Претражи Живе Речи Утехе

Noć pred početak 8. sajma naoružanja i vojne opreme „Partner 2017“Ministarstvo odbrane zadesila je najdepresivnija vest koju je moglo da doživi. Unapred očekujući nove medijske cikluse blamiranja, sramote i sveopšteg besmisla koji će se bez svake sumnje ređati i dodatno unižavati dostojanstvo srpske vojske, stručnim krugovima neće promaći ni neke nove/stare bitnije ličnosti, nove sistematizacije i strateške odrednice koje će daleko od pro-idiotskih medija zapravo suštinski oblikovati budućnost, nama najinteresantnijeg dela priče – Ratnog vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane. Šta nas očekuje u budućnosti u gotovo svim segmentima kadrovske i tehničke baze RV i PVO popričali smo sa vazduhoplovcem, analitičarem i bitnije čovekom koji je uvek na liniji sopstvenih razmišljanja i stavova bez obzira na okolnosti. Aleksandar Radić za Tango Six priča o situaciji sa MiG-ovima iz Rusije, planiranim, realizovanim i nerealizovanim modernizacijama, uticaju novih/starih ličnosti i njihovih novih/starih projekata. Da li smo konačno „sredili helikoptere“ i šta će biti sa tim pilotima – od troje potporučnika avijacije prošle do previše aviona za nekoliko godina? I naravno, šta se dešava kada i ako ponovo na dnevni red dođe ona prava, teža i skuplja odluka za opet „novim“ (višenamenskim) borbenim avionima? Pogledajte 15 minuta priče o svemu što je bitno za srpsko RV i PVO danas i u budućnosti. Petar VOJINOVIĆ

Čujete li nekad − što manje znaš, mirniji si? Da li je neznanje stvarno blagoslov? Da li je neznalicama lakše, ne vide li zaista patnju drugih, ne dotiču li ih malverzacije banaka, loša situacija, tuđa bolest i nemaština? Jesmo li zaista slepi ili smo odlučili da ne vidimo? Svakodnevno se srećemo sa najrazličitijim situacijama u kojima možemo videti neki problem, ako tako odlučimo, naravno. Prosjaci na ulicama − da li je naš problem njihova nemaština? Ljudi najčešće prođu okrenute glave. Koliko vas je prestalo da jede brzu hranu i odreklo se gaziranih sokova samo zbog toga što je to loše po zdravlje? Šta je sa pušenjem? Kako reagujete kada na TV-u slušate doktore koji iznose rezultate istraživanja koja idu u prilog većoj smrtnosti pušača?

ulturološki ili ne, zapisano u tradiciji ili ne, tek na svim listama srećnih naroda uvek smo negde pri dnu. Možda sreća može da se izmeri po osmesima, a možda i po subjektivnom osećanju ili po krvnim zrncima, ali ta stalna potraga za osećajem sreće i traženjem mana neke od nas je presekla i učinila manje svesnim sreće koju imamo sada. Čudno je to čega se sve čovek seća. Kažu da su emocije odlučujuće za to šta ćete trajno memorisati, posebno iz perioda detinjstva. I možda su baš one krive što se jednog nimalo važnog, niti posebnog događaja sećamo svi iz generacije odeljenske zajednice jednog osmog dva „Ujedinjenih nacija“. Nije nam taj događaj promenio život, niti je imao bilo kakve posledice, ali iz nekog razloga, ne samo da ga se sećamo, već mu se i danas kao davno odrasli ljudi smejemo. Možda je u pitanju naglasak profesorke francuskog, jedne od mnogih koje smo imali i koja se najkraće zadržala, ali njena reakcija na kikotanje drugarice Maje, koja je uvek imala zarazan smeh, dana je nešto čemu se mi kikoćemo. „Maja, ako ne prestaneš da se smeješ bićeš ispitana, ocenjena, izbačena i upisana“. Niko od nas ne ume da objasni šta nam je danas smešno u toj rečenici. Niti zašto je se ama baš svi sećamo, sa sve ispravnim naglaskom profesorke zvane Maja. Niti zbog čega smo se tada cepali s glavama pod klupama. Ali nas taj događaj beskrajno veseli. Možda je to zbog onog deteta u nama koje nije odraslo, deteta koje se sa sistemom ukalupljavanja borilo na svoj način, ali tek vrlo često pomislim na tu scenu i taj iskren smeh kad putujem do redakcije 52-ojkom, onom istom u kojoj čuveni vozač Milorad Zatezalo poželi dobar dan svakom putniku. I „natera“ ga da mu se osmehne iako je pre toga bogoradao na nekoga jer nije hteo da se pomeri sa vrata a na sredini ima toliko mesta. Novinarski posao nije lak, ali hvala bogu ne zahteva rana ustajanja, pa kad vas okolnost na to natera da se gužvate s onima što rade od sedam do četiri ili od osam do pet, odlična zanimacija u busu mogu da budu ili slušanje muzike, pisanje poruka ili analiziranje ljudi. I nepogrešivo često pomislim: koji je naš problem pa smo toliko ozbiljni?

Aleksandar Šibul: Postali smo stranci jedni drugima – identifikacija sa sopstvenim polom nikad nije bila teža “Postali smo stranci jedni drugima, identifikacija sa sopstvenim polom nikad nije bila teža jer su se polne uloge izgubile u mnoštvu teorijskih i kvaziteorijskih koncepata o savremenom čoveku” Aleksandar Šibul je psiholog i teolog, iako je kako kaže njegovo profesionalno usmerenje počelo prirodnim naukama, fizikom i astronomijom, preplitanje teologije i psihologije dugi niz godina odraz su njegovog postojanja i traganja za tajnom života. Još kao dečak naučio je da popravlja bicikle, a junak iz detnjstva bio mu je Kapetan Jeger te je fascinaciju o letenju i ljubav prema dvotočkašima pretvorio u današnje hobije, pilotiranje i vožnju čopera. Otac je četvoro dece i govori nekoliko jezika, a Novosađani imaju priliku da prate njegov rad na brojnim tribinama iz oblasti psihoterapije. Preokret u njegovom profesionalnom razvoju dogodio se sa poznanstvom profesora Valadete Jerotića. Za portal NSHronika.rs, govori otvoreno o karijeri, životu, međuljudskim odnosima, veri i roditeljstvu… Teolog ste i psihoterapeut, može li se reći da su ove dve profesije slične i kako je došlo do vašeg profesionalnog opredeljenja? Moje profesionalno usmerenje počelo je sa prirodnim naukama, fizika i astronomija, kojima sam se skoro šest godina intenzivno bavio. To je bio period istraživanja sveta kroz matematiku kao bazičnu nauku. Paralelno sa tim izučavao sam psihologiju i filozofiju, “gutajući” autore kroz strastveno čitanje i stvaranje umnih konstrukata, pokušavajući da upoznam sebe, svoj odnos sa drugima, kako bih tako dodirnuo smisao postojanja. U tom periodu počeo sam intenzivno da se interesujem i za religiju. Imao sam sreću i čast da imam divne učitelje u tome, poput rabina Cadika Danona i Josifa Levija, a kasnije i Enrika Josifa. Kroz godine rada sa njima i njihove posvećenosti i ljubavi upalio se plamen vere prema živom Bogu. Kasnije duhovno kretanje dovelo me je do jeromonaha Irineja a sadašnjeg Episkopa bačkog koji mi je svojom mudrošću otkrio ljubav prema Hristu. Kada ste se odlučili da se posvetite psihoterapiji i kojim psihoterapeutskim pravcem se služite? Kada sam upisivao psihologiju 1985. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu moja ideja bila je da se bavim psihologijom kao naukom kroz proučavanje funkcije mozga, izučavajući procese pamćenja, učenja, percepcije. Međutim, desio se preokret u mom daljem profesionalnom razvoju kada sam gostujući kao student u emisji “Kino Oko” upoznao profesora Vladetu Jerotića. Druženje sa njim me je odvelo do Jungijanskog društva a zatim i do saveta da započnem da se edukujem u nekom od psihoterapeutskih pravaca. Proveo sam godinu dana kod prof. Gačića na edukaciji za lečenje alkoholizma a to me je potom odvelo do prof. Mile Vukov-Goldner i dr. Nade Polovine na edukaciju iz porodične psihoterapije koju sam kasnije nastavio u Atini kod prof. Jorgosa Vasiliua u Centru “Antropos”. Bio je to početak bavljenja psihologijom. Potom sam upisao studije teologije na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu i sledeće četiri godine posvetio sam sistematskom izučavanju bogoslovlja. Ove dve škole su izraz i odraz mog postojanja i traganja za tajnom života. Može li se izdvojiti neki čest, specijalan razlog zbog kojeg se ljudi danas nađu preko puta Vas? Čovek kao individua, dakle odeljen od drugih, teško može sebe spoznati, to je kao kad bi želeli da se ‘iskobeljate’ iz jame bez pružene ruke. Mi sebe bez zajednice sa drugim ne možemo sagledati, potrebno je realno ogledalo i zato je razgovor sa psihologom koristan za dalji razvoj. Jer čovek bez rada na sebi je prosta posledice sticaja kompleksnih okolnosti koje ga poput snažnih morskih struja nose u bespuće života. Naše čitavo uzrastanje je koncentrisano na znanje a ne na smisaono postojanje. Zato je potrebno mnogo rada i truda da bi se čovek razvijao u onom smeru u kojem bi uspešno ostvario svoje darove i potencijale. Da li se stigma oko posete psihoterapeutu kod nas razbija? Kako vreme prolazi tako se i stigma oko odlaska kod psihologa smanjuje. Sve veći broj ljudi shvata da se ne mogu sami uhvatiti u koštac sa sve većim izazozvima koje donosi savremeno društvo. Uticaj medija takođe je zaslužan da se shvati da je odlazak kod psihologa potreba, a ne društveni žig. Pozitivna iskustva koja se prenose bližnjima takođe imaju veliki uticaj na promenu svesti kod ljudi. “Čovek bez rada na sebi je prosta posledica sticaja kompleksnih okolnosti koje ga poput snažnih morskih struja nose u bespuće života” Šta vidite kao najveći psihološki problem naše nacije? To je veoma važno pitanje koje traži kompleksnu i sadržajnu elaboraciju. Sve više je kod ljudi prisutna emocija tuge koja često biva ulaznica za depresivno stanje a kasnije prelazi u pravu depresiju. Posledica toga je i povećani broj narkomana i alkoholičara, što postaje šire društveni problem jer ljudi tada postaju nefunkcionalni a često i opasni za svoju okolinu. Pogledajte samo ljude na ulici, malo je nasmejanih a sve više sa bezizražajnim licem na kojima se vidi beznađe i zabrinustost. Od četrnaeste godine vozite motor, a sa sedamnaest ste počeli da učite letenje, prilično neobični hobiji koji simbolizuju želju za slobodom? Odrastao sam u veoma kreativnoj sredini koja je stimulativno delovala na mene. Otac od moje teta Nade koja me je čuvala pravio je otomane pa sam kao mali dečak provodio mnogo vremena u radionici pomažući mu i učeći zanat. Kasnije sam bio šegrt kod majstora Franje Mozetića koji je bio jedan od dva majstora za popravku bicikala, a negde u šestom razredu postao sam pravi mali majstor. Tako mi se ukazala mogućnost da uvek imam najbolji bickl. Sa bicikla, koji je još uvek velika ljubav, prešao sam na moped, a potom i na motor. U osnovnoj školi sam bio član avio i raketne sekcije, a kasnije i avio kluba gde smo pravili modele aviona i jedrilica koji su uspešno leteli. Naravno da sam maštao da kad porastem budem pravi pilot. U sedamnaestoj godini počeo sam da učim letenje na jedrilici, a kasnije i pilotiranje na motornom avionu kod sada mog bliskog prijatelja instruktora letenja i pilota Novaka Novakovića. Letenje je neopisiv doživljaj pogotovo u jedrilici gde se osim strujanja vazduha ništa drugo ne čuje, može se leteti tako satima ako ima dobre termike, uživati u predelima, pticama, oblacima i neretko se desi da se u termici penjete zajedno sa nekom pticom, zaista tad doživite neverovatnu radost. Koliko je sloboda važna? Sloboda je temelj čovekovog postojanja i bez nje nije moguć ličnosni razvoj u punini samoostvarenosti. Retke su ličnosti koje mogu da dostignu visok stepen slobode. Zarobljeni smo nemogućnošću da se odupremo raznim uticajima, što zbog lične nesigurnosti, što zbog nedovljne spoznaje svojih darova i potencijala pomoću kojih možemo da adekvatno percipiramo stvarnost i da se tako distanciramo od raznih vrsta uslovljenosti. Osvajanje slobode je poput penjanja na neku visoku planinu, potrebno je uložiti puno truda i rada na sebi kako bismo bili bliži onom pojmu Jungovog Jastva koje nas tada neminovno približava tvorcu sve tvari. I zaista je jedina sloboda kada smo i od same smrti slobodni, tada nas više ništa ne uslovljava. Šta mislite o međuljudskim odnosima danas, i sebičnosti koja se u modernom društvu probija kao vrlina? Savremeni čovek postoji kao individua, odeljen od drugih, sam za sebe i sam po sebi zadovoljavajući samo svoje potrebe bez odgovornosti prema drugom. Kada je drugi prisutan i ako on zaista kroz ljubav postaje deo nas onda je naše disanje i njegovo kao i obrnuto, kad njega nešto boli onda i mi osećamo tu bol. To je osnova empatičnosti, saosećajnosti sa drugim. Kada nasuprot individualnosti doživljavamo drugog kao ličnost onda ona postoji i u svojoj odsutnosti kao deo nezamenjive dijade, zajednice koja nadilazi vreme i prostor. Samostalnost i nezavisnost postali su imperativ, naročito kada su žene u pitanju, a čini se da su sve nesrećnije i da je ostvariti kvalitetan emotivni odnos postalo teže nego ikada? Postali smo stranci jedni drugima, identifikacija sa sopstvenim polom nikad nije bila teža jer su se polne uloge izgubile u mnoštvu teorijskih i kvaziteorijskih koncepata o savremenom čoveku. Sa jedne strane je jačanje ženske uloge a sa druge u tzv. zapadnom svetu su izgubljene muške uloge bez jasnog modela identifikacije. Ideja jednakosti i pokušaj negiranja hijerahičnosti u svim nivoima čovekovog bivstvovanja unela je zabunu i pometnju. Jer svaki čovek se tokom svog života bori da se popne na lestvici razvoja što više može, s obzirom na to da dno lestvice neminovno znači i nekvalitetniji i kraći život. Ideja o društvu ravnopravnih je pala na svim morbidnim eksperimentima koji su se dogodili u komunističkim društvima. Kao što Orvel kaže u romanu “Životinjska farma” – “svi su jednaki, ali neki su jednakiji od drugih”. Tako isto i težnja za izjednačavanjem polnih uloga u svim aspektima života nas vodi ka neostvarenosti čoveka po polnoj datosti i darovima koje polovi nose. Svako treba da se ostvaruje prema svojim datostima i tako razvija u slobodne i autentične ličnosti pa se samo na takvoj ravni može govoriti o ravnopravnoj ulozi polova. Suprug ste i otac četvoro dece, koje životne postulate se trudite da “usadite” u njih u vreme tranzicije i velikih promena? Deci možemo da predamo samo ono što smo kao ličnosti izgradili i utkali u sopstveni način postojanja. Deca se prvo ugledaju na nas, pa onda slušaju šta im govorimo. Ako postoji velika razlika između naših dela i reči onda ćemo decu dovesti u konflikt i verovatnije da će se ponašati, barem na ranom uzrastu slično kao i mi preuzimajući naš model, kao pojedinca i kao bračnih partnera. S obzirom na to da sam rastao u veoma stimulativnoj sredini koja je bila ispunjena ljubavlju, a osnov roditeljske ljubavi bili su i zahtevi prema meni da se još kao mali angažujem u svim poslovima za koje sam uzrasno bio sposoban, tako je odgovornost zajedničkog života bila pravedno raspoređena. Otac je bio pravi autoritet, pun ljubavi, ali ujedno i strog sa zahtevima koji su od mene načinili ličnost koja je umela da poštuje prave autoritete, i da od njih i prema njima budem saznajno otvoren u procesu ličnog razvoja. Takav model, samo malo modifikavan novinama iz ličnog razvoja prenosio sam i prenosim deci. Moja decu su veoma rano počela da bivaju odgovorna prema stvarnosti, uključivana u svim poslovima i obavezama koja zahteva svakodnevni život jedne porodice. Velika deca su sada samostalna, a manja uče od njih i nas i tako se dobar model prenosi. Bez istinske ljubavi i pravog autoriteta zaista nema zdravog razvoja zato je velika odgovornos biti roditelj. Pre nego što dobijemo decu treba raditi na sebi i pokušati se izboriti sa psihološkim smentnjama i lošem nasleđenom porodičnom modelu. Jer, ako ne radimo na sebi, mi samo možemo da propadnemo i ništa više! Rad na stvaranju zrele i slobodne ličnosti je kontinualan. Autor: Mirjana Batić Foto: Privatna arhiva

"Svi mi južno od Ibra želimo da živimo normalno i u miru, ali kad god političari podignu tenziju, mi smo ovde žive mete." To ističe za "Blic" Darko Dimitrijević iz Goraždevca, srpske enklave kod Peći. Darko je urednik-novinar na radiju "Goraždevac" i najbolje zna kako je nositi žig Srbina među albanskom većinom dok se napetost oseća u vazduhu. Tenzije zbog "slučaja voz" ponovo su mu uvukle jezu pod kožu. "Ovo su dani kada po pogledu vidiš da si nepoželjan" - Ćerke bliznakinje od tri godine i žena ne izlaze iz sela dok se ne smire malo strasti, a ja zbog posla moram da se krećem. Idem automobilom do Peći i nije mi svejedno pošto imam srpske tablice i mogu svakog trenutka da me kamenuju. Ovo su dani kad po pogledu vidiš da si nepoželjan. Taman uspostaviš zajednički odnos sa Albancima i onda se opet sve naruši - kaže Dimitrijević. U Goraždevcu, kako navodi, ima barem 50 automobila sa srpskim registarskim oznakama i njihovi vlasnici se ovih dana osećaju kao glineni golubovi. - Recimo, saobraćajna policija je komšiju izvukla iz kolone samo zato što ima kragujevačke tablice - objašnjava Dimitrijević. Život između dva haosa Da situacija nije nimalo naivna kaže i Živojin Rakočević, direktor Doma kulture u Gračanici, inače pesnik i novinar sa Kosova. - Sve ovde je zasnovano i postignuto zahvaljući incidentima i haosu koji je posle njih nastao. Decenijama od jednonacionalnog trovanja do pogroma 17. marta, živi se između dva haosa, jer nema demokratskih promena i funkcionalnih institucija, pa je puštanje krvi "neophodno" - priča on. Kako navodi, Srbi računaju vreme od 17. marta 2004. godine jer posle njega više ništa nije isto, a hiljade incidenta, koji se u međuvremenu dešavaju na terenu, služe da održavaju mržnju i psihologiju konačnog obračuna. U strahu od novog pogroma - Hapšenje Ramuša Haradinaja u Francuskoj i slučaj "voz" postali su jedan incident, tako da su stvoreni svi uslovi da se na Kosovu i Metohiji ponovi martovski pogrom iz 2004. godine. Odnos prema Srbima se promeni bukvalno za nekoliko sati, kada nastupi povišena i naglašena hladnoća u komunikaciji, ponašanje prodavca u trgovini, policajca ili nekog činovnika, i sve to pokazuje da je sve spremno za zlo - opisuje Rakočević šta se dešava posle svakog trvenja albanske i srpske strane. Život u stalnom strahu od novog zla Kako navodi, Srbi imaju taj refleks za atmosferu koja se kreira, pa se čitaju znakovi koji im se šalju i prema njima se uređuje život i ponašanje. - To znači ne putuj ako ne moraš, kloni se gradova, gledaj da si manje vidljiv, upotrebi svaki oblik mimikrije, čekaj i trpi da te muka zaobiđe i nadaj se da stihija ne krene - priča on. "Čim sam videla dekoraciju voza, sve mi je bilo jasno" Čitava priča sa vozom je neka politička igra, kaže za "Blic" Olivera Radić, profesorka srpskog jezika iz Orahovca. - Ne razumem se u tu visoku politiku, ali kad sam videla da je voz išaran natpisima "Kosovo je Srbija", znala sam da neće proći. A zašto? Zato što živeći poslednjih 17 godina na Kosovu i Metohiji znam da se sa tim natpisom ja i moji sunarodnici ne smemo slobodno kretati. To je ispisano u mojoj duši, i zbog mog verovanja da to jeste tako, živim ovde sa svojom porodicom - priča ona. Surova realnost Međutim, kaže, mnoge činjenice ukazuju na to da na terenu tako ne stoje stvari. Radić kaže da ona i njeni sunarodnici na KiM nemaju isti pasoš kao i ostali građani Srbije, tačnije uz pasoš moraju da imaju i vizu. - Imamo dupla dokumenta i Republike Srbije i "Republike Kosovo", moramo da posedujemo dve registarske tablice iako kažu da je potpisana sloboda kretanja... Ja i moji sunarodnici okrećemo na telefonu 00381 pa onda pozivni broj grada u Srbiji kad hoćemo da čujemo rođake - priča Olivera. Kaže da se poradovala kada je čula da su u vozu Beograd-Kosovska Mitrovica motivi sa fresaka, jer smatra da ljudi treba da odmaraju oči uz poglede na lepu umetnost, ali... Nezpaoslenost i strah su ovde glavni problemi - A šta mi u Orahovcu i Velikoj Hoči imamo od toga? Ja znam da se tim vozom u Orahovac ne bi vratilo dvadesetoro Srba koji su se letos iselili iz Orahovca. Zašto? Zato što za njih nema novih radnih mesta, zato što ovde važi zabrana zapošljavanja u javnom sektoru, zato što ni jedan jedini Srbin nije dobio posao, zato što se ništa na infrastrukturi nije uradilo u Orahovcu, zato što smo sabijeni u deo grada oko crkve, zato što su nam godinama predstavnici naših (srpskih) vlasti pričali da smo prioritet, a od tog prioriteta se na terenu ne vidi ništa. Zato što u školi (improvizovanoj) nije ništa popravljeno, iako se prilikom svake posete obećavali da će doći sve renovirati, doneti novi inventar - navodi Olivera. "Zaštite sem Božije odavno nemamo..." Na pitanje da li se plaši nekakvog revanša albanske strane zbog provokacija sa vozom, ona kaže da su Srbi na Kosovu "pod svakodnevnom prismotrom". Ne treba oružje da nas neko poubija nego to mogu kamenjem, ako hoće. Zaštite, sem Božje odavno nemamo. I ubijaju nas svakodnevno pretnjama, provokacijama, uvredama... - priča ona. Kaže da ljudi negoduju, da nije trebalo da se ovo sa vozom ovako izdešava, "ali mi smo ovde odavno mrtvi, što se nekog delovanja tiče". - Mi smo manjina, i nas niko nizašta ne pita. Ideja o ovakvom vozu bi bila realna samo kada u Briselu i u drugim sporazumima, Šiptarima sa Kosova ne bi bilo dato sve što je dato - ističe Radićeva. blic