Претражи Живе Речи Утехе

Jednom davno sam izjavila da je ponekad najbolje otići. Zato što je Valtazar Bogišić u Opštem imovinskom zakoniku za Crnu Goru iz 1888. godine napisao:"Što se grbo rodi, to vrijeme ne ispravi." Zato što ja mislim da je bolje neko vreme patiti intenzivno nego čitav život po malo. I zato što u životu nije najvažnije da li vi nekog mučite ili neko muči vas. Kroz blato još niko nije prošao, a da se nije ukaljao. Ovo sam nekada mislila na polju privatnog života. A sada mislim da se može primeniti i na poslovnom planu.

Svemogući i milosrdni Bog podario nam je radost ovoga dana, kada duša ispunjena snagom Kristova uskrsnuća klikće: Slava ti Kriste pobjedniče! Slava ti jer si pobijedio smrt, da bi nama vratio život! Slava ti jer si pobijedio tamu groba, da bi nama dao svjetlo života! Slava ti jer si pobijedio Sotonu i zlo, da bi nama podario anđeoski život! Slava ti jer si pobijedio spone ovoga svijeta, da bi nas obdario životom u nebu. Slava ti jer si pobijedio bezakonje grijeha, da bi nam dao milost živjeti u čistoći srca slaveći Boga. Slava ti jer si nas oslobodio od svakoga ropstva, da živimo u slobodi djece Božje! Slava ti jer si svojom smrću smrt lišio svake snage, te učinio da ona i za nas nepovratno umre. Slava ti što si se izložio ljudskoj mržnji da bi nas ispunio svojom ljubavlju. Doista, Gospodine, u svome tome što danas osjećamo u svojim srcima, ćuti se prisutnost punine koju nam posreduješ svojim svetim uskrsnućem. Ne možemo se hvaliti svojim zaslugama, niti ponositi svojim ljudskim djelima, jer sve što god činimo odiše ljudskom ispraznošću, koja potom vodi prema nepodnošljivom zadahu groba. No upravo zato si nam ponudio iskustvo svoga uskrsnuća koje je započelo na tvome praznome grobu, koji je bio prvi znak da si ti živ i vječan, pobjednik smrti i groba božanskom snagom iz koje struji nebeska punina. U tom duhu promatramo tvoje učenike, žene i apostole, kako dolaze na grob, gdje se susreću s jednom drugačijom činjenicom od one koju su kao ljudi očekivali, gdje otkrivaju da ljudska istina o životu ne može izraziti sve što život je, da ljudska riječ ne može obuhvatiti to što ti jesi, živi i uskrsnuli. Tvoji učenici dolaze na grob opterećeni ljudskim brigama, shrvani ljudskim iskustvom smrti i utučeni ljudskim promišljanjima. Ljudi počesto traže i u srcima nose neku svoju ‘puninu’, kao što je bio slučaj i apostola prije nego su se uvjerili da si uskrsnuo. Ali nijedna ljudska punina ne može ispuniti srce gladno života, srce gladno Boga, srce gladno tebe, Uskrsli! Idući do tvoga groba morali su se lišiti svega ljudskoga: svih svojih pomišljanja i promišljanja, svih svojih uvjerenja i nadanja, svake ljudske snage i moći, svih stremljenja i očekivanja, svakog ljudskog načina promatranja života, jer je sve ljudsko pred smrću nemoćno. A smrt je ipak toliko korisna nama ljudima da nam ukaže da je neumoljiva, te da sve što je ljudsko vrlo lako liši snage i života. No upravo zato si ti i pokazao svojim učenicima da se, hodeći do tvoga groba, trebaju osloboditi svega ljudskoga. Štoviše, upravo na svome praznome grobu počeli su shvaćati što znači vjerovati u Boga koji nadvisuje sve ono što je ljudsko i zemaljsko, smrti podložno, i koji je toliko velik i dobar da nas obdaruje vječnim i neprolaznim darom života. A taj vječni i neprolazni dar života je čudesan jer je neograničen, jer nadilazi svako ljudsko poimanje. Obdarivši nas tvojim uskrsnućem, obdario nas je darom u kojem nema ničega smrtnoga ni ograničenoga, ničega nedostatnoga, jer tvoje uskrsnuće je istinska punina, ničim okrnjena ni nagrđena. Zato su se iz tvoga groba, Kriste Gospodine, rodili novi ljudi, oni koji su razmatrali tvoj prazni grob i dopustili da se ti uskrsli po vjeri nepovratno nastaniš u njihovim srcima prožimajući i njihove živote onom silom koja je po uskrsnuću postala očita u tvome tijelu. Tvoji učenici, a potom i povlašteni svjedoci tvoga uskrsnuća, doživjeli su iskustvo praznoga groba kao poziv na preobrazbu vlastite pameti, koja više nije bila prosvijetljena samo ograničenim svjetlom ljudskoga razuma, već onim neusporedivim svjetlom vjere o kojem svjedoči onaj ‘drugi učenik, koji prvi stiže na grob i vidje i povjerova’. Do toga trenutka, dok im je u svijest bilo utisnuto iskustvo tvoje muke i smrti, morali su osjetiti ljudsku nemoć pred neumoljivom moću smrti, gospodarice tame i ispraznosti. No to im je bila prigoda shvatiti da nas ti ne ostavljaš u vlasti ispraznosti, ako je se mi odreknemo, te ako sva svoja nadanja usmjerimo prema tebi, ako sve svoje sile života otvorimo vjeri u tvoj slavni uskrsli život koji je život u punini. Trčali su na tvoj grob i na njemu počeli razumijevati Pisma koja su najavila i tvoju pobjedu nad smrću i grobom, koja je ujedno bila pobjeda našega oslobođenja iz vlasti grijeha i propasti. Zato danas, obasjani uskrsnom radošću, tebi zanosno kličemo, Kriste uskrsni pobjedniče. Danas u prašinu pred tobom satiremo i pokopavamo svaku ljudsku ispraznost i prazninu, a svoj život ispunjavamo tvojom prisutnošću. Želja nam je da do pepela sagore sva svjetovna traženja i očekivanja, sve ljudske motivacije i želje, sva uvjerenja i sve nade, jer otvaramo srce tvojoj uskrsnoj punini koja nas pretvara u nove ljude rođene iz tvoga uskrsnuća. Danas poput učenika oslobađamo srce od ispraznosti nevjere i robovanja ljudskim strahovima, grijesima i žalostima, a trčimo u radosti slobode kojom si raskinuo naše spone i okove. Imajući tebe živoga još snažnije se okrećemo vjeri i dajemo tvojoj ljubavi da nam ispuni i zapali srca ognjem neugasivim, kojim je plamtjelo tvoje sveto uskrsno tijelo. Hvala ti što te nitko ne može oteti iz naših srca, pa osnaži naše korake da možemo trčati svijetom naviještajući i šireći životom radost tvoga uskrsnuća u našemu tijelu. fra Ivan BODROŽIĆ, profesor patrologije na KBF u Zagrebu

Ideja o elektronima koja će vas naterati na razmišljanje Evo jednog pitanja o kom verovatno nikad niste razmišljali: zašto su svi elektroni isti? Svaki elektron u kosmosu ima identičnu masu, identično naelektrisanje, a ako bolje razmislite, nema razloga da to bude tako. Zato je fizičar Džon Viler osmislio novu hipotezu koja bi mogla da pruži odgovor na tu nedoumicu. Vilest smatra da su svi elektroni isti zato što zapravo predstavljaju jedan te isti elektron. U njegovu tezu uključeno je mnogo komplikovanih proračna, ali jednostavno rečeno: moguće je da je svaki elektron u kosmosu zapravo jedan te isti elektron koji prelazi u različite delove vremena. baš kao što elektron može da se kreće prostorom kada je obasjan svetlošću, možda postoji način da se pošalje nazad u vreme. U tom slučaju, elektroni koji mogu da putuju u prošlost su pozitroni - antimaterijske komponente elektrona. Dakle, ne samo da su svi elektroni jedan te isti elektron, nego to važi i za sve pozitrone. To je interesantna ideja, ali još nije dokazana. Pre svega, postavlja se pitanje zašto na svetu postoji tako mnogo elektrona u odnosu na pozitrone. Takođe, ako jedan elektron može da prelazi u različite vremenske periode do beskonačnosti, zašto ne postoji beskonačan broj elektrona? S druge strane, ako je Viler u pravu, možda isto važi i za sve druge čestice - od protona do neutrona do egzotičnih neutrina, odnosno da je sve što nas okružuje zapravo jedan proton, jedan neutron i jedan elektron. Izvor: B92.net

Kada se čitaoci u Srbiji susretnu sa terminom socijalno tržišna privreda, prvo što se zapitaju je, u čemu je prednost tog ekonomskog modela u odnosu na druge koji postoje. Osnovna razlika između, primera radi, neoliberalnog ekonomskog koncepta i socijalno tržišne privrede koja se uspešno sprovodi u Nemačkoj je ta što ovaj drugi model vodi računa o jednakim šansama za sve i adekvatno štiti socijalno ugrožene slojeve. Dok se neoliberalni koncept zasniva na stanovištu da je u ekonomiji sve podređeno neumoljivim mehanizmima konkurencije, socijalna tržišna privreda svoju doktrinu baštini na sprovođenju brojnih socijalnih mera čiji je zadatak da podmire potrebe građana koji nisu u stanju da u materijalnom pogledu vode računa sami o sebi. Shodno tome, insistira se na zakonskim i drugim regulativnim merama koje su prilagođene takvoj ekonomskoj orijentaciji. Politika socijalne sigurnosti suština je koncepta socijalno tržišne privrede u Nemačkoj. Predstava o pravednosti u socijalnoj tržišnoj privredi polazi od pravednosti u startu (princip jednakih šansi), koja je, pored principa socijalno države, utemeljena u ustavu Nemačke. Sa socijalno-političkog stanovišta, obe zahtevaju intervencije države u tržišnu privredu, a to se upravo ostvaruje obilnim socijalnim davanjima kojim se štite egzistencijalno najugroženiji. Srž socijalno tržišne privrede je obezbeđivanje minimalnog životnog strandarda kroz programe socijalno zaštite koje finansira država iz budžeta. Jedna od privilegija koju uživaju građani u Nemaćkoj je ta da pravo na ostvarivanje socijalnih beneficija imaju svi, pa tako i oni koji nikada nisu uplaćivali za zdravstveno i socijalno osiguranje. Takođe, treba naglasiti činjenicu da je položaj radnika zakonski daleko kvalitetnije zaštićen u Nemačkoj nego u nekim drugim razvijenim zemljama. Sindikati imaju veoma važnu ulogu kako u životu kompanije tako i u zaštiti radničkih prava. Zakonski je propisano da su poslodavci dužni da sa sindikatima izrade kolektivne ugovore kojim će se urediti oblast prava i obaveza zaposlenih. Time je sindikatima data velika moć jer je poslodavcu onemogućeno da otpusti bilo kog radnika a da se sindikat prethodno ne saglasi sa tim ili da na bilo koji način šikanira i tlači radnike. Kolektivnim ugovorima se striktno preciziraju visina ličnih dohodaka, vrednost prekovremenog rada, nadoknade ili beneficije za ishranu radnika dok su na poslu kao i mnoga druga pitanja važna za standard zaposlenih. Jedna od privilegija koju imaju radnici u Nemačkoj je da preko svojih izabranih predstavnika u takozvanim "radničkim savetima" mogu da odlučuju o gotovo svim važnim stvarima vezanim za rad kompanije (primera radi, poslovnih sanacija, broja zaposlenih koji će napustiti kolektiv...) sa izuzetkom investicione politike koja ostaje ekskluzivno pravo vlasnika kapitala. Zahvaljujući socijalno tržišnoj privredi, nemačka ekonomija raspolaže efikasnim regulativnim okvirom koji, verujući u funkcionisanje tržišta, spaja princip slobode sa socijalnom pravdom. Takav regulativni okvir znatno je doprineo tome da se Nemačka posle nacionalsocijalizma i ratom upropašćene privrede brzo ponovo obnovi, što je na međunarodnom nivou postalo poznato kao „privredno čudo“, i da dospe na položaj vodeće privredne nacije u svetu. Regulativna koncepcija socijalno tržišne privrede posle 1945. bila je osnova za uspehe privredne i socijalne politike usmerene na stabilnost i napredak. Uspesi ne leže, međutim, samo u najvećim stopama rasta zabeleženim do osamdesetih godina, i u visokoj konkurentnosti nemaćke privrede koja je zasluženo ocenjena kao „prvak sveta u izvozu“. Takođe su i podaci sa tržišta rada beležili izuzetno pozitivan trend. Nemački ministar privrede je 1971. godine opisao tadašnju situaciju na tržištu rada sa stopom nezaposlenosti od 0,8 odsto kao punu zaposlenost. Uz to se Nemačka u međunarodnim statistikama isticala sa relativno ujednačenom raspodelom prihoda, kao i sa najmanjim brojem dana štrajka među svim razvijenim nacionalnim privredama. Zbog svega navedenog, odgovorno se može reći da je socijalno tržišna privreda model za primer i razmišljanje kada je reč o Srbiji. Stiče se utisak da bi upravo takav ekonomski koncept posrnulu srpsku privredu mogao da izvede na „zelenu granu". Naravno, za to su potrebni i preduslovi, a onaj glavni je svakako vezan za adekvatna budžetska sredstva kao osnovnu potporu sprovođenja tog programa. U slučaju Srbije punjenje državne kase je nemoguće bez procesa reindustrijalizacije i sveobuhvatnog plana privrednog razvoja koji u našoj zemlji, kažu ekonomski eksperti, predstavlja nasušnu potrebu. Autor: Gojko Vlaović novinar Danasa Izvor: Demostat http://demostat.rs/vesti/analize/model-za-primer-i-razmisljanje/103

Радојe Домановић РАЗМИШЉАЊЕ ЈЕДНОГ ОБИЧНОГ СРПСКОГ ВОЛА Разних чуда бива у свету, а наша је земља, као што многи веле, плодна чудима у толикој мери да већ више и чуда нису чуда. Код нас има људи са врло великим положајима који ништа не мисле, а у накнаду за то, или можда из других разлога, почео је размишљати један обичан сељачки во, који се ништа не разликује од осталих српских волова. Бог ће знати шта је било да се тај генијални брав одважи на тако дрско предузеће - мишљење, јер се досад доказало да се од тог несрећног заната у Србији само могло имати штете. Хајде, рецимо, да он јадник, у својој наивности, и не зна да се у његовој постојбини не рентира тај занат, те му то нећемо приписивати у нарочиту грађанску кураж, али, ипак, остаје загонетно што баш во да мисли, кад он нити је бирач, ни одборник, ни кмет, нити га је ко изабрао у каквој волујској скупштини за посланика, или чак (ако је у годинама) за сенатора, а ако је грешник сањао да у каквој волујској земљи буде министар, онда би, напротив, требало да се вежба како ће што мање мислити, као што то чине одлични министри у неким срећним земљама, мада наша земља и ту нема среће. На крају крајева, шта се нас тиче што је во у Србији предузео напуштен занат од људи, а може бити да је баш почео мислити по неком природном нагону. Па какав је то во? Обичан во који има, што рекла зоологија, главу, труп и удове, све као остали волови; вуче кола, пасе траву, лиже со, прежива и риче. Зове се Сивоња. Ево кад је почео мислити. Једног дана његов газда укошка у кола њега и његовог друга Галоњу, натовари на кола неке покрадене врљике и отера у град да прода. Продао газда врљике још чим је наишао на прве градске куће, узео паре, искошка Сивоњу и његовог друга, закачи ланац којим су везани за јармењачу, баци пред њих раздрешен сноп шаше, па весео уђе у једну малу ме'аницу да се поткрепи, као човек, с којом ракијом. У вароши је била нека свечаност, па људи, жене, деца, пролазе са свију страна. Галоња, који је и иначе међу воловима познат као приглуп, није посматрао ништа, већ са свом озбиљношћу приступи ручку, наједе се добро, мукну мало од задовољства, па онда прилеже, и уз слатко дремање поче преживати. Ништа га се не тичу разноврсни људи који мимо њега врве на све стране. Он мирно дрема и прежива. (Штета те није човек, како има диспозиције за високу каријеру.) Али Сивоња ни да окуси. Његов сањалачки поглед и тужан израз лица говорили су на први поглед да је то мислилац и нежна, упечатљива душа. Пролазе мимо њега људи, Срби, поносни на своју светлу прошлост, своје име, на народност, а тај понос се оличава на њиховом крутом држању и ходу. Сивоња је то посматрао, па му, тек, душу обузе туга, бол силне неправде, и он не могаше подлећи тако јаком, изненадном и силном осећању, већ рикну тужно, болно, а у очима му се завртеше сузе. И Сивоња од силног бола поче мислити: - Чиме се поноси мој газда и остали његови суграђани, Срби? Зашто толико дижу главе и с надувеном гордошћу и ирезрењем гледају на мој род?... Поносе се отаџбином, поносе се тиме што им је милостива судбина доделила да се роде овде у Србији. Па и мене је мајка отелила овде у Србији, и не само да је ово отаџбина моја и оца мога, већ су и моји стари као и њихови, сви заједно, прешли у ове крајеве још из старе словенске постојбине. Па нико од нас волова не осећаше понос због тога, већ смо се ми увек поносили тиме који више терета узбрдо може повући, а ниједан во до данас не рече неком швапском волу: „Шта ти хоћеш, ја сам српски во, моја је отаџбина поносна земља Србија, ту су се отелили сви моји стари, ту су, у овој земљи, и гробови предака мојих.“ Боже сачувај, тиме се ми никад нисмо поносили, то нам ни на ум није падало, а ето се они и тиме поносе. Чудни људи! 1 При таквим мислима во тужно заврте главом, зазвони меденица о његовом врату и крцну јарам. Галоња отвори очи, погледа друга, па мукну: - Ти се опет твојски лудираш! Једи, будало, те се гој, видиш да ти се ребра броје; да је добро мислити, то људи не би оставили нама воловима. Та нас срећа не би снашла! Сивоња погледа свога друга са сажаљењем, окрете главу од њега и удуби се даље у своје мисли. - Поносе се светлом прошлошћу. Имају Косово поље, Косовску битку. Чудна чуда, па зар и моји стари нису још и тада вукли војсци 'рану и ратне потребе; да нас није било, тај би посао морали радити сами људи. Имају устанак на Турке. То је велика, племенита ствар, али ко је ту био. Зар су дизали устанак ови надувени шупљоглавци што се овако не радећи ништа шепуре поред мене с поносом, као да је то њихова заслуга. Ето, да узмем за пример само мога газду. И он се поноси и хвалише устанком, а нарочито тиме што је његов прадед као редак јунак погинуо у рату за ослобођење. Па зар је то његова заслуга? Његов прадед је имао права да се поноси, али он не; његов је прадед погинуо да би мој газда, као његов потомак, могао бити слободан. И он је слободан, али шта ради у тој слободи? Украде туђе врљике, седне и он на кола, па ја вучем и њега и врљике, а он на колима спава. Сад је продао врљике, пије ракију, не ради ништа и поноси се светлом прошлошћу. А колико је у устанку мојих старих поклано да се борци хране, па зар нису и моји стари, у то време, вукли ратне потребе, топове, храну, џебану, па нама ипак не пада на ум да се китимо њиховим заслугама, јер ми се нисмо изменили, ми и данас вршимо своју дужност као год и наши стари што су је савесно и трпељиво вршили. Поносе се патњама својих предака, петстогодишњим робовањем. Мој род пати откад постоји, памтимо ми и дандањи и робујемо, па ми то никад не ударисмо на велика звона. Кажу, Турци их мучили, клали, ударали на коље, па и моје су старе клали и Срби и Турци, пекли, и на какве нас још муке нису ударали. Поносе се вером, а не верују ни у шта. Што сам ја крив и мој цео род што нас не примају у хришћане. Вера им каже „не укради“, а ето мој газда краде и пије за те новце што је од крађе добио. Вера им налаже да чине добро ближњем своме, н они један другом само зло чине. Код њих је најбољи човек, кога сматрају за пример врлине, ако само не чини зла, а већ, разуме се, да нико и не помишља да захтева од кога да, сем тога што никоме зла не чини, учини и добро. И ето на шта су спали да су им примери врлина равни свакој бескорисној етвари, које само ником зла не чине. Во дубоко уздахну и његов уздах подиже чак прашину с пута. - Па зар онда - продужи он даље своје тужне мисли - нисмо ја и мој род бољи у томе од свију њих? Ја нисам никога убио, никог оговорио, ником ништа нисам украо, нисам ииког отпустио из државне службе ни крива ни дужна, нисам направио дефицит у државној каси, нисам лажно банкротирао, нисам никад окивао и апсио невине људе, нисам оклеветао своје другове, нисам изневерио своје воловско начело, нисам лажно сведочио, нисам никад био министар и чинио зла земљи, а сем тога што нисам зла чинио, чиним добра и онима који мени зла чине. Мајка ме отелила, па су ми одмах зли људи и млеко мајчино одузимали. Бог је траву тек ваљда створио за нас волове, а не за људе, па нам и њу отимају. И ми, ипак, поред толиких ударања, вучемо људима кола, оремо им и хранимо их хлебом. Па, ипак, нико не признаје те наше заслуге за отаџбину... - Ако је до поста, лепо, њима, људима, вера каже да посте све посте, а они ни то мало поста неће да издрже, а ја и цео мој род постимо целог свога века, откад нас од сисе мајчине одбију. http://www.scribd.co...ADOJE-DOMANOVIC