Претражи Живе Речи Утехе

У име Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила, митрополит Иларион је уручио је г. Чепурину захвалницу као признање за његов рад за добробит Цркве Христове поводом његовог шездесетог рођендана. У току разговора који је протекао у пријатељској атмосфери, расправљало се о различитим аспектима руско-српских односа. На крају разговора, митрополит Иларион је госту поклонио примерак књиге У служби Цркви - У сусрет 65. годишњици Одељења за међуцрквене безе Московске Патријаршије. Извор: Московска Патријаршија

У својству председника Међународне хуманитарне Фондације за очување хришћанских светиња на Косову и Метохији "Свети Сава Освећени" лично је уручио стипендије за 25 ученика Богословије у присуству Ректора Богословије, Епископа Рашко-призренског Теодосија, и професора ове школе. Истовремено г. Торшин је предао новчани прилог Владики Теодосију за наставак обнове Богословије. Благодарећи г. Торшину и народу Русије на помоћи Богословији, Владика Теодосије је посебно указао на улогу руског конзула Ивана Степановича Јастребова који се нарочито залагао за отварање Богословије у Призрену 1871. године и традиционалну помоћ и подршку коју је верни народ братске Русије одувек пружао Србима на Косову и Метохији. Г. Торшин допутовао је у Призрен у пратњи: г. Андреја Шугурова, шефа канцеларије Руске канцеларије у Приштини, г. Александра Конанјкина саветника Амбасадер Руске Федерације у Београду, г. Игора Матвејева, заменика шефа Директората за међународне односе Руске Федерације и г. Андреја Туљајева, заменика шефа кабинета г. Торшина. Овај догађај пропратили су и новинари Гласа Русије који су такође допутовали са г. Торшином. САЈТ Међународне фондације Св. Сава Освећени http://saintsabbas.com/ РАЗГОВОР СА АЛЕКСАНДРОМ ТОРШИНОМ - ГЛАС РУСИЈЕ http://serbian.ruvr.ru/2012_10_07/aleksandar-torsin-brtske-veze-ne-mogu-da-budu-strateske/ Како је дошло до идеје формирања Фонда, чиме је она условљена? Веома је тешко одговорити на то питање. Главно је, што нас је подстакло да формирамо тај фонд, била је велика љубав према Србији. Братска осећања према тој земљи. Међутим, то је само укратко. Када се то узме конкретно, ми смо били присутни устоличењу Српског Патријарха Иринеја у Печкој патријаршијим, видели, у колико сложеној ситуацији се налази СПЦ. Највише духовно лице Србије је реално морало да се устоличи на окупираној територији, и то окупираној не само од стране људи, који су пожелели ту лепу покрајину, већ људи друге вере, који не цене вредности других народа. Стално је било видљиво да те светиње траже заштиту, подршку. Данас су православне светиње Косова или у изолацији, или под притичком месних власти. Данас само међународне снаге некако помажу да успоставе систем безбедности и мање-више миран живот. Међутим, међународне снаге одлазе, па ће ускоро светиње бити незаштићене. Ми смо одлучили са мојом супругом, која је завршила економски факултет МДУ и бавила се Србијом, добро зна српско-хрватски језик: зашто се не би формирао међунаролдни фонд, који би присуствовао овде и помагао. Не желим да оптужујем власти, оне су се промениле. Био је рат, али се рат завршио. Данас је неопходна брига о светињама. Фонд није против некога, Фонд је за Православље, за очување јединствених цркава. У чему видите перспективу руско-српских односа? Братске везе не могу а да не буду стратешке. Руски народ и грађани Русије живели су заједно са српским народом и у тешким тренуцима су били заједно. То је велика перспектива. Економско и политичко стање Србије се стабилизовало. Плодно земљиште није главно, Срби и други народи је велико богатство, које треба стручно искористити. Како се односите према техничким преговорима Београд-Приштина? Пре свега бих хтео да кажем да су било који лоши преговори бољи од рата. Не требају конфликти. Живимо у 21. веку, те морамо да улажемо напоре у цивилизовано решење питања. Једна од гаранција је заштита српског становништва и економска интеграција. Косово је било део Југославије, зато има много интеграционих веза, које нису прекинуте. То је јединствени енергетски систем, јединствени транспортни систем. Прошло је време, када су мостове рушили и дизали у ваздух, треба их градити. Имам утисак да су косовске власти почеле да долазе на такву идеју. Из контаката с њима је разумљиво да је могуће се договорити о конкретним корацима, који неће кардинално променити ситуацију, али могу да омогуће кораке усусрет једни другима. Циљ нашег фонда, с обзиром на то да је православље религија добра, религија среће – зашто да не саградимо духовни мост? Каква осећања имате као Рус, када посетите Корсово? То је осећај дубоког бола и жалења. Ходамо улицама Призрена, говоримо руски, осећамо се сасвим мирно. Зашто је била потребна огорчена борба? Зашто је била спаљена богословија, саграђена 1996. године? Који је она имала стратешки интерес? Шта су хтели људи, који су срушили споменик Јастребову, то није тврђава. Та бесмисленост просто пренеражује. Међутим, видимо да овде уче лепи млади момци. Уверен сам да је с њима повезана будућност. Мора да се учини све да би будућа генерација имала могућности да скупи оно камење, које смо разбацали, сагради балканску кућу, где није тесно. Тај храм заједничког живљења почиње од образованих људи. Образовање је пут ка мирном животу. То је све трагедија, али оптимистичка. Од 8 хиљада Срба је у Призрену остало само 18 људи. Погледајте размере те несреће. Као Фонд ћемо чинити све да би та духовна установа била обновљена и радила за добробит не само Србије, већ и читавог Балкана, као и Косова. Извор и фотографије

„Толико смо грешни да је чак и свет, који долази у додир с нама, постао такав. Несрећни смо толико да то чак ни не примећујемо,“ – писао је 14. августа 2009. године у свом дневнику Андреј Головко. Преостајало му је сасвим мало живота – у болници строгог затвора код Наљчика умирао је покајани разбојник. Донедавно је био убица. Не неки обичан, већ такав да је изазивао ужас пун мучнине, чак и међу својима. Скоро да више није био човек. Кад је дошао у затвор – на 20 година – тукао се у њему и хтео је да побегне из све снаге, коју је имала само звер која се гнездила у њему. И одједном се разболео – од рака. Огроман тумор, који је се појавио на левом рамену и који је неколико година црпео из њега животне сокове, на крају је постао крило којим је одлетео у вечност. Разбојник се покајао. Не само то – пошто је пуштен из затвора како би умро на слободи примио је монашки постриг. Гледам монитор. На екрану, корачајући леденим тротоаром, босих ногу у папучама, монах Тадеј којег придржава нека жена, обилази храм светог великомученика Георгија Победоносца у Тирниаузу. Дакле, време је да представим све јунаке ове приче. Монах Тадеј – више није овде – је бивши плаћени убица Андреј Головко. Жена која га брижљиво води је попадија Јекатерина, удовица јереја Розина убијеног у овом храму. Аутор филма „Разбојник“ је јеромонах Игор (Васиљев), настојатељ храма, наследник убијеног јереја. Баксанска клисура: поглед одозго Седи на планини и гледа на доле, на град који се као уска сива трака протеже по дну Баксанске клисуре. Данас је на превоју Кајарти служио молебан Мајци Божијој за мир на овим планинама где свако мало буде пронађено складиште експлозива, а пре годину дана, на Преображење Господње – служио је Свету Литургију на врху Елбруса. Већ једанаест година јеромонах Игор је настојатељ јединог храма у граду, који има совјетску историју и чији живот је, чинило се, било тако лако предвидети док се није нагло променила 1990-их година. Утонуо у зеленило градић Тирниауз налази се у долини реке Баксан, која настаје од поточића који се сливају с Елбруса, почео је да се гради у другој половини 1930-их година кад су овде откривена налазишта молибдена и волфрама. Совјетским тенковима је био потребан чврст оклоп – челик је ојачаван молибденом. Производња се развијала – до 90-их година већи део буџета Кабардинско-Балкарске АССР чинила је добит комбината за производњу волфрама и молибдена. А онда је он затворен. И дошло је време да се људи осврну око себе. „И тада су људи почели да размишљају о томе да у животу није баш све онако како се приказивало на телевизији. Почела је да се ствара црквена заједница. Баке су се окупљале и молиле. Прво у собици у женском самачком дому. Долазио је свештеник – понекад једном у неколико месеци, понекад и чешће. И то је трајало неколико година,“ прича мој далеки саговорник. С оцем Игорем (Васиљевом) разговарам преко скајпа. Као позадина у густој октобарској тирниауској ноћи одједном продорно свирају кола која помахнитало јуре. У овом, некада руском граду, чији је број становника после перестројке опао за једну трећину, никад није било ни православног храма, ни црквене заједнице и кад је 1999. године био рукоположен први јереј у читавој историји Тиринауза, администрација му је предала трошну бараку, један од малобројних објеката који су се сачували од 30-их година – из времена кад је почела изградња храма. Објекат није имао ни прозоре, ни врата, ни подове. У недавној прошлости алпиниста и спасилац, отац Игор Розин је служио у малој просторији и у току целог свог кратког свештеничког живота – мање од две године – служио је у њој. Храм освештан у част светог великомученика Георгија Победоносца преправљен је од бараке већ касније – кад је отац Игор Розин већ био убијен. „Он није само предосећао да ће бити убијен – знао је то“ Отац Игор Розин „У Кабардино-Балкарији је проглашен режим АТО,“ – још једном су јуче објавиле вести. АТО је антитерористичка операција. Кад је пре једанаест и по година на Северном Кавказу, у свом храму, после литургије био заклан свештеник режим АТО нико није објавио – тим пре што се убица неколико сати касније сам предао властима. Будући јеромонах Игор је тада био прислужитељ у олтару, помагао је о.Игору. Тада су били веома блиски – и кад човек то зна, оклева да постави питање као да се плаши да ће померити завој који се залепио за рану која се зацељује. Међутим, глас који се чује у одговор на моје питање из тирниауске ноћи је испуњен миром. „Наравно, претили су му. Сећам се како смо једном ишли улицом – а он је имао дугу седу косу везану у реп – и из аутомобила који је пролазио поред нас је допирало: „Е, узео бих му овај реп и одсекао бих му главу!“ А неколико недеља пре него што се то догодило испред кола о.Игора Розина је бачен убијен пас – и у принципу, није тешко досетити се шта је то значило у контексту локалних појмова: ако не одеш одавде, бићеш убијен – баш као овај пас. „Тако да не просто да је претпостављао да ће га убити – знао је то. Не само то – чак је одредио дан своје смрти,“ каже јеромонах. Ево како се то десило. 6. маја 2001. године човек, који је касније постао убица оца Игора ушао је у храм светог великомученика Георгија Победоносца. Била је недеља и храмовна слава – на служби је било много народа. Овај човек (мој саговорник ниједном неће навести његово име, као да не жели да нешто оскрнави) кренуо је према оцу Игору. „Дођи за недељу дана да попричамо,“ – рекао му је свештеник. „И целе те недеље било му је јасно да су му дани одбројани. Било му је јако тешко. Крајње тешко. Посебно дан пре тога, последњег дана. Видео сам то,“ – чини се да се чује како падају његове речи, које су упиле део ове тежине. По логици света требало би упитати зашто отац Игор Розин није отишао у милицију, али не питам – јер овде нема места светској логици. За оно што ће се десити знала је и супруга јереја Игора, попадија Катарина. Муж јој је рекао да се боји. Боји се да неће издржати у последњем тренутку – да ће побећи или да ће се супротставити, што не би било тешко спортском мајстору и вишеструком шампиону Совјетског Савеза у алпинизму, али о.Игор Розин није учинио ништа за своју безбедност кад се овај човек вратио, тачно недељу дана касније. „Такође је била недеља – 13. мај 2001. године, дан сећања на светитеља Игњатија Брјанчанинова, епископа Кавкаског, којег је отац Игор веома поштовао. Обично сам после службе увек остајао у храму, а сад ме је испратио – „иди, иди, данас ћу све сам да урадим“,“ и чим је прислужитељ дошао кући, неколико минута касније, уследио је телефонски позив: отац је заклан. Отрчао је у храм. Мало је закаснио – дотрчао је кад је душа управо напустила тело. Сведок смрти оца Игора је била жена која је помагала у храму – била је на другом крају кућице и кад је дотрчала чувши буку, отац Игор је био још жив. Убица се надвио над њега наносећи последњи ударац. „У руке Твоје, Господе, предајем душу моју“, – биле су последње речи оца Игора Розина. „Убица није дирао Валентину – одгурнуо ју је и отишао, а неколико сати касније је сам дошао у милицију и рекао – ево, убио сам попа, због тога ћу у рај. Проглашен је за неурачунљивог, али је у одлуци суда црно на бело написано да је исповедао крајњи ислам, да је поседовао одговарајућу литературу, да је одлазио на скупове, да се припремао и да је убио оца Игора због тога – и то су дословно његове речи – што је исповедао Христову веру, а овде треба да живе муслимани.“ Ускоро је црквеној заједници понуђено место за изградњу храма, али су људи донели одлуку да не напуштају некадашњу бараку и са временом су је преградили у цркву. „Наш храм је прави храм на крви. И што је још врло важно – можда ће звучати мало патетично, али ипак: отац Игор је својим свесним мучеништвом за Христа показао да и у трећем миленијуму који је дошао вртоглавом брзином, има људи који су у стању да иду за Христом до краја. Да иду без обзира на све – јер он је имао мајку, жену и петоро деце. Разумете – имао је избор.“ Благоразумни разбојник „Ишао сам тамо куда су ме звале страсти овог света, ишао сам путем греха и злобе. И захваљујући Господу и мом Анђелу Чувару пред крај пута вратио сам се на пут, који ми је одредио Господ. Сад добро схватам тежину свог пада и разумем да искрена жеља да постанем монах није моја, већ је од Господа. Надам се да ме то Он позива. Јер, Он није дошао у овај свет ради здравих, већ ради болесних. А ко може бити болеснији и грешнији од мене грешног! Господе, смилуј ми се и дај ми снаге! Осећам велику слабост, надам се да у току својих последњих дана никоме нећу бити на терету,“ – писао је у свом дневнику 17. фебруара 2009. године бивши разбојник Андреј. „Дракон“ – како је називао малигни тумор који је растао на његовом левом рамену, страшно га је мучио. Могли бисмо да напишемо „али није му много преостало да трпи“ кад бисмо могли да замислимо шта је морао да трпи. Многи роне сузе гледајући „Разбојника“. „Данас многи гледају филм и плачу, али треба имати на уму ко је био Андреј. Он је серијски убица. Плаћени убица. Њега су се плашили и мрзели исти такви као он. Требало је да одробија 20 година. И ево како је Господ морао дотаћи његово срце!“ – каже јеромонах Игор. С Андрејем Головком се упознао кад је средином 2000-их почео да одлази у затвор строгог режима код Наљчика. Андреј који је у то време боловао истовремено од дијабетеса и рака тада већ није могао да хода. О.Игор је позван да га исповеди и причести. „Његово покајање је било дубоко и самопрегорно – такво нешто се ретко среће. Зачудио сам се томе. У то време сам добио камеру – намеравао сам да снимим филм о о.Игору Розину, – и предложио сам Андреју да неколико година пратим његов живот. „Све ће бити само по твојој дозволи, – рекао сам му, – ако будеш жив, значи, сам ћеш радити с овим материјалом шта желиш. Ако не, – значи, ако дозволиш, направићемо филм о свему што ти се догодило.““ И Андреј је пристао. Кад је филм „Разбојник“ завршен више га није било међу живима. „Отац Игор, Андреј… Зашто, одакле такве теме? На овим примерима можемо да покушамо да схватимо колико нас заправо кошта то што се спасавамо. Колико је то тешко,“ – каже мој саговорник и главни акценат у овој реченици је на речи „колико“. „Колико треба уложити воље, напора… Ево, читамо Јеванђеље: Царство Небеско се с напором осваја и само га подвижници задобијају, - а у ствари, то је тако тешко, проживети земаљски живот тако да човек не буде лишен Царства Небеског! Сад је неко несхватљиво време. У смислу да је ХХ век био век мучеништва, исповедништва – људи су били прекаљени, а о чему сад разговарају хришћани? О било чему, само не о спасењу и о ономе што треба да понесе свако од нас. Замислите ако савремени човек заиста нечега буде лишен? Да не једе једном дневно? Или да се на пример, пар пута смрзне? Ови примери су крајње важни како би савремени хришћанин имао на уму: спасење није лака ствар, компликовано је, – отац Игор поново изговара речи, као тешка зрна – то је тешка ствар. Али треба радити. Јер, ако не будеш радио, биће вечна тама и страх.“ Возведу очи моји горе (Управићу поглед мој на горе) Остало ми је последње питање за оца Игора. - Зашто служите у планинама? – питам га. Чему то? Молебан, па чак и Света литургија. „Како да покушам то да објасним,“ – он утихну и ја покушавам да чујем како у далеком градићу звучи непозната ноћ. „Сви главни догађаји о којима читамо у Јеванђељу, дешавали су се у планинама, – каже он напокон, – проповед на гори, молитве, које је Господ узносио након што би цео дан провео с људима, Преображење Господње, Голгота, Вазнесење Господње с Елеонске горе… Сви кључни догађаји се дешавају на горама. И то није случајно. Све Своје служење у земаљском животу Господ је чинио на горама, показујући самим тим да усхођење у Царство Небеско захтева подвиг. Захтева самоодрицање. Напор. Савладавање самог себе. Сад ходочасници лете комфорним авионима, али у гору свеједно морају да иду пешке – на Синај, на пример. То није једноставно – пењати се у планину. То је подвиг. Кад се човек налази доле, он види само оно што се дешава на два корака од њега, или максимум, на неколико десетина метара. А кад се пење у планину, истовремено види јако много тога. Исто као што Господ-Сведржитељ види све нас у истом трену на свим нашим местима, земаљским, и не само земаљским, већ и вишњим, тако и на неки сличан начин човек који се попне у планину такође види много више него кад се налази доле. Заправо, о томе говори филм који ће се, ако Бог да, појавити.“ На овоме се наш разговор завршава. Отац Игор добија позив из истог оног затвора строгог режима код Наљчика где је своју казну издржавао Андреј Головко – ових дана ће поново ићи тамо да исповеда и причешћује затворенике. Чује се како га неко моли да донесе књижице о припреми за исповест – „да, да, погледаћу да ли имам,“ одговара, а ја размишљам о томе да ми је, да бих купила и сто таквих књижица, довољно да се лагано прошетам до ћошка. Анастасиjа Рахлина Извор: Православие.ру

Непознати починиоци претестерисали су дрвени крст који се налазио над гробницом у порти храма светог Николе у Покровском, а олтарски зид храма Покрова Пресвете Богородице у Рубцову исписан је богохулним натписима. Ова црква саграђена је почетком XVII у спомен побједе над Пољацима. Благословом Патријарха московског и све Русије Кирила, 2009. године овдје је отворен Патријаршијски центар древноруске богослужбене традиције. Извор: Радио Светигора

На закон су уложили жалбу борци за права сексуалих мањина, након што су им одбили жалбу у суду Санкт Петербурга, где је Закон о забрани пропаганде хомосексуализма и донет. Кршење тог закона који је донет у Санкт Петербургу новембра 2011, а ступио на снагу у априлу ове године, повлачи за собом казну од 5.000 рубаља (125 евра) за физичко лице, до 500.000 рубаља (12.500 евра) за правно лице. ЛГБТ активисти сматрају да је закон хомофобан, а један од њих – Николај Алексејев кажњен је по том основу у мају, након чега се обратио Европском суду за људска права. Осим Санкт Петербурга, такав закон је на снази и у неколико других области Русије. Извор: Радио Светигора

„У сталном смо контакту са мајком. И увјеравамо да никакве опасности за дјецу у породици нема“, казао је за крупни фински часопис „Хелсинкин саномат“ ђакон Јуха Лампињен. „Узети од мајке дојенче које има пет дана, приликом спровођења специјалне полицијске операције личи на романе Франца Кафке“, казао је за издање познати фински свештеник Хејки Хутен. Према његовом мишљењу „финске власти дискриминишу руске мајке“. У исто вријеме шеф специјалне службе града Ванта, Ана Кантел Форсблом је оповргла мишљења о русофобији. „Ми имамо најбољи на свијету закон о заштити дјеце“, изјавила је она, признавши, међутим, да ништа не зна о случају А. Завгородне. Како је саопштено, Рускињи која живи у граду Ванта одузели су четворо дјеце, међу њима и новорођенче, јер је њена шестогодишња кћи Вероника казала у школи: „Отац ме је ударио по гузи“. Ирвор: Радио Светигора

Сви житељи носе традиционалну руску ношњу, а мушкарци браде. У тој цркви се поштују сви стари канони, певају се молитве, уз читање такозваних „кукастих“ нота, које су старе више од 1000 година. Таквих староверских заједница на југу Русије је много, али ова је посебна. Пре сто година заједница је основана у Имеритинској низији у региону Сочија, тамо где се сада гради Олимпијски парк. Током 2011. године староверцима је предложено да се преселе у село специјално изграђено за њих. „Било је много, веома много негодовања. Нико није веровао, није знао, шта ће бити даље. Ишли су у непознато“, присећа се староверац Иван Стољников. Он је један од првих који се сложио на селидбу. Добио је нову кућу, бољу од старе, а у дворишту је сместио брвнару. Иван Стољников гаји у новој башти паприку и парадајз, мада је овде, према његовим речима, земља мало лошија, него на старом месту – после сваке кише дуго се задржавају баре. Али на локалитет нисмо морали да се навикавамо – ново село је удаљено само један километар од старог, а где је сада велико градилиште. Староверци су најближи Олимпијади у Сочију. На свега неколико стотина метара од њихових нових кућа се налази Олимпијски парк, види се како се полажу конструкције стадиона „Фишт“, где ће се одржати церемонија отварања Игара. Житељи села могу много тога да виде, а чак да не изађу из својих кућа. Ново село, где се преселило 112 породица, названо је у част познатог атамана, староверца - Њекрасовско. Све називе су нови житељи бирали сами и сада је то једино у Русији село, где су најважније улице — Општинска и Староверничка. „Код нас је све нормално. И црква! Пре овде није било цркве, а ето сад изволите – црква. И другу ће саградити. Биће добро“, каже Иван Стољников. Богослужења се засад обављају у малој дрвеној цркви, а већ се граде две капиталне зграде – храм и музеј. Радове плаћа староверска заједница, извођачи на олимпијском градилишту помажу у материјалу. Отац Георгиј прати квалитет радова скоро као руководилац на градилишту. „Нисам грађевинац, али за 25 година ово је већ трећа изградња цркве, и ја једноставно знам како треба да изгледа добро“, каже он. Духовни саветник заједнице се нада да ће ова масовна селидба за његове следбенике бити последње. Преци њекрасоваца су некад живели на Дону, затим на Кубану, затим су се преселили на Дунав, а касније у Малу Азију. Од почетка XX века они живе у Сочију. Сваки пут су морали да напуштају своја места, остављајући за собом своју имовину, а сад по први пут после сталних селидби почели су да живе чак боље. „Више од 350 година староверске историје – стално угњетавање, прогони. Не могу да говорим о свим староверцима, али гледајући нас може да се закључи да смо сада мирни. Не очекујемо прогоне, не очекујемо тлачење", сигуран је отац Георгиј. О будућности Олимпијаде свештеник, староверац труди се да не говори много. Али изградњу храма у Њекрасовоском заједница се нада да ће завршити баш почетком 2014. године. Аутор: Николај Долгачев Извор: Русија.рс

Грчка, прва балканска земља која је постала и чланица НАТО и ЕУ, велика је прича о успеху у југоисточној Европи, све док није све кренуло низбрдо. Штавише, проблеми и неизвесност у регији су више од пуког преливања кризе из еуро-зоне: Балкан пролази нестабилну транзицију из једне релативно добро дефинисане сигурносне зоне у неку, за сада, амбивалентну причу у којој на сцену ступају неки нови важни глумци, а некадашње “звезде” губе и интерес и утецај. Раздобље које је отприлике трајало од потписивања Дејтонског споразума 1995.године, до фебруара 2008., када је Косово прогласило независност, дефинише се као Пакс Американа, јер су сви важни актери у ЕУ прихватли Вашингтон као “чувара балканске сигурности”. Чак и Москва, све док се Приштина није осамосталила. То Русија, неколико је пута поновљено, не може прихватити. Косовска независност поделила је и ЕУ: чак пет чланица одбија признати постојање нове државе на Балкану. С пуцањем међународног консензуса око Балкана Вашингтон је рапидно губио утицај на Балкану, а америчка дипломатија, економска или војна средства све су више губила на вредности. С губитком интереса за постизање позитивних вредности на Балкану, Американци су добијали епитет некога ко у југоисточној Европи може више проблема створити, него их разрешити. Губитак америчког вођства на Балкану поклопио се с кризом еуро-зоне, што је резултирало и слабљењем снаге Брисела који више није имао могућности да регији осигура јасан пут за будуће интеграције, односно подстицај за главне структурне реформе, како у политици, тако и у економији. На терену је завладао страх да ће, након што 2013.године Хрватска уђе у ЕУ, свако даље придруживање бити заустављено. Хтели то они или не, својим повлачењем са балканске сцене, Американци и Европљани створили су вакуум, који су пожурили попунити други “играчи”. Током протеклих неколико година, утицај Русије, Турске, па чак и Израела је у порасту. Уз то, неколико рунди слободних избора дало је локалним политичарима и институцијама немерљиво више легитимитета који подразумијева И пркос међународним арбитрима и њиховом диктату. ​​Тако је Уред високог представника у БиХ, којег су креирале потписнице Дејтонског споразума, постао скоро безначајна институција. Неки чак тврде да је неоколонијални ОХР постао главни камен спотицања за БиХ транзицију према демократији и међуетничком консензусу. Вакуум који су оставили западњаци попуњавају, пре осталих Турска и Русија. Турски премијер Таџиб Ердоган одлучио је интензивнијим присуством “освојити” изнова некадашње делове Отоманске империје, науштрб амбиција за чланство у ЕУ ( ако су те амбиције икада имале реално упориште с обзиром на то да је Турска држава упитног поштовања људских права, да прогони своје мањине попут Хришћана или Курда, те да и даље под окупацијом држи део Кипра). Турска подупире муслимане у регији сматрајући их оставштином бивше империје. Баш као што је Ердоган и рекао, након што је у јуну 2011. победио на изборима: “Сарајево је данас победник, баш колико и Истанбул!”. Летос је чак тврдио да му је Алија Изетбеговић, на болничкој постељи, оставио Босну “у аманет”. У међувремену, значајно је ојачао и руски утицај на Балкану. Осим финансијске помоћи коју су дали Кипру, или понуде Грчкој за кориштење луке Пиреј, Русија је постала и главни финансијер у Босни и Србији. Камен темељац руског утицаја на Балкану биће гасовод Јужни ток, који ће се проширити на већину земаља у југоисточној Европи. Очекује се чак да ће руски председник Владимир Путин лично учествовати на децембарској свечаности почетка градње гасовода у Србији. Но једна од најзанимљивијих промена свакако је све активинија улога Израела. Тако је ојачана војна сарадња с Грчком, баш као и сарадња двеју земаља на истраживањима гасних налазишта у источном Средоземљу. Израел је такође почео развијати блиске односе са српским ентитетом у Босни и Херцеговини, а очекује се, у блиској будућности, и да Израел продуби своје везе са Бугарском, Румунијом и Србијом. Уз све наведено, стање које јако компликује сигурносну архитектуру Балкана јесте и јачање вехабијског покрета. А Вашингтон и Брисел упорно одбијају признати озбиљност ових проблема. САД су се окренуле Блиском истоку и изазовима дуж Пацифика, ЕУ се бори с властитом егзистенцијалном кризом. Остане ли тако, балкански проблеми ће потрајати и биће много теже решиви него је то било у периоду од 1995 до 2008. Пише: Гордон Н. Бардос (The National interest) приредила: Сабина Чабаравдић * Гордон Н. Бардос је њујоршки експерт за балканску политику и сигурност Извор: РСЕ

„Када нам говоре о европском путу развоја, као по правилу, имају у виду имитирање и репродукцију западних политичких и културних модела. Копија је увијек лошија од оригинала, јер у њој нема изворног начела, аутентичног ауторства“, казао је Патријарх у петак на међународној научној конференцији посвећеној историји Русије, одржаној на Московском државном универзитету. По његовим ријечима, онај који копира, ставља себе у потчињен однос према аутору оригинала. „Стога, ако будемо градили цивилизацију на основу имитације, увијек ћемо у развоју бити иза оних који су створили оригинал. Бити вођен од другога је опасно, макар за одрасле“,истакао је Патријарх. Он је подсјетио да је руска историја више пута пролазила кроз „безумно, понекад агресивно позападњачење“ . По Патријарховом мишљењу, истински европски пут подразумијева „не имитирање другога, већ упознавање сопствених корјена и повратак њима у оквиру конкретних културних и историјских околности“. Он је указао на то да је темељ европске цивилизације, којој припада и Русија, основан на два крајеугаона камена: грчко-римској традицији и библијском откривењу. Патријарх је казао да је Православље и образовање које је њиме распрострањено, укључило Русију у културну традицију Римске империје. „Као наследници Византије, ми смо се, истовремено, вјековима трудили да сачувамо свој словенски идентитет. Цивилизација, чији су темељи основани трудом и генијалношћу светих равноапостолних Кирила и Методија, и данас је плодна и придружује се европском културном и интелектуалном наслеђу својом православном духовношћу и словенским погледом на свијет“, додао је он. Извор: Радио Светигора

У Петербургу је у оквиру обједињеног филмског форума отворен Први међународни филмски фестивал на коме ће бити приказано 14 филмова из земаља Европе и Азије који ће се такмичити у четири номинације :“Најбољи филм“, „Најбољи режисер „, „Најбољи глумац“,„Најбоља глумица“. Председник жирија је прослављени српски режисер Емир Кустурца који је пре почетка фестивала разговарао са репортером угледног и утицајног руског дневног листа „Известија“. Овај интервју преносимо скоро у целини. Петербург је европскији и од многих европских градова, грандиозна историјска сценографија. Ја сам троцкиста у уметности, увек нешто радим и то више послова истовремено: музицирам, пишем књигу, сценарио -један, па други, припремам тренутно три филма. Холивуд сада делује ван контекста живота, производи филмско смеће, али страшније од свега је што се то смеће на неки начин трансформише у целу једну идеологију и то врло опасну. Савремени руски филм прави се по узору на млади западни који је црњи од ноћи, уместо да се руски ствараоци окрену својим великим прецима: Чехову - оцу европске егзистенцијалне драме и Гогољу, првом ствараоцу црног хумора код словенских народа . Руским филмским ствараоцима је под ногама философски камен , вечно извориште стваралачког надахнућа. - Како сте постали председник жирија? - Врло просто. Организатори фестивала су ми се обратили и упознали ме са својим плановима. И мени су се свидели - пројекат тежи да буде синтетичан садржај обједињујући у себи неколико уметности: музику, драму, филм. Од тога нешто мора постати у перспективи, јер сада фестивали приказују само пресек огромног и разнородног филмског процеса. Савремени филм трпи крупне промене: биоскопи су стално под ударом Холивуда и интернета, док фестивали постају оазе, обједињене општење чистом уметношћу. Ја уопште мислим да ће фестивали у будућности постати једина места на којима ће бити могуће видети неки добар филм. - Осим фестивалом, чиме се тренутно још бавите? - Ја сам као троцкиста у уметности, увек нешто радим и обављам неколико послова истовремено.Музицирам , пишем књигу, сценарио, један, други, припремам три филма, и ево сад сам дошао у један од најлепших градова на свету. - Нисте први пут у њему. Имате ли нека своја омиљена места? - Кад год сам у Петербургу, обавезно обиђем Ермитаж. Уметност царске Русије ме усхићује. А кад идем по граду или шетам, све ми се причињава да ћу на углу срести Достојевског, Пушкина, Гогоља, Мајаковског, људе који су стварали мој свет још од самог детињства . - Организатори обећавају да ће захваљујући фестивалу Петербург постати једна од светских филмских престоница? - Ви имате овде такву грандиозну историјску сценографију па слична идеја ми не изгледа неостварљива .Петербург изгледа европскији и од многих европских градова. Петар Први је створио комплексну мешавину најбољих образаца европске културе.Тај дух се никад није денуо, није се изгубио, и ако се кроз годину фестивал побољша, прошири, имаће све шансе да постане познати светски филмски фестивал. - Често критикујете Холивуд, али не чини ли Вам се да је његов утицај у последње време ослабио? - Холивуд све досад представља огромни проблем за филм.То више није онај прелепи Холивуд из 1950-1960. година. Тада је он био престоница светског идеализма. А затим се претворио у машину за богаћење коју су створили маркетолози и бизнисмени. Уметност коју он сада ствара не одговара на главна питања о данашњем свету и о месту човека у Васељени. Холивуд производи филмове који су поптуно ван контекста живота. Упрошћено речено, Холивуд ствара смеће, али је од свега најстрашнија чињеница да се то смеће на известан начин трансформише у једну целу идеологију и то веома опасну. - Сурово, заиста. А јесте ли гледали нове руске филмове? Често нас оптужују за песимизам? - То је зато што сте ви под јаким утицајем новог западног филма. Западни млади филм је црњи од ноћи, и ви га бездушно копирате. То је тужно зато што ви имате велике претке: Антон Павлович Чехов - отац европске егзистенцијалистичке драме, Николај Васиљевич Гогољ - први човек који је у словенском свету створио црни хумор, који у наше вереме можемо срести рецимо код Тарантина. Жалосно је што ви не запажате своје корене - под ногама вам је философски камен , вечно извориште надахнућа за стваралачко кретање... Извор: Русија.рс

„Предлог закона је поднијет. Ради се о преступима везаним за вријеђање вјерских увјерења и осјећања“, казао је он. По његовим ријечима, максимална казна коју овај закон предвиђа је три године затвора. За мање преступе предвиђа се новчана казна од 300 000 рубаља и друштвено користан рад до 200 сати. Поред тога, у документу се наводе и преступи као што су скрнављење богослужбених објеката и предмета и њихово уништавање. „Овакви преступи кажњиви су новчаном казном до 500 000 рубаља, друштвено корисним радом до 400 сати и затворском казном до пет година“, саопштио је предсједник комитета. Предлог закона, такође, наводи јавно скрнављење и уништавање религиозне литературе, знакова и амблема, као административне прекршаје кажњиве новчаном казном од 30 000 до 50 000 рубаља. Извор

„Даме, ако су вам потребни брилијанти приђите ми после шоуа. Али, понесите са собом муницију,“ – рекао је Игор Петров са сцене, преносе NBC News. Наш други сународник – професор Калифорнијског универзитета у Санта-Барбари, који је дошао из Русије Руслан Кречетников је добио награду за истраживања у особеностима ходања са шољицом кафе у рукама и преливања течности. Он је утврдио да је за то пре свега крива неуравнотеженост корака човека који носи шољицу. Међу другим добитницима награде су амерички истраживачи који су дошли до закључка да шимпанзе могу да препознају друге шимпанзе с леђа. Холандски психолози су удостојени награде због објашњења због чега Ајфелова кула изгледа нижа ако се гледа тако да се глава искоси улево. Јапански научници су добили награду због тога што су направили апарат који омогућава да се причљив човек заустави уз помоћ дезоријентације његовог мозга. Швеђанин који је проучавао зашто је коса људи из његовог села изненада позеленела такође је добио награду, преноси ИТАР-ТАС. Награда коју добијају победници је сваке године нова. Овог пута награду представља пешчани сат који симболизује Васиону и дводимензионално парче папира, које потврђује победу. Шнобелевске награде се додељују од 1991. године. Награду је основао Марк Абрахамс, уредник хумористичког часописа „Анали невероватних истраживања“. Узгред речено. „Шнобелевку“ добитницима уручују људи који су награђени Нобеловом наградом. Руси су два пута освојили награду за најчуднија научна достигнућа. 1992. године у области књижевности ју је добио дописни члан РАН кристалограф Јуриј Стручков. Он је у периоду од 1981. до 1990. године објавио 948 научних радова (нови чланак свака четири дана). А 2002. године у области економије Шнобелову награду је с неколико других компанија поделио „Гаспром“ због примене математичке концепције имагинарних бројева у области бизниса. Извор: Русија.рс

Државно тужилаштво у Москви прогласило је православни часопис Весник војника Христових за "екстремистичку литературу", што значи да је његово издавање забрањено. Стручна анализа, коју је затражило тужилаштво, установила је да часопис "позива на пропаганду фашизма, односно руског православног фашизма", пренела је Верска информативна агенција. Часопис Весник војника Христових је у последње време дељен на неким масовним окупљањима. Руски сверуски народни сабор (РСНС), организација која делује под окриљем московске патријаршије, критиковала је ту судску одлуку, тврдећи да у земљи не постоји "руски православни фашизам" и да је та констатација "апсурдна", као када би се говорило о "јеврејском антисемитизму". "Овом одлуком суд вређа руски народ и православље", оценио је РСНС, тражећи од суда извињење. Извор: РТС

Депутати наглашавају да су „у последње време учестали напади, и то посебно насилничке природе, којима се вређају верска осећања грађана.“ Сличне радње усмерене су на разарање вишевековних духовних и моралних темеља Русије којима се дискредитују традиционалне вредности, на непосредан начин изазива мржња међу грађанима и поткопава суверенитет земље, речено је у Државној Думи. „Посебну забринутост изазивају терористички напади који се врше из религиозних побуда, а који су усмерени како на ликвидацију духовних лидера, тако и на општу дестабилизацију ситуације“, каже се у тексту резолуције. У вези са овим је речно да „Државна Дума одлучно осуђује овакве злочиначке акције и сматра да је неопходно да се пружи жесток отпор деструктивним силама које глорификују антирелигиозни екстремизам, вандализам и хулиганство, и које у друштву распаљују мржњу према Руској православној цркви и другим верским организацијама.“ Извор: Руска реч

Овај захтев саставио је посланик „Праведне Русије“ Андреј Горшечников који је изразио забринутост поводом „све присутнијег есхатолошког расположења у друштву“. По мишљењу овог посланика, медији намерно стварају панику потенцирањем теме о крају света, који према разним прогнозама треба да се догоди 2012. године. Оваква ситуација, како сматра Горшечников, може да доведе до „повећања криминала, као и до пораста броја самоубистава, наркоманије и алкохолизма“. Посланици су у свом захтеву предложили Полтавченку да законским путем заустави „информативно изазивање друштвене хистерије“. Теорије о томе да смак света може наступити ове године заснивају се на календару Маја, према коме се бројање година прекида 21. децембра 2012. Без обзира на то што је група америчких научника пронашла старији запис календара Маја, према коме се постојање света не прекида 2012, многи људи и даље верују да ће човечанству ускоро доћи крај. Извор: Руска реч

„Човјек је пребачен на психијатријско одјељење, гдје ће бити испитан“, саопштено је из полиције. Протојереј Всеволд Чаплин, предсједник Синодалног одјељења за односе Цркве и друштва, поручио је, овим поводом, скврнитељима светиња да погледају себе са стране. „Може да ти се не свиђа Црква, да не волиш иконе, али када одлучиш да скрнавиш оно што је неким људима важно, чак иако ти се ови људи не свиђају, прије свега мораш погледати себе објективно, а ако си вјерујући човјек, мораш погледати себе Божијим очима, и питати се: шта ја то радим?“, казао је он. По мишљењу о. Всеволда, акције оваквих људи морају бити спријечене. „Друштво има право да се заштити од њих“, сматра свештеник, „Ипак, главно питање упућено је самим тим људима: Да ли знате шта радите? Јесте ли погледали себе очима оних којима сте причинили бол? И најважније, јесте ли погледали себе очима Бога, који све види?“ РАДИО СВЕТИГОРА

На могућност забране „Параде „ Срђана Драгојевића у „Известијама „ је указао нико други него Сем Клебанов , власник дистрибутерске куће „Филм без граница „ која је увезла и филм „Клип“. Клебанов је иначе познати филмски критичар и телевизијски водитељ. Он је „Известијама „ изјавио да је већ добио неке наговештаје како „Парада „ , која је овенчана наградама признањима на међународним фестивалима , има проблема са приказивањем у бископима у Петербургу . Занимљиво је да ће на филмском фестивалу, „Порука човеку „једном од најпрестижнијих у Русији, који ће се одржати у Петербургу од 22. до 29, септембра, у жирију бити Маја Милош, редитељка „Клипа“ победника међународног филмског фестивала у Амстердаму у јануару ове године.У знак поштовања и солидарности са младом српском редитељком, организациони одбор фестивала је планирао специјалну вечерњу пројекцију „Клипа“ коме Министарство културе није издало дозволу за приказивање у Русији.О угледу петербуршког фестивала „Порука човеку“ сведочи и чињеница да је на његовом челу у функцији директора већ две године познати руски редитељ документарних и играних филмова Алексеј Учитељ. „Известија „ је детаљно набројала сва признања које је „Парада „ добила на Берлинском фестивалу. Б.Ракочевић Извор: Русија.рс

Старци могу бити монаси који су заједно с игуманом управљали појединим манастирима, старији калуђери без свештеничког звања, пример је позната историјска личност Филотеј (XVI век) из Елеазаровог манастира код Пскова, спиритус мовенес доктрине о Москви-Трећем Риму. Старци су и искусни монаси који су прошли дугогодишњи строги аскетизам и који су се бринули о духовном животу искушеника и младих калуђера. Често су разговорима и мудрим саветима помагали и световним лицима. Ово последње значење представља једну сложену појаву руског религиозног духа, у литератури названу – старачество. Молитва за борбу против страсти Старци су сталним бдењем утицали на унутрашњи живот и усмеравали поступке своје духовне деце, што је подразумевало да им искушеници смирено, честим исповедима и искреним разговорима откривају најдубље мисли и интимне жеље. На основу сопственог искуства старац је знао о разним искушењима која очекују почетника на путу духовног усавршавања, те је могао да га сачува од грешака. Свети Антоније Велики (IV век) говорио је: „Ако видиш младог монаха, који се по сопственој вољи устремио на небо, чврсто га ухвати за ноге и вуци га доле, јер је њему такво стремљење штетно.“ Дуготрајни пут одрицања од своје воље средство је уздизања духа исушеника и начин ослобађања од страсти. Фјодор Достојевски у роману Браћа Карамазови пише: „Старац – то је онај који узима вашу душу, вашу вољу у своју душу и у своју вољу.“ Почетник сам бира старца и после тога је обавезан да се у свему безусловно потчињава вољи свога духовног оца. У аксетској лутератури наводи се и молитва за борбу против страсти. Исусова молитва: „Господе Исусе Христе, сине Божији, смилуј ми се, грешном“, која је била распрострањена међу аскетама на Истоку, у руским манастирима названа је духовном молитвом. То је значило да се Исусова молитва врши „у себи и умом у срцу“, па су постојали и изрази: унутрашња, умна молитва или молитва срца. Пошто је текст молитве требало сатима непрекидно понављати, названа је и стална молитва. У основи, руско старчество је засновано на аскетизму и мистичним традицијама Источне цркве, чији су главни носиоци били Исихасти (од грчког хесyцхиа – мир, ћутање). Први трагови старчества у Русији налазе се у делима Св. Кирила Туровског (XII) и Св. Аврамија Смоленског (XIII век). Међутим, тек с појавом светог Нила Сороског (1433-1508. године) може се говорити о старчеству као систему васпитања младих калуђера, чија је школа руском монаштву дала три поколења стараца. Посебно су били познати Заволошки старци, који су живели у мањим манастирима и скитовима северно од горњег тока Волге. Они који не стичу имања Нил Сорски је отишао на Атон једно столеће после победе Исихаста и тамо открио њихово учење. Вративши се у Русију, увео је своја правила монаштва, која, у ствари, повезују стару аскетску традицију Источне цркве и руско старчество. Сорски скит се састојао од више келија распоређених на довољном растојању једне од друге да калуђер не може чути брата до себе и да не може видети даље од суседне келије како не би губио сабраност током молитве. У келији је могао живети само монах с једним до два ученика. Опште трпезе није било и сваки калуђер је својим радом морао да обезбеди одећу и обућу за себе. Браћа су се сакупљала два пута седмично на свеноћном бдењу у цркви. Нил је сматрао да манастири не треба да владају земљом и селима и да постојеће поседе треба дати држави. Због тога су његове присталице и он добиле назив „Нестјажатељи“ (они који не стичу имања). По историјским изворима, архијереји и манастири су у то време поседовали више од трећине обрадиве земље у Русији и многи нису желели да се одрекну тог богаства. Под притиском богатог, земљопоседничког и све више посветовњаченог монаштва, аскетизам се, а тиме и старчество као унутрашњи и мистички процес, повлачи. Старчество је у Русији у XVII и делом у XVIII столећу готово ишчезло. Петар Велики је почетком XVIII века секуларизовао црквену власт и укунуо институцију патријарха, а Свети синод је потчинио државним властима. Тај процес је наставила Јекатерина II у другој половини истог столећа, извршивши реформе у цркви и одузевши архијерејима и манастирима више од девет милиона хектара обрадиве земље (више од територије данашње Србије). Осиромашћење манастира, с једне, и појава старца светог Пајсија Величковског, с друге стране, утицали су на обнављање руског старчевства крајем XVIII века. Пајсије је рођен у Полтави (данашња Украјина) 1722. године, и још као младић посветио се монаштву. У почетку је био у руским, затим у молдавским манастирима, а 1746 године отишао је на Свету гору атонску. Тамо је више од петнаест година изучавао и практиковао аскетско-мистичке методе Исихаста. Касније се посветио и старчеству. Са групом својих ученика вратио се у Молдавију, где је постао архимандрит. Многи руски монаси, жељни аскетског живота и духовног уздизања, отишли су у Молдавију да уче код старца Пајсија. После су они пренели старчество у Русију. Међу њима су најпознатији Клеопа, Теодор, Теодосије, Атанасије Филарет и Василије. Крајем XVIII и почетком XIX столећа настало је неколико центара руског старчества: Рослављске шуме, Кирило-Новојезерски манастир; Плошћанска, Санаксарска, Саровска и Оптинска пустиња . Саровски манастир се налази недалеко од града Темникова и знаменит је, пре свега, по старцу Серафиму, једном од најуваженијих светих људи Руске цркве. Живео је дуже од педесет година као калуђер, од тога двадесетак крајње аскетски удаљен од осталих монаха, уз вишегодишње потпуно ћутање. Његов аскетски подвиг је и хиљадудневна стална молитва, клечећи на великом камену. Тек после свега тога себе је сматрао достојним да подучава друге. Оптински старци У духовно-религиозном зивоту Русије XIX века посебно место заузима Оптино-Веденски манастир, у коме је Леонид, некадашњи ученик поменутих стараца Василија и Клеопе, увео старчество. После Леонида, старчество је у том манастиру преузео на себе Макарије, затим Иларион и Амвросије. Традицију су наставили Амвросијеви ученици Нектарије, Јосиф и Анатолиј. Последњи оптински старац био је јеромонах Никон, упокојио се 1931. године. Било је монаха који су учили код оптинских стараца, а после тога су сами преузимали обавезу старчества по другим манастирима. Приближно једно столеће постојала је школа старчества у Оптини, све док бољшевичке власти нису затвориле манастир, после декрета из 1918. године. Оптински старци су извршили значајан утица на знамените личности из круга руске интелигенције у XIX и почетком XX века: писце – Алексеја и Лава Толстоја, Николаја Гогоља, Фјодора Достојевског; филозофе – Владимира Столавјова, Павла Флоренског, Константина Леонтјева; вође словенофила – Александра Хомјакова и Ивана Кирејвског; историчара Михаила Пагодина. Под њиховим утицајем група руских религиозних филозофа: Берђајев, Булгаков, Струве и Франк су 1909. године објавили зборник радова у часопису „Вехи“ (Путокази). Наступили су против атеистичког материјализма и револуционарно-социјалистичких убеђења великог дела тадашње руске интелигенције. Достојевски је лик Зосиме из романа „Браћа Карамазови“ стварао на основу доброг познавања личности старца Амвросија. О том старцу Лав Толстој каже: „Разговарао сам с њим и некако ми је лакше и радосније на души. Ето, кад с таквим човеком говориш, осећас близину Бога.“ Руска православна црква је канонизовала 1988. прво Амвросија, а 1996. године још 13 оптинских стараца. Навешћемо став И. Смолича, руског историчара цркве у емиграцији, који средином XX столећа пише: „Ако се обратимо историји руске мисли XIX века и бацимо поглед на Гогоља или на Словенофиле, на Достојевског, или на цео филозофски свет каснијих година, све до најновијег времена, ми ћемо наћи везу са светим људима древне цркве, чије мисли су ти филозофи покушали да изнова формулишу и продубе. С те тачке гледишта старчество има изузетно значење.“ Нужно је истаћи да је било и злоупотреба великог угледа који су старци имали у Русији. Поједини „новостарци” или „младостарци” у XIX и почетком XX столећа нису много бринули о духовном животу младих монаха и искушеника него су , из сопствене сујете, стицали популарност у наруду „пророчанским даром“ и „видовитошћу“: од давања савета световним лицима попут овог „продај своју земљу и купи другу, а о фабрици немој ни да мислиш“, преко „продај кућу и купи бицикл“ до писања молитве Богородици да усмрти писца Лава Толстоја. Можда је у томе највише застранио Григориј Распутин који је себе, као световно лице, прогласио старцем и свој положај користио да преко царице Александре Фјодоровне утиче на Николаја II приликом доношења важних политичких и државних решења . Таласи терора Одмах после револуције објављен је декрет о одвајању цркве од државе, што је био сигнал властима свих нивоа да започну с хапшењима и стрељањем свештенослужитеља и монаха. Цркве и манастири су претворени у складишта, земљорадничке задруге, затворе, а ређе у музеје или дечије домове. Уочи револуције у Русији је било 1257 манастира, око сто хиљада цркава и капела, четири духовне академијее, 62 семинарије. Објављивано је на десетине црквених часописа. Средином шездесетих година у Совјетском Савезу је постојало: 15 манастира, 10 хиљада цркава и капела, две духовне академије и три семинарије. Само два црквена часописа штампана су у то време. Стара руска светиња Кијевско-Печерска лавра затворена је 1963. године. У таквим условима старчество, као систем васпитања младих монаха и као традиција дела руског монаштва, није се могло сачувати. После затварања манастира, преживели старци били су принуђени да лутају или да живе уз парохијске цркве. То мало преосталих манастира није имало своје скитове и пустиње неопходне за усамљенички и аскетски живот стараца и њихових ученика. Повратак Од времена Горбачова и „Перестројке“, што се поклапа с прославом хиљадугодишњице хришћанства у Русији (1988. године), суштински се изменила политичка ситуација у држави и однос власти према цркви. Проглашењем нове конституције (устава) Руске Федерације 1993. године, уведене су широке грађанске и верске слободе. Данас Руска православна црква има око 800 манастира. У неким од тих манастира обнавља се старчество захваљујући ретким монасима који су успели да приме, сачувају и донесу до наших дана основне идеје и практику аскетизма и мистицизма прошлих времена или благодарећи појединим старцима са Свете горе атонске који су се вратили у Русију. Остаје нада да ће данашњи старци продужити духовне трдиције које ја заложио Нил Сорски и многи други истинити старци и да неће кренути путем „младостараца“ . Аутор: Веселин Вашчић Извор: Русија.рс