Претражи Живе Речи Утехе

„Vi ste nekorektan partner“, to sam napisao nedavno u zahtevu za raskid ugovora sa kablovskim operaterom. Momku na šalteru koji je primio formular bilo je malo nelagodno, a valjda po službenoj dužnosti upitao me je da obrazložim takvu ocenu. Nije mi bilo teško. Rekoh , kada smo započeli saradnju vi ste se obavezali da ćete mi isporučivati toliko i toliko programa, po toj i toj ceni. U međuvremenu broj kanala se smanjivao, cena je pomerana naviše, a mene, kao drugu ugovornu stranu, niko ništa nije pitao. Mic po mic, račun je uvećan za 400 i kusur dinara, a broj TV kanala smanjen sa 80 na ispod 70. Za pet, šest godina koliko traje naša “saradnja” ja sam uredno plaćao uslugu. Istovremeno, operater mi je često ostajao dužan, jer retko koji mesec je prošao bez prekida signala. Bilo je slučajeva da po dan, dva, nemam sliku ili Internet koji sam, takođe, kod njih kupio. Nikada se nije desilo da mi račun bude umanjen za jedan jedini dinar. Naravno da mi to umanjenje ne bi finansijski mnogo značilo, ali bi psihološki delovao. Osetio bih da neko poštuje mene i moj novac. Imao bih utisak fer poslovanja, čak bih to i raspričao. Nikada me “moj” kablovski operater, kao urednog platišu, nije nagradio nekim gratis programom, nikada pitao da li sam zadovoljan uslugom, nikada ponudio kakav popust. Ništa, samo račun. E zato sam rešio da svoj džep i svoj novčanik zaštitim od tih glodara. Prvo sam pokušao da se iznova dogovorimo, da nastavimo saradnju, ali ne na moju štetu. Tražio sam da se vratimo na start našeg ugovora – da mi se isporučuje 80 programa i da plaćam koliko i na početku – 2.100 dinara. Dečko sa šaltera je nekoga zvao, objašnjavao šta „stranka koja je došla“ hoće, onda je taj neko rekao „ne može“. Predložio sam drugu varijantu, da ja napravim spisak od 20-30 programa a oni neka odrede cenu. Ne tražim popust, samo da smanjim broj „smeće kanala“ i da kupim ono što hoću da gledam. To ih je tek zbunilo, usledile su opet telefonske konsultacije. I isti odgovor – „ne može“! Kome god ispričam svoj slučaj dobijem sličan ili isti odgovor. Ljudi su, čini mi se, i u većem problemu nego ja. Naročito ovi što im se operateri spajaju ili jedan preuzme drugog. Njima su još više smanjili broj kanala, a takođe povećali cenu. Samo, retko se ko odlučuje na raskid ugovora, zato što država štiti, koga drugog nego prodavce signala, da ne kažem pljačkaše. Pitali su me mnogi šta ću sad? Ništa, vratio sam antenu i hvatam petnaestak programa, sasvim dovoljno. A sport i poneki film ću gledati preko Interneta, već sam našao novog dobavljača. Neću da budem kokoška za čerupanje, a vi kako hoćete. Da, u međuvremenu me je moja bivša kablovska zvala i tražila da joj vratim opremu. Imao sam kontra pitanje, a ko je tu opremu doneo? – Pa naši majstori, odgovorila je kablovska. – A piše li u ugovoru da ja moram da vratim? – Ne piše, zna ona. Pa, dođite po vašu opremu, neći da mi smeta u kući! Tačka. Čekam ih. Milenko VASOVIĆ

Deset godina Ledena i Rade Životić iz Požarevca pokušavali su da dobiju dete. Kako u tome nisu uspeli, rešili su da usvoje malenog Vukana, koji je tad imao svega 13 meseci. Ali život se poigrao sa njima, pa je nakon devet meseci od usvajanja Ledena ostala trudna. Rodila se Milica, koja ima Daunov sindrom. Ona će sa svojim drugarima danas obeležiti Svetski dan osoba sa Daunovim sindromom, koji se širom sveta obeležava 21. marta. PORODICA ŽIVOTIĆ IZ POŽAREVCA: RADE, MILICA, VUKAN I LEDENAFOTO: MITAR MITROVIĆ / RAS SRBIJA Kad sam ga prvi put videla, Vukan je imao 13 meseci. U sobu u kojoj smo sedeli unela ga je sestra. Pogledam, a ono krupne crne oči i kosa u loknama. Lep kao lutka i gleda pravo u mene. Sestra mi ga stavlja u krilo. Pogledam ga, a on se okrene i zalepi mi se snažno za grudi. Ja kažem: „Zdravo, sine“ i tu sve počinje – priseća se Ledena Životić prvog susreta sa Vukanom, usvojenim sinom, koji je danas odrastao čovek. Bilo je to u Zvečanskoj, u Centru za zaštitu odojčadi, dece i omladine u Beogradu pre 19 godina. Pre toga celu deceniju suprug Rade i ona pokušavali su da dobiju dete. Borili su se, išli kod raznih lekari i svi su govorili isto – da zdravstveni problem nemaju i da je u njihovom slučaju prepreka u glavi. Za sve to vreme Ledena je znala da postoji i drugi način da postanu roditelji, a to je usvajanje. Jednog dana to je izgovorila i naglas pred suprugom. – Moj muž je čovek koji u suštini neće da pokvari ništa što će mene da usreći. I sam je jako želeo decu, tako da nismo dugo razmišljali. Odmah smo krenuli u proceduru usvajanja, koja je jako stroga i komplikovana, što je i razumljivo – otkriva nam Ledena dok sedimo u njihovoj kući u Požarevcu. Sa 16 godina Vukan je otvorio dosije I tako posle skoro godinu otkad su ušli u proceduru usvajanja, želja im se ostvarila. U kući su se najzad čuli dečji smeh i plač, a Ledena je postala majka u 33. godini. Imala je mnogo nepoznanica, nije znala kako Vukan spava, šta voli da jede, čega se plaši. U početku je spavala sa njim u sobi i nije htela da ga ostavi ni na tren. – Čekali smo ga tolike godine, a sad kako je došao, to je totalno nebitno – kaže Rade dok u tom trenutku u sobu ulazi Vukan. Danas je on vedar, voljen i nasmejan mladić, ima 20 godina, a još kao petogodišnjaku rekli su mu da mu oni nisu biološki roditelji. Tako su im savetovali psiholozi, a kako je postajao stariji, pitanja o njegovom poreklu bila su sve češća i složenija. Rade i Ledena nikad ništa nisu krili od Vukana, a sa 16 godina je tražio da otvori dosije. Tad je saznao za svoje poreklo, mada ga neka pitanja i dalje kopkaju. – U našoj porodici svi su ga odmah prihvatili. Nikada ga niko nije gledao drugim očima, a najvažnije je da smo ostali zajedno i podržavali jedni druge u teškim trenucima koji su nas snalazili – ističe ova hrabra i snažna žena velikog srca. MILICA I VUKAN SE LEPO SLAŽU I NA TO JE LEDENA NAJVIŠE PONOSNAFOTO: MITAR MITROVIĆ / RAS SRBIJA U porodilištu mi nisu rekli da Mica ima Daunov sindrom Vraćamo se opet u Vukanovo detinjstvo. Otkad su ga dobili, Ledena više nije razmišljala o trudnoći, pregledima kod ginekologa, terapiji. Uživala je sa njim, a onda je posle tačno devet meseci od njegovog usvajanja usledio šok. Ostala je trudna i život im je doneo nov izazov. Iako je imala divnu trudnoću bez ikakvih tegoba, tek kad se porodila, saznala je da njena devojčica Milica ima Daunov sindrom. – Tačnije, u porodilištu niko mi ništa nije rekao. Na otpusnoj listi videla sam dijagnozu. Znala sam šta to znači jer sam 10 godina pokušavala da ostanem u drugom stanju i čitala sam uglavnom medicinsku literaturu. Ne znam samo da li je to Bog tako namestio, ali tokom trudnoće baš sam dosta tekstova pročitala o Daunovom sindromu – priča u dahu. Njihova borba je zapravo tek tad počela. Na svojoj koži osetili su šta znače surovost i odsustvo podrške sistema. Ledena ističe da pojedini lekari polaze od pretpostavke da ćete dete sa Daunovim sindromom odbaciti i smestiti ga u neku ustanovu. – Jedna od najtežih situacija za mene desila se kad je Milica imala svega nekoliko meseci. Došli smo u savetovalište za bebe pri Domu zdravlja da primi vakcinu. Doktorka koja je tad radila napravila je haos. Izvrištala se na mene zašto sam dozvolila da se dete rodi iako ništa nije znala o našoj životnoj priči. Samo sam joj rekla da nisam sama sebi vodila trudnoću već njen kolega, koji tokom tih devet meseci ni reč o tome nije pomenuo. Uzela sam Milicu i izašla iz ordinacije – priseća se očiju punih suza. Od tog stresa izgubila je mleko. Bio je to period kad je iskreno mislila da će skratiti život i sebi i njoj. Ali ne zato što je nije volela, volela je više nego oči svoje, nego iz straha šta će se desiti. Kako će se ona boriti kroz život sa tim, jer deca i okruženje znaju da budu vrlo okrutni. A onda se setila Vukana. Njemu se zarekla da ga nikad neće ostaviti. – I on me je spasao. Sad kad ih pogledam kako se lepo igraju i slažu, znam da sam uradila pravu stvar. Nakon te situacije u domu zdravlja promenili su lekara. Doktorka kod koje su otišli rekla im je da je njihova Mica kao i svako drugo dete, samo što će morati malo više da joj se posvete. – I danas mi odzvanjaju njene reči u ušima. Rekla nam je: „Idite kući i volite je kao da je najsavršenije biće na svetu.“ I mi to činimo 17 godina – kaže Ledena. Njihova Milica završila je osnovnu školu i prvo je dete u Požarevcu koje je iz specijalnog odeljenja išlo na malu maturu sa zdravorazvojnom decom. Ona inkluziju sprovodi na svoj način, osmehom i zagrljajem. To najbolje znaju njeni drugari iz dnevnog boravka za decu i omladinu ometenu u razvoju, u koji sada ide. I to sa radošću, jer je tamo čeka dečko. link

Izvor: Gazeta Express (Tekst je izvorno preveden sa albanskog, osim naslova koji je adaptiran) Kosovski predsednik Hašim Tači po prvi put je priznao da se sa predsednikom Srbije, Aleksandrom Vučićem sastao nekoliko puta, bez prisustva kamera. „Sreli smo se bez prisustva kamera u Briselu, u Vatikanu na raznim ceremonijama, takođe u Parizu, Beču i Njujorku. Otvoreno smo razgovarali o dešavanjima na Zapadnom Balkanu, o nečemu što nisam naglašavao pred kamerama. Poslednja faza dijaloga ima smisla za Kosovo samo ako Kosovo dobije priznanje i članstvo u UN-u,“ rekao je Tači. Tači je izjavio u intervjuu za Radio televiziju Albanije da je postizanje sporazuma sa Srbijom plemenito kao i što su pobeda i nezavisnost Kosova bile veličanstvene. Kako kaže, Kosovo bez članstva u velikim međunarodnim organizacijama ostaje izolovano. „Ne možemo da postanemo Palestina Zapadnog Balkana. Neću dopustiti ni pod kojim okolnostima, ni po koju cenu, sporazum koji ne garantuje obostrano priznanje i članstvo u UN-u. Neću dopustiti Zajednicu sa izvršnim ovlašćenjima koja stvara „Republiku Srpsku“ i disfunkcionalizuje državu Kosovo. Neću im dozvoliti ni da se diskutuje,“ dodao je. link

Rodjena sam i porasla u komunistickoj i tradicionalno-pravoslavnoj porodici. U vreme mog rodjenja otac je bio sekretar partije i rezervni oficir, koji je to postao ukazom druga Tita. Moji slave Bozic, Vaskrs i krsnu slavu. Poste Badnji dan, Veliki petak, dva Krstovdana i Usekovanje glave Svetog Jovana Krstitelja. Elem, kasno sam se krstila, u desetoj godini na Svetog Vasilija Velikog, na svoj zahtev. Onda su me pokojni baka i deka odveli na prvo pricesce u Nedelju cistoga pravoslavlja. Bila je guzva i nisam bila koncentrisana. Tada nisam znala koliko je vazno uzimati Gospoda u sebe. Znala sam samo da sam ucinila nesto veliko i znacajno. Onda nas je deda odveo u restoran na pastrmku i casu crnog vina. Prerano sam usla u pubertet i pocela intenzivno da trazim sebe. Kao i svako normalno ljudsko bice po prirodi sam postala Bogotrazitelj. Pocela sam traziti Boga. Ali, nazalost na pogresnim mestima. Pocela sam piti kafu i prevrtati solju, citati horoskop, sanovnik, knjige o reinkarnaciji i parapsihologiji, cak i onaj sektaski casopis “Trece oko”. Odusevljavali su me filmovi sa motivima katolicke veroispovesti. Roditelji su se brinuli da sam zastranila u onostrano i okultno. A onda, slava Gospodu, sam cula u sebi glas Hrista. U trinaestoj godini sam 26.januara uvece rekla porodici da bih volela da sutradan idem u Crkvu Svetog Djordja. Rekli su da je to sasvim u redu. Verovatno su se plasili da cu u pubertetu postati lak plen nekoj verskoj sekti, ciji je Djavolski rad u to vreme eskalirao u Srbiji. A i smatrali su da me svestenici nece na zlo navratiti, da necu posegnuti za lepkom i marihuanom kao dobar deo mojih vrsnjaka. Baka je rekla da je to divno da cu videti kako deca deklamuju. Ujutru me je mama probudila. Iako mi niko nije rekao ja sam obukla dugu, zimsku suknju. Baka se time odusevila. Stigla sam pre Liturgije. Nisam cak ni znala da treba da celivam ikonu Svetog Djordja. Taman posla da sam znala da treba pred njom da metanisem. A onda je pocela Liturgija. Sluzili su svi uzicki svestenici, a tad ih je bilo jedanaest i djakon. Svi su bili u istim svecanim odezdama. Hor je predivno pojao. Iako tada nisam znala znacenje pojedinih delova ja sam osetila nesto divno i velicanstveno . Shvatila sam da je glas najlepsi muzicki instrument. Neuporedivo lepsi od orgulja iz katolickih filmova. Ne postoji rec ni u Vujakliji, ni u Vukovom Srpskom rijecniku, kojom bih opisala svoju egzaltaciju. A onda su deca recitovala i pevala pesme o Svetom Savi. Mene je to odusevilo. Zelela sam da se i meni ukaze ta cast. Kada sam izasla iz crkve na vratima sam videla oglas da se nedeljom organizuje nastava veronauke. Srce mi je poskocilo. Otisla sam do majke na posao da je pitam da li je nas paroh jos uvek prota Blagoje da bih znala kome da se obratim. Vratila sam se u crkvu i u njoj zatekla samo crkvenjaka, koji mi je dao parce kolaca i zito. Pitala sam ga gde su casni oci. Rekao mi je da su u svojoj kancelariji u parohijskom domu i objasnio mi gde je to. Bilo je blizu. Otrcala sam. Kad sam dosla, pokucala i usla oni su doruckovali. Bilo mi je neprijatno. Izvinila sam se i hrabro prisla gornjem kraju. Rekla sam im da sam videla oglas. S leve strane je sedeo otac Milan Filipovic. Rekao mi je da to on drzi u toj prostoriji nedeljom nakon Liturgije i da dodjem. Jedva sam cekala prvu nedelju. Ustala sam rano i otisla na sluzbu. Nakon iste sam prisla ocu Milanu. On me je upoznao sa kcerkom, kojoj je nadenuo ime One, koja je rodila Boga. Rekao joj da me odvede. Srce mi je ubrzano radilo od srece. Nije bilo klasicnih skamija, vec veliki sto za kome smo bili svi jednaki. Bilo je dece raznih generacija. Kad je otac dosao nazvao nam je Boga. Onda je procitana Molitva pre ucenja. Predavanje je bilo divno. Podelio nam je knjizice Veronauke protodjakona Ljubomira Rankovica. Onda je procitana Molitva posle ucenja. S radoscu se secam svojih casova veronauke. Stigavsi kuci sam knjigu procitala u jednom dahu. Bila je jednostavna, divna i nadasve poucna. Onda je stigao Vaskrsnji post, prvi koga sam celog postila. Radovala sam se tom Vaskrsu, jer sam tada znala da je to nas najveci praznik i koliki je njegov znacaj za nas. Nakon pedeset dana su dosle Trojice, slava moga grada. Nakon Liturgije smo isli u litiju kroz grad. Bila je to prva litija u kojoj sam ucestvovala. Svo vreme smo pevali duhovne pesme. Ubrzo je poceo letnji raspust. Jedva sam cekala septembar da ponovo krenem na veronauku. Otac Milan je drzao veronauku godinu dana. Onda je poceo drzati nas tadasnji djakon Vladan Milosavljevic. On nas je ucio da pevamo odgovaranja na Liturgiji i srpske duhovne pesme. Za vece praznike je nas deciji hor pevao na Liturgiji. Djakon je zeleo da devojcica cita Apostol i izabrao je mene. To mi je puno znacilo. Inace, u to vreme je na nasem radiju isla emisija “Pravoslavlje vera roda moga”. Vodio ju je djakon i par puta pozivao mene i drugarice da budemo gosti. Na kraju skolske godine, kada sam napunila petnaest godina organizovan je ispit. Polozila sam ga. Za Trojice su nam dodeljene diplome i knjige u kojima je pisalo da su one za odslusanu nastavu i polozen ispit iz pravoslavnog katehizisa. Tako sam pronasla mog najboljeg prijatelja Boga. Kada mi Crkva nije bila Majka ni Bog nije mogao da mi bude Otac. Tokom proteklih godina sam u Crkvi upoznala mnogo divnih ljudi. Neki su mi postali prijatelji. Tako sam shvatila zasto Crkvu nazivamo Majka. Zato sto nam je ona darovala pravu bracu i sestre. Jer nam je to Hristos ostavio u amanet rekavsi da su nam prvo braca oni, koji su Njega prihvatili. I zato sto oni sa mnom dele radost. Crkvu ne cine mermerne konstrukcije i, Boze oprosti, slike na zidu. Crkva smo, bratijo, vi i ja kad zajedno svedocimo Hrista i kad se zajedno radujemo Njegovom Vaskrsenju.

Пратим овог момка на YouTube, има занимљивих клипова, био је имам, сад је решио да се повуче. Погледајте који су разлози за то

Jedna diplomatkinja mi je ovih dana rekla da joj prilaze neki ljudi, često su to umjetnici, koji joj se povjere i kažu joj ispod glasa: ”Znate, ja sam Srbin/Srpkinja”. Diplomatkinja mi je zatim kazala da tim ljudima odgovara: ”I kakve to ima veze?” Zapravo, razgovarali smo o tome da se mnogi Srbi, premda su umjetnici ili neke druge javne osobe, ponašaju neprikladno srameći se priznati etničko porijeklo. Ja taj problem nemam: mene nije sram kazati da sam Srbin i da sam, što se duhovnog života tiče, pravoslavac. A vi ćete sada kazati da je jasno da nemam taj osjećaj srama jer nisam ni Srbin ni pravoslavac. Premda ću vam odmah reći: A kako vi znate da nisam ni Srbin ni pravoslavac? Odakle vama pravo da mi niječete moje srpstvo i moje pravoslavlje? Grozim se onih koji sebi uzimaju pravo diktirati drugima što imaju biti i kako se moraju izjašnjavati. Pa ću onda kazati da smatram groznim oblikom šovinizma i rasizma izjavu predsjednika HSS-a Kreše Beljaka koji Zlatka Hasanbegovića smatra izdajicom bošnjaštva, jer se rečeni desni (pa makar nekima bio i ekstremno desni) političar, koliko mi je poznato, smatra Hrvatom koji je i musliman. A onda ću dodati i da se šovinizam i slični oblici netolerancije šire u našim medijima, pa čitam kolumnu neke gospođe koja si daje pravo vrednovati tko je izvorniji Zagrepčanec: Bandić ili Hasanbegović? Mene nije sram kazati da sam Srbin i da sam, što se duhovnog života tiče, pravoslavac. A vi ćete sada kazati da je jasno da nemam taj osjećaj srama jer nisam ni Srbin ni pravoslavac. Premda ću vam odmah reći: A kako vi znate da nisam ni Srbin ni pravoslavac? Odakle vama pravo da mi niječete moje srpstvo i moje pravoslavlje? Sve je to užasno, neprihvatljivo i gadljivo. I pustite me na miru ako danas, ili ovaj tjedan ili tijekom užasavajućeg i kičastog zagrebačkog Adventa želim biti Srbin i pravoslavac. Ili ako dogodine odem dr. Krausu i rabinu Preleviću s molbom da mi se izvrši obrezivanje i primi u vjeru Mojsija? Koji se vama vrag događa? Ja želim biti Srbin i pravoslavac i baš mi paše kada mi stižu poruke u inbox ili kad mi se u komentarima ispod članaka (u kojima se inače o meni govori) poručuje da sam ”čedo”, ”Jovan” ili da se pokupim u tri p…e materine, što će reći u Srbiju. Ono što mene i dalje ohrabruje je stav kojim je vladika Porfirije Perić započeo i nastavlja svoju službu: ”Naglašavam, ne postoji alternativa – moramo učiniti sve da prihvatimo jedni druge onakvima kakvi jesmo”. Pozdravljajući ”sve građane Hrvatske i Slovenije – pravoslavne, katolike i svih drugih vjeroispovijesti, ali i agnostike ili ateiste”, mitropolit Porfirije je naglasio: ”Dolazim otvorena srca nastojeći primijeniti tri načela – dijalog, praštanje i pomirenje, uz poruke da moramo prihvatiti jedni druge onakvima kakvi jesmo.” Onaj glumac ili ona glumica, da spomenemo samo neke, koji se srame svog srpstva, možda i pravoslavnog krštenja, meni su poziv da budem Srbinom i pravoslavcem. Ali, zašto to tajiti? Ja, kad mi dođe potreba da uđem u crkvu da se pomolim i saberem, uđem u Saborni hram Preobraženja Gospodnjeg u Zagrebu na Cvjetnom trgu. Nemam problem ući ni u druge crkve, ali ova mi je u Zagrebu najdraža. U njoj, by the way, ljudi ne maze pseudosvece koji su bili suputnici ustaškim koljačima. Sada kad imam novu knjigu u knjižarama i izlozima (”Povratak Adolfa Pilsela”, VBZ) i kada mi mnogi prilaze da mi čestitaju zbog ispravnog načina tumačenja hrvatstva, zbog toga što sam opet, možda i najjasnije do sada, opisao nužnost distanciranja od nacizma i ustaštva, ja im se zahvaljujem s nelagodom jer kako da im pojasnim da sam ipak Srbin i pravoslavac? I pustite me na miru ako danas, ili ovaj tjedan ili tijekom užasavajućeg i kičastog zagrebačkog Adventa želim biti Srbin i pravoslavac. Ili ako dogodine odem dr. Krausu i rabinu Preleviću s molbom da mi se izvrši obrezivanje i primi u vjeru Mojsija? Kada mnogopoštovana Jagoda Buić svojim bliskim prijateljima i konfidentima Igoru Zidiću, Tonku Maroeviću i Zdravku Zimu tumači da se sprema održati predavanje Budimiru Lončaru jer što on to ima tražiti u društvu unuka suradnika Gestapa i sina tjelohranitelja Ante Pavelića, u meni raste osjećaj sažaljenja prema gospođi koja kasni jedno tri desetljeća (da, baš tako znaju biti neinformirani ti duhom osiromašeni Hrvati) u saznanju da sam ja odavno, bit će eto i više od trideset godina, napustio hrvatstvo kao profesiju da bih obgrlio kršćanstvo kao formu mentis. I baš to kršćanstvo me otjeralo u stanove Srba koje je Gojko Šušak bacao van na ulice ne bih li letio s njihovim namještajem kroz prozor. Upravo me to kršćanstvo dovelo do mnogih zapaljenih sela, pa tako i do sela Komić kod Udbine da sahranimo ostatke najstarije žrtve postolujnih strahota u režiji Franje Tuđmana i tog istog Šuška. 93-godišnju Savu Lavrnjić smo pronašli tek u veljači 1996. zavezanu žicom za sina i bačenu ispred njene kuće. Ne mogu ja drugačije. I znam da me to košta. Pretpostavljam da mnogi ne znaju što učiniti sa Srbinom i pravoslavcem koji je oženio (podunavsku) Njemicu, k tome i protestankinju koja dolazi iz filipinske prašume. Ja njih razumijem. Kažu da je teško biti Srbin i pravoslavac. Premda to uopće ne bi nikome trebalo biti breme. Dapače. Veli sveti apostol Pavao (Gal 3, 28) da smo svi jednaki, da su naše razlike ništavne ako smo jedno u Bogu. Pa i ovo: “Uistinu, mi smo svi – bilo Židovi bilo Grci, bilo robovi bilo slobodnjaci – kršteni jednim Duhom u jedno tijelo. I svi smo napojeni jednim Duhom” (1 Kor 12, 13). Smeta li te brutalnost hrvatske policije prema migrantima i izbjeglicama na granici s BiH? Budi Srbin iz kolone kod Bosanskog Petrovca koju zrakoplovi HRZ tuku mitraljezima. Boli te srce kad gledaš djecu migranata i izbjeglica pod snijegom na otvorenom? Otiđi u Jasenovac ili u ustaški logor u Sisku i stani među kozaračku djecu, onu istu kojoj se kao hijene smiješe Velimir Bujanec, Vlado Košić, Roman Leljak, Jakov Sedlar, Igor Vukić… Zašto to tajiti? Ja, kad mi dođe potreba da uđem u crkvu da se pomolim i saberem, uđem u Saborni hram Preobraženja Gospodnjeg u Zagrebu na Cvjetnom trgu. Nemam problem ući ni u druge crkve, ali ova mi je u Zagrebu najdraža. U njoj, by the way, ljudi ne maze pseudosvece koji su bili suputnici ustaškim koljačima Pozvao bi sirijsku obitelj na božićni ručak? Svakako, i ne zaboravi pozvati zabačene bake Jovanke po Lici, Baniji i Kordunu. Pamtim da se na početku ratnih sukoba devedesetih često spominjao slučaj vukovarskog novinara Stjepana Penića, mučki ubijenog i izmasakriranog u Dalju kod Osijeka. Pokojni franjevac Ljudevit Maračić podsjetio me da je Penićeva supruga u razgovoru za Veritas, mjesečnik franjevaca konventualaca, u svoje i u ime svojih triju kćeri dotadašnjim susjedima i ubojicama svoga muža poručila: ”Mi vas ne mrzimo i sve vam opraštamo!” Poruka gospođe Penić, nekima možda daleka ili paradoksalna, pravi je kršćanski odgovor i dokaz da u ratu nisu srozane sve vrijednosti. Fra Ljudevit je s pravom naglasio da je odupiranje mržnji pravi herojski čin koji zahtijeva veliku samozatajnost. Kad ne bismo bili toliko na udaru političkog primitivizma i onih koji svoju moralnu prazninu i duhovni nemir pretvaraju u osvetničku hajku na ”krivce”, shvatili bismo da mnogo takvih heroja živi oko nas. Ali meni nije dovoljno to što ljudi znaju i žele praštati ili trpjeti uvrede i prozivanja. Meni je od životne važnosti što mogu biti Srbin i pravoslavac. I kad bolje razmislim, vidim da nisam napustio ovu duhovno opustošenu i ekonomski razvaljenu zemlju jer pronalazim neku čaroliju i atrakciju u tome da budem Srbin i pravoslavac. Naše područje je negativan primjer koji smo ovdje stvorili svi mi zajedno. Mislim, zajedno s ocem Danilom Ljubotinom, da se svi mi koji pružamo ruku jedni drugima u svakodnevnom životu želimo izdignuti iz naših ograničenja, ali je potrebno iscijeliti duhovne rane na nekom drugom planu koje su nanijele jedna Crkva drugoj, jedan narod drugomu u vjekovima i vremenima kada su bile/i u sukobu. Kada mnogopoštovana Jagoda Buić svojim bliskim prijateljima i konfidentima Igoru Zidiću, Tonku Maroeviću i Zdravku Zimu tumači da se sprema održati predavanje Budimiru Lončaru jer što on to ima tražiti u društvu unuka suradnika Gestapa i sina tjelohranitelja Ante Pavelića, u meni raste osjećaj sažaljenja prema toj gospođi Apetiti prema moćima ovoga svijeta naglo su narasli, gramzljivost nas ždere, razara iznutra, čini nas svadljivima, razjaruje naš ego koji poprima nekontrolirane oblike. Ljudi nisu svjesni koliko su smiješni i ružni kad njima vlada egoizam. Mržnja se prodaje naveliko, na mržnji se grade politike, izborne kampanje, odnosi u društvu… Tražio sam neki dan tople papuče s anatomskim uloškom da poklonim supruzi. Dogodilo se to u nekoj apoteci. Bilo je više ljudi. Apotekarka mi pruža jednu papuču. Pipam, ”zgodno”, velim, a onda neoprezno, ali normalnim glasom kažem ”Made in Serbia”. Istog časa se društvo okrenulo prema meni, a apotekarka se krenula ispričavati. Pomislio sam joj reći: ”Ne brinite, ja sam Srbin i pravoslavac”. Zaključio sam da ću je još više zbuniti, pa sam zašutio. Pogriješio sam. Jer ne vidim drugi izlaz nego da Hrvati budu Srbi i da Srbi budu Hrvati.

Podsjetimo, kineske zdravstvene vlasti i članovi etičkog povjerenstva pokrenuli su istragu nakon što je kineski liječnik na YouTube kanalu objavio da je prvi put u povijesti uspio "stvoriti" genetski modificirane bebe Kineski znanstvenik He Jiankui sa Southern University of Science and Technology u Shenzhenu koji je genetski modificirao bebe kaže da je ponosan na svoj posao. Kaže i da je druga potencijalna trudnoća genetski modificiranog embrija u ranoj fazi, piše Daily Mail. Podsjetimo, kineske zdravstvene vlasti i članovi etičkog povjerenstva pokrenuli su u ponedjeljak istragu nakon što je kineski liječnik na YouTube kanalu objavio da je prvi put u povijesti uspio "stvoriti" genetski modificirane bebe, izazvavši zgražanje struke. U istraživanju koje bi bilo protuzakonito da je izvedeno u većini zemalja svijeta, profesor He Jiankui i kolege tvrde da su obavili izmjene na genima embrija sedam parova koji su podvrgnuti umjetnoj oplodnji. U međuvremenu je sveučilište Southern University of Science and Technology u gradu Shenzenu priopćilo da nisu imali nikakva saznanja o tom eksperimentu te da je profesor He na neplaćenom dopustu od veljače. Kineske zdravstvene vlasti su izrazile "veliku zabrinutost" tom viješću i naredile pokrajinskim vlastima da "smjesta provedu istragu i razjasne cijeli slučaj". izvor

Ovu rečenicu kao iz topa, ali iz duše rekli su samohrani roditelji u Srbiji sa kojima smo razgovarali. Tačan podatak o broju samohranih roditelja u Srbiji ne postoji, ali se zna da ih ima više od 100.000. Oni su svakodnevno sami suočeni sa brojnim poteškoćama, od finansijskih do organizacionih, ali i sa strahovima među kojima preovladava "da će njima nešto da se desi i da će dete ostati prepušteno samo sebi". Samohrani otac Aduš Avdo iz Subotice ima problem više jer njegova ćerka ima Daunov sindrom. - Od tuđe nege i pomoći plaćam njene troškove, a od socijalne pomoći račune. Iz devojčice prerasta u devojku, što meni kao muškarcu donosi nove poteškoće i velike izazove. Svaka čast svim samohranim roditeljima, ali verujte da je muškarcima teže. Mojoj ćerki je zbog bolesti teško objasniti šta je dobro, a šta loše, zbog čega dajem sve od sebe da je izvedem na pravi put. Mene u svemu tome nema nigde. Pratim je u školu i do kuće, idemo na kontrole u bolnice. Moj život je podređen njenom - iskren je Aduš Avdo. Foto: Biljana Vučković / RAS Srbija Adus Avdo sa ćerkom Dobio je pomoć u vidu građevinskog materijala i sam popravlja kuću, ali zbog obaveza prema ćerki mora da uloži dodatne napore da sve završi na vreme. - Od trenutka kada sam saznao njenu dijagnozu, mislim o tome šta će biti sa njom kada mene više ne bude. Sve me to plaši. Bojim se da će neko da je iskoristi. Ne volim da se žalim, ali teško je - priča nam Avdo. Josip P. ostao je udovac kada je mlađe dete imalo samo godinu dana. Ponosan je na svoju decu i na to što su se osamostalili, ali put do toga bio je trnovit. - Odgovornost da ih treba izvesti na pravi put, a da nemaš sa kim da podeliš odluku je najteža. Sve moraš sam i često se preispituješ. Održavao sam stalno kontakt sa nastavnicima da bismo pratili njihovo ponašanje pošto mi je to bilo veliko opterećenje - ističe ovaj Subotičanin. Da je bilo neophodno, kaže, zasukao bi rukave i radio još više, ali nikada ne bi tražio pomoć države. - Od najmlađeg uzrasta sam razvijao sa njima odnos poverenja. Voleo sam da upoznam njihovo društvo da bih znao sa kime su. Možda je prepotentno što ću reći, ali uspeo sam. Sada kada se osvrnem, izgleda sve prirodno, a bilo je jako teško - priznaje Josip P. Tajana H. je pre četiri godine ostala udovica. Veliku ljubav prekinula je tragedija, a činjenica da je ostala sama sa malim detetom suočila ju je s brojnim strahovima. - Kao da nema ni mene više. Mnogo snage mi treba da potisnem tugu i budem pred sinom raspoložena, ali mi istovremeno on daje volju da idem napred. Obaveza je mnogo. Najveći problem su moji strahovi da će se i meni nešto desiti i da će mi dete ostati samo. Tu je rodbina, ali oni koji sami podižu decu znaju na šta mislim - kaže samohrana majka. Najviše brine to što sin, osim dede, nema pored sebe odraslog muškarca. - Hteo je da se šminka. A kada sam ga pitala zašto, rekao je da svako jutro vidi kako to radim i da je mislio da i on treba isto. Tada sam shvatila koliko je bitno da deca imaju oba roditelja i da dečaci ujutru gledaju očeve navike, kako se briju... - poručuje ona. U situacijama kada su roditelji razvedeni ili nisu ni bili u braku, ali su prisutni u životu dece najveći teret pada na onoga ko ima starateljstvo. - Otac moje ćerke i ja smo prekinuli vezu kada sam ostala u drugom stanju. Viđa je, ali retko. Stručnjaci su mi rekli da treba što češće da bude u kontaktu sa njom da bi ona znala da ima oca. To će za nju biti vrlo važno kada krene u školu pošto vršnjaci mogu biti surovi. U današnje vreme je problem ako vam dete nema "najki" patike, a kamoli oca da nema. Ne znam da li uopšte postoje pogodnosti za samohrane roditelje. Lično nisam osetila nijednu. Naprotiv, primorana sam da vodim dete, recimo, u poštu jer nemam kome da je ostavim. Niko neće zbog toga reći „pustite majku sa detetom“, već će vam odbrusiti da ste poveli dete da biste došli prvi na red - priča samohrana majka M. S. Plata odlazi na račune i troškove za dete, a najveću odgovornost samohrana majka nosi zbog odluka o budućnosti deteta. - Sve sam radiš i nosiš odgovornost odluka o vaspitanju. Stalno se preispituješ. Parovi dele troškove i obaveze. Ako ne platim vrtić, niko neće reći sama je i ima dete. To nikoga ne interesuje. Jako sam umorna. Mnogo toga sam potisnula i posvetila se detetu, ali to nije rešenje. Problemi su i dalje tu, a obaveza sve više - zaključuje ova samohrana majka. https://www.blic.rs/vesti/drustvo/u-srbiji-zivi-vise-od-100000-samohranih-roditelja-a-svi-oni-dele-jedan-najveci-strah/f84g2vj

Kada mi je stigla vest da sam dobio Nobelovu nagradu za književnost, zapitao sam se o vezi između mojih pesama i književnosti. Hteo sam da razmislim o tome i otkrijem tu vezu. Pokušaću da vam prenesem svoja razmišljanja o tome. Ona verovatno neće biti sasvim jasna, ali nadam se da će ipak biti vredna vaše pažnje. Ako se vratim na svoje početke, tu je Buddy Holly. Poginuo je kada je meni bilo 18 godina, a njemu 22. Od kada sam ga prvi put čuo osetio sam srodstvo sa njim. Kao da mi je bio stariji brat. Činilo mi se i da ličim na njega. Buddy je svirao muziku koju sam voleo – na kojoj sam odrastao: kantri, rokenrol i ritam i bluz. Tri zasebne muzičke vrste koje je on prepleo i pretopio u jedan žanr. Jedan brend. Buddy je pisao pesme koje su imale divne melodije i maštovite stihove. Sjajno je pevao, imao je više glasova. Bio je arhetipski. Sve što ja nisam bio, a što sam želeo da budem. Video sam ga samo jednom i to nekoliko dana pre nego što je otišao. Putovao sam preko 150 kilometara da bih ga video kako svira i nisam se razočarao. Bio je moćan, njegova energija je bila zarazna, a njegovo prisustvo upečatljivo. Stajao sam na dva metra od njega. Bio sam opčinjen. Gledao sam njegovo lice, ruke, način na koji je nogom udarao takt, velike crne naočare, oči iza naočara, kako je držao gitaru, kako je stajao, njegovo besprekorno odelo. Sve u vezi s njim. Izgledao je starije od 22 godine. Čekaš vesti. Ne razumeš zašto rat još nije završen. Vojsci su tako potrebni novi ljudi da regrutuje vrlo mlade momke koji su beskorisni kao vojnici, ali ih ipak regrutuje. Muka i poniženje su ti slomili srce. Izdali su te tvoji roditelji, učitelji, sveštenici, pa čak i vlada Bilo je nečeg večnog u njegovoj pojavi i ispunio me je samopouzdanjem. A onda se, kao grom iz vedra neba, dogodilo nešto veoma čudno. Pogledao me je pravo u oči i nešto mi preneo. Nisam znao šta. Naježio sam se. Mislim da se njegov avion srušio dan-dva posle toga. I neko koga nikad ranije nisam video dao mi je Leadbellyjeva ”Polja pamuka”. Ta ploča mi je odmah, na licu mesta promenila život. Prenela me je u svet koji nisam poznavao. Kao eksplozija. Kao da sam hodao kroz mrak, a onda je neko odjednom upalio svetlo. Kao da je neko spustio ruke na mene. Tu ploču sam sigurno odslušao sto puta. Nikada pre nisam video tu etiketu, a unutra je bila brošura sa oglasima za druge umetnike te kuće: Sonny Terry i Brownie McGhee, New York Lost City Ramblers, Jean Ritchie, string bendovi. Nikad nisam čuo ni za koga od njih. Ali pošto su se našli na istoj etiketi s Leadbellyjem znao sam da moraju biti dobri i hteo sam da ih čujem. Hteo sam da znam sve o tome i da sviram tu vrstu muzike. Još mi je bila draga muzika uz koju sam odrastao, ali sada sam je zaboravio. Nisam mislio o njoj. Kao da sam je odavno ostavio iza sebe. Još sam živeo sa svojima, ali sam jedva čekao da odem. Hteo sam da naučim tu muziku i da se družim s ljudima koji je sviraju. Najzad sam otišao i naučio da sviram te pesme. Bile su drugačije od pesama na radiju. Bile su življe i istinitije su govorile o životu. Pevač radijskih pesama može dobiti hit zahvaljujući slučajnom sticaju okolnosti, bacanju kocke ili deljenju karata, ali to nije bilo važno u svetu folka. Sve je bilo hit. Morao si da budeš vešt i sposoban da odsviraš melodiju. Neke od tih pesama su bile lake, druge nisu. Imao sam prirodno osećanje za stare balade i kantri bluz, ali sve drugo sam morao da učim od nule. Svirao sam za malu publiku, ponekad ne više od četvoro-petoro ljudi u sobi ili na uglu ulice. Imao sam široki repertoar i znao kada šta treba da sviram. Neke pesme su bile nežne, neke sam pevao iz sveg glasa da bi me čuli. Kada mi je stigla vest da sam dobio Nobelovu nagradu za književnost, zapitao sam se o vezi između mojih pesama i književnosti. Hteo sam da razmislim o tome i otkrijem tu vezu. Pokušaću da vam prenesem svoja razmišljanja o tome. Ona verovatno neće biti sasvim jasna, ali nadam se da će ipak biti vredna vaše pažnje Slušajući sve te rane umetnike folka i pevajući te pesme, pokupiš govorni jezik. Usvojiš ga. Pevaš ga u regtajm bluzu, pesmama o radu, pomorskim pesmama Džordžije, apalačkim baladama i kaubojskim pesmama. Čuješ sve finije i složenije. Znate o čemu se tu radi? O potezanju revolvera i njegovom vraćanju u korice. O probijanju kroz saobraćaj, o govoru u tami. Znate da je Stagger Lee bio loš čovek i da je Frankie bila dobra devojka. Znate da je Vašington buržujski grad, čuli ste duboki glas Jovana Otkrovitelja i vidite kako Titanik nestaje u dubini. Divlji irski skitnica i doseljenčki dečak su vam drugari. Čuli ste prigušene bubnjeve i tihe frule. Videli ste kako pohotni Lord Donald zariva nož u svoju ženu i mnogi vaši prijatelji su bili umotani u beli pokrov. Usvojio sam jezik ulice. Naučio sam tu retoriku. Ništa mi nije promaklo – sredstva, tehnike, tajne, misterije – i upoznao sam sve zabačene puteve kojima je taj jezik putovao. Mogao sam sve to da povežem i da se krećem niz struju vremena. Kada sam počeo da pišem sopstvene pesme, svakodnevni jezik je bio jedini kojim sam raspolagao i koji sam koristio. Ali imao sam i nešto drugo. Imao sam učitelje i senzibilitet i prosvećen pogled na svet. Imao sam ga već neko vreme. Sve sam to naučio u gimnaziji. Don Kihot, Ajvanho, Robinzon Kruso, Guliverova putovanja, Priča o dva grada i ostalo – tipična gimnazijska lektira koja ti pruži pogled na svet, razumevanje ljudske prirode i standard pomoću koga meriš stvari. Sve sam to poneo sa sobom kada sam počeo da pišem tekstove pesama. Teme tih knjiga probile su se u mnoge moje pesme, svesno ili nenamerno. Hteo sam da pišem pesme kakve niko nikada nije čuo, a te teme su bile temelj. Neke knjige su me pratile otkad sam ih pročitao u gimnaziji. Govoriću vam o tri takve knjige: o Mobiju Diku, Na zapadu ništa novo i Odiseji. *** Mobi Dik je čudesna knjiga, puna dramatičnih zbivanja i dijaloga. Zaplet je jednostavan. Glavni junak je tajanstveni kapetan Ahab – kapetan broda po imenu Pekvod – egomanijak s drvenom nogom. On prati svoj usud otelovljen u belom kitu Mobiju Diku, koji mu je uzeo nogu. Prati ga sve vreme po Atlantiku, oko Roga Afrike do Indijskog okeana. Prati ga na obe strane zemlje. To je apstraktan cilj, bez ičeg konkretnog ili određenog. On Mobija naziva carem, vidi ga kao oličenje zla. Ahab ima ženu i dete u Nantaketu i povremeno misli o njima. Slutite šta će se dogoditi. Brodsku posadu čine ljudi različitih rasa. Onom ko spazi kita obećan je zlatnik kao nagrada. Mnogo zodijačkih simbola, verskih alegorija, stereotipa. Ahab na svom putu susreće druge kitolovce i pita kapetane za pojedinosti o Mobiju. Da li su ga videli? Na jednom od tih brodova je ludi prorok Gabrijel koji proriče Ahabovu sudbinu. On kaže da svako uznemiravanje tog kita vodi u propast. Kaže to kapetanu Ahabu. Drugi kapetan – Bumer – izgubio je ruku u susretu s Mobijem, ali se s tim pomirio i srećan je što je živ. Ahabova žeđ za osvetom ne vodi ničemu. Nikad nisam čuo ni za koga od njih. Ali pošto su se našli na istoj etiketi s Leadbellyjem znao sam da moraju biti dobri i hteo sam da ih čujem. Hteo sam da znam sve o tome i da sviram tu vrstu muzike. Još mi je bila draga muzika uz koju sam odrastao, ali sada sam je zaboravio. Nisam mislio o njoj. Kao da sam je odavno ostavio iza sebe Ova knjiga govori o tome kako ljudi različito reaguju na isto iskustvo. U njoj ima mnogo starozavetnih alegorija: Gavrilo, Rahela, Jerovoam, Vildad, Ilija, kao i paganskih imena: Taštego, Flesk, Dagu, Flis, Starbak, Stab, Marta’s vinjard. Pagani se klanjaju idolima. Neki obožavaju voštane figurice, neki drvene kipove. Neki vatru. Pekvod je ime jednog indijanskog plemena. Mobi Dik je priča o plovidbi morem. Jedan od mornara, pripovedač, kaže, ”Zovite me Išmail”. Neko ga pita odakle je i on odgovara, ”Nema tog mesta ni na jednoj mapi. Stvarnih mesta na njoj nikada nema”. Ničem ne pridaje važnost, kaže da je sve unapred određeno. Išmail je ceo život proveo na brodovima. Kaže da su brodovi njegov Harvard i Jejl. Drži se na odstojanju od ljudi. Tajfun pogađa Pekvod. Kapetan Ahab misli da je to dobro znamenje. Tek što je oluja prošla, jedan član posade je pao s brodske katarke, udavio se i tako najavio ono što će se dogoditi. Kvekerski sveštenik, koji je zapravo krvožedni biznismen, kaže Flasku: ”Neke ljude nesreća približi Bogu, druge učini ogorčenima”.1 Sve je tu umešano. Svi mitovi: judeo-hrišćanska Biblija, hinduski mitovi, britanske legende, Sveti Đorđe, Persej, Harakle – svi su oni lovci na kitove. Grčka mitologija, krvavi posao sečenja kita. Mnogo je činjenica u toj knjizi, geografskog znanja, kitovog ulja – dobrog za krunisanje kraljevskih glava – plemenitih porodica u industriji koja počiva na kitovima. Kitovo ulje se koristi za pomazanje kraljeva. Istorija kitova, frenologija, klasična filozofija, pseudonaučne teorije – opravdanje za diskriminaciju – sve je ubačeno a teško da je išta od toga racionalno. Obrazovani, neobrazovani, ganjanje iluzije, smrti, veliki kit, beo kao polarni medved, kao beli čovek, car, osvetnik, otelovljenje zla. Poremećeni kapetan je, u stvari, izgubio nogu kad je pokušao da napadne Mobija nožem. Vidimo samo površinu stvari. Ono što leži ispod nje možemo da protumačimo kako god nam odgovara. Mornari šetaju po palubi slušajući sirene, a morski psi i lešinari prate brod čitajući lobanje i lica kao što mi čitamo knjigu. Evo lica. Staviću ga ispred vas. Pročitajte ga ako možete. Taštego kaže da je umro i ponovo se rodio. Njegovi dodatni dani su bonus. Ali nije ga spasao Hrist; kaže da ga je spasao drugar, i to nehrišćanin. Parodira uskrsnuće. Kad Starbak kaže Ahabu da ostavi prošlost na miru i krene dalje, kapetan mu ljutito odvraća: ”Ne bogohuli, čoveče, udario bih Sunce kada bi me uvredilo”. I Ahab je elokventan pesnik. On kaže: ”Ka mom utvrđenom cilju vode gvozdene šine i po njima juri moja duša”. Ili: ”Sve vidljive stvari su maske od kartona”. Vrhunski pesnički izrazi koji se mogu citirati. Na kraju Ahab nalazi Mobija i bacaju se harpuni. Spuštaju se čamci. Ahabov harpun je osveštan krvlju. Mobi napada Ahabov čamac i uništava ga. Sledećeg dana je Mobi ponovo na vidiku. Ponovo se spuštaju čamci. Mobi ponovo napada Ahabov čamac. Trećeg dana se to ponavlja. Još religijskih alegorija. On je ustao. Mobi još jednom napada, udara Pekvod i potapa ga. Ahab se upliće u užad od harpuna i ona ga povlače s čamca u vodeni grob. Svi ti neželjeni gosti moraće da plate za to što su obesvetili njegov dom. On se prerušava u prljavog prosjaka i jedan bedni sluga, ohol i glup, šutira ga niz stepenice. On uspeva da obuzda gnev. Krenuće jedan na stotinu, ali svi oni će pasti, čak i najjači. On je niko. A kad se sve završilo, pošto je konačno stigao kući, sedeo je sa svojom ženom i pričao joj priče Išmail je preživeo. On plovi po moru na mrtvačkom kovčegu. I to je to, cela priča. Ta tema i sve što ona povlači uvukli su se u više mojih pesama. *** Kao i roman Na zapadu ništa novo. To je zapravo horor priča. Od te knjige gubiš detinjstvo, veru da svet i briga za pojedinca imaju smisla. Zaglibljen si u noćnoj mori. Usisan u tajanstveni vrtlog smrti i bola. Braniš goli život. Zbrisan si s lica zemlje. Nekad si bio nevini mladić i sanjao da postaneš koncertni pijanista. Voleo si život i svet, a sad ga razbijaš u paramparčad. Dan za danom ujedaju te stršljeni i crvi ti ližu krv. Ti si životinja saterana u ćošak. Nigde se ne uklapaš. Pada jednolična kiša. Stalni napadi, otrovni gas, nervni gas, morfijum, zapaljeni potoci benzina, stalna potraga za hranom, grip, tifus, dizenterija. Život se slama svuda oko tebe; zvižde granate. Donje područje pakla. Blato, bodljikava žica, rovovi puni pacova, đubreta i izmeta. Neko viče: ”Hej, ti tamo! Ustani i bori se”. Ko zna koliko će trajati taj haos? Ratu nema kraja. Pogođen si i noga ti suviše krvari. Juče si ubio čoveka i razgovarao s njegovim lešom. Rekao si mu da ćeš se, dok god živiš, brinuti o njegovoj porodici. Ko od ovoga ima koristi? Vođe i generali stiču slavu, a mnogi drugi finansijski profitiraju. Ali ti obavljaš prljavi posao. Jedan od tvojih drugova kaže: ”Stani malo, šta radiš?”, a ti odgovaraš: ”Ništa ne brini, odmah se vraćam”. Onda odeš u šumu smrti ne bi li našao komad kobasice. Nije ti jasno kako ijedan civil ima bilo kakvu svrhu u životu. Ne razumeš njihove brige, želje. Još štektanja mitraljeza, još delova tela koji vise sa žice, još komada oružja i nogu i lobanja na čije zube sleću leptiri, još strašnih rana, gnoja koji kulja iz svake pore, plućnih rana, rana prevelikih za jedno telo, naduvenih leševa i mrtvih tela od kojih dopire grgoljanje. Smrt je svuda. Ništa drugo nije moguće. Neko će te ubiti i na tvom mrtvom telu vežbati gađanje. I čizme. Tvoja dragocena svojina. Uskoro će biti na nekim drugim nogama. Francuzi se približavaju kroz drveće. Nemilosrdna kopilad. Municija ti je na izmaku. ”Nije fer što nam dolazi tako brzo”, kažeš. Jedan od tvojih saboraca leži u prašini i želiš da ga odvedeš do poljske bolnice. Neko ti kaže: ”Pusti ga”, a ti pitaš: ”Zašto?” ”Okreni ga pa ćeš videti.” Čekaš vesti. Ne razumeš zašto rat još nije završen. Vojsci su tako potrebni novi ljudi da regrutuje vrlo mlade momke koji su beskorisni kao vojnici, ali ih ipak regrutuje. Muka i poniženje su ti slomili srce. Izdali su te tvoji roditelji, učitelji, sveštenici, pa čak i vlada. Izdao te je i general koji sporo puši cigaru – pretvorio te je u razbojnika i ubicu. Da možeš, upucao bi ga u lice. I zapovednika. Fantaziraš: da imaš novca, platio bi nekom da mu oduzme život na bilo koji način. A ako i taj okonča, nek novac ide njegovim naslednicima. I pukovnik sa svojim kavijarom i kafom – on je sledeći na redu. Sve vreme provodi u oficirskom bordelu. I njega bi voleo da vidiš mrtvog. Još Tomija i Džonija i njihovih poskočica. Ubiješ dvadeset, dođe drugih dvadeset. Nozdrve su ti pune smrada. Još štektanja mitraljeza, još delova tela koji vise sa žice, još komada oružja i nogu i lobanja na čije zube sleću leptiri, još strašnih rana, gnoja koji kulja iz svake pore, plućnih rana, rana prevelikih za jedno telo, naduvenih leševa i mrtvih tela od kojih dopire grgoljanje. Smrt je svuda. Ništa drugo nije moguće. Neko će te ubiti i na tvom mrtvom telu vežbati gađanje. I čizme. Tvoja dragocena svojina. Uskoro će biti na nekim drugim nogama Prezireš stariju generaciju koja te je poslala u ovu ludnicu, u ovu sobu za mučenje. Svuda oko tebe umiru tvoji drugari. Umiru od stomačnih rana, dvostrukih amputcija, raznesenih kukova, a ti misliš: ”Imam samo dvadeset godina, a sposoban sam da ubijem bilo koga, čak i rođenog oca ako krene na mene.” Juče si pokušao da spaseš ranjenog psa kurira, ali neko je viknuo: ”Ne budi lud!” Jedan Francuz krklja kod tvojih stopala. Udaraš ga bajonetom u stomak, ali on je još živ. Znaš da bi trebalo da ga dovršiš, ali ne možeš. Raspet si na gvozdenom krstu i rimski vojnik ti stavlja na usne sunđer sa sirćetom. Prolaze meseci. Odlaziš kući na odsustvo. Ne možeš da razgovaraš sa ocem. On je rekao: ”Ako se ne prijaviš, kukavica si”. A majka sad, dok izlaziš na vrata, kaže: ”Čuvaj se tih francuskih devojaka”. Još ludila. Borite se nedelju ili mesec dana i napredujete deset metara. A idućeg meseca natrag. Sva kultura od pre hiljadu godina, sva ta filozofija, mudrost – Platon, Aristotel, Sokrat – šta se s njom dogodilo? Morala je ovo da spreči. Misli ti se okreću ka kući. Opet si đačić koji ide između visokih jablanova. Prijatno sećanje. Još bombi pada na tebe iz dirižabla. Sad idete svi zajedno. Ne smeš nikog ni da pogledaš jer se plašiš da bi se moglo dogoditi nešto nepredvidivo. Zajednički grob. Nema drugih mogućnosti. Onda primetiš trešnju u cvetu i vidiš da priroda ne mari za sve to. Jablanovi, crveni leptiri, krhka lepota cveća, sunce – vidiš da je priroda ravnodušna prema svemu. Prema nasilju i patnji čovečanstva. Priroda to čak i ne primećuje. Tako si sam. Onda te deo šrapnela pogodi u glavu i mrtav si. Izbačen si, precrtan. Likvidiran. Spustio sam tu knjigu i zatvorio je. Nikad više nisam poželeo da pročitam nijedan ratni roman. Charlie Poole iz Severne Karoline imao je pesmu o svemu tome. Zove se ”Ne govoriš meni” i reči idu ovako: Dok sam šetao jednog dana, spazih oglas na prozoru. Dođi u vojsku, vidi sveta, pisalo je na njemu. Videćeš čudesna mesta u vrlo veselom društvu. Srešćeš zanimljive ljude i naučiti da ih ubijaš. Ne, ti ne govoriš meni, ne govoriš meni. Možda sam lud i tako to, ali nisam budala. Ti ne govoriš meni, ne govoriš meni. Meni ubijanje ljudi ne zvuči zabavno. Ne govoriš meni. *** Odiseja je velika knjiga čije su teme našle mesta u mnogim baladama: ”Homeward Bound”, ”Green, Green Grass of Home”, ”Home on the Range”, kao i u mojim pesmama. Odiseja je čudna, avanturistička priča o odraslom čoveku koji pokušava da se vrati kući posle završetka rata u kom se borio. Njegovo dugo putovanje kući puno je zamki i opasnosti. On je osuđen da luta. On uvek uspeva da isplovi pošto je za dlaku izbegao opasnost. Ogromne stene preprečuju se njegovom brodu. On uspeva da naljuti ljude koje ne treba ljutiti. Neki članovi posade prave probleme. Izdaja. Njegovi ljudi su pretvoreni u svinje, a zatim u mlađe, zgodnije muškarce. On uvek pokušava nekog da spase. On je putnik, ali se često zaustavlja. Slušajući sve te rane umetnike folka i pevajući te pesme, pokupiš govorni jezik. Usvojiš ga. Pevaš ga u regtajm bluzu, pesmama o radu, pomorskim pesmama Džordžije, apalačkim baladama i kaubojskim pesmama. Čuješ sve finije i složenije Njegov brod se nasukao na pusto ostrvo. Nalazi puste pećine u kojima se krije. Sreće divove koji mu kažu: ”Tebe ćemo poslednjeg pojesti”. Uspeva da pobegne. Pokušava da se vrati kući, ali ga vetrovi okreću i bacaju na drugu stranu. Hiroviti, ledeni, neprijateljski vetrovi. Pređe dug put i onda bude oduvan natrag. Uvek dobija upozorenje šta će se dogoditi. Uprkos opomeni, dodiruje stvari koje se ne smeju dodirivati. Postoje dva puta i oba su loša, oba opasna. Na jednom se može udaviti, a na drugom umreti od gladi. Zavlači se u uske rukavce u kojima ga gutaju zapenjeni virovi. Susreće šestoglavo čudovište oštrih kljova. Tuku ga gromovi. Skače na grane iznad sebe kako bi se spasao od pomahnitale reke. Boginje i bogovi ga štite, ali neki drugi žele da ga ubiju. On menja identitete. Iscrpljen je. Pada u san i budi ga zvuk smeha. Priča svoju priču nepoznatima. Već 20 godina je daleko od kuće. Nešto ga je negde povuklo i tu ostavilo. U vino su mu sipana opojna sredstva. Bilo je to teško putovanje. Mnoge od tih stvari su se dogodile i vama, na ovaj ili onaj način. I vama su u vino sipali opojno sredstvo. I vi ste delili krevet s pogrešnom osobom. I vas su čarobni, slatki glasovi zaneli čudnim melodijama. I vama se dogodilo da pređete dugačak put i onda budete vraćeni natrag, kao i da za dlaku izbegnete opasnost. I da naljutite ljude koje ne treba ljutiti. I vi ste lutali ovom zemljom uzduž i popreko. I vi ste doživeli rđav vetar, onaj koji vam ne može doneti ništa dobro. Ali to nije sve. Kad se najzad vratio kući, ni tamo nije bilo bolje. Nečasni ljudi su se tu nastanili i zloupotrebljavaju gostoljubivost njegove žene. Tih ljudi je mnogo. Mada je on veći od njih i najbolji u svemu – najbolji drvodelja, lovac, poznavalac životinja, moreplovac – neće ga spasti hrabrost, već lukavstvo. Svi ti neželjeni gosti moraće da plate za to što su obesvetili njegov dom. On se prerušava u prljavog prosjaka i jedan bedni sluga, ohol i glup, šutira ga niz stepenice. On uspeva da obuzda gnev. Krenuće jedan na stotinu, ali svi oni će pasti, čak i najjači. On je niko. A kad se sve završilo, pošto je konačno stigao kući, sedeo je sa svojom ženom i pričao joj priče. *** Šta sve to znači? Na mene i druge kantautore uticale su te teme. One mogu da znače mnoge različite stvari. Važno je samo da pesma nesmetano ide dalje. Ne moram da znam šta pesma znači. Svašta sam upisao u svoje pesme. I nemam nameru da brinem o tome šta sve to znači. Kad je Melville stavio Stari zavet, biblijske reference, naučne teorije, protestantske doktrine i poznavanje mora, brodova i kitova u jednu priču, mislim da se ni on nije mnogo zamarao pitanjem šta sve to znači. Izdao te je i general koji sporo puši cigaru – pretvorio te je u razbojnika i ubicu. Da možeš, upucao bi ga u lice. I zapovednika. Fantaziraš: da imaš novca, platio bi nekom da mu oduzme život na bilo koji način. A ako i taj okonča, nek novac ide njegovim naslednicima. I pukovnik sa svojim kavijarom i kafom – on je sledeći na redu. Sve vreme provodi u oficirskom bordelu. I njega bi voleo da vidiš mrtvog. Još Tomija i Džonija i njihovih poskočica. Ubiješ dvadeset, dođe drugih dvadeset. Nozdrve su ti pune smrada Kao ni John Donne, sveštenik-pesnik koji je živeo u Shakespeareovo vreme i napisao: ”Sestos i Abidos njenih grudi. Gnezdo ne dvoje ljubavnika, već same ljubavi”. Ne znam šta to znači, ali dobro zvuči. A svi želimo da naša pesma dobro zvuči. Kad Odisej u Odiseji posećuje slavnog ratnika Ahila u svetu mrtvih – Ahil je više voleo kratak život ispunjen čašću i slavom nego dug život ispunjen mirom i zadovoljstvom – ovaj mu kaže da je sve to bilo pogrešno. ”Samo sam umro, to je sve”. Nema časti. Nema besmrtnosti. Kad bi mogao, vratio bi se da bude skromni rob nekog zakupca zemlje a ne ono što je sada – kralj u zemlji mrtvih. Kakve god bile životne nedaće, bolje su od boravka na tom mrtvom mestu. I pesme su to. Naše pesme su živi u zemlji živih. Ali pesme se razlikuju od književnosti. One su stvorene za pevanje, ne za čitanje. Reči u Shakespeareovim komadima stvorene su da budu izgovarane na sceni. Kao što reči pesama treba pevati, ne čitati na papiru. Nadam se da će neki od vas imati priliku da slušaju te reči onako kako ih treba slušati: na koncertu ili na ploči ili na čemu god danas ljudi slušaju pesme. Opet se vraćam Homeru koji kaže: ”Pevaj u meni, Muzo, i tako ispričaj priču.” Poruka Boba Dylana prilikom prijema Nobelove nagrade za književnost. Prevela, Slavica Miletić

20 bisera po kojima pamtimo Tomu Nikolica ... „Imao sam nesrećno detinjstvo, morao sam i u školu da idem“: 20 bisera po kojima pamtimo Tomu Nikolića Iskreno sirov, kakvim ga je sam Gospod dao, on nikad nije krio visoko mišljenje o sebi: „Rođen sam na Sretenje, veliki ljudi se rađaju na velike crkvene praznike.“ (Kurir, 16. februar 2008). Ponekad se smatrao važnijim od Boga: „Bog je stvarao svet šest dana, a ja sam ga uzdrmao za dva.“ (Fonet, 13. maj 2007). Život ga nikad nije mazio: „Imao sam nesrećno detinjstvo, i u školu sam morao da idem.“ (Nije srpski lupati, 2007). Ali je, uprkos tome, ostao tanane duše: „Nekako sam bio tužan dok sam čitao bajke. Čitao sam Ivicu i Maricu, Palčića i nikako da dočekam srećan kraj. Suviše prepreka ima u tim bajkama. Uvek se nekome zabode led u srce.“ (Evropa, jun 2004). Mestimični problemi sa obrazovanjem obeležiće njegovu karijeru: „Nisam završio fakultet jer nije valjao Zakon o univerzitetu.“ (Blic, 31. decembar 1998). Kao i sva deca, voleo je sport i nije se libio da o sopstvenom talentu isplete legende: „To što radi Ronaldinjo, to je neponovljivo. Kao da gledam sebe kad sam se kao dečak igrao na livadi.“ (Nije srpski lupati, 2007). U politiku je ušao sa vaspostavljanjem višestranačja, čistog i širokog patriotskog srca: „Nemam nikakvih uzora, ali sam u životu pročitao mnogo, tako da mi se to sad vraća. Jedini kojeg bi kao uzor mogao da pomenem bio je Nikola Pašić, ali i njemu sam, čitajući knjige, našao neke mane.“ (Svet, 15. mart 1993). Bespogovorno je sledio Vojislava Šešelja: „Svaka Šešeljeva knjiga je dobra, čestita srpska knjiga, bukvar i azbuka. Jednog dana svaki seljak će reći: ‘Imam imanje, traktor, stoku i knjigu Vojislava Šešelja’, a onaj u gradu će kazati: ‘Imam posao, stan, zdravu decu i knjigu Vojislava Šešelja.’“ (Večernje novosti, 17. novembar 2004). Kao zagovornik čvrstih rešenja i krvavih raspleta, dugo je koketirao sa ne baš najsrećnijom „ratnom baštinom“ Srbije: „Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću poručujem da ne smeju biti u Hagu, a ako im stignu na vrata, neka se ubiju sami“! (Beta, 29. decembar 2005). U poznim mirnodopskim danima Kosovo je isturao kao majku svih pitanja i platformu svih platformi: „Ratovaćemo protiv Albanaca. Oni jesu spremni, kažu. E, trebalo bi da i mi budemo spremni. Ja majku nemam, ja ću otići. Ne zovem nikoga, ali ja ću otići. To je moj odnos prema Kosovu.“ (Kurir, 23. mart 2007). Nije da nije umeo da obeća: „Ja vam obećavam, tako mi Boga, neću se smiriti dok Kosovo i Metohija ne bude pod kontrolom Srbije. Nije mogao Hitler da ga uzme, neće ni ovi današnji.“ (Politika, 21. februar 2008). Dugo je bio ogorčeni protivnik Zapada: „Sve dok u mojoj kući moja žena bude spremala supe, sarme, podvarke, dok bude kuvala pasulj, boraniju, moja deca neće ići u Mekdonalds.“ (TV Plus, Kruševac, 17. marta 2000). Svoju „rezervisanost“ prema EU uspeo je da upakuje u jednu od najčuvenijih metafora srbijanske politike: „EU je vrlo skupocen persijski tepih. Jedina mana je što ima jednu rupu. Ta rupa, to je Srbija. EU bi zlatnim koncem tu rupu zakrpila jer joj u suprotnom skupocen tepih ništa ne vredi. Ne može nigde da ga izloži.“ (Kurir, 31. januar 2008). A onda je, nekako preko noći, rešio dilemu po pitanju članstva Srbije u EU i njenog okretanja trulom Zapadu: „To je kao da me pitaju da li da se odreknem jednog ili drugog sina.“ (B92, 4. avgust 2011). Setio se: „Ja to govorim već pet godina: mi ne možemo bez Evropske unije!“ (B92, 23. septembar 2009). Sećam se kako je s ponosom nosio teret svoje sudbine: „Ja sam jedini spas za Srbiju.“ (Kurir, 25. maj 2004). Pre nego što je osvojio vlast, dao je zanimljivu izjavu: „Ostaće zapisano kako sam ja vodio Srbiju. Treba mi politička slava, da kažu – bio je to jedan dobar predsednik.“(TV Pink, 17. januar 2008). U međuvremenu je postao uvaženi građanin sveta: „Ponosan sam što Strazbur nazivam svojim drugim gradom. Za vaš grad me vezuju najlepše uspomene.“ (Tanjug, 3. oktobar 2013). Uspeo je da baci na kolena čak i kineskog premijera Li Kećanga: „Bio je jedan čovek kod nas pre 200 godina, nepismen, a bio je prorok, i nikada nije čuo za Kinu, ali je rekao: ‘Doći će ljudi sa istoka – žuti ljudi, i zavladaće svetom i piće vodu s reke Morave’.“ (Beta, 18. decembar 2014). Ostao je trajno zabrinut: „Ako ja odem u penziju, kome će ostati Srbija?“ (Press, 25. jul 2011). Danas je u dubokoj ilegali, pa smo kolektivno uskraćeni za veštinu njegovog slikovitog izražavanja i slaganje komplikovanih sintaksičkih celina. Dobro je da tamo, u ilegali, i ostane, ali kad god ga se neko u tom tihovanju seti, ja se setim neke od njegovih misaonih invektiva. U domenu volšebnog mi je kako smo Tomislava Nikolića, ponosnog nosioca ovde publikovane misaone strukture, izabrali za predsednika države?! I ne, nemam nikakvu dilemu: sve što nam se upravo dešava, ama baš sve smo zaslužili. P. S. Ovaj tekst pisan je dan nakon što je američki sveštenik Endrju Brenson tek stigao iz turskog zatvora, kleknuo pored predsednika Donalda Trampa i rekao da se moli za njega. Naši kad kleknu pred Vučića – ćute! (izvor: danas.rs / Slaviša Lekić)

Zdrava i vitalna, francuskinja Žaklin Ženusel u 74. godini planira da 2020. poslednji put razgovara s mužem i trojicom sinova. Proslaviće 76. rođendan, zajedno će jesti i piti, a nakon toga planira odlazak u Švajcarsku gde će je eutanazirati. Ona, kao lekarka organizacije "Lifecircle" želi da joj ubrizgaju dozu potrebnu da ode "na onaj svet". Iako je potpuno zdrava, ne želi više da živi i želi da završiti svoj život sa 76 godina. "Razmislila sam o svemu. Čovek je sa 76 godina star i nije više potpuno zdrav, kvalitet života pada. Vidim to po svom seksualnom životu, koji nije tako dobar koliko bih ja htela", rekla je novinaru "Le Tempsa". Za nju, starost nije ništa više od "neizlečive bolesti koja je fatalna u svim slučajevima". Dodala je da je uživala u životu i sad želi da umre pre nego što oseti sve što starost nosi. "Ne želim da umesto strasti u životu osećam sažaljenje", rekla je i otkrila da će eutanaziju da plati 10.000 švajcarskih franaka i da Francuska nije legalizovala eutanaziju pa zbog toga ide u Švajcarsku. Cela porodica je podržava u odluci, niko je ne sprečava, a trenutno ona daje nebrojene intervjue o svojoj odluci. Izvor: Index link

https://www.facebook.com/ninonline/?hc_ref=ARRv7eeaZTLbAkBlMCI0D3BOqr6GjrM9kUZpZNrlcOemUH_05xZ49qub4nJqqFmUuHE&fref=nf&__tn__=kC-R ... Ako gubim državu, šta me briga za sve drugo Mi smo toliko slabi da Albanci nemaju više nikakvu potrebu da nas pritiskaju. Nego to čine naši ljudi. Sad opet šapućemo i u školi, kao što smo nekad zbog Albanaca, priča nastavnik biologije iz Kosovske Kamenice Jedan nastavnik biologije iz Kosovske Kamenice postao je pred posetu predsednika Srbije Kosovu i Metohiji viralna zvezda s pretnjom da zaseni događaj. Munjevito je, međutim, Bogoljub Milošević dobio odgovor od direktora Kancelarije za KiM Marka Đurića, nakon što je odlučio da na društvenim mrežama objavi svoju izjavu o tome zašto odbija naređenje direktorke škole u kojoj radi da organizovano ode na završni miting predsednikove posete KiM u Kosovskoj Mitrovici. Đurić je, naime, kazao da „Vučić upravo ovde, na KiM, uživa 80 posto podrške, nasuprot lažima koje pokušavaju da plasiraju ljudi poput Bogoljuba Miloševića koji ovde ne mogu ni 30 posto da okupe“, izloživši na taj način javnoj osudi nastavnika Osnovne škole „Desanka Maksimović“, jedine u Kosovskoj Kamenici koju pohađaju srpska deca. Da „kritika“ bude moćnija odgovorio mu je i predsednik Vučić tokom saopštavanja naciji svoje odluke o putovanju, dok ona još nije bila izvesna. Nikakve prinude nema, bio je izričit Vučić. Direktorka škole Jadranka Vasić nije demantovala Miloševićeve tvrdnje niti da je zahtevala da se pismeno izjasni ako odbija da organizovano krene na ovaj „izlet“ sa istoka na sever Kosova. Odbijanje da pruži podršku Vučiću na mitingu Milošević je obrazložio s dva razloga - jer „ne podržava politiku predsednika Srbije o konačnom rešavanju statusa KiM“ i zato što ne želi da ide „pod prinudom, jer odlazak na miting treba da bude odraz moje volje, a ne naređenje“. U razgovoru za NIN Milošević, nastavnik biologije sa 32 godine staža, kroz svoj slučaj saopštava i nedaće Srba koji žive južno od reke Ibar. Smatrate li da je i sama direktorka Vasić bila ucenjena da vas „poziva“ na miting ili je njen postupak posledica uverenja da su spiskovi politički podobnih legitimna demokratska sredstva? Direktorka je postavljena kao kadar SNS. Došla je na to mesto po političkoj liniji, nezavisno, a ako mogu tako da kažem i suprotno svojim kvalifikacijama. Verovatno čini pritiske, jer je i sama pod pritiskom. Njih, direktore, pozovu u Kosovsku Mitrovicu na sastanak školske uprave, gde druga tačka dnevnog reda bude poseta predsednika Vučića. Ali siguran sam da tu ima i njene potrebe da se dobro kotira u tim strukturama i da bez prisile, a samo da bi se „šlihtala“, radi podobne stvari. Prvi mandat je pri kraju, za drugi je već spremna glasačka mašina, a tu su i prosvetne vlasti kod kojih se visoko kotira. Autor:Dragana Pejović Opširnije u štampanom izdanju NIN-a

Dobrostojećima se divimo i želimo da im se dodvorimo, ali im i zavidimo i boli nas što nemamo isto što i oni Shutterstock Shutterstock KADA je holivudska zvezda Ketrin Zita Džons nedavno izjavila da neće više da se izvinjava zato što je bogata, razbesnela je svetsku javnost. Negde u isto vreme, u našem delu sveta, bivši fudbaler Savo Milošević pobunio se što su putevi blokirani zbog poskupljenja goriva. I - "popio" je verbalni napad besnih protestanata da je lako njemu jer vozi auto od 100.000 evra. "Jesam li ja kriv zato što imam? Jesam li nekome oteo?" - uzviknuo je Milošević. Jaz između bogatih i siromašnih nikad nije bio veći. Jedan odsto ljudi poseduje polovinu svetskog bogatstva, srednje klase gotovo da nema i to zabrinjava ekonomiste i sociologe čak i u razvijenim zemljama. Nepravda, rekao bi Kalimero. Neki ljudi su, ipak, do imetka došli na pošten način. Treba li oni da se stide svog bogatstva? Da se izvinjavaju što voze džip? Da kriju da idu na letovanje na egzotične destinacije? Šta je sa sportistima, poštenim privrednicima, uspešnim poslovnim ljudima? Da li je u zemlji u kojoj većina radi za mizerne plate, preživljava i jedva sastavlja kraj s krajem, sramota biti bogat? Da li je između „bogat“ i „loš“ obavezan znak jednakosti?

Vučić: Mislim da sam pravi čovek za rešavanje pitanja Kosova FoNet 31.07.2017. 13:35 >13:360 Izvor: Tanjug / Dragan Kujundžić Želim da Srbija krene novim putem i da otvoreno i pošteno razgovaramo o rešenju za Kosovo, izjavio je predsednik Srbije Aleksandar Vučić u intervjuu švajcarskom dnevniku Blik. Lako je reći idi i bori se za Kosovo, ali to nas je uvek vodilo u rat, ukazao je Vučić, ističući da on želi da ide novim putem za Srbiju. "Želim otvorene razgovore o rešenju za Kosovo, čak i ako Srbi za to još nisu spremni. Neću se predati, jer će ta debata imati dobar efekat za sve nas, bilo da postignemo dobar rezultat ili ne", naglasio je Vučić. On smatra da bi do neuspeha došlo ako nijedna strana ne bi bila voljna nešto da izgubi, jer bi se tada sukob nastavio u nedogled i nanosio bi štetu obema stranama. "Verujem da sam pravi čovek za ovaj posao, jer sam bio najmlađi poslanik, najmlađi ministar i premijer, sada sam i najmlađi predsednik i više nemam ličnih ambicija", istakao je Vučić. On je napomenuo da se o ustupcima ne govori javno, ali je predočio da je srpska strana spremna da nađe kompromis i postigne napredak. "Sukob će se na kraju rešiti i bilo bi bolje da to bude sada, a ne kroz 100 godina", poručio je Vučić. On je rekao da se mora postići da Srbi i Albanci žive u miru i prijateljstvu, kao što to rade u Švajcarskoj. Vučić je rekao da postoje dva razloga zašto Brisel ne može da definiše vremenski okvir za prijem Srbije u Evropsku uniju i precizirao da su to sukob oko Kosova i odnosi sa Rusijom. On je ocenio i da postoji problem sa pravosuđem, zbog neefikasnosti, a ne nedostatka nezavisnosti. "Odavno smo doneli odluku koja nas vodi u EU, ali još nismo članica i moj posao je da održavam najbolje moguće odnose sa Rusijom", zaključio je Vučić. http://rs.n1info.com/a287568/Vesti/Vesti/Vucic-Mislim-da-sam-pravi-covek-za-resavanje-pitanja-Kosova.html

Sretna sam i ispunjena,pluralizam ovde zivi preko 100 nacionalnosti,razlicitost me privlaci, #no arrogance#no pathetic sorry just Blood Red Sky-HEIRESS- moja pesma, poseti me,pridruzi mi se na putovanju i reci kako se osecas. redovito posecujem nasu crkvu u Portobello,predivni ljudi.https://youtu.be/UJtqMcM9Rcg

Zbog lekova protiv bolova sam postao gej: Sada sam srećan i otvoren (FOTO) On je raskinuo šestomesečnu vezu sa devojkom i okrenuo se muškarcima Foto: Tanjug/AP Mladi Britanac tvrdi da je postao homoseksualac nakon što je popio lekove protiv bolova. Nakon preloma noge u nesreći u kartingu, počeo je da pije lekove, zbog kojih je, kako je istakao, promenio seksualnu orijentaciju. http://www.telegraf.rs/zanimljivosti/svastara/2951482-zbog-lekova-protiv-bolova-sam-postao-gej-sada-sam-srecan-i-otvoren-foto Nezaposleni Skot Purdi (23) je bio heteroseksualac i uživao je u druženju sa ženama, pre nego što je počeo da uzima tablete Pregabalin, poznate i pod nazivom Lirica. Gej iz Srbije živi već 4 godine u Hrvatskoj i u braku je sa Zagrepčaninom: Obožavam ovu zemlju, ovde nemam nikakav problem (FOTO) Skot je rekao da je ubrzo izgubio interesovanje za žene, pa je čak i raskinuo sa svojom tadašnjom devojkom sa kojom je bio šest meseci u vezi, piše Dejli mejl. - Primetio sam da mi je libido pao i da mi treba muška pažnja. S devojkom sam bio u vezi šest meseci i nikad me nisu privlačili muškarci, ali nakon uzimanja Pregabalina više mi nije bila fizički privlačna. Rekao sam joj da ne znam šta mi se događa, da mi se sviđaju muškarci i da ne možemo više da budemo zajedno - rekao je Skot i dodao kako je devojka ''relativno dobro podnela raskid''. Pregabalin je lek koji se uzima za epilepsiju, bolove povezane s mozgom i često se javljaju nuspojave koje uključuju i gubitak libida. Ovaj lek prepisao mu je doktor nakon nesreće u kartingu, a Skot je želeo da svi znaju šta se njemu desilo kada ih je popio. Britanac je nastavio da pije lekove jer ga čine srećnim Foto: pixabay.com - Trebalo mi je neko vreme da shvatim šta se dešava. Prestao sam da uzimam lekove nekoliko nedelja i želja za muškarcima je nestala - ispričao je on. Međutim, Skot je ponovo počeo da ih pije jer ga čine srećnim. - Lekovi me čine srećnim i otvorenim. Pregabalin se koristi i za kontrolu paranoje i anksioznosti, zbog čega sada ne marim šta ljudi misle i govore o meni - rekao je Skot. Prema njegovim rečima, uskoro treba da se vidi sa muškarcem koji živi u Londonu i veoma je uzbuđen zbog toga. - Nisam ljut jer sam sada konačno shvatio ko sam i šta želim - zaključio je on.

Dragi moji, otvaram ovu temu u nadi da neće završiti u korpi. Svi imamo stavove o svojoj Crkvi pa i o izjavama i postupcima patrijarha (bivšeg, sadašnjeg itd.) Licemerno bi bilo da glumimo smirenje pa da kažemo kako je to stvar Crkve i da laici ne smeju da se mešaju u uredjenje crkve a ovamo po fbooku kuckamo i delimo savete samo tako. Dakle, nema potrebe da vredjamo - prosto možemo pustiti mašti na volju pa da vidimo gde će nas odvesti ova diskusija... Da sam patrijarh srpski, njegova svestost G.G. pre svega bih sebi isplatio preostale rate kredita koji sam podigao vo vremja ono. Nakon toga bih se preko običnih popova infiltrirao u svaku poru crkve i okupio oko sebe anonimne ali kvalitetne ljude po principu - onaj koga pljuju mora da nešto vredi LOL Za početak je dosta...

Bilo mi je jako interesantno da odgledam ovaj video. Negde sam procitao i novinarski izvestaj o ovome a sada sam i upotpunio svoju sliku o ovom projektu. Voleo bih da cujem vase misljnje o ovom projektu. Da li biste vi pristali na ovako nesto? Zasto da a zasto ne?

Nakon što je umro moj muž, a potom i moj otac, i nakon što sam imala pobačaj tokom druge trudnoće – sve to u rasponu od šest nedelja – svi su želeli da znaju kako sam. I svi su čuli istu stvar: „Dobro sam.” Dobro. Dobro. Dobro. Dobro. Dobro. Bila sam skroz dobro 2015. godine. Bolje nego dobro. Zašto ne bih bila? Samo nekoliko meseci ranije, izgubila sam muža zbog raka mozga, oca zbog raka svega i svoju drugu bebu. Pod „izgubiti” ih, mislim na to da su umrli. Nisam ih izgubila na moru ili u supermarketu. Svi su, od bliskih mi prijatelja do stranaca na internetu, želeli da znaju kako sam. I svima sam govorila da sam dobro. Ako možete verovati, zapravo nisam bila dobro. Gledati svog muža kako ga je tumor sveo na tanku, sivu repliku njega samog? To je imalo negativan efekat. Odstranjivanje našeg drugog deteta iz moje materice? Uticalo je na mene. Moj tata, koji je put od zdravog do mrtvog prevalio za pet meseci? Uzelo je danak. Ali, niko ne želi da čuje kako provodiš sitne noćne sate pogrbljen nad laptopom svog muža, čitajući mejlove koje je slao ljudima pre nego što ste se upoznali, pokušavajući da upiješ svaki deo njega koji je preostao, ma koliko mali ili digitalan bio. Ili je to ono što sam ja mislila. Pretpostavljala sam da osećanja koja su mi tako neprijatna mogu da iskusim samo u privatnostil pošto bi ona bila nepodnošljiva ljudima oko mene. I tako sam prikrivala svoje emocije, ili ih skrivala tugaljivim ali duhovitim opisima fotografija na Instagramu sve dok ne bi postale dopadljive. Pre nego što su Aron i moj otac umrli, i pre mog drugog pobačaja, imala sam malo iskustava sa tragedijama. Kad sam posmatrala druge u krizi – prijatelja nakon što mu je otac iznenada umro, kolegu čije je dete iznenada završilo u bolnici – njihva patnja mi je bila neprijatna, nisam mogla da ih gledam u oči i imala sam želju da izbegnem tu temu i usmerim se na nešto… prijatnije. Za njihovo dobro, naravno. Zato što, ko bi želeo da ga neko podseća na gubitak ili ono što bi mogli izgubiti? Ko želi da priča o najtežoj stvari kroz koju je ikad prošao, kad može da priča o vremenu, i kako današnji dan liči na četvrtak iako je tek utorak?

Slikarka i monahinja, o svom životu, studijama, iskušeništvu, ikonopisanju: Nisam želela karijeru umetnika u kandžama novca .Detinjstvo sam provela na teniskim terenima u Humskoj MALO je onih koji znaju da najpoznatija slikarka među monahinjama i najpoznatiji monah među slikarima, igumanija Efimija Topolski, potiče iz partizanske porodice. Ceo njen život liči na film: umesto za poslediplomske studije u Parizu, odlučuje se za Srbiju, a vrlo brzo posle magisterija odlazi u manastir. Pored ikona, slika i svetovne slike, postaje član najstarijeg likovnog udruženja kod nas - "Lada", oslikava ikonostase po hramovima u Francuskoj, a u pedesetoj polaže vozački ispit... Danas živi blizu Išona, južno od Pariza. U Beogradu je bila kratko, tokom svoje samostalne izložbe "Mislim, tražim, čekam", u Galeriji 73. Njen otac Vladan bio je partizan, a pre toga logoraš u Nemačkoj. Bukvalno je pobegao sa streljanja. - Otac je o tome nerado govorio, toliko malo da čak ne znam ni u kom je tačno logoru bio. Imao je šesnaest godina kad je počeo rat.Uhapšen je i odveden na Banjicu, pa u Nemačku. Možda porodica ne bi ni znala da je pobegao ispred streljačkog stroja da jedne teške, sparne noći nije u snu počeo da viče i davi suprugu. Nesrećna žena jedva ga je probudila, pa joj je, onako bunovan, ispričao celu priču. - Kada su ih izveli izvan logorskih žica, otac je počeo da beži zajedno sa jednim austrijskim Jevrejinom. Utrčali su u šumu, a za njima Nemac. Popeli su se na drvo, pa kad je Nemac naišao, otac je skočio i udavio ga. Begunci su potom preplivali Dunav, a pošto Jevrejin nije znao da pliva, Vladan ga je vukao. Kasnije, posle rata, Jevrejin mu je pomogao da dobije posao u Beču. Radio je na sistemima za navodnjavanje za velika poljoprivredna dobra. Očeve priče su nekadašnjoj Jasni Topolski, a danas monahinji Efimiji, zvučale tako neverovatno i fantastično, da mu ponekad nije verovala. - Uvek se setim filma "Velika riba", u kom je sin ljut na oca jer priča priče u koje niko ne može da poveruje. Na kraju se ispostavi da je sve što je otac ispričao istina, samo malo stilizovana. Tako ni ja svom ocu nisam verovala da ume da vozi avion. Govorio je: "Postao sam pilot u Banjičkom logoru." Toliko smo ga začikivali da se naljutio i iskopao neki papir na kom je pisalo da je odlikovan kao pilot u NOB. Bacio je odlikovanje kroz prozor, pa je baka išla da ga traži. U logoru su streljanje mogli da izbegnu samo oni koji znaju nešto da rade. Vladan se dobrovoljno javio kada su pitali da li neko zna da pilotira. I vrlo brzo je naučio. Kada je pobegao iz Nemačke u Srbiju, otišao je u partizane. - Otac mi je pružio veliku ljubav. Dolazio je pred moju školu i donosio drugaricama i meni užinu iz pekare, bombone, žvake... Zbog njega sam bila "glavna". Slao me je u Englesku na letnje kurseve jezika, želeo da studiram prava na Itonu. Detinjstvo joj je prošlo na teniskim terenima, na Partizanovom stadionu, u Humskoj. Otac ju je podržavao i u tome sve dok nisu krenuli turniri. A onda je preminuo iste godine kada je upisala dizajnersku školu. - Mislim da bi mi aminovao da budem umetnica. A monahinja? Ne verujem - kaže naša sagovornica, i dodaje da veruje kako joj je Bog preko njega dao mnogo ljubavi, da je više nikada ne bi tražila od ljudi. - Ljudi koji u detinjstvu ne dobiju ljubav, uvek je traže. Ako dobiješ obilje ljubavi kao dete, uvek je imaš dovoljno da je deliš sa drugima. To je veliki dar od Boga. Otac je imao dovoljno para da operiše bolesno srce u Švajcarskoj, ali nije želeo. Odlučio se za operaciju u Beogradu, da bi meni ostavio ušteđevinu, i preminuo. Zahvaljujući njegovoj ušteđevini mogla sam bezbrižno da studiram. Očev novac pomogao joj je i kada je došla u Beograd, posle četvrt veka provedenih u manastiru Gradac, a pre nego što je otišla u Francusku. Otkad zna za sebe, od najranijeg detinjstva, crtala je i pisala pesme. Bilo je jasno da je okrenuta umetnosti, a u tome ju je podržavala majka. Muzej savremene umetnosti i Narodni muzej bili su joj druga kuća. Upisala je grafički smer u Dizajnerskoj školi. Nisu joj išli precizni radovi, ali bila je najbolja iz slikanja i zato je upisala Likovnu akademiju. - Još u petom razredu naišla sam na reportažu o manastiru Crna reka. Bila sam zadivljena načinom na koji žive iguman i dva iskušenika. Rešila sam, čim se završi školska godina - odoh ja tamo. Naravno da je sve bila dečja maštarija, ali to pokazuje moju sklonost ka monaštvu veoma rano. Mada mi je sve išlo lepo i lako u svetu slikarstva, nisam sebe tu videla - kokteli, otvaranja izložbi, druženja... Čuveni slikar Vlada Veličković predlagao joj je da "samo malo nauči francuski" i upiše poslediplomske studije u Parizu, odakle bi joj sva vrata bila otvorena. Mislila je: "Ako svet ne može da prepozna moju umetnost bez francuskog, onda neću da me ovde vole ni sa francuskim." - Nije mi se dopalo to što sam videla - da je umetnost u kandžama novca, da on diktira šta će se izlagati, ko će biti gore, a ko dole. Dosta je toga što danas zovemo umetnošću, a u stvari je konfekcijska umetnost. Ako galerija izlaže geometrijsku apstrakciju, oni vaš rad neće gledati ako se ne kreće u tim okvirima, makar doneli i remek-delo. U to vreme družila se sa grupom mladih, zanesenih ljudi, koji su živeli asketski, studirali teologiju ili filozofiju. Preneli su na nju svoj entuzijazam i jedan za drugim su počeli da odlaze u monaški život. - U manastirima u Srbiji nema pustinjskog života, tu su gostoljublje i druženje. Tokom celog svog iskušeničkog perioda bila sam na krilima vetra, sve sam mogla da postignem. Sve mi je bilo lepo - želela sam da čuvam i krave i svinje, skupljam jaja, molim se Bogu, čitam psaltir... Nije mi palo na pamet da slikam. Mesecima sam plakala suzama radosnicama kad sam stigla u manastir Gradac. Tu je provela četvrt veka i stvorila pravu malu monašku umetničku koloniju. Godinu dana pre pedesetog rođendana, počela je da priča kako će joj se nešto krupno desiti baš na jubilej. I zaista, dobili su novog vladiku i ona je odlučila da nastavi da se usavršava na drugom mestu. Sada živi u Manastiru Uspenja Presvete Bogorice, poznatom kao Išon, u Francuskoj. Nekadašnji motel, jedan Francuz, slikar, koji je prihvatio pravoslavlje u Ruskoj zagraničnoj crkvi i zamonašio se, pretvorio je u manastir. Kada je napustio ovaj svet, otac Luka je ostavio svojoj "naslednici" mnoštvo slikarskog materijala, pigmenata, četki, papira... Nedaleko je budistički centar, pa joj često, osim turista, svraćaju i komšije, budisti. Glavno "društvo" su joj ovce, mačke, puževi golaći, jedan jež. I svi se hrane na njenom "kazanu". Tu je naučila da vozi, sada uči francuski, oslikala je ikonostas u našoj crkvi u Antverpenu, a čeka je i oslikavanje velikog krsta za jednu katoličku crkvu u Parizu. U KONAKU UZ GITARU KADA slikam ikone po narudžbini, striktno se sa ljudima dogovorim o tome šta žele, ali uvek ostane prostora za kreativnost. Želim da ljudima ikona bude radost i da im otvori vrata molitve. A ovo drugo... Pa, to je kao da sam bila na liturgiji, pevala, pa posle svi došli u konak, za trpezu, i neko uzeo gitaru, pa pevamo nešto drugo... Čovek je širi od kosmosa. Jedna ličnost u sebe može da smesti i ikonopis i slikarstvo koje zovemo umetničkim - kaže mati Efemija. MUKE Sa IKONOPISOM SVI su očekivali od mene, kao akademskog slikara, da će mi ikonopis biti "mačji kašalj". Ali, silno sam se namučila. Vratila sam se u vreme dizajnerske škole, kada se zahtevala velika preciznost. Morala sam da naučim pravila jer sam shvatila da, dok ih ne naučim, neću imati slobodu da iz njih izađem. Duhovnik mi je iskreno rekao: "Ne znam šta ću s tobom. Nisi baš nadarena za ikonopis, nisi nadarena ni za pojanje, idi bar nauči domaćinstvo i poljoprivredu!" Mučila sam se jer nisam htela da preslikavam, već da savladam veštinu srednjovekovnih slikara - priča monahinja. Послато са Lenovo K53a48 користећи Pouke.org мобилну апликацију

Ima li nekog pravnika da mi pomogne? Prodao sam auto coveku, rekao je da nema para za registraciju, pa da uradimo ovlascenje. Ok, uradismo, overismo kod notara... Danas mi stigla njegova kazna za parking koju je on napravio na moju adresu. Ne mogu da nadjem kopiju ovlascenja a nemam njegov broj da ga pozovem vezano za kasnu koja je stigla. Kako ovo mogu da resim jer ko zna koliko ce ih jos napraviti i ko zna sta sve moze da uradi.

Frontmen grupe Architects, Sem Karter, prekinuo je koncert kada je primetio da je jedan muškarac iz publike napastvovao devojku koju je publika na rukama nosila do bine. – Neću pokazati na tebe, ali video sam da si uhvatio djevojku za grudi. To nije tvoje telo, zgađen sam, ovde nema mesta za takve stvari – povikao je Karter sa bine. On je više puta ponovio da niko nema prava da napastvuje druge i da neće dozvoliti tako nešto na svom koncertu. – Ako nameravaš ponovo to da uradiš, odlazi odavde i ne vraćaj se. Hajde da učinimo ovo bezbednim mestom za sve – nastavio je pevač dok mu je publika oduševljeno aplaudirala. Društvene mreže komentarišu ovaj potez pevača kao sjajnu poruku koja bi trebalo da dođe od svih koji imaju moć da se njihova reč daleko čuje. Izvor: Headliner линк

http://www.cnsnews.com/blog/michael-w-chapman/woman-raised-lesbian-couple-i-ached-every-day-dad Heather Barwick, who was raised by her mother and her mother's lesbian partner, wrote in an essay this week that same-sex "marriage" is not the same as normal marriage between a man and a woman, that the traditional family is best, and that while growing up she "ached every day for a dad."Barwick, who is 31 now, married, and has four children, said that "same-sex marriage and parenting withholds either a mother or father from a child while telling him or her that it doesn't matter. That it's all the same. But it's not." Ad Feedback "A lot of us, a lot of your kids, are hurting," wrote Barwick in her essay for The Federalist website. "My father's absence created a huge hole in me, and I ached every day for a dad. I loved my mom's partner, but another mom could never have replaced the father I lost." "I grew up surrounded by women who said they didn’t need or want a man," said Barwick. "Yet, as a little girl, I so desperately wanted a daddy. It is a strange and confusing thing to walk around with this deep-down unquenchable ache for a father, for a man, in a community that says that men are unnecessary." Barwick stressed that she loves her gay mother and gay people in general but that "the nature of the same-sex relationship" is what caused her to come out of her own closet and write the essay about why she does not support gay "marriage." Ad Feedback (AP Photo) "Gay marriage doesn’t just redefine marriage, but also parenting," she says. "It promotes and normalizes a family structure that necessarily denies us something precious and foundational. It denies us something we need and long for, while at the same time tells us that we don’t need what we naturally crave. That we will be okay. But we’re not. We’re hurting." The traditional man-woman marriage and family "can break down and cause kids to suffer," said Barwick, through "divorce, abandonment, infidelity, abuse, death, etc." "But by and large, the best and most successful family structure is one in which kids are being raised by both their mother and father," she said. Children of divorce can note how the divorce affected them, or adopted kids may yearn to know their biological parents, but children of same-sex parents do not have that "same voice." (AP Photo) "It’s not just me," said Barwick. "There are so many of us. Many of us are too scared to speak up and tell you about our hurt and pain, because for whatever reason it feels like you’re not listening. That you don’t want to hear." "If we say we are hurting because we were raised by same-sex parents, we are either ignored or labeled a hater," she wrote. At the end of her essay, Barwick appealed to the gay community and its apparent tolerance and openness to diverse ideas, stating, "I know this is a hard conversation. But we need to talk about it. If anyone can talk about hard things, it’s us. You taught me that." According to her bio at The Federalist, Barwick is a "former gay-marriage advocate turned children's rights activist" and is "a wife and mother of four rambunctious kids."

Evo pocecu sa par lekcija koje su me jako skupo kostale u zivotu: Nikada ne reci nikad kada su u pitanju vera, osecanja i ljubav! Nemoj biti u svemu uporan do kraja nekada je povlacenje i odustajanje najveca pobeda! Kasnije cu da dodam jos!

Duje Klarić / HANZA MEDIA Jedna od najagilnijih humanitarnih udruga u Dalmaciji, službenog naziva Kršćanska humanitarna udruga "Putevi milosti", gasi svoj dalmatinski ogranak. Tužno, ali odlučno nas je o tome izvijestila Vesna Knežević (Lekota), donedavna predsjednica ogranka te potpredsjednica cijele udruge s centralom smještenom u Osijeku, piše Slobodna Dalmacija. U ovo "postpožarno vrijeme", te još uvijek u jeku duboke ekonomske krize koja potresa građane zemlje i županije, ovakva vijest je iznenađujuća, pogotovo u svjetlu činjenice da je riječ o ogranku udruge koji je tijekom četiri godine rada pomogao obnovi četiriju kuća za stanovanje i bezbroj obitelji na području cijele Dalmacije opskrbljivao hranom i higijenskim potrepštinama, te donacije i cjelokupnu aktivnost revno bilježio na društvenim mrežama. Zadnji put kad je "Slobodna" pisala o udruzi, bilo je govora o raspodjeli osam milijuna kuna vrijedne godišnje humanitarne pomoći iz sredstava europskih fondova. Tada je, pomalo apsurdno, za pomoć aplicirao nedovoljan broj potencijalnih korisnika, pa su humanitarci apelirali na sve stanovnike Splitsko-dalmatinske županije s prihodima do 800 kuna po članu obitelji da se jave kako bi dobili mjesečni paket hrane i higijenskih potrepština težak četrdeset kilograma, i tako cijelu godinu... Kap koja je prelila čašu Prema riječima Vesne Lekote, upravo je taj projekt bila kap koja je prelila čašu strpljenja u napornom volonterskom radu sa – još jedan apsurd – počesto vrlo nezahvalnom i bahatom populacijom siromaha, ali i "pseudosiromaha". – Moje zdravlje je narušeno, kao i mojih petnaestak suradnika. Tijekom ovih nepunih pet godina rada imali smo podršku načelnika općine Klis Jakova Vetme, koji nam je ustupio kat kuće u Dugobabama za skladište, te bivšeg predsjednika Mjesnog odbora Sveti Kajo Ive Radnića, koji nam je također dao na raspolaganje manji prostor za rad. Bilo je divnih ljudi koji su donirali svoje vrijeme i sredstva onima kojima je trebalo, a i među njima je puno njih bilo zahvalno. No, nećete vjerovati što smo mi volonteri sve doživljavali, a pogotovo ja kao predsjednica i odgovorna osoba – gorko se prisjeća Knežević Lekota. – Jedna me je žena nedavno prijavila policiji jer je imala veći prihod od gornjeg limita za ostvarivanje humanitarne pomoći pa joj nismo mogli davati mjesečne pakete. Osim toga, susreli smo se s nevjerojatnom bahatošću; tražili su od nas da im mi dostavljamo pakete na adresu, zvali nas usred noći, prijetili zato što ponekad nismo stigli dobivenu pomoć iskrcati i prepakirati na vrijeme, što je bio zapravo težak fizički rad na koji uopće nismo bili spremni, jer smo mislili da ćemo primati i raspodjeljivati gotove pakete pomoći. Trošila sam vlastiti novac, kao i kolege volonteri, pomažući, šaljući pakete, prevozeći kad nismo imali na raspolaganju gospodarsko vozilo, riskirala sam zbog ovog karitativnog angažmana otkaz na poslu od kojega, zapravo, živim. U tom moru apsurda detalj koji dopunjava mozaik jest činjenica da su djelatnici službenih centara za socijalnu skrb, oni koji primaju plaću i imaju budžet za svoj rad, često puta nama volonterima slali potrebite da im doniramo odjeću i hranu. Znalo se dogoditi da ljudi budu na nas ljuti jer im djeci nemamo od čega kupiti, recimo, patike – ilustrira naša sugovornica, koja je tijekom djelovanja na mjestu predsjednice ogranka Udruge "Putevi milosti" više puta i prokazivala lažne socijalne slučajeve. Nasamareni nakon pokretanja akcije Jednom smo tako na ovim stranicama objavili i priču o samohranoj majci koja je živjela u trosobnom stanu na Mertojaku praktički besplatno kao privilegirana stanarka i nikad nije tražila posao, nego novčanu i pomoć u upotrebnim predmetima, sastavljajući listu kao za vjenčane darove... – Tom smo prigodom, kad smo uvidjeli da smo nasamareni nakon pokretanja akcije, pozvali preko Facebooka sve koji su uplatili manje novčane iznose da uzmu natrag svoj novac, kao i predmete koje su donijeli. I kasnije smo se često susretali s "profesionalnim socijalcima", onima koji su odasvud samo tražili pomoć, ne radeći ništa drugo iako su radno sposobni. U trenutku kad sam morala početi piti lijekove za smirenje i srčane tegobe, te kad sam počela biti sumnjičava prema svakome tko je tražio pomoć ne mogavši napraviti razliku u procjeni između stvarnih i lažnih potrebitih, uvidjela sam da ne mogu više obavljati ovaj posao – priznaje Knežević. Pokušavala je, veli, naći zamjenu, no nitko od volontera nije htio zagristi u tako tvrd orah... – Ogranak u Dalmaciji se gasi, no neformalno ćemo nastaviti pomagati jer to je valjda u čovjeku. No, to ćemo činiti u skladu s mogućnostima i slobodnim vremenom, i po mogućnosti s ljudima koji će znati cijeniti naš angažman – gorko zaključuje Vesna Knežević Lekota, humanitarka "po definiciji", piše Slobodna Dalmacija. http://www.jutarnji.hr/vijesti/hrvatska/zatvara-se-krscanska-humanitarna-udruga-dotukli-su-nas-bahati-siromasi-i-lazni-socijalni-slucajevi-morala-sam-poceti-piti-ljekove-za-smirenje/6410924/#.WXtj7yrcYjk.facebook