Претражи Живе Речи Утехе

O tačnosti Kalendara Šta je vrjeme, a šta računanje vremena. U raspravi o vremenu i računanju valja razlikovati šta je ono ljudsko a šta ima ili može da ima Crkveni karkter i posljedice. Ako pogresno računamo vrjeme može se desiti da dodjemo na liturgiji kada je prosla ili ranije ili da kasnimo a ipak stignemo a ni to nije šžbez duhovnih posljedica, ili kao što je u Srbalja običaj da Nova Godina dodje prije Božića, što je neprirodno. Godina - krug zemlje oko suncabtraje 365 dana 6sati i ostatak, ostatak je proizveo 14 kila sekundi, ali stvarno nije bilo 14 dana jer se nije zemlja okrenula 14 puta oko sebe a to je dan (ne 24sata), sunce nije izlazilo i zalazilo, ljudu nisu islli na počinak i nisu služene 2 nedeljne liturijgije, a stvarno je proteklo 14 kila sekundi. Koja je stvarnost starija ljudsko bazdarenje godine na mjesece sedmice dane sate i sekunde ili astronomska stvarnost okretanja zemlje oko sebe i sunca? Dan je okret zemlje oko sebe sa izmedju dva izlazka sunca, a godina je krug oko zemlje, čak i kada bi trajali svaki put u različitim duzinama i bez obzira na svako ljudsko bazdarenje i jedinice koje nisu u bića nego kategorije ljudskog uma, dan bi okret zemlje oko sebe, a godina okret oko sunca Šta je ono što razmjeravanju vremena ima ili nema eshatološki karakter? Subota odnosno nedelja svakako ima, dan i noć takodje, mjesečeve kruznjen takodje, a sekunda ili astronomska stvarnost ostatka možda i nemaju ili su se razlike mogli prevazići tako što se naprimjer u okviru novogodišnjeg slavlja zaustave kazaljke dok zemlja ne doleti u "početni položak" odnosno da mi sačekamo zemlju a ne da jurimo za vremenom (računom) koje je dekretom otišlo 14 dana ispred. Prosto ne da zaustavimo vrjeme, nego da zaustavimo racunanje vremena dok ne prodje "ostatak" Računanje vremena iz ovih eshatoloških razloga ne može biti nebitno. Čujemo vrjeme je stvorena kategorija, pa i ljevo i desno su stvorene kategorije i to od nas stvorene ne od Boga, ali za stvarno vrijeme mi ne možemo ni da tvrdimo da je stvoreno kao što tvrdimo za npr kamen? Šta je dakle vrijeme i kakav je njegov odnos sa vječnošću odnosno sa nestvorenim energijama? Bez obzira na razlikovanje vječnosti i vremena, postoji i njiova povezanost, život vječni nije zamrznuto vrjeme nego vječno "vrjeme" tok nestvorenih energija njihovo kretanje pored Suštine i njihovo kretanje u odrzavanju i spasenju stvorenog. Dakle za vrjeme je neophodno kretanje, tamo gdje nema kretanja samo tamo nema vremena, a tamo gdje se nestvoreno kreće tamo je vječnost. Osim kretanja energija mi u Bogu ispovjedamo i kretanje suštine, odnosno radjanje i ishodjenje što su fundamentalna kretanja uz drugovrsno energetsko, stvaralačko krenjene energija. Prostor opet na fundamentalnijem nivou od kategorije, predstave, nabačaja je distanca medju bićima, a kada distance nestane nastaje Tijelo, ili najfundamelnije u Svetoj Trojici razlikovanje ( ipostasi) U palom stanju jasno je da ono što postoji je samo vječno sada, odnosno sada postoji na bitno drugačiji način od "prošlog" i "dolazećeg", odnosno i prostor i vrjeme su neko ništa, odnosno ono "palo" je ništa, a korjen "prostora i vrjemena" su kretanje i razlikovanje. Pošto se kretanje i razlikovanje protežu i na stvoreno i na nestvoreno odnosno na svu Crkvu, način njegovog brojanja, od Rodjenja, do konačnog dana ili od stvaranja nikako ne može biti beznačajan. Razlika u dvije sedmice izgleda beznačajna, ali ta bi sw bolje oslikavala da je samo jedan dan, pa da onda kada je pravoslavnima nedelja, katolicima bude npr. ponedeljak. Argument: da u eshatologiji nema brojanja dana jer je to jedan Osmi dan ima samo vazenje u "prvom krugu" i jednak je argumentu da nema istorije jer istorija je spoj vremena i eshatologije (vječnosti). Odnosno kao što zemaljska Crkva ima Nebo, tako i Nebeska Crkva ima zemlju, odnosno postoji samo jedna nebozemna Crkva. Vječnost utiče na vrjeme i vrjeme utiče na vječnost i ako može važi i obrnuto da vječnost ne utiče na vrijeme, i vrjeme ne utiče na vječnost, ali ovo potonje je palo stanje i može da važi u paloj Crkvi. Odnosno rapored nas u Liturgiji i raspored praznika i bogosluženja i raspored nebeskih tjela- dana, godina, meseci nisu bez značaja, pa i raspored zvjezda na nebu. Stanje je takvo živimo u paralenim univerzumima i naši susreti su uvjek u pravo vrjeme na pogresnom mjestu i u pogresno vrijeme na pravom mjestu samo zato što je neko želio da mu bude tačan sat, pa je po njemu srazmjeravao nebeska tjela

Javno mnjenje Rado Srbin...: Vojska Srbije Foto: Tanjug/ Ministarstvo odbrane i Vojska Srbije 13. 7. 2022. Mladi u Srbiji: Za obavezni vojni rok 44 odsto, protiv sankcija Rusiji 73 odsto Za uvođenje vojnog roka u Srbiji je 44 odsto mladih ljudi, protiv je 46 odsto. Zato je 73 odsto madih protiv uvođenja sankcija Rusiji, pokazao je Alternativni izveštaj o položaju i potrebama mladih za 2022. godinu koji je sačinila Krovna organizacija mladih Srbije (KOMS) Piše:M.N. Izveštaj pokazuje da nije bilo većih promena u odnosu na prošlu godinu kada je uvođenje obaveznog vojnog roka podržavalo 46 odsto mladih, protiv bilo 43, a 11 odsto uitanika je bilo neopredeljeno. Na pitanje o spoljnopolitičkoj orijentaciji Srbije, 43 odsto ispitanika smatra da bi trebalo da balansira između Istoka i Zapada. Kada bi Srbija morala da bira između Istoka ili Zapada, 57 odsto bi izabralo Istok (52 odsto prethodne godine), a 43 odsto Zapad. Na temu rata u Ukrajini, 55 odsto mladih je reklo da Srbija ne treba da osuđuje Rusiju niti da uvodi sankcije, 19 odsto smatra da bi trebalo uvesti sankcije samo ako bi posledice po Srbiju bile prevelike ako ih ne uvede; 18 odsto je reklo da bi Srbija trebalo zvanično da osudi Rusiju, ali ne i da joj uvodi sankcije; samo 8 odsto je reklo da treba uvesti sankcije Rusiji, čak i ako posledice neuvođenja po Srbiju ne bi bile ozbiljne. Protiv sankcija Rusiji se izjasnilo 73 odsto ispitanika. Nema značajnih razlika u odnosu na godište ispitanika, a mladi iz Beograda više od proseka podržavaju uvođenje sankcija (33 odsto). M.N./FoNet Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com

Vladika Grigorije: Stao bih uz narod u borbi protiv Rio Tinta nova S POLITIKA Autor:Vojislav Milovančević 31. dec. 2021 Vladika Grigorije Foto: Zoran Lončarević “Ropstvo mnogo košta i zato se za slobodu valja boriti. Svakoga dana i na svakom mestu. To nije nešto sto nam je dato zanavek. Sloboda se svakog dana i osvaja i čuva. Stati nogom za vrat tirijanstvu nije ni malo lako kad tirijanstvo zavlada, tad je već u pitanju poodmakli stadijum. Normalno je da će tirjanstvo gledati da stane svakome za vrat, ali što kaže Njegoš, suprotstaviti se tome to je najsvetija dužnost”, rekao je u velikom novogodišnjem intervjuu “Novu” episkop diseldorfski i cele Nemačke, Grigorije Durić. U razgovoru za naš dnevni list, vladika Grigorije je rekao da očekuje da predstojeći izbori u Srbiji budu praznik demokratije i da građani imati mogućnost da glasaju slobodno, bez straha, ucena ili pritisaka. “Ali nisam neinformisan i očekujem da će prednost u toj trci biti na strani vlasti jer imaju i medije i resurse, ali i organizaciju. Međutim, ova situacija oko Rio Tinta je pokazala da u Srbiji postoje ideje, stavovi koji mogu da mobilišu veći broj ljudi. Imam mnogo prijatelja i poznanika u Beogradu, nema sfere života a da u njoj ne poznajem nekoga u Beogradu. Zanimljivo je da su svi saglasni da je Beograd željan promena i da bi u Beogradu te promene mogle i da se dese”, istakao je on. Kako tumačite to što se laž toliko odmaćila, pa ljude više nije sramota dok izgovaraju laži. Je l’ tako i u Nemačkoj? Mislim da je tako zato što ne postoje sankcije, ne postoje konsekvence za ono što ljudi rade. Pričao mi je jedan nas čovek, vlasnik restorana, da je glavna razlika između pijanog Nemca i pijanog Srbina u kafani ta što Nemac zna da postoje konsekvence za sve ono što bi eventualno uradio, a Srbin misli da ne postoje. Tako da ovaj prvi ne lomi, a drugi lomi, iako su jednako pijani i jednako u glavi pometeni. U svakom slučaju, bitno je da postoje konsekvence za laž. I ovde (u Nemačkoj prim. aut) su verovatno ljudi skloni lažima, ali ovde se svaka laž kažnjava. Na poslu se kažnjava gubitkom posla, na ličnom planu gubitkom prijatelja. U političkom smislu je to najgrublje. Laž se kažnjava brutalno, na izborima. Druga stvar, ranije je postojalo vreme kad se na svaku laž u nekom društvu makar regovalo sa: “Daj, ne laži”. Takva reakcija umela je posramni onoga ko laže. Treća stvar, postojala je ocena i ime koje bi neko poneo, nakon što bi više puta slagao – on bi postao lažov i niko ga više ne bi uzimao za ozbiljno. Laž je jedno veliko zlo. Kao sveštenik i hrišćanin mogu da podsetim i na to da se đavo naziva ocem laži. Naravno, svaki čovek koji laže bi trebao da se smatra đavoljim sinom i, u tom smislu, njegovim naslednikom ili podržavaocem. Nije toliko zlo u samoj laži, koliko u njenom cilju da čoveka obmane i odvede u pogrešnom pravcu i odvrati od istine. U tome je još veći problem kad je u pitanju laž i zbog toga je sankcionisanje laži vrlo važno i važna je reakcija ljudi na nju. Ako je došlo do tolike otupelosti da se ni na jednu dokazanu laž ne reaguje, to znači da su se ljudi pomirili sa đavolom, a ko sa đavolom tikve sadi o glavu mu pucaju. Stoga, ako je to tačno, u opasnosti su ne samo oni koji su se pomirili sa lažima, već i oni koji su lagali. Te laži se neretko lepe i za vas. Posebno kad odlučite da se javno oglasite i govorite o nekim društveno-političkim temama. Kako to utiče na vas? Upotrebili ste dobru reč – nas neko oblepljuje lažima, a nismo laž i ne govorimo laži, onda će to otpasti od nas, neće se zalepiti. To neće prekriti našu ličnost, već će našu ličnost učiniti još svetlijom, čistijom i jačom. U tom smislu, prolazak kroz tog “toplog zeca laži” je uvek nešto što mene ojačava i usmerava ka Hristu, odnosno istini. Za to postoje bezbrojni primeri. Nedavno je npr. objavljen film o Svetom Nekatariju Eginskom, sa kojim se ja ne smem porediti… Počevši od bilo kog svetitelja, od davnih dana do našeg vremena, videćemo da su oni obasipani lažima, ali da u jednom trenutku sve to spadne kao ništa i prah. Moguće da u svetu marketinga neki i dalje podržavaju ideju da deset puta ponovljena laž postaje istina. Kao sveštenik želim da kažem da ni million puta ponovljena laž ne moze postati istina. Jer laž ne postoji. Ono što ne postoji ne može ni da traje. Zato je istina tako ubitačno i moćno oružje, pa i onih koji u rukama nemaju ništa sem nje. Zašto bi nekome smetalo vaše aktivnije učešće u društveno-političkom životu? Nemam pojma zašto bi smetalo. Ja sam jasno rekao da nema ništa od toga da ću se ja uključiti u društveni život na taj način da ću se kandidovati za nešto. Nekima je jedno vreme bilo zanimljivo da moje ime lažno provlače kroz ideju koju su sami kreirali. I eto nas kod priče o laži i istini. Da li je ta više puta ponovljena laž da ću biti kandidat za ovo ili ono postala istina? Svoje mišljenje ću iznositi sve dok budem mogao da govorim, čak i ako bi bio vezan i u tamnici. To ću činiti sve dok dišem i to treba da znaju svi. I ubuduće ću se truditi da govorim sve upečatljivije, sve jednostavnije i sve jasnije i na razne načine, jer misao i riječ su najmocnije oružje istine. Mi nismo birani za sveštenike i episkope da bismo ćutali. Mi smo tu da bismo svedočili istinu, da bismo u punom smislu te reči učestvovali u životu svoje pastve. A ako pastva ima dileme, nedoumice, ako ima probleme, sveštenici su pozvani da joj, koliko god mogu, u tome pomognu. Nije to pitanje hoću li ja ili neću. Ja sam pozvan da služim i pomažem narodu i to ću i raditi, najbolje što mogu. Vladika Grigorije Foto: Vesna Lalić/Nova.rs Ta sloboda neretko košta. Vi ste dugo bili glavna tema medija iza kojih stoji vlast. Znači li to da vas vrh države tretira kao opasnost? Rekao bih da ropstvo košta još više, i da se zato za slobodu valja boriti. Svakoga dana i na svakom mestu. To nije nešto sto nam je dato zanavek. Sloboda se svakog dana i osvaja i čuva. U suprotnom, lako sklizne u svoju suprotnost – neslobodu. Ne znam šta je u glavama onih koji me napadaju, ali ja njih uopšte ne tretiram kao neku opasnost po sebe. Kao sveštenik dužan sam da s ljubavlju gledam i na one koji na mene kidišu na različite načine. To što ti ljudi govore o meni najrazličitije izmišljotine mene samo podseća na to šta je u stvari moja dužnost. Da mi stižu samo aplauzi i pohvale, ja bih se od toga opasno uplašio. Ovako, izgleda da se neki drugi plaše. Uostalom, kada pogledamo istoriju Crkve i stradanje svetih otaca istine radi, zar imamo pravo da govorimo o opasnosti, o tome koliko sloboda košta i slično? Kakve su vaša očekivanja za predstojeće izbore u Srbiji? Želeo bih da izbori budu u punom smilsu reči izbori. Da građani Srbije izlaskom na biračka mesta znaju da imaju izbor. Da glasaju slobodno, bez straha, ucena ili pritisaka. Da u vreme pre izbora svi dobiju istu priliku da se upoznaju sa onima koji im se nude kao politička ponuda. Da kao sav normalan svet imamo dan u kojem građani ocenjuju političare. To su moje želje. Ali nisam neinformisan i očekujem da će prednost u toj trci biti na strani vlasti jer imaju i medije i resurse ali i organizaciju. Međutim, ova situacija oko Rio Tinta je pokazala da u Srbiji postoje ideje, stavovi koji mogu da mobilišu veći broj ljudi. Da li će to partije iz opozije uspeti da artikulišu za predstojeće izbore to ne bih mogao ni da procenim. Demokratija bi bila na dobitku kada bi sastav parlamenta zaista odražavao realnost političkog života u Srbiji. Ko god da pobedi mislim da ga čekaju veliki problem poput inflacije koja je zahvatila ceo svet, a koja se uvek oseti tamo gde su ekonomije slabije. A kako vidite šanse opozicije u Beogradu? Imam mnogo prijatelja i poznanika u Beogradu, nema sfere života a da u njoj ne poznajem nekoga u Beogradu. Zanimljivo je da su svi saglasni da je Beograd željan promena i da bi u Beogradu te promene mogle i da se dese. Moja želja bi opet bila da kako god da bude da bude u najboljem demokratskom maniru, slobodno, bez pritisaka, da Beogard dobije najbolje ljude koji će ga voditi u narednom periodu. To je prestonica u koju gledaju svi Srbi, ma gde da žive, i prirodno je da za izbore u Beogradu vlada veliki interes. I prirodno je da svi želimo da najsposobniji vode glavni grad. Govorili ste nedavno o opasnosti koju donosi angažman kompanije Rio Tinto u Srbiji. Da li vam je čudno što ste vi među svega dvojicom episkopa koji su javno govorili o tome na taj način? Nije mi čudno. Nekako mi je drago što je ovaj drugi episkop (vladika Fotije prim.aut) progovorio. I upravo to slaganje nas dvojice, u suštini prilično različitih ličnosti i različitiih episkopa, potvrđuje da je to protivljenje udaru na čist vazduh vodu i zemlju u potpunosti ispravan stav. Čini mi se da je taj Rio Tinto potpuno ujedinio ljude, kao jedno veliko zlo koje se nadvija nad Srbijom. Ujedinio je leve i desne, i različite ideološke tipove… Za mene je bilo najprirodnije, jer tako funkcionišem, instiktivno, da to podržim, posebno kad sam video te mlade ljude. Taj mladić iz “Kreni-promeni”, Savo Manojlović, glumica koja se vratila iz Amerike, Bojana Novaković, razboriti mladi čovek raselili iz Dobrinje, Dragan Simović, izazvali su poverenje, ne samo kod mene, već i kod mnogih drugih ljudi. Ako me pitate čime – pa time što su iskreno u toj pravednoj borbi. Biti ravnodušan prema takvoj vrsti akcije, koja se sprovodi da bi se uzeo litijum, a zemlja opustošila i ljudi raselili sa mesta zbog kojih su vekovima prolivali krv i znoj je užasna stvar. Srećan sam što sam u tome i što ću u tome biti sigurno do kraja, na sve moguće načine koji su mi dostupni, legitimni i humani. U mestu Gornje Nedeljice meštani su se žalili zbog toga što im je zaključana porta crkve. Kad bi se to dešavalo u mestu koje pripada vašoj eparhiji, kako biste reagovali? Sasvim bih sigurno bio prvi koji bi stao ispred naroda. Ne bih tražio da se sveštenik isprsi, pa da ga neka viša crkvena vlast kritikuje, već bih ja bio taj koji bi primio na sebe kritiku i to sa radošću, kao što je i sada primam. Vladika Grigorije Foto:Zoran Lončarević U tom kontekstu, kako tumačite pobunu građana zbog namere te kompanije da eksploatiše litijum u dolini Jadra i to što je vlast na kraju usvojila njihove zahteve? Vlast je koncentrisana u rukama malog broja ljudi, najvažnije odluke donosi jedan čovek i to znamo svi. On je vremenom, kako živi sa ljudima koji konstatno sve njegove poteze odobravaju, počeo da misli da je nepogrešiv. To uverenje u njemu raste, jer se niko ne suprostavlja njegovom mišljenju, sem te, iz različitih razloga desetkovane opozicije. Može biti da su i sami donekle krivi za svoj položaj. Predsednik misli da je problem rešio rekavši kako usvaja zahteve ljudi sa protesta i da su ti njihovi zahtevi razumni, kao da pre to nisu bili i da su tek sad odjednom to postali. Mislio je da će to učiniti na način kao što je Tito svojevremeno rekao da su studenti u pravu… Usput, potpuno sam šokiran time da su pojedijnci opsednuti oponašanjem Tita, znajući da država koju je Tito vodio imala tolike mane i da na kraju nije preživela. Međutim, ovo se neće tako završiti, jer neće sad, pošto se usvoje ova dva zahteva i povuku zakoni, Rio Tinto nastaviti da radi. Ne, Rio Tinto, koliko ja mogu da osetim kako kuca srce u ljudima, neće nikada raditi u Srbiji na način kako su to zamislili oni koji su krenuli u taj posao. Narod to neće dozvoliti. Nije bitno da li će se na čelu tog protesta naći Petar ili Pavle, Janko ili Marko. Uvek će se naći neki hrabar i čestit čovek, kao što su se već pojavili hrabri i čestiti ljudi koji su se usprotivili tome. Ljudi nisu za to i svesni su da im se uzima bukvalno dah, da im se otima vazduh, voda, zemlja i život. Šta još da im se oduzme? Ne može se više nazad. Vrlo rado bih govorio ljudima iz Jadra kako sam izgubio zavičaj zbog rudnika, a i rata… Kako moj Vareš i Ilijaš skoro nisu više dostupni za nas koji smo u njima ponikli. Kako su nas prodali ama baš isti ovakvi koji prodaju njih. Otvoreno ste pozvali vernike na vakcinaciju. Šta mislite, zbog čega je taj antivakserski lobi toliko jak? I kako tumačite negativne reakcije nakon vašeg poziva? To sad postaje neki globalni, kvazireligijski pokret. Ja nemam nikakav religijski odnos prema tome, već isključivo razuman. Razgovarao sam sa lekarima koji su visokog ranga, ljudi od nauke, te stoga nemam nikakvu dilemu. Mene je najviše dotaklo, kao vrhunac gluposti i ludosti, optužba da sam izdao Boga i veru time što sam se vakcinisao i što propagiram da se ljudi vakcinišu. Mislim da je to potpuno suludo. Nama je Bog dao razum i um kako bismo nešto stvarali. Zahvaljujući baš tome – daroviti ljudi su stvorili vakcinu. Da nije bilo razuma razumnih ljudi, danas bi se umiralo od različitih bolesti koje su sada pobeđene. Nije Bog tu da stalno interveniše, da sprečava virus gde da se kreće, već je dao ljudima da upravljaju mnogim stvarima na ovom svetu, stvorio ih malim bogovima i rekao im: “Čuvajte i unapređujte ovo što sam vam dao”. U jednom od vaših tekstova naveli ste da tragedija nastaje kad mali tiranin postane veliki. Kako tirjanstvu stati nogom za vrat? Ima jedna priča o tirjanstvu, odnosno na putu ka tirjanstvu, koju sam pročitao u kineskoj filozofiji. Odatle sam izvukao misao koju sam zapisao. Neki mladić, koji je u stvari princ, došao je kod Lao Cea i maltretirao ga je. Hteo je s njim da razgovara, a Lao Ce je želeo da meditira. U jednom trenutku je došlo do toga da je ovaj udario Lao Cea i, što kažu, razbio mu je nos. Oko tog mladog i nadobudnog princa bila je čitava svita koja ga je neprestano bodrila protiv filozofa. Na kraju, Lao Ce je pokušao da se našali, ali humor nikako nije uspevao kod ovog momka, koji ga nije razumeo, već ga je još jednom udario. Na kraju, razbijenog nosa, Lao Ce je ironično i sa puno bola čestitao ljudima, jer će to biti njihov kralj. To je jedna veoma čudna i tužna priča. Taj je na kraju zaista bio Kineski car koji je pobio na stotine hiljada ljudi. Vladika Grigorije Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs A kako se mi u modernom dobu možemo suprostaviti takvim stvarima? Ako je neko mali tiranin, treba gledati to i setiti se Svetog pisma koje kaže: “Kakav si u malome, takav ćeš biti u velikome”. Ako je neko tukao slabije đake u osnovnoj školi ili uopšte u životu, tom onda ne bi trebalo dati nikakvu vlast, jer će on biti samo gori. To dolazi iz ove priče o Lao Ceu i tom nadobudnom princu. Tirjanstvu stati nogom za vrat nije ni malo lako kad tirijanstvo zavlada, tad je već u pitanju poodmakli stadijum. Normalno je da će tirjanstvo gledati da stane svakome za vrat, ali što kaže Njegoš, suprotstaviti se tome to je najsvetija dužnost. Mislim da postoje civilizacijska dostignuća pomoću kojih je to moguće. To je demokratija, to je govor, reč, nastup, sloboda i sve ovo što nam je omogućeno. Samo treba da govorimo i da budemo slobodni. Ne smemo da se plašimo tih blaćenja i pljuvanja, ukoliko smo opredeljeni za istinu i težimo njoj. Mnogi su uverenja da će rešavanje pitanja Kosova biti ključno kad su u pitanju odnosi Crkve i države. Mislite li da ćemo na kraju "svi morati da se odreknemo nečega" radi kompromisa? Šta bi za SPC mogao biti kompromis? Kompromis po pitanju Kosova nije rešenje i nije moguć, ako mislite na ono da mi moramo nečega da se odreknemo da bismo nešto dobili. Kompromis tu ne može da se postigne, jer mi nemamo pravo da se odreknemo Kosova i Metohije. Ne zato što smo mi pametni, dobri, lukavi, već je u pitanju nešto što je mnogo dublje, kako je govorio mitroplit Amfilohije, zapreteno u našem biću. Može neko da uzme Grcima Malu Aziju, Kipar, Carigrad, ali se oni ne mogu toga odreći. Mi se ne možemo odreći Kosova. To nema niko pravo, niti ima slobodu, da uradi. Ne postoji taj koji će dobiti taj legitimitet. Kosovo nije samo mit ili simbol, već zavet koji ne može da se pogazi. Kosovski zavet mnogi ljudi ne razumeju. Imao sam priliku da razgovaram sa mladim ljudima, od 16, 17, 18 godina. Oni osećaju šta je to i nema šanse da se toga odreknu. Ti naši političari koji misle da će ispasti pametni time što će napraviti kompromis bi trebalo to da znaju. Foto: Vesna Lalić/Nova.rs U godini za nama primenuo je vaš duhovni otac Atanasije. Koliko je važna njegova zaostavština SPC? Njegova zaostavština nije samo značajna za SPC, već i srpskom narodu, pravoslavlju i hrišćanstvu. To će se tek otkrivati. On je bio čovek koji je mnogo radio, imao je veliko srce, veliki um i imao je veliku potrebu za delanjem. Preko stotinu knjiga je napisao ili priredio, a njegovi rukopisi će tek dobijati na značaju. Mi pravimo jednu zadužbinu koja će se time baviti. To je sudbina veliki ljudi – da se to ko su oni zapravo bili otkriva tek u budućnosti. Već su mnogi ljudi mogli to da osete i da naslute tu veličinu i ljudskost, kao i njegov veliki rad. Prethodno je preminula i vaša majka. Vi ste to saznali tokom bogosluženja i tad ste održali besedu o majci i njenoj ulozi u porodici. Koliko je savremeno društvo uticalo da se ta uloga promeni? Mislim da ta uloga ne može da se promeni. U to sam uveren. Naravno, ima majki i majki, a i različiti su naši odnosi prema njima. Od vladike Atanasija sam naučio da čovek koji se rađa dolazi iz podnožja majčinog srca i da, ko god se rodi, otkine komad njenog srca prilikom rađanja. U tom smislu, čovek je neodvojiv duhovno i fizički od tog odnosa. Kasnije se on gradi, a kako se izgrađuje je jedna ozbiljna stvar i tema. Odnos prema majci mnoge ljude određuje. Neretko kažem da se jedino na svetu plašim ljudi koje nije volela njihova majka. Pred nama je Nova godina i najradosniji hrišćanski praznik, Božić. Šta bi bila vaša poruka vernicima i svim građanima Srbije? Veoma je važno da se uvek sećamo nekih neobičnih reči Svetog pisma. Govorili smo o izborima i sličnim stvarima i znam da to narod mnogo muči, ali ljudi bi trebalo da znaju da novo vino uvek ide u nove mehove. Nikad se ne sipa novo vino u stare mehove. Hoću da kažem da uvek treba počinjati ispočetka i napraviti nove posude za novo vino. Nova godina je i sve u nama bi trebalo bude novo i da u to novo krenemo radosni. U indijskoj filozofiji se, na primer, jednostavne stvari veoma dobro objašnjavaju. Oni kažu da smo mi opterećeni sa dve stvari, to su prošlost i budućnost. Mi tako stalno živimo u nekoj imaginarnoj stvarnosti, a nikako u sadašnjosti. Stoga, mislim da je veoma važno, ako se već moramo sećati prošlosti, da se sećamo i lepog i ružnog. A ako mislimo o budućnosti, da bi trebalo da mislimo samo na lepo. To je preduslov da uživamo u lepim trenucima sadašnjosti.

Aleksić uhapšen zbog sumnje da je seksualno napastvovao pet učenica Policija je saopštila da je nastavnik glume Miroslav Mika Aleksić uhapšen zbog sumnje da je seksualno napastvovao pet svojih učenica, od kojih su dve u vreme počinjenih dela bile maloletne. Pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova u Beogradu uhapsili su M.A. (68) zbog postojanja osnova sumnje da je izvršio krivična dela silovanje i nedozvoljene polne radnje, saopštio je MUP. Sumnja se da je on u vremenskom periodu od 2012-2020. godine u prostorijama škole glume u Beogradu, čiji je vlasnik, seksualno napastvovao pet svojih učenica, od kojih su dve za vreme izvršenja krivičnog dela bile maloletne. Osumnjičenom M.A. je određeno zadržavanje i on će, uz krivičnu prijavu, biti priveden Višem javnom tužilaštvu u Beogradu. Pošto se sumnja da ima još osoba koje je osumnjičeni seksualno napastvovao, mogu to prijaviti u prostorijama Policijske uprave za grad Beograd, Bulevar despota Stefana 107, apelovala je policija. Mediji su ranije preneli da je Miroslav Mika Aleksić, čuveni vlasnik škole glume, sinoć priveden u stanicu policije, jer ga je više devojka prijavilo za silovanje ili seksualno uznemiravanje. Glumica Milena Radulović medijima je ispričala da je Aleksić dok je bila maloletna silovao i da se to dogodilo više puta. Radulović je zajedno sa još nekoliko devojaka, od kojih su neke maloletne, prijavila Aleksića za silovanje i seksualno uznemiravanje. Ona je rekla da je Mika Aleksić prvi put silovao početkom novembra 2012. godine, kada je ona imala 17 godina, a on 61. godinu. Miroslav Mika Aleksić je filmski reditelj, producent, glumac i čuveni pedagog kroz čije radionice je prošlo više od 3.000 mladih. Aleksić uhapšen zbog sumnje da je seksualno napastvovao pet učenica RS.N1INFO.COM Policija je saopštila da je nastavnik glume Miroslav Mika Aleksić uhapšen zbog sumnje da je seksualno napastvovao pet svojih učenica, od kojih su dve u vreme počinjenih dela bile maloletne.

Foto: Sisačka nadbiskupija SISAČKI biskup Vlado Košić u nedjelju je održao misno slavlje u spomen na 443. obljetnicu pada utvrde Gvozdansko 1578. godine. U homiliji biskup je rekao kako su branitelji Gvozdanskog svijetli primjer ljubavi prema Domovini i žrtve za nju, prenosi sisačka nadbiskupija. "Poznato nam je kako su pred jačom turskom silom hrabro tri mjeseca odolijevali i nisu prihvaćali nekoliko poziva na predaju, čime su mogli spasiti vlastite živote. No, oni su radije ostali na braniku utvrde Gvozdansko i na braniku Domovine negoli se pokoriti neprijatelju i njegovoj sili. Ta borba do kraja resila je i resi naš hrvatski narod, bilo da su nas tlačili Turci, bilo komunisti, bilo Srbi. Sve smo te zulume, progone i agresije hrabro odbijali jer smo imali pojedince koji su nas vodili u tom otporu i borbi za svoju zemlju“, kazao je Košić. "Potres je teško predvidiv, ne možemo se protiv njega boriti kao protiv Turaka, komunista ili Srba" Onda je kazao kako je danas najveći neprijatelj potres. "On pustoši, zavija u crno, ruši kuće i crkve, tjera nas s naših stoljetnih ognjišta i prijeti da nestanemo, da u ovim dijelovima Lijepe naše više ne žive Hrvati. Prije toga nas je pogodila pandemija, koja doduše nije zaratila samo protiv nas nego protiv cijeloga svijeta i svih ljudi. I treći je, već 25 godina prisutan neprijatelj koji je u nama samima, a zove se izumiranje: ne rađaju se djeca, sve nas je manje i nestajemo", kaže biskup Košić. "Koji je naš odgovor, kako se poput branitelja Gvozdanskog hrabro boriti – i pobijediti te današnje neprijatelje? Potres je teško predvidiv, ne možemo se protiv njega boriti kao protiv Turaka, komunista ili Srba. On je podmukao neprijatelj koji sve napada, ne gleda tko je tko niti dolazi najavljen, nikad ne znamo kada će udariti i što će srušiti, koga protjerati iz njegova doma, kome će se doslovno oduzeti tlo pod nogama. Međutim, ima lijeka toj pošasti. To je naša kršćanska ljubav", navodi Košić. Biskup Košić: Potres je teško predvidljiv, ne možemo se boriti kao protiv Srba - Index.hr WWW.INDEX.HR SISAČKI biskup Vlado Košić u nedjelju je održao misno slavlje u spomen na 443. obljetnicu pada utvrde Gvozdansko 1578. godine.

Zbog čega je sve veću udar AS na SPC?

jedina osoba sa područja Balkana koja je primila test-vakcinu, sada već čuvenu "Oksford vakcinu", podelila je svoje iskustvo. IZVOR: YOUTUBE/СИТЕЛ ТЕЛЕВИЗИЈА Svet drži dah, vakcina protiv korona virusa u koju se najviše polaže nade, a koju razvija tim sa Oksforda, upravo je započela poslednju fazu testiranja. Vakcina AZD1222, popularno nazvana “Oksford vakcina” ušla je u poslednju, treću fazu ispitivanja i već u septembru bi trebalo da bude u upotrebi u Britaniji, SAD i nekoliko evropskih zemalja. Makedonac Borko Andreevski koji živi u Engleskoj, prva je osoba iz regiona Zapadnog Balkana koja je testirana na vakcinu protiv virusa korona. Tri meseca nakon što je primio vakcinu za kovid-19, preneo je svoje iskustvo. "U svakodnevnom životu i zdravlju nema promena. Nisam imao nikakvih nuspojava. Osećam se dobro i sigurno, jer znam da ne mogu da dobijem korona virus, niti da ga bilo kome prenesem. To je dobar osećaj. Prošao sam tri testiranja krvi i još jedno me čeka u novembru", rekao je Andreevski u pisanoj izjavi za Sitel. Očekuje se da će vakcina, koju pravi farmaceutska kompanija "AstraZeneca", biti odobrena do kraja godine. Ova kompanija potpisala je licencirani ugovor za isporuku milijardu doza vakcine zemljama sa niskim i srednjim prihodima, pod uslovom da obezbedi 400 miliona doza do kraja 2020. godine. Sredinom prošlog meseca četiri članice Evropske unije – Nemačka, Francuska, Italija i Holandija - sklopile su ugovor sa "AstraZenecom" o kupoprodaji najmanje 300 miliona doza vakcine protiv kovida-19 koja se trenutno testira na Univerzitetu Oksford, piše Blic. Ispovest Makedonca koji je PRIMIO VAKCINU protiv KORONE: Osećam se SIGURNO MONDO.RS jedina osoba sa područja Balkana koja je primila test-vakcinu, sada već čuvenu "Oksford vakcinu", podelila je svoje...

Doktor nauka sa Tehnološkog fakulteta za 021: Teorije o čipovanju ljudi preko vakcina protiv virusa korona potpuno netačne Nedavno je belgijski doktor Tijeri Šmic, zagovornik alternativne medicine od osamdesetih godina, objavio blog post i pismo o najavljenoj vakcini protiv covid-19, iznoseći tvrdnje da iza cele priče u vezi sa izradom vakcine stoji - Bil Gejts. Foto: Pixabay Dr Šmic, zagovornik ozonizacije, tvrdi da se u naučnim krugovima polemiše o ubacivanju mikročipa u vakcinu, te da "u saradnji sa Svetskom zdravstvenom organizacijom, fondacija Bila Gejtsa finansira sedam projekata vakcine protiv virusa korona, među kojima i unošenje nanočipa u ljudski organizam". Šmic tvrdi da je Bil Gejts u istraživanju za pronalazak vakcina protiv virusa korona već uložio 250 miliona dolara i kaže da bi lica koja se vakcinišu s nanočipom dobila "pasoš" koji to potvrđuje. Takođe, navodi da je eksperiment s takvom čipovanom vakcinom već izvršen na 3.000 izbeglica na Tajlandu. I dok je zavidan broj domaćih medija preneo ove neutemeljene tvrdnje belgijskog zagovornika lečenja nemedicinskim metodama, nijedan se nije potrudio da proveri - da li je čipovanje čoveka kroz vakcinu na ovaj način uopšte moguće? Kako bismo proverili istinitost svih tvrdnji o čipu u vakcini, Bilu Gejtsu, 5G tehnologiji i nameri da se ljudi prate pomoću mikročipa, porazgovarali smo sa dr Ivanom Stijepovićem, doktorom nauka u oblasti tehnološkog inženjerstva i naučnim saradnikom sa Katedre za inženjerstvo materijala Tehnološkog fakulteta u Novom Sadu koji se, između ostalog, bavi istraživanjem i primenom nanomaterijala. 021: Da li se nanotehnologija već sad koristi u borbi protiv covid-19? Dr Stijepović: Ne. Protiv covid-19 ne možete da se borite nanotehnologijom, već medicinom koja koristi antitela. Protiv virusa se naše telo i svaki organizam bori tako što imunitet obrazuje antitela koja uništavaju virus i posle možemo da dođemo do tih antitela u krvi ozdravljenih. Ne postoji trenutno način da se nanotehnologija ili bilo šta što nosi prefiks "nano" koristi za lečenje covid-19. 021: Da li se nanotehnologija koristi u izradi zaštitne opreme? Dr Stijepović: Naravno, pre svega kod filtera koji koriste nanomaterijale za apsorbovanje gasova, čestica, to je ono što nanotehnologija može da uradi. Nanofilteri filtriraju vazduh, vodu ili drugu materiju i tako posredno učestuvuju u prevenciji zaraze. Mogu da se koriste u maskama, a pre svega se koriste u aktivnim maskama kao što su gas maske. Koriste se i u uređajima za specijalna odela - skafandere, da prečišćavaju vazduh u takozvanim "čistim sobama" u odeljenjima intenzivne nege. Njihova osnovna funkcija je funkcija filtera. 021: Da li se nanotehnologija koristi u svakodnevnoj opremi, recimo u rukavicama i maskama koje kupujemo u apoteci ili nabavljamo preko interneta? Dr Stijepović: Veličina pora na N95 maskama veličine je tri mikrometra - što je hiljadu puta veća dužina od nanometra. Dakle, nema govora o nanotehnologiji. Kroz te maske nanočestice mogu da prolaze vrlo jednostavno, dok su virusi mikroveličina, tako da nema potrebe da se koristi nešto što je na skali hiljadu puta manje za zaštitu nečega što je hiljadu puta veće. Zašto biste pravili maske sa šupljinama nanometarskih veličina kad sasvim dovoljno dobro taj posao rade maske sa mikroveličinama pora? Da biste nešto učinili hiljadu puta manjim na skali, povećavaju se troškovi proizvodnje i nivo tehnologije. Maska koja sada košta dvadesetak dinara sigurno bi koštala nekoliko hiljada dinara da bi mogla da zaštiti od takvih čestica - i to opet ne bi bilo i nije namenjeno građanstvu. Te specijalne maske i skafanderi koriste se u institutima koji rade s opasnim virusima, bakterijama i slično, na odeljenjima intenzivne nege. 021: Zbog čega se onda sada spominje nanotehnologija? Dr Stijepović: Nano i nanotehnologija je trenutno "buzzword", ključna reč koja zvoni i zvuči jako dobro i novo onima koji ne znaju šta to praktično znači. Koriste se za podsticanje onih koji će da klikću na vest koja u naslovu ima nano ili nanočip, izgleda kao nešto jako novo i napredno i stavljaju se naslovi koji nemaju veze ni sa čim realnim što se sada proizvodi i istražuje. 021: Možda nema veze ni sa čim realnim, ali je reč o vrlo izraženim tvrdnjama. Teoretičari zavera tvrde da se razvija vakcina protiv covid-19 koja sadrži mikročipove pomoću kojih će ljudska vrsta biti kontrolisana. Bil Gejts finansira izradu ovakve vakcine, a spominje se i 5G tehnologija... Dr Stijepović: Ne znam odakle tačno da krenem. Oni koji izveštavaju o tome apsolutno nemaju nikakvih dodirnih tačaka sa realnim stvarima koje se trenutno dešavaju u nanotehnologiji i nanomaterijalima. Kao jedan primer - nanovija generacija mobilnih telefona koji su izašli ove godine (i izaći će sledeće godine) koriste tehnologiju koja se zove šestnanometarska ili sedamnanometarska tehnologija. To znači da je veličina tranzistora na čipu koji koriste naši telefoni oko šest ili sedam nanometara. Kažem "oko" jer kad dođete na tu skalu, već je teško izmeriti precizno veličinu tog uređaja. To znači da je najmodernija tehnologija, što jesu novi telefoni, generacija šest odnosno sedamnanometarska. Prethodna generacija, pre tri ili četiri godine, bila je desetnanometarska. Četiri godine prođu od prethodne generacije dok se ispitaju sve vrednosti onoga što mi nazivamo nova generacija čipova, a to su šestnanometarski i to bi značilo da vi na čipu koji ima površinu 100x100 nanometara možete na svakih šest do sedam nanometara da napravite nešto što je veličine šest do sedam nanometara. 021: Zbog čega govorimo o dimenziji baš 100x100 nanometara? Dr Stijepović: Kad ubacite u ljudsko telo strani predmet, kao što bi bio taj čip ili bilo šta drugo što je veće od 100 nanometara, ljudski organizam ima imuni sistem sa makrofagama koje automatski uklanjaju to nepoželjno strano telo veće od 100 nanometara. Da bi taj čip uopšte opstao u ljudskom organizmu, u krvi, tkivu, mora da bude manji od 100 nanometara, u suprotno makrofage će ga istog momenta ili vrlo brzo nakon ubacivanja u telo jednostavno odstraniti. To jeste strano telo našem organizmu i imuni sistem sva strana tela veća od 100 nanometara prepoznaje i izbacuje. Taj čip bi, stoga, morao da bude manji od 100x100 nanometara, što je meni sad u ovom trenutku prosto nezamislivo na nivou tehnologije koja se koristi. Tako da je priča o nanočipovima i mikročipovima potpuno deplasirana. Ono što je moguće uraditi, a neki konceptualni umetnici su već uradili, je da se ispod kože instalira neka vrsta čipa, koja nikako neće biti nanočip već makročip koji može da se vidi ljudskim okom. Taj čip može da meri temperaturu ili osetljivost ljudske kože... ne znam šta bi tačno radio. Mogao bi da šalje neki signal kao oni čipovi u odeći koja se koristi da se ne bi kralo. Ali, mogao bi samo da šalje GPS koordinatu, ali kome bi to koristilo i zašto bi se to koristilo? 021: Zašto bi Bil Gejts to radio? Dr Stijepović: Ne znam. On ima ogroman novac koji može da uloži u istraživanje, ali ni on ne može da pređe fizički zakon koji važi u prirodi, a to je ograničenje veličine čipa na ispod 100 nanometara. Ni on sa svim svojim milijardama ne može da pobedi fiziku, biologiju, koja mu nameću ograničenja koja sad u ovom momentu nije moguće rešiti na način da za godinu dana se taj čip ubaci u vakcinu, a potom da se ubaci u ljudsko telo i bude funkcionalan. 021: Prema Vašoj proceni, koliko vremena bi trebalo da prođe da bi tako nešto bilo moguće? Dr Stijepović: Razvoj čipova je kroz vreme išao na sledeći način: krenulo se od dvadesetnanometarskih, spustio se na 14, potom 10 i sedamnanometarskih čipova. Sledeća generacija će biti pet ili četiri nanometra i oni se sigurno razvijaju već sada. Međutim, od dana njihove proizvodnje do dana puštanja u promet prođe otprilike tri do pet godina jer je samo ispitivanje čipova i njihove funkcionalnosti duže i mukotrpnije od proizvodnje. Tehnologija koju koriste proizvođači čipova verovatno može da proizvede tranzistore koji su na nivou pet nanometara, ali kad se stave na makroskalu gde treba da pokažu neku pravu funkcionalnost, ispitivanje te funkcionalnosti, ispravnosti svakog tog tranzistora i čipa traje od tri do pet godina - možda i duže, zavisi od veličine skale tranzistora. Sve to povećava troškove ispitivanja i istraživanja ispravnosti takvog čipa. Ako bi u ovom trenutku neko počeo da izmišlja i proizvodi takav čip, on bi bio u upotrebi negde za četiri ili pet godina. Međutim, takva tehnologija će se pre pojaviti u našim mobilnim telefonima i kompjuterima kroz koju godinu, a ne kao čip koji će se ubacivati u vakcinu. 021: Kako bi se preko vakcine ubacio čip? Kako tečnost reaguje sa čipom i uspešno obavlja bilo koju zamišljenu funkciju unutar organizma? Dr Stijepović: Zapravo je vrlo jednostavno ubaciti nešto što je jako malo u tečnost. To je manji deo problema. Uzmimo hipotetičku situaciju da postoje zamišljeni čipovi na skali dva ili tri mikrometra i gustinu informacija koja tu može da bude spakovana. Veličina crvenih krvnih zrnaca kod čoveka je između tri i osam mikrometra, tako da je sasvim moguće da se to ubaci kao neki čip. E sad, problem nastaje opet kod imunog sistema koji će prepoznati strano telo. Bez obzira koliko vi dobro sakrijete, u vakcini, neko strano telo, organizam će ga prepoznati i automatski ga izbaciti. Ono što se sad koristi su kontrasti za magnetnu rezonancu. Imate nanomaterijale koji se koriste kao kontrasti za magnetnu rezonancu na bazi gvožđe-oksida, koji imaju poseban omotač i odobreni su od strane američke FDA. Metabolizam tih nanočestica traje oko sedam dana - to znači kad ove nanočestice ubacite pomoću injekcije u organizam, one idu na mesto gde ste ih ubacili - a pošto se radi o gvožđu, metabolizam gvožđa u ljudskom organizmu je takav da te čestice uglavnom idu u jetru. One budu u krvotoku oko sedam dana i na kraju ih izbacimo kroz mokraću, kao i sva ostala strana tela. Te čestice su manje od 100 nanometara i organizam ih ne prepoznaje kao strana tela, ali svakako ih metaboliše i izbacuje preko jetre. Oni koji imaju alergije vrlo dobro znaju kako organizam reaguje na čestice veće od 100 nanometara. Tako da je i svaka priča o ubacivanju čipova kroz vakcinu u krvotok deplasirana. 021: Gde se tu uklapa priča o 5G tehnologiji? Dr Stijepović: 5G je "buzzword", kao i nanotehnologija. 5G nije ništa drugo nego nastavak 4G. Do sada smo imali 4.0, 4.1, 4.2 i tako nadalje, dok naučnici nisu stigli do 4.8 tehnologije i neko je onda rekao: 'Hajde da ne zovemo ovu tehnologiju 4G, već je prošlo dosta vremena, zvaćemo je 5G'. Promena je u imenu, a tehnologija upotrebe radio-talasa je vrlo mala u odnosu na 4G. Upravo te reči podstiču na kliktanje. Naravno da se ljudi boje onoga što ne znaju. Većina ljudi ne zna šta znači 5G, nanočip, a mi se inače bojimo onoga što ne znamo - kao što je i covid-19. Što ga više upoznajemo, ljudi će se manje bojati jer će sve više znati. Zato me je i iritiralo prenošenje dezinformacija jer je reč o nepotrebnom širenju straha. Mi koji se bavimo nanomaterijalima ponekad padnemo u iskušenje da se samo nasmejemo i kažemo da su to gluposti. A u stvari - treba što više da pričamo i to je naš zadatak, kao naučnika i onih koji se bave prosvetom, da podučavamo i razbijamo dogme o tehnologiji. Kako ljudi budu bolje poznavali tehnologije, sve će se manje bojati. Kako je zadatak medicinske struke da govori o potrebi za vakcinama (bez obzira na to koliko je neki antivaks pokret jak), tako je i naš zadatak u nauci da razbijamo zablude teoretičara zavere. 021: Da li će nauka ikada dostići taj nivo da nanočipovanje bude moguće? Dr Stijepović: To se ne zna, to su razgovori za naredne decenije, 50 godina od sada, na primer. Tu imate i moralna pitanja i definitivno se u 2020. godini ne može govoriti o čipovanju ljudi za covid-19, virus koji je igrom slučaja stigao sada. Taj čip je morao da počne da se razvija mnogo pre ovog trenutka da bi sada bio spreman, a ranije je tehnologija bila još manje razvijena. Takođe, zašto bi se ljudi čipovali tako skupim čipom? Mene zaista interesuje zašto bi neko besplatno davao da se mi čipujemo kad je izuzetno skupa igračka u pitanju? 021: Da li Vi verujete u bilo kakvu teoriju zavere? Dr Stijepović: Ne. Jako teško. Verovatno to ima veze sa obrazovanjem i sa vaspitanjem, a razumljivo je da svako sa sobom nosi neku sumnjičavost, to postavljanje pitanja koje nam automatski pada na pamet kad nešto pročitamo. Ja krećem sa pozicije - ništa nije nemoguće i razne stvari su ocenjivane kao nemoguće, pa i u nauci. Sam Bil Gejts je davnih dana rekao da će naši računari dostići memorijski kapacitet od 64 kilobajta i da će to biti sasvim dovoljno za jednog prosečnog čoveka i njegovu upotrebu. Mislim da je sam sebi skočio u stomak s takvom izjavom. Posle 20-30 godina vidimo dokle smo stigli, sad je to nekoliko miliona puta veće od onoga što je on procenio kao optimalno. Sve što smo nekad mislili da je nemoguće pokazalo se da je moguće ili moguće u manjoj meri. Ne govorim a priori da nešto nije moguće, već da je malo verovatno. To je i problem s naučnicima jer mi ne govorimo u apsolutnim terminima, već se služimo statistikom i govorimo da li je nešto više ili manje moguće. Oni koji prenose naše izjave obično koriste neke definicije i navode ih kao apsolutne istine. Autor: Gorica Nikolin - [email protected] VEST © 021 Novi Sad 1999-2020. Sva prava zadržana.

Diplomirani psiholog i koordinator za populacionu politiku i natalitet u lebanskoj opštini Tamara Stefanović (31) veruje da je prava sreća u velikim porodicama i za dva meseca doneće na svet svoje šesto dete. Stefanovići su porodica za primer i to ne samo zbog toga što su dovoljno hrabri da imaju više dece već i zbog toga što veruju da su priroda i odrastanje u malim sredinama pravi recept za srećno detinjstvo. Daliboru, parohu u selu Bošnjacu i Tamari to je najvažnija misija. Decu odgajaju sa puno ljubavi i slede reči Vladete Jerotića koji je znao govoriti “jedno dete – sebičnost, dva – rivalstvo, tri – harmonija”. “Zaista verujem da svaka porodica može odgajati troje dece i to ne zbog nekog višeg cilja već samo zbog toga što će tako svojoj deci pružiti sigurnost tokom odrastanja ali i za ceo život. I sama sam imala brata i sestru i to mi je puno pomoglo u životu. Iskreno, na početku zajedničkog života nismo imali plan koliko ćemo dece imati ali su ona došla na svet kao željena i voljena, priča Tamara koja ne krije da je sveštenički poziv njenog supruga odredio njihov način života u smislu duhovnog pogleda na život. “Kada me pitaju da li mi je teško. Pa, bilo mi je teško i kad sam imala dvoje dece jednako kao i petoro. Svako dete je zahtevno na svoj način ali isto tako oni su upućeni jedni na druge, igraju se, imaju društvo tako da su ima dani ispunjeni i nisu usamljeni, kaže Tamara. Ona je zahvalna svojoj svekrvi Zorici i svekru Zoranu koji joj puno pomažu oko dece. “Bez njihovo podrške bilo bi puno teže i divno je što deca imaju baku i deku jer nauče puno stvari za koje mi roditelji ponekad nemamo vremena, priznaje Tamara koja je pre braka živela u okolini Subotice, u selu Novi Žednik. Veli da je očarala priroda na jugu Srbije a suprug se potrudio da joj pokaže sve prirodne i duhovne lepote njehovog rodnog kraja. “Pronašli smo jedno drugo, delimo iste vrednosti i to je zajedno sa našom decom najveće bogatstvo koje imamo. To nije fraza jer mi zaista živimo u skladu sa svojim uverenjima. Nikog ne osuđujem ali mi se čini da smo postali bezvoljni i bežimo od obaveza a onda to rađa nezadovoljstvo sa kojim ne umemo da se nosimo jer ne želimo da uvidimo uzrok. Svesna da je potrebna materijalna sigurnost ali moramo i sami napraviti mali pomak da nam bude bolje, kaže majka Simeona (9), Hristijane (7), Justina (5), Marije (3,5) i Krstinje (2). “Trudimo se da se dopunjavamo. Nekada to bude teže, a nekada lakše. Ipak, oni pozitivni momenti isplivaju i krepe čoveka. To nam daje snagu da idemo dalje, da se popravljamo. I mi učimo i menjamo se svakim danom. Ljubav se u braku rađa. U brak se ne stupa iz ljubavi nego se ona, kroz žrtvu i odricanje, godinama stvara. Božjom voljom svedočimo da treba imati više dece. Teško jeste. Bilo je tu mnogo strahova, i trudnoća svaka, ali u životu nema mnogo planiranja, jer koliko je toga realno u našim rukama. Premalo. Skoro ništa. Kada se prevaziđu iskušenja, onda vidimo lepotu toga i velika se blagodat oseća i dolazi. Popadija Tamara delima protiv "bele kuge" MAGAZINSANA.RS Diplomirani psiholog i koordinator za populacionu politiku i natalitet u lebanskoj opštini Tamara Stefanović (31) veruje da je prava sreća u velikim

"Eto, ja svima savetujem da decu ne vakcinišete, uopšte", poručio je Horepiskop Naum jedan je od sledbenika raščinjenog vladike Artemija, koga je Srpska pravoslavna crkva (SPC) ne samo raščinila, već i proterala iz svojih redova. Naum deluje u okviru lažne Eparhije raškoprizrenske u egzilu, koja je u očima SPC bukvalno sektaški pokret, a njegova "beseda" još jedan je u nizu dokaza o vezama opasnih antivakcinaša i osramoćenih raspopa. Ovaj "savet" deo je šireg govora lažnog popa, Horepskopa Nauma, još iz 2017. godine, ali koji se ovih dana ponovo "zavrteo" na društvenim mrežama. Tako se u okvoru Jutjub snimka, naslovljenog kao "beseda Horepiskopa Nauma o vakcinaciji", snimljenog 17. juna 2017. u katakombi nepriznatog Manstira prepodobnog Justina Ćelijskog, u Barajevu, može čuti i sledeće: - Vakcine. To je samo jedan segment o tome. Vidimo zaista da deca mnogo boluju. Mnogo bolesne dece, od čega to? Ja mislim od tih vakcina. Ja mislim. Nešto sam čitao o tome i kažu da je to kao neki ruski rulet, koju ćeš vakcinu primiti i u kad će početi da deluju, u kom dobu života... Kod nekih deluje brzo, posle par meseci ili par godina, kod nekih se u zrelom dobu aktivira, čini zaista jedno veliko lukavstvo. Oni su tako napravili te vakcine da postepeno ubijaju čitavu jednu generaciju - priča lažni pop Naum, ograđujući se time da "on misli", iako nema nikakvog medicinskog znanja. Dalje, on medicinski napredak bukvalno naziva vređanjem boga. Izgleda da mu nije pala na pamet ideja da je upravo taj bog u koga veruje, koji je čoveka stvario i dao mu slobodnu volju, čoveku dao i pamet, znanje i mogućnost da napreduje, kako bi sam došao do otkrića lekova. - Eto, ja znam da sestre naše ovde iz katakombe, nisu dale da njihova deca primaju vakcicnu. Nijednu jedinu vakcinu nisu primili. Štaviše, ta sestra se u kući porodila. Pozvala babice (…) I evo ih deca, tu dolaze, najzdravija u katakombi. Nema ono što je Bog dao za zaštitu organizma, zar čovek može nešto da unapredi? Mislim, to je ruganje Bogu. Da ti dete štitiš nekim drugim merama, jer je Bog zaboravio da mu da taj sastojak u organizmu? Ludilo jedno. Ludilo, zaista. Savršeni Bog, koji je čoveka iz praha zemaljskog stvorio, dao mu sve što mu je za telesni i duhovni život potrebno, dao mu svaku zaštitu, od svega, i od greha i od telesne bolesti, mi ćemo sad nešto da dopunimo Boga. Kakvo bezumlje, kakvo ludilo, zaista ludilo - vidi se i čuje kako govori lažni pop Naum, odnosno Goran Mirković, kako mu glasi svetovno ime, ne shvatajući da jedino "ludilo" izlazi iz njegovih usta. Takođe je lagao vernike da su kazne male, "oko 1.000 dinara", i pozivao ih da se na to ne osvrću. Posebno je važno to što je ovaj snimak nastao 2017. godine, neposredno pre nego što je izbila epidemija malih boginja. Upravo pozivanje roditelja da odbiju vakcinaciju, plašeći ih navodnim štetnim sastojcima i efektima, dovelo je do smanjenog obuhvata vakcinacijom, a to dalje do epidemije. Prema zvaničnim podacima, epidemija morbila, bolesti koja u 21. veku ne bi ni trebalo da postiji s obzirom na medicinska dostignuća, buknula je u Srbiji krajem 2017. godine, odnela 15 života, a obolelo je blizu 6.000 ljudi. verovatno najpotresniji slučaj jeste smrt dvogodišnje Nađe, koja je preminula od morbila, a zbog autoimune bolesti nije smela da bude vakcinisana MMR vakcinom. Nju je zato kolektivni imunitet trebalo da zaštiti od bolesti. Razlog izbijanja epidemije je rušenje takozvanog kolektivnog imuniteta, odbrambenog bedema koji čitavu naciju treba da štiti od ove opasne zarazne bolesti, a koji se ruši upravo onda kada ljudi u većem broju odbijaju da vakcinišu svoju decu MMR vakcinom. Antivakcinaši su tada svojim, u najmanju ruku neshvatljivim kampanjama, srozali kolektivni imunitet u Srbiji ispod 95 odsto, koliko bi trebalo da bude vakcinisane dece, a koja bi bila bedem širenju epidemije malih boginja u Srbiji. Ko je Horepiskop Naum? Horepiskop je, inače, stari termin, odnosno funkciji koja više ne postoji u SPC - episkop pomoćnik, ali u okvirima Artemijeve crkve, očigledno - postoji. Goran Mirković (46), dok je bio deo SPC, zamonašen je pod imenom Naum, a kako se navodi na sajtu lažne Eparhije raškoprizrenske u egzilu, još pred kraj studija, 1996. godine, "stupa pod duhovno okrilje Njegovog Preosveštenstva Episkopa raško-prizrenskog G.G. Artemija". Stoga je i logično, da kad je "njegovo preosveštenstvo" zbog krađe novčane pomoći namenjene Srbima na Kosovu proterano iz Srpske pravoslaven crkve, da ga je Naum pratio. Činjenica da je deo lažne crkve u egzilu, koja nije zvanična niti priznata, znači da Goran Mirković nije deo SPC niti njegovi "saveti" o nevakcinaciji izražavaju stav zvanične Crkve. S druge strane, mantija je tu da da na težini njegovim rečima i zavede publiku, dajući ovim sumanutim govorima lažni autoritet. Ko je Artemije? SPC je zbog raskolničkog delovanja i milionskih finansijskih malverzacija sa novcem namenjenim kosovskim Srbima 2010. isprva oduzela Artemiju čin vladike, a potom ga, jer je nastavio da odbija saborske i sinodske odluke, 2015. vratila u red civila. To znači da ne samo što ne sme da nosi mantiju i činodejstvuje, nego ne sme ni da koristi monaško ime Artemije, već isključivo svetovno - Marko Radosavljević. To je prvi slučaj u istoriji SPC da je jedan episkop ne samo raščinjen nego i potpuno izopšten to jest ekskomuniciran iz Crkve. Protiv raščinjenog vladike Artemija i grupe njegovih sledbenika vodila se istraga zbog lažnog predstavljanja i prevare, saznao je "Blic" još 2016. godine. Krivične prijave podnele su eparhije Šumadijska i Raško-prizrenska jer se na njihovoj teritoriji raščinjeni vladika i grupa oko njega lažno predstavljaju kao monasi SPC, odnosno Eparhije raško-prizrenske u egzilu. Služili liturgije, krstili, venčavali i - zarađivali, a sumnja se da su u periodu od dve godine zaradili najmanje milion evra. - Tužilaštvo u Mladenovcu radilo je na slučaju u Barajevu po krivičnoj prijavi Eparhije šumadijske, gde je grupa smeštena u privatnoj kući u okviru koje se nalazi takozvana crkva. Saslušana su sva lica koja se predstavljaju kao monasi. Izdat je nalog o zabrani korišćenja objekta i delovanja, kao i da u roku od 30 dana podnesu zahtev za registraciju grupe. Za krivično delo lažnog predstavljanja i prevare zaprećena je kazna i do osam godina zatvora - rekao je tada za „Blic“ izvor blizak Tužilaštvu. Video na linku

"NEMA VEZE ŠTO MI JE KOSA OPALA, BIĆU JA PONOVO ZLATOKOSA" Reči malene Helene koja se bori protiv opake bolesti i njene majke DIRNUĆE VAS U SRCE FOTO: PRIVATNA ARHIVA "Nema veze što mi je kosa opala, porašće, pa ću ponovo biti zlatokosa". Ovo je mala heroina Helena Gavan (4) iz Foče, koja je u svojoj borbi protiv opake bolesti ujedinila Srbiju i BiH, rekla mami nakon prve hemioterapije u Parizu, nakon što je munjevitom akcijom dobrih ljudi ove dve zemlje prikupljen novac za njeno lečenje. Pred njom je danas druga terapija, a narednih šest meseci sledi teška borba, za koju su Helenini roditelji sigurni da će izaći kao pobednik. - I ne pomišljam da bi moglo da bude drugačije. Ovu bitku dobijamo! - reči su Katarine Gavran koja već mesec dana, zajedno sa suprugom Radovanom, bdi nad svojom zlatokosom ćerkicom u bolničkoj sobi u Parizu, gde se mala Helena nalazi na lečenju. FOTO: PRIVATNA ARHIVA Helena Gavran i njena mama Katarina Sa nepune četiri godine, Helena Gavran iz Foče trenutno bije najvažniju i najtežu životnu bitku. A njenoj porodici život se preokrenuo ovog leta, kada je, do tada vesela, živahna i nasmejana devojčica počela svakodnevno da povraća, bude pospana, razdražljiva, ljuta, odbijala je da jede... Taj 17. avgust ova porodica zauvek će pamiti, na žalost, po lošim vestima - devojčici je dijagnostikovan hidrocefalus, a onda i maligni tumor na malom mozgu. Posle prvih operacija u Beogradu, ispostavilo se da je Heleni hitno potrebna pomoć za dalje lečenje u Francuskoj. FOTO: PRIVATNA ARHIVA / RAS SRBIJA Ova riđokosa devojčica uvek je bila vesela, nasmejana i vrlo radoznala Munjevitom brzinom u Srbiji i BiH odjeknula je vest da je za Helenino lečenje na klinici "Gustav Rosi“ u Parizu neophodno 545.509,40 evra, te su udruženim snagama dobri ljudi iz ove dve zemlje uspeli da skupe novac i pomognu nastavak lečenja ove riđokose lepotice. Sa svojim roditeljima Helena je tako već gotovo mesec dana u Parizu, a nakon prve hemioterapije danas sledi nova. Njena mama Katarina Gavran smogla je snage da ispriča za "Blic" kako je mala Helena i kako izgleda njihova borba. Svakodnevne injekcije - Helena se sada dobro oseća. U početku joj je bila loša krvna slika, zbog čega je svaki dan morala da prima injekcije za leukocite kako bi nastavila sa terapijama. Zahvaljujući tim injekcijama krvna slika se brzo popravila. Poslednjih dana bolje jede, raspoloženija je, evo sad baš pakuje svoje stvari jer uskoro idemo u bolnicu. Ukoliko sve bude u redu danas bi trebalo da primi drugu hemioterapiju - ispričala je juč "Blic" Katarina. FOTO: PRIVATNA ARHIVA Helena je trenutno sa roditeljima u Parizu, uspešno je prebrodila prvu hemioterapiju i sledi joj još pet Majka ove riđokose lepotice svesna je da pred njima težak period, ali se ona i suprug trude da ne razmišljaju o tome šta dolazi, već da dan za danom prebrode. Dva meseca neće smeti da izađe iz sobe - Lekari su nam rekli da bi lečenje u Parizu trebalo da traje oko šest meseci. Na svaki 21 dan radi se nova hemioterapija, a Heleni je određeno šest takvih. Rekli su nam da će prve tri biti nešto blaže, dok je druga polovina znatno komplikovanija. To podrazumeva ostanak u bolnici, boravak u sterilnoj sobi pod maskom ceo dan i tako čitava dva meseca- priča nam ova hrabra majka i nastavlja: FOTO: PRIVATNA ARHIVA - Sigurno je da će to biti naročito težak period za nju, kao i za nas jer tada roditelji mogu samo preko dana da ostanu. Noću je zabranjeno zbog toga što maske moraju da se menjaju na svaka dva sata, te lekari ne dozvoljavaju da se rizikuje u slučaju da roditelj zaspi i ne promeni masku. Trudimo se da ne razmišljamo o tom periodu. Malena Helana, kako nam keža njena majka, nije svesna težine borbe koju trenutno vodi. Odlazak u bolnicu objasnili su joj rečima: "To je samo zbog virusa koji će brzo proći". - Svesna je ona da se nešto dešava, ali joj mi ne pričamo o kakvoj bolesti je reč. Svakodnevno me pita kada će da ide njenoj staroj kući, sve joj nedostaje, njene mlađe seke, baka, drugari... Mi kažemo uskoro i da će sve ovo brzo da prođe - navodi Krstina. Reči deteta od kojih ti kreću suze... FOTO: PRIVATNA ARHIVA Helena Gavran Nakon prve hemioterapije Heleni je opala kosa, ali je njena majka našla način da joj i to ne predstavi kao nešto strašno. "To je trenutno moderno u Parizu", priča joj majka, kako bi devojčica lakše podnela novonastalu situaciju. - Rekla je: "Nema veze, onda ću biti moderna. A ionako će kosa brzo da mi poraste pa ću opet biti zlatokosa". Ma ona je nestvarno hrabra, baš smo juče suprug i ja komentarisali koliko se promenila nakon ove nevolje koja nas je zadesila, toliko je sazrela iako ima malo godina - primećuje Katarina. Hrabrost je Helena očigledno nasledila od roditelja, koji se lavovski bore pred najvećim životnim iskušenjem, jer kako kažu, u ovoj situaciji nema izbora, samo borba. FOTO: PRIVATNA ARHIVA Osmeh je Helenino najjače oružje - Uvek smo mislili da su tako teške životne situacije daleko od nas. Znate ono, nema šansi da se to nama desi... Pre ovoga nismo ni znali šta smo sve spremni da podnesemo. Suprug je možda jači od mene, ali to je valjda normalno. Nema predaje i nema nazad. Borimo se svaki dan, i kao što je prošla prva terapija, tako će i druga, pa treća i sve do pobede! Kao što Heleni kažem: "Sve će ovo proći", to upravo svakodnevno govorim i sebi - iskrena je Helenina mama. Kad dobri ljudi postoje sve je neizmerno lakše Ona ističe da nisu verovali da će velika suma novca za Helenino lečenje biti skupljena, a još manje tolikom brzinom. Dobrih ljudi ima, kaže, a osim što im je neizmerno zahvalna na materijalnoj pomoći, naročito je dirne svaka poruka podrške koju kroz suze čita. FOTO: PRIVATNA ARHIVA Od rođenja njene nebo plave okice su njen zaštitni znak, kao i njena prelepa riđa kosica - Zaista ne postoji reč kojim bih mogla da izrazim zahvalnost svim dobrim ljudima iz Bosne i Hercegovine i Srbije koji su skupili novac za Helenu. Koristim priliku da se zahvalnim i svim divnim ljudima koji mi pišu putem društvenih mreža. Dnevno mi stigne više od 50 poruka i trudim se da svima odgovorim. Kada Helena zaspi, ja ih čitam i, verujte mi, suza suzu stiže - naglašava Katarina. Život u Parizu je skup, ona i suprug ne govore francuski jezik, a koliko ima dobrih ljudi govori i to što im je jedan čovek prepustio stan da u njemu borave dok su na lečenju, a koji se nalazi pet minuta od bolnice. - To nam neizmerno znači, jer ne znam kako bismo mogli drugačije da finansijski da izdržimo, s obzirom na to da ovde stan ne možete pronaći ispod 800 evra mesečno. Osim toga, neizmerno smo zahvalni i jednom našem mladiću koji ovde studira, a koji se ponudio da pomogne u komunikaciji sa bolnicom - navodi majka Katarina primere kako sve ima dobrih ljudi. Preostali novac biče preusmeren za lečenje druge dece Malo ljudi zna da mnoge kontrole, kao i injekcije za leukocite koje malena Helena dobija nisu uračunate u ukupan iznos treba da se uplati do kraja novembra. Roditelji se nadaju da će prikupljenim sredstvima moći da pokriju troškove, a sve što bude izvan toga biće preusmereno na drugu decu koja su bolesna. - Iz iskustva drugih roditelja čuli smo da se neretko na fakturu dodaju razni drugi troškovi. Nadam se da ćemo uspeti sve da uplatimo. Videla sam da i dalje pristižu poruke za Helenu na devizni račun fondacije. Hvala svima, još jednom, sve što preostane biće preusmereno na drugu decu. Takođe, saznala sam da su mnoge samostalne organizacije organizovale koncerte za Helenu, s obzirom na to da je novac prikljupljen i to ćemo preusmeriti na druge - kaže nam ova hrabra majka.Kako nam je rekla, trenutno se u istoj bolnici leči i malena Petra Đorđević, koja nakon prvog dela terapije koje je primila u Beogradu, nastavlja borbu sa malignim tumorom u Parizu. - Helena i Petra su postale najbolje drugarice. Prija im vreme koje zajedno provode, jer sa ostalom decom koja su na lečenju ne mogu da se druže zbog jezičke barijere. U bolnici organizuju predstave i zabavu za decu, ali Helena i Petra ne razumeju jezik pa im je to otežavajuća okolnost. Proteklih dana smo uz dozvolu lekara provodili vreme napolju u parku, sve ono što Helena inače voli i radi kod svoje kuće - kaže ona. Kao što je trenutno njihov jedini izbor ova borba, tako je i pobeda jedini njen ishod. Ni mi ne pomošljamo da može da bude drugačije.

http://play.co.rs/2019/09/presuda-francuskog-suda-protiv-steama-bi-mogla-iz-korena-da-promeni-digitalnu-prodaju-igara/?fbclid=IwAR1jHn4Hmnc35GrPZYc5nHewkwRfwsGC1HX210Da7Q3MLz_5wQvLZkqy0zk Pitanje staro koliko i postojanje digitalne prodaje igara (muzike, filmova…) jeste ono koje glasi: Da li je osoba vlasnik digitalne kopije igre koju je kupio ili samo ima pravo da je koristi? Iako bi, tehnički, trebalo da je neko vlasnik digitalne kopije jednako koliko i fizičke kopije neke igre, u praksi, neke stvari prosto nisu jednake. Jedna od tih je i nemogućnost da preprodate vaše vlasništvo nekome drugome. Pošto, prosto, ne možete skinuti igru sa vašeg naloga i prebaciti je na tuđi. Međutim, čini se da će jedna odluka, koju je juče doneo sud u Francuskoj, to promeniti iz korena, jer svakako predstavlja presedan. Naime, u slučaju UFC-Que Choisir protiv Valvea, koji traje više od tri godine, sud je odlučio protiv kompanije Valve, po pitanju toga što ista zabranjuje preprodaju igara čiji ste vlasnik na Steamu. Ova odluka u praksi znači da će Valve, makar u Francuskoj, morati da omogući vlasnicima igara da svoje igre sa Steam naloga mogu da preprodaju nekom drugom. Štaviše, ova odluka suda ne uključuje samo igre, već i “kupljenje virtuelne objekte, sadržaj u igrama, apdejte i drugo”, što znači da bi po ovome igrači morali da mogu da imaju opciju da preprodaju i recimo skin iz igre, ili neki DLC. Ova odluka na duže staze ne utiče samo na digitalnu distribuciju video igara, već se onda postavlja pitanje šta je i sa drugim servisima gde digitalno kupujete dobra, kao što su digitalne kopije muzičkih albuma, kojima trenutno takođe ne možete da trgujete. Videćemo kako će ovo dalje uticati na digitalnu distribuciju dobara, ali je svakako u pitanju slučaj čiji rezultat može da odjekne daleko. Počev od toga da čitava infrastruktura ovih prodavnica bi morala da se menja (jer trgovina igrama sada jednostavno tehnički nije moguća), do toga bi se stvorilo jedno potpuno novo tržište “polovnih” digitalnih igara, koje bi imalo snažan uticaj na čitavu industriju.

Ankari je Moskva ponudila svoje borbene avione nakon što je SAD izbacio Tursku iz programa mlažnjaka F-35. Samo što su Sjedinjene Američke Države objavile kako izbacuju Tursku iz programa borbenih aviona F-35, Ankari su se javili zvaničnici iz Moskve ponudivši „iskusne“ ruske mlažnjake Sukhoi Su-35, a sve nakon turske kupovine (također ruskog) raketnog sistema odbrane S-400. „Ako naše turske kolege izraze želju, spremni smo raditi na isporukama Su-35“, kazao je tom prilikom prvi čovjek ruskog državnog konglomerata Rostec Sergej Čemezov, što su mnogi iskoristili za interpretaciju: „Kad već kupujete S-400, imamo i odlične avione za vas“. Sukhoi-35 je nadzvučni borbeni mlazni avion četvrte generacije koji je nasljednik veoma uspješnog zračnog borca Su-27. Ovaj jednosjed sa dva motora posjeduje vrhunske manevarske sposobnosti i aktivno je korišten tokom rata u Siriji u kojem zvanična Moskva učestvuje na strani sirijskog režima. U aktivnoj službi je od 2014. godine, a četiri godine kasnije Rusija je prodala 24 primjerka aviona Su-35, a taj posao je bio „težak“ 2,5 milijardi američkih dolara. Indonezija je naručila 11 aviona ovog modela i trebali bi biti isporučeni tokom ove godine. Sa druge strane, američki lovac F-35 Lightning II koji proizvodi kompanija Lockheed Martin, u službi je od 2016. godine i kotira kao najskuplji program aviona u historiji. Mnoge države su zainteresirane za njegovu akviziciju, a u razvoju i proizvodnji učestvovala je i Turska. Fascinantne manevarske sposobnosti Porediti Sukhoi Su-35S i Lockheed Martin F-35 je veoma nezahvalno iz nekoliko razloga, za Al Jazeeru kaže bivši pilot i glavni urednik specijalističkog portala Dmotion.rs Aleksandar Uglješić. „Pre svega, Su-35S u osnovi je evolucija model Su 27, velikog dvomotornog lovca jurišnika, koji, pored toga što je velik i brz (maksimalna brzina 2.25 Maha) ima fascinantne manevarske sposobnosti koje drugi još nisu dostigli. Nisu dostigli, a Su 35 leti još od 1989. što je više nego fascinantan podatak“, kaže on za ruski avion. U nastavku dodaje neke podatke koji ga izdvajaju iz konkurencije… „Su 35S, Flanker po NATO designaciji, dug je 21,9 metara i uz raspon krila od 15,3 metra i dva motora Saturn AL-41F1S koja mu, osim snage, daju i pouzdanost, ima i veliku nosivost – može dostići maksimalni poletnu težinu od 34.500 kilograma. Među retkima je sa 'Super cruise' mogućnošću nadzvučne krstareće brzine od 1,1 Maha, sa suvim potiskom, odnosno bez upotrebe dopunskog sagorevanja“, govori naš sagovornik. Ukazuje kako Sukhoi ima dosta godina, ali i da su Rusi dosta uradili na njegovom dodatnom razvoju. „Iako ima dosta godina, osvežavanjima i unapređenjima njegova elektronika je na nivou svih konkurenata sa zapada. Cena po komadu je 40 do 60 miliona dolara.“ Drugačiji koncept ratovanja Uglješića smo pitali da prokomentira i američkog takmaca u ovoj nebeskoj utrci za naoružanje. „Lockheed Martin F-35 Joint Strike Fighter je borbeni avion pete generacije, znatno manji i sporiji od Su- 35, ali koncipiram prema znatno drugačijoj borbenoj strategiji i konceptu ratovanja. Zbog toga F-35 je po dosta toga inferioran ili identičan sa Su35, te retko superioran“, objašnjava naš sagovornik koga smo pitali da nam objasni u čemu se ogledaju te razlike. „Na primer, maksimalna brzina je samo 1,6 Maha, maksimalna poletna težina 31.000 kilograma i u odnosu na Su-35 nešto je bolji u penjanju. Nema mogućnost 'Super cruise', a cena po komadu je od 90 do 117 miliona dolara.“ „Iako je zamišljen kao potpuno superioran, najskuplji je projekat borbenog aviona ikada, a zahtev da pored standardne postoji i VTOL verzija i posebna palubna za mornaricu, usporio je i poskupeo razvoj, pa mnogi Lightning II vide kao promašaj veka, uključujući i američke pilote“, navodi on. Kada bi se našli jedan naspram drugog na nebu, kako bi to izgledalo? „U nekom poređenju, stručnjaci tvrde da bi se F-35 teško suprotstavio Su-35 i da bi u tome bolji bio čak i stari F-15 Eagle ili F-22 Raptor koji je pravi lovac. U osnovi u direktnom sukobu, manji i lakši F-35 bi se mogao osloniti na naprednu stealth tehnologiju i elektroniku najnovije generacije, kako bi parirao Su-35, mada bi u direktnom air-to-air sukobu imao malo šansi“, odgovara Uglješić. Šta će Turci odlučiti Sada je sve na turskoj administraciji, da li će se nastaviti diplomatski boriti sa Washingtonom ili će odustati od toga i okrenuti se malo istočnije, ka Moskvi. Ankara ima nekoliko opcija pred sobom, a izdvajaju se najlakša i najteža. Prva bi bila da administracija turskog predsjednika Recepa Tayyipa Erdogana odustane od kupovine oružanih sistema od Rusije, vrati S-400 prodavaču (ili proslijedi raketne sisteme trećoj državi) i vrati se u sistem F-35. Ako je suditi po istupima iz Ankare posljednjih sedmica, male su šanse da se ovako nešto desi jer turski zvaničnici ističu na svoje suvereno pravo saradnje sa svim državama kako bi zadovoljili odbrambene zahtjeve. Sa druge strane je ona najteža – dodatno se zavaditi sa saveznicima iz Sjevernoatlantske alijanse (NATO) i kupiti ruske avione. Prednost je jačanje komšijskih veza i daleko povoljnija cijena Sukhoija, no mana je povezanost sa drugim avionima turske avijacije, kao i NATO sistema. Nameću se opcije kupovine od nekog drugog zapadnog proizvođača, bilo Saaba, Dassaulta ili Airbusa ili proizvodnje domaćeg aviona (za koji postoji osnova ali potreba kupovine zapadnjačkih komponenti). Pak-fa, novi problemi za F-35 sa ruske strane Uglješić ukazuje i kako američki borbeni avion ima još poteškoća. „Dodatni problem za F-35 je kratak resurs i motora i aviona pre velikih i užasno skupih servisa. Za zemlje koje od aviona očekuju samostalnost i proverenu pouzdanost Su-35 je najverovatnije mnogo racionalnija opcija, dok je za površinom manje zemlje, gde maksimalna brzina ne dolazi toliko u prvi plan, a imaju i sredstva i borbenu doktrini baziranu na većim formacijama aviona i borbi sa drugim aviona pre vizuelnog kontakta, F35 dolazi u obzir“, rekao je on, ali nagovijestio nove probleme za SAD. „F35 dolazi u obzir, ali samo dok na tržište ne stigne Pak-fa, novi Su 57, koji je uveliko u letnim ispitivanjima. To je avion koji će naslediti Su-35 i za koji se već tvrdi da je nadmašio čak i aerodinamički svog prethodnika.“ Edan HENIĆ, Ibrahim SOFIĆ

Vikend analiza Jasmine Lukač-Taj Đilasov nadkandidat možda bi mogao da bude baš i Jovo Bakić, čime bi se postigao veliki dramski obrt i “pomirenje” dva pola protesta, jednog koji pripada opoziciji, i drugi uticajnoj javnosti. Da je ljudima koji su koliko zimus demonstrirali protiv vlasti neko rekao na šta će to sada izgledati, većina ne bi verovala. A izgleda kao dvostruki potpuni neuspeh – i političara u liku Dragana Đilasa i građanske javnosti u liku Jove Bakića. Potpuni neuspeh jer koliko u decembru više desetina hiljada ljudi je izašlo na ulice zbog krvave glave Đilasovog potpredsednika Borka Stefanovića. U junu zbog tri okrvavljene glave studenata iz Novog Sada jedva da se okupilo više stotina ljudi. Priča o prebijanju političkih neistomišljenika neslavno je potrošena, kao što su Saša Janković i Saša Radulović pre dve godine neslavno uništili priču o izbornoj krađi. I kao što tri godine ranije Ne davimo Beograd nije uspeo da od protivnika urbanističkog nasilja i mafijaške gradnje izraste u ozbiljnu političku snagu. Uzalud je sada neprestano ponavljanje poruka o nasilju nad neistomišljenicima. Raskorak između očekivanja i ishoda je toliko nesrećno veliki da dovodi samo do prihvatanja situacije. Drugi nivo poraza koji se tiče građanske javnosti se ogleda u slučaju Jove Bakića – nakon toliko reči o ogromnom dometu protesta na planu oslobađanja od straha, svesti o ugroženim političkim slobodama, nakon javnih peticija i izjašnjavanja univerzitetskih profesora, stvar se vratila na šta? Na saslušanje Bakića u policiji u svojstvu građanina, zbog intervjua u kome je rekao da se u Radioteleviziju Srbije ne upada bez dugih cevi. Koliko u februaru zbog Bakićevog saslušanja u policiji možda bi na ulice Beograda izašlo više od 50.000 ljudi, koliko ove subote pet hiljada bi predstavljalo neverovatan uspeh. I to uz navođenja svih mogućih razloga, kao što su ispitni rokovi za studente, raspust, velike vrućine i slično. I Dragan Đilas i Jovo Bakić kao ličnosti paradigmatične za protest mogu sami sebi za zahvale za poraz, priznali to ili ne. Prvi, jer se i dalje ne obraća građanima, koliko Vučiću samom, a i drugi iz istog razloga. Za razliku od njih, Vučić se jedino i isključivo obraća ne kamerama, ne građanskoj javnosti, niti protivniku Đilasu i drugima, već građaninu, prosečnom stanovniku Srbije, šta god o njemu u sebi mislio. Obraća se osobi koja nosi obuću od 2000 dinara, majicu od 500, koja krpi kraj s krajem, i koja je u stalnom očekivanju nekog sloma. Iznimno, Vučić se obraća i stranoj javnosti, ali pazeći da ne poremeti svoju glavnu publiku. Foto: BETA I zato je prvo što je Vučić uradio, ako se sećamo, kada su protesti počeli, bilo da se izravno obrati onima koji su demonstrirali, i da isključi druge političare kao suvišne. Jer, politički protest može da ima kao zahtev samo promenu vlasti, bilo da hoće vanredne izbore, bilo pre toga ostavke najviših zvaničnika, ali tu svakako moraju biti dve grupe političara koje se oko toga bore. Međutim, ako protest zovemo građanski to znači da se može tražiti svašta – smanjenje poreza, otkrivanje izvršilaca nekog zločina, ili rešavanje duga u švajcarskim francima. Kada su se na kraju Vučić i građani dogovorili da je protest ovo drugo, i Đilas i Savez za Srbiju su se upodobili tom okviru – tražeći svoja građansko-partijska prava u vezi sprovođenja izbora. I saveznici su prosto priznali poraz – da samo traže svoja prava od Vučića, da ga ne smenjuju, ali će to jednom sigurno uraditi. Jednom – kada? Posle onoliko usijanih govora na trgovima Srbije i dizanja lestvice očekivanja, posle onoliko zaklinjanja da je stvar još malo pa rešena. I, pošto se većina ljudi ne može toliko sekirati oko izborne procedure i medija, koliko političari, na kraju više nije imao ko da demonstrira. A izjave tipa da su demonstracije maraton a ne sprint, bile su vrh debakla. Njima su vođe protesta svoje pristalice “mamuzale” na, u dlaku isti način kao i vrh Srpske napredne stranke svoje, jer i naprednjaci obećavaju svojima kad ih dovoze na mitinge, bolju budućnost u nekom dugom maratonu, koji nije kratka trka. I kada je konačno glumac i član DS Branislav Lečić otvoreno rekao da protesti više nemaju smisla, onaj ko je iz Saveza za Srbiju ili van njega, izvršio pritisak da povuče tu izjavu, učinio je toj grupaciji medveđu uslugu. Naterao je Savez za Srbiju da najotvorenije pokaže kako osim tog protesta u nestajanju nemaju ništa drugo da pregrme do proleća i izbora 2020. Da li su stvari mogle biti drugačije? Da li je Jovo Bakić i javnost koju predstavlja mogla da izvrši drugačiji, bolji uticaj na minuli društveni tok? Na čemu Bakić temelji prizivanje Revolucije karanfila, navodeći primer kada su protugalski oficiri izvršili vojni puč u tom intervjuu za NIN koji je morao da objašnjava “korektnim” policajcima? Da li Bakić ima priliku da razgovara sa srpskim oficirima, bivšim i sadašnjim, i da možda primeti, da su to vojnici jedne teško poražene države, te da bi, ako se o cevima radi, pre cev okrenuli i pucali sebi u glavu kao seljak-plemić iz poslednjeg romana Mišela Uelbeka, nego što bi pokušali da utiču na istoriju? Đilasu sada ostaje isto što i Zoranu Đinđiću pre 20 godina. A to je da razmišlja o ličnosti koja bi, kao nosilac parlamentarne ili bojkot liste, mogla da pokrene i pridobije podršku, i to "Jovo, nanovo", sa nekom novom temom. To ne bi trebalo da bude tako teško, Đinđić je, mladim ljudima sa kojima je voleo da raspravlja o politici, dugo pre nego što je to lansirano na političkoj sceni, tvrdio da je Vojislav Koštunica idealni kandidat protiv Slobodana Miloševića. Kako se prepričava, objašnjavao je da je to zato što Koštunici izgleda kao da nije preterano stalo do kandidovanja, deluje kao profesor koji uvek može da zabije nos nazad u svoje knjige. Foto: BETA Đilasu bi potraga za kandidatom – profesorom koji izranja iz knjiga i nije mu stalo do para i moći - trebalo da padne još lakše nego Đinđiću. Jer Đilas mnogo lakše podnosi da bude čovek broj dva. To je dokazao i kada na velikom mitingu opozicije 13. aprila nije govorio, prepuštajući tu čast svom nekadašnjem partijskom šefu Borisu Tadiću. Taj Đilasov nadkandidat možda bi mogao da bude baš i Jovo Bakić, čime bi se postigao veliki dramski obrt i “pomirenje” dva pola protesta, jednog koji pripada opoziciji, i drugi uticajnoj javnosti. To bi označilo prećutni pakt onih koji ne misle dobro jedni od drugima, ali samo zajedno mogu da potvrde tačnost svog polazišta da je vlast represivna i diktatorska. Uzgred, to bi možda i sačuvalo od teškog raspada i Savez za Srbiju, budući da bi i dalje svi (Vuk Jeremić, Boško Obradović) ostali u trci za kasnije – nakon što nadikandidat uspe ili propadne na izborima. Jovo Bakić bi dobio životnu priliku da proveri koliko mu je naučna postavka tačna, što naravno, zahteva i lični doprinos. Mogao bi da proveri svoj zaključak da su Đilas i Vučić dva lica istog establišmenta, i da nešto uradi iznutra. Nešto slično kao što je uradio kada je svojevremeno objavio da mu je Vučić po dolasku na vlast 2012. pokazao dosije Ivice Dačića sa zabeleženim spornim kontaktima sa povezanim sa kriminalom.

Radni deo majskog zasedanja Svetog arhijerejskog sabora SPC u manastiru Žiča, kako Danas nezvanično saznaje u visokim crkvenim krugovima, počeo je žestoko – raspravom srpskih arhijereja zbog poziva koji je patrijarh Irinej uputio predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću da u ponedeljak prisustvuje saborskoj sednici. Veliki deo episkopata se, navodno, tome usprotivio, tvrdeći da je reč o pritisku države na rad i samostalno odlučivanje Sabora. Kako se spekuliše, Vučića bi u ponedeljak najverovatnije u nekom od salona Patrijaršijskog dvora u Beogradu, trebalo da prime poglavar SPC i one srpske vladike koje budu želele da se sretnu sa predsednikom Srbije, mada se navodno patrijarhu Irineju ova varijanta nikako ne dopada. Kako je našem listu pojašnjeno, episkopi koji su protiv Vučićevog prisustva na sednici Sabora nisu protiv toga da se sa njim razgovara, ali posle Sabora. U crkvenim krugovima priča se da je patrijarh Irinej šokirao većinu braće arhijereja kad je na počeku zasedanja saopštio da će na njegov poziv Sabor posetiti Aleksandar Vučić. Većina vladika se tome usprotivila, ukazujući da bi to bio presedan, jer do sada saborskim sednicama nisu prisustvovali najviši državni službenici. Neki sumnjaju da je incijativa zapravo Vučićeva. On je kao prvi potpredsednik Vlade Srbije, na lični zahetv, primljen u Sabor krajem maja 2013. i to, kako se tada spekulisalo, u aranžmanu episkopa bačkog Irineja (Bulovića), ali nije bio na sednici. Vučić je tada želeo da pojasni Saboru Prvi briselski sporazum, što nije prošlo bez sporenja sa pojedinim arhijerejima koji se protive njegovoj politici na KiM, a u Patrijaršiji se priča da je Vučić sebi tom prilikom dozvolio da podigne ton na neke od vladika. Sabor SPC se na oba zasedanja u 2018. – u maju i novembru javno izjasnio protiv podele i priznavanja nezavisnosti KiM. Patrijarh Irinej je posle prošlogodišnjeg prolećnog Sabora jedno vreme bio u nemilosti predsednika Srbije i njegovih saradnika. Sad je u Žiči veći deo Sabora kritikovao patrijarha što je uoči početka Velikog posta 10. aprila u cik zore primio Vučića, Anu Brnabić i Ivicu Dačića. Mnoge vladike su i prisustvo Vučićevog generalnog sekretara Nikole Selakovića u petak na Žiči na svečanom otvaranju majskog Sabora ocenile kao uvod u predsednikov pritisak na Crkvu, tvrde izvori Danasa. U crkvenim krugovima spekuliše se da su se pojedini episkopi bunili i zbog prisustva razrešenog episkopa kanadskog Georgija (Đokića) na zasedanju u Žiči, ali je patrijarh Irinej odobrio da ostane na Saboru. Za sada se ne zna da li će i druge vladike, smenjene u kanonski spornim procesima od dolaska patrijarha Irineja na čelo SPC, doći na ovo majsko zasedanje Sabora. Jelena TASIĆ

Ako danas kažete „Bog” ljudi ne razumeju šta ta reč zapravo znači, u koju realnost vodi. Za hrišćansku tradiciju Bog je skrivena unutrašnjost svega, ceo svet Autor: Marina Vulićević petak, 29.03.2019. u 20:00 (Фото: Данко Страхинић) Slovenački filozof, pesnik, prevodilac i publicista Gorazd Kocijančič bio je ovih dana gost– predavač Instituta za evropske studije u Beogradu, a ovom prilikom posetio je i Maticu srpsku u Novom Sadu gde je takođe održao predavanje. Reč je o jednom od najistaknutijih hrišćanskih filozofa Evrope, o čoveku koji govori dvanaest jezika, o polihistoru, prevodiocu celokupnih dela Platona, zbog čega je 2005. godine proglašen ličnošću godine u Sloveniji. Takođe, Kocijančič je preveo dela Dionisija Areopagite, Evargija Pontijskog, dela ranoga hrišćanstva, svetih otaca pravoslavne i katoličke crkve, tekstove Solovjova, Rilkea, Ničea, Levinasa, Ranera, i drugih. Kod nas su prevedene njegove knjige „Certamen Spirituale”, „Posredovanja, Uvod u hrišćansku filosofiju”... U današnjim evropskim društvima susrećemo se sa poricanjem najrazličitijih vrednosti. Kako tumačite nihilizam u odnosu na hrišćanstvo? Predavanje koje sam održao u Matici srpskoj, u Novom Sadu, sažetak je mog eseja pod naslovom „O mračnom ništa” iz knjige „O nekim drugima” koja se upravo prevodi na srpski jezik. Nihilizam je tematizovan mnogo puta, od Ničea i Hajdegera, a sada smo već naviknuti na to ništavilo koje obeležava odsustvo svih vrednosti kao i onaj osećaj da u našim životima, pa ni u vaseljeni, ništa nema smisla. Običan odgovor hrišćanstva na taj izazov jeste afirmacija života, bića i vrednosti protiv negacije. Misao od koje polazim je paradoks, inverzija te jednostavne teze i antiteze. U samom hrišćanstvu, u osnovi, kerigme, objave spasenja, nalazi se jedno paradoksalno prisustvo ništavila, ali i pobede nad njim. Moje ubeđenje je da se u onoj najplemenitijoj hrišćanskoj duhovnoj tradiciji svetaca i mistika krije lek za taj problem nihilizma. U poststrukturalizmu osporeno je viđenje sveta iz jedinstvene perspektive, gubi se horizont ontološkog, a prevlast ima subjektivno. Kako ta relativnost formira naš odnos prema svetu, javno mnjenje? Ovo pitanje daje mi mogućnost da kažem nešto o drugom predavanju koje sam održao u Beogradu, na Institutu za evropske studije, gde sam govorio o svom konceptu konzervativnog anarhizma. U osnovi te priče nije reč o anarhizmu u istorijskom smislu, već o pomoćnoj kategoriji fundamentalne ontologije socijalnosti. Moje osnovno polazište jeste upravo u toj fragmentiranosti subjekata koji su u agresivnim međuodnosima i koji sve relativizuju. Postavlja se pitanje kako promišljati onu pravu zajednicu iz tog totalnog konflikta. U tekstu pod naslovom „O rođenju etosa” putem fenomenološke metode analizirao sam situaciju u jednoj sobi za mučenje i šta se dešava u fundamentalnim reakcijama ljudskih bića, ja ih zovem ipostasima. Svako od njih je biće svega bivstvujućeg koje u svom temelju izlazi iz apofatičkog ništavila, iz tajne. U toj borbi sa ništavilom čovek doživljava svog bližnjeg kao nekakvu mrlju, iako zna, negde u dubini, da je njegov bližnji isto takav totalitet kao on sam. Kako misliti taj trenutak gde „ja” izlazim iz toga da sam centar svog sveta i otvaram se za drugog koji je totalitet? Samo preko toga se uspostavlja, u određenoj instanci, neka prisna zajednica. Savremeni čovek se pre opredeljuje za slobodu u područjima ideologija ili liberalne ekonomije. Na koji način, u sekularnim društvima, uspostaviti perspektivu hrišćanstva kao slobodnog izbora, gde se otvara ta mogućnost prema drugome? Danas ima mnogo filozofa koji sami sebe razumeju kao determinisanu mašinu. Ta ideologija odsustva slobode, sve te glupe kvazinaučne priče, prodiru u svakodnevicu. To je vrlo opasno. Ako izgubimo prvobitni uvid u našu slobodu, koja ima ne samo hrišćanske, nego i antičke, stoičke i platonističke korene, mislim da smo posekli onu temeljnu granu na kojoj stojimo. Svaka ozbiljna filozofija trebalo bi da definiše čoveka kao slobodno biće. Hrišćanstvo je jedan od odgovora na pitanje: „Kako ja, kao slobodno biće, mogu suštinski da se oslobodim od onoga što me porobljava?”. Moje iskustvo je takvo da hrišćanstvo, kao praktična moć, ima tu silu da čoveka digne iz te njegove ontološke slobode ka jednoj pravoj, punoj, slobodi, koja vodi u eshaton. Sveti oci kažu da je u nama ta ontološka bogopodobnost neizbrisiva, mada čovek može da zaboravi na nju. Na drugoj strani je etička i duhovna transformacija koja je čovekov zadatak u životu, a za koju su mu potrebne milost i mudrost pređašnjih pokolenja. Hrišćanstvo bi trebalo predstaviti kao efikasnu medicinu. Koji motiv danas ateisti imaju da žive etično? Dolazim iz Slovenije koja je čak više ateističko društvo nego Srbija. U istoriji su se kroz konflikte različitih ideologija promenila značenja reči. Ako danas kažete „Bog” ljudi ne razumeju šta ta reč zapravo znači, u koju realnost vodi. Za hrišćansku tradiciju Bog je skrivena unutrašnjost svega, ceo svet, vaseljena, mi, drugi ljudi, to je lice Božje. To mogu da negiram samo ako sam lud. Iako je Bog sam ona tajna koju nikada nećemo spoznati. Ako čovek u totalitetu svega vidi znamenje, simbol, stupa u taj odnos s počelom svega bivstvujućeg, samo u tom slučaju njegov život stvarno može da ima smisla. Kakav je vaš odnos prema filozofiji koja je izgubila metafizičku dimenziju? Svoju filozofiju razumem kao kontinuitet Platona, Plotina, Eriugene, nemačke metafizike, tradicije plemenitog hrišćanskog humanizma, ali u drugačijem intelektualnom kontekstu. Nisam sam u tome, u Francuskoj postoji taj teološki zaokret fenomenološke misli koji su dali Levinas ili Žan-Lik Marion. U Engleskoj je to radikalna ortodoksija, gde imamo inteligentnu hrišćansku konfrontaciju sa savremenom kritikom metafizike. U Nemačkoj– oživljavanje metafizike kod Volfganga Jankea ili Ditera Henriha. To je širi pokret u različitim kulturnim kontekstima, ali zajedničko nam je to da zapravo znamo da je u istoriji evropske duhovnosti i metafizike bila zastupljena velika mudrost čoveka i Boga. U kom ključu vi tumačite Platonovu državu, kao idealan ili totalitarni „projekat”? Bila je uticajna Poperova kritika Platona u knjizi „Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji”, gde je Platon gotovo prikazan kao profašista. Duboko verujem da je to pogrešna interpretacija, jer ako pažljivo čitamo „Državu” to je metafora za ustrojstvo duše. Nikako ne treba da zanemarimo činjenicu da Platon nije pisao traktate, već dijaloge. Pri tom, nemamo prava da poistovećujemo Platonov glas sa drugim glasovima u dijalogu, njegova istina je dijaloške prirode. Zbog toga je Platon neuhvatljiv i uvek nam izmiče. http://www.politika.rs/sr/clanak/426144/Hriscanstvo-je-lek-protiv-nihilizma?fbclid=IwAR03Mb7Brz5rcvETFBBqMRhaB53FxZXVwloddYYjhDWl_UH8-YgDHN5TBbc#.XJ-ltqFi7f4.facebook

Legalizacija prostitucije jedno je od etičkih pitanja o kojem večito postoje različita mišljenja, kako u društvu, tako i Skupštini Srbije, što su, između ostalog, pokazali i odgovori narodnih poslanika na pitanja iz rubrike „Šta kažu o…?“. Od 19 narodnih poslanika, koliko ih je odgovorilo na pitanja portala Danas.rs za rubriku „Šta kažu o…?“, a među kojima su ona koja se tiču legalizacije marihuane u medicinske svrhe, legalizacije istopolnih brakova itd, njih osmoro podržalo je ideju legalizacije prostitucije, dok se njih jedanaestoro izjasnilo kao protivnici. Ono što je interesantno jeste da je samo jedna poslanica istakla da, kada je reč o prostituciji, podrazumeva i seksualne radnike – muškarce. Narodni poslanici koji su podržali mogućnost zakonskog regulisanja ovog posla uglavnom su se pozivali na argument sprečavanja mogućih zloupotreba, poput trgovine ljudima, sigurnosti seksualnih radnica i slično, te da je ovaj posao, kao i svaki drugi, nužno staviti u zakonske okvire. Tako je poslanik političke grupe „Slobodni poslanici“ Aleksandar Stevanović istakao da se zalaže za „prestanak prekršajnog kažnjavanja prostitutki“, dok je poslanica Srpske radikalne stranke Vjerica Radeta naglasila je važnost bezbednosti žena, kao i činjenice da je prostituciju nemoguće iskoreniti, te se i ona deklarisala kao neko ko „nije protivnik legalizacije“. Među onima koji podržali su i samostalna poslanica Ana Stevanović, poslanik Srpske napredne stranke Ljubiša Stojmirović, poslanik Demokratske stranke Goran Ješić, poslanik Socijalističke partije Srbije Josip Joška Broz i poslanik LDP-a Žarko Korać. „Čuo sam dobre argumente i za i protiv. S jedne strane, jasno je da je to eksploatisanje žene, ali s druge strane legalizacijom sprečavamo još goru eksploataciju“, kazao je Korać. Poslanik Srpske napredne stranke u Skupštini Srbije i profesor Fakulteta bezbednosti Zoran Dragišić naveo je a bi ovakva praksa bila korisna kako iz zdravstvenih, tako i iz kriminalističkih razloga. „Organizovane kriminalne grupe koje prave profit od prostitucije bi izgubile svoje polje delovanja. Mislim da bi se legalizacijom prostitucija lakše kontrolisala, sprečila bi se prisilna kao i maloletna prostitucija“, rekao je Dragišić i dodao da se ovakva praksa u evropskim zemljama pokazala kao efikasna, budući da tamo ima manje zloupotreba u ovoj oblasti. Narodni poslanik Socijalističke partije Srbije Neđo Jovanović izjasnio se kao neko ko nije pristalica ove ideje. „Sa etičkog stanovišta prostitucija je društvena anomalija, ali je nažalost prisutna kao civilizacijski fenomen. Nisam pristalica legalizacije prostitucije sve dok postoji mogućnost da se ukloni i nestane, a to se može učiniti jačanjem sistema vrednosti i adekvatnim pravnim mehanizmima“, istakao Jovanović. Izričito protiv legalizacije prostitucije bili su i poslanik Dveri Boško Obradović, lider Nove stranke Zoran Živković, poslanik Srpskog pokreta obnove Aleksandar Čotrić, poslanica Nove Srbije Sanda Rašković Ivić, poslanik Pokreta socijalista Đorđe Komlenski, poslanik Partije ujedinjenih penzionera Srbije Momo Čolaković, poslanica Dveri Marija Janjušević. „Nesrećnim ženama, koje zbog različitih životnih okolnosti dođu u situaciju da se na taj način bore za život treba pomoći ne legalizacijom, već obrazovanjem i zapošljavanjem, kako bi sačuvale samopoštovanje, dostojanstvo i ne bi svoj život dovodile u opasnost. Doduše, postoje i muškarci koji se bave ovim poslom, isto mslim i za njih.“, rekla je Janjušević. Lider Stranke pravde i pomirenja Muamer Zukorlić istakao je da, ne samo da se ne zalaže za legalizaciju, nego da se zalaže za još jaču kontrolu nelegalne prostitucije, dok poslanik Narodne stranke Miroslav Aleksić nije optimista kad je u pitanju uvođenje ove prakse u Srbiji. „Moj lični stav je da sam protiv legalizacije prostitucije. Iako je u nekim zemljama Evrope prostitucija legalizovana, u postojećem sistemu u Srbiji, to ne bi donelo nikakve pozitivne promene“, istakao je Aleksić. Poslanik Jedinstvene Srbije Dragan Marković Palma odgovorio je da još nije čuo činjenice koje bi ga uverile u valjanost ovog poteza. „Mi otvaramo mnogo fabrika i žene mogu pronaći posao u njima, jer ukoliko bi to postalo radno mesto, postoji mogućnost omasovljenja“, istakao je Marković.

ROBERT BIEDRON, osnivač nove progresivne stranke u Poljskoj, smatra da su veze između države i Katoličke Crkve u jednoj od najpobožniji europskih zemalja "patološke" i da ih treba olabaviti, prenosi Reuters. Nakon četverogodišnje vladavine nacionalističke Stranke prava i pravde (PiS), koja je promicala tradicionalne kršćanske vrijednosti u javnom životu, izbori za Europski parlament u svibnju 2019. i nacionalni izbori krajem iste godine će pokazati koliko se Poljaka s tim slaže. Neki značajniji rezultat za Biedronovu stranku Proljeće, koja je samo mjesec dana nakon osnivanja došla na 14 posto potpore birača, bio bi pravi pothvat u zemlji u kojoj se Crkva štuje zbog uloge u padu komunističkog režima 1989. i koja i dalje ima veliki utjecaj. Nacionalisti gube vlast? Iako je PiS dobrano ispred svojih suparnika u anketama javnog mnijenja, ako Proljeće uspije pokrenuti mlade Poljake da izađu na izbore, neki vjeruju da bi to moglo pomoći formiranju većine s ostalim oporbenim strankama nakon izbora te bi nacionalisti mogli izgubiti vlast. Čelnik Proljeća, 42-godišnjak koji je 2011. postao prvi zastupnik koji se otvoreno izjasnio kao homoseksualac, optužuje sve vlade od 1989. za stvaranje vrlo čvrstih veza s Crkvom na uštrb birača. Govoreći na skupu u Gdanjsku koji je više sličio rock koncertu, Biedron je uvjeren da je Poljska spremna na promjenu. Poljsku je usporedio s Irskom, još jednom većinski katoličkom zemljom u EU koja je ublažila restriktivne zakone o abortusu i legalizirala istospolne brakove. Poljski zakon zabranjuje abortus na zahtjev i nema odredbe za istospolna partnerstva. "Ljudi u Poljskoj vide da je Europa negdje drugdje. To je prirodna posljedica naše integracije s Europom", kazao je Biedron. "Poljaci vide da poseban tretman Crkve više ne bi smio značiti toleriranje pedofilije, davanje javnog novca Crkvi te da crkveni dužnosnici nemaju što tražiti na inauguraciji javnih zahoda ili otvaranja novih McDonald's restorana", poručio je Biedron. Traži uvođenje poreza Crkvi Od samog početka demokracije u Poljskoj, Katolička Crkva se trsila u zakone ugraditi svoju socijalnu agendu, uvesti vjersko obrazovanje u škole te u javne ustanove postaviti križeve. Usprkos stalnom padu, postotak redovitog odlaska u crkvu je i dalje vrlo visok - oko 40 posto. Svećenici često sudjeluju u javnim svečanostima, a država plaća mirovinski doprinos za kler. Biedron smatra da se Crkvi trebaju uvesti porezi, a javni novac koristiti za promicanje raznolikijeg i jednakopravnijeg društva. Od preuzimanja vlasti 2015., PiS je obustavio državno financiranje oplodnje in-vitro i ponovo uveo obvezno izdavanja recepata za hitnu kontracepciju, no neke lokalne vlasti su preuzele stvar u svoje ruke pa su gradske vlasti u Poznanu otvorile kliniku u kojoj žene lako mogu dobiti kontracepciju. "Sve je jača neka vrst alergijske reakcije na Crkvu (...) zbog simbioze između crkve i države", kazao je Aleksander Smolar, liberalni analitičar u zakladi Stefan Batory. Smolar ocjenjuje da će Biedronova kampanja biti test u kojoj mjeri Poljaci drže do vjerskih vrijednosti u javnom životu. Pribojava se, međutim, da je stranka možda previše fokusirana na Biedronovu osebujnu osobnost da bi dobila širu potporu. "Tu je samo Biedron i nitko drugi", kazao je Smolar. izvor

Udruženje građana “Egal” podnelo je Prvom osnovnom tužilaštvu u Beogradu krivičnu prijavu protiv Miroljuba Petrovića iz Beograda zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo Rasna i druga diskriminacija iz člana 387. stav 4. Krivičnog zakonika (KZ) i krivično delo Nadrilekarstvo i nadriapotekarstvo iz člana 254. KZ. Osumnjičeni Petrović je, gostujući u emisiji „Intervju“ koja se emituje na Jutjub (YouTube) kanalu BALKAN INFO, u epizodi „Miroljub Petrović – Evropska unija promoviše satanizam i uništenje čoveka“, na pitanje voditelja: „Kažete da je homoseksualizam bolest. Da li to znači da su homoseksualci izuzetno bolesni ljudi?“, između ostalog izjavio „Druga stvar kad bih ja došao na vlast, jer kad bih ja bio neko ko se pita u ovoj državi. Onda bi bilo, imate tri opcije: da se lečite, da se selite ili da idete pod mač. Znači tri opcije, birajte. Imate ustanove gde ćete da se lečite. Nećete? Selite se. Nećete? Vidi, koga uhvatimo da to promoviše, da to radi, ide pod mač, kad bi’ ja bio vlast.“ Nadalje, Petrović se u javnosti predstavlja kao doktor medicine, iako za to nema odgovarajuću stručnu spremu. Takođe se, u okviru Instituta za prirodnu medicinu, čiji je direktor, bavi lečenjem „homoseksualizma“, raka i drugih bolesti, lečenjem depresije i drugih psihosomatskih oboljenja, kao i drugih bolesti. Na veb sajtu Instituta za prirodnu medicinu dostupni su programi za lečenje različitih bolesti, zatim snimci različitih predavanja i gostovanja na kojima osumnjičeni daje medicinske savete za lečenje, kao i onlajn prodavnica raznih preparata za lečenje. Na pomenutom veb sajtu se promoviše i fakultet koji se pohađa putem interneta, nakon čijeg završetka se stiče zvanje diplomiranog lekara prirodne medicine, magistra prirodne medicine ili doktora prirodne medicine. Ni Institut za prirodnu medicinu, ni pomenuti fakultet, ne nalazi se na spisku akreditovanih instituta/fakulteta Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije. Iz navedenog je jasno da je Petrović, predstavljao ideje/teorije koje zagovaraju mržnju, diskriminaciju i nasilje, protiv grupe lica, zasnovanih na ličnom svojstvu, zbog čega smatramo da postoji osnovana sumnja da je Petrović izvršio krivično delo Rasna i druga diskriminacija iz člana 387. stav 4. KZ, kao i da se bez odgovarajuće stručne spreme bavio lečenjem i pružanjem drugih medicinskih usluga, spravljanjem i izdavanjem lekova, zbog čega smatramo da postoji osnovana sumnja da je Petrović izvršio krivično delo Nadrilekarstvo i nadriapotekarstvo iz člana 254. KZ. Egal u krivičnoj prijavi predlaže Tužilaštvu da započne postupak prikupljanja potrebnih obaveštenja i shodno tome da nalog policiji da sasluša osumnjičenog, odredi njegovo sudsko-psihijatrijsko veštačenje na okolnost da li je u vreme izvršenja krivičnog dela njegova uračunljivost bila isključena ili smanjena usled duševne bolesti, duševne zaostalosti, privremene duševne poremećenosti, druge teže duševne poremećenosti, i ukoliko jeste podnese Prvom osnovnom sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom, predlog za izricanje mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja. Ukoliko se sudsko-psihijatrijskim veštačenjem ne nađe da je u vreme izvršenja krivičnog dela uračunljivost Petrovića bila isključena ili bitno smanjena, podnosilac predlaže Tužilaštvu da podnese Prvom osnovnom sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom, Optužni akt protiv osumnjičenog.

Koliko se puta čulo za ovih 27 godina samo da je JNA reagovala u pravom trenutku Jugoslavija bi bila spasena, odnosno ne baš, možda bi se i raspala, ali ne u krvi i bratoubilačkom ratu kako se zaista dogodilo da su akteri krize bili pohapšeni. Osnovi preduslov za to bio je puč, koji je trebao da se dogodi i koji su visoki oficiri armije trebali da izvedu. Da li je postojala neodlučnost vojnog vrha i da li je oklevanje koštalo JNA gubitka države o kojoj je trebalo da brinu i čija su kičma bili? To su pitanja koja i dan danas nemaju odgovor. Jedino istina je da armija koja je bila uljuljkana u karijerizam i privilegije, kao i osećaj nadmoćnosti i prestiža, postala lak plen modernih političkih predatora od 1990-tih pa do dana današnjeg. Šta bi bilo da je vojska uzela stvar u svoje ruke? Verovatno ništa. Istorija je imala svoj put i čak i da su u tome uspeli, da su uzeli stvar u svoje ruke, veliko je pitanje da li bi išta i ostalo. A da su imali nameru, to jesu, mada o tome preživeli akteri vrlo retko govore čak i posle distance od 27 godina. Jedna od retkih izjava su navodi sada već pokojnog generala Živote Panića, koji je bio načelnik Generalštaba tokom 1992. i 1993. godine. On je, komentarišući mogućnosti izvođenja puča, izjavio da je „u vrhu JNA postojao plan da se izvede vojni udar, ali da pripreme nisu bile nikakve, tako da do njegove realizacije nije moglo ni doći“. Svoju verziju događaja ima i tadašnji savezni sekretar za narodnu odbranu (SSNO) Veljko Kadijević. Kadijević u svojoj knjizi „Kontraudar. Moj pogled na raspad Jugoslavije“ navodi kako su bivši predsednik Predsedništva SFRJ Stipe Mesić i nekadašnji predsednik Savezne vlade Ante Marković nameravali da uz pomoć armije svrgnu Franju Tuđmana i Slobodana Miloševića. „Mesić je hteo da preko tadašnjeg predsednika Saveznog izvršnog veća Ante Markovića uvuče mene i armiju u svrgavanje Tuđmana, koji je, po njegovom mišljenju, bio apsolutista, i da na čelo Hrvatske postavi sebe. Mislim da ne treba posebno objašnjavati, znajući aktivnosti JNA i moju poziciju, zašto je taj pokušaj Markovića ostao bez rezultata“, piše bivši savezni sekretar za narodnu odbranu tvrdeći da je Marković u maju 1991. u Karađorđevu pokušao da ga ubedi da će, „ako svrgnemo Miloševića i Tuđmana, svi problemi u Jugoslaviji biti rešeni“. Čitava stvar zapravo počinje znatno ranije, tačnije već sredinom 1990. godine kada kontraobaveštajci JNA nailaze na informaciju o nelegalnom naoružavanju Hrvatske. Posle nekoliko meseci napornog rada uspevaju da snime više desetina sati video materijala i audio zapisa na kojima su zabeleženi istupi Martina Špegelja, ministra odbrane Hrvatske, i Josipa Boljkovca, ministra unutrašnjih poslova. Akcija se zvala „Štit“. Film je pušten u javnost 25. januara 1991. godine. Namera je bila da se šokira političko rukovodstvo Hrvatske, da se uvede u strah i paranoju i da se na taj način utiče na njih da promene politiku. Tuđman je bio na sastanku u Palati federacije sa najužim rukovodstvom SFRJ kada je film pušten na TV. Gledali su ga zajedno, dok je u holu njegovo obezbeđenje razmenjivalo mrke poglede sa pripadnicima vojne policije koji su se tu nalazili u broju većem od uobičajenog. Na spratu za trenutak se činilo da je film dao rezultat, Tuđman popušta, govori da te ljude treba procesuirati, zalaže se za redefinisanje federalnog modela i opstanak države… Tenzije padaju. Veljko Kadijević i Blagoje Adžić zadovoljni izlaze sa sastanka, Tuđman odlazi u Zagreb i odmah sutradan menja svoj pogled na događaje od prethodne noći. Stvari se, naravno, nisu odvijale onako kako je vojni vrh želeo, pa se tako 12. marta 1991. godine organizuje sastanak Predsedništva SFRJ u Beogradu. Namera im je bila da Predsedništvo donese odluku o uvođenju vanrednog stanja i da vojska preuzme kontrolu nad zemljom. Svi članovi Predsedništva, njih osam, smešteno je u vojni autobus i odvezeno na komandno mesto pod izgovorom da na takvom mestu imaju sve uslove za rad, mape i sve ostalo što će biti korisno da bi se donela odluka. Držani su u sali u kojoj nije bilo grejanja pa su članovima Predsedništva podeljeni vojni šinjeli. Bio je to još jedan od načina da moćna JNA demonstrira silu. Međutim, iz dva puta nisu uspeli da dobiju potreban broj glasova da donesu odluku o proglašenju vanrednog stanja, a takođe nisu smeli da pohapse članove Predsedništva iako su pojedini to očekivali. Ali takođe, pojedini su očekivali i da dođe do vojnog udara. Npr. Borisav Jović, koji o tome piše u svojim memoarima navodeći da je Kadijević njemu i Slobodanu Miloševiću saopštio da vojska odustaje od koncepta vojnog udara. Razočaranje je bilo obostrano. Da li je postojao plan po kome bi se u jednom trenutku pohapsili svi lideri republika, niko nije mogao da potvrdi sa apsolutnom sigurnošću, mada i oni koji su bili akteri pomenutih događaja veruju da je to zaista tako bilo. Objašnjenja zašto se plan nije realizovao su različita. Mada kao jedina zajednička tačka se ističe neodlučnost vojnog vrha. S proleća 1991. sukobi u Hrvatskoj između Srba i hrvatske policije su eskalirali, najpre “ krvavi Uskrs“ na Plitvicama, a onda i Pakrac gde se JNA našla kao “ tampon zona“ između sukobljenih strana. Maja meseca koji je bio ključni došlo je do okršaja u Borovom Selu kada je ubijeno 12 hrvatskih policajaca posle pokušaja iznenadnog upada u ovo slavonsko selo. Ubrzo kriza je eskalirala do tačke usijanja. Prekretnica, kada su kola otišla nizbrdo zapravo bila je Slovenija, koja 26. juna 1991. proglašava samostalnost, a jednice JNA kreću u akciju koja je planirana u generalštabu JNA. Prema nekim izvorima operaciju su planirali Blagoje Adžić i Milan Ružinovski, Makedonac, general, koji je bio načelnik operativnog sektora. Oni su formirali jedinu od 1.900 -2020 ljudi sastavljenu od jedinica iz pet korpusa koji su pripadali 5. Vojnoj oblasti koja je pokrivala celu Sloveniju, polovinu Hrvatske i deo BiH. Planeri su smatrali da će to biti jedna udobna šetnja, demonstracija sile slična onoj tokom 1980 tih na Kosovu i Metohiji kada su albanski separatisti prekinuli demonstracije, kad su se tenkovi, borbena vozila pešadije i oklopni transporteri pojavili na ulicama. Verovalo se da će tako biti i u Sloveniji, da će vojnici bez ikakvih problema izaći na severnu granicu SFRJ i tamo zaposesti karaule koje nisu bile pod kontrolom vojske, i granične prelaze koji su trebali da budu pod kontrolom savezne uprave carina. Međutim, slovenačka Teritorijalna odbrana TO otpočela je iznenadni otpor. Teritorijalci su prvo oborili helikopter u Ljubljani. Pilot koji je poginuo bio je Slovenac Toni Mrlak. Kolone jedinica koje su se kretale prema zacrtanim granicama nailazili su se na prepreke i otpor. Jedinice vojske koje su krenule u disciplonovanje Slovenije su bile bez logističke podrške, opkoljene na svim karaulama. JNA se suočila sa prvim mrtvima, ranjenima. Čitave jedinice koje su bile male, neobučene, vojnici bez završene osnovne obuke poslati su kao glineni golubovi… Mrtvi, ranjeni i zarobljeni vojnici su se pojavljivali svakodnevno na TV ekranima, uništena tehnika, podignuta bela zastava veoma je deprimirajuće delovala na pripadnike JNA u ostalom delu države. Veliki broj oficira koji su polagali vojnu geografiju znali su da tenkovi na kanalisanim putevima nemaju šta da traže bez podrške pešadije ispred i zaštite iz vazduha. U planinskom ambijentu kakva je Slovenija oklopno-mehanizovane jedinice tada su predstavljale lak plen za laka sredstva za protivoklopnu borbu, kojima je bila naoružana slovenačka TO. Za neuspeh JNA iza pogrešno angažovanje OMJ vojnici su krivili Kadijevića i Broveta. Videvši snimke pogođenih tenkova, ranjenu vojsku i neodlučnost vojnog vrha da Sloveniju bojno sravni sa zemljom, specijalci iz sastava čete Vojne policije za protivteroristička dejstva gardijske motorizovane brigade početkom jula 1991. godine, pripadnici Gardijske brigade traže smenu saveznog sekretara Veljka Kadijevića i planiraju da na to mesto dovedu načelnika Generalštaba, generala Blagoja Adžića. U samoj Gardijskoj brigadi deo oficira i podoficira sa ovom idejom upoznali su komandanta pukovnika Mileta Mrkšića, tadašnjeg komandanta Gardijske brigade. Oficir su od njega tražili da im se priključi u iznošenju zahteva za smenu Kadijevića i Broveta što je on prihvatio i specijalna jedinica je jednog popodneva ušla u krug SSNO-a. Oficir su otišli u kabinet generala Adžića, i tražili su da ih primi da mu prenesu zahteve. Zahtev je bio: smena Kadijevića i Broveta, dolazak Adžića na čelo vojske, upućivanje gardijske brigade u Sloveniju da se oslobode zarobljeni vojnici, udar ratnog vazduhoplovstva po vitalnim vojnim ciljevima u znak odmazde za poginulim vojnicima, izvlačenje JNA sa celokupnom tehnikom na granice buduće Jugoslavije. Inače kasnije se ispostavilo prema rečima samih aktera da je u zahtev sa granicama buduće Jugoslavije u spisak ubacio tada general Vuk Obradović. Prema rečima jednog od aktera koji je prisustvovao sastanku razgovor sa načelnikom GŠ general pukovnikom Blagojem Adžićem nije tekao u tonu koji je planiran jer je u kabinetu bio i Stane Brovet, inače Kadijevićev zamenik. Pre samog razgovora sa generalom Adžićem sa oficirma je razgovarao i Vuk Obradović, kome su oficiri usmeno u razgovoru preneli svoje stavove. General Vuk Obradović je kod generala Adžića prema rečima samog učesnika isto ušao u Adžićev kabinet i preneo zahteve oficira, ali ne u izvornoj verziji, već je to preformulisao u podršku vojnom vrhu da se okonča drama u Sloveniji. Ispalo je da je garda došla da podrži vojni vrh… Adžić je slušao i prihvatio objašnjenje generala Vuka Obradovića o razlogu dolaska oficira garde, ali je odbio da smeni Saveznog sekretara za narodnu odbranu Veljka Kadijevića i zauzme njegovo mesto. Istog dana general Adžić je posetio Gardijsku brigadu i pred prepunom salom oficira izjavio da će JNA adekvatno reagovati po vojnim ciljevima u Sloveniji, što su okupljeni oficiri pozdravili gromoglasnim aplauzom. Međutim od masovnog udara vazduhoplovstva nije bilo ništa, a JNA se pod ponižavajućim uslovima ipak povukla iz Slovenije. Adžić, kojem se verovalo zbog činjenice da je u Drugom svetskom ratu od strane ustaša pobijeno 49 članova porodice, nije ispunio obećanje dato najelitnijoj jedinici tadašnje JNA. Kratkotrajni rat u Sloveniji je bio završen. JNA je potpisivanjem Brionske deklaracije bila primorana da se povuče kako zna i ume iz Slovenije. U to vreme već počinju i prve blokade kasarni u Hrvatskoj, pre svega u Dalmaciji i istočnoj Slavoniji, a jedna od najtežih je bila blokada vukovarske kasarne u kojoj se nalazila mala jedinca 14. pontonirski bataljon koji sa svim pomoćnim jedinicama nije imao više od 400-500 vojnika i oficira JNA. U istočnoj Slavoniji već se nalazio veliki broj jednica JNA iz 12. Novosaskog korpusa. Garadijska brigada je već polovinom septembra završila mobilizaciju i znala je da ide u Vukovar na zadatak da deblokira kasarnu. Negde u to vreme desilo se raketiranje kolone artiljerijskog diviziona sa haubicama “ NORA“ kod Tovarnika od strane našeg ratnog vazduhoplovstva. Prema podacima kojima su raspolagali oficiri Gardijske brigade, pilot je u dva, tri navrata nadletao kolonu i tražio pozitivnu identifkaciju cilja od strane Operativnog centra 1. Armije, pri čemu je obavestio OC da kolona ide iz pravca Šida ka Vukovaru. Iz Operativnog centra 1. Armije su to deklarisali kao da se radi o hrvatskim snagama koje su se obukle u uniforme JNA i načelnik štaba Prve armije general Silić izdao je naređenje da se raketira kolona. Prilikom raketiranja kolone divizion je gotovo uništen, a komandant diviziona po činu major je smrtno stradao. U javnosti su kolale i priče da general Anton Tus inače bivši komandant RV i PVO koji je već stupio u Zbor narodne garde i kako su tvrdili odneo operatine planove i organizacijsku strukturu RV i PVO i pri tome svečano ispraćen u Zagreb. Inače svi ti događaji, raketiranje, preletanje, stavljalo se na teret njegovom zameniku generalu Zvonku Jurjeviću kao aktivnom komandantu vazduhoplovstva. Takođe su dobijali informacije da avioni RV i PVO kojim su pilotirali Hrvati bacaju bombe u Dunav, i da se dešavalo da tuku po jedinicama JNA koje su uveliko dejstovale u okolini Vukovara. Sve ovo uticalo je ponovo na oficire Gardijske brigade da se pokrenu i da pokušaju da izvrše puč i spasu što se spasiti može. Početak drugog puča Tog 27. septembra 1991. komandant brigade pukovnik Mile Mrkšić saopštava manjem broju oficira da je donesena odluka da se smeni Kadijević, Brovet, Spirkovski, Silić i Jurjević, i da će oni to uraditi. Za akciju su angažovane dve čete Vojne policije sa oklopnim vozilima BOV M86. Jedna grupa specijalaca upućena je u zgrade SSNO po Kadijevića i Broveta, a jedna četa Vojne policije sa oklopnim transporterima za Spirkovskog i Silića, i generala Jurjevića. Kapetan I klase Šušić i kapetana Božić, koji su bili sa dve čete vojne policije oklopnih transportera u kasarni na Dedinju dobili su naređenje da se spreme za taj zadatak. I to tako da Šušić sa jednom četom bude u pripravnosti i zauzme komandu Prve armije, a da Božić sa drugom četom zauzme komandu ratnog vazduhoplovstva i dovede generala Jurjevića. Kapetan Bećirović koji je bio pomoćnik za službe Vojne policije komandovao je rezervom u kojoj je u tom trenutku bila i jedna četa vojne policije i saobraćajna četa i oni su bili smešteni u kasarni na Dedinju. Tog 27. septembra oko 22 časa uveče četa specijalaca munjevito je zauzela sve izlaze iz SSNO. Kadijević je u to vreme bio u kabinetu. Pukovnik Mrkšić se uputio kod njega. Mrkšić je odbio pratnju specijalaca i sam je otišao u kabinet. E sad, tu počinju spekulacije i misterija celog događaja. U istom danu pukla je vest da se i na VMA bune protiv Kadijevića, Broveta. Šuškalo se, ali pripadnici Gardijske brigade nisu ima imali ta saznanja. Takođe pričalo se da ima određenih pobuna i u samoj komandi RV i PVO. Postojala je predpostavka i da je komanda Garde koordinirala sa nekim iz komande RV i PVO, jer bi bilo apsurdno da se upute transporteri, a da ih tamo sačeka vojna policija RV i da dođe do međusobnog okršaja. Bilo je priča da su digli delove 63. padobranske brigade da brane komandu ratnog vazduhoplovstva. Sa dva vojnička voda čete VP za protivteroristička dejstva, preuzete su sve prijavnice i stražarska mesta oko zgrade Generalštaba i SSNO. To obezbeđenje je vršio bataljon za obezebeđenje iz sastava Garde kojim je komandovao kapetan I klase Andrijevski Vlado. Predaja obezbeđenja je urađena veoma brzo i bez ikakvih sukoba. Saveznog sekretara je obezbeđivalo jedno odeljenje podoficira iz sastava Prvog voda čete voda Vojne policije za protivteroristička dejstva. Veći deo njih nije bio u zgradi SSNO već kod kuće. Mrkšić odlazi u kabinet Kadijevića, kratko se zadržava i vraća i pita: Je l’ ne odustajemo? Odgovorili su: Ne odustajemo. Dva, tri puta je išao gore u kabinet i vraćao se… U jednom momentu Mrkiš dolazi iz kabineta i kaže: uspećemo, i VMA se pobunila i na našoj je strani. Nastalo je oduševljenje. U jednom trenutku Mrkšić se vraća iz kabineta Kadijevića i kaže: Pogrešili smo. Oni su patriote. Oni su Jugosloveni, izdala nas je Srbija i Milošević. Daje se signal „sunce“ i jedinica se vraća u kasarnu. Za pojedince je usledio šok. Među specijalce su pre povratka došli general major Aca Vasiljević, i pukovnik Vuleta Vuletić i počeli su da ubeđuju vodnike da odustanu od puča. To je bila jedna opšta zbrka. U međuvremenu dolaze podoficir koji su čuvali Kadijevića i staju na stranu pučista. Neki od učesnika u puču su tokom razgovora sa generalom Vasiljevićem su videli da nešto tu nije u redu i čudili se zašto je načelnik bezbednosti protiv toga što specijalci žele da spase Jugoslaviju. To je bila dilema koju nisu uspeli da razreše. Tada je jedan stariji vodnik rekao: Daj da ih pobijemo i završimo posao. Jedan od oficira pitao ga je : “ Ko će na čelo vojske. Nije ovo Afrika u kojoj narednici vrše državni vojni puč. Napašće nas sutra tenkovi, znaš šta je bilo u Rusiji, kazaće da je grupa antijugoslovenskih ili prohrvatski usmerenih oficira pokušala puč, a tenkovi su to sprečili, Ili ćemo celog života biti izdajnici ili ćemo izgubiti glavu“. Akteri neuspelog puča posle ovog razgovora preko motorole izdaju naređenje podčinjeima da postupe po signalu “ sunce“. Pučisti zajedno sa vojnicima odlaze iz centra Beograda, blokada SSNO je prekinuta, a četa Vojne policije za protivteroristička dejstva se vraća u kasarnu na Dedinje. Pukovnik Mrkšić je po povratku u kasarnu naredio da se okupe starešine iz čete za protivteroristička dejstva i ponovio: „Mi smo tu pogrešili, oni su patriote i Jugosloveni“, nije bilo ništa tu da se pita. Mi idemo u Vukovar da deblokiramo kasarnu i vraćamo se najkasnije za sedam dana. To je bilo 28. ujutro, a 30. septembra jedinica je krenula put Vukovara. Tog 28. septembra Kadijević je posle odlaska pučista zatražio hitan sastanak, sa delom predsedništva SFRJ. Sastanku su osim Kadijevića prisustvovali: Slobodan Milošević, Momir Bulatović, Borisav Jović, Branko Kostić i general Blagoje Adžić. Na tom sastanku Kadijević je izneo ocenu situacije na ratištu. Kadijević se osvrnuo i na stanje u samoj vojsci i na propali puč: Kako je u svojoj knjizi “ Poslednji dani SFRJ“ član predsedništva SFRJ Borisav Jović naveo Kadijević je rekao: “ Da postoji organizovani rad na razbijanju vojske i da je sada najaktivniji udar od strane srpskih opozicionih snaga. Kadijević je naveo da je upad u SSNO bio treći pokušaj puča za tri dana. Prvi je bio prema njegovim navodima u komandi JRV; drugi na VMA i treći u Gardijskoj brigadi. Na sastanku je takođe razmatran loš odziv na mobilizaciju rezervista, a odlučeno je i da svi oni koji su učestvovali u puču budu momentalno poslati u Vukovar. General armije Veljko Kadijević je tek januara 1992. podneo ostavku na mesto sekretara za narodnu odbranu, a na njegovo mesto došao je general pukovnik Blagoje Adžić koji je smenjen u čistki 42 generala JNA maja 1992. Zaključak Uvučena u prljavi obaveštajno-politički rat, JNA se nije snašla. Nakon operacija u Vukovaru i Hrvatskoj koje su bile potpuno, sa vojnog stanovišta, nerazumne, uz privremena povlačenja u BiH, na kraju se svela na teritoriju Srbije i Crne Gore i ubrzo je 1992. godine prestala da postoji kao takva. Neki od aktera puča s ove ili s one strane su unapređeni, neki su ubrzo isterani iz službe i marginalizovani. Istina se nikada nije saznala, a mitovi su se na takvo tle lako primali. Puč u kojem je JNA trebala da pohapsi političare i spase državu postao je urbana legenda iako su činjenice govorile drugačije a reči pravih aktera ostajale su van domašaja javnosti. Prava istina je da taj puč osim entuzijazma nekolicine i ambicije još nekolicine nije imao drugih aspiracija. Neki su bili spremni da poginu za ideale, a drugi opet da trguju za unapređenja, činove i sve što s tim ide. Ali ipak poražavajuće u celoj ovoj stvari je to što je CIA još 1988. godine u svom izveštaju o mogućnostima vojnog udara imala informacije da je to nemoguće izvesti upravo zbog ambicije vojnog rukovodstva da paktira sa političkim elitama. Jednostavno, nisu imali šanse. Andrej MLAKAR https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2018/10/24/jna-i-svi-njeni-pucevi-koji-su-trebali-da-se-dese-a-nisu-kako-je-vojni-udar-protiv-vrha-vojske-postao-udar-podrske/

Čuli ste za novi pravilnik koji bi oštrije trebalo da sankcioniše nasilje u školama, ali i drugačija problematična ponašanja koja ugrožavaju normalan rad obrazovnih ustanova. Nove mere kao da je pisao autor slikovnica za decu predškolskog uzrasta. Društveno-koristan, odnosno humanitarni rad zvuči odlično na papiru, ali šta nam je pokazala praksa? Deca koja biju vršnjake, zlostavljaju ih, drogiraju se, prodaju drogu, lome inventar, upisuju ocene, obično iza sebe imaju armadu koja ih štiti. I nekako uvek uspe da ih zaštiti. Naučili smo da ljudi koji rade u školama i prećutkuju, zataškavaju nasilje - posle svega avanzuju. Naučili smo da za smrt dece na kraju plate roditelji. Dakle - praksa je mnogo crna, crnja ne može biti. Baš zato sam nekoliko stavki novog pravilnika pretvorila u slikovnicu. Ja sam Marko. Nastavnica je izašla na minut, ispraviću ocenu u dnevniku na brzaka, neće primetiti. Ako i primeti nije strašno - moraću da prikažem istorijski događaj u kom je uništavana značajna dokumentacija, pa šta mi teško?! Ja sam Đorđe. Danas sam rešio da nokautiram Boru. Bora me nervira i zaslužuje batine. Ako me neko odruka, za kaznu će me naterati da pomognem nastavnici muzičkog da napravi one brošure/flajere za priredbu ili će me poslati kod domara Đure da mu pomognem da očistimo lišće. Ipak ću da prebijem Boru, šta me košta? Ja sam Pera. Sutra ću da ponesem koplje u školu da ga pokažem drugarima i onda ćemo gađati onog Jovu što stalno sedi na odmoru sam i sluša muziku kao neka budala. Biće jako zabavno. Ako nas neko uhvati, poslaće nas za kaznu u vatrogasnu brigadu/vatrogasni dom i informisaće nas da to više ne smemo da radimo, kao zvaće i ćaleta i kevu. A ćale će me odbraniti kao i uvek. Poneću koplje da gađamo Đuru, jedva čekam vatrogasce. Foto: Profimedia Ja sam Maša. Pre pet dana su me Kaja, Anđela i Jovana prvi put pretukle zato što sam na Fejsu napisala da su grozne jer se kao vole, a stalno se međusobno ogovaraju. Od tada me svaki dan biju i snimaju to, postavljaju na Jutjub i super im je jer su prvi dan za kaznu morale da mi nose torbu do kuće, pa su me još malo šutirale. Onda su drugi dan kad su me istukle morale da sede pored mene i pomognu mi da uradim domaći iz matematike, iako one iz matematike imaju kečeve od prvog razreda. Treći dan su me pljuvale i snimale to pa su morale da pomognu tetkici da očisti učionicu. Uzele su joj metlu dok nije gledala, našle su me i tukle me drškom po glavi. Sutra kad dođem u školu, sama ću da legnem na zemlju i čekam, jer im je stigao dan za sadnju cveća. Foto: Profimedia Ja sam Đura. Sutra nosim drogu u školu da je prodam Rajku i Blaži. Spojiću lepo i korisno jer ću dobiti priliku da obrađujem i sređujem ruže oko školske ograde, a ja obožavam cveće. Foto: Profimedia Kraj Nije kraj. Pitali sam Draganu Janković, mamu Alekse Jankovića koji je 10. maja 2011. zbog trauma od vršnjačkog nasilja sebi oduzeo život šta misli o novom pravilniku. - Istinski podržavam i želim da podržim svaku meru ili radnju, pogotovo zakon koji bi doprineo smanjenju nasilja u školama. Ja želim da podržim i ove mere. Nije dobro unapred reći za nešto da neće imati efekte i da nije dobro, ali ovde je toliko očigledno da neće, da meni ne preostaje ništa nego da se "nadam" da će biti bolje dok budem i dalje čitala ili slušala o sve tržem i većem nasilju. Ja ne znam kako će okopavanje ruža ili pomaganje oko izrade flajera ili priprema tema u vezi nasilja u školi, da nekome pošalje poruku da će snositi odgovornost i posledice ukoliko diluje drogu u školi ili pretuče druga? Ja ne znam kako će ostala deca razumeti "humanitatni rad" ako ih učimo da to jesto dobro delo, dok sa druge strane maloletne dilere i nasilnike "kažnjavamo" tim istim radom!? O veličini kazne, ne znam da li ima smisla govoriti jer svi znamo kolike i kakve su posledice vršnjačkog nasilja, da roditelji mesecima leče svoju decu od trauma (nasilnik će svoju kaznu odraditi nakon nekoliko sati). A "navući" druga na drogu je tek posebna priča i za to krajcovati ruže u dvorištu škole za kaznu, u najmanju ruku je neozbiljno ALI i neodgovorno. Sve mi se čini da je ovo pisao neko ko ne zna šta je nasilje u školi ili nije svestan dokle je to došlo, ne oseća dečiji strah i ne vidi modrice i krv, već nastavlja sa pesmicama koje slušamo više od 10 godina na seminarima i konferencijama, sa istim efektima. Fascinanta je briga o nasilnicima ili učenicima-dilerima, koja se sada još više i kroz ovaj zakon, eksponira, gotovo do ironije ali i poruke koju će deca ali i roditelji shvatiti, pa ćemo imati primere da je bolje da uče samoodbranu i prebiju nasilnika jer će za "težu povredu" discipline "pomagati" oko flajera ili dežurnom nastavniku u kontroli discipline. Draga Ivana da su se iskreno zabrinuli za nasilje u školama od koga očito svi profitiraju (seminari projekti, tribine, prezentacije) ovaj pravilnik bi slavio žrtvu a ne nasilnika - rekla mi je Dragana Janković. E sad je kraj, jer je sve rečeno, a ništa nije rešeno. https://noizz.rs/kontra/novi-pravilnik-protiv-nasilja-u-skolama-je-savrsen-za-nasilnike/b94z1b7

Crnogorski pokret je podnio krivičnu prijavu protiv opštine Budva zbog namjere da obnovi spomen-obilježje srpskom kralju Petru Karađorđeviću i obnovi spomen-obilježja srpskoj okupacionoj vojsci, vjerujući da se tako širi nacionalna mržnja. "Opštinska vlast Budve raspisala je konkurs za sanaciju spomen-obilježja srpskome i jugoslovenskome kralju Petru Karađorđeviću koji se nalazi kod fontane, van gradskih bedema. Sanacioni radovi obuhvataju čišćenje i konzervaciju spomen-obilježja, uređenje okolnoga prostora i postavljanje informativne table. Vrijednost radova je 5.000 eura. Ista vlast je prije nekoga vremena očistila i sanirala spomen-obilježje ulasku srpskih okupacionih trupa u Budvu 1918. godine, koje se nalazi iznad Veljih vrata Staroga grada, koja je postavljena 1931. godine. Na njoj piše: 'Na uspomenu dolaska hrabre pobjedonosne srpske vojske koja poslije junačkih pobjeda oslobodi Budvu, na Mitrovdan 8. novembra 1918. godine. postavlja opština Budva.' Članom 10 Zakona o spomen-obilježjima, stavom 1 zabranjeno je podizati spomen-obilježje za događaj koji označava gubitak slobode ili nezavisnosti Crne Gore, a stavom 7 licu koje je u istoriji Crne Gore imalo negativnu ulogu. Cijela dinastija Karađorđevića, uključujući i kralja Petra, i srpska vojska su simboli propasti i uništenja Crne Gore, i na njih se odnose ova dva stava člana 10 pomenutoga Zakona. Ta dinastija, silom srpske vojske i njenoga oružja, 1918. godine uklonila je crnogorsku dinastiju Petrović-Njegoš s državnoga trona, ukinula crnogorsku državu i Crnogorsku crkvu i uzrokovala propast zemlje. Posljedice su zastrašujuće i izazivaju kontroverze, sporove i sukobe do današnjih dana, destabilizuju političke prilike na način koji sprečava državu da se uredi u političkom, ekonomskom, privrednom i svakom drugom pogledu. Najteže posljedice bile su: građanski rat koji je trajao od 1919. do 1928. godine s velikim žrtvama i mnogo popaljenih domova, opšte zaostajanje zemlje u obrazovnom, kulturnom i privrednom smislu, bespoštedna pljačka svih crnogorskih resursa i jezička, kulturna i politička asimilacija stanovništva", navodi se u saopštenju Crnogorskog pokreta. Veličanje okupacije, okupacione vojske i lica koja ih oličavaju, u ovome slučaju srpske vojske i kralja Petra Karađorđevića, nije samo uvreda za Crnogorce kao slobodarski narod, nego indirektni javni poziv na nasilje i mržnju prema njima, što je članom 370 stav 1 KZ Crne Gore definisano kao krivično djelo koje se goni po službenoj dužnosti, poručuju iz CP. "Zato je Crnogorski pokret predložio Tužilaštvu da pokrene postupak protiv opštine Budva zbog podsticanja međunacionalne netrpeljivosti i mržnje, provokacije upućene pripadnicima crnogorske nacije i obnavljanja spomen-obilježja koje slavi okupaciju, okupacionu vojsku i kralja Petra koji ih oličava. Predlažemo i da pokrene postupak za uklanjanje spomen-ploče iznad ulaznih vrata od Grada ispomen-obilježja kralju Petru Karađorđeviću , a opštini Budva odredi kaznu koja odgovara težini djela. Mora se imati u vidu da je protiv nje već jednom iniciran krivični postupak zbog slavljenja Podgoričke skupštine i datuma njenoga održavanja,koji je u vezi s propašću Crne Gore. Crnogorski pokret zahtjeva od partija koje čine koalicionu vlast u Budvi, a koje sebe smatraju procrnogorskim i idependističkim, da onemoguće ovakvo suberzivno i neprijateljsko ponašanje prema Crnoj Gori i Crnogorcima lokalne vlasti u Budvi, inače ćemo ih smatrati dijelom antidržavnih i anticrnogorskih snaga u Crnoj Gori", kažu iz Crnogorskog pokreta. Crnogorski pokret takođe traži od nadležnih organa da se pokrene postupak vraćanja imena Petrovcu, koje je prije 2. februara 1919. godine imalo lijepo ime Kastel Lastva. "O stvarnom raspoloženju građana Kastel Lastve da njihov grad ponese ime okupatora Crne Gore, Petra Karađorđevića, najbolje govori što su u tadašnjem Petrovcu ubijedljivu pobjedu na izborima 1920. godine odnijeli komunisti, tako da je Petrovac bio prva komunistička opština opština na jadranskoj, jugoslovenskoj obali. Da ne zaboravimo da je taj isti kralj Petar zabranio federalistima da učestvuju na izborima, a da su srpski rojalisti ubijedljivo poraženi. Toliko o volji građana Kastel Lastve da im se promjeni ime u ime koje nažalost nosi do današnjih dana. Svim gradovima u Crnoj Gori su vraćena njihova stara imena osim Petrovcu. Zaista moramo da se pitamo zašto je to tako, ako znamo da se radi o čovjeku koji zaslužuje prije svih ostalih da mu se ime zauvjek izbriše iz bilo kojeg toponima u Crnoj Gori", zaključuje se u saopštenju. Izvor: Standard

Piše: Alan Crosby, priredila Asja Hafner Svake sedmice sveštenik Maksim Melinti može se naći u crkvi Djevice Marije u moldavskom selu Gidigici. Jedna od sedmica krajem juna nije se razlikovala osim što je Melinti bio ispred, a ne iza oltara. Melintija je degradirala u položaj posmatrača Pravoslavna crkva Moldavije koja mu je do daljnjeg zabranila da drži propovijedi, počevši od 21. juna, zbog navoda da je “promovisao i ohrabrivao manjine vezano za njihovo seksualno opredjeljenje i tako doprinosio razvoju LGBT pokreta u Republici Moldaviji.” Postoji samo jedan problem: on nije ništa učinio. “U meni su mnogi našli čovjeka koji će ih razumjeti i odnositi se prema njima s poštovanjem. Ja nikome ne sudim, ja samo pomažem ljudima da dopru do Hrista”, rekao je Melinti na konferenciji za štampu održanoj 26. juna. Maksim Melinti sa socijalno ugroženim grupama “Na nesreću, nije postojala poštena, transparentna i javna prosudba crkve. Dokument ukaza potpisan je u mom odsustvu. Odjeknulo je u medijima koji su od mene tražili komentare, ali bilo je prvi put da sam čuo za to. Optužbe koje su mi predstavljene nisu bile jasne, koje kanone sam prekršio. Nije mi bilo dozvoljeno da raspravljam. Članovi naše zajednice nisu konsultovani”, dodao je. Bez obzira, Melinti je rekao da se izvinjava za situaciju i tražio oprost od crkve. Crkveni zvaničnici nisu momentalno komentarisali to da li će Melintijeva kazna biti ukinuta. Pravoslavna crkva je duboko ukorijenjena u Moldaviji gdje se procjenjuje da je 95 procenata od 3,6 miliona stanovnika ove zemlje, članova crkve. Crkva i njeni sljedbenici odavno su protiv širenja prava za lezbejke, gejeve, biseksualce i transrodne (LGBT) osobe. ‘Nije predsjednik gejeva’ U maju su religijski trvdolinijaši u glavnom gradu Čisinau pokušali da onemoguće okupljanje zbog podrške LGBT zajednici, ali ih je odbila policija koja je bacila suzavac. Učesnike u maršu podrške čuvala je policija jer je slično okupljanje prošle godine – koje je kritikovao predsjednik Igor Dodon izjavom da “nikada nije obećao da će biti predsjednik gejeva” – zadržala policija kako bi spriječila sukob s kontrademonstrantima, vjernicima. Melinti je često javno govorio protiv uključivanja crkve u politiku, a svoje poruke je intenzivirao u maju kada je crkva i proruski orijentisani Dodon organizovao dešavanja i festivale za podršku tradicionalne porodice i protiv istospolnih brakova. Iako tvrdi da nije govorio ništa kako bi podržao prava LGBT zajednice, izgleda da je Melinti konačno prekoračio crtu u očima crkve zato što je prihvatio počast koju mu je u maju odala grupa Genderdoc-M, posvećena promociji LGBT zajednici u Moldaviji. Melintijeve “aktivnosti imale su za cilj da uznemire i potkopaju dobri poredak crkve” iako su ponovljene akcije promoviranja i ohrabrivanja seksialnih manjina doprinosile razvoju LGBT pokreta u Republici Moldaviji”, stajalo je u obavještenju crkve. Bio je uključen u “podršku sodomitske manjine i promociju netradicionalnog ponašanja a time i nečuvenog grijeha sto sve doprinosi klevetanju ugleda Pravoslavne crkve u Moldaviji kao i samog klera. Iz navedenih razloga zabranjuje se propovjedanje na crkvenim službama i pravo da se daju blagoslovi i da se nosi krst na prsima počevši od 21. juna 2018. godine dok ne bude izneseno cjelovito javno pokajanje”, dodaje se u obavještenju. Jedan od vjernika drži krst dok učestvuje u protestima protiv LGBT aktivista, Čisinau. Čak i prije trenutnog neslaganja, Melinti je bio poznat kao progresivan u konzervativnoj moldavskoj pravoslavnoj crkvi. Prenosio je svoje propovijedi uživo preko Facebooka. Redovno je posjećivao kaznionice da bi vršio crkvenu službu i radio konsultacije sa zatvorenicima. Njegova crkva imala je namještene sobe za majke koje su tu mogle ostaviti svoju djecu kako ne bi propuštale Božiju službu. “Da je apostol Petar živeo u 21. vijeku, sigurno bi koristio Facebook da prenese svoje poruke vjernicima. Ne vidim problem u tome, pogotovo kako se stvari mijenjaju i modernizuju. Zašto sve druge religijske konfesije koriste prednosti interneta, a mi ne? Moja svrha je da ove ljude približim religiji”, Melinti je rekao u jednom intervjuu koji dao u aprilu. Ti napori su donijeli valove podrške borbenom svešteniku. Skoro 400 ljudi iz njegove parohije potpisalo je peticiju u kojoj od crkvenih vođa traže da ponište odluku. “Otac Maksim je uvijek pokušavao da uradi nešto dobro i za stanovnike sela i za sve hrišćane koji su mu došli. Nadamo se da će ova odluka biti otkazana”, rekla je Olga Bendersči, vjernica iz Gidigicija za informativni web portal Publika. (prema izvještavanju Moldavskog servisa, RFE/RL) izvor