Претражи Живе Речи Утехе

Jelena (21) i Jovana (18) su sestre i obe imaju istu tešku i retku bolest, jedna je dobila terapiju i šansu za život, a druga postaje žrtva srpskog zdravstvenog sistema, administracije i Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje. Jovana već tri meseca prima inovativnu terapiju Trikafta o trošku Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje i to joj je za kratko vreme potpuno promenilo život nabolje. Dok Jovana počinje da živi, njena starija sestra se bukvalno bori za život i dah. Jelena je na listi čekanja, dok se bukvalno guši od kašlja. Trikafta je spas za pacijente sa cističnom fibrozom i šansa za život, umesto smrtne presude. Cistična fibroza (CF) je oboljenje koje pogađa jedno od 2.500 do 3.500 novorođene dece, a u Srbiji ima oko 250 registrovanih pacijenata obolelih od ove retke i često fatalne urođene bolesti. Ta dijagnoza sa sobom nosi probleme s plućima, pankreasom, varenjem, s gubitkom težine, ali i druge komplikacije, poput dijabetesa. Srbija je od decembra 2021. godine putem Republičkog fonda za zdravstveno osoiguranje počela da nabavlja Trikaftu, ali očigledno ne za sve. Postoje surove liste čekanja, a Jelena ima samo 21 godinu i u ovom najvažnijem životnom izvlačenju i lutriji do sada nije imala sreće. Posebno surovo je to što Jelena zna da nada postoji, gleda svoju sestru kako konačno udiše život punim plućima, bukvalno. Dok Jelena čeka na lek i naša redakcija čeka na odgovor Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje i Ministarstva zdravlja. Pitali smo ih – ima li leka i za nju, dokle će čekati na Trikaftu? RFZO nam je obećao odgovor, ali do objavljivanja ovog teksta on još nije stigao. Jelenino stanje je sve teže, danima ne izlazi iz kuće. Studiranje u Novom Sadu stavila je na čekanju zbog zdravstvenog stanja. Oseća se loše, neprestano kašlje, ne može na noge. Šta još treba da se desi, čime to treba da zasluži lek, da li su je Srbija i Republički fond za zdravstveno osiguranje otpisali? U redu, neki će reći dobro je da je Trikafta uopšte stigla u Srbiju, skup je to lek. Prema navodima specijalizovanog sajta drugs.com, cena ovog leka je nešto veća od 26.400 dolara u Americi za 84 tablete. Nema para za sve. Kako to nema para za lek u zemlji koja sebe smatra ekonomskim liderom u regionu i tigrom, kako to ima para za nacionalne stadione, milione je država dala i da pomogne izgradnju hrama Svetog Sve, a za lek para nema ni za lek? RFZO se za sada ne oglašava, ali i te kako ume da se oglasi i pohvali kada se neki lek doda na listu onih odobrenih, onih koji kojinačno stižu za napaćene pacijente u Srbiji. Umeju i da sastave saoptenje kada se „zavrti“ priča o nestašici leka koji koristi oko milion pacijenata sa dijabetesom, umeju da nas ubeđuju u to da nema problema čak i kada u svim apotekama čujemo isti odgovor – leka nema i nemamo pojma kada će ga biti. Sada su zaćutali. Da li je neophodno da mediji počnu da grme, da li mora da odjekne nečija teška i bolna priča, da li naša junakinja Jelena mora da zavapi da bi je neko (čitaj RFZO) čuo? Ako je tako, mi ćemo biti Jelenin glas, mi ćemo da grmimo i vičemo za nju? Jelenino ime ne sme da bude upisano na spisak žrtava srpskog zdravstva. Kao bolnu opomenu i uspomenu na sve one koje smo izgubili, treba da dobijemo i Bulevar žrtava srpskog zdravstva, to nam priliči. U svakom slučaju, pravda i Trikafta za Jelenu. https://nova.rs/vesti/drustvo/bulevar-zrtava-srpskog-zdravstva-jelena-ima-samo-21-godinu-i-ne-sme-da-osvane-na-tom-spisku/

Ako hrišćanka poštuje pravila i kanone svoje religije, onda u crkvu dolazi sa maramom na glavi, nenašminkana, celiva ikonu i stoji dalje od oltara. Ipak, njoj je ulaz u oltar zabranjen. Da li je to pravilo, kako smatraju sveti oci, najveći dokaz da je uloga žene u crkvi manje bitna otkrio nam je jeromonah Mihajlo iz Dalmacije. Prema njegovim rečima, najveći problem čovečanstva je muška dominacija. Uprkos tome on veruje da je samo žena sposobna da se suprostavi tom obeščovečenju, jer su jači pol u duhovnoj sferi. Ipak, kako kaže, crkveni kanoni se moraju poštovati. - Vernici se često pitaju zašto samo muškarci smeju u oltar, veruju da žene ne smeju da budu zapostavljene. Ipak, najsvetiji deo hrama je oltar. Znamo da žene ne mogu da služe liturgiju i da budu sveštena lica, pa je samim tim i jasno zašto one ne smeju da budu na tom mestu - istakao je jeromonah Mihajlo za naš portal. Međutim, postoji i izuzetak. Starija žena koja je prethodno dobila blagoslov od episkopa može ući u sveti oltar, ali samo kako bi održavala čistoću u njemu - ništa više. Ipak, Ljubomir Ranković, protođakon u Šabačkoj eparhiji smatra da su žene na taj način diskriminisane. - I sveti apostol Pavle nalaže da "žena ćuti u crkvi". Zabrana ženi da uđe u oltar je uvreda i diskriminacija, jer ceo oltar prema pravoslavnom ikonopisnom kanonu, zakriljuje ikona Presvete Bogorodice "Širšaja nebes", koja na svojim grudima nosi i rađa Spasitelja sveta. Inače, kada apostol Pavle kaže da žena ćuti u crkvi, očito je da iz njega progovara tradicionalni Jevrejin. - Zamislite Isidoru Sekulić, koja je napisala najlepše molitve na srpskom jeziku. To su psalmi njene duše šaputani u Topčiderskoj crkvi. Treba li njoj zabraniti da govori u crkvi? Ili Desanki Maksimović? Dakle, žensko pitanje za crkvu ne sme biti problem nego šansa, ogromna šansa da ostvari sebe i spase čoveka i čovečanstvo, što i jeste njena uloga - istakao je Ljubomir Janković. EPISKOP U TREBINJU PRIČESTIO DECU I ODRASLE UNUTAR OLTARA Episkop zahumsko-hercegovački i primorski Grigorije je na najveći i najradosniji hrišćanski praznik Vaskrsenja Gospoda Isusa Hrista od svojih sveštenika je zahtevao da se u oltar najpre uvedu deca, dečaci i devojčice, a potom i odrasli. Sveštenici su bukvalno terali žene da uđu u oltar, što je bilo prilično neprijatno i za jedne i za druge, a Episkop ih je lično pričešćivao sve, i decu i odrasle, unutar oltara između časne trapeze i gornjeg mesta. Zbunjeni i začuđeni sveštenici su objašnjavali još zbunjenijem i začuđenijem narodu kako je to što se čini inače drevni običaj u Grčkoj – posebno da žene ulaze u oltar!? Episkop Grigorije je naveo narod da učini težak greh, i da zajedno sa njim pogazi svete kanone koji izričito zabranjuju mirjanima, a naročito ženama da ulaze u oltar. - Narod koji je ušao u oltar treba pozvati na pokajanje i ispovest. U oltaru se mirjani ne pričešćuju, čak ni deca. Jer se zna gde se narod pričešćuje. Nekada su se samo carevi pričešćivali u oltaru, i niko više. Poznato je da se žensko dete čak ni posle krštenja i miropomazanja ne nosi kroz oltar, već samo muško - rekao je duhovnik koji je te 2014. godine prokomentarisao celi događaj. KANONI CRKVE KOJI ZABRANJUJU ŽENI ODLAZAK U OLTAR - Neka je zabranjeno svakome ko pripada laicima da ulazi unutar svetog oltara. Ovo, po drevnom predanju, može biti dopušteno samo vlasti i carskom dostojanstvu kada zaželi da prinese darove Tvorcu - Kanon 69. Petošestog Vaseljenskog Sabora. - Samo je sveštenim licima dopušteno da ulaze u Oltar i pričešćuju se tamo - Kanon 19. Laodikijskog Sabora. - Ne priliči da žene ulaze u oltar - Kanon 44. Laodikijskog Sabora. Dakle, ko god je u oltar ulazio, treba da ode kod sveštenika da se pokaje za to svoje neznanje. Da li ste čuli ili doživeli neko neobično iskustvo u crkvi? Ako imate bilo kakve verske nedoumice ili strahove, pošaljite mejl na [email protected]. izvor

Hej, vojniče ničije vojske, dobro si ovo napisao! Postoji jedan odsečak vremena ušuškan u sedamdesete na koji sam posebno osetljiv. To je onaj između 1973. i 1977. godine. U mojoj profesionalnoj karijeri ništa se tu tada prelomno nije desilo (osim što sam tačno na sredini te dekade počeo da letim). Ali desilo se nešto mnnogo važnije: u tom vremenskom tesnacu rođena je većina ljudi (pa i moje dvoje dece) s kojima se danas najčešće srećem, najčešće družim i još češće sarađujem. Zajedno smo u avijaciji, u medijima, u aj-tiju, ponekad i u umetnosti. Kao sada. Ilija Gajica, reditelj, pisac i scenarista je baš ta generacija, a napisao je roman koji je na priloženoj slici između "Otpisanih" i druga Tita sa poštanskih maraka. Ako izuzmem časne izuzetke, moja generacija vodi razgovore na koje nekada davno nisam ni pomišljao. Mojoj generaciji se povremeno koči desna, povremeno leva noga zbog prokletog diskusa između četvrtog i petog pršljena. Moja generacija se probudi u pola tri, pa ne može da zaspe do šest. Mojoj generaciji se sužavaju arterije, a proširuje prostata, slabi sluh, a jača dioptrija. Moja generacija voli da priča o mučnini u stomaku, nepravednom bombardovanju devedesetdevete i vezama kod lekara opšte prakse u Domu zdravlja. Poneko iz moje generacije ume čak i da umre. U vreme kada je rođen Ilija Gajica, pisac "Vojnika ničije vojske", moja generacija je bila na nekom vrhuncu, ajd' da kažem - zrele rane mladosti, na životnoj prekretnici prepunoj obećanja i, poput svakog kome se još nije rasklimao nijedan zub niti otpala ijedna dlaka s glave, sigurna da će ovako mladalački razbarušena i galamdžijski bezobzirna živeti večno. Mislili smo da je starost rezervisana samo za promašene u životu - uostalom, ko im je kriv kad ne znaju za bolje. A za decu koja su se tada tek rađala "bila je to zemlja u kojoj su rasla uverena da su srećna, da je to najbolja, najlepša, najpravednija zemlja na svetu i da za njih ne bi bilo bolje da su se rodili bilo gde drugde" (citat). Zato, ako vam kažem da je "Vojnik ničije vojske" roman o vremenu koje se razbaškarilo u četrdesetak godina između 1974. i 2016, pokušajte samo da naslutite koliko je tu prepoznatljivih situacija u odrastanju dečaka iz semi-ruralnog naselja na periferiji glavnog grada kroz dramatičnu spoznaju prvih ljubavi i prvih mržnji, surovih navijačkih zakona i pokoravanja slabijeg, malih uspeha ali i malih poraza, kroz veliku potragu za identitetom u svetu kojem grčevito želiš da se svidiš. Gajičin "Vojnik ničije vojske" rasteraće maglu sećanja na najvažnije decenije naših života. Možda nekome pomogne i da ne ostari pre vremena. A nekom, opet, da ostari kako valja. Zoran MODLI, FB