Претражи Живе Речи Утехе

ONO ŠTO JE DODATNO IZIRITIRALO JAVNOST POSLE UDESA U KOME JE JEDNA ŽENA IZGUBILA ŽIVOT JESTE IZJAVA ZORANA BABIĆA DATA "KURIRU": "SVA SREĆA ŽIV SAM I JOŠ ĆU VAS GNJAVITI. NISAM ŽIVOTNO UGROŽEN, ALI IMAM PRELOME NOGE, BUTNE KOSTI NAJVEROVATNIJE, SADA SE SVE UTVRĐUJE. NALAZIM SE U KLINIČKOM CENTRU NIŠ I OVDE SU LEKARI I SESTRE PREDIVNI. DOBRO SAM PROŠAO", REKAO JE BABIĆ KAO NA BOJNOM POLJU: "Škoda" koja je izazvala sudar... U toku tog četvrtka, 31. januara, standardno-podobni mediji u Srbiji kao da su se obavezali na nešto što je ličilo na zavet ćutanja. Oko 8.20 ujutru na auto-putu E-75, na naplatnoj rampi kod Doljevca, automobil marke škoda se ogromnom brzinom zakucao u opel astru, na čijem zadnjem sedištu se, propisno vezana pojasom, nalazila Stanika Gligorijević. Od siline udara Gligorijević je na mestu preminula, a povređeno je još pet osoba – dve teže i tri lakše. ...i automobil u kome je bila žrtva Medijski izveštaji o tom udesu počeli su da stižu već pre 10 časova ujutru. No, mediji su, uprkos osnovnim pravilima novinarstva, uglavnom izveštavali o stanju Zorana Babića, tada još uvek vršioca dužnosti direktora državne firme Koridori Srbije d.o.o. Babić, član predsedništva Srpske napredne stranke, nalazio se u vozilu koje je izazvalo sudar, i tom prilikom je zadobio prelom butne kosti, a mediji su, uz usputno pominjanje da je jedna osoba poginula, mnogo više prostora posvetili Babićevoj butnoj kosti. Ujedno, niko od medija pod SNS kontrolom nije konstatovao šta se zaista dogodilo: da je vozilo u kome je bio Zoran Babić usmrtilo ženu zbog neprilagođene brzine. Odmah je bilo javljeno da je kod Doljevca bila gusta magla, vidljivost oko 15 metara, a škoda je toliko brzo uletela u opel astru da je i treći automobil, koji se nalazio ispred opela i čiji je vozač u trenutku udara plaćao putarinu, bio odbačen više desetina metara unapred. (Tek sutradan, javnost će saznati da Babićev vozač uopšte nije ni kočio pre sudara.) No, za medije je, izgleda, bila misterija šta se dogodilo, i ko je krivac kada se jedno vozilo od pozadi zakuca u drugo. KRATKA HRONIKA BEŠČAŠĆA: Tako, u prvom izveštaju, za "Informer" su se "iz za sada nepoznatog razloga sudarila tri vozila", a među povređenima se nalazi i Babić. Za "Kurir" su se "sudarila tri automobila", a "kao uzrok nesreće spominje se klizav kolovoz". TV Prva, odnedavno praktično pod kontrolom SNS-a, javila je u podne da su u nesreći "učestvovala tri putnička vozila", te da "očevici kažu da je ovde jutros bila gusta magla, a šta je tačno uzrok nesreće, utvrdiće istraga". Maltene istim rečima o događaju je izvestio i tzv. javni servis. "Blic" je bio naročito kreativan: osim o Babićevim povredama, list je izvestio da se "nastradala žena nalazila u automobilu koji je bio u sredini", a "vozilo u kom je bio Babić bilo je poslednje u koloni koja se sudarila". Dakle, kolona se sudarila, a, eto, vozilo u kojem je bio Babić je tu naišlo poslednje. U nečemu što se zove Nacionalni dnevnik, a prikazuje se na TV Pinku, takođe je najviše detalja bilo o Babićevim povredama, bez ikakvog nagoveštaja ko je krivac za udes. U toku tog dana – još uvek smo u poslednjem danu januara – stizala je podrška sa svih strana nekadašnjem šefu poslaničke grupe SNS-a u Skupštini Srbije, a prenosi "Kurir": "Svima nama koji smo na točkovima glava je u torbi. Strašno je što je ljudski život izgubljen, ali hvala bogu da je izbegnuta veća tragedija" (Rasim Ljajić). "Zoki je dobar čovek i ima punu podršku od mene i u ovom groznom trenutku. Srećom je dobro prošao i verujem da će se brzo oporaviti, pa da završimo konačno taj koridor" (Milutin Mrkonjić). "Zoran da ne brine. Biće sve dobro. Da sluša doktore! Svi mu želimo brz oporavak. A zna on da ćemo kolegijum organizovati i u bolničkoj sobi, ako zatreba" (Zorana Mihajlović). "Zoran je snažan i uporan čovek koji ima divnu porodicu zbog koje se vredi boriti i živeti. Svi smo uz njega" (Aleksandar Vulin). Ono što je dodatno iziritiralo javnost – na društvenim mrežama, jer je najveći broj medija partijsko glasilo – jeste Babićeva izjava, data opet "Kuriru": "Sva sreća živ sam i još ću vas gnjaviti. Nisam životno ugrožen, ali imam prelome noge, butne kosti najverovatnije, sada se sve utvrđuje. Nalazim se u Kliničkom centru Niš i ovde su lekari i sestre predivni. Dobro sam prošao", rekao je posle udesa Babić za "Kurir". BEZ LIČNE ODGOVORNOSTI: No, preko noći se sve menja. Sledećeg jutra, načelnik Uprave saobraćajne policije Ministarstva unutrašnjih poslova Nebojša Arsov izjavljuje da je uhapšen vozač koji je izazvao sudar i opisuje način na koji se saobraćajna nezgoda dogodila ("vozilo marke škoda kretalo se velikom brzinom iz pravca Niša ka Leskovcu, kada je došlo do naplatne stanice Doljevac, isto se nije zaustavilo, već je udarilo u vozilo marke opel astra, koje je bilo zaustavljeno u redu za čekanje za naplatu putarine, koje je od siline udarca nabačeno na vozilo marke folksvagen pasat, čiji je vozač u tom trenutku plaćao putarinu"), a u javnost, kako su izvestili tabloidi, "isplivava" snimak udesa sa naplatne rampe. Iako se iz kadrova sa mesta udesa može videti da naplatna rampa Doljevac ima kameru na svom krovu, u javnost je "isplivao" snimak sa nivoa puta, sa koga se apsolutno ništa ne može utvrditi – u jednom trenutku prvi vozač plaća putarinu, u narednom se na njegovom mestu nalazi slupani automobil u kome se nalazio Babić. Sve se odigralo toliko brzo da se, osim činjenice da se sudar dogodio, malo šta može zaključiti: ni kolikom brzinom se vozilo kretalo, ni da li je kočilo, ni ko je vozio, ni ko se u automobilu uopšte nalazio. Na sva ova pitanja odgovor može da dâ pomenuta kamera koja se nalazi na krovu naplatne rampe. POSLUŠNI VOJNIK PARTIJE: Bivši v.d. Koridora Srbije Zoran Babić Već po podne ministar policije Nebojša Stefanović izjavljuje da će Babić podneti ostavku na mesto direktora Koridora Srbije, da je dotadašnja istraga pokazala "da je vozilo Koridora neprilagođenom i ogromnom brzinom ušlo u pojas naplatne rampe", te da Babić "nema ličnu odgovornost, jer nije upravljao vozilom, ali da je to (ostavka), ipak, logičan potez". Sofija Mandić je na "Peščaniku" primetila da bi upravo lična odgovornost trebalo da Babića preporuči za ostavku, "ali kao što Stefanović lepo kaže, Babić ove odgovornosti u sebi jednostavno nema". Ispostaviće se i da ministar, po ko zna koji put, laže javnost Srbije: "Insajder" je saznao, što su kasnije potvrdili i Koridori, da škoda nije u vlasništvu Koridora, već bugarske firme Trejs, koja je izvođač radova na koridoru 10 u Grdelici, a da je uhapšeni vozač – zaposlen u Koridorima. Obrazloženje Koridora bilo je da je "uobičajena praksa u međunarodnim ugovorima u celoj Evropi i svetu" da izvođači radova obezbede opremu i vozila za potrebe investitora i inženjera u cilju realizacije projekta. IZVRŠENJE BEZ NAREĐENJA: Tako je moralo da se dogodi da jedna osoba pogine, pa da javnost sazna za krajnje koruptivnu praksu – da je preduzeće čiji rad Koridori kontrolišu, tim istim Koridorima po ugovoru obavezno da kupuje automobile, koji nakon završetka projekta ostaju u vlasništvu Koridora. Nije još uvek jasno zašto se Babić vozio u tim kolima, jer su ona navodno dobijena za potrebe nadzora radova, a ne za vozikanje direktora. Takođe, javnost bi mogla i da se zapita šta joj sve još nije poznato kada ovako, čim se zagrebe, pokuljaju krajnje sumnjivi i koruptivni poslovi državnih firmi. Ubrzo nakon Stefanovića, u petak predveče, javlja se i Zoran Babić. Uz napomenu koja bi u drugim okolnostima bila smešna – da se naprednjacima ne naređuje, jer oni znaju šta treba da čine – Babić je podneo neopozivu ostavku ispoljivši, čak i u ovoj situaciji, neprimeren hvalospev stranačkom gazdi: "Znanje, ali i moral, odgovornost i pre svega ljudskost i čestitost, osobine su koje u svakom od nas traži naš predsednik. I ne treba da mi kaže bilo šta. Ako me je predložio na funkciju, onda znam šta mi je činiti." Tako se saga Zorana Babića u Koridorima završila nakon smrtnog slučaja koji je izazvao njegov vozač, saga koja je počela nakon predsedničkih izbora 2017. kada je, u maju, postavljen za v.d. direktora. No, to nikako nije jedini udes, niti jedina smrt koju su ljudi iz ove vlasti ili bliski njoj izazvali na putevima Srbije u poslednjih šest-sedam godina. MOLI TE ALEKSANDAR: Dva meseca pre nego što je Babić dobio novo zaduženje, u martu 2017, Slavica Đukić Dejanović je, vraćajući se službenim vozilom sa predizbornog mitinga Aleksandra Vučića, u Grdeličkoj klisuri doživela udes i dobila prelom ruke. Agencija za borbu protiv korupcije je, iako je bilo belodano da se službena vozila (i drugi funkcioneri su se vozili po Srbiji, da bi iskazali odanost) koriste u svrhu kampanje, što je protivzakonito – blagonaklono saopštila da neće reagovati na (zlo)upotrebu službenih automobila, jer, po njihovom mišljenju, to nije kršenje zakona. Koji dan kasnije, aktivista SNS-a Milivoje Gajić je poginuo na auto-putu Beograd– Novi Sad dok je lepio plakate za vladajuću partiju. Vest o njegovoj pogibiji saopštio je lično Vučić na jednom od svojih svakodnevnih mitinga, umećući ovu informaciju između vređanja opozicije i hvalospeva samom sebi. Očevici su posle pričali da je pukom srećom izbegnuta veća nesreća, a ko je Gajića poslao da lepi plakate na auto-put, još nije poznato. Ministar Stefanović bio je dovoljno bezobrazan da izjavi tada da mu je "užasno kada sluša da ljudi pokušavaju da na nesreći jednog čoveka, jedne porodice izgrade neku vrstu političkog napada da li na SNS, da li na Vučića, da li na bilo koga drugog", a na pitanje novinara da li je postojao nalog stranke da se plakati lepe na tom mestu, Stefanović je rekao da je "čovek lepio plakate", "da nije činio nikakvo krivično delo" i da se "dogodila nesreća". U novembru 2018. teško je povređen potpredsednik skupštine i poslanik SPS a Đorđe Milićević, kada je škoda u kojoj se vozio sletela sa puta i udarila u podzid na regionalnom putu Ub–Slovac. Milićević je nakon udesa bio u teškom stanju, a njegov vozač je zadobio prelome obe noge. U decembru 2017, ministar Zoran Đorđević je jurio da stigne na predizborni miting u Kostolcu, kada je vozilo u kom je bio sletelo sa puta i nekoliko puta se prevrnulo. Ministar nije bio povređen i stigao je na miting, dok tri njegova saradnika nisu bili iste sreće i završili su u bolnici sa lakšim povredama. U novembru 2014, službeni audi ministra Aleksandara Antića sleteo je u kanal pri povratku iz Kladova. Niko nije bio povređen. U decembru 2013, vozilo ministra Vanje Udovičića je pod uključenom rotacijom prilikom preticanja udarilo vozilo iz suprotnog smera. Ni ovde nije bilo povređenih. Napokon, ili najpre, u julu 2013. sin vlasnika TV Pinka Željka Mitrovića, Aleksandar, vozeći džip BMW X5, udario je vozilom 17-godišnju Andreu Bojanić. Mitrović mlađi je pobegao sa mesta udesa, da bi se nakon nekoliko sati pojavio u policiji sa svojim ocem i advokatom. Aleksandar Mitrović bio je optužen za teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja, u sticaju sa krivičnim delom nepružanja pomoći licu povređenom u saobraćajnoj nezgodi, ali je u januaru 2015. viši tužilac Vera Stanić odlučila da ga ne goni za to što nije pružio pomoć pregaženoj Andrei, uz cinično obrazloženje da je devojka ostala mrtva na licu mesta. U oktobru 2018, otac pokojne Andree se pojavio na Pinku i izjavio da se ime njegove ćerke zloupotrebljava u političke svrhe, te da je Željko Mitrović "održao reč" jer nije uticao na tužilaštvo i sud. Prema njegovim rečima, slučaj je tada bio na "superveštačenju na saobraćajnom departmanu u Novom Sadu". U decembru 2018, glavni urednik lista "Danas" objavio je SMS koji je, po njegovim rečima, tog jula 2013. uputila urednicima medija Suzana Vasiljević, savetnica za medije predsednika Aleksandra Vučića. U SMS-u je pisalo: "Moli te Aleksandar samo da ne budeš previše grub prema Željkovom malom. Ako nije problem. Hvala!" Radmilo MARKOVIĆ, VREME

Pokret #Balternativa koji je nastao na Tviteru. Zastupa ideje prevazilaženja podela u narodu, pre svega oko dva oštro sukobljena politička bloka pozicije i opozicije. #Balternativa ne želi da se svrsta, ne želi da se Kosovo preda Šiptarima, ne želi smenu političke oligarhije drugom političkom oligarhijom. #Balternativu ne čine poznati političari, glumci, likovi kojima je malo para ili koji ne žele da ispuste vlast iz ruku, već običan radni narod. Najveći broj pristalica #Balternative su mladi ljudi, ali ovaj pokret podržavaju i sredovečni i stariji, muški i ženski i ostali. #Baternativa jasno sagledava situaciju u kojoj se Srbija nalazi. Ne izjednačava vlast i državu, jer državu smo nasledili od predaka koji su je skupo krvlju svojom platili. #Balternativa ne vidi u opoziciji snagu koja je potrebna da se očuva država Srbija, da izađe iz problema u kojima se nalazi, jer je upravo deo te opozicije dok je bio vlast, doveo Srbiju na Naprednjačka jasla i pored Naprednjaka ostavio čitav niz nerešenih problema. #Balternativu predvodi #Baltazar farbar, nik nejm sa Tvitera, inače Goran Ćuviz, ratni veteran i učesnik odbrambenog rata na Kosovu i Metohiji. Goran je običan radnik, moler iz Čačka. Čovek koji svakodnevno mukotrpno radi, i koristi pauze za Tvitovanje. Srbiju ne mogu da vode razmažena derlad ili politički poltroni, koji u životu nisu digli ništa teže od kašike. Srbiji je potreban trezven, radan i pošten domaćin, rodoljub i radnik. Ko god želi da se priključi pokretu #Balternativa, može to učiniti kačenjem ovog heštega na Tviteru i svojim trezvenim stavom. Odbijanjem da se svrsta u bilo koji od nametnuta dva tora. Ili direktnim kontaktom na Fejsbuk ili Tviter profil Baltazara farbara. https://twitter.com/je_sisa https://www.facebook.com/baltazar.farbar Sa Balternativom postoji alternativa!

"KOLEGAMA KOJI SU POZVANI DA UČESTVUJU U RADU KOMISIJE ZA ISPITIVANJE POSLEDICA NATO BOMBARDOVANJA PO ZDRAVLJE GRAĐANA REKAO SAM DA SE POLITIKA MENJA I ZA GODINU DANA VUČIĆ MOŽE DA KAŽE, ULAZEĆI U NATO, DA SU NJEGA OBMANULI DA JE OSIROMAŠENI URANIJUM KRIV ZA RAK, I DA JE ON KAO POLITIČAR BIO ŽRTVA LAŽNIH INFORMACIJA, A ZA STRUČNJAKA JE TO DOŽIVOTNA BRUKA, MRLJA KOJE SE NE MOŽE OPRATI" Ne postoji epidemija raka u Srbiji. Kada se uzme u obzir starenje populacije, kretanje stopa u ovom veku je skoro pravolinijsko. Po obolevanju od raka nalazimo se blizu sredine liste evropskih zemalja poređanih prema učestalosti ove bolesti, dok smo po umiranju blizu vrha, ali je to posledica dveju okolnosti: a) kasnog javljanja lekaru, i b) suboptimalnog lečenja. Samo 5-10 odsto svih malignih tumora uslovljeno je nasleđem. Među spoljašnjim činiocima pojave raka, na prvom mestu je pušenje (33%), pa prekomerna telesna težina (20%), zatim infekcije (17%) i drugi uzroci. U narodu se veruje da je stres faktor rizika za rak. Sva naučna ispitivanja, ali i zdrav razum, to isključuju. Danas se živi mnogo manje stresno nego za vreme ili neposredno posle Drugog svetskog rata, kada se lako gubila glava i živelo u uslovima strepnje i neizvesnosti. Stres je okidač za srčane, ali ne za maligne bolesti. Nijedna ozbiljna naučna ustanova u svetu ne dovodi uranijum (bilo prirodni ili osiromašeni) u vezu s rakom. Nekoliko puta manje osiromašenog uranijuma (OU) palo je na centralnu Srbiju nego što mi svake godine bacimo po njivama sa mineralnim đubrivima. Ako su u pitanju uranijumska isparenja (aerosol nastao paljenjem), više je OU sagorelo kada se boing sručio na stambenu četvrt u Amsterdamu nego na području centralne Srbije. Najzad, zamajavanje nepostojećim uzrocima raka (stres, OU) vodi fatalizmu ("Izloženi smo, šta ćemo, ostaje nam samo da umremo"), a postoje vrlo važne preventivne mere kojima se rak može sprečiti. Ovo su ključne poruke knjige "Istina o raku – učestalost, uzroci, sprečavanje" Zorana Radovanovića, profesora epidemiologije u penziji. Autor ove knjige bio je šef Katedre i upravnik Instituta za epidemiologiju Medicinskog fakulteta u Beogradu, predsednik Savezne komisije za zarazne bolesti SFRJ, generalni sekretar Saveza lekarskih društava, osnivač i predsednik Lige za imunizaciju, radio je u Kuvajtu, bio konsultant na Harvardu. Sada je predsednik Etičkog komiteta Srpskog lekarskog društva i član Akademije medicinskih nauka SLD. Poznat je i kao neumoljiv borac protiv antivakcinalnog lobija. "VREME": Otkud zanimanje epidemiologa za rak, zar time ne treba da se bave onkolozi? ZORAN RADOVANOVIĆ: Epidemiologija je nauka o učestalosti bolesti, uzrocima i sprečavanju. Najveći deo fonda znanja o bolestima potiče iz epidemioloških istraživanja. Na primer, zašto posle infarkta treba biti fizički aktivan, pokazale su epidemiloške studije, Ne možete na osnovu iskustva pojedinca da zaključujete i uopštavate. Ne možete da kažete: "Evo, Čerčil je pušio tompus celog života i pio mnogo viskija, pa je živeo preko 90 godina", jer on bi možda živeo 110 godina da nije pušio ili spada u jedan odsto ljudi na koje ta dva činioca ne deluju tako pogubno. Ima i suprotnih slučajeva, moja majka nije ni prišla duvanskom dimu, a umrla je od raka pluća. Postoji mali procenat ljudi koji nisu pušili, nisu bili izloženi radonu ni drugim sredinskim uticajima, i tu je reč o osnovnoj učestalosti svake bolesti. Recimo, u knjizi piše da nepušač može da dobije rak pluća, kao i bilo kog drugog organa. Ali, ako pušite 15-24 cigareta dnevno, rizik je 25 puta veći, odnosno 32 puta je veći kako raste broj cigareta. Postoji rizik i od pasivnog pušenja (second hand smoking), a sad se sve više govori i od third hand pušenju (mi tu reč još nismo preveli na srpski) – pepeljare, pikavci. Dakle, skoro sve što znamo o uzrocima raka i kardiovaskularnih bolesti potiče iz epidemiloških studija, jer jedino ukoliko poredite ljude koji su bili izloženi duvanu ili nekim spoljašnjim uticajima sa onima koji nisu bili, možete da dođete do zaključaka. U knjizi kažete da ne postoji epidemija raka u Srbiji kao posledica osiromašenog uranijiuma. Da li je osiromašeni uranijum opasan po zdravlje? Predsednik parlamentarne komisije za ispitivanje uticaja osiromašenog uranijuma Darko Laketić kaže da će ići u Vranje da ispitaju da li postoji opasnost po zdravlje građana, ali to nije validan naučni pristup. Da biste zaključili da li uranijum utiče na pojavu raka, posmatrate rudare u rudnicima uranijuma i rudare iz nekih drugih rudnika. Konstatovalo se da su se rudari koji su radili u rudnicama uranijuma zaista češće razboljevali, ali zbog gasa radona a ne zbog uranijuma. Kad je reč o osiromašenom uranijumu, postoje 27-godišnja istraživanja o posledicama Prvog zalivskog rata, kada je 700.000 ljudi krenulo na Sadama. U slučajevima kada su NATO snage slučajno pogađale svoje ljude u tzv. prijateljskim vatrama, dešavalo se da su mnogi vojnici bili ranjavani gelerima u kojem ima osiromašenog uranijuma. Neki od njih nisu bili operisani jer je bilo rizično, geler je bio blizu kičme ili u lobanji. Ti ljudi su praćeni od 1991. godine i utvrđeno je da nije povećan rizik obolevanja od raka, jedino imaju laka oštećenja bubrežne funkcije i tragove uranijuma u mokraći. Posmatrani su vojnici koji su uspeli da se izvuku iz pogođenog tenka i potom udisali uranijumska isparenja i utvrđeno je da nemaju povećan rizik od raka. Naši se pozivaju na Italijane koji su, navodno, masovno obolevali od leukemije, a ono što je nauka utvrdila jeste da su podjednako obolevali ili nisu vojnici koji su bili na Balkanu kao i vojnici iz drugih misija, čak je manji broj oboleli iz balkanskih misija. U knjizi su navedeni podaci i o drugim nacijama, među kojima takođe nije bio povećan rizik od raka. U Srbiji se smatra da smo svi ugroženi zbog osiromašenog uranijuma koji je trajno zagadio zemlju i vazduh. Da li je to tačno? Cela ta priča je besmislena zato što mi svake godine bacimo nekoliko puta više uranijuma sa mineralnim đubrivima nego što je palo na centralnu Srbiju. Na centralnu Srbiju je palo manje od jedne tone osiromašenog uranijuma, dok mi svakog proleća po njivama pobacamo nekoliko puta više. S druge strane, pominje se da se uranijum pretvorilo u aerosol, da je otišlo u vazduh. Poređenja radi, 1992. godine na Amsterdam je pao teretni avion boing koji ima više od 300 kg uranijuma u krilima i udario je u dve 11-spratne zgrade, poginulo je oko 80 ljudi i isparilo je više aerosola nego u centralnoj Srbiji. Holandske zdravstvene vlasti su rekle da preživelima koji su se nadisali uranijumskih isparenja ne preti nikakva opasnost od raka. Zanimljivo je da postoje četiri prestonice koje su kilometarski bliže Metohiji (gde je padalo najviše bombi) nego Beograd – Podgorica, Sarajevo, Sofija i Skoplje, i oni se uopšte ne uzbuđuju zbog osiromašenog uranijuma, a mi ovde, navodno, stradamo. Međunarodna agencija za izučavanje raka IARC tvrdi da osiromašeni i prirodni uranijum ne dovode do raka, a to je zasnovano prevashodno na epidemiološkim ispitivanjima. To tvrdi i Nacional Cancer Institute, to tvrdi i Svetska zdravstvena organizacija, Centri za kontrolu bolesti i druge vodeće naučne organizacije. To je opšti konsenzus u svetu. I sad ovi naši ljudi idu u Vranje da razgovaraju sa meštanima da vide da li ima raka. Ispada da su na Zapadu znali da će nas bombardovati mnogo godina ranije, pa su, navodno, falsifikovali naučne podatke. Svet skriva prave podatke zato što su nas bombardovali, a naučnici su plaćenici njihovih vlada, a mi smo strani plaćenici jer o ovome govorimo, zar nije tako? To je potpuno suludo i paranoidno. Takva retorika služi samo u politikantske svrhe. Nije problem ako to kaže neko neuk, ali je problem u tome što Vođa, nažalost, i predsednica Skupštine tvrde da je postojanje epidemije raka u Srbiji neupitna istina čiji je uzrok osiromašeni uranijum. Oni su već nametnuli zaključak i kako će sad komisija, sastavljena od poslušnika, da tvrdi da Vođa laže. Šta vođa želi da postigne tvrdeći da postoji epidemija raka od osiromašenog uranijuma? Vođa je između Istoka i Zapada, malo namiguje jednima, malo drugima, a najviše pokušava da homogenizuje svoje heterogeno biračko telo. On manipuliše iz političkih razloga, a efekat je sluđivanje naroda, i zato u ime struke dižem svoj glas. U Srbiji se stvara fatalizam – pušio, ne pušio, jeo ili nejeo zdravo, suđeno mi je da umrem od raka jer su nas oni ozračili. Takav stav vodi pasivizaciji i to je veoma opasno. Epidemiju raka su izmislili. Nema epidemije raka, učestalost raka je ista kao i na početku veka. Nema skokova učestalosti. Kad bi to bilo tačno, logično bi bilo da se najviše umire od raka u Pčinjskom okrugu (Preševo, Bujanovac, Vranje), tamo gde su padale bombe. Međutim, tamo je skoro najmanja stopa učestalosti raka u Srbiji u zavisnosti od pola i vrste raka. Imajući sve to u vidu, Epidemiološka sekcija Srpskog lekarskog društva kao najpozvanija da sudi o uzrocima bolesti i Etički komitet zaključili su da nema epidemije raka u Srbiji i da uranijum nema veze sa rakom, i osudili su kao moralno nedopustivo ponašanje kolega koji izmišljaju epidemiju. Taj stav su potvrdili Predsedništvo i Skupština Srpskog lekarskog društva 14. decembra 2017, čak su i oštrije reagovali u osudi ponašanja kolega koji tvrde da postoji epidemija raka zbog osiromašenog uranijuma zato što to demorališe i sputava celishodne akcije protiv pojave kancera. Dakle, nije tačno da su podeljena mišljenja, to je podvala koju lansiraju pojedinci. Da li je stres jedan od uzroka raka, u šta se naširoko veruje? Nema dokaza da je stres uzrok raka i to je stav nauke. U literaturi se spominje metabolički stres, ali to je nešto sasvim drugo. Najuglednije naučne ustanove ne prepoznaju psihološki stres kao okidač za kancerogene bolesti. Velika je zabluda da mi živimo posebno stresno, a ranije je bilo bolje. Drugi svetski rat je bio stres, ko će da vas likvidira, da li će doći nedićevci ili partizani. Na selu je bio posebno stresno, koja god vojska da dođe, strelja zbog, na primer, skrivenog brašna. Radilo se šest dana nedeljno, saobraćaj nije funkcionisao, a kad dođete kući, čekate u redu za brašno ili ulje, pa vas nedeljom zovu iz Narodnog fronta da učestvujete u obnovi i izgradnji i raščišćavate ruševine, a ako ne dođete, proglase vas protivnikom vlasti. Stres može da poveća opasnost od infarkta, šećerne bolesti i utiče na dužinu života, ali ne dovodi do raka. Stres može da pomogne da se ispolje psihopatološka oboljenja ako je pacijent graničan slučaj. Skoro je otkriven stresni gen koji reaguje na stresne situacije, ali on ne dovodi do raka. Strastan pušač, da ponovimo, ima 3200 odsto veći rizik od nepušača da dobije rak. Stres jedino može da dovede do preteranog pušenja, gojaznosti, alkoholizma i to su pravi uzroci raka i drugih bolesti. Dakle, kad ne bi bilo pušenja, bilo bi za trećinu manje raka, za petinu manje kad ne bi bilo gojaznosti itd. (videti tabelu). Koje su vrste raka nasledne? Od ukupnog obolevanja od raka, genetički rak čini 5-10 odsto. To su razne vrste bolesti, od raka debelog creva, limfoma, leukemije. Rak dojke je poseban, postoje geni BRC1 i BRC2 (Breast Cancer) koji su odgovorni za maligni tumor dojke (slučaj Anđelina Žoli). Ako postoje ti činioci, verovatnoća da će doći do raka dojke je i do 80 odsto. Individualna je odluka žene kako će rešiti taj problem, da li preventivno ili tek kad se na mamografiji pojavi rani tumor... Postoje i slučajne mutacije pri deobi ćelija u pojedinim tkivima koje dovode do raka, i to se zove loša sreća. U tabeli postoje i nepoznati uzorci raka, što znači da će budućnost možda pokazati da postoje i neki za sad još nepoznati činioci. Da li su mobilni telefoni mogući izazivači? Dva do tri odsto malignih tumora izazvano je zračenjem, pre svega utraljubičastim zracima, sunčevi zraci i kvarc lampe. Ostalo su medicinska zračenja – kad je pacijent već bio na zračenju, postoji opasnost od nastanka novog raka na istom organu ili na nekom drugom, ali to je relativno mala opasnost, i druge vrste zračenje – radon. Niskofrekvetna zračenja mikrotalasnih pećnica, radio-talasa i mobilnih telefona nisu dovoljno ispitani i rezultati su neubedljivi. Ako postoji rizik, on je mali. Mobilne telefone svakako treba držati malo podalje od uva, za svaki slučaj. Teoretičari zavere, a i poneki političar, reći će da sve te organizacije falsifikuju izveštaje da bi opravdali bombardovanje. Šta vi na to kažete? To je toliko glupo. Oni tvrde da je izveštaj iz 2000. godine sakriven i pozivaju se na Bakarija Kantea iz UNEP koja ga poslala za vreme bombardovanja da ispita situaciju. On je savesno napisao da se zagađuje sredina, pozvao se načelno na rizike, ali u uslovima bombardovanja nije mogao mnogo ni da ispituje. Kontaktirao sam sa njim dok sam pisao knjigu i pitao da li bi pristao da razgovaramo o izveštaju i on je pristao. Međutim, kad sam mu objasnio da ovde vlast tvrdi da postoji epidemija raka zbog osiromašenog uranijuma i da se pozivaju na njegov izveštaj, čovek se povukao jer nije hteo da ulazi u politikantsku priču. To je zloupotreba dokumenta koji je on malo naivno napisao i preterao sa nekim ocenama. Šta radi Komisija za ispitivanje posledica NATO bombardovanja po zdravlje građana Srbije? Najveća je nesreća što su predsednik i predsednica Skupštine već rekli da postoji epidemija raka u Srbiji i da je uzrok osiromašeni uranijum. Ni jedno ni drugo nije tačno. Kako će komisija da se usudi da im protivreči? Kolegama koje učestvuju u radu komisije rekao sam da se politika menja, i za godinu dana Vučić može da kaže, ulazeći u NATO, da su njega obmanuli da je osiromašeni uranijum kriv za rak i da je on kao političar bio žrtva lažnih informacija, a za stručnjaka je to doživotna bruka, mrlja koje se ne može oprati. Mnoge kolege su mi rekle da se i rukama i nogama bore da ne uđu u tu komisiju da se ne bi brukali. Važno je reći da su pojedini lekari, nažalost, falsifikovali podatke Instituta "Batut" iz 2006. godine o tobožnjem skoku obolevanja od leukemije, a zapravo je te godine došlo do lakog pada. Međutim, "Batut" se nije oglasio tim povodom jer se nisu usudili da demantuju lažne podatke, uplašeni su i ćute, kako i svi ostali direktori institucija koje se finansiraju iz budžeta. Sve podatke u knjizi "Istina o raku" potvrdili su stručnjaci iz Batuta. Jasno je da je uranijum prevashodno toksičan, ali je manje toksičan od olova i žive. Slabo je radioaktivan. Možete nedeljama da držite u džepu komad uranijuma i da vam ne bude ništa. Uranijum je korišćen čak i za pojačavanje sjaja gleđi zuba u stomatologiji, dok se u radiologiji koristi kao zaštita od zračenja. Američki vojnici koriste abrams tenkove sa oplatom od osiromašenog uranijuma u kojima vojnici provode svoje vojničke dane, već smo spomenuli kargo avion sa krilima od OU-a. Ne bi Amerikanci sagradili u Uroševcu svoju najveću bazu u ovom delu Evrope da postoji rizik od raka. Na rtu Arza Izraelci prave luksuzno letovalište, a tamo su padale bombe. Moramo da verujemo najautoritativnijim naučnim organizacijama da povezanosti nema. Biljana VASIĆ, VREME

Danas, u vrijeme snažnog kontrarevolucionarnog zamaha klerikalnih struktura i njima bliskih subpolitičkih pokreta, mapiranje emancipatornih potencijala različitih religioznih teorija i praksi od strateške je važnosti za promišljanje ekonomski i socijalno pravednijeg društva. Donosimo vam pregled razvoja feminističke teologije, jedne od teorija oslobođenja koja iz rodne perspektive kritizira religijske tekstove i historiju kršćanstva, a materijalističku analizu koristi kao alat za prokazivanje sprege crkvenih institucija i vladajućih struktura, pozivajući rodno, klasno i rasno deprivilegirane grupe na solidarnost u otporu sistemskom nasilju i u crkvi i u društvu. Rad Roberte Nikšić o feminističkoj teologiji nastao je u okviru ženskostudijskog obrazovnog programa Centra za ženske studije, studijske grupe 15/16, uz mentorstvo Ankice Čakardić. Sažetak Rad prati nastanak i razvoj feminističke teologije kao jedne u nizu teologija oslobođenja koja u svojim počecima izrasta kao feministička kritika religije, biblijskog teksta, historije kršćanstva, postojeće religiozne tradicije i religijskih institucija. Vremenom će uz kritiku postojećeg stanja i prakse ponuditi i alternativne metode poput čitanja Biblije kao političke knjige i društvenih implikacija tog i takvog čitanja. Stoga ćemo se pobliže upoznati s dvije klasične struje unutar feminističke teologije (biblijskom i post-biblijskom feminističkom teologijom), njihovim glavnim značajkama, mjestima otpora i predstavnicama (E. Schüssler Fiorenza, R. Radford Ruether, M. Daly). Isprva usidrena u salonsku sigurnost akademske zajednice, vremenom će meandrirati od sjeverno-američkih i zapadno-europskih dvostruko povlaštenih glasova bijelih teologinja sve do granica nepoznatog svijeta za tadašnju feminističku teološku misao. Oglasit će se teologinje iz Latinske Amerike i Azije. Od teorijskih znanstvenih promišljanja napravit će se pomak prema narativnim teologijama, autobiografskim feminističkim teologijama kroz koje progovaraju kako akademske teologinje, tako i ne-akademske građanke i ne-akademske radnice teologinje te promišljaju o ulozi i utjecaju religijskih praksi na život osiromašenih i potlačenih žena i muškaraca, sustavno izrabljivanih od centara moći, društva i religijskih institucija. Promišljat će se izazov tih glasova, kao i izazovi koje pred feminističku teologiju stavljaju feminističke teologinje oslobođenja Latinske Amerike i minjung teologije koje stavljaju naglasak na praktično djelovanje i ukazuju na ekonomske aspekte religiozne i društvene opresije siromašnih žena i muškaraca. Slijedeći taj povijesni i geografski put razvoja i umnažanja feminističkih teologija rad će nastojati ukazati i na važnost promišljanja o utjecaju religijskog nasljeđa na živote i djelovanje žena i društva u cjelini te razmotriti koje je mjesto i uloga te možebitna snaga feminističke teologije u borbi protiv opresije neoliberalnog kapitalizma u 21. stoljeću. U tom smislu, rad će se pozabaviti i pitanjem kako se artikulira i pozicionira feministička teologija u Hrvatskoj te koji su njeni dometi i snaga. Feminističke teologinje u većini slučajeva djeluju unutar nevladinih organizacija i nereligijskih institucija, balansirajući između teorijskog promišljanja i praktičnog djelovanja, na vjetrometini kako akademske, tako i društvene margine. Na početku Kada se promišlja o razvojnim počecima feminističke teologije, uobičajen je postupak dovoditi u vezu njen nastanak s institucionalizacijom feminističke teologije na sjevernoameričkim sveučilištima, a pod utjecajem ljudskopravaških feminističkih udruga na tlu Sjeverne Amerike i nadahnjujućim impetusima teologije oslobođenja Latinske Amerike. Sve to stoji, no ipak postoji još par nijansi koje bi trebalo dodati u priču o njezinim počecima. Istina je i da feministička teologija ima više rodnih mjesta, od kojih nisu sva akademska. Jedno od utemeljujućih mjesta feminističke teologije bio je članak studentice teologije Valerie Saiving iz 1960-te: „The Human Situation: A Feminine View“ (Saiving, 1960, 110-119), koji problematizira poimanje grijeha u kršćanskoj tradiciji koje se temelji na naučavanju Augustina i Origena, te grijeh povezuje s ponosom i sebeljubljem. Ukazujući na rodnu dihotomiju i konstruiranje cjelokupne teološke znanosti iz muškog kuta, posebice poimanja i tumačenja doktrine grijeha, njen članak ubrzat će proliferaciju feminističkih teoloških djela koja tematiziraju način mišljenja i djelovanja Crkve isključivo iz kuta muškog promatrača. Vremenom se kristalizira feministička teologija koja promatra teološka pitanja iz ženskog kuta. Zanemareno iskustvo žena tako postaje jedno od izvora teologije, pored Biblije i crkvenog učiteljstva. Feministička teologija izrasta kao kritika religije, biblijskog teksta, historije kršćanstva, postojeće religijske tradicije i religijskih institucija (Dickey Young, 1995, 47-71). Propituje se autoritet Biblije, Crkve, crkvenog učiteljstva, postavlja se pitanje ređenja žena. Paralelno se događa II. Vatikanski koncil (1962.-65.) koji poziva na vidljivost žene u crkvi i veliča žensko dostojanstvo, no u stvarnosti ne donosi ništa novo, osim što ozakonjuje hijerarhiju uloga u crkvenom životu, zabranjujući i dalje pristup ženama oltaru. Taj događaj utjecat će na Mary Daly, najpoznatiju pobunjenicu u katoličkoj crkvi, koja će značajno utjecati na proliferaciju feminističkih teoloških djela. Ona je nakon razočaranja raspletom II. Vatikanskog sabora osudila konzervativnu teologiju kao demonsku, te kao odgovor napisala knjigu Crkva i drugi spol (1968), okrenuvši leđa crkvenoj tradiciji i tradicionalnoj teologiji. Uslijedilo je djelo Beyond God the Father (1973) u kojem odbacuje poimanje Boga kao Oca, koje je duboko premreženo ljudskom ograničenom imaginacijom. Ako je bog muškarac, onda je muškarac Bog, smatra Daly. Takvo antropomorfno poimanje boga je demonsko, kao što je i demonsko ako boga poimamo kao vrhovnog suca, idola tako često prisutnog u kršćanskoj ikonografiji. Te idole treba svrgnuti, jer su naročito pogubni za žene, i stoga u sljedećoj knjizi Gyn/Ecology: The metaethics of Radical Feminism (1978), namjesto muške falocentričnosti predlaže ženama da se povežu sa svojom divljom stranom kroz duhovnost vještica (Radford Ruether, 2002, 3-20). U međuvremenu, događa se i konferencija Women doing Theology (Graillville, Ohio, 1972), te sastanak sekcije Women in Religion (Los Angeles, 1972) čime se inauguriraju feminističke studije religije (Schüssler Fiorenza, 1998, 1-5). Desetljeće prije navedene institucionalizacije unutar sveučilišnih kurikuluma iz 1972. godine, događa se još jedan paralelan proces – nastanak i razvoj teologije oslobođenja Latinske Amerike, koja u svojoj programskoj osnovi navodi preferencijalnu opciju za siromašne i marginalizirane te proizlazi iz iskustva opresije marginaliziranih skupina, temeljeći analizu društvene situacije na marksističkim zasadama. Duboko je obilježena vlastitim kontekstom, odnosno iscrpljujućom ekonomskom neokolonijalističkom politikom Sjedinjenih Američkih Država i izrabljivanjem siromašnih. Pod siromašnima i izrabljivanima ne misle samo na one koji nemaju novca i imovine, nego i na izrabljivane radnike, sezonske radnike i radnike migrante, koji u kapitalističkom sustavu ne uživaju u plodovima svoga rada, nego druge čine bogatima. Konferencijom u Medelinu 1968. udareni su njeni temelji, a već 1975. godine na konferenciji u Detroitu teolozi oslobođenja se susreću s crnačkim teologijama oslobođenja i feminističkom teologijom, čime počinje dug period uzajamne razmjene utjecaja (Gibellini 1999, 347-360). Teolozi oslobođenja (Gustavo Gutiérrez, Leonardo Boff, Jose Segundo) promišljaju materijalne uvjete postojanja, sistemsku opresiju i grijeh struktura moći, naročito crkve koja staje uz bok bogatim kapitalistima, a ne uz izrabljivane, ali ne promišljaju rodno pitanje – feminizam je za njih tek buržujska izmišljotina, pa tema dvostruke opresije žena ne dolazi u fokus njihova djelovanja. Upravo taj nedostatak utjecat će na razvoj feminističke teologije oslobođenja Latinske Amerike, ali i značajno obogatiti promišljanja feminističkih teologinja koje utiru put razvoju feminističke teologije i njene institucionalizacije na sveučilištima, poput Elisabeth Schüssler Fiorenza, Rosemary Radford Ruether, Letty M. Russell, Dorothee Sölle i mnogih drugih (Radford Ruether 2002, 15). Primjerice, Rosemary Radford Ruether se izravno poziva na teologiju oslobođenja kada se bori kao civilna aktivistkinja za ljudska prava crnaca, ili kada govori protiv crkvenog nauka o kontracepciji pozivajući se na stanje beznadnog siromaštva u Meksiku. U knjizi Liberation Theology: Human Hope Confronts Christian History and American Power (1972) kritički se osvrće na kršćansku tradiciju koja je diskriminirajuća prema Židovima, crncima, ženama, i Latinoamerikancima. Kao i Daly, opirala se nepopravljivom crkvenom seksizmu, ali nije napuštala crkvenu tradiciju, željela je reformu iznutra. Zabrinjavala ju je i slika Boga Oca: Kao alternativu predlaže da slika Boga polazi od aktivnosti radnika i seljaka, ljudi s dna društva. Vremenom je odustala od reforme i pozvala žene da osnuju žensku crkvu te inkorporiraju liturgiju božice u svoju liturgiju što je i razradila u djelu Women-Church: Theology and Practice of Feminist Liturgical Communities (1985). Njezina najutjecajnija knjiga Sexism and God talk: Towards a Feminist Theologypredstavlja nacrt feminističke teologije kojoj je temeljni zadatak promoviranje punog dostojanstva žene, a sve što to dostojanstvo niječe ili umanjuje prokazuje se kao neotkupiteljsko, neovisno radi li se o biblijskom tekstu, tradiciji ili dogmi. Kao i Daly, ona napušta kršćansku tradiciju i uobičajeno je takve teologinje zvati post-kršćanskim ili post-biblijskim teologinjama. Najčešće se u teološkim krugovima feministička teologija dijeli na spomenute dvije skupine biblijskih i post-biblijskih teologinja (Gibellini, 1999, 420-426). Ovdje ćemo se posvetiti i biblijskim teologinjama, iako se nećemo strogo držati te podjele jer sam sklonija feminističku teologiju promatrati kao veliku riječnu struju s mnoštvom izvora i pritoka, obilježenu lokalnim kontekstima i vremenom u kojem se javlja, u stalnoj igri razmjene i preispitivanja vlastite pozicije u odnosu na samu sebe, akademsku zajednicu, društvene i religijske strukture te iskustvo žena u različitim historijskim kontekstima. Feministička teologija u okrilju američkih sveučilišta bit će pod kritikom marginalnih glasova žena iz drugih historijskih i manje privilegiranih konteksta, ali će upravo biblijska struja s američkih sveučilišta utjecati na artikulaciju teoloških misli teologinja s drugih kontinenata – dok će i njihova kritika utjecati na stalno preispitivanje akademske teologije u odnosu na teologinje iz globalnog Juga. Osim kritikom postojećeg stanja, to će stalno preispitivanje uroditi i alternativnim modelima teološkog promišljanja i življenja vjere u pluralnom svijetu. Jedan od alternativnih modela jest čitanje Biblije kao političke knjige.

Animirani film "Savremena islamska politička misao" urađen je na bazi scenaria koji je napisao Ivan Ejub Kostič, izvršni direktor Balkanskog centra za Bliski istok. Animiran film rađen je u okviru projekta "Islam i modernost" koji je Balkanski centar za Bliski istok sproveo uz pomoć Ambasade Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji. www.balkanskicentarzabliskiistok.com www.islamimodernost.com