Претражи Живе Речи Утехе

Zašto pokrećemo ovaj portal i čemu Ekumena.org danas? Autor: Ekumena Ekumenski pokret dvadesetoga stoljeća mnogo je obećavao: nakon stoljeća razilaženja u mišljenju, međusobnog razgraničavanja i osuđivanja, počelo je razdoblje novoga promišljanja i učenja, dijaloga i suradnje među različitim kršćanskim Crkvama i pojedincima. Možemo sa zahvalnošću priznati dobre plodove ekumenskog dijaloga, posebice ponovnog otkrivanja kršćanskog bratstva među članovima različitih zajednica koje jedni druge više ne smatraju neprijateljima ili konkurentima, već braćom i sestrama u Kristu na zajedničkom hodočašću prema punini vlastite darovane ljudskosti. Nakon pedesetak godina intenzivnoga ekumenskog iskustva učinjen je napredak na putu prema punom vidljivom jedinstvu, no sadašnja situacija ekumenskog pokreta zahtijeva i kritičko sagledavanje. Došlo je do vrhunaca, a ujedno i poteškoća, nesporazuma i zabluda. Proces prema zajedništvu kao da je zastao. Kršćani različitih denominacija vrlo su se brzo usuglasili oko lakših pitanja, ali zastali su kod bitno težih, kao što je, primjerice, pitanje crkvene službe i ekleziologije, ali i razlika stavova o pojedinim etičkim pitanjima. Teologije i ekleziologije imaju svoj razvoj i svoje zakonitosti, a rezultati istraživanja i suradnje često nisu ni dostupni niti, nažalost, odveć važni vjernicima u njihovoj svakodnevici. Podjele u kršćanskom svijetu podjela su u samom iskustvu vjere, a ne samo u doktrinarnim formulama. Sadašnji trenutak zahtijeva vlastiti etos koji uključuje više od deklarativne spremnosti na dijalog – spremnost na međusobno približavanje, pružanje ruke pomirenja i zacjeljivanja rana što nam ih je ostavila povijest te okretanje od sebeusmjerenosti prema svijetu. Bavljenje vlastitim identitetom baca sjene na svjetlost kršćanskoga jedinstva: sve se više teži za potvrđivanjem vlastitog identiteta, a sve manje za zajedništvom s drugima. U Katoličkoj i Pravoslavnim crkvama i danas neki misle da se u ekumenskom dijalogu otišlo predaleko te pojedine reforme smatraju ”protestantizacijom”, a protestantske Crkve, malobrojne i raznolike, niti se ne uzimaju u obzir u važnim susretima i razgovorima, osim, simbolički, prilikom Molitvene osmine za jednistvo kršćana. Koncept duhovnog ekumenizma nažalost se često koristi da bi se označila sentimentalna, iracionalna i subjektivna duhovnost, tj. djetinjasta želja za zajedništvom kakva ne uzima u obzir crkvenu tradiciju ili ju čak zanemaruje. Duhovni ekumenizam, međutim, uključuje nauk Svetoga pisma, živu tradiciju Crkava i ishode ekumenskih dijaloga na način da su osobno i potpuno asimilirani te postaju svjetlo i snaga u svakodnevnom životu vjernika. No, velike odluke se ne donose bez odgovornosti svakoga od nas. Granice koje dijele religije, narode i ljude prelaze pojedinci, a tek onda zajednice, Crkve i politike. Već danas bismo zajedno mogli učiniti mnogo više nego što činimo: zajedničko proučavati Bibliju, razmjenjivati duhovna iskustava, imati zajednička bogoslužja u službama Riječi, bolje upoznati naše zajedničke tradicije, kao i naše postojeće razlike, surađivati u teologiji, u poslanju, u kulturnom i društvenom svjedočenju. Duhovni ekumenizam i ekumenska formacija posebice su važni za naše tranzicijsko vrijeme kriza i traženja izlaska iz nje, za koraćanje naprijed nakon desetljeće rata i napetog poraća. Prvo mjesto duhovnog ekumenizma, odnosno njegov život jest praktični ekumenizam. Jedinstvo Crkve nije samo po sebi cilj. Jedinstvo Crkve je oruđe, znak, anticipacija jedinstva cijelog čovječanstva. Univerzalni kontekst zalaganja za jedinstvo Crkve ima implikacije za društveno i političko služenje: za svetost života, dostojanstvo ljudske osobe i ljudska prava, za obrazovanje, zdravstvenu skrb, pravdu i mir, za svjedočanstvo ljubavi prema bližnjem, skrb za siromašne, diskriminirane i migrante, za očuvanje stvorenja i, dakako, ne manje važno, za međureligijski dijalog. Na svim tim poljima možemo i moramo raditi zajedno te nas suradnja može i zbližiti. Kršćanske Crkve izjašnjavaju se načelno za kulturu mira. Pa ipak je upravo njihov doprinos humanizaciji globalizacije ometen političkim implikacijama. To je osobito slučaj tamo gdje Crkve postavljaju političke zahtjeve, gdje religijske norme postaju državnim zakonom, time se namećući drugima u pluralnom svijetu. Ekumenski dijalog ne smije se zaustaviti na apstraktnim teološkim pitanjima ili pitanjima povijesti, nego mora postati uzajamnim izazovom da se upravo u smislu vjerovanja u jednoga Boga pridonese i većem jedinstvu u svijetu te civilizaciji skrbi jednih za druge. Prepoznajući ekumenski pokret kao nesumnjiv znak i imperativ našega vremena, okupljeni i ujedinjeni zajedničkom vizijom izgradnje i promicanja obnove povjerenja, prihvaćanja međusobnih razlika i stvarnoga zajedništva među našim narodima i ljudima, kao pokretači i urednici ovoga portala odlučili smo ga simbolički vezati uz Svjetski dan mira. Zadaća nam je pripomoći gradnji mostova suradnje i poticati zajedničke društvene inicijative vjerujućih i nevjerujućih, odnosno jačati svijest o općem humanističkom poslanja za budućnost čovjeka i svijeta. Glava našega portala simbolizira jedinstvo u različitosti (vatre iznad svakog slova su znakovi prisutnosti Duhva Svetoga među nama i u nama), pak slovo M, crvene boje, je napravljeno od dviju vatri koje simboliziraju susret kršćanskih tradicija Zapada i Istoka. I mi to želimo biti: mjesto jedinstva, spajanja i bogatstva u različitosti darova Duha Svetoga. Našu osnivačku izjavu potpisali smo 27. listopada 2021., na dan kada je papa Ivan Pavao II. godine 1986. organizirao prvi Svjetski dan molitve za mir u Asizu (Assisi) u Italiji. Skupu je prisustvovalo 160 vjerskih poglavara koji su proveli dan zajedno u postu i molitvi. Predstavljali su 32 kršćanske vjerske organizacije i 11 nekršćanskih svjetskih religija. Sastanak u Asizu dao je međureligijskom dijalogu jedinstven intenzitet jer mu je ponudio ”duh”, čiju je važnost naglasio papa Ivan Pavao II. ”Duhom Asiza” nazvao je volju žena i muškaraca ”osjetljivih na vjerske vrijednosti da pomognu drugima ponovno otkriti ukus i volju za zajedničkim hodom”. U trideset pet godina otkako je prošlo od začetka ”duha Asiza” mnogo toga se dogodilo u svijetu, u vjerskim zajednicama, ali i u načinu na koji se prakticira i ekumenizam i međureligijski dijalog. Papa Franjo, koji je 2016. sudjelovao na međureligijskom susretu u Asizu, rekao je: ”Mi koji smo ovdje zajedno moleći za mir, vjerujemo i nadamo da je bratski svijet moguć. Želimo da se muškarci i žene različitih religija mogu okupljati posvuda i promicati sklad, posebice tamo gdje postoji sukob. Naša ljudska budućnost sastoji se u zajedničkom životu. Iz tog razloga pozvani smo osloboditi se teških tereta nepovjerenja, fundamentalizma i mržnje. Vjernici bi trebali biti zanatlije mira u svojim molitvama Bogu i u svojim djelima za čovječanstvo! Kao vjernici, dužni smo biti jaki mostovi dijaloga, kreativni posrednici mira”. Na današnji dan, na Svjetski dan mira (koji se počeo obilježavati 1968.), prvog dana 2022. godine, odlučili smo ovaj portal ponuditi široj javnosti, ne samo crkvenoj. Naše Crkve imaju goleme, neiskorištene potencijale za proizvodnju aktivnoga mira, ali zanemarivane i često izdane. Ali mirotvorni su glasovi prisutni posvuda, i izvan prostora religijskog, pak su glasovi vapijućih u pustinji: ni dva svjetska rata, niti brojni sukobi i ratovi po kugli zemaljskoj, kao ni na našim prostorima, nisu svojim bolnim iskustvima i posljedicama pridonijeli iskorjenjivanju nasilja. Štoviše nasilje je u svijetu, izravno ili latentno, i dalje prisutno, sve raširenije te se koristi sve sofisticiranijim i razornijim sredstvima. Sjetimo se atomskog naoružanja, perfidnih bioloških, kemijskih i cyber ratova, novih oblika nasilja i anticivilizacijske proizvodnje, terorističkih napadi koji se mogu pojaviti bilo gdje, bez najave i bez pravila. No, gotovo opasnije i strašnije od zveckanja oružjem moćnika svijeta naš je pristanak na takav svijet. Uđimo u novu godinu ne pristajući! U svjetlu između dvaju blagdana Kristova rođenja, želimo svim budućim čitateljima i suradnicima, kao i svima, da trajno budemo budni te da naš razum i srce tama ne načne i ne proždre, da očuvani u dobroti ostanemo, da svjetlost već izdaleka prepoznajemo i ususret joj aktivnom i neopozivom nadom hodamo. Uredništvo portala. Izvor: Ekumena EKUMENA.ORG

O tačnosti Kalendara Šta je vrjeme, a šta računanje vremena. U raspravi o vremenu i računanju valja razlikovati šta je ono ljudsko a šta ima ili može da ima Crkveni karkter i posljedice. Ako pogresno računamo vrjeme može se desiti da dodjemo na liturgiji kada je prosla ili ranije ili da kasnimo a ipak stignemo a ni to nije šžbez duhovnih posljedica, ili kao što je u Srbalja običaj da Nova Godina dodje prije Božića, što je neprirodno. Godina - krug zemlje oko suncabtraje 365 dana 6sati i ostatak, ostatak je proizveo 14 kila sekundi, ali stvarno nije bilo 14 dana jer se nije zemlja okrenula 14 puta oko sebe a to je dan (ne 24sata), sunce nije izlazilo i zalazilo, ljudu nisu islli na počinak i nisu služene 2 nedeljne liturijgije, a stvarno je proteklo 14 kila sekundi. Koja je stvarnost starija ljudsko bazdarenje godine na mjesece sedmice dane sate i sekunde ili astronomska stvarnost okretanja zemlje oko sebe i sunca? Dan je okret zemlje oko sebe sa izmedju dva izlazka sunca, a godina je krug oko zemlje, čak i kada bi trajali svaki put u različitim duzinama i bez obzira na svako ljudsko bazdarenje i jedinice koje nisu u bića nego kategorije ljudskog uma, dan bi okret zemlje oko sebe, a godina okret oko sunca Šta je ono što razmjeravanju vremena ima ili nema eshatološki karakter? Subota odnosno nedelja svakako ima, dan i noć takodje, mjesečeve kruznjen takodje, a sekunda ili astronomska stvarnost ostatka možda i nemaju ili su se razlike mogli prevazići tako što se naprimjer u okviru novogodišnjeg slavlja zaustave kazaljke dok zemlja ne doleti u "početni položak" odnosno da mi sačekamo zemlju a ne da jurimo za vremenom (računom) koje je dekretom otišlo 14 dana ispred. Prosto ne da zaustavimo vrjeme, nego da zaustavimo racunanje vremena dok ne prodje "ostatak" Računanje vremena iz ovih eshatoloških razloga ne može biti nebitno. Čujemo vrjeme je stvorena kategorija, pa i ljevo i desno su stvorene kategorije i to od nas stvorene ne od Boga, ali za stvarno vrijeme mi ne možemo ni da tvrdimo da je stvoreno kao što tvrdimo za npr kamen? Šta je dakle vrijeme i kakav je njegov odnos sa vječnošću odnosno sa nestvorenim energijama? Bez obzira na razlikovanje vječnosti i vremena, postoji i njiova povezanost, život vječni nije zamrznuto vrjeme nego vječno "vrjeme" tok nestvorenih energija njihovo kretanje pored Suštine i njihovo kretanje u odrzavanju i spasenju stvorenog. Dakle za vrjeme je neophodno kretanje, tamo gdje nema kretanja samo tamo nema vremena, a tamo gdje se nestvoreno kreće tamo je vječnost. Osim kretanja energija mi u Bogu ispovjedamo i kretanje suštine, odnosno radjanje i ishodjenje što su fundamentalna kretanja uz drugovrsno energetsko, stvaralačko krenjene energija. Prostor opet na fundamentalnijem nivou od kategorije, predstave, nabačaja je distanca medju bićima, a kada distance nestane nastaje Tijelo, ili najfundamelnije u Svetoj Trojici razlikovanje ( ipostasi) U palom stanju jasno je da ono što postoji je samo vječno sada, odnosno sada postoji na bitno drugačiji način od "prošlog" i "dolazećeg", odnosno i prostor i vrjeme su neko ništa, odnosno ono "palo" je ništa, a korjen "prostora i vrjemena" su kretanje i razlikovanje. Pošto se kretanje i razlikovanje protežu i na stvoreno i na nestvoreno odnosno na svu Crkvu, način njegovog brojanja, od Rodjenja, do konačnog dana ili od stvaranja nikako ne može biti beznačajan. Razlika u dvije sedmice izgleda beznačajna, ali ta bi sw bolje oslikavala da je samo jedan dan, pa da onda kada je pravoslavnima nedelja, katolicima bude npr. ponedeljak. Argument: da u eshatologiji nema brojanja dana jer je to jedan Osmi dan ima samo vazenje u "prvom krugu" i jednak je argumentu da nema istorije jer istorija je spoj vremena i eshatologije (vječnosti). Odnosno kao što zemaljska Crkva ima Nebo, tako i Nebeska Crkva ima zemlju, odnosno postoji samo jedna nebozemna Crkva. Vječnost utiče na vrjeme i vrjeme utiče na vječnost i ako može važi i obrnuto da vječnost ne utiče na vrijeme, i vrjeme ne utiče na vječnost, ali ovo potonje je palo stanje i može da važi u paloj Crkvi. Odnosno rapored nas u Liturgiji i raspored praznika i bogosluženja i raspored nebeskih tjela- dana, godina, meseci nisu bez značaja, pa i raspored zvjezda na nebu. Stanje je takvo živimo u paralenim univerzumima i naši susreti su uvjek u pravo vrjeme na pogresnom mjestu i u pogresno vrijeme na pravom mjestu samo zato što je neko želio da mu bude tačan sat, pa je po njemu srazmjeravao nebeska tjela

Napadi na radnike "Gradske čistoće" koji zaprašuju komarce traju već dve nedelje. Gotovo svaki put kada izađu na teren, radnike ovog preduzeća napadaju, ulaze im u automobile, traže ima radne naloge, gađaju ih kamenjem, tuku, prete bacaju im se ispred vozila. Poslednji napad dogodio se u utorak kod stadiona u Vinči. Nekoliko ljudi napalo je sinoć u Vinči ekipu "Gradske čistoće" koja prska komarce - ušli su im u vozila, tražili im radne naloge, pokušali da ih spreče, čak i pretili. "Sprečiću te milom ili silom... Ja sam uzeo sam pištolj, pucao sam iz svog dvorišta... Čime ti nas prskaš? Ja hoću komarce... Živ izaći nećeš..." čuje se u snimku. Bezuspešno su radnici pokušavali da im objasne da su preparati sigurni, odobreni od relevantnih zdravstvenih ustanova i da oni samo rade svoj posao. Inače, sinoć su se na terenu nalazile 33 ekipe i to 9 topova sa toplim zamagljivačima, 16 geba sa tamnim zamagljivačima, 2 ekipe na poslovima uništavanja larvi i 6 ekipa koje rade sa čamaca.

"Imamo novih knjiga kao da nije korona", kaže jedan domaći izdavač uz osmeh na pitanje šta im je stiglo ovih dana iz štamparija. Takvu sliku potvrđuje i pogled na police knjižara sa novim izdanjima, gde ima i romana, i publicistike, i naučnih studija, i knjiga za decu, i poezije… Izdavači su najavili vrelu književnu jesen i pokazalo se da su bili u pravu. Mini sajmovi umesto Sajma knjiga su završeni, a nova izdanja nesmanjenim tempom stižu i nakon toga. Finiš godine i isticanje ugovora požurili su i prevodioce, objašnjavaju u jednoj beogradskoj izdavačkoj kući, dok sa druge strane ni ponuda novih knjiga domaćih autora ne zaostaje.

Srbija i Republika Srpska slaviće ubuduće zajednički praznik - 15. septembar, koji će se obeležavati kao Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave. Dogovoren datum, Srbi dobijaju novi praznik WWW.B92.NET

Anglikanska crkva je napravila veliki iskorak u svojim stavovima i promenila svoj odnos prema marihuani, pa je tako odlučila da započne sopstveni biznis gajenja i proizvodnje te biljke. Crkva, naime, raspolaže investicionim budžetom od 12,6 milijardi funti, što je nešto manje od 15 milijardi evra, a svoja ulaganja će ograničiti isključivo na medicinsku marihuanu. Investiranje u proizvodnju, distribuciju i prodaju rekreativne marihuane, odnosno "trave", za englesku crkvu i dalje ostaje tabu tema. Iz crkve su se, tim povodom, oglasili saopštenjem: "Za nas postoji razlika između medicinske i rekreativne marihuane. Nemamo problem s marihuanom koja se koristi u medicinske svrhe", izjavio je glavni čovek za ulaganja Anglikanske crkve Edvard Mejson. U Velikoj Britaniji je, od oktobra prošle godine, dozvoljena upotreba kanabisa u medicinske svrhe i pacijenti mogu da ga dobiju na recept. U pojedinim državama sveta kanabis se propisuje pacijentima koji boluju od teških bolesti kao što su rak, sida, multipla skleroza, povrede kičmene moždine i epilepsija. Lekari u Velikoj Britaniji prvi put imaju mogućnost da pacijentima koji trpe jake bolove propišu proizvode koji sadrže kanabis. Crkva ima novi biznis: "Nemamo problem s marihuanom koja se koristi u medicinske svrhe" WWW.B92.NET Anglikanska crkva je napravila veliki iskorak u svojim stavovima i promenila svoj odnos prema marihuani, pa je tako odlučila da započne sopstveni biznis gajenja i proizvodnje te biljke.

Ministarstvo unutrašnjih poslova organizovalo je prošle subote na vojnom poligonu Nikinci pokazno-taktičku vežbu „Povratak 2019“ u kojoj su učestvovale Žandarmerija, Specijalna antiteroristička jedinica i Helikopterska jedinica koja je ovom prilikom prvi put u nekoj vežbi sa bojevim gađanjem prikazala svoje nove helikoptere Erbas H145M. Vežbi su pored predsednika Srbije Aleksandra Vučića, potpredsednika Vlade i ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića i ministra odbrane Aleksandra Vulina, prisustvovali i članovi delegacije Centralne vojne komisije Narodne Republike Kine predvođene njenim potpredsednikom Džang Jousjom. Kako je predsednik Srbije više puta pomenuo na Nikincima ali i na vojnoj vežbi „Begej 2019“ održanoj dan kasnije, Srbija i Kina imale su duže razgovore o nabavkama nove vojne tehnike „tokom celog subotnjeg dana i noći“. Pored helikoptera na vežbi „Povratak 2019“ učestvovala su i kopnena borbena sredstva Žandarmerije i SAJ-a: Miloši, Lazari 2 i 3 i modernizovane Prage. Simulirano borbeno krštenje Erbasova, potvrđene šeme farbanja Super Puma Helikopterska jedinica MUP-a je za vežbu opredelila ukupno šest letelica. Dva Bela 212 (YU-HCA i YU-HCE), tri Erbasa (YU-SAR, YU-MED i YU-ICE) i jednu Gazelu (YU-HFF). Koordinisano delovanje Žandarmerije, SAJ-a i Helikopterske jedinice u protivterorističkom delovanju u cilju oslobađanja talaca bila je opšta tema vežbe i stoga je svaka od letelica imala svoju specifičnu ulogu. Dva H145M (MED i SAR) prvi put su javno prikazala ulogu vazdušne konjice uz „fast rope“ desant pripadnika SAJ-a. Jedan Erbas (ICE) imao je ulogu (borbenog) medicinskog zbrinjavanja sa sletanjem na poligon. Jedan Bel 212 pružao je vatrenu podršku iz vazduha mitraljezom M84 PKT (HCA), dok su iz drugog takođe SAJ-ovci desantirali „fast rope“ tehnikom. YU-HCE je scenariom vežbe bio određen za evakuaciju ranjenih. Prvo doleću Belovi. Spuštanje prve grupe SAJ-ovaca u već „živo“ okruženje između Miloša i Lazara koji uveliko dejstvuje / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Premijera sa konopcem za domaću publiku. Letač tehničar priprema iskrcavanje. Erbasova platforma za kačenje konopca ima nosivost 185 kilograma sa dve podvesne tačke. Zbog ovakve nosivosti kada se konopac koristi za iskakanje ljudi koristi se samo jedna tačka / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six U „transportnim“ Erbasovima bilo je četiri specijalca SAJ-a, u Belovima šest. Zbog većeg prostora u H145M nisu bila postavljena „desantna“ sedišta / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Interesantno rešenje Erbasa za operacije sa otvorenim klizajućim vratima tokom leta. Prednja pilotska vrata se otškrinu i uz pomoć pokretnih šarki zabrave se u položaju koji je vidljiv na slici. Vrata tako postaju spojleri preko kojih se vazdušna struja prelazi i ne udara direktno u osobe koje se nalaze na ivici dok su klizajuća vrata otvorena. Pilotska vrata se u ovom položaju ne pomeraju tokom leta, jednostavno prave novu aerodinamičku celinu / Foto: Petar Vojinović, Tango Six „In Case of Emergency“ sleće radi evakuacije povređenih. Svi piloti i tehničari Helikopterske jedinice nosili su kacige zbog izvođenja borbenih operacija / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Dok i Erbasovi ne dobiju svoj M84 PKT Belovi pomažu / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Dva Bela 212 u preletu poligona Nikinci / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six „Ura!“ / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Uprkos činjenici da je YU-ICE opremljen nosačima za mitraljeze oni još nisu nisu sertifikovani od strane Erbasa za nošenje Zastavinog mitraljeza M84. Iz tog razloga H145M nije desjtvovao ovim oružjem na poligonu na kojem se inače ono sertifikuje od strane tehničara Erbasa i letača tehničara Helikopterske jedinice MUP-a. Nosači će, kao što je Tango Six već pisao, moći da se premeštaju iz Erbasa u Erbas zahvaljujući modularnom sistemu šina na podu helikoptera koje ima svaka letelica. Kako Tango Six saznaje, Dillon Aero M134D kalibra 7.62 koji je bio prikazan na vežbi u subotu montiran na Miloša biće mitraljez izbora za MUP-ove Super Pume. Dve od tri za koje su trenutno potpisani ugovori o kupovini biće namenjene borbenim zadacima (vatrena podrška, vertikalni transport, desant, borbeno traganje i spasavanje) i biće ofarbane u identičnu šemu bojenja koju danas nosi YU-ICE. Dillon Aero M134D instaliran na vozilu Miloš naći će se i na Super Pumama. Zahvaljujući Gatling mehanizmu u stanju je da ispali 4.000 metaka u minutu, precizniji je od Zastavinih mitraljeza a mi smo bili svedoci na Nikincima koliku razornu moć poseduje u kontinuiranom rafalu / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Miloš sa M134D, praćen Milošem sa DUBS 12,7 mitraljezom i Lazar 2 sa DUBS-om (Daljinski Upravljanom Borbenom Stanicom) koji ima trocevni top M55 20 milimetara / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Lazar sa ruskom kupolom MB2-03 sa topom 30 milimetara / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Ni jedno vozilo nije „preživelo“ / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Prednosti daljinski upravljivog sredstva. Lazar dejstvuje i pruža zaklon Žandarmeriji / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Trejseri zabeleženi foto-aparatom / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Cela pokazna vežba trajala je manje od 15 minuta. Broj metaka i eksploziva bio je impresivan za tako kratko dešavanje / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Borbena vozila kako bi trebalo da izgladaju. Prašnjava, prljava i okićena čaurama. TT zbor nakon vežbe / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Žandarmerija prva dobija modernizovane Prage / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Poziranje u stroju / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Tango Six je imao ekskluzivnu priliku da nakon vežbe poseti Helikoptersku jedinicu MUP-a na aerodromu „Nikola Tesla“ nakon vežbe / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Još jedan učesnik vežbe. Po scenariju Gazela je bila leteća platforma jednom snajperisti SAJ-a / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six „H145M može da sleti gde god sleće i Gazela“ rekli su nam u jedinici. Jedan motor, veći prečnik rotora Gazele u odnosu na H145M / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Za nove helikoptere kupljen i novi spoljni izvor napajanja sa drugačijom voltažom (28,5 Volti) od onih trenutno u upotrebi zbog FADEC-a / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Uskoro spremni i za NVG. Kokpit je kompatibilan, čekaju se podaci o mesečini i drugim meteo fenomenima od ustanova van MUP-a da bi (uskoro) mogle da se koriste / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Prevlačenje u hangar. Glavni rukohvat kojim se upravlja pravcem i spušta se rep nalazi se na sekciji repnog rotora / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Helikopterska jedinica uskoro planira da započne gradnju još jednog hangara pored dva postojeća. Jednostavno više neće biti mesta za Super Pume / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Petar VOJINOVIĆ

Prva Novosadska nedelju ponosa biće organizovana od 13. do 17. maja, dok će biti prvi Novosadski prajd biti održan 17. maja na Trgu Republike, najavila je danas grupa „Izađi“. Grupa ”IZAĐI”, uz podršku Grada Novog Sada i OPENS 2019 - Omladinska prestonica Evrope Novi Sad, organizuje PRVU NOVOSADSKU NEDELJU PONOSA, pod sloganom “IZAĐImo ZAJEDNO!”, koja će se održati od 13. do 17. maja 2019. godine, dok je sam Prajd zakazan za petak 17. maja u 12 časova na Trgu Republike. 17. maja 1990. godine Svetska zdravstvena organizacija je uklonila homoseksualnost sa liste mentalnih poremećaja. Uprkos tome, u Srbiji, nas - osobe koje privlači isti pol i osobe koje svoj rod vide drugačije - i dalje smatraju bolesnima. I dalje nas krive zbog toga ko smo i kakvi smo rođeni. I dalje strahujemo od nerazumevanja i odbacivanja porodice, prijatelja i celokupnog društva!, kaže se u saopštenju organizatora. Grupa „Izađi“ navela je da želi da doprinese izgradnji demokratskog društva u kojem svi mogu uživati ista prava bez obzira na svoju seksualnu orijentaciju i rodni identitet. Danas, FB

Ispred Medicinske škole “Dva heroja” u Novom Pazaru danas je otkrivena spomen ploča sa porukom da "Ono što činimo za života odjekuje u večnosti", u znak sećanja na zdravstvene radnike iz ovog grada koji su pre četiri godine poginuli u padu helikoptera Vojske Srbije. Ploču su otkrili članovi porodica lekara Dževada Ljajića i anesteziologa Miroslava Veselinovića i gradonačelnik Nihat Biševac. On je podsetio da su Ljajić i Veselinović tragično stradali pokušavajući da spasu jedan mladi život. “Oni su svojom hrabrošću, humanošću primjer budućim generacijama, a grad Novi Pazar nikada neće zaboraviti Dzevada i Miroslava i njihove porodice”, rekao je Biševac. Srednja medicinska škola u ovom gradu, na inicijativu Gradskog veća, od septembra prošle godine nosi naziv “Dva heroja” u znak sećanja na Ljajića i Veselinovića. Pre četiri godine, u blizini Beograda, srušio se transportni helikopter Vojske Srbije, u kojem je poginulo sedam ljudi, na povratku iz Raške, odakle je prevozio životno ugroženu bebu iz Novog Pazara, a među njima su bili lekar Ljajić i anestetičar Veselinović. Osim njih u toj nesreći živote su izgubili i pilot major Omer Mehić, pilot kapetan Milovan Djukarić, zastavnik Nebojša Drajić, mehaničar letač Ivan Miladinović i beba iz porodice Ademović.

Donacijom 6 MiG-ova 29 iz Rusije i remontom postojećih aviona kojima su ove godine istekli resursi, Srbija je za sada delimično obnovila mogućnosti lovačke avijacije koje su izgubljene nakon 1999. godine. RV i PVO Vojske Srbije poseduje 1029-ki od kojih je trenutno operativno 9 dok bi poslednji primerak trebao da poleti narednih meseci. Takođe, kako je nakon vežbe ‘’Vek pobednika 1918-2018’’ izjavio predsednik Srbije Aleksandar Vučić, iz Belorusije će u naredna 3-4 meseca stići još 4 MiG-a 29 pa bi tako Srbija imala eskadrilu od 14 aviona. I dok je lovačka avijacija dobila pomenute avione, sistem Vazdušnog osmatranja, javljanja i navođenja (VOJiN) dva osmatračka radara AN/TPS-70 koji su kao polovni kupljeni od Slovenije, artiljerijsko-raketne jedinice za protivvazduhoplovna dejstva (ARJ za PVD) još čekaju novu tehniku. Osim što je najavio MiG-ove iz Belorusije, helikoptere Mi-17 i Mi-35 iz Rusije, borbene bespilotne letelice iz NR Kine, razgovore o raketnom sistemu PVO Mistral, predsednik Srbije je posle vežbe na Pasuljanskim livadama i Pešteru rekao i da će u narednom periodu stići ‘’još nešto o čemu ne mogu da pričam, a što smo već platili’’ kao i ‘’kada bih rekao, uveli bi nam sankcije’’. Položaj artiljerijsko-raketnog sistema u vazduhoplovnoj bazi Hmejmim gde su stacionirane snage vazdušno-kosmičkih snaga Rusije. Vrlo brzo smo od Sputnjika ali i vojno-političkog komentatora Miroslava Lazanskog saznali o čemu se radi, on je na televiziji Prva rekao da se radi ‘’o jednom od najmodernijih PVO sistema za koji je vlada već odvojila novac, ali dok predsednik ne kaže, neću ni ja da kažem’’. Podsetimo Lazanski je maja meseca ove godine prilikom gostovanja na RTS-u povodom vojne parade u Moskvi izjavio da smo „odlučili“ da kupimo savremeni ruski PVO sistem, pri tom rekavši da misli da je to sistem Pancir i da su za to „već obezbeđene pare“. Narednih meseci pojedini mediji, pozivajući se na neimenovane izvore najavljivali su da će novi PVO sistem tj. Pancir biti prikazan na vojnoj paradi koja je trebala da se održi početkom ovog meseca a umesto koje je izvedena vojna vežba. Artiljerijsko-raketnim jedinicama za protivvazduhoplovna dejstva, kako onim za trupnu tako i za teritorijalnu PVO hitno je potrebna savremenija tehnika, bila ona kupljena korišćena ili novoproizvedena. Potrebno je zameniti gotovo sve raketne sisteme, počevši od lakih prenosivih raketnih sistema, preko lakih mobilnih sistema malog dometa pa sve do sistema srednjeg dometa. Ruski Pancir je, kako Tango Six saznaje, jedan od mogućih sistema koji bi se uskoro mogao naći u Vojsci Srbije a za čiju nabavku jeste pregovarano i to u paketu sa helikopterima. Gabariti vozila sistema Pancir na kamionu KAMAZ 6350. Razvoj kompleksa 96K6 ‘’Pancir-S’’ za potrebe Vojske PVO bivšeg SSSR-a započet je je još 1990. godine u preduzeću ‘’КБ Приборостроения’’ i to na bazi artiljerijsko-raketnog sistema 2K22 (2S6) ‘’Tunguska’’ koji se već nalazio u naoružanju PVO Kopnene vojske. Pancir je osmišljen kao sistem za zaštitu mobilnih jedinica, strateški važnih vojnih i industrijskih objekata kao što su vojne baze, centri veze, aerodromi i objekti važni za ekonomiju a kod Mornarice za odbranu površinskih ratnih brodova. Takođe sistem je trebalo da obezbedi i zaštitu raketnih sistema velkog dometa S-300 familije S-300P koju je koristila Vojska PVO i to od vazdušnih napada na malim daljinama a pored toga i da uništava lako oklopne ciljeve na zemlji kao i neprijateljsku živu silu. Vojska PVO je tražila da Pancir bude točkaš kako bi lakše pratio sisteme S-300P koji su takođe točkaši. Gusenično vozilo nije dolatzilo u obzir jer ima manju brzinu na putevima, manje je pouzdano, skuplje je za održavanje a takođe i manjih je dimenzija što bi ograničavalo količinu borbenog kompleta naoružanja. Uz sve navedeno nije bilo ni potrebe za oklopom kao kod Tunguske koja se koristi na samom bojištu a traženo je više vatrene moći, veća brzina premeštanja kako bi se mogla pratiti vozila kompleksa S-300P, potom niska nabavna cena i niži troškovi korišćenja. Tako je u odnosu na Tungusku dobijeno vozilo većih dimenzija sa novom kupolom na kojoj je bilo više lansirnih cevi raketa kao i novija i veća radarska oprema. Prva verzija Pancir-S1-О na kamionu Ural 5323.4 čije je ispitivanje započeto 1994. Šasija prve opitne verzije pancira bio je terensko vozilo povišene prohodnosti konfiguracije 8×8 Ural 5323.4 sa motorom KAMAZ-7406 snage 260 KS. Opitni prototip koji je prošao ispitivanja je proizveden 1994. a prvi put je javno prikazan na aviosalomu MAKS u avgustu 1995. Ovaj prvobitnii model imao je 12 raketa 9M335 koje su po spoljašnjosti i konstrukciji bile slične raketama 9M331 sa artiljerijsko-raketnog sistema ‘’Tunguska’’ ali je domet po daljini povećan na 12km a po visini 8 km. U raketi je primenjen jači motor, masa bojeve glave koja se sastoji iz šipkastih ubojnih elemenata je povećana na 20 kg, raketa je dvokalibarna odn. prečnik marševskog dela je povećan na 90 mm dok je prečnik prednje sekcije ostao 76 mm. Kod rakete je prmenjen vazdušno-dinamički upravljački sistem, sistem navođenja rakete je radiokomandni a sistem je mogao istovremeno navoditi do tri rakete. Artiljerijsko naoružanje ove verzije Pancira sastojalo se iz dva tečnošću hlađena automatska jednocevna topa 2A72 kalibra 30 mm efikasnog dometa do tri km po visini i 4 km po daljini, brzine gađanja do 450 granata u minuti, brzine granate na ustima cevi topa 970 m/s, sa dve vrste granata – visoko eksplozivnom zapaljivom i za probijanje oklopa. Borbeni modul koji je postavljen na krovu tela borbenog vozila, sadrži dva bloka sa po 6 protivavionskih raketa, dva topa koji su postavljeni sa unutrašnje strane lansirnih kontejnera raketa, radarsku stanicu za otkrivanje ciljeva, sistem za praćenje ciljeva i raketa. Takođe na vozilo je montiran i optički sistem za praćenje ciljeva i upravljanej vatrom. Radna mesta operatera navođenja i komandira borbenog modula nalaze se u zadnjem delu borbenog vozila. Radarska stanica za praćenje ciljeva i raketa 1L36-01 ‘’Roman’’ (NATO oznaka Hot Shot) razvijena tokom 1994-1995. u firmi OAO ‘’Fazotron NIIR’’. Ovaj radar bio je višenamenski, u osmatračkom režimu radio je u S opsegu, prilikom nišanjenja u dva opsega – u centimetarskom i milimetarskom a namenjen je za praćenje ciljeva i navođenje raketa. Zahtevi koji su stavljeni pred ovaj sistem je bio da može otkriti cilj radarskog odraza od 0,1 m2 na daljini od 15 km, kasnije je omogućeno da se pomoću radara napadnu dva cilja a elektrooptičkim sistemom još dva. Nišanski radar sistema Pancir. Za nišanjenje se koristio pulsni Doplerov radar 1RS2 ‘’Šlem’’ koji je mogao da otkriva cilj radarske površine od 2 m2 na daljini od 30 km, za praćenje ciljeva koristio je X opseg a za nišanjenje i navođenje raketa Ku opseg. Zbog daljeg razvoja zapadnih odn. američkih preciznih ubojnih sredstava (familija JDAM i SDB) 2004. godine došlo je do promena taktičko-tehničkih zahteva i zbog toga ni ovaj radar nije zadovoljio. U toku ispitivanja je zaključeno da kompleks ne može dejstvovati u pokretu, a prema mišljenju stručnjaka specijalne državne komisije i više istraživačkih institucija Ministarstva odbrane, Pancir nije mogao da izvrši svoje postavljene zadatke i da se bori sa visokopreciznim na daljinama većim od 12 km. Osim navedenog, gubitku interesa ruske Vojske PVO i PVO KoV-a za ovaj sistem doprinelo je i drastično smanjenje nabavke vojne tehnike tokom 90-tih godina 20. veka. I pored toga nastavljeni su testovi i eksperimenti ali o trošku firme koja ga je razvijala. Odbacujući komponente koje su korišćene na sistemu 2K22 Tunguska pristupilo se potpunoj promeni konstrukcije Pancira, najviše promena pretrpeo je radarski sistem kao i borbeni modul odnosno turela. U drugoj polovini devedesetih interes za Pancir su pokazali Ujedinjeni Arapski Emirati pa su nastavljeni radovi na njegovom daljem razvoju. Konstruisan je sasvim novi borbeni modul sa novim topovima, novim raketama, osmatračkim radarom i sistemom za upravljanje vatrom. Maja 2000. godine sa UAE je potpisan ugovor vredan 734 miliona dolara za 50kompleksa ‘’Pancir-S1E’’ od kojih 24 na vozilima točkašima i 26 na guseničarima. Od navedene sume 50 procenata je otplatilo rusko Ministarstvo finansija kako bi se otplatio dug Rusije prema UAE. Prema uslovima ugovora nosilac razvoja bio je dužan da do kraja 2002. godine izvede opitno-konstruktorske radove nove varijante Pancira i da u u periodu od 2003-2005. u tri partije Emiratima isporuči svih 50 sistema. Za ispitivanja i testiranja sistema UAE su uplatili avans od oko 100 miliona dolara. Pancir-S1E sa radarom 1RS2-1E. Konstruisanje varijante za Emirate išlo je uspešno, iako veoma usporeno zbog mnogobrojnih tehničkih i organizacionih problema. Zbog toga je došlo do nepoštovanja uslova ugovora a najviše problema zadavao je novi radarski sistem, pristupilo se razradi PESA radara 1RS2-1 (1RS2-1E) pa je 2005. UAE predložena usavršena verzija za koje je trebalo više vremena. Zbog toga su se Emirati složili sa izmenom rokova prema kojima bi prvi primerci bili predati 2006. godine a poslednji 2009. Radar 1RS2-1 radi u K-opsegu, u režimu track while scan može isovremeno pratiti 9 cljeva, može pratiti letelice koje se kreću brzinom od 10 do 1100 m/s, da prati 4 lansirane rakete, domet za cilj radarskog odraza (RCS) 2 m2 24 km, RCS 1 m2 21km, RCS 0,5 m2 16 km, RCS 0,1 m2 10 km i RCS 0,03 m2 7 km. Sredinom 2006. izvedena su uspešna ispitivanja Pancira-S1 (model 2006) sa lansiranjem raketa na poligonu Kapustin Jar. Na kraju iste godine Emiratima je isporučen pokazni primerak za obavljanje prve faze ispitivanja na njihovojn teritoriji. Druga etapa ispitivanja izvedena je tokom leta 2007. Za vreme razvoja Pancira ispitivano je nekoliko tipova vozila koji nose kontejner mase od oko 10 tona koji se sastoji od borbenog modula, kabine za posadu od tri člana, odsekom za smeštaj agregata i modula za klimatizaciju. Pancir na guseničaru GM352M1E. Pancir-S1E vojske UAE na vozilu MAN-SX45. Među testiranim vozilima bili su kamioni 8×8 i to ruski Ural 5323.4, beloruski MZKT-7930, ruski KamAZ-6350 i 6560 i BAZ-6909-019, nemački MAN-SX45kao i beloruski guseničar GM352M1E. UAE su izabrali MAN-SX45 dok su kasnije za oružane snage Rusije Panciri-S1 isporučivani na Kamazima 6350 i 6560. Osim mobilnog nudi se i stacionarni Pancir koji može služiti za odbranu važnih objekata. Serijski Pancir-S1 ima dva dvocevna topa 2A38M kalibra 30 mm koji se hlade vodom ili antifrizom, imaju električni pogon, brzinu gađanja do 2500 granata u minuti, brzine granate na ustima cevi topa 960 m/s, sa borbenim kompletom od 1400 granata i efikasnim dometom od 0 do 3 km po visini i 200 m do 4 km po daljini. Topovi se na borbenom modulu mogu pokretati -9 i +85 stepeni po elevaciji. Tu je zatim 12 novih radiokomandno vođenih raketa 57Э6-E mase 71 kg visoke otpornosti na elektronsko ometanje, sa impresivnim ubrzanjem do maksimalne brzine 1300 m/s za dve sekunde. Domet je od 5 m do 15 km po visini i 200 m do 20 km po daljini, masa bojeve glave je 20 kg sa eksplozivnim punjenjem od 5 kg a moguće je gađati cilj brzine do 1000 m/s. Omogućeno je istovremeno gađanje 4 cilja sa 8 raketa (dve rakete po cilju). Domet radarskog blizinskog upaljača je 9 m a verovatnoća pogotka jednim raketom 0,7. Pancir-S1 u verziji sa radarom 2RL80. Firma VNIIRT razvila je novi PESA (Passive Electronically Scanned Array) radar 2RL80 (ili 2RL80E) koji radi u S opsegu dometa do 50 km, pokrivenost po elevaciji 0 do 60 stepeni, i brzinu skeniranja dve do 4 sekunde. Daljina otkrivanja cilja radarskog odraza od 1 m2 je na 47 km, a od 0,1 m2 na 26 km. Radar može pretraživati ciljeve po azimutu od 360 stepeni uz brzinu od 15 do 30 obrtaja antene u minuti. Lovca radarskog odraza od 2 m2 može otkriti na 36 km, borbeni helikopter klase američkog Apača na 32 km, krstareću raketu koja manevriše i ima radarski odraz od 0,1 m2 na 20 km, jedreću bombu sa radarskim odrazom 0,2 m2 na 16 km i protivradarsku raketu AGM-88 sa radarskim odrazom 0,1 m2 na 12 km. Optoelektronski temovizijski sistem 10ES1. Takođe tu je i novi optoelektronski temovizijski sistem za osmatranje i praćenjekoji se može pomerati od -5 do 85 stepena po elevaciji i +/- 90 stepeni po azimutu, koji radi u srednjetalasnom i kratkotalasnom infracrvenim opsegu i koji može otkriti avion npr. F-16 na daljini do 26 km, protivradarsku raketu AGM-88 na do 15 km, krstareću raketu na do 14 km i jedreću bombu na do 10 km. Rakete se mogu pratiti bilo radarom bilo optoelektronskim sistemom a osim glavne antene radara tu je i antena komandnog linka koji je deo sistema APKNR koji služi za predaju komande i usmeravanje raketa. Osim toga ugrađen je i digitalni datalink koji omogućuje umrežavanje više vozila u bateriji. Proizvođač danas reklamira Pancir kao sistem koji je izuzetno otporan i imun na elektronska ometanja, koji ima veliku verovatnoću preživljavanja u slučaju masovnog napada protivradarskim raketama, mogućnost uništenja visokopreciznog vazduhoplovnog naoružanja poput raketa vazduh-zemlja, vođenih bombi i krstarećih raketa, potom uništavanja aviona, helikoptera, bespilotnih letelica, efikasno upotrebljiv danju i noću i u dobrim i u složenim meteo uslovima, visoko mobilan (između ostalog brzina na dobrom putu do 90 km/h), posebno u zaštiti motorizovanih i oklopnih jedinica i koji je visoko operativnan i pouzdan. Uobičajna baterija sistema Pancir-S1 sastoji se od 4-6 borbenih vozila, dva do trivozila za transport i pretovar raketa 2F77M, komandnog vozila 9S737MK Ranžir, stanice za ispitivanje i remont 9V921, stanice za pripremu raketa 2F55-1, stanice za popravke 2V110-1, stanice za ispitivanje i remont 1R10-1M i mobilne radionice ITO-APG-M1. Osmatrački radar 1L123. Sistem 96K6 može biti upotrebljen na nekoliko načina, prvi od njih je da je svako vozilo posebna borbena jedinica koja dejstvuje bez primene bilo kakvih drugih sredstava. Može raditi i u automatskom režimu u odvojenoj borbenoj jedinici ali i u bateriji od 6 vozila. Tu je zatim baterija u kojoj posada jednog izabranog vozila, osim za borbenu primenu može komandovati posadama u još tri do 5 vozilaobezbeđujući im informacije o ciljevima na koje će dejstvovati. Moguća je borbena primena komandnog centra koji prenosi sve potrebne podatke radi izvršenja zadataka kao i borba u sastavu baterije koja osim komandnog centra ima podršku i osmatračkih radara za rano upozorenje, poput Vostoka-E, Kaste-2E2 i najnovijeg i najsavremenijeg 1RL123. Pancir sa novim radarom izložen na avio-salonu MAKS-2017 / Foto: Živojin Banković, Tango Six Jula 2011. godine kompanija ENIKS prikazala je novu verziju sistema, označenu kao Pancir-S2 sa radarom koji ima dvostranu antenu (tzv. Janus izgled antene) a ispostavilo se da je, osim za rusku vojsku, rađena za izvoz i to za Alžir. U odnosu na 2RL80 ima veću brzinu praćenja čime je poboljšana mogućnost praćenja preciznih ubojnih sredstava posebno protivradarskih raketa AGM-88. Takođe tu je i nova raketa 95Я6SM dometa 25 km po daljini sa prečnikom marševskog dela od 210 mm i prečnikom drugog stepena 76 mm kojom se mogu gađati ciljevi brzine do 1850 m/s, ima veću kinetičku energiju, veću dozvoljeno G-opterećenje, kraće vreme dejstva. Arktički Pancir-SA izgubio je topove ali umesto 12 ima 18 raketa / Foto: Natalja Seliverstova/RIA Novosti Za uslove Arktika razvijen je Pancir-SA koji, zanimljivo, nema topove 2A38M ali je zato borbeni komplet raketa 57Э6E povećan sa 12 na 18. Sistem je dobio najnoviji osmatrački radar koji radi u S-opsegu a tu je i najnovija stanica za praćenje ciljeva. U ovom slučaju je kao vozilo primenjen zglobni transporter guseničar DT-30PM koga proizvodi zavod IMZ ’’Vitjaz’’ iz grada Išimbaj. Ovo vozilo obezbeđuje visoku prohodnost u bilo kojim terenskim uslovima a poseduje i amfibijska svojstva tj. može savlađivati i vodene prepreke. Nosivost transportera DT-30PM je 30 tona što u potpunosti zadovoljava zahteve instalacije sistema Pancir kao i njegovo borbeno dejstvo iz zastoja, u pokretu pa čak i plivanju u vodi. Mali specifični pritisak na tlo od samo 0,27 kg/cm² omogućuje ne samo velike mogućnost kretanja po teškom terenu već i obavljanje zadataka koji mogu zahtevati vožnju po miniranim površinama. Autonomija kretanja transportera je 700 km, maksimalna brzina na putu je 45 km/h a u vožnji pod vodom do 6 km/h. Borbeni moduli sa radarima, stanicama za praćenje i raketama su postavljeni na vučeni deo transportera dok su energetski sistemi i sistemi za održavanje života smešteni u glavni, prednji segment DT-30PM gde se nalazi i posada sistema. U prvom planu modul mornaričkog Pancir-ME. Pancir-ME na raketnom čamcu Škval projekta 22800. Za opremanje brodova razvijena je verzija sa oznakom Pancir-ME, prvu put je ugrađen na raketni čamac projekta 22800 “Karakurt“. Umesto dvocevnih topova 2A38M primenjena su dva šestocevna rotirajuća AO-18D kalibra 30 mm. Prema izgledu, najverovatnije je primenjen nišanski radar sa najnovije verzije Pancir-SM. Takođe iznad nišanskog radara dodata je i sasvim nova optoelektronska oprema. Isečak video materijala televizije Rusija 1 snimljenog na poligonu Ašuluk krajem marta ove godine. Na fotografiji se vidi Pancir-SM na ispitivanjima. Prve fotografije najnovije varijante Pancir-SM koji je između ostalog nastao i na osnovu iskustava iz Sirije, pojavile su se tokom 2017. godine. Sistem je postavljen na šasiju vozila Tornado K-53958 a njegovo ispitivanje na poligonu Ašuluk primećeno je krajem marta ove godine. Pancir-SM biće radikalno unapređen u odnosu na ranije verzuije, imaće rakete dometa 25 km po visini i čak 40 km po daljini čija bi početna ispitivanja trebala da počnu krajem ove godine. Njih će moći da koriste i starije varijante Pancira ali će maksimalni domet biti ograničen zbog manjeg dometa nišanskog radara. Za Pancir se razvija nova raketa namenjena pre svega uništavanju bespilotnih letelica i visokopreciznih ubojnih sredstava. Izgled novog četvorocevnog lansera za malogabaritne rakete. Borbena upotreba Pancira u Siriji koje je Rusija rasporedila pre svega za odbranu vazduhoplovne baze Hmejmim, luke Tartus kao i položaja raketnih PVO sistema S-300 i S-400, nije samo doprinela razvoju duboko osavremenjene verzije Pancir-SM sa raketama znatno veće dometa već su započeli radovi na kontruisanju novih raketa manjeg kalibra koje će služiti pre svega za uništavanje malogabaritnih ciljeva, na primer bespilotnih letelica veoma malih dimenzija. Ovim raketama takođe će moći biti naoružani i starije verzije Pancira. Rusija je za tri godine koliko koristi ovaj sistem u Siriji, prijavila da je njime oboreno na desetine ako ne i stotine ciljeva koji su bili pretnja po njihove vojne snage. Osim artiljerijskih raketa i naoružanih bespilotnih letelica koje su upotrebili islamisti, obarani su izviđački aerostati i baloni kao i izviđačke bespilotne letelice poput izraelske Heron, turske Bajraktar, američke RQ-21‘’Blackjack’’. Deo posade Pancira PVO Sirije. Bogato ratno iskustvo na Panciru stekli su i Sirijci i to ne samo prilikom dejstva na vođena ubojna sredstva tokom vazdušnih udara izraelskih vazduhoplovnih snaga nego i u napadima zapadnih saveznika. Najbolji primer za to je masovni raketni napad sa 103-105 krstarećih raketa koji se dogodio 14. aprila ove godine. U ruskom izveštaju o dejstvu sirijske PVO navedeno je da su posade sirijskih Pancira lansirale 25 raketa i pogodile 23 cilja. Ipak, postoje i nezvanični izveštaji da se ruski Panciri-S1 u Siriji nisu baš najbolje pokazali kada je reč o dejstvu na spore i malogabaritne ciljeve i da su zbog toga za odbranu baze Hmejmim u aprilu ove godine raspoređeni raketni sistemi Tor-M2U. Naveden je primer za period od 1. do 7. jula kada je sistemima Tor oboreno 7bespilotnih letelice sa 9 raketa dok su Panciri oborili svega tri BPL ali sa čak 13raketa. Dalje se navodi da je u drugoj polovini jula Torovima oboreno takođe 7 BPL uz utrošak 9 raketa dok Panciri nisu oborili nijedan. U avgustu su posade Torova oborili 8 BPL sa 9 raketa a ukupno je za period od aprila do oktobra 2018. pogođeno čak oko 80 BPL uz uspešnost od 80 procenata dok je za isti period Pancir imao svega 19 procenata pogođenih ciljeva. Ovakve tvrdnje izneo je, pozivajući se na neimenovane oficire iz baze Hmejmim, izvesni ruski vojni ekspert Viktor Murahovskij koji je glavni urednik žurnala “Arsenal Otečestva“. Međutim mnogi smatraju da nije nemoguće da je na ovakva pisanja imao uticaj deo ruskog vojno-industrijskog kompleksa odnosno konkretno koncern “Almaz-Antej“ koji i proizvodi sistem Tor. U kritici Pancira Murahovskij je izneo neverovatnu informaciju da sistem ima problema da otkije i prati spore i niskoleteće malogabaritne ciljeve ali da je redovno fiksirao velike ptice koje su letele oko baze. Irak je prema različitim podacima kupio 24 do 48 Pancira sa 600 odnosno 1200 raketa. Pancir je za sada doživeo solidan izvozni uspeh, prvi korisnik UAE je između 2009. i 2013. godine dobio 50 vozila sa 1000 raketa, potom je Siriji 2011. stiglo 36sistema sa 700 raketa a to je plaćeno oko 730 miliona dolara. Sledeći kupac bio je Alžir, nabavio je 38 vozila sa 750 raketa za 500 miliona dolara a isporuke su trajale od 2012. do 2016. Iraku je prema različitim podacima u periodu od 2014. do 2016. isporučeno 24 do 48 vozila sa 600 odnosno 1200 raketa. Septembra ove godine objavljeno je da je započeta isporuka dva sistema Ekvatorijalnoj Gvineji za čiju nabavku je potpisan ugovor krajem avgusta 2017. a pojedini izvori navode da je njihova cena bila 20 miliona dolara. Dokumentarni film televizije Russia Today o sistemu Pancir: Živojin BANKOVIĆ

Nakon 14 godina (je l' možete da verujete) Vlada Srbije je odlučila da prilagodi svoj sajt modernoj tehnologiji. Jedini problem u ovom "modernom" sajtu je taj što sajt Vlade Srbije koristi veoma zasterelu tehnologiju i alate (koji su inače svi apsolutno besplatni, čak i najnovije verzije) koja je stara bar 3 godine. Znam, 3 godine ne deluje mnogo, ali u IT svetu je to izuzetno zastarelo jer tehnologija i alati za programiranje napreduju velikom brzinom (jer su opensource i čitav svet doprinosi njihovom razvoju) te se alati koji su stari godinu, dve već smatraju zastarelim i greške u kodu se ne zakrpljuju (jer nemaju više podršku). Primera radi, Vlada Srbije na svom "modernom" sajtu koristi biblioteku po imenu "jQuery" (koja je inače opšte poznata u svetu) verziju v1.12.0 koja je izašla davne 2016 godine, dok je poslednja verzija te biblioteke v3.3.1. Koristi Bootstrap v3.3.7 koji služi za brz prototip izgleda sajta, dok je poslednja verzija v4.1.3. Pored toga što koristi zastarele verzije alate, sajt nije ni optimizovan za produkciju. Jedino što je optimizovano je CSS , dok JavaScript uopšte nije kompresovan, slike takođe. Umesto da kada posetite sajt, da vaš internet prergledač pravi svega 2, 3 GET zahteva da bi prikazoa sajt, vaš browser izvršava po nekoliko zahteva da bi mu server vratio CSS i JS datoteke. Ako posetite ovaj link od Google-a https://developers.google.com/speed/pagespeed/insights/?url=https%3A%2F%2Fwww.srbija.gov.rs%2F&tab=mobile videćete da sajt nije optimizovan za pametne telefone, a ni Desktop nije ništa bolji (čak je i gori). Dizajn sajta nije toliko strašan, meni jedino smeta što koristi zastarelu tehnologiju, jer kada se koriste zastarele tehnologije i alati, tada web sajt, aplikacija su izloženi ozbiljnim bezbednosnim napadima. Takođe mi smeta to što sajt nije optimizovan za produkciju, a koštao je preko 18 miliona dinara (3 sajta u paketu) dok je za izradu sajta bila zadužena kompanija Effecta Solutions. https://srbija.gov.rs

Čuli ste za novi pravilnik koji bi oštrije trebalo da sankcioniše nasilje u školama, ali i drugačija problematična ponašanja koja ugrožavaju normalan rad obrazovnih ustanova. Nove mere kao da je pisao autor slikovnica za decu predškolskog uzrasta. Društveno-koristan, odnosno humanitarni rad zvuči odlično na papiru, ali šta nam je pokazala praksa? Deca koja biju vršnjake, zlostavljaju ih, drogiraju se, prodaju drogu, lome inventar, upisuju ocene, obično iza sebe imaju armadu koja ih štiti. I nekako uvek uspe da ih zaštiti. Naučili smo da ljudi koji rade u školama i prećutkuju, zataškavaju nasilje - posle svega avanzuju. Naučili smo da za smrt dece na kraju plate roditelji. Dakle - praksa je mnogo crna, crnja ne može biti. Baš zato sam nekoliko stavki novog pravilnika pretvorila u slikovnicu. Ja sam Marko. Nastavnica je izašla na minut, ispraviću ocenu u dnevniku na brzaka, neće primetiti. Ako i primeti nije strašno - moraću da prikažem istorijski događaj u kom je uništavana značajna dokumentacija, pa šta mi teško?! Ja sam Đorđe. Danas sam rešio da nokautiram Boru. Bora me nervira i zaslužuje batine. Ako me neko odruka, za kaznu će me naterati da pomognem nastavnici muzičkog da napravi one brošure/flajere za priredbu ili će me poslati kod domara Đure da mu pomognem da očistimo lišće. Ipak ću da prebijem Boru, šta me košta? Ja sam Pera. Sutra ću da ponesem koplje u školu da ga pokažem drugarima i onda ćemo gađati onog Jovu što stalno sedi na odmoru sam i sluša muziku kao neka budala. Biće jako zabavno. Ako nas neko uhvati, poslaće nas za kaznu u vatrogasnu brigadu/vatrogasni dom i informisaće nas da to više ne smemo da radimo, kao zvaće i ćaleta i kevu. A ćale će me odbraniti kao i uvek. Poneću koplje da gađamo Đuru, jedva čekam vatrogasce. Foto: Profimedia Ja sam Maša. Pre pet dana su me Kaja, Anđela i Jovana prvi put pretukle zato što sam na Fejsu napisala da su grozne jer se kao vole, a stalno se međusobno ogovaraju. Od tada me svaki dan biju i snimaju to, postavljaju na Jutjub i super im je jer su prvi dan za kaznu morale da mi nose torbu do kuće, pa su me još malo šutirale. Onda su drugi dan kad su me istukle morale da sede pored mene i pomognu mi da uradim domaći iz matematike, iako one iz matematike imaju kečeve od prvog razreda. Treći dan su me pljuvale i snimale to pa su morale da pomognu tetkici da očisti učionicu. Uzele su joj metlu dok nije gledala, našle su me i tukle me drškom po glavi. Sutra kad dođem u školu, sama ću da legnem na zemlju i čekam, jer im je stigao dan za sadnju cveća. Foto: Profimedia Ja sam Đura. Sutra nosim drogu u školu da je prodam Rajku i Blaži. Spojiću lepo i korisno jer ću dobiti priliku da obrađujem i sređujem ruže oko školske ograde, a ja obožavam cveće. Foto: Profimedia Kraj Nije kraj. Pitali sam Draganu Janković, mamu Alekse Jankovića koji je 10. maja 2011. zbog trauma od vršnjačkog nasilja sebi oduzeo život šta misli o novom pravilniku. - Istinski podržavam i želim da podržim svaku meru ili radnju, pogotovo zakon koji bi doprineo smanjenju nasilja u školama. Ja želim da podržim i ove mere. Nije dobro unapred reći za nešto da neće imati efekte i da nije dobro, ali ovde je toliko očigledno da neće, da meni ne preostaje ništa nego da se "nadam" da će biti bolje dok budem i dalje čitala ili slušala o sve tržem i većem nasilju. Ja ne znam kako će okopavanje ruža ili pomaganje oko izrade flajera ili priprema tema u vezi nasilja u školi, da nekome pošalje poruku da će snositi odgovornost i posledice ukoliko diluje drogu u školi ili pretuče druga? Ja ne znam kako će ostala deca razumeti "humanitatni rad" ako ih učimo da to jesto dobro delo, dok sa druge strane maloletne dilere i nasilnike "kažnjavamo" tim istim radom!? O veličini kazne, ne znam da li ima smisla govoriti jer svi znamo kolike i kakve su posledice vršnjačkog nasilja, da roditelji mesecima leče svoju decu od trauma (nasilnik će svoju kaznu odraditi nakon nekoliko sati). A "navući" druga na drogu je tek posebna priča i za to krajcovati ruže u dvorištu škole za kaznu, u najmanju ruku je neozbiljno ALI i neodgovorno. Sve mi se čini da je ovo pisao neko ko ne zna šta je nasilje u školi ili nije svestan dokle je to došlo, ne oseća dečiji strah i ne vidi modrice i krv, već nastavlja sa pesmicama koje slušamo više od 10 godina na seminarima i konferencijama, sa istim efektima. Fascinanta je briga o nasilnicima ili učenicima-dilerima, koja se sada još više i kroz ovaj zakon, eksponira, gotovo do ironije ali i poruke koju će deca ali i roditelji shvatiti, pa ćemo imati primere da je bolje da uče samoodbranu i prebiju nasilnika jer će za "težu povredu" discipline "pomagati" oko flajera ili dežurnom nastavniku u kontroli discipline. Draga Ivana da su se iskreno zabrinuli za nasilje u školama od koga očito svi profitiraju (seminari projekti, tribine, prezentacije) ovaj pravilnik bi slavio žrtvu a ne nasilnika - rekla mi je Dragana Janković. E sad je kraj, jer je sve rečeno, a ništa nije rešeno. https://noizz.rs/kontra/novi-pravilnik-protiv-nasilja-u-skolama-je-savrsen-za-nasilnike/b94z1b7

"Najveći problem koji bi režim da rešava ponovnim aktiviranjem služenja vojnog roka jeste alarmantno stanje sa popunom mirnodopskih jedinica profesionalnim vojnicima i masovno napuštanje vojske zbog slabih plata. Nije formirana održiva aktivna rezerva, a o pasivnoj da se i ne govori. Govorim u realnim kategorijama, o obučenoj rezervi za kojom bi se poseglo bar kad se suočavamo sa poplavama, umesto što se angažuju specijalne jedinice i Generalštab", kaže za "Vreme" bivši načelnik Generalštaba Zdravko Ponoš Talambasanje frazom "Rado ide Srbin u vojnike" ponovo je, posle više od dve i po decenije, dobilo na zamahu. Protagonisti su, ako se izuzmu oni koji su napustili ovaj svet, praktično isti – i kad se vidi ko aktuelizuje temu ponovnog uvođenja služenja obaveznog vojnog roka za muškarce i kako je paradržavni mediji zdušno prenose i "razrađuju". Radi se, to je izvesno, o novoj marketinškoj kampanji vlasti, još jednom zamajavanju i "zamazivanju očiju" narodu uoči krupnih stvari koje će se dešavati oko Kosova. A što se taj trenutak više približava, pokreću se bombastičnije i "narodougodnije" teme, poput one o jakoj srpskoj vojsci. Reči i pojmovi Srbin, vojnik, borba, nezavisnost, otpor zavojevaču, vojnička čizma, opanak, patriotizam, hrabrost, pobednik, balkanski ratovi, Prvi svetski rat, tradicija i slične, sve češće se nalaze ne samo u prilozima elektronskih medija nego i na naslovnim stranama novina. To je svojevrsna medijska "artiljerijska priprema", zdušno podržana od državnih organa koju je počeo da nesebično "telali" još pre godinu dana ministar odbrane Aleksandar Vulin; on, navodno zbog slabog vida, nije služio vojsku u ono vreme kad je trebao i kad se rat nazirao, ali mu to ne smeta da redovno posećuje vojnu streljanu. Vulin je išao dotle da je najavljivao čak i obaveznu obuku žena, što je protivzakonito, jer Zakon o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi nedvosmisleno kaže da žene ne podležu regrutnoj i obavezi služenja vojnog roka. VREME ZAPLETA, RASPLETA I KONFUZIJE: Srbija je obavezno služenje vojnog roka "suspendovala" u januaru 2011. godine, jer se krenulo u koncept profesionalizacije vojske i "aktivne rezerve". Sa profesionalizacijom se uspelo, dok aktivna rezerva nikad nije zaživela, a da niko nije pružio odgovor zašto. Od planiranih nekoliko hiljada, samo je 26 ljudi potpisalo sa vojskom ugovor o aktivnoj rezervi. Profesionalizacija je dobro išla do pre nekoliko godina, dok vojnici po ugovoru, ali i podoficiri i oficiri, nisu počeli da napuštaju vojsku. Osnovni razlog – loš materijalni status, uključujući i smanjenje dnevnica na bednih 150 dinara za, na primer, boravak u Kopnenoj zoni bezbednosti prema Kosovu, ali i niz drugih stvari poput sistema napredovanja, komandovanja i slično. Prema podacima Vojnog sindikata, vojsku dnevno napusti pet ljudi, što je alarmantna cifra, na koju vlast ne reaguje, a taj trend pokušava zataškati "patriotskim" izjavama o jakoj vojsci, brizi za sve njene pripadnike, o novom naoružanju, uniformama i tehnici. Ono što svi u sistemu odbrane znaju jeste da većina starešina (osim načelnika Generalštaba i sličnih, koji su po upravnim i nadzornim odborima odbrambene industrije i za to primaju nadoknadu) jedva čeka zakonsku mogućnost za penzionisanje da bi počeli da rade u raznim firmama. Kad jedan major u najboljoj radnoj dobi, sa 20 godina staža, poput Dragana Gligića, da otkaz i krene da radi kao vozač kamiona, kad portparol Ministarstva ode u stranu kompaniju, kad relativno mlad pilot iskoristi zakonsku mogućnost i penzioniše se, očigledno je da stvari nisu baš onakve kakvim ih Vulin i njegov lični "vrhovni komandant" predstavljaju u javnosti. "Toliko nam dobro ide da mi je neprijatno", izjavio je u januaru 2015. tadašnji premijer, a današnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić govoreći o fiskalnoj politici zemlje. A dva meseca pre toga smanjene su penzije i plate u javnom sektoru, uključujući i vojsku. Smanjene su i dnevnice i nadoknade, što se u budžetu porodice vojnog lica i te kako osetilo. I onda ovog leta dolazi priča o obaveznom služenju vojnog roka, koju Vučić obelodanjuje na aerodromu Batajnica na, gle čuda, pitanje novinarke RTS-a, a ne Pinka, Studija B ili Tanjuga koji su zaduženi za "spontana" pitanja. I Vučić odgovara da se "razmatra" da li će biti od 2020. ili 2021. i da je pitanje da li će biti tri ili šest meseci, što će zavisiti od procene ministarstava odbrane i finansija, koliko će novca moći da se izdvoji. I sada tu dolazi do "raspleta" ili "zapleta", zavisi kako ko gleda. Dok su prorežimski mediji odmah počeli sa "buđenjem svesti" naroda bombastičnim naslovima i televizijskim prilozima o obaveznom vojnom roku i jačanju srpske vojske, našli su se i neki "zločesti", koji su zapitali koliko će to koštati i ima li para u budžetu za tu avanturu. Naime, i ukidanje vojnog roka je poprilično koštalo državu. Ti "zločesti" su iz arhive izvukli i Vučićevu rečenicu iz januara 2017, dok je bio premijer, gde on kaže da neće biti vraćanja obaveze služenja vojnog roka: "Izvinjavam se ljudima u Srbiji što moram da kažem nešto što je odgovorno. Prvo mislim da je dobro da imamo profesionalnu vojsku, kakvu imamo, mislim da je dobro da uložimo više u tu armiju. A znate, ti koji govore o tome treba da ponude i novac." Odmah je i tadašnji ministar odbrane Zoran Đorđević, zar treba sumnjati, "apsolutno podržao" svog partijskog i šefa u Vladi, objašnjavajući poslanicima da bi to državu koštalo oko 600 miliona evra. "Toliki novac bi bio potreban da bi se opremile spavaonice, kupile uniforme, čizme, maske, obezbedila hrana za vojnike, ali i novac za plate podoficira i oficira", rekao je Đorđević. Međutim, prošle je sedmice usledilo zamešateljstvo. Naime, novinari su u Zrenjaninu upitali Vučića o tih 600 miliona evra, odakle će ih država namaći, a on je, negirajući tu cifru, posprdno Đorđevića nazivao "genijem". Kako je čitava stvar dobila publicitet u javnosti koji može da šteti rejtingu, pogotovo uoči kosovskog raspleta, Vučić je dan kasnije, naprečac, smislio posetu Gerontološkom centru na Bežanijskoj kosi, ustanovi koja je u Đorđevićevom resoru, pojavljuje se zajedno s njim i čekajući da se "izjavi" o vojnom roku i tako "ispegla stvar". Elem, predsednik Srbije je tako objasnio da je Đorđević govorio o troškovima jednogodišnjeg vojnog roka, ako bi se služio 12 meseci, a ako je šest meseci, onda bio 300 miliona evra, dok bi tromesečni bio 90–100 miliona. I za sva razmimoilaženja na koja je javnost reagovala, optužio je, a koga bi drugog, "tajkune Šolaka i Đilasa i njihovu televiziju". DNEVNOPOLITIČKI EKSPERIMENTI: A šta o tome kažu oni koji su upućeni? "Problem nije od juče", kaže za "Vreme" bivši načelnik Generalštaba Zdravko Ponoš. "Začet je kad je profesionalizacija prebrzo i kuso izvedena. Međutim, umesto da se stvari popravljaju, usledilo je ovih šest godina naprednjačke vlasti tokom kojih je pokazana nedopustiva indolencija prema Vojsci. Za šest godina nisu bili u stanju da postave bar jednog sposobnog ministra odbrane. Promenili su ih šest, među njima je bio i Vučić. A Vučić danas kao predsednik čak ne zna ni ko mu je ministar odbrane. Morali su da mu organizuju specijalni igrokaz u Gerontološkom centru da bi prekrio gaf kada je prozvao nenadležnog Đorđevića, a ponizio Vulina jer ni posle godinu dana nije zapazio da ministar više nije Đorđević nego Vulin. To pokazuje koliko Vučić poznaje situaciju u Vojsci. Na stranu što tvrdi kako je za jedan dan sam izračunao koliko košta uvođenje vojnog roka, a za tu računicu je prethodno Ministarstvu odbrane dao šest meseci. Naravno da je u svojoj računici pokazao nedopustiv diletantizam, linearno se poigravajući sa brojkama, a radi se o ljudima i o državi", rekao je Ponoš za "Vreme". Prema njegovom mišljenju, istom metodom kojom su šest godina neuspešno tražili uspešnog ministra odbrane, "sad bi da eksperimentišu sa služenjem vojske, pa dok ne ‘ubodu’". "Mogli bi za početak da probaju da bolje plate ove ljude koji su sada profesionalci u Vojsci. Možda to upali. A možda manje i košta nego vraćanje služenja vojnog roka po računici Đorđevića, pardon Vulina, ili ipak Vučića", smatra Ponoš. On je upozorio da je problem ogroman i postoji rizik da vlast pristupi njegovom rešavanju "na sebi svojstven, nekompetentan način, pa da standardno dobre stvari učini lošim, a loše još gorim". "Tačno je da postoji ogroman problem u ovako neprofesionalno profesionalizovanoj Vojsci Srbije. Najveći problem, koji bi režim da rešava ponovnim aktiviranjem služenja vojnog roka, jeste alarmantno stanje sa popunom mirnodopskih jedinica profesionalnim vojnicima i masovno napuštanje vojske zbog slabih plata. Drugi, ne manje opasan problem je činjenica da, jednostavno rečeno, problem generisanja ratne vojske uopšte nije rešen i ne rešava se. Nije formirana održiva aktivna rezerva, a o pasivnoj da se i ne govori. Govorim u realnim kategorijama, o obučenoj rezervi za kojom bi se poseglo bar kad se suočavamo sa poplavama, umesto što se angažuju specijalne jedinice i Generalštab", ukazao je Ponoš. Penzionisani general Petar Radojčić, bivši načelnik Uprave za ljudske resurse Generalštaba, kaže za "Vreme" da u državi postoji strateška dezorijentacija po tom pitanju koja se nazire iz nerealnog prikaza stanja u sistemu odbrane, "ali i ničim izazvane promene stava ‘vrhovnog komandanta’, koji je najavio izradu studije o modalitetima i mogućnostima vraćanja obaveze služenja vojnog roka, samo godinu i po dana nakon (pr)ocene da redovno služenje vojnog roka nije realno i da je dobro da imamo profesionalnu vojsku. Ne možemo zanemariti činjenicu da se ‘glasno razmišlja’ a da pritom nije jasno zašto se nagoveštava vraćanje obaveze služenja vojnog roka. Javnost treba da zna koje novonastale okolnosti navode na odustajanje od uspostavljenog koncepta kada se, neretko, ističe da odziv za dobrovoljno služenje vojnog roka zadovoljava potrebe Vojske Srbije. Ako je tako, čemu primoravanje regruta koji to ne žele? Čemu najava izmene načina popune vojske pre adekvatne i aktuelne procene bezbednosnih izazova, rizika i pretnji po bezbednost zemlje?" Radojčić je upozorio da složenim sistemom odbrane očigledno rukovode ljudi okrenuti pre svega "vrhovnom komandantu", a ne resorima koje vode, i zato se efekti politike odbrane svode na "eksperimente", zavisnije od dnevnopolitičkih okolnosti, raspoloženja jednog čoveka i njegovog odnosa sa pojedincima nego od uticajnih činilaca. "U celokupnoj ovoj situaciji, začuđuje odnos onih pripadnika Ministarstva odbrane i Vojske Srbije koji su do 2012. godine bili angažovani u sprovođenju transformacije VS i stvaranju moderne, skladno dimenzionisane armije, sposobne da odgovori izazovima sve tri misije. Danas su nevidljivi i neprepoznatljivi, rekao bih nedostojni pozicija na kojima su", konstatovao je Radojčić. IMAGINARIJUM SRBIJA: Ali, čak i ako se zanemari sve ovo što je do sada rečeno, postavlja se niz pitanja. Šta se promenilo u bezbednosnim izazovima i pretnjama za Srbiju? Imaju li s tim veze Vulinove izjave o podizanju borbene gotovosti jedinica na granici prema Kosovu, na primer u januaru, posle ubistva Olivera Ivanovića? I na kraju, čak i da se nekim čudom nađe potreban novac – a to je nekih 80 miliona evra u "predfazi" – kako bi taj proces obaveznog služenja vojske tekao, ko bi bio upućivan, koliko bi se mladića odazvalo i ko bi ih obučavao? Većina kasarni je napuštena, nama ni spavaonica, pa bi logično bilo da oni koji donose odluke procene šta je svrsishodnije, da li obnoviti te prostorije ili da vojnici služe u svom mestu i po podne ili uveče idu kući na spavanje. A obnova košta, pogotovo što je većina kasarni ruinirana. Ili, na primer, kako vojnicima, ako putuju svaki dan, platiti putne troškove odlaska i dolaska "u vojsku"? Vojska Srbije ima više centara za obuku – tri osnovna u Somboru, Valjevu i Leskovcu, kao i još četiri specijalistička, i oni bi mogli da zaprime sve kontingente, imaju relativno dosta kapaciteta i uz mala ulaganja u infrastrukturu imali bi mogućnosti za smeštaj regruta. Ali šta je sa obukom? Gde će se izvoditi, kako i sa kojim kadrom? Trenutno se po jednoj klasi u te centre uputi maksimalno 500 regruta na dobrovoljno služenje vojnog roka. Godišnje ima četiri klase, što je onda maksimalno 2000 vojnika. Samo Vojni okrug Beograd, na čijem čelu je nekad bio Radojčić, godišnje je upućivao na služenje vojnog roka 12.000–15.000 regruta. Taj broj, što se Beograda tiče je i povećan, i logično je pitanje kako obući i nahraniti toliki broj ljudi, gde pronaći starešine koje će ih obučavati, podoficire i oficire? Već pomenuti major Gligić kaže da obuka u vojsci trenutno ne postoji, osim kad se za potrebe televizije ili neke strane delegacije napravi prikaz, pa se dovedu vojnici sa svih strana i ono ispravne tehnike što se može namaći. Aktivni oficiri ne smeju da javno govore za medije, ali se od njih može čuti puno zanimljivih stvari, koje samo potvrđuju da je uvođenje obaveznog roka nemoguća misija. "Pitajte ljude iz logistike, oni se ježe od same pomisli da se te najave realizuju", kaže jedan "večiti potpukovnik", objašnjavajući da trošak po regrutu nije samo uniforma i "kašika". Pratećih troškova je tu mnogo, čak i u pešadiji, koja je "najjeftiniji" rod. Vučić je napokon priznao da nema posada ni za 100 tenkova, koliko je najavio da želi "izvesti na ulice" na paradi 11. novembra. Vojska Srbije ima 220 tenkova M-84, čije održavanje predstavlja problem, a pogotovo i to što nema posada, o čemu je "Vreme" pisalo pre više od godinu dana. A u režimskim medijima od 2016. traje priča kako ćemo dobiti 30 ruskih modernizovanih tenkova T-72 i kako će to pojačati ionako jaku "oklopnu silu" Srbije. I onda ih, kao i Vulina, Vučić "patosira" izjavom kako nema ni 100 posada za tenkove. Naravno da nema, kad se zna da je osnovna obuka vojnika za tenkistu u nekadašnjoj JNA trajala pet meseci i 22 dana. A potom su sledili kursevi i stalne vežbe sve do kraja vojnog roka, jer tenk nije neki razdrndani kamion TAM 5000, popularni vojnički "dajc". Napraviti tenkistu od budućeg regruta na šestomesečnom, a pogotovo tromesečnom služenju vojnog roka, nemoguća je misija. I obuka za pešadiju je trajala skoro šest meseci, a pitanje je, kad bi se uveo obavezni vojni rok, ko bi je od podoficira izvodio, jer su i oni, kao profesionalni vojnici, prošli podoficirske kurseve u trajanju od tri-četiri meseca. A nekad se u srednju vojnu školu kopnene vojske, gde su se školovali podoficiri, išlo četiri godine. Vučić je prošle nedelje priznao i još nešto što je vojska prethodno demantovala – da nema dovoljno pilota za lovac MiG-29. Čak je i priznao da odaje vojnu tajnu. Reagujući na to, jedan bivši pilot je konstatovao da im je napokon došlo u glavu da pilot lovca ne može biti neko podoban koji "to voli", pa da sa kupljenom diplomom nekog privatnog fakulteta završi tromesečni kurs u vojsci. Tako da, kada se sve sabere, povratak obaveznog služenja je bio samo propagandni trik do početka novih sezona rijalitija "Parovi" i "Zadruga" u – da parafraziramo vlasnika Pinka Željka Mitrovića – imaginarijumu Srbija. Nije vojska za svakoga I pored zalaganja za služenje vojske, niko od aktuelnih predstavnika vlasti to nije pokazao na delu, da recimo svoje sinove ili ćerke uputi na dobrovoljno služenje vojnog roka. Vučić ima sina od 21 godinu, koji je uredno, sa četiri telohranitelja, došao da proprati let dva remontovana MiG-29 na batajnički aerodrom. Dačićev sin je takođe punoletan, a ima još ministara, pomoćnika, državnih sekretara, direktora javnih preduzeća, drugih funkcionera čija deca bi mogla da to urade. Pitanje je, međutim, i da se uvede obavezno služenje, koliko bi njih otišlo u vojsku, a koliko bi se pozvalo na prigovor savesti ili zdravstvenu nesposobnost. A koliko bi, sve i da idu na služenje, iskoristilo roditeljske veze da ne ide negde na teren, na primer na granicu s Kosovom. Istini za volju, nije bolje bilo ni ranije, kad su neki političari samo formalno služili vojni rok, dok je bio obavezan. Na primer, Vuk Jeremić je zvanično služio vojsku u Jakovu, a svaki dan je bio na Andrićevom vencu kao savetnik Borisa Tadića. Ili tadašnji funkcioner DS-a, a danas Tadićeve stranke Nenad Konstantinović, koji je javno objavio da ide u vojsku, a svaki dan je bio na sednicama Skupštine. Izuzetak, barem javni, bio je sin načelnika Generalštaba Dikovića koji je dobrovoljno otišao na služenje vojske u Valjevo i otac mu bio na zakletvi. Ispostavilo se kasnije da je to dobrovoljno bilo pod moranje, jer je, zahvaljujući "nečijim" vezama, a bilo je to pred kraj vlasti DS-a, zaposlen u Vojnoobaveštajnoj agenciji bez odslužene vojske na dobrovoljnoj osnovi, što je bio obavezan uslov, pa je to naknadno uradio, da se ispuni i ta formalnost, i onda je prešao u Ministarstvo spoljnih poslova. Švedski standard Obavezno služenje vojnog roka ne postoji u zemljama u okruženju Srbije, sve su profesionalizovale svoje armije, kao ni u većini država EU, ali ga zato ima u nekima od kojih se to ne bi očekivalo, jer su vojno neutralne, poput Švajcarske i Austrije. Švedska, Danska, Norveška, Finska, Estonija zemlje su u kojima je vojni rok obavezan. Obavezan je i u Grčkoj, na Kipru, u Turskoj, Izraelu, što ne čudi jer stalno imaju potencijalne konflikte na svojim granicama. Vojni rok u Rusiji je, podrazumevano, obavezan. Mogućnost ponovne obaveze razmatra se u Francuskoj, Nemačkoj i Mađarskoj, a priče o tome su, nakon što se počelo pominjati u Srbiji, krenule i u njenom najvećem takmacu, Hrvatskoj. Ljudi iz Vojske Srbije koji prate tu problematiku ističu da bi za Srbiju, u uslovima kad aktivna rezerva nije uspela, a profesionalci sve više odlaze, bilo najbolje primeniti švedski model – ne podležu vojnoj obavezi svi mladići, nego samo određen broj onih za koje nadležni procene da su "poželjni" za vojsku. I onda oni idu na obuku, budu posle u rezervnom sastavu, ali imaju i sve privilegije države zbog tog statusa. VREME | BR 1443

Ministarstvo odbrane Slovačke objavilo je juče da su Savet za bezbednost i vlada te zemlje doneli zvaničnu odluku da se od Sjedinjenih Američkih Država nabavi 14 višenamenskih borbenih aviona F-16 u varijanti Block 70 (ili 72). U konkurenciji za zamenu sovjetskih lovaca MiG-29 bila su samo dva kandidata, američki F-16 i švedski Gripen koji je dugo vremena smatran za favorita. Ipak slovački ministar odbrane Peter Gajdoš izjavio je juče da je na osnovu detaljnih analiza osobina i korišćenja oba tipa aviona do 2040. godine, izabrano najbolje rešenje, i da su to najsavremeniji avioni koji, što se tiče cene, kvaliteta i mogućnosti, nemaju konkurenciju. Kako se navodi u saopštenju ministarstva, američka ponuda je bila povoljnija po svim parametrima a jedan od glavnih razloga ovakvog odabira je to i što je ugovor sa američkom vladom spreman za potpisivanje dok bi se sa švedskom stranom morali voditi dalji pregovori ali tek nakon što vlada donese odluku o nabavci. Takođe u slovačkom Ministarstvu odbrane se tvrdi da je kojim slučajem izabran Gripen, da bi se deo potrebne opreme morao nabaviti od treće strane što bi uticalo na to da dođe do odlaganja isporuke aviona iako je SAAB naveo znatno kraće vreme za isporuku prvog i poslednjeg primerka nego što je to slučaj kod Lokid Martina. Mora se naglasiti i da je američka strana imala još par prednosti u odnosu na Šveđane. Prvo vođeni su direktni pregovori sa američkom vladom dok je, u skladu sa pravilima poslovanja u Švedskoj, pregovarano sa predstavnicima kompanije SAAB. Dakle sve što je Slovacima ponuđeno i garantovano, došlo je iz SAAB-a a ne od švedske vlade. Tako je ova firma ponudila formiranje logističkog centra za srednju Evropu za održavanje 100 Gripena uz stvaranje 500 novih radnih mesta. Sa druge strane američka vlada je garantovala da će slovačka industrija biti uključena u pružanju logističkih usluga a zna se da oko moguće buduće saradnje trenutno traju pregovori između remontnog zavoda LOTN (Letecké opravovne Trenčín) i američkog Lokid Martina. Iako će dobiti najmoderniju varijantu F-16, Slovaci se nadaju da bi njihov zavod u budućnosti mogao biti remontni centar za ostale korisnike ovog tipa aviona, pre svega onih koji su ih relativno skoro ili tek nedavno nabavili. Još jedna od prednosti SAD na ovom tenderu je to što je ponuđena najsavremenijavarijanta aviona F-16 koja se može nabaviti a to je Block 70 (ili 72). Prototip ove verzije još uvek ne postoji, ali će Slovačka ipak postati drugi korisnik u svetu, 25. juna ove godine Lokid Martin je objavio da je dobio ugovor vredan 1,12 milijardi dolara za proizvodnju 16 aviona za Bahrein. U odnosu na Block 70/72, Švedska je ponudila Gripene u standardnoj varijanti JAS-39C i D koji su po mnogim taktičko-tehničkim karakteristikama slabiji od najmodernije verzije F-16. Slovačka se, takođe treba istaći, poslednjih godina uglavnom odlučivala za nabavku američkih vojnih vazduhoplova ili letelica u kojima se nalazi veliki procenat američke tehnologije. Tako su kupljeni transportni avioni C-27J ‘’Spartan’’ koga je italijanska Alenia radila u saradnji sa Lokid Martinom, nabavljeni su helikopteri UH-60M ‘’Black Hawk’’ (proizvođač Sikorsky čiji je vlasnik takođe Lokid Martin), za policiju su kupljen helikopteri Bell 429 koje bi trebalo da dobije i vojska a SAD su prošle godine odobrile prodaju 9 primeraka u paketu vrednom 150 miliona dolara. Iako zvanično nije saopštena cena, za sada postoje informacije da će 14 F-16 koštati oko 1,1 milijardu evra, dok se za ceo paket koji obuhvata obuku, zemaljsku i drugu potrebnu opremu, dve godine pružanja logistička podrške kao i naoružanje, spominje cifra od oko 1,589 milijardi evra. Što se tiče roka isporuke, prvi avion bi trebao biti isporučen u roku od 36 meseci a poslednji 48 meseci, u oba slučaja to je vreme od potpisivanja ugovora. Treba napomenuti i da je američki Stejt department još 4. aprila ove godine odobrio Slovačkoj prodaju F-16 Block 70/72 u vrednosti od čak 2,91 milijardu dolara. Paket je osim 14 aviona (bez motora), obuhvatao i 16 motora, 16 AESA radara AN/APG-83, 14 modularnih računara misije, 14 prikazivača na kacigi pilota JHMCS, 30 raketa vazduh-vazduh AIM-120C-7, 100 raketa vazduh-vazduh AIM-9X, 224 setova za laserski vođene bombe GBU-12, 20 za GBU-49, 150 setova za IN+GPS vođene bombe GBU-38 JDAM i 6 nišanskih kontejnera AN/AAQ-33 Sniper.

Na sinoćnoj 11. sednici Veća za odbranu Hrvatske koju su sazvali predsednica Republike Kolinda-Grabar Kitarović i predsednik Vlade Andrej Plenković jedna od tema bila je i nabavka višenamenskih borbenih aviona za opremanje Ratnog vazduhoplovstva. Tom prilikom je Stručni tim Ministarstva odbrane za provođenje pripremnih radnji oko nabavke borbenih aviona Veću za odbranu predstavilo Studiju izvodljivosti – navodi se u saopštenju na internet sajtu Vlade Republike Hrvatske. Članovi Veća za odbranu su predsednica Republike koja je i vrhovni komandant Oružanih snaga, predsednik hrvatskog sabora, predsednik Vlade, potpredsednik Vlade i ministar odbrane, potpredsednica Vlade i ministar inostranih i evropskih poslova, ministar finansija, načelnik Glavnog štaba Oružanih snaga, predsednik Odbora za odbranu hrvatskog sabora i savetnik Predsednice Republike nadležan za poslove odbrane. Nakon izlaganja Stručnog tima Ministarstva odbrane, Veće za odbranu prihvatilo je njihovo mišljenje i preporuke da je najpovoljnija ponuda za višenamenski borbeni avion stigla iz Izraela, pa je ovo telo dalo preporuku Vladi Republike Hrvatske da donese Odluku o nabavci višenamenskih borbenih aviona. Odbor za odbranu hrvatskog sabora je prethodno na sednici održanoj 14. decembra prošle godine jednoglasno dao pozitivno mišljenje za projekat opremanja Oružanih snaga novim višenamenskim borbenim avionima. Ovime su potvrđena skorašnja pisanja hrvatskih medija o tome da će se nabaviti polovni borbeni avioni F-16 iz viškova Ratnog vazduhoplovstva Izraela. Očigledno su takve informacije nedeljama pa i mesecima unazad iscurile u javnost, nešto se moglo i naslutiti iz izjava političara pa se ovakva odluka, koju su u pojedinim, pre svega stručnim medijima, već žestoko kritikovali, mogla očekivati, samo se čekalo da konačno bude i zvanično saopštena. Podsetimo, Ministarstvo odbrane Hrvatske je 3. oktobra prošle godine otvorilo pristigle ponude za nabavku borbenih aviona koje su stigle iz četiri zemlje, Grčkekoja je ponudila svoje polovne F-16, Izraela takođe polovni F-16, SAD nove F-16 i Švedska nove Gripene. Tada je saopšteno da će procena i analiza pristiglih ponuda trajati oko dva meseca i da će osim karakteristika i sposobnosti aviona, ključni parametri pri odabiru biti i međudržavni ugovor, cena kao i paket poslovno-privredne saradnje. Ministar odbrane je tada ponovio i ranije najavljene rokove isporuke, rekavši da bi prva dva aviona mogla stići 2020. potom 2021. još 6 i poslednja 4 primerka 2022. godine čime bi bila zaokružena eskadrila od 12 aviona. Pojedini izraelski mediji javili krajem januara, nakon sastanka hrvatskog i izraelskog premijera na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, da su se dvojica premijera dogovorila o tome da Hrvatska od Izraela nabavi borbene avione F-16. Međutim hrvatski premijer Plenković je ubrzo, komentarišući pisanja izraelskih medija, izjavio da je proces procena ponuda u toku i da će konačna odluka biti donesena nakon što Hrvatska iz svih aspekata bude sigurna u pravi izbor. Iako još uvek nisu zvanično saopšteni detalji o kakvim avionima se radi, komandant 91. vazduhoplovne baze HRZ-a pukovnik Željko Ninić, koji je bio član hrvatskog Stručnog tima, potvrdio je kasno sinoć u emisiji RTL Direkt da se radi o avionima F-16C i D Block 30 Barak koji su stari 30 godina. Zvanično je poznato da je Izrael od SAD u periodu od 1986. do 1988. nabavio 51 jednosed F-16C i 24dvoseda F-16D u varijanti Block 30 koji su kasnije dorađeni izraelskom elektronskom opremom i naoružanjem i nazvani su Barak (Lightning). Živojin BANKOVIĆ

Kineska trgovčka mornarica planira da u doglednoj budućnosti za prevoz robe od dalekoistočnih do evropskih luka koristi novi pomorski pravac poznat kao “Severoistični pomorski prolaz”, čija ruta bi išla pored severnih obala Rusije do luke Roterdam, čime bi se putovanje brodova koji prevoze robu u kontejnerima smanjilo sa 48 na 35 dana koliko traje sad ako se koristi Suecki kanal. Ova pomorksa ruta bi kako piše sajt Military.com postala alternativa sadašnjem “Severozapadnom pomorskom prolazu” koji ide pored severnih obala Kanade odnosno kroz kanadsku zonu Artika. Ono što pogoduje korišćenju ovog novog morskog puta jeste brzi nestanak artičkog leda, što čini ove prolaze potencijalno održivim za plovidbu i kao alternativa postojećim pomorskim rutama koje koriste dva najvažnija kanala Panamski i Suec za prolaz od Kine do Evrope i američkih luka na istočnoj obali, koje izlaze na Atlantik. Istorijski aspekt traganja za “Severoističnim pomorskim prolazom” Potraga za severoistočnim prolazom trajala je pet vekova. Do sredine 16. veka Španija je bila ta koja je bila pionir u formiranju azijske trgovačke rute koja je išla od Evrope, preko Kariba, Paname i Pacifika do Azije, gde su u tom kontekstu Filipini bili centar azijske trgovine. Takođe u uspostavljanju evro-azijskog trgovačkog puta nije zastajao ni španski komšija Portugal, koji je svoju rutu usmerio duž obala Afrike do Rta Dobre Nade odakle se ulazilo u Indijski okean i pravo do Indije, a onda preko južnog i istočnog kineskog mora do Kine i Japana. Kao odgovor na to, druge evropske države, prvenstveno Englezi i Nizozemci, pokrenuli su niz istraživačkih putovanja kako bi potražili arktički prelaz između Evrope i Azije. Istraživanje ih je odvelo i istočno i zapadno, u potrazi za Severoistočnim i Severozapadnim pomorskim putem. Engleski istraživači Hugh Villoughbi i Richard Chancellor su 1553. otplovili prema Barencovom moru, pre nego što ih je razdvojila oluja. Villoughbi i njegova ekipa su stigli do Nove Zemlje pre nego što su na kraju bili zarobljeni u arktičkom ledu i nestali. Richard Chancellor uspeo je da stigne do Belog mora i brodom ušao u reku Divnu gde je pronašao malu rusku trgovačku poštu. Za to vreme Rusiji je pristup Baltiku blokirala moćna Švedska i poljsko-litvanski komitet. Tek u 17. veku ruski car Petar Veliki proširio je granice Rusije na Baltik. Dvojcu Villoughbi i Chancellor sledio je holandski istraživač Villem Barentsz koji je otkrio Špicberška ostrva i Medveđe ostrvo i svoj put zaokružio dolaskom do Nove Zemlje. Henri Hudson istražio je region 1607. i 1608. godine u ime Istočno indijske kompanije i stigao je do istoka, pre nego što se nazad vratio Posle 1619, strahujući da bi evropsko istraživanje na Arktiku moglo ugroziti interese Rusije u Sibiru, Moskva je proglasila područje zabranjeno za istraživanje za strance. Sledećih nekoliko vekova, dalje istraživanje je bilo u potpunosti rusko. Neki istoričari tvrde da je ovim “Severoističnim pomorskim prolazom” prošao prvi portugalski brod “Pai Eterno” pod kapetanom Davidom Melgueiroom iz Kagoshime u Japanu do Porta u Portugal u periodu od 1660-62. Međutim, postoji još jedna tvrdnja da je u 19. veku tačnije 1878. švedski istraživač Adolf Erik Nordenskiold napravio je prvi zabeleženi prolaz Severoistočnom rutom na brodu Vega. “Severoistični pomorski prolaz” je više od obične morske rute preko artičkog dela Rusije. To je kritični deo šire saobraćajne infrastrukture koja Sibir povezuje sa evropskim delom Rusije i ostatkom sveta. Sibirske reke koje se ulivaju u Artički okean Ob, Jenisej i Lena teku rutom jug-sever. Sve tri reke nude pristup unutrašnjosti Sibira. Tako prekookeanski brodovi mogu putovati do 400 kilometara južno od ušća Jeniseja u okean. Reke Ob i Jenisej se ukrštaju sa trans-Sibirskom železnicom koja se proteže paralelno sa arktičkom obalom nekih 1.400 milja južno. Pre izgradnje Trans-Sibirske železnice, najbrži put preko Sibira bio je sankama u zimskom periodu preko zamrznutih reka. Pored toga, reka Lena spaja se sa železnicom Bajkal-Amur, koja povezuje trans-Sibirsku železnicu i ruski železnički sistem sa kineskom železničkom mrežom. Gledano iz ove perspektive, Severoistična pomorska ruta nije samo prolaz između Azije i Evrope, već je i deo veće kompleksnije transportne mreže u Sibiru. Ima potencijal da postane pomorski superput. Ono što je zanimljivo za ovu transportnu mrežu jeste to što na mnogo načina predstavlja mrežu novog Kineskog puta svile. U ovom slučaju pomorske i kopnene mreže su namenjene dopunjavanju jedne drugima, i pružanju alternativnih ruta. Inače ovaj novi pomorski Put Svile i Ekonomski pojas puta svile koji ide kopnom odnosnom železnicom uključuje između četiri i pet milijarde ljudi. Kina je svesna prednosti koje nudi Severoistična pomorska ruta, zbog čega je Peking januara 2018. izrazio inicijativu da novi put svile proširi na Artik i stvori “Polarni put svile” koji se otvara pre svega zbog globalnog zagrevanja. Severna pomorska komponenta ima još jednu prednost. To je morski put koji američka mornarica bi izuzetno teško mogla da projektuje svoju vojnu moć. Uprkos tome što SAD tvrde da je Severoistočni prolaz, uključujući i njegovu komponentu Severnog mora, međunarodni vodni put, činjenica je da je ovaj put praktično u potpunosti u rukama Rusije. To je sve ruska teritorija od zapadne polovine Beringovog moreuza do istočnog dela Norveškog mora. Ako bi Severoistična pomorska ruta ikada postao glavna pomorski i trgovački pravac, američka mornarica bi mogla koristiti objekte na Aljasci i Norveškoj za baziranje. Norveška grupa za monitoring i procenu opstanka Artika predviđa da će za 3o ili 40 godina ceo Arktički okean biti bez leda tokom leta. Glavni problem zašto još ovaj pomorski put još neće zaživeti su nedostatak tačnih navigacionih karata i redovnih meteoroloških izveštaja. Međutim Rusi su intenzivna istraživanja ovog područja sproveli tridesetih godina 20. veka, a SAD su koristili podmornice da mapiraju ceo ovaj teren toko 1950 -tih i 1960 -tih godina prošlog veka, ali su te karte i dalje klasifikovane kao ” vojna tajna”. Međutim, put preko Severnog mora je daleko od toga da postane glavni pomorski put. Čak i ako se nivo arktičkog leda nastavi smanjivati tokom narednih nekoliko decenija. Glavni nedostatak je nepostojanje infrastrukture koja je potrebna da se održi ovakav put i desetine milijardi dolara. Ipak, razvoj Severoistočnog pomorskog puta bi imao široke geopolitičke posledice na međunarodnu trgovinu i diplomatske odnose u centralnoj Aziji.

Predstavljanje novog pokreta "Dostojni Srbije". Osnivači pokreta: Dr Dragan Petrović, dr Jovana Stojković, prof. Zoran Buljugić.

Vidim da se neki trude oko propovedanja pravoslavlja među Hrvatima, pa želim i ja dati svoj doprinos tome kroatizirajući prevod Novog zaveta od SPC. Prevod ću postavljati ovde. Po redu.

Katekizam u šest poglavlja izlaže pravoslavni nauk, a posljednje je poglavlje pod naslovom “Temeljna načela za odnos Ruske pravoslavne Crkve prema nepravoslavnima”, izazvalo najviše reakcija. Foto: Shutterstock.com “Crkva osuđuje one koji, služeći se neistinitim informacijama, namjerno iskrivljuju svjedočansku zadaću Pravoslavne Crkve u nepravoslavnom svijetu i svjesno kleveću Crkvene vlasti optužujući ih za “izdaju pravoslavlja”. Ulomak je ovo iz budućeg Katekizma Ruske pravoslavne Crkve čiji je nacrt uz blagoslov i dopuštenje patrijarha Kirilia objavilo biblijsko-teološko povjerenstvo kojemu je 2009. godine povjerena njegova priprema. Katekizam u šest poglavlja izlaže pravoslavni nauk, a upravo je posljednje poglavlje pod naslovom “Temeljna načela za odnos Ruske pravoslavne Crkve prema nepravoslavnima”, u kojemu se nalazi i ulomak s početka našega članka, izazvalo najviše reakcija. Premda nije riječ o nekom revolucionarnom obratu i promjeni stava prema ekumenizmu, već potvrdi dosadašnjeg nauka i prakse, činjenica da se tema ekumenizma uopće nalazi u nacrtu katekizma, te da je tekst šestog poglavlja (kao i prethodna dva) definitivan, budući da ga je potvrdio Arhijerejski sabor Ruske pravoslavne Crkve, izazvala je brojne kritike onih koje budući Katekizam prepoznaje kao “ekstremističke skupine unutar lokalnih Pravoslavnih Crkvi” koje ekumenizam koriste kako bi kritizirali crkvene vlasti i stvarali podjele i shizme unutar Crkve. Tekst katekizma oslanja se i na svepravoslavni susret u Solunu iz 1998. godine na kojemu je potvrđeno kako tijekom desetljeća sudjelovanja u ekumenskom pokretu, predstavnici Crkvi nikada nisu izdali pravoslavlje, već su “uvijek i potpuno bili vjerni i poslušni nadređenim crkvenim vlastima i djelovali u potpunom skladu s kanonskim propisima, naukom ekumenskih sabora, crkvenih Otaca i Svetom predajom Pravoslavne Crkve”. Pravoslavni portal Orthochristian.com podsjeća da ovakvo razmišljanje o ekumenizmu i sudjelovanju Pravoslavne Crkve u ekumenskom pokretu ne dijele svi pravoslavni vjernici. Među najvažnijim kritičarima navode se o. Justin Popović, Starac Pajsije, o. Serafim Rose i Starac Efrem Katunakijski koji su vrlo oštro osuđivali ideju ekumenizma, kao i sudjelovanje Pravoslavne Crkve u ekumenskom pokretu. Za o. Justina Popovića, vjerojatno najvećeg teologa i duhovnika Srpske pravoslavne Crkve dvadesetog stoljeća, ekumenizam je zajedničko ime za pseudocrkve Zapadne Europe, “svejeres – svehereza” i najveće zlo za pravoslavlje. Zanimljivo je vidjeti kako je stavove i razmišljanja o. Justina Popovića protumačio njegov učenik episkop bački Irinej, komentirajući upravo zaključke svepravoslavnog susreta u Solunu 1998. godine. Prema episkopu Irineju o. Justin ” nije kritizirao ideju dijaloga, svjedočenja, ljubavi”, već “ideologiju ekumenizma kao neki oblik ‘novoga kršćanstva’ kojim su se bavili neki ekumenski krugovi”, što bi predstavljalo ekleziološku herezu. “Meni se čini da ti ljudi koji se pozivaju na oca Justina kako bi potvrdili svoju raskolničku ideologiju nešto miješaju – ponekad nesvjesno, a ponekad i svjesno… Čini mi se da pozivati se na njega, pokušavajući opravdati nagli raskid sa svim nepravoslavnim kršćanima, odričući svaki dijalog, svaki dodir – predstavlja duboku nepravdu prema njegovoj osobi, prema njegovoj teološkoj poziciji”, kazao je svojeremeno episkop bački za časopis Moskovske patrijaršije “Crkva i vrijeme”, dodajući kako su stavovi poput njegovih vjerojatno spriječili odlazak u drugu krajnost “naivnog, sentimentalnog ekumenizma bez uvjeta i granica kako su govorili u vrijeme (carigradskog) patrijarha Atenagore”, a koji će u liku oca Justina naći oštrog i dubokog kritičara. Episkop Irinej ulogu Pravoslavne Crkve u ekumenskom pokretu najprije vidio kao prigodu i mogućnost za svjedočenje vjere i odgovornosti Crkve za spasenje čitavoga svijeta, uz suradnju i bez zatvaranja u sebe, ali s oprezom, “razlučujući duhove”, kako bi se izbjegli “falsifikati i greške”. Želimo li sažeti izložiti stav Pravoslavne Crkve prema nepravoslavnima i ekumenizmu, poslužit ćemo se dokumentom pod nazivom “Osnovna načela odnosa Ruske pravoslavne Ckve prema inovjerju” u kojem čitamo: “Najvažniji cilj odnosa Pravoslavne Crkve s inovjerstvom jest uspostava Bogom zapovjeđenog jedinstva kršćana (Iv 17, 21) koje ulazi u božanski promisao i prapada samoj biti kršćanstva. Ova zadaća je od prvorazrednog značenja za Pravoslavnu Crkvu na svim razinama njenog postojanja. Ravnodušnost prema toj zadaći ili njegovo odbacivanje jest grijeh u odnosu na Božju zapovijed o jedinstvu. Po riječima sv. Bazilija Velikog ‘oni koji iskreno i stvarno rade za Gospodina trebaju sav svoj trud uložiti kako bi ponovno doveli do jedinstva u Crkvu one koji su na toliko mnogo načina međusobno podijeljeni’. Međutim, priznajući potrebu za uspostavljanjem narušenog kršćanskog jedinstva, Pravoslavna Crkva tvrdi kako je istinsko jedinstvo moguće isključivo u okrilju Jedne, Svete, Saborne (Katoličke) i Aposotolske Crkve. Svi ostali modeli jedinstva su neprihvatljivi… Uspostavljanje kršćanskog jedinstva kroz vjeru i ljubav može doći isključivo odozgor, kao dar Svemogućega Boga. Izvor jedinstva je u Bogu i zato će biti uzaludan isključivo ljudski napor za njegovo uspostavljanje, jer “ako Gospodin kuće ne gradi, uzalud se muče graditelji” (Ps 127, 1)… Pravoslavna Crkva je čuvarica Predaje i milosnih darova drevne Crkve i stoga smatra da je njezina osnovna zadaća u odnosima s inovjerjem neprekidno i postojano svjedočenje koje vodi razotkrivanju i prihvaćanju istine izražene u toj Predaji.” U tom svjedočenju i dijalogu, Pravoslavna Crkva neće na jednak način pristupiti svim nepravoslavnim zajednicama, o čemu čitamo i u Online Katekizmu objavljenom na mrežnoj stranici Odjela za vanjske poslove Ruske pravoslavne Crkve: “Treba li pravoslavni vjernik sve nepravoslavne kršćanske zajednice gledati kao heretične? Prema nekim pravoslavnim teolozima treba. Ipak, službeni stav većine Pravoslavnih Crkvi sadrži zauzima veću otvorenost prema drugim kršćanskim zajednicama, osobito onima čija je ekleziologija jednaka ili bliska pravoslavnoj, a to su Katolička Crkva i Istočne (Predkalcedonske) Crkve. Prva Crkva imala je strog odnos prema hereticima… Ipak, moramo znati kako su hereze prvih stoljeća odbacivale temelje kršćanske vjere… To se ne može reći za većinu današnjih kršćanskih zajednica budući da one prihvaćaju temeljne dogme Crkve. Pravoslavni kršćani stoga trebaju razlikovati nepravoslavlje od hereze. Sveti Filaret Moskovski vjerovao je kako bi izjednačavanje katoličanstva s arijanizmom bilo ‘prestrogo i kontraproduktivno’.” Na koncu možemo zaključiti kako nacrt Katekizma Ruske pravoslavne Crkve, kao što smo na početku rekli, ne sadrži nikakav revolucionaran stav o ekumenizmu, već jednostavno želi naglasiti važnost “ekumenske misije” shvaćene kao svjedočko poslanje Pravoslavne Crkve i svakog pravoslavnog vjernika u suvremenom svijetu i dužnost svjedočenja Istine onima koji su ju napustili. Ukratko, dijalog u ljubavi i istini. Ono što u spomenutom nacrtu Katekizma donekle predstavlja novost jest oštro i službeno razračunavanje s onim pravoslavnim vjernicima koji nedobronamjerno, iz svojih egoističnih interesa ili iracionalnog straha odbijaju svaki oblik dijaloga s nepravoslavnima. Cjeloviti tekst nacrta Katekizma možete pročitati ovdje: theolcom.ru. Miodrag Vojvodić | Bitno.net https://www.bitno.net/vijesti/svijet/pravoslavna-crkva-i-ekumenizam-katekizam-o-ekumenizmu/

Пре свега, вест треба боље проверити. Али и да је све тако као што се наводи, не треба превише осуђивати те људе јер су они жртве система коме фали много тога, као и нама православнима.

Ako čitate IT portale, tada sve više možete vidjeti riječ “kriptovaluta” u naslovima članaka. Gdje god da se okrenete, koju god da stranicu otvorite, vidjeti ćete članke o kriptovalutama. Pa i na našem portalu sa vremena na vrijeme možete vidjeti članke koji se tiču istih. Zašto su kriptovalute zanimljive je teško reći u jednoj ili dvije rečenice, no činjenica je da će kriptovalute u budućnosti igrati veliku ulogu u našim životima. Pitanje je dana kada ćemo usluge moći plaćati virtualnim novcem (kriptovalutama), kada ćemo svi trgovati na burzama sa kriptovalutama i kada će ona biti izjednačena sa novcem. Nemojte se zavaravati – to će se dogoditi prije ili kasnije. Već sada se Bitcoin i Ethereum pokušavaju uvrstiti kao valute na mnogim tržištima i to će se dogoditi. Kad se to dogodi, uslijediti će val drugih kriptovaluta koje će također biti jednake novcu i međunarodno priznate. Vjerujemo da će se to dogoditi i u Hrvatskoj, mada zakon još ne priznaje uopće Bitcoin i druge valute kao ikakvu valutu ili vrijednost. Čak ne postoji ni porez na trgovanje istima što je jako često pitanje upućeno Poreznoj upravi. Realno gledajući, priznavanje kriptovaluta će se prvo dogoditi u Japanu, Kini i Americi, a zatim u Europi i samim time u Hrvatskoj. No ovaj tekst neće biti o tome, nego o jednoj od 700+ kriptovaluta koje postoje na tržištu, a to je Ethereum – kriptovaluta sa velikim planovima, a još većim potencijalom. Mnogi misle da je Bitcoin jedina prava valuta vrijedna spomena, no to je daleko od istine. Etherum velikim koracima grabi ka tronu i pitanje je kada će dostići i prestići Bitcoin. Ethereum – kriptovaluta i platforma Treba razlikovati Ethereum, odnosno Ether kao kriptovalutu (virtualnu kovanicu) i Etherum platformu na kojoj Ether živi. Ethereum je javna, open source, blockchain platforma koja funkcionira uz pomoć smart contracta, odnosno pametnih ugovora, no prije nego uđemo u detalje, pokušati ćemo na jednostavan način objasniti kako Ethereum funkcionira. Kada vi nešto koristite (npr. web servis, društvenu mrežu …) i spremate svoje podatke, oni se spremaju na računala, odnosno servere koje posjeduju Google, Facebook, Amazon ili netko četvrti. Dotične kompanije imaju jako puno zaposlenih specijalista koji se brinu o tim serverima, sigurnosti, replikaciji podataka i tako dalje. No to je model server-klijent koji je jako ranjiv. Kada padne server, odnosno bude nedostupan, više ništa ne funkcionira. Ne možete se spojiti na Dropbox i doći do svojih podataka, ne možete posjetiti Facebook i poslati poruku prijatelju, ne možete pročitati mailove na GMailu … Svaka kompanija ima praktički single point of failure, odnosno jednu kritičnu točku. Kao što bi kreator Apache Web Servera rekao – to je originalni i prvi grijeh Interneta. Upravo taj model koji je danas praktički teško održiv uz sve hakere i napade koji se izvode. Treba postojati određena decentralizacija podataka i servera, a Ethereum je upravo na tom tragu. Ono što Ethereum želi biti je “world computer”, odnosno mreža koja će decentralizirati i demokratiziraci spomenuti model “server-klijent”. Korištenjem Ethereuma dobiti ćemo da servere i cloud općenito zamijenimo sa tisućama “čvorova” (nodes) koji će biti raspoređeni diljem svijeta. U stvarnosti, čvor je svaka osoba koja će dati svoje računalo i resurse i odrađivati određene akcije u skladu sa “zakonima” Ethereuma, odnosno pravilima. Na taj način dobivamo potpunu decentralizaciju koja se može koristiti za bilo što, a to ćete vidjeti u nastavku teksta. Bilo koji projekt, bilo koji softver možete decentralizirati i napraviti ga transparentnijim i boljim, te otpornijim na bilo kakve napade. Na toj mreži se i generiraju coinovi koji se zovu “Ether” kako bi si čvorovi kompenzirali korištenje njihovih resursa. Ako ste čvor na mreži Ethereum, dobivate za sve transkacije pisanja u blockchain određeni dio Ethera. Upravo je Ether kriptovaluta koja je opasno krenula prema vrhu, kojoj vrijednost drastično raste i koja bi mogla “skinuti” Bitcoin sa vrha najpopularnijih kriptovaluta i prijeći njegovu vrijednost. Danas na burzi jedan Ether vrijedi preko 280 dolara, mada mu vrijednost varira. No, uzevši u obzir da mu je vrijednost prošle godine bila 0.20 dolara, vidi se drastičan rast. Da ne govorimo da oni koji su pametno uložili i na burzi kriptovaluta kupili Ethere, danas su relativno bogati. Ovisi koliko su ih kupili. Da ste u osmom mjesecu prošle godine uložili 100 dolara u 500 Ethera, danas bi tih 100 dolara vrijedilo oko 140.000 dolara. Da, dobro ste pročitali. Ista stvar je i sa Bitcoinom. Onaj tko je uložio u BTC prije 5-6 godina danas može imati milijune jer 1 BTC = 2800+ dolara. No, priliku smo propustili, barem većina nas, ali i da danas uložite novac u Ethereum, velika je šansa da ćete zaraditi 10-ak puta u slijedećih godinu ili dvije. Sve analize kažu da bi do kraja 2018.-te godine, Ethereum trebao stići i prestići Bitcoin, što znači da bi vrijednost Ethereuma mogla biti oko 3000+ dolara. Spomenimo još samo da svaki čvor na mreži preuzima određena pravila (smart contracte) po kojima radi. Kada određena akcija triggerira smart contract, on se odvrti. Ako je sve u redu i po pravilima, čvor u blockchain (distribuiranu bazu) upisuje podatke. I tako rade svi čvorovi. I imate potpuno decentraliziranu mrežu gdje svaki čvor zna sve i ima cijelu bazu sa svim podacima. Jedini način da netko “sruši” mrežu je da preuzme kontrolu nad preko 50% Ethereum mreže što je praktički i teoretski nemoguće. Sve u svemu jako zanimljiv koncept koji će definitivno promijeniti Internet kakvog znamo. Ovo nije poziv da uložite novac koji nemate, ali ako imate novac koji “možete izgubiti”, ulaganje u Ethereum bi vam se moglo isplatiti. Sa uloženih 1000 eura, vjerojatno ćete brzo imati 10.000 eura. Naravno, rizik je isključivo na vama jer isto tako Etherum može pasti na 0 dolara i sve uloženo u njega postaje bezvrijedno. Zato pametno ulažite! Roadmap Ethereuma i potencijalni projekti Dobro je pitanje kuda Ethereum ide? Platforma je stara dvije godine, no u te dvije godine napravili su jako puno toga. No, još više će napraviti u budućnosti. Ovdje možete naći Ethereum Roadmap za 2017.-u godinu. Iz teksta možete vidjeti da rade na sigurnosti, kriptografiji, boljim i fleksibilnijim pametnim ugovorima, proof-of-worku, miningu, novim aplikacijama, novim algoritmima i tako dalje. Sa svakim novim featureom, vrijednost Ethera će rasti, ali i rasti će Ethereum mreža na način da će na njoj biti izgrađeni mnogi projekti. Mnoge države razmatraju da Etherum platformu iskoriste za nacionalne projekte kao što je vođenje knjiga i vlasništva zemljišta. Zašto to ne bi bilo zapisano u distribuiranu bazu i zašto ne bi bilo transparentno? Zatim tu su projekti za logistiku koji bi mogli smanjiti trenutne troškove koji se mjere u milijardama na svega desetak milijuna dolara, te manji projekti o kojima imamo tek šture informacije. Pada nam na pamet i firma Uber. Zašto se vožnje i sve novčane transakcije ne bi zapisivale u blockchain, a svi vozači bili čvorovi koji će to zapisivati? Realno, samo nebo je granica što se tiče ove tehnologije. Sve što zamislite, možete ovako napraviti. Svakako si pogledajte i Siacoin projekt. Radi se o distribuiranom i kriptiranom dropboxu koji će biti decentralizirana i mogao bi biti jako interesantan u budućnosti. Vitalik Buterin i Vladimir Putin Zanimljivost vezana uz Etherum dogodila se prije par dana u Rusiji. Glavni programer i čovjek koji stoji iza Etheruma je Vitalik Buterin, sastao se sa jednim od najmoćnijih ljudi na svijetu – Vladimirom Putinom. Iako nema puno informacija o čemu su razgovarali, evidentno je da je Putina zanimala mogućnost kako implementirati Ethereum u Rusiju i kako pogurati određene projekte. Plin i nafta donose mnogo novca Rusiji, no i oni su shvatili da moraju proširiti krug djelovanja i da je digitalna ekonomija osnova za sve buduće poslove kojima će se baviti. Također, zanimljivo je da je u Rusiji već odrađen prvi pilot projekt za banke koji se temelji na Etherumu, a u njemu je sudjelovala i Sberbanka. Sve ukazuje na to da bi Rusija mogla preduhitriti Ameriku i postati prva velika zemlja koja će kriptovalutu prihvatiti kao novac i koristiti ju za brže i sigurnije poslovanje, slanje i primanje novaca, te poslovanje među poslovnim subjektima. Tada više ne bi bilo neplaćanja, prevara i slično, ili bi ih bilo u manjoj mjeri. U svakom slučaju, priča oko Ethereuma se zahuktava i biti će ju zanimljivo pratiti. Pogotovo kroz ovu i iduću godinu kada bi se mogla dogoditi ogromna ekspanzija Ethereuma ali i ostalih valuta. Piše: B.P. http://pcchip.hr/softver/posao-i-financije/moze-li-ethereum-postati-novi-bitcoin/

U petak 26. maja Vojnograđevinski centar “Beograd“ objavio je, u okviru Javnih nabavki, poziv za podnošenje ponude čiji je predmet izvođenje prethodnih radova i izrada tehničke dokumentacije za izgradnju objekata montažnog tipa za smeštaj helikoptera i aviona na aerodromu “Batajnica“ u Beogradu. Od potencijalnih ponuđača traže se arhitektonske, tehničke, geodetske kao i geotehničke inženjerske usluge a kriterijum za ocenjivanje ponuda je “najniža ponuđena cena“. Rok do koga moraju stići ponude je 26. jun tekuće godine do 12 časova a pola sata kasnije će se pristupiti njihovom otvaranju. Naručilac posla odnosno Vojnograđevinski centar “Beograd“ ima rok od 25 danaod dana otvaranja ponuda da donese odluku o tome kome će se dodeliti ugovor. 3D prikaz hangara za helikopter. Interesanto za ovu priliku korišćen je crtež helikoptera familije Super Puma/Kuguar / Foto: Ministarstvo odbrane Ova javna nabavka podeljena je u dve partije. Partija 1 podrazumeva izvođenje prethodnih radova – geodetskih i geotehničkih radova sa izradom Elaborata geodetskih snimanja i Elaborata o geotehničkim uslovima izgradnje radi izrade tehničke dokumentacije i izgradnje objekata montažnog tipa za smeštaj aviona i helikoptera. Patrija 2 podrazumeva izradu tehničke dokumentacije odnosno Idejni i Glavni projekat za izgradnju objekta montažnog tipa za smeštaj helikoptera Mi-17 u dežurstvu u Službi traganja i spasavanja i Idejnog i Glavnog projekta za izgradnju objekta montažnog tipa za smeštaj aviona MiG-29 u dežurstvu u Sistemu PVO na aerodromu “Batajnica“. Idejna skica hangara za dežurnu paru. Zanimljivo da je upotrebljena i projekacija aviona MiG-35 / Foto: Ministarstvo odbrane Izgradnja objekata planirana je na lokacijama koja se trenutno koriste za razmeštaj dežurnih jedinica STS i Sistema PVO odnosno gde se sada nalaze već pomenuti vazduhoplovi. Uz montažne objekte izgradiće se i prateća infrastruktura, pristupne saobraćajnice odnosno rulnice kao i stajanke. Neke okvirne površine prostorija iznose 900 m2 za smeštaj helikoptera Mi-17 i 916 m2 za MiG-ove 29. Infrastruktura za smeštaj dva lovca trebalo bi da obuhvata dve lučne hale odn. hangara od po 396 m2, objekat za smeštaj statičkog pretvarača i kompresora od 100 m2 i objekat za smeštaj dva borbena kompleta vođenih ubojnih sredstava od 24 m2. Živojin BANKOVIĆ

Samsung je danas nakon mjeseci špekulacija i tri tone procurjelih fotografija, videa i specifikacija napokon i službeno predstavio novi Galaxy S8 i Galaxy S8+. Malo je toga ostalo kao iznenađenje, no sada je sve konačno i službeno. Kao što smo i znali Galaxy S8 stiže u dvije veličine, no na žalost nekih ne i s ravnim zaslonom. Manji Galaxy S8 ima 5.8-inčni dvostrano zakrivljeni Super AMOLED zaslon, čiji su kutovi kao na LG G6-ici također zaobljeni. Veći mu brat fura isti takav ali u 6.2-inčnoj dijagonali. Rezolucija je 1440 x 2960, a format zaslona je 18:9. U Samsungu ga zovu Infinity Display vjerojatno zbog minimalnih okvira i fantastične prekrivenosti prednjice uređaja. Zaštićeni su Gorilla Glass 5 slojem. Unatoč velikim zaslonima, Galaxy S8 i S8+ nisu ogromni. Galaxy S8 u prostoru zauzima 148.9 x 68.1 x 8 mm, a masa mu je 152 grama. Galaxy S8+ ima dimenzije 159.5 x 73.1 x 8.1 mm, a teži 173 grama Galaxy S8, LG G6, iPhone 7 Plus, Galaxy S8+ Oba modela pogoni osmojezgreni Snapdragon 835 ili Exynos 8895, oba temeljena na 10nm tehnološkom procesu i obećaju vrhunske performanse uz štedljiviji rad. Na raspolaganju imaju 4 GB RAM-a i 64 GB podatkovne memorije proširive microSD karticama. U Kini i Koreji će navodno biti dostupan i model s 6 GB RAM-a. Kamere Galaxya S8 i S8+ opremljene su 12 MP senzorom i pikselima veličine 1.4 mikrona, otvorom blende f/1.7 i, optičkom stabilizacijom teDual Pixel autofkusom. Tamo straga je sada i čitač otisaka, kao je otišao da bi oslobodio mjesto za veći zaslon. Čitač otiska prstiju prati i skener šarenice te prepoznavanje lica. Sprijeda oba modela imaju 8 MP f/1.7 širokokutne kamere za selfie uratke. Galaxy S8 ima 3000 mAh, a Galaxy S8+ 3500 mAh bateriju s podrškom za QuickCharge 4.0 kroz USB C port i bežično punjenje. Sa softverske strane imamo Android 7 Nougat s osvježenim Samsung UX sučeljem koje sada dolazi s kapacitivnim navigacijskim tipkama i always on Home tipkom ugrađenom u sam Infinity zaslon, a raspoznaje jačinu pritiska. Novost je i implementacija Samsungova virtualnog butlera imena Bixby, kojeg pozivate izvikivanjem njegova imena ili pritiskom na posebnu fizičku tipku na lijevom boku. Uz Bixbyjevu tehnologiju prepoznavanja slika, korisnici mogu kupovati, pretraživati slike i saznati detalje o mjestima u blizini. Više nema ni prečaca za izbornik s aplikacijama u doku, već se on poziva kao na Google Pixelima, klizanjem prsta prema gore preko Početnog zaslona. Dostupni će biti u pet boja kućišta, vodootporni su po certifikatu IP68, a u prodaji bi se trebali naći od 28. travnja. Evo i par hands on videa: http://www.smartphonehrvatska.com/2017/03/29/samsung-galaxy-s8-i-galaxy-s8-plus-predstavljeni-sluzbeno/

Budući krovni zakon u prosveti doneće nova pravila, obaveze i kazne za prekršaje kako nastavnicima, direktorima, institucijama, tako i đacima i njihovim roditeljima. Visoke novčane kazne Upravo na osnovu nacrta zakona o osnovama sistema obrazovanja predviđa se da će kazne za roditelje čija deca prekrše školska pravila iznositi od 5.000 do 100.000 dinara, koliko može biti kazna u za neupisivanje deteta u predškolski program ili za roditelje čija deca ne idu u školu. Novčane kazne namenjene su i roditeljima koji ne prijave izostanak deteta u roku od 48 sati, a za pravdanje izostanaka imaju osam dana. Roditelji će biti prinuđeni i da idu na sud ukoliko njihova deca počine neki od težih prekršaja discipline u školi, zbog čega će morati da odgovaraju prekršajno ili krivično. Za vršnjačko nasilje takođe će roditelji biti kažnjeni, pa će tako roditelj deteta koji maltretira vršnjake (fizički ili verbalno) morati da plati kaznu od 30.000 do 100.000 dinara, a kazna roditelje čeka i ako dete narušava ugled i čast drugog učenika ili nastavnika. Kazne i za nesavestan rad Nacrtom zakona o osnovama sistema obrazovanja predviđeno je po prvi put da se novčano kazne i sekretari škola koji svoj posao ne obavljaju savesno, zbog čega bi mogli da plate kaznu od 5.000 do 100.000 dinara. Od školske 2020/2021. godine počeće da se primenjuje i novi zakon koji podrazumeva da se škole finansiraju “po glavi” učenika. – Sredstva za finansiranje delatnosti ustanova utvrđuju se na osnovu ekonomske cene za ostvarivanje programa obrazovanja i vaspitanja, po detetu i učeniku – navedeno je u nacrtu zakona. Izvor: http://edukacija.rs/obrazovanje/novi-zakon-u-prosveti-donosi-nove-kazne-za-sve