeraju tjeskobu iz njegovih očiju, zaklinjući se na vjernost do smrti, Isus je skinuo svoju gornju haljinu, opasao se ubrusom i oprao noge svojim učenicima. I tada ih je morao poučiti da to ne čini reda ni obreda radi, nego radi njihove budućnosti i odnosa među njima. Najveći među njima bit će mjereni najmanjima, uglednici među njima bit će slugama, veličina djela će se mjeriti i samo jednom čašom hladne vode, čašom okrepe i utjehe. Govorio im je još o dobrom Ocu koji je na nebesima i o radosnim znakovima koji prate rast kraljevstva. Zamolio ih je da sačuvaju u svom srcu spomen na ovu večeru. I da je svojim životom ponavljaju ako se žele njega sjećati. I onda su otišli vani moliti psalme. Nemoćni patnik u tuđem grobu Naviknuli smo slikati život Isusa iz Nazareta bojama božanske svemoći i shvaćati ga kao glumu sa sretnim završetkom. Pri tome, dakako, ne isključujemo dramatičnost, pa čak i neki predokus tragike. Ipak, mi znamo da je sve unaprijed riješeno i – recimo tako – kao namješteno u božanskom scenariju. Netko bi mogao reagirati da nije tako i upozoriti da su o Isusu slično govorili doketi, sekta iz vremena rane Crkve, čiji je govor odbačen kao krivovjeran. I doista, iz evanđelja je očito da život i djelovanje tesara iz Nazareta, kojemu su poznavali obitelj i podrijetlo, nisu bili lišeni muke ljudskih pitanja, dvojbi i sumnji. Njegov navještaj kraljevstva Božjeg otvarao je, štoviše, niz teških pitanja koja su izazvala Isusove protivnike. Kad ga nisu mogli potkupiti, učiniti svojim čovjekom i iskoristiti za vlastite interese, duboko su ga zamrzili: dovoljno duboko da njihovu mržnju mogne utažiti jedino smrt. One večeri Isus je na Maslinskoj gori doživio debakl prijateljstva. Oni koje je zvao prijateljima, s kojima je zadnjih godina dijelio dobro i zlo, ostavili su ga iz različitih razloga i na različite načine. Juda je poljupcem izdao Isusa: kršćanska predaja motiv vidi u pohlepi, suvremeni poznavatelji Novog zavjeta više u nacionalizmu. Petar je pokušao Isusu pomoći udarcima mača, zaboravivši da snaga i vlast o kojima je Isus govorio ne proizlaze iz sile i moći kakve imaju vladari i vojskovođe. Ostali su utekli glavom bez obzira prepustivši Isusa uhićenju i zlostavljanju. Sve što se potom događalo bio je dobro montiran sudski proces. Isus je bio uhvaćen u tjesnacu između židovskog, nacionalno-religioznog suda s jedne, i rimskog, političkog suda s druge strane. Prvi je Isusa optužio za vrijeđanje Boga i zavođenje naroda. Drugi je morao reagirati na pobunu, makar ona bila i samo potencijalna. Prvi su Isusa smaknuli sa strašću za Boga i naciju, drugi pak s hladnom računicom velikog i moćnog imperija. Na izlazu iz tjesnaca mržnje i ravnodušnosti stajali su povici: Raspni ga! i Pilatova odredba: Neka se razapne! I vika i odredba unaprijed su bile opravdane i čistih ruku. Dalje je sve išlo brzo, upravo onako kako ljudi završavaju poslove kad se rješavaju nemoćnog i pravednog čovjeka. Brza osuda. Brza egzekucija. Brzo rješenje. I, dakako, brzi zaborav. Da više nitko ništa ne zna niti se sjeća. Isus je bio osuđen na zaborav, na onu smrt kojom se čovjeka ubija u životima drugih. S opasnom uspomenom na Isusa i na njegovu svijest o poslanju u ime Božje, protivnici su se brutalno obračunali pomoću križa, renomiranog mučila za okorjele zlikovce i bundžije. Židovski zakon je zaboravu i budućnosti bez Boga prepuštao one koji su umrli obješeni na drvo, koji su bili razapeti na križ. Mesija iz Galileje nije više imao nikakve šanse u narodu, jer je prema židovskom zakonu raspeti bogohulnik smatran od Boga prokletim. Tako su Isusovom osudom i smaknućem aristokracija i visoko svećenstvo učvrstili svoju moć i poziciju. Nama je Isus na križu postao previše domaći, da bi u nama probudio nelagodu. Razapetog smo previše teološki uljepšali, da bi nas još izazivao na teška pitanja Bogu. Na izmučenog i ismijanog proroka iz Nazareta, kojega još jedino prate odane žene, prenijeli smo previše opće muke i nevolje, da bismo doista osjetili strahotu patnje jednog čovjeka. On sam je znao da ga čeka nemilosrdni obračun i smrt. Ali vjerojatno nije očekivao ovoliku okrutnost i ostavljenost. Kasnije će učenici u Isusu vidjeti združeno nebo i zemlju, govorit će o anđelima i izvanrednim čudesima vezanim uz njega. No, na križu je nebo zamuknulo. Ostao je jedino ljudski krik koji se prolomi iz napuštenosti, jauk iz bezdana patnje kojemu su odgovorili bezbrojni jauci patnika ove zemlje. Na razapetom tijelu punom rana nije bilo ništa čudesno niti nadzemaljsko, ništa što bi moglo privući ljudsko oko koje vjeruje u dobro. Isus na križu je bio užasavajući prizor. Takav užas je i sama priroda željela sakriti. Smračilo se. Kasnije će se netko začuditi da je umro tako brzo. Ljudski ukop i grob nisu samo način i mjesto odavanja počasti čovjeku, nisu samo nešto što ljudi čine iz religioznih ili, grubo rečeno, higijenskih razloga. Ukop i grob su oproštaj od očekivanja i nade. U punini snage prekinut život i svetkovinom požurivana a izvedbom obeščašćena smrt, smješteni su na kraju dodatno još u tuđi grob. Isus je doista bio onaj koji nije imao ništa, čak nije imao gdje ni glavu nasloniti. Na ulaz u grobnicu, uklesanu u stijeni, dokotrljan je teški kamen. Josip iz Arimateje, Nikodem, Marija iz Magdale, Ivana i Marija, majka Jakovljeva, otišli su u predvečerje subote svojim kućama, zatvoreni u Zakon. Poput učitelja u grobu. Večera prepoznavanja stranca Oni više nisu mogli podnijeti rezignaciju i vrata zatvorena strahom od osvete prijatelja. Kleofa i njegov prijatelj odlučili su napustili Jeruzalem i otići u Emaus, na selo, vratiti se svakodnevnom i uobičajenom životu. Razgovarali su usput o Isusu pritisnuti teškim teretom bolnih pitanja. Nisu mogli vjerovati da su ga ubili, da su ga tako okrutno i nemilosrdno pogubili. Zar on nije bio prorok silan na riječi i djelu i pred Bogom i pred ljudima? Narod je grnuo za njim, a on ih je tješio, smijao se i plakao s njima, činio dobro i pomagao im da se promjene, da ozdrave u svome životu. Zar nije oživio one koje su svi otpisali? On je govorio o Bogu kao Ocu nebeskom, naviještao radosnu vijest oslobođenja, praštao grešnicima, volio je jesti i piti s prijateljima. Ali zar je to bio razlog glavarima svećeničkim i vijećnicima da ga ubiju? Zašto su ga sramotno razapeli na križ? Zašto su ga učinili prokletstvom? Nije, doduše, spuštao glavu pred moćnicima, nije se skrivao iza Zakona, nije se bojao govoriti pred špijunima, nije propisima dopustio da gospodare čovjekom. Oni su se nadali da će on osloboditi Izraela. Negdje na pola puta priđe im stranac, s početka pomalo dosadan i čudan. Zapitkivao je o Isusu i dodatno ih mučio. Ipak, nešto ih je vuklo da se ne povuku pred njim u svoju bol i tugu, nešto ih je tjeralo da ga slušaju, da čuju riječi koje su u njima gorjele poput vatre. Sjećaju se da im je otprilike govorio o Bogu koji je tu čak i kad izgleda da je zavladala tama, o Bogu koji je na strani nemoćnika i ne dopušta da zlo i laž imaju zadnju riječ, koji ne napušta patnika, o Bogu koji utjehom hrani žalosne i pravdom poji krotke, koji je jači od ljudske mržnje i zla, jači od smrti. Već se spuštala večer i oni stigli do sela, a stranac nije prestajao govoriti o Bogu malenih i prezrenih, o Bogu ismijanih i ostavljenih. I stalno je ponavljao da je Bog vjeran svojim obećanjima. I kad je već htio produžiti svojim putom, reče da sluga Božji, miljenik Božjeg srca, neće vladati nad drugima silom, nego praštanjem i ljubavlju, služenjem i darivanjem. Ali da ljudi to nisu mogli podnijeti i da su ubili Božjeg proroka i miljenika. No, dobro se ne može ubiti. I pričini se kao da će dalje poći. Uglas ga zamoliše da ostane i s njima večera te da ujutro nastavi put. Razmišljao je trenutak i onda prihvatio poziv. U sobi mu dadoše malo kruha i on zahvali Bogu za njegove darove, razlomi kruh i davaše ga njima. Tek tada primijetiše u očima stranca duboku tugu, kao da je prošao kroz dolinu smrti, kroz pustinju samoće. Na njegovim rukama vidješe tragove ljudske zloće i okrutnosti. Na njegovu licu vidješe smirenost i radost. I otvoriše se vrata razumijevanja i shvatiše da se Boga ne može zatvoriti u zakon koji poništava čovjeka. Tek tada Kleofa i njegov prijatelj prepoznaše život u komadićima kruha. Ali, prepoznavanje nije za privatnu upotrebu, nego za dijeljenje s drugima, za radost, za zajedništvo. Za vrijeme večere u Emausu Isusovi su učenici uvidjeli važnu stvar: Učitelja ne treba tražiti u grobu. Njegov grob jest doduše zatvoren i kamenom i zakonom, ali Isusu mjesto nije u grobu, već u životu. Njegovo mjesto nije u prokletstvu šutnje, već u blagoslovu zauzetog i solidarnog sjećanja. On ne pripada smrti, nego Bogu. I to ne bilo kakvom bogu čudesa i velikih sila i lomljavina, nego Bogu iznenađujuće vjernosti. Bez skakanja i buke, namještanja pred objektive kamera i fotoaparata, bez osvete i trijumfa svojim neprijateljima. Božja vjernost je paradoksalna nemoć koju nije lako prihvatiti ni shvatiti. Ona u ljudskim očima može izgledati čak sasvim neprihvatljivo i ludo, može biti nepodnošljivo slaba. Božja vjernost ne ostavlja, i kad sablažnjivo šuti. Dakako, ona ne zanemaruje i ne isključuje pitanja niti briše povijest čovjeka s njegovim Bogom, koliko god ona mogla biti tragična i teška. Božja vjernost daje da i na tijelu prožetom tajnom uskrsnuća ostaju rane patnje i rane jauka bespomoćnih. * * * Isus iz Nazareta je za tolike milijune kroz povijest kao i danas jednostavno uporište za život, smislen život čovjeka. Njegov navještaj Božjega kraljevstva unio je u svijet nešto novo, drugačije i izazovno, čega se svijet ne može riješiti a da ne izgubi svoj najljepši dio. Čovjeka koji se do kraja i u potpunosti zauzme za bližnje, ne strahujući da time zanemaruje Boga, vjerni Bog neće i ne može zanemariti. Naprotiv, učinit će ga mjerom ljudskog i – vjeran samom sebi – mjerom božanskog života. Prepoznavati dubinu i značenje Isusova života i sudbine i danas traži otvorene oči. Priča o Isusu iz Nazareta do danas privlači ljude željne slobode, pravde i prihvaćanja. I danas ga susrećemo u lomljenju kruha i dijeljenju s bližnjima. Miro JELEČEVIĆ

Smrt nije smešna. Ako vama jeste - zapitajte se šta nije u redu Praljak pije otrov Foto: Profimedia Juče smo gledali samoubistvo uživo. Nekoliko sati kasnije, internet je bio prepljavljen forama, skečevima, mimovima i šalama na račun istog tog samoubistva. Ovo je očekivana reakcija interneta nakon što, na primer, na neki bizaran način nastrada najmanje omiljeni lik iz "Igre prestola" (svi se sećamo Džofrija, zar ne?) ali ne i kad je u pitanju realna smrt realne osobe u realnom svetu. Svako kome je snimak Slobodana Praljka kako ispija otrov izazvao bila šta osim jeze i nelagode treba ozbiljno da se zapita šta sa njim nije u redu - a ovo posebno važi za ljude kojima je snimak samoubistva nekog čoveka delovao zabavno i smešno Slobodan Praljak je bio ratni zločinac i, ako mene lično pitate, zajedno sa čitavom garniturom koja je pravila haos i užase po čitavoj bivšoj Jugoslaviji, zaslužio je sudbinu goru od smrti - to su ljudi zbog čijih ličnih interesa i montruoznosti danas imamo klince koji još nisu ni naučili kako se vezuju pertle, ali već znaju da treba da mrze Hrvate, Albance, muslimane... Drugim rečima, posledice njihovih dela se osećaju i osećaće se još dugo, tako da bih lagala kad bih rekla da mi je žao što jedna takva individua više ne arči kiseonik na planeti Zemlji. Ovaj svet bi, bez ikakve sumnje, bio bolje mesto za život da se ljudi poput njega (a ima ih i u Srbiji) nikad nisu rodili. Ovo jeste surovo, ali svi jako dobro znamo da je istinito. U tom smislu, vest o smrti Slobodana Praljka nije nešto što treba bog zna koliko da nas potrese i sasvim je normalno da vas apsolutno zabole ona stvar i za Praljka i za to da li je živ ili nije. Međutim, razlika između "zabole me" i ismevanja nečije smrti, ma ko ta osoba bila, je ogromna. Toliko ogromna da je ovo što se dešava po mrežama od juče postalo, u najmanu ruku, mučno za gledanje. Ne zato što smo tužni zbog Praljka, već zato što pokazuje da u ovom narodu mora nešto ozbiljno da ne valja da bi izvor zabave i smeha pronalazio u samoubistvu nekog čoveka. Iako, ruku na srce, internet jeste pokazao vanserijsku dozu crnog humora kad je Praljak u pitanju, ne možemo da se otrgnemo utisku da samoubistvo uživo nije ni vreme ni mesto za sav taj humor. Snimak na kojem se vidi kako ovaj ratni zločinac uzvikuje da nije ratni zločinac a zatim, kao na filmu, ispija neku hemijsku supstancu od koje će umreti - taj snimak je svakome od nas izazvao jezu i duboko nas potresao. Većina ljudi nikad u životu ne vidi kako neko sebi oduzima život. Juče smo svi to videli. I odreagovali smo kao da ne gledamo stvaran svet, već neku seriju. Premotali smo da odgledamo još koji put, napravili smo skrinšot, dodali smešan napis i podelili na mrežama zarad kog lajka. Onda smo se osećali kao face kad se ta naša fora zavirali. Sve vreme, čini mi se, aktivno radeći na tome da zaboravimo da je tamo, u Hagu, čovek od krvi i mesa izvršio samoubistvo pred kamerama Psiholozi odavno upozoravaju da će preterano gledanje TV-a i život preko interneta nesumnjivo dovesti do potpune dehumanizacije, i da će nam vremenom postati teško da razlikujemo stvaran svet od onog koji se odigrava po nekom scenariju, u studiju. Ovo što se desilo juče je jasan pokazatelj da se mlađe generacije kreću u tom pravcu brzinom svetlosti - jer u njihovim glavama nema nikave razlike da li se zajebavaju na račun lika iz serije ili realnog čoveka. Potpuno je jasno odakle dolazi sva ta potreba za zajebavanjem na račun čoveka koji je dobrim delom doprineo raspadu iste one države koja je nastala na jučerašnji dan. Ali je, s druge strane, jako potresno što smo se pretvorili u ljude koji će svoj stav po pitanju tog čoveka pokazati potpunim odsustvom ljudskosti i masovnom sprdnjom na račun smrti. Ničija smrt nije i nikad nam ne sme biti smešna. To je granica koju ne smemo da pređemo, jer se s druge strane nalazi jako mračno mesto koje će nam oduzeti dušu i ljudskost, a to je jedino što ni političari ni zločinci nisu uspeli da nam uzmu. Nećemo valjda dozvoliti da Hag to uradi? Neko je na društvenim mrežama napisao da su prošle generacije nama ostavile posledice ratova i ratne zločince, ta da je s toga savim OK da mi narednim generacijama umesto rata, ostavimo ovakve mimove. I jeste, to je sasvim OK, ako nemate ništa protiv da narednim generacijama date podstrek da potpuno zaborave na ljudskost i da smrt shvate kao nešto što može da bude jako smešno. Ako već hoćemo da ostavimo nešto u amanet narednim pokolenjima, zašto ih ne bismo naučili kako ispravno da koriste svoj glas, kako da se suprotstave govnima na vlasti, kako da dignu buku oko onoga što im smeta? Naravno da te stvari ne možemo da im ostavimo, jer te stvari ni sami nemamo. Znamo samo kako da seremo po Twitteru i zbijamo beskrajne šale na račun svega. Pa ćemo, u skladu s mogućnostima, to i da ostavimo klincima. Lepo. Svet koji ide ovim stopama ne treba daleko da pređe pre nego što se pretvori u epizodu "Black mirrora", a verujte mi, to je tačno onakav svet kakav bi Praljak i svi ostali zločinci poželeli - potpuno lišen svake empatije i okrenut isključivo svojim potrebama. Tako da je Praljak, na neki način, svojim samoubistvom uspeo da odnese najveću pobedu, postigao je cilj o kojem svaki monstrum može samo da mašta - naterao je masu ljudi da se odrekne ljudskosti. Je l' vam i dalje smešno? Izvor: Noizz.rs

Željko Mitrović je bogat je, ali pare nisu njegove. Uspešan je biznismen, sve mu je propalo. Odlično se snalazi u politici, robuje svakom vladaru. Pošten je, dok ga ne uhvate. Oženjen je, kao momak živi. Sve mu je lažno, samo je smrt prava. Više od 20 godina ona ga prati u stopu. Ponekad mu je pomagala, odvodila je neke njegove gospodare i neprijatelje, pa i one koji su značajno doprineli njegovom usponu. Otišli su Slobodan Milošević, Zoran Đinđić, Željko Ražnatović Arkan… Mitrović ih je ispratio dostojanstveno, s osmehom i olakšanjem. Međutim, poslovično ćudljiva, smrt je povremeno prilazila i onima koji su mu dragi. Na tu opasnu igru Željko Mitrović je pristao onog trena kad je ušao u kabinet Mire Marković da moli za pomoć u stvaranju televizije Pink. Dobio je i više nego što je tražio – pare, moć, uticaj, kontakte s najvišim državnicima i najkrupnijim tajkunima, pa čak i Aleksandra Vulina, Mirinog zamenika, za venčanog kuma, političkog komesara i zaštitnika. Takođe, dao je više nego što je JUL-u trebalo – reklamni prostor, manipulantske usluge i celog sebe. Energičan i ambiciozan, nametao se vladarskom bračnom paru, posećivao ih i dočekivao, pretvorivši političku saradnju u iskreno i intimno prijateljstvo. Iz kabineta na vrhu zgrade Centralnog komiteta, Mitrović nije video posledice Miloševićevih ratnih avantura. Na njegovoj televiziji nije bilo izveštaja s fronta, reportaža o ubijenim, ranjenim i proteranim žrtvama te politike. Kroz zatamnjena stakla svog džipa nije primećivao ni izbeglice, ni očajnike koji su opljačkani inflacijom i uništeni sankcijama. Nezainteresovan za političku odgovornost, socijalnu pravdu i bilo kakvu vrstu morala, unesrećene građane doživljavao je isključivo kao topovsko meso. Politička anestezija je uspela, dok su normalni ljudi stradali i propadali, on se bogatio. Od televizije Pink napravio je matricu savremene Srbije. U opštem haosu, ojađenu publiku hipnotisao je najprimitivnijim oblicima zabave. Što je počeo s Minimaksom, vidovnjacima i nadri-lekarima, nastavio je s „Grandom“, „Kursadžijama“ i, danas, s „Teškim rečima“. Odličan recept za kolektivno samoubistvo. Zagledani u golišave pevaljke i očarani zvucima dugmetare, građani su uspešno anestezirani i pripremljeni za političke manipulacije iza kojih su ostali samo grobovi, spaljene kuće, uništene sudbine. U krvavom kolu Željko Mitrović se naročito istakao tokom NATO bombardovanja. Svoju televiziju je pretvorio u ratni štab, a i sam je cupkao na mostovima, vlastitim targetovanim telom braneći ih od agresora. Sto puta je poginuo u odbrani Kosova i Metohije, celovitosti SR Jugoslavije i komunističke ideologije Jugoslovenske levice. Na kraju, živahno je proslavio pobedu, koja je plaćena hiljadama tuđih života i nemerljivim materijalnim gubicima. Režim Slobodana Miloševića i Mire Marković branio je na sve načine, pa i oružjem. Kao da zaista veruje da je „JUL – kul“ i da promene zahteva samo „šačica fašista“, levičarska ubeđenja, patriotska osećanja i odanost vladarskom paru dokazao je 25. decembra 1996, na tzv. kontramitingu na Terazijama, kojim su slobisti nameravali da zaustave građanske i studentske proteste zbog izborne krađe. Na bini, korak iza Miloševića, Mitrović je pod jaknom stiskao hekler. Dobro da tada nije naišao na Zorana Đinđića, izrešetao bi ga. Kako dolikuje poslaniku JUL-a, Mitrović se protiv stranih plaćenika i domaćih izdajnika borio do kraja. U jutro 5. oktobra 2000. najavljivao je pobedu nad „saradnicima okupatora“. Uveče, dok je gledao kako dim kulja iz RTS-a, shvatio je da je u Srbiju konačno stigla demokratija. Pocepao je člansku kartu JUL-a, izbrisao iz telefona Mirine i Slobine brojeve i pognuo glavu pred novim gospodarom. Iako je bio spreman na sve kako bi sačuvao imperiju, nije mu bilo lako. Ranije je morao da se dodvorava samo Miri, a sada mu je sudbina zavisila od Đinđića, ali i od Gorana Vesića, Vladimira Bebe Popovića, Ljubiše Buhe Čumeta, Veska Barovića i sličnih sablasti. Novi vladari, nervozni i agresivni, nisu se zadovoljavali uslugama kakve je Mitrović pružao njihovim prethodnicima. Pored estradnih anestetika hteli su jednako vulgarnu političko-informativnu podršku svojim lažima i prevarama. Što su tražili, to su dobili. Kao što u vreme Miloševićeve vladavine nije primećivao ratne strahote, tako je u Đinđićevo doba bio slep za procvat mafije. U svakim vestima Pink je objavljivao sveže spiskove streljanih, ali posle informacija o broju metaka s kojima su izrešetani Šljuka, Škrba ili neko treći, umesto zahteva MUP-u da spreči pretvaranje Srbije u Kolumbiju, emitovane su utešne pesme Stoje, Džeja ili Đoganija. Ko zaista upravlja državom Mitrović je shvatio kad ga je Čume privremeno zarobio. Nezadovoljan što je Pink pomenuo njegovu firmu, šef surčinske mafije došao je u Mitrovićev kabinet i pretio mu na sve načine, od prebijanja bejzbol-palicom do otimanja kompletne imovine. Problem je rešen tek uz pomoć posrednika, zajedničkog prijatelja i neformalnog šefa Bebe Popovića. Da Čumetove pretnje nisu najgore što je moglo u to vreme da ga snađe Mitrović je saznao nekoliko godina kasnije, kad je Dejan Milenković Bagzi, zaštićeni svedok na suđenju za ubistvo Đinđića, u sudnici otkrio kako je Dušan Spasojević planirao otmicu porodice vlasnika Pinka. Surčinsko-zemunski mafijaši kidnapovali su sina Brene i Slobodana Živojinovića, pa onda Miroslava Miškovića, Miliju Babovića i još nekoliko bogataša. Posao lak i brz, zarada odlična. Osladilo im se, pa su bacili oko na Mitrovića. – Željko je pun kao brod, pare u džakovima iznosi u inostranstvo, rekla je Ceca Ražnatović svom drugaru Spasojeviću – tvrdio je Bagzi na suđenju početkom 2007. godine. Šokiran saznanjem da ga je Ceca tipovala, Željko Mitrović joj je istog trena zabranio pojavljivanje na Pinku. – Glupo je verovati da sam podsticala kriminalce na otmicu Mitrovića, kao da niko ne zna da on ima novac – tvrdila je Arkanova udovica. Iako je najavljivala tužbu protiv Bagzija, nikada je nije podigla. Zadovoljila se samo objašnjenjem da joj se tim lažnim optužbama svete neki politički krugovi zato što je pristala da peva na dočeku Srpske nove godine koji su organizovale stranke Vojislava Koštunice i Velimira Ilića. Sankcije su ukinute tek posle dve i po godine. Željko Mitrović joj je oprostio i zaboravio greh. Opet se druže i sarađuju, opet u senci smrti, kako i dolikuje autentičnim simbolima mračne prošlosti koja traje. Sve što je stekao u Miloševićevo, Mitrović je sačuvao u Đinđićevo vreme. Kasnije, samo je širio roze-imperiju. Imao je sve što mu je srce poželelo. Političku zaštitu, moć, uticaj, pare… Za potpuni uspeh nedostajalo mu je samo čišćenje mrlja iz biografije, s kojima nije mogao da bizinis razvija u regionu i ostatku sveta. Za rešenje tog problema angažovao je američku lobi-grupu „Barbur-Grifit-Rodžers“, koja je taj posao poverila svom iskusnom agentu Gregu Stivensu. Stivens je u Beograd doneo obećanje da će učiniti sve kako bi vašingtonske diplomate uverio da sa „crne liste“ skine Mitrovića. Usput, Amerikanac je svog klijenta uvukao u dve katastrofe. Prva, poslovna, sadržana je u ideji da Pink Internacional napravi filmski studio. Plan je, u osnovi, imao dobar rezon. Stivens je nekada radio u Holivudu, imao je solidne kontakte preko kojih je mogao da obezbedi posao i zaradu za studio u Šimanovcima. Međutim, lobista nije izdržao, slomila ga je sklonost ka kokainskim užicima. Jednog dana, u proleće 2005, Stivens je seo u avion iz Beograda za Frankfurt, pa do Njujorka. Prenoćio je u vili svoje prijateljice Keri Fišer, glumice koju je proslavila uloga princeze Lee iz mega-hita „Ratovi zvezda“. Nažalost, nije se probudio. U policijskom izveštaju navedeno je da je smrt izazvana upotrebom nedozvoljenih medicinskih sredstava. Slobodan Milošević i Zoran Đinđić bili su samo epizodisti u Mitrovićevoj drami s elementima trilera. Greg Stivens je nešto drugo. Iz avanture s njim, vlasnik Pinka je izašao s finansijskim gubicima, megalomanskim a gotovo neisplativim studijom u Šimanovcima i, što je najgore, afinitetom prema belom prahu. Stalno pod pritiskom, sve pohlepniji, Mitrović se nemilice trošio. Svu energiju, kao i pare, ulagao je u razvoj biznisa. Zavladao je srpskom medijskom scenom, zahvaljujući korumpiranim politikantima dobio je nekoliko nacionalnih frekvencija, kupio je televizije u Bosni i Crnoj Gori, ali hteo je još i još. Kad je naišao na otpor u Hrvatskoj, premostio ga je pokretanjem Pinka u Sloveniji. Opet kiks. Slovenci se nisu primili. Uzalud su mu stizale pare iz Sarajeva, koje je prala nestašna Lajla Torlak. Uzalud i solidno razrađen biznis s Milom Đukanovićem i njegovim klanom. Nije imao snage da se zaustavi. Sve dok se, krajem 2010, nije suočio sa smrću. U Kliničko-bolnički centar „Bežanijska kosa“ stigao je u „jezivom stanju“, kako je konstatovao gastroenterolog Nikola Milenić. Nekoliko dana kasnije prebačen je u Nemačku, u bolnicu Sent Franciskurs u Flensburgu, gde mu je dr Nadežda Basara, jedan od poznatijih evropskih hematologa, dijagnostifikovala aplastičnu anemiju. Ona je konstatovala da tu bolest težeg stadijuma mogu da izazovu lekovi, virusi ili hemikalije poput insekticida. Kokain se nije pominjao. Ne javno. – Nije se znalo da li ću preživeti, ali sada se osećam kao da sam ponovo rođen. Ne mislim samo u metaforčnom smislu, nego i bukvalnom. Imam novu koštanu srž, imam novu krv, tako da se u principu osećam kao beba. U principu sam u punom pogonu, energetski odlično stojim – rekao je Mitrović u ekskluzivnoj izjavi za „Nacionalni dnevnik“ svoje televizije. Potpuno obnovljen, čim je pobegao s lopate, vratio se starim navikama – biznisu, politici, ljubavnicama i ostalim porocima. Uživanje mu je, opet, prekinula smrt. Doduše, tuđa. Aleksandar Mitrović, Željkov dvadesetogodišnji sin, pred ponoć 18. Jula 2013, Pinkovim vozilo ubio je maloletnu Andreu Bojanić. Posle udesa, uspaničeni mladić je pobegao s mesta nesreće u beogradskoj Ustaničkoj ulici. Tek nekoliko kilometara dalje setio se kako da reši problem. Pozvao je tatu. Aleksandar je prolazio kroz zeleno svetlo i nije video devojku koja se odjednom pojavila. Ona je pretrčavala na crveno. Udario je i nastavio dalje. Stao je kad je shvatio šta je uradio. Pozvao me jer je dobio napad panike. Ja sam u tom trenutku sleteo na aerodrom u Beogradu posle dvodnevnog odmora. Ne želim da ga opravdam, da me niko pogrešno ne razume, ali čim me je pozvao rekao je da će se ubiti, da ne zna šta da radi i da želi da ide u policiju, ali ne zna ni gde je, ni kako da ode. Otišao sam odmah po njega sa advokatom i odvezao ga u stanicu policije. Rekao sam sudiji da je moj sin ubio devojku, a on je takođe dao izjavu – izneo je Željko Mitrović svoje viđenje događaja. Ta verzija je uskoro postala zvanična. Zbog bežanja s mesta nesreće Aleksandar je morao da provede nekoliko dana u pritvoru. Od tada, 17-godišnja Andrea Bojanić nalazi se u grobu na Lešću, a Mitrovićev princ-prestolonaslednik uživa na slobodi. Kao u grčkoj drami, sve tragedije koje prate Željka Mitrovića i njemu bliske pojedince veliko finale imale su pre tri nedelje, kad je u hotelu Hajat pronađeno telo Ivane Bodrožić-Bakić. Na jednom mestu, sudbina je okupila sve likove koji personifikuju kolektivnu nesreću ovog naroda. Ceca Ražnatović je to veče u Hajatu priredila mega-žurku povodom 18. rođendana sina Veljka. Naravno, istaknuti gosti bili su Željko i Milica Mitrović. Dok su se oni svađali, Ivica Dačić i Vesna Zmijanac su pevali „Jorgovane“, a na trećem spratu, u sobi 326 umirala je mlada Iva. Policija je odmah saopštila da na mrtvom telu „elitne prostitutke“ nisu nađeni tragovi nasilja, tako da neće biti istrage. Skandaloznu izjavu mediji su upotpunili podsećanjem da je majka nesrećne devojke, Nada Bodrožić, poslanica u vojvođanskom parlamentu, koja je iz Nove Srbije prešla u Demokratsku stranku i tako omogućila opstanak Bojana Pajtića na vlasti u pokrajini. Tek tri dana kasnije, u izveštajima sa sahrane u Sirigu, pominje se ime Željka Mitrovića, čiji telohranitelji su brutalnim pretnjama zabranili novinarima ulazak na groblje. Ipak, crno klupko je počelo da se odmotava. Zahvaljujući informacijama, pre svega, s društvenih mreža i od izvora bliskih Mitroviću saznali su se mnogi detalji o njegovoj vezi s Ivanom. Pre sedam godina upoznao ih je, kako za Tabloid tvrdi odlično obavešteni izvor, Željkov rođak Jovan Mitrović. Ivana je bila angažovana u poznatom bečkom bordelu „Babilon“. Iza sebe je imala propali brak, a pred sobom samo želju za lepim životom. Željko je odmah pristao da joj ispuni snove. Izvukao ju je iz prostitucije, zaposlio na Pinku, kupio joj stan u Novom Sadu, zatrpao je parama. Tinejdžerski zaljubljen, svuda ju je vodio sa sobom. Kad bi išao na odmor u Monte Karlo, u jednom hotelu je odsedao on s porodicom, u drugom Ivana. Kad je, u partnerstvu sa Željkom Žunićem, kupio industriju vode „Aqva Com“ od Miroslava Miškovića, najznačajniji flaširani proizvod nazvao je „Iva“. Pravili su planove o zajedničkoj porodici, čak su kupovali kolevke i dečja kolica. Delili su i dobro i zlo. Dok se lečio u Nemačkoj, Iva ga je posećivala i brinula se da ima sve što voli. Iva je imala Pinkove kartice s kojima je plaćala sve što je htela, samostalno je zakazivala letove Mitrovićevog privatnog aviona, tako je rezervisala i kobnu sobu u Hajatu. Potpuno upućeni jedno na drugo, nisu skrivali vezu ni od koga. Zbog toga je i došlo do burnog Željkovog sukoba sa svastikom Lolom i njenim suprugom Zlatkom Krmpotićem. Na svečano otvaranje studija u Ljubljani, Mitrović je pozvao i Lolu, koja je tada radila u Pinku. U tom razgovoru, Lola je zamolila Željka da ne dovodi Ivu, nema smisla da time bruka Milicu, koju, kako je rekla, svi u Pinku već odavno zovu „Alisa u zemlji čuda“. – Neću, popravio sam se, videćeš – rekao je Željko tog jutra, 31. septembra 2010. Ipak, uveče, ko zna čime izazvan, poslao je svastici nedvosmislenu sms poruku: „Raskomadaću vas“. Krmpotić ga je odmah nazvao, ali Mitrović nije hteo da se javi. Sve što je tada mislio, izneo je u javnost tri meseca kasnije, kad je pao u bolničku postelju. Svastiku i pašenoga je optužio da su ga godinu dana, u malim dozama, trovali, kao i da su, dok je ležao u bolnici, pokušali da rasprodaju njegovu imovinu. – On više ne zna šta priča. Javno je govorio jedno, a na sudu nešto drugo. Spreman sam da raskrinkam ko je i čime se bavi Mitrović, koji je običan brabonjak Mire Marković. Čudi me da taj čovek već nije u zatvoru – odgovorio je Krmpotić. Mitrović je od pašenoga zbog te izjave tražio 100.000 evra odštete, ali sud je odbacio tužbu. Ipak, ostali predmeti, po Lolinim i Zlatkovim tužbama, stoje u fioci i čekaju zastarevanje, kako bi vlasnik Pinka prošao nekažnjeno za klevete i uvrede.

Taimur Raza, musliman iz Pakistana, osuđen je na smrt jer je na Fejsbuku "uvredio islam" - pišu svetski mediji. Raza je osuđen u Bahavalpuru na istoku pokrajine Pandžab, a 2016. je uhapšen zbog "objavljivanja uvredljivih komentara o sunitskim vođama i ženama proroka Muhameda". Raza je pripadao šiitskom islamu i ranije ga je uhapsila antiteroristička policija nakon prijave da je "na autobuskoj stanici pokazivao ljudima uvredljivi materijal na svom telefonu". Otvorenost društvenih mreža kao platformi za javnu objavu ličnog mišljenja ili stava uvek treba pozdraviti. Iako, ključna je u celoj priči samokontrola, jer zaista treba biti oprezan šta se i kada objavljuje. Veliki je broj slučajeva u kojima su pojedinci zbog svojih objava na Fejsbuku ostali bez posla, bili uhapšeni ili su zbog pojedinog posta završili na optuženičkoj klupi… Foto: Profimedia Ali, sve je to dečja igra za tragičnu priču Taimura Raze (30) koji je osuđen na smrt zbog bogohuljenja na Fejsbuku. Nesrećni Raza je prošle godine vrlo aktivno učestvovao u javnoj raspravi na ovoj društvenoj mreži, zajedno s još petnaestak ljudi, a na njegovu žalost, jedan od učesnika rasprave je bio i tajni agent pakistanskih tajnih službi zadužen za borbu protiv terorizma. - Naša porodica je siromašna, ali pismena, takav je i Raza. Njegov je navodni zločin što se upustio u sektašku raspravu na Fejsbuku, raspravljao je i s Muhamadom Usmanom, za kog smo kasnije saznali da je agent protiv-terorističkog odeljenja. Naravno da ovo nema veze s terorizmom, tragično je to što se događa - izjavio je brat osuđenika na smrt, Vasim Abas. Vređanje ili omalovažavanje Islama kao religije ili proroka Muhameda u Pakistanu inače su označeni kao najteži “zločini”, pravo na lično mišljenje možete da imate toliko dugo dok ga ne iznosite u javnosti ili kao u ovom slučaju na društvenim mrežama. Vlasti su u takvim situacijama veoma “brze na obaraču”, ali opet su svi ostali zapanjeni kakvom brzinom i kojom lakoćom je Taimur Raza osuđen na smrt. Vlasti u Pakistanu su čak od društvenih mreža, Fejsbuk i Tviter pre svih, zatražile da aktivno učestvuju u otkrivanju i prijavi onih koji šire blasfemiju prema Islamu ili Muhamedu, a podelili su i “poziv” drugim građanima da prijavljuju one koji kritikuju njihove svetinje. Upravo ovaj deo advokat koji radi za "Human Rights Watch", Sarup Ijaz, vidi kao najveću pretnju za ionako krhku slobodu govora. Foto: Profimedia/ilustracija - Ovakve će poruke vlasti potstaći pojedince da lažno prijavljuju druge ljude. Ovo nije nikakva borba protiv terorizma nego ugrožavanje ljudskih prava, a neusklađenost pakistanskih sudova s onim što predstavljaju moderne tehnologije je fascinantna - rekao je Ijaz u razgovoru za "Gardijan". Hoće li se vlasti u Pakistanu smilovati i poništiti smrtnu kaznu za Taimura Razu niko ne zna, ali se svi tome nadaju. https://www.srbijadanas.com/it/vesti/osuden-na-smrt-zbog-statusa-na-fejsbuku-samo-je-uradio-je-ovo-2017-06-15

Naišao sam na jedan veoma zanimljiv članak na B92.net sajtu koji deifitivno još jednom pored same Biblije potvrđuje postojanje dobra i zla, Boga i satane. Meni najzanimljiviji su sledeća: 1. "Puna soba ljudi" 2. "Čovek u crnom" I jedan malo... strašan 3. "Ljut do kraja" Ima još par, skoro isto tako da se naježiš B92.net članak Budite i ostanite dobri ljudi i ne odričite se Boga!