Претражи Живе Речи Утехе

FOTO: ZORAN ILIĆ / RAS SRBIJA Manastir Svete Petke Izvorske kraj Paraćina, osim što je poznata i dugovečna pravoslavna svetinja, takođe je i dom desetinama osoba sa posebnim potrebama, o kojima brine svega deset monahinja. Manastir Sveta Petka je jedini u Srbiji koji ima ustanovu za korisnike sa mentalnim smetnjama u razvoju i po tome je prepoznatljiv među manastirima Srpske pravoslavne crkve, a trenutno je u njemu smešteno 88 štićenica. FOTO: ZORAN ILIĆ / RAS SRBIJA Manastir Svete Petke Paraćin Apeli na društvenim mrežama i raznim portalima, da štićenice i monahinje gladuju već mesecima, ispostavila se kao lažna vest. Pomoć im jeste potrebna, ali najviše u ljudstvu koje bi brinulo o ženama sa posebnim potrebama, a na zvaničnom sajtu ovog manstira može se naći procedura kako im se može pomoći i novčanim prilogom. "Njima je najpotrebnija ljubav i pažnja" - Treba imati veliku veru, strpljenje i ljubav da biste mogli da se brinete o osobama koje su ometene u razvoju. Svi oni vole da im se priđe, da ih pomilujete rukom, to im je najvažnije. Nisu im važne druge veoma bitne stvari u običnom životu, ali su željni ljubavi i pažnje. Lepom rečju ih smirujemo i živimo sa njima kao porodica. Tada oni ožive, raspoložene su, smeju se, to ih održava i daje im nadu u život - izjavila je još pre nekoliko godina mati Glikerija, koja brine o Domu u Izvoru i manastiru Sveta Petka. FOTO: MINISTARSTVO ZA RAD BORAČKA I SOCIJALNA PITANJA / SCREENSHOT Zoran Đorđević obišao je nedavno manastir Sveta Pekta u Paraćinu Ona je danas u razgovoru za "Blic" rekla da su ljudi dobre volje već sakupili sve što im je bilo neophodno i da im se na tome zahvaljuje, kao i da nema potrebe za daljom pomoći u formi nature, ali da ukoliko neko oseća potrebu da doprinese, može to ta uradi u novcu. Dom „Sveta Petka" u Izvoru od 2003. pod ingerencijom je Centra za socijalni radu u Paraćinu, a do tada je bio radna jedinica Doma u Kulinama kod Niša. Ratna siročad ovde su pronalazila svoj dom Dom je formiran 1946. godine, a tradiciju brgie o slabim i nemoćnim licima manastir Sveta Petka započeo je 1942. prihvatanjem ratne siročadi. U početku su korisnici bili smeštani pri manastirskom konaku, a 1966. godine izgrađena je zgrada Doma na manastirskom imanju. FOTO: ZORAN ILIĆ / RAS SRBIJA Manastir Svete Petke Paraćin Ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Zoran Đorđević pre nekoliko dana obišao je manastir Sveta Petka. On je tada razgovarao sa medicinskim sestrama i monahinjama o načinima na koje Ministarstvo može da im pomogne. Ministar Đorđević rekao je da ovaj manastir predstavlja pravi primer brige o korisnicima, ali da Ministarstvo želi, u okviru svojih nadležnosti i mogućnosti da im pomogne i time unapredi rad ovih medicinskih sestara i monahinja, a samim tim i uslove života korisnika. FOTO: MINISTARSTVO ZA RAD BORAČKA I SOCIJALNA PITANJA / SCREENSHOT Razgovor sa jednom od štićenica - Pored materijalne pomoći koje ćemo pružiti, dogovorili smo se da u narednom periodu ovde izgradimo jedan objekat gde bi mogao da se odlaže višak odeće, a razgovarali smo i o rešavanju nekih od njihovih tekućih problema, kao što su nabavka ogreva i slično - rekao je Đorđević i istakao da veruje da ovakvih poteškoća u radu više neće biti https://www.blic.rs/vesti/drustvo/deset-monahinja-brine-o-88-zena-sa-posebnim-potrebama-mnogi-zele-da-im-pomognu-ali/qdtjj7z

Predstojeća vojna vežba „Vek pobednika 1918-2018“ koja će biti najveća po obimu od osamostaljenja Srbije 2006. godine, biće izvedena u čast obeležavanja 100 godina od završetka Prvog svetskog rata a istovremene vežbovne aktivnosti uz primenu ubojnih sredstava biće održane na 10 lokacija. Na njoj će u periodu od 8. do 11. novembra učestvovati oko 8000 pripadnika Vojske Srbije, biće upotrebljeno oko 600 borbenih sistema kao i 24 vazduhoplova. Ozbiljnije pripreme jedinica koje će učestvovati na vežbi započele su na poligonima još krajem oktobra a prema dostupnim fotografijama koje je objavilo Ministarstvo odbrane, najdinamičnije je za sada bilo na Pešteru. Autor fotografije imao je dovoljno umeća a i sreće da na ovaj način uhvati momenat niskog preleta jurišnika Orao / Foto: Ministarstvo odbrane Srbije Pored prisutne tehnike Kopnene vojske iznad ove lokacije su nadletali avioni i helikopteri RV i PVO, među njima lovci MiG-29, jurišnici Orao, laki višenamenski helikopteri Gazela, laki borbeni GAMA i srednji transporteri Mi-8. MiG-29A 9.12A sa vežbovnim raketema UZR-60 u letu iznad Peštera 31. oktobra / Foto; Ministarstvo odbrane Srbije Uvežbavanje vojne avijacije primećeno je i iznad matičnih vazduhoplovnih baza ali i ostalih poligona na kojima je planirana njihova upotreba. Tako su se, počevši od aerodroma Batajnica ali i u drugim krajevima Srbije proteklih dana mogao videti do skoro nezamisliv broj aviona MiG-29. U subotu 3. novembra je na primer viđeno 6 29-ki, prvu formaciju činila su tri, drugu dva aviona a iza njih ih je pratio poslednji šesti primerak. Već u ponedeljak 5. novembra letelo je 7 aviona, dve formacije od po 3 aviona i ponovo jedan usamljeni avion. Kasnije su u rejonu Batajnice viđeni kako lete u jednoj formaciji, a danas, kako Tango Six saznaje, može se desiti da leti čak 8 MiG-ova 29 što se nije dogodilo oko 20 godina a ovako brojne formacije nisu viđene i duže vreme. Kako smo saznali poleteo je i treći stariji primerak kome su resursi istekli ove godine, u pitanju je dvosed 18301 pa tako RV sada može računati na 9 29-ki. Ostalo je da se prvi let izvrši samo još na poslednjem, desetom odnosno šestom avionu koji je dobijen od Rusije a koji je nakon generalnog remonta isporučen 1. novembra. Orlovi su već imali vežbovna GRB. Detalj sa ranije vežbe Morava-2016 / Foto: Dimitrije Ostojić, Ministarstvo odbrane Srbije Što se tiče lovačko-bombarderske avijacije, sa Lađevaca je u proteklih nekoliko dana obično poletalo do 4 jurišnika Orao, kako jednoseda J-22 tako i dvoseda NJ-22. Na osnovu dostupnih fotografija može se videti da je letelo ukupno 6 Orlova. Njihove posade su več imale i uvežbavanja raketiranja i bombardovanja, avioni su uočeni da lete sa lanserima L-16-57 nevođenih raketnih zrna BR-1 i 2 kalibra 57 mm kao i fugasnim bombama FAB-100 M80 i FAB-250 M79. Prva objavljena fotka naših MiG-ova 29 sa vežbovnom raketom UZR-73. Na fotografiji dvosed MiG-29UB iznad Peštera / Foto: Ministarstvo odbrane Srbije Sa druge strane pojedine 29-ke su imale okačene vežbovne rakete UZR-60 (учебно-записывающая с регистратором) kao i UZR-73 koje gotovo nikada nisu viđene na do sada objavljenim fotografijama naših aviona. Živojin Banković

Ima onaj vic. Došao Zagrepčanin u Sarajevo, ušao u kafić i naručio: - Prosim vas jednu kavu! - Nema - kaže konobar. - Nije Hrvat, možda je Srbin, misli si Zagrepčanin, pa kaže: - Moliću jednu kafu! - Nema - opet će konobar. Gost je sada siguran da je konobar Bošnjak, pa ispali: - Molim vas kahvu! - Ma nema, ba, vode, đe’s navro? - odbrusi mu konobar. A ova je priča potpuno istinita. Došli - Hrvat i još fratar, Srbin - pa još i paroh, s njima i bošnjački hodža, a sva trojica Bosanci, u kafić Kum u Vojniću nedaleko od Karlovca, seli za sto i naručili kavu, kafu i kahvu, piše Jutarnji list. Ne ispiše ih ni do pola, a već postadoše nerazdvojni prijatelji. Puši fra Ivo hodžine cigarete, jer ga ovaj nudi. - Ma za rođendan ću ti kupiti šteku - kaže mu fratar. - Pa danas mi je - odvrati hodža župniku dok mu je iz kutije izvlačio zadnju. - A i ne treba, radije bih u gotovini - komentari[e hodža. Nakon toga nije bilo načina kojim bi katoličkog sveštenika odvratili da plati sve što smo za stolom Kuma popili. U kafiću u Vojniću bili smo svedoci ovome, ali i brojnim drugim fazonima koje je Bog dao samo Bosancima. Fra Ivo Bošnjak (36) rođen je u Rami-Prozoru, nakon ređenja 2009. godine tri godine je službovao u Kreševu, isto toliko potom u Dubravi kod Brčkog, pa godinu i pol u Tolisi kod Orašja, te je preko jedne od župa gradišćanskih Hrvata koju je vodio stigao u oktobru prošle godine u Vojnić i preuzeo Župu svetog Antuna Padovanskog, kako bi zamenio bolesnog fratra Antu Ivanovića. Brine o 2.339 članova svoje župe, a u tih nekoliko meseci koliko je ovde odselilo se petnaestak mladih župljana. Hodža Admir Muhić (40) je iz Busovače, a od 1992. godine živio je u Puli, prvo radno mesto 1998. mu je u Varaždinu, gde se oženio, a godinu kasnije jednom nedeljno putovao je u Cetingrad da drži veronauku. Dve godine posle se tamo preselio, a onda za još dve formirao džemat u Bogovolji, preselio se u Maljevac na službu te je od 2008. formiran medžlis Karlovac s tri džemata, a 2012. on je postao glavni imam karlovačkog Medžlisa. Hodža Muhić voli da piše pesme, nekoliko zbirki je i ukoričio, a široj javnosti postao je poznat nakon toplog i dirljivog pisma dobrodošlice papi Franji prilikom njegove posete Sarajevu 2015. godine. U zadnje dve godine beleži iseljavanje 22 porodice, u školi je broj đaka sa 80 pao na 44. Baš danas je jedan od najznačajnijih dana otkako je na Kordunu, na groblju u Širokoj Rijeci imaće svečano otvorenje gasulhane (mrtvačnice), a potom u Bogovolji svečanost otvaranja novoizgrađene džamije, prve u Karlovačkoj županiji, a četvrte u Hrvatskoj. Željko Vidaković (41) rođen je u Zvorniku, nekoliko godina je predavao veronauku u mestu nedaleko od rodnog grada, a onda je 2011. stigao u Vojnić i postao paroh Kolarićko-veljunske parohije, sedište mu je Kolariću, a brine o ljudima na terenu udaljenom 30 kilometara na svaku stranu sveta. Uglavnom se radi o staračkim domaćinstvima, njih 600 koji izumiru, mladih je malo, a oni koji jesu, gledaju da isele. Zašto je ovu trojicu dragih i njemu odanih ljudi Svevišnji okupio na mestu gde svoju domovinu mogu gotovo opipati, u pograničnoj opštini Karlovačke županije, on zna najbolje, ali ovaj delić kordunskog prostora koji je kroz istoriju često krvario i najčešće bio ničija zemlja, trebao je baš ovakve ljude, one koji će različitosti početi da spajaju. FOTO: FACEBOOK "Vera spaja kroz lepe stvari, ali i kroz probleme koje prolazimo svi. Malo je reći da su međuverski odnosi korektni, jer su oni još i bolji. A što se nas trojice tiče, tu ne treba trošiti reči", slaže se trojac. - Ma mi smo se kliknuli na prvu. Mentalitet Hrvata, Bošnjaka, pa i Srba s ovih područja je vrlo sličan - dodaje hodža Muhić. - Sva trojica rođeni u Bosni, mlađi smo ljudi, neopterećeni prošlošću, nemamo kočnica, odrasli smo u multietničkim sredinama, ali i bez obzira na sve to, opet se na kraju sve svodi na jednu stvar: ili jesi čovek, ili nisi čovek, nema to baš puno veze s nacionalnošću - naglašava fratar Ivo. Ima, dakako i stvari oko kojih se ne slažu. Tako recimo oženjeni efendija i paroh fratra koji je, dakako, u celibatu, kada pričaju o plusevima i minusevima ženidbe teše da ne brine, jer nije on u minusu već su njih dvojica, jer stvar treba sagledati celovito, a ne samo s jedne strane. - Eh, jel’ prednost ili nedostatak, ne znam ni sam šta bih ti rekao. Kažu mi oni - blago tebi, nemaš žene, pa ne polažeš nikome računa, a ja njima kažem, da nemate žena, kukali bi vi! - kroz smeh priča fra Ivo. Prvi su prijateljstvo sklopili efendija i paroh, jer su najduže tu. - Ja sam želeo da otvorim tu priču, pa sam Željka posetio za jedan Uskrs, poželeo sam da mu čestitam iz kolegijalnih razloga, a isto tako sam znao da odem u katoličku crkvu kada je župu vodio fra Tomo. Hteo sam izazvati pozitivan efekt. Pomislio sam, kada dete vidi da hodža, fratar i pop zajedno sede, reći će kod kuće: mama, tata, babo, video sam ih da sede zajedno. Onda su roditelji dužni da mu kažui: i on je čovek, iako nije “naš”! Pozdravi ga napolju, pomozi mu, nasmeši mu se u prolazu, ustani mu u autobusu. Neka ova naša zajednička slika bude takva poruka koja će otići u svet - kaže imam Muhić, dodajući da je na njima da budu glasnogovornici ljudima u potrebi. Ja ću ovde ugasiti svjetla - Ako je čovek na ivici i u siromaštvu, on je na pragu da izgubi veru u Boga, znači, mi smo ti koji im moramo pomagati, i duhovno i socijalno i materijalno, da se s njima radujemo i tugujemo. Ako budu morali otići svi, ja ću biti zadnji koji će otići - kaže hodža. - Ima ovde velikih socijalnih problema, vidim da ima kuća bez vode, pa majka nosi decu da ih kupa na reku ili potok. To je sramota, i to sam rekao načelniku opštine - kaže fra Ivo, slažući se sa svojim kolegama da više brige treba posvetiti mladim ljudima, jer previše ih odlazi trbuhom za kruhom. Nemoguće je, dodaje Admir, te životne teme odvojiti od verskih, kada su one isprepletene, pa o njima tri prijatelja najčešće i pričaju. - Imamo drukčije stavove kada je u pitanju Isus, koji po islamskom shvatanju nije razapet i nije uskrsnuo niti da je Merjem (Marija) majka Božja, ali otkuda mi pravo da ja to njima namećem. I nećemo se složiti o politici, ni u sportu, ali ni ne trebamo. Imamo puno više zajedničkih tema koje otvaramo, protiv smo ubistva, krađe, prostitucije, siromaštva, za odgoj i obrazovanje. Neka vernici čuju i vide teme oko kojih se slažemo, pa neka se to prelije na dva načelnika, pa na dvojicu komšija, koji će činiti isto, a onda se na kraju prepoznaje na čoveku je li iskren, ako jest, onda ti je blizak. Niko meni ne garantuje da ću ja u dženet (raj), zašto ne biste i vi, i Ivo i Željko, niko nema garancije, a mi smo tu da pozivamo na dobro i odvraćamo od zla - priča imam Muhić. Nudi odmah jedan primer iz svakodnevnog života. Srbin Pajo u njegovom Maljevcu krenuo u menjačnicu sa 63.000 kuna, ali ih stavio na krov automobila i novac je pao dok je vozio. Naišle su dve nane, jedna od njih bila je dadilja hodžine dece, koja mu se poverila na nalazu. On joj je rekao neka sačuva novac, te da će se ubrzo pročuti ko je bez njega ostao, te su tako i došli do Paje. - Odemo mi do njega i pitamo ima li bujruma (pitanje jesu li dobrodošli u kuću), kažemo da čujemo da je u nevolji i da možemo pomoći. On je pomislio kako mislimo da skupljamo novac za njega, pa unapjed kaže da ne treba, a ja kažem da nećemo, već da su njegove pare pronađene. Nana iz marame izvadi sve i jednu novčanicu i stavi mu na sto. A on poskoči i kaže: ‘Ima Boga, velik je kao ova kuća’. A ja mu potvrdim rečima Allahu Akbar (Bog je najveći)! Tim usklikom koji neki koriste za stvaranje problema i napade. Ali, i arapski katolici će tim rečima slaviti Božju veličinu - priča hodža Muhić. - Bio sam nedavno u Australiji, pa tamo živi 200 naroda i sve normalno funkcioniše, a ne znam kako ne bi moglo kod nas gde nas je tri, a trebalo bi ih podeliti na dva - ljude i neljude. Eto, neki dan došli na kafu, pa dolazi njih petero, šestero dece s igrališta na sladoled. Počastio ja njih sve, pa nisam tada pitao ko je tu Hrvat, tko Srbin, a ko Bošnjak - kaže fratar. Iz toga se njemu, međutim, otvoriše novi problemi, kada su videli da ujak (u BiH tako zovu fratre) časti sladoledom, eto njih još 20 pred njega, pa je Ivo počastio i njih. Ubrzo se, dakako, po celoj školi pročulo da se besplatno dele sladoledi. Srećom je tada već završilo fratrovo slobodno vreme za kafu. - Kad sam bio bolestan, veroučitelj i župnik iz Cetingrada molili su se za moje zdravlje, tako eto i nas trojica sada molimo Boga da podari zdravlje fra Anti da može širiti svetlo koje širimo svi - kaže hodža. Dok tri Bosanca šire ljubav i toleranciju u Hrvatskoj, njihova Bosna vapi za takvim nečim. Što će biti s njom? - Bosna živi večno, kad je preživela tolike godine, preživeće i ovo. Ponosan sam na nju, ona je moja domovina, toga se ne stidim i nikad je se neću odreći. Ceo moj život vezan je za nju, nikada ni najmanju neugodnost nisam imao tamo, osim jednom, kada su igrali “Željo” i “Zrinski”, a ja navijao za Želju, pa mi je jedan prigovorio - priseća se kroz smeh fra Ivo Bošnjak, inače vatreni hajdukovac. Zemlja koja Bosne nema - Mi jesmo izašli iz Bosne, ali ona nikad nije iz nas. Ma kad se samo izgovara ta reč Bosna, puna su je usta, čujete to? Morate se roditi da bi je osećali, nije to samo naziv države, puno je više od toga - pesnički je to objasnio imam Admir Muhić pa nadodao jednu vlastitu sportsku anegdotu: - Išao sam jednom na Maksimir da navijam za Dinamo s društvom, pa kad je Dinamo zabio gol Hajduku, mi poskočili. Kako to niko nije učinio osim nas na toj tribini, ubrzo smo shvatili da smo među Hajdukovima navijačima, pa smo se lagano povukli. - Kakav si u šahu - pita hodža fratra. - Uh, loš, radije sam za stoni tenis i tenis - odgovori fratar. - Razmišljam da napravimo neku međuversku ligu u “Čoveče ne ljuti se” - govori hodža. - Vrlo dobro - podržava ga fratar. Trebaju, kaže Admir sejati među ljudima dobro, pa će videti šta će niknuti, a moraju biti pažljivi, jer ako negde pogreše to će se vratiti, kao što se svako zlo vrati. Ima li išta što ih može posvađati? Nema, iako je jedna stvar izazvala žučnu raspravu, ona na koju nijedan Bosanac ne može ostati imun. - Zna se šta najviše naljuti Bosanca, dva odsto njih vicevi o Bosancima, tri odsto političari, a 95 odsto burek sa sirom - kaže imam, pa za svaki slučaj još jednom, onako da utvrdi gradivo, naznači da je burek samo onaj s mesom, a svi ostali se zovu po namirnici, sirnica, zeljanica, krompiruša. A onda smo saznali da paroh Željko, osim s mesom, jede burek sa sirom, a ne sirnicu, jer je nekako u njegovom rodnom Zvorniku zaživelo to mrsko ime. Krenula su tri pastira da razriješe sve nedoumice oko ove problematike, ali smo ih morali prekinuti jer bi nas na vojničkom trgu uhvatila kiša. Kurir.rs/Jutarnji/Mario Pušić/Foto: Facebook

Eccl 8:11 Što nema odmah osude za zlo delo, zato srce sinova ljudskih kipi u njima da čine zlo. Велика је љубав Божја и божје стрпљење. То видим у своме животу а и у животу других људи. И уместо да та стрпљивост и љубав која нам се показује сваког часа у нама изаове покајње маше срце остаје равнодушно или чак наствља да умножава грехе баш као што и псалмиста каже: Ps 10:6 U srcu svom kaže: Neću posrnuti; zlo neće doći nikad. То је правило не само када посматрамо себе већ и свет око нас и оно што се догађа у свету. Можемо чинити шта хоћемо и као појединци и као народ и као држава и Бог неће реаговати ѕнамо да кажемо, али није тако. Eccl 8:11 Što nema odmah osude za zlo delo, zato srce sinova ljudskih kipi u njima da čine zlo.

Nevaspitana deca su sistemski zaštićena i njima niko ništa ne može, na opšte oduševljenje njihovih nevaspitanih roditelja, koje država direktno štiti. Kako da vaspitamo našu decu? Gde grešimo? Ako ih učimo da budu učtivi i pažljivi prema drugima, to se ismejeva među nevaspitanim i bezobraznim. Ako tražimo da budu kulturni i ljubazni, sprdaju se sa njima prostačine i divljaci. Ako im kažemo da budu vredni i da marljivo uče, smeju im se budući političari, tajkuni i kriminalci. Ako im kažemo da se ne tuku i sve rešavaju mirnim putem, napadaju ih nasilnici i siledžije. Šta da radimo? Kako decu da vaspitavamo? Ta pitanja postavljaju vaspitani roditelji. Oni koji su svoju decu vaspitali. Nevaspitani roditelji nemaju nikavih dilema. Njihova deca su nevaspitana. Kako nevaspitanu decu vaspitati? Bilo bi logično da se prvo prevaspitaju njihovi nevaspitani roditelji. Međutim, to prevaspitanje jako teško ide. Zapravo, ko to treba da uradi? Škola ne može da prevaspita nevaspitane roditelje. Pokušava da promeni njihovu nevaspitanu decu. Teško ide, jer nema podršku od države. Nevaspitana deca se vraćaju u porodice nevaspitanih roditelja. Država je potpuno digla ruke od vaspitanja dece u školama. Stvar da bude gora, država je zakonskim merama zaštitila nevaspitanu decu. Tako je država podržala nevaspitane roditelje da prave od svoje nevaspitane dece probleme u društvu. Pošto država nema stroge kazne prema nevaspitanim roditeljima i njihovoj nevaspitanoj deci, oni smatraju da im je sve dozvoljeno i maltretiraju vaspitanu decu i njihove roditelje. Sistemski se to namerno radi. Nevaspitana vlast podržava nevaspitane roditelje i njihovu nevaspitanu decu. Krug zla je zatvoren. Dobro je ostalo izvan tog kruga i mora samo da se snalazi. Nevaspitana deca su sistemski zaštićena i njima niko ništa ne može, na opšte oduševljenje njihovih nevaspitanih roditelja, koje država direktno štiti. Objasnio sam u ranijim tekstovima da se to namerno radi, da država ne kažnjava nevaspitane, jer se na taj način urušava škola, kao javna institucija, a roditelji i deca drže u stalnom strahu od nasilja. Doktrina neoliberalnog kapitalizma je upravo određena tim izazvanim strahom, jer se onda otvara veliki prostor za razvoj privatnog školstva, nasuprot nesposobnom javnom školstvu. U privatnom školstvu se to nasilje ne dozvoljava. Pred tom udruženom silom zla, koju država brani, rušeći institucionalne temelje same države, ostali su nastavno osoblje, vaspitana deca i njihovi roditelji.