Претражи Живе Речи Утехе

Otkrivanje lične istine „Lična istina je jedinstven doživljaj sopstvene ličnosti, sveta, drugih ljudi, odnosno neiskrivljen lični doživljaj stvarnosti. Zadatak svakog čoveka je da otkrije kako funkcioniše život da bi bio spremniji i odgovorniji da se u njemu snalazi. Od rođenja nas uče tome kako funkcioniše život, ali u tom procesu primamo i mnogo lažnih informacija koje usvajamo i orijentišemo se prema njima. Primamo lažne informacije, ili ih stvaramo sami, zbog nezrelosti našeg racia da adekvatno obradi informacije koje dobija. To su informacije o tome kakvi smo mi, kako funkcionišu međuljudski odnosi, kako možemo uspeti u zadovoljavanju osnovnih psiholoških potreba, šta se može očekivati od života... Ta saznanja primamo od osoba koje i same imaju puno neistinitih informacija u svom sistemu uverenja. Svaka lažna informacija vezana za neki bitan aspekt života koja je usvojena kao uverenje, vodi do neuspeha u toj oblasti života. Dokle god opstaju nezadovoljavajući stvarni uslovi života, oni zahtevaju iluzije da bi bili podnošljivi. Nasuprot tome, što više čovek preobražava svoje stvarno postojanje u onakvo koje pogoduje obogaćivanju života, tim pre može da podnese istinu. Čovekova snaga leži u njegovoj sposobnosti da zna šta je stvarno, kako bi izmenio tu stvarnost u skladu sa svojim potrebama.“ Autor: Nebojša Jovanović

"ON NE MOŽE DA IDE NA IZBORE AKO NA NJIMA NEMA SVE GRAĐANE UKLJUČENE U IZBORNI PROCES. VIŠE NE MOŽE DA PREVARI NI STRANCE, TU JE SVE POTPUNO JASNO. NEMA ŠANSE DA BUDU ODRŽANI IZBORI A DA NE BUDU POŠTENI. SIGURAN SAM U TO JER SMO MI SAD NA JEDNOJ TAKO DRAMATIČNO VAŽNOJ TAČKI U KOJOJ KO ZNA ŠTA MOŽE DA SE DESI. DA LI ĆE TO BITI KAD NEKO PONOVO, KAO U TOPLOM DOLU, ZACEVI PLANINSKE REKE ILI SE NEKO S NEKIM ZAKAČI ZBOG NEPRAVDE NA PIJACI, ILI DA DOČEKAMO 4. NOVEMBAR DA VIDIMO DA LI JE SINIŠA MALI PLAGIJATOR ILI NIJE? SVE MOŽE DA BUDE ISKRA KOJA ĆE DA ZAPALI VATRU" Najvatreniji zagovornik bojkota izbora koji treba da budu održani na proleće sledeće godine je Nebojša Zelenović, predsednik stranke Zajedno za Srbiju, jedan od osnivača Saveza za Srbiju i, po čemu ga najčešće prepoznaju, gradonačelnik Šapca, jedinog grada u Srbiji (uz još tri opštine) u kojem Srpska napredna stranka ne učestvuje u vlasti. Prošle godine je 6. novembra na sednici Kongresa regionalnih i lokalnih vlasti Saveta Evrope predstavio izveštaj o zloupotrebama republičke vlasti i kršenju građanskih i političkih prava u Srbiji. Ove jeseni, odnosno prethodne nedelje, nije se složio sa generalnim sekretarom OEBS-a Tomasom Gremingerom, koji je posle sastanaka sa predsednikom Aleksandrom Vučićem i predsednicom Vlade Anom Brnabić izjavio da bojkot izbora nije dugotrajno održiva mera. Ni Zelenović ni njegove kolege iz Saveza za Srbiju nisu prisustvovali sastancima vlasti sa delom opozicije održanim 9. i 10. oktobra uz posredovanje evropskih parlamentaraca Eduarda Kukana i Knuta Flekenštajna. "VREME": Zbog čega vaša koalicija nije prisustvovala sastanku sa evropskim parlamentarcima? NEBOJŠA ZELENOVIĆ: Kukan nije ni došao, iz zdravstvenih razloga ostao je kod kuće. Došao je gospodin Flekenštajn, a mi njima nismo imali ništa novo da kažemo, oni manje-više sve znaju. Kad su prošli put dolazili, naša delegacija Saveza za Srbiju proširena strankom Borisa Tadića srela se sa njima i tada smo im rekli da mi više ne živimo u slobodnoj već u delimično slobodnoj državi, prema izveštaju organizacije Fridom haus, zatim da je Evropska komisija dala svoj krajnje negativan izveštaj o pravima građana, da su sve nezavisne organizacije, CRTA, CESID i Transparentnost Srbija, koje su bile deo okruglog stola vlasti i opozicije zaključile da je stanje u medijima katastrofalno. Stvar je potpuno jasna – u Srbiji je nemoguće da se odvija redovan politički život, a kamoli kakvi izbori. Mi tražimo da se to promeni. Rekli smo da ne želimo da učestvujemo ni u jednom cirkusu koji organizuje Aleksandar Vučić. Ili Maja Gojković, što je, na kraju krajeva, isto kao da organizuje Vučić. Ovaj poslednji razgovor je bio još jedan u nizu takvih sastanaka – da, posle svega što je tamo moglo da se čuje, izađe onaj Vladimir Đukanović i kaže da svi dišu kao jedan. Mi tu nemamo šta da tražimo jer je to još jedan politički cirkus koji prvenstveno služi da zamaže oči strancima i da pokaže kako u Srbiji, ipak, postoji nekakva forma dijaloga, samo, eto, tamo neka opozicija ne želi u tome da učestvuje. Naši zahtevi koji su strancima odavno poznati su veoma jednostavni – dakle, 42 preporuke stručnog tima se tehnički sprovode kroz svega tri konkretna zahteva. Prvi je smena svih članova REM-a, ne jednog, ne pet, već svih, i imenovanje ljudi oko kojih postoji politički konsenzus u Srbiji da su visokostručni i da su se dokazali kao zaštitnici slobode govora. Drugi zahtev je da i u Republičkoj izbornoj komisiji takođe sede visokostručni profesionalci jer je RIK sudija svih izbora. Treći je zahtev smena direktora Agencije za borbu protiv korupcije i imenovanje novog. Ako mi uspemo da kroz te tri stvari vratimo snagu institucijama ove države, to su uslovi posle kojih treba da prođe devet meseci, da te institucije počnu da rade, primenjuju zakone i da upravljaju resursima države u oblastima slobode izražavanja i slobode medija, da bismo mogli da idemo na izbore. Da li ste vi svesni da vam ova vlast to nikada neće ispuniti? Nijedan od ta tri zahteva. Bez ovih zahteva nema slobodnog glasanja u Srbiji. Mi nismo tražili da mi uređujemo Radio-televiziju Srbije, niti da Zoran Lutovac sedi u Upravnom odboru RTS-a ili bilo kod drugog medija ili televizije, niti smo tražili da naši članovi budu u RIK-u, a podsetiću vas da je Dejan Đurđević, čovek koji je išao na pregovore sa opozicijom kao deo delegacije Srpske napredne stranke, bio predsednik RIK-a, što po zakonu nije dozvoljeno. Mi tražimo samo da institucije počnu da rade svoj posao. Ne moram nikad da se pojavim na RTS-u – kao što nikad tamo nisam ni bio – ako će se onde čuti drugačije mišljenje. Dobro, ali zar ne mislite da je to malo paradoksalno? Imamo punih sedam godina tokom koji se institucije urušavaju, da bi se to potpuno zaokružilo podjarmljivanjem institucija zaštitnika građana i poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. A vi sad očekujete od ove iste vlasti koja je sve institucije rasturila da ponovo počne da ih gradi. Bar neke od njih. Zar je to realno? Ja odavno ne očekujem puno od ove vlasti. Ne očekujem da ova vlast nekakvim magičnim štapićem počne da gradi institucije koje je za sedam godina uspela da uništi. Ovo nije stvar koja se tiče njih, da se oni pitaju, oni ne bi ništa uradili i bilo bi, može biti, samo gore od ovoga. Govorim o dva procesa koji se sad dešavaju u Srbiji i koji će njih nužno naterati da se to uradi. Prvi proces je što su krenuli protesti po Srbiji od decembra prošle godine i koji još traju. Mi smo kroz taj proces uspeli da od različitih zahteva, a bilo ih je stotine, dođemo do samo jednog: da se u Srbiji slobodno glasa. To je jedini zahtev koji traži ona Srbija koja protestuje. Druga činjenica je da prema istraživanjima oko milion i po ljudi neće da učestvuje na izborima jer veruju da je u ovom trenutku besmisleno ići na bilo kakve izbore. Dakle, želja onih koji protestuju jeste da opet ne budu prevareni i da opet ne budu zloupotrebljeni. U ovom trenutku Savez za Srbiju je zajedno sa SDS-om, sa delom "Dosta je bilo" i sa "Ne davimo Beograd" ušao u bojkot. Ideju bojkota sada dele politički predstavnici opozicije i pobunjeni narod. Mi ne tražimo da ono što je za sedam godina u Srbiji urušeno sad odjednom počne da živi. Mi tražimo samo jednu stvar, a to je da se pošteno glasa. Ljudi znaju da ako se u Srbiji bude pošteno glasalo i ako jednom budemo imali poštene izbore, sve ove druge stvari biće rešene vrlo brzo, kad jednom dođe poštena vlast na čelo države. Verujemo da to ne da nije mnogo, nego je toliko malo, a ipak najznačajnije za Srbiju. Sad smo to uspeli da objasnimo svim stranim predstavnicima, ljudima iz OEBS-a, Evropskog parlamenta ili ambasadorima. Svi oni znaju da je ovo sada cirkus u kome niko ozbiljan neće učestvovati i da smo došli do tačke koja mora da se reši. Ako se ne reši, nas Vučić gura u jedan tako loš period koji će se, kako se sad stvari razvijaju, završiti dramatično. To niko ne želi. Mi to ne želimo i zovemo na dijalog od samog početka protesta. Koliko stranci razumeju vašu poruku da su stvari otišle toliko daleko? Bili smo vrlo jasni i mislim da su oni sve razumeli. Na kraju krajeva, svi koji predstavljaju neku političku snagu a dolaze iz inostranstva, zaključili su da ova stvar sa Vučićem nema neku naročitu budućnost. Došli smo u fazu da vlast sa Vučićem i ovakvim parlamentom ne može ništa značajno i važno za Srbiju da odluči. Oni, jednostavno, nemaju više taj kapacitet. I stranci se slažu sa tom vašom ocenom? Ne znam da li se oni slažu, ali sam siguran da su razumeli i da ovde više nema nikakvog pretvaranja. Sve je potpuno jasno: ovakvi izbori, bez učešća opozicije i bez učešća milion i po birača neće sutra moći da dovedu legitimne predstavnike građana koji će moći o bilo čemu ozbiljnom da odluče. Pa ni o Kosovu. A to je tema nad temama koja najviše zaokuplja predstavnike Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država. Vi se sećate izbora iz 1997. koje je opozicija, sa izuzetkom Srpskog pokreta obnove Vuka Draškovića, bojkotovala. I tada ste dobili jednu nelegitimnu vlast koja je uvela državu u rat protiv NATO-a, vlast koja je naterala Vojsku da potpiše Kumanovski sporazum, vlast koja je fizički izgubila Kosovo. Samo godinu dana kasnije, kada su bili verovatno najgori mogući izborni uslovi u savremenoj istoriji Srbije, opozicija izlazi na izbore i dobija. Kako to tumačite u kontekstu legitimiteta vlasti? Bio sam tada student i učesnik protesta, pa i bojkota. Tada se desilo ono što će se danas ponoviti. Svako ko na bilo koji način želi da sarađuje sa Vučićem ispašće iz ovog procesa. Kao što je onda Vuk Drašković odlukom da učestvuje na takvim izborima, a cela ostala opozicija ih bojkotovala, prestao da bude pokretačka snaga opozicije i krenuo u proces iščezavanja. To je bilo loše samo po Srpski pokret obnove, ali je bilo veoma dobro za opoziciju i budućnost Srbije. Tada se Demokratska stranka etablirala kao neko ko predvodi čitavu opoziciju, što je na kraju dovelo do smene Slobodana Miloševića. Period od 1997. do 2000. bio je potreban da se građani uvere da je promena moguća, da ona ne može da se desi ako ne postoji prava opozicija, ako ne postoji demokratska snaga. To će se ponoviti i sada. Postoji li unutar opozicije pritisak da se izađe na izbore? Mi smo svaki dan pod pritiskom, ali vidite da taj pritisak ne daje rezultate. U to su mogli da se uvere i Flekenštajn i Greminger. Ta dva sastanka su poslužila da se razbije jedinstvo opozicije. Na sastanak opozicije sa Tomasom Gremingerom, na koji smo pozvani mi iz Saveza za Srbiju koji bojkotujemo izbore i Pokret slobodnih građana koji se dvoumi, odjednom dolazi Čedomir Jovanović – koga niko nije ni zvao i mi i ne znamo da on tamo prisustvuje – da on objasni Gremingeru kako je, u stvari, opozicija jedna gomila luzera. To je samo još jedan u nizu pokušaja da se razbije jedinstvo opozicije, ali očigledno je da nije uspelo. Meni je žao što je Greminger kao generalni sekretar OEBS-a bio zloupotrebljen u Vučićevoj igri koja treba da posluži da obezbedi dovoljan broj predstavnika opozicije na sledećim izborima. Ne uspeva. A zašto? Zbog ovih milion i po građana čije je snažno uverenje da je bojkot u ovom trenutku najjače sredstvo koje imaju u borbi protiv Vučića. Rekli ste da se Pokret slobodnih građana dvoumi. Znate li zašto? Ne znam. Čuo sam različita njihova obrazloženja, neću da vršim dodatni pritisak na njih. Na njima je. Ovo je ozbiljna stvar, u pitanju je budućnost Srbije u svakom pogledu, i svako ko se prema tome ponaša neodgovorno na kraju će snositi posledice za koje treba sam da odgovara. Da li vaš bojkot podrazumeva da nećete izaći ni na lokalne izbore? To mi je najčešće postavljano pitanje pošto je ovo jedini grad u kojem stranka Aleksandra Vučića nije na vlasti. Sve ono što su lokalne politike Šapca, vrlo lako i vrlo brzo mogu da postanu nacionalne politike. I što se tiče uključivanja građana u odlučivanje i referenduma koje organizujemo i prilike da milioni ljudi mogu da odlučuju o svom novcu u gradovima, selima i mesnim zajednicama u kojima žive. I da javni sektor pruža najjeftinije moguće usluge građanima. Da sistem finansijske kontrole obezbedi da građani, za početak građani Šapca, a kasnije i cele Srbije, znaju na šta se troše narodne pare. Ko ih troši, kako i čemu to služi. Sve to vrlo brzo može da postane nacionalna politika. Taj sistem će omogućiti da se rešimo ovoga što se sad zove 230.000 robova koje drži SNS u javnom sektoru i ne da im da se osećaju i ponašaju kao ljudi jer je, pored njih samih, zarobila i njihove porodice u najbeskrupoloznijem sistemu pritiska da glasaju za njih. Meni ljudi po Šapcu pričaju da moraju da glasaju za SNS zbog deteta koje radi kao medicinska sestra u bolnici. Ako tu ostane bez posla otići će u Nemačku, ako ode u Nemačku njemu će se raspasti cela kuća. To niko nije zaslužio. Zatim, mi u Šapcu imamo potpuno nov privredni ambijent u kojem su svi slobodni da rade svoj posao, a da ih niko ne reketira. Tačno se zna koliko košta kvadrat zemljišta, nema neosnovanih subvencija i poklanjanja zemljišta u industrijskim zonama. U ovom trenutku mi u okviru ujedinjene Demokratske stranke završavamo razvojni program koji će kroz privredu, energetiku i biznis obezbediti osam posto rasta godišnje. To je naš plan. Pravimo sad strategiju kako da ovaj bojkot na najbolji način proizvede svoj puni efekat. Obilazimo Srbiju, podižemo energiju kod ljudi, imamo plan da za dve nedelje obiđemo stotinak gradova i opština. Ja sam sâm obišao desetak, Zoran Lutovac isto... Izgleda da ste vi spremni da sve to što ste uspeli i postigli u Šapcu i što imate želju da proširite na državni nivo prepustite bez borbe Vučiću na lokalnim izborima dogodine. Nije ideja da li ćemo mi prepustiti ili ne. Na kraju će građani reći šta ćemo uraditi. Ali to zavisi od toga da li oni veruju da je ovo što smo do sada uradili dobro. Radićemo sve što možemo da Vučića pobedimo na poštenim izborima. Od građana će zavisiti kako će se s tim u vezi izjasniti. U mnogim gradovima u kojima sam nedavno bio čuo sam da mi ni po koju cenu ne smemo da pustimo da Šabac padne u ruke bilo koga. Ali i Šabac i Paraćin i sva ta druga mesta su sada manje važna, najvažnije je da mi dođemo do energije ljudi. A do energije ćemo doći ako počnu da nam veruju da mi radimo pravu stvar. Zato smo mi paralelno sa bojkotom izbora ušli u još jedan proces za koji su svi rekli da nema šanse da uspe, a ja vam kažem da će uspeti, a to je da ujedinimo Demokratsku stranku. Da napravimo snažnu političku organizaciju levog centra koja će, jednom u Srbiji, biti poštena politička organizacija. Šta znači poštena? Da svaki član, a zatim i svaki građanin, vidi kako se troši novac u toj stranci. Kako novac ulazi, kako izlazi, kako se troši, zašto se troši i na šta se troši. Jer ne može neko ko hoće ozbiljno da se bavi politikom da kaže: "Ja sam sposoban da vodim državu, al’ baš nešto nisam sposoban da vodim stranku. I baš sam sposoban da organizujem državu, ali, eto, ne mogu stranku. I baš ću da vratim sve državne dugove, da napravim od Srbije najprosperitetniju državu u Evropi, al’ nešto ne mogu da vratim ove dugove koje ima Demokratska stranka." Ne biva. To ne ide tako. Zato smo se dogovorili da idemo u kampanju u kojoj ćemo tražiti od svakog člana, od svakog građanina koji želi da podrži, jednom u 30 godina parlamenarizma u Srbiji, poštenu političku organizaciju da dâ 100 dinara mesečno za taj cilj. Za nešto svoje, za svoju budućnost, za svoju stranku. Obilazeći Srbiju zajedno sa Zoranom Lutovcem i Sašom Ivanovićem, video sam da kada pitate ljude: "Jel’ biste vi za poštenu političku organizaciju dali 100 dinara mesečno? A da znate, da kontrolišete i da vidite svaki dinar u njoj?" Ljudi kao u školi – dižu dva prsta. Svi hoće. Jer su shvatili da je to put da smenite Vučića i da tu nema nekih trica i kučina. Mi hoćemo da pokažemo da je moguće napraviti pristojno društvo, a da biste to postigli trebaju vam pristojne i poštene stranke, i to ćemo mi napraviti sa Demokratskom strankom. Jednom u 30 godina! Način na koji vi usmeravate svoju političku energiju je nešto sa dugoročnim ciljem – treba da prođe nekoliko godina da bismo došli do društva koje će malo pažljivije da posmatra političke tokove i da ih malo racionalnije tumači. Ali šta ćete vi dogodine u martu ili aprilu kada se budu održali izbori? Biće sigurno, nećete ih odložiti. Nema šanse. Ja sam potpuno drugog uverenja. Vučiću se steže obruč. On ne može da ide na izbore ako na njima nema sve građane uključene u izborni proces. Više ne može da prevari ni strance, tu je sve potpuno jasno. Nema šanse da budu održani izbori a da ne budu pošteni. Siguran sam u to jer smo mi sad na jednoj tako dramatično važnoj tački u kojoj ko zna šta može da se desi. Da li će to biti kad neko ponovo, kao u onom Toplom Dolu, zacevi planinske reke ili se neko s nekim zakači zbog nepravde na pijaci, ili da dočekamo 4. novembar da vidimo da li je Siniša Mali plagijator ili nije. Sve može da bude iskra koja će da zapali vatru. Mislim da je to svima jasno. Mi ćemo istrajati, promovisaćemo ideju bojkota, nećemo zatvarati vrata Evropskoj uniji, sa njima moramo da razgovaramo jer hoćemo da idemo u Evropsku uniju. Tražićemo ove tri vrlo jednostavne stvari. One nisu nedostižne. Mi tražimo samo ono na čemu Evropska unija insistira, a to je vladavina prava. To da vratimo, pa da pustimo pošten svet u REM-u da radi svoj posao. Pitali su me stranci da li ima takvih ljudi – poštenih, nezavisnih autoriteta. Ima. Pa evo, takvi autoriteti će sada biti u Nadzornom odboru Demokratske stranke: Zoran Ivošević, Žarko Trebješanin, Ivan Vujačić. To su ljudi koji nemaju nijednu mrlju u svojoj karijeri. Bivši sudija Vrhovnog suda, profesor univerziteta, bivši ambasador u SAD, to su ljudi koji će kontrolisati ulazak i izlazak novca u Demokratskoj stranci. Međutim, u istoriji Demokratske stranke mnogi ugledni ljudi su joj pristupili i dali joj svoje ime i obraz, ali ne možete reći da se stranka može podičiti da je čista i poštena. Slažem se. Ali kakve veze imam ja s tim? Kakve veze ima Zoran Lutovac? Kakve Saša Ivanović? Demokratska stranka nikad nije bila problem kao stranka, problem su ljudi u toj stranci. Evo, sad su došli neki novi ljudi. I ja mislim da ima još novih ljudi. Uz sve pritiske i sva osporavanja, uz sve ove prepreke i podmetanja koje postavlja Aleksandar Vučić, mi ćemo završiti posao. Znam da smo blizu, samo još malo nam treba. Biće teško, biće još više pritisaka, ali taj posao u vezi s Vučićem se mora završiti. Oko Vučića se steže obruč WWW.VREME.COM

"JA MISLIM DA SE OPŠTA CENTRALIZACIJA SPROVODI IZ DVA RAZLOGA: PRVI DA BISTE IMALI POTPUNU KONTROLU I RAZVILI SISTEMSKU KORUPCIJU KROZ KAPILARNE GLASOVE, A DRUGI JE ŠTO JE VUČIĆ SVESTAN DA U NAJVEĆEM BROJU LOKALNIH SAMOUPRAVA SEDE NEKOMPETENTNI I NESTRUČNI LJUDI I, POŠTO SU TAKVI, ONI SU OPASNI. ZATO ŠTO SU OPASNI, ONDA TREBA DA SE RUKOVODI NJIMA IZ CENTRALE I DA SE TROŠENJE NOVCA OGRANIČI SAMO NA UZAK KRUG LJUDI KOJI SEDE OKO VUČIĆA NA MINISTARSKIM POZICIJAMA. TO IMA VEZE I S TIM DA VAM JE JEDAN ČOVEK KANDIDAT I ZA PREDSEDNIKA DRŽAVE, I ZA PREMIJERA, I ZA GRADONAČELNIKA I ZA PREDSEDNIKA OPŠTINE. SVUDA LISTA NOSI IME ALEKSANDRA VUČIĆA, A POŠTO ON SEDI GORE I ON ODREĐUJE GDE ĆE PARE DA SE POTROŠE, ONDA JE I SISTEM TAKO FORMATIRAN" Bio je profesionalni fudbaler koji je devedesetih dogurao do Prve lige. Manje od pola sezone trenirao je u Obiliću, sa kojim je trebalo da potpiše ugovor godinu dana pre nego što će tim Željka Ražnatovića Arkana postati prvak države. Kad je posle jedne utakmice video krvavu svlačionicu u kojoj je zverski pretučen igrač koji je promašio penal, pobegao je glavom bez obzira. Potom je igrao za Univerzitetski fudbalski klub "Studentski grad", za "stan i hranu", kako sam kaže, dok nije završio Pravni fakultet u Beogradu. Zatim je radio u prosveti, pa u gradskoj upravi, bio narodni poslanik od 2012. do 2014. Poslednje četiri godine Nebojša Zelenović je gradonačelnik Šapca, jedinog grada u Srbiji u kojem Srpska napredna stranka (SNS) nije na vlasti. Još samo dve opštine nisu pod kontrolom SNS-a: Paraćin i Čajetina. Nebojša Zelenović je pozvan da 6. novembra u Strazburu pred Komitetom za monitoring Kongresa lokalnih i regionalnih vlasti govori o političkim pritiscima SNS-a na lokalne vlasti u Srbiji. Zelenovićev tim tvrdi da je skupio podatke o 113 osoba iz 48 lokalnih samouprava koji su bili uhapšeni posle izbora 2012. i 2016. Od tog broja njih 34 su bili gradonačelnici i predsednici opština. "To je ono o čemu ću ja govoriti u Strazburu", kaže Nebojša Zelenović za "Vreme" i dodaje: "Jer, moja je ideja da tamo predstavim kako izgleda tehnologija vlasti Srpske napredne stranke danas u Srbiji i da izvestimo o tom političkom kriminalu. Na poslednjem sastanku Komiteta za monitoring koji nije slučajno održan u Istanbulu, predsednik opštine Paraćin Saša Paunović otvorio je tu temu. Milan Stamatović, predsednik opštine Čajetina, i ja podržali smo njegov izveštaj. Pošto je to sad otišlo na mnogo više telo, Kongres lokalnih i regionalnih vlasti Saveta Evrope, sada je trenutak da potpuno rasvetlimo situaciju u Srbiji. Mislim da je za narod u Srbiji važno da zna da smo mi, samom činjenicom što sam ja pozvan tamo, uvršteni u red država kao što su Turska, gde se vrši pritisak na političke protivnike, ili Moldavija, gde se takvi protivnici ubijaju. Zabrinjavajući je podatak da smo mi u takvom društvu. I ja ću svoje gostovanje u Strazburu potkrepiti ozbiljnim dokazima." "VREME": Koji su to dokazi? NEBOJŠA ZELENOVIĆ: Mi imamo spisak svih 113 ljudi, kao što imamo spisak i ta 34 gradonačelnika i predsednika opština koji su lišene slobode, kao i činjenicu da ne postoji nijedna osuđujuća presuda protiv bivših predsednika opština i gradonačelnika. Postoje samo tri pravosnažne presude, sve ostalo je potpuno nejasno, nedovršeno, bez ikakvih rezultata. Izuzetno je važno da pokušam da objasnim kakav se politički kriminal sprovodi u Srbiji. Ja ću tamo govoriti o političkom kriminalu koji se dešava pre, za vreme i posle izbora. Iza svake od tih pojedinačnih situacija postoji jedan politički projekat koji je u sebe uvrstio: marginalne portale, novinare i medije pod uticajem SNS-a koji svojim izveštavanjem kriminalizuju određenu osobu ili organizaciju; nakon toga postupaju organi u institucijama koje su zloupotrebljene bilo da je to policija ili tužilaštvo, onda se neko lišava slobode i posle dođe ili do promene u odborničkoj većini u lokalnoj samoupravi ili se pripremi situacija za vanredne izbore. Mi ćemo, među ostalim, priložiti izjave predsednika opštine Novi Beograd Nenada Milenkovića, koji je šest meseci bio u pritvoru, pa Miloša Simonovića, gradonačelnika Niša, koji je više od mesec dana bio u pritvoru, a da se ništa posle toga nije desilo. Jednostavno, to je trebalo da posluži u nekakve političke svrhe koje treba da dovedu da sutra SNS bude na vlasti u toj lokalnoj zajednici. Da li su ljudi o kojima govorite pokrenuli tužbe zbog neosnovanog lišavanja slobode? Svako je na svoj način reagovao. U izveštaju piše šta se desilo sa nekima od njih. U deset slučajeva promenili su stranu i učlanili se u SNS. Sve će to biti u izveštaju. Pod kojom sumnjom su te osobe hapšene? Uglavnom je u pitanju kriminalizacija: neko je optužen da je pokraden nekakav novac, da je oštetio grad ili državu i, naravno, pošto je takav, taj ne sme da se bavi javnom funkcijom. Ja nemam ništa protiv da svaki organ u državi radi svoj posao, to je sasvim legitimno. Ali, evo vam slučaj kroz koji sam ja skoro prošao: nije redovno postupanje policije da vam dođu policajci iz Novog Sada i da se bave time gde ste servisirali automobile ili gde se i na koji način sakuplja smeće. Da to bude tema kojom se bave visokorangirani policajci? Mi smo u Šapcu šest nedelja imali policajce koji su dolazili iz Novog Sada, kasnije iz Beograda, koji vam uđu u zgradu i zauzmu gradsku upravu da uopšte ne možete da funkcionišete kao administrativni sistem. A sve je to unapred najavljeno na lokalnom portalu Embargo, da će doći ti i ti, da ispitaju to i to, a onda se posle tri dana pojave ti koji su već najavljeni. Koja je to policijska služba? Ja uopšte ne znam po čijem nalogu oni postupaju. Samo sam ih jednom video, posle toga me više niko ništa nije pitao niti konsultovao. Ja nemam nikakav problem da svaka državna služba radi svoj posao, ali imam problem kada se, umesto redovnog postupka, dogodi ozbiljan politički projekat. Prvo je najavljeno da će se nešto desiti, onda se priča da je, navodno, pokraden ili oštećen budžet za 5.000.000 evra. Pa onda narodni poslanici SNS-a najave da ću ja biti uhapšen, svakog trenutka, evo samo što nisam, a onda posle toga dođe policija koja nema nikakav nalog tužilaštva. Ja ga nisam video, ne znam po čijem nalogu postupaju. Pa dobro, kako su onda ušli? Što ste ih pustili ako nemaju nikakav nalog? Znate kako, ja ne mogu da kažem: "Mi ćemo vama zabraniti da uđete." Oni kažu: "Mi nismo dužni da vama pokazujemo bilo šta." Ja onda konsultujem pravnike u gradskoj upravi, ne mogu da njima stanem na vrata i ne dozvolim ulaz. Ali, bilo bi lepo da bar budemo informisani. Do sada nismo imali takvu situaciju. Koliko dugo su se policajci zadržali? Bili su pet i po nedelja. Od sredine avgusta do početka septembra, onda su otišli, pa su se vratili, bili su tu cele prošle nedelje. Sad ih nema, možda će se pojaviti sledeće sedmice. I vi ne znate šta je svrha te istrage? Ništa ne znam. Osim što znam da oni saslušavaju službenike, činovnike, načelnike odeljenja gradske uprave. To će takođe biti u izveštaju u Strazburu. Imaćemo izjave ljudi koji su ispitivani. Šta su ih pitali? Kažu im: "Ništa se vi ne bojte, to je politika. Vi to ne razumete. Samo kažite ko vam je rekao da uradite to što ste radili." Oni kažu: "Ne znam ni šta sam uradio, gde sam pogrešio." Sad su svi pod ozbiljnim pritiskom i strahom da nisu nešto pogrešili, a ne znaju o čemu se radi. Pored toga, saslušavani su privrednici koji su nešto radili za gradsku upravu i rečeno im je da kažu da su tenderi namešteni. Samo da preciziramo. Vi hoćete da kažete da ti policajci ili inspektori, kad sednu da razgovaraju bilo sa službenikom grada ili privrednikom, otvoreno im saopšte: "Reci da si to uradio na nelegalan način." Tako je. "Priznaj da je tender namešten!" To mu kažu? To mu kažu, tim rečima. Ti ljudi su neverovatno izloženi pritisku. Nije normalno da policijski službenik bilo kome kaže to što sam sad ja vama rekao. Ne kažem da su svi takvi, ali je očigledno da postoji politički nalog, jer ni oni sami ne kriju da je to politika. Zamislite da vam policijski službenik kaže: "Nemojte ništa da se brinete, to je politika." Kakva je to politika? Čija je to politika? Ja to ne razumem, ali dobro znam, ne samo da smo blokirani jer ne možemo da radimo, da šaljemo izveštaje, obavljamo plaćanja, izdajemo građevinske dozvole, pošto nam saslušavaju načelnike službi, nego su i ljudi preplašeni. Svako nelegalno postupanje svakog organa koji je ovde došao da ispituje biće prijavljeno i potkrepljeno izjavama ljudi koji su tome bili izloženi. Da se razumemo, imali smo mi i ranije pritisaka, ali nikad nisu bili tako intenzivni kao u poslednja dva meseca. Hoćete da kažete da Državna revizorska institucija (DRI) nije tako postupala kad je vršila reviziju poslovanja grada Šapca? DRI je utvrdila da postoje neke neusaglašenosti u poslovanju grada koje u zbiru iznose oko 5.000.000 evra, i onda vam izađu naprednjaci koji su unapred najavili da ćemo mi da vidimo šta će da nam se desi kad dođe revizija. To što je DRI utvrdila u gradu Šapcu ne razlikuje se od poslovanja u bilo kom drugom gradu, opštini ili u ministarstvu, ali je samo protiv mene podneta krivična prijava. Za koji period se odnosio izveštaj DRI? To je bio izveštaj za 2015. i 2016. Činjenica je, a to piše i u izveštaju revizije, da ne postoji nikakva šteta po budžet grada Šapca. A onda sam ja procesuiran u okolnostima u kojima je trebalo da se prikaže da sam ukrao nekakve pare. Pošto niko u gradu, uključujući i mene, nije ukrao nikakve pare i ne postoji šteta po budžet, sudija je donela oslobađajuću presudu. Onda je sve što je bilo pripremljeno za mene, nekakva atmosfera linča, čime je trebalo da se brzo završi sa mnom, to je preneto na tu sudiju Biljanu Mraović koja je donela presudu. Ne mogu da vam objasnim kroz šta je sve ta žena prošla. Na kraju krajeva, ona je izvestila Visoki savet sudstva, Društvo sudija Srbije je reagovalo i tražilo da se zaustavi linč koji su ovde u gradu sproveli SNS i njeni funkcioneri. A kakve su konkretno te nepravilnosti? U načinu knjiženja određenih troškova, rashoda, evidencije računa i slično. Ali nema štete po budžet? Nema nikakve štete. Tako rade lokalne samouprave manje-više svuda po Srbiji. Mi smo u međuvremenu najveći deo primedbi revizora ispravili, što je i DRI potvrdila. Kakvim su još pritiscima izložene lokalne samouprave u Srbiji? Vi imate stranačke komesare SNS-a koji su zaduženi za određene regione u Srbiji. Tako je za naš region zadužen neki Malović, koji je, inače, bivši taksista, sada zaposlen u Air Serbia. Čak ni ovdašnji naprednjaci ne kriju da im je on šef i da on komanduje tužiocima, policiji... Ima li on ikakvu funkciju u Šapcu? On nije predsednik lokalnog odbora SNS-a? Nije on ništa. Nema on zvaničnu funkciju. On vam je vlast umesto vlasti za šabački kraj. On je nezvanični staralac Gradskog odbora SNS-a. Pošto oni nisu sposobni da se sami staraju o sebi, onda imaju šefa. Taj šef vodi računa da sud presuđuje kako on misli da je važno, da tužilac i policija rade ono što im se kaže. On je taksista iz Šapca? Ne, on je taksista iz Beograda, sa beogradskog aerodroma, koji je sad postao izvršni direktor Air Serbia. Baš me interesuje kakvu je školu on završio da sa automobila pređe na avione. To bih voleo da znam. A vi sad imate situaciju da predsednik Osnovnog suda u Šapcu deli flajere na štandu SNS-a pred izbore 2016. To vam je Srbija danas i to će biti dokumentovano u Strazburu. To nije normalno. To je jasna poruka svim sudijama i svima u pravosuđu da moraju da slušaju. Mi imamo 1100 zaposlenih u bolnici u Šapcu koji dobijaju platu iz budžeta Republike Srbije i imaju obavezu da sa članovima svojih porodica budu sigurni, to jest kapilarni, glasovi. Znači, oni imaju zadatak da glasaju za SNS. Odskora i direktora biblioteke u Šapcu postavlja ministar kulture. Ja to nisam ni znao, do sad je to uvek postavljano u gradu, pošto je to gradska biblioteka. Sad je i to centralizovano. Ja mislim da se opšta centralizacija sprovodi iz dva razloga: prvi da biste imali potpunu kontrolu i razvili sistemsku korupciju kroz kapilarne glasove, a drugi je što je Vučić svestan da u najvećem broju lokalnih samouprava sede nekompetentni i nestručni ljudi i, pošto su takvi, oni su opasni. Zato što su opasni, onda treba da se rukovodi njima iz centrale i da se trošenje novca ograniči samo na uzak krug ljudi koji sede oko Vučića na ministarskim pozicijama. Samo oni mogu da potroše novac. To ima veze i s tim da vam je jedan čovek kandidat i za predsednika države, i za premijera, i za gradonačelnika i za predsednika opštine. Svuda lista nosi ime Aleksandra Vučića, a pošto on sedi gore i on određuje gde će pare da se potroše, onda je i sistem tako formatiran. Kako izgledaju lokalni izbori u Šapcu? Kad su 2015. bili izbori za mesnu zajednicu Majur, pazite, to su građanski izbori, vi tu ne smete ni da pomenete bilo kakvu stranačku organizaciju, a oni su doveli Acu Lukasa dan ranije. Gde god treba da se dobiju izbori, Aca Lukas peva i on nema problem da kaže da je SNS platila koncert i da SNS časti meštane Majura njegovim koncertom da sutra na izborima glasaju za SNS. On to otvoreno kaže? Da, on to kaže na bini, u mikrofon, i krene da peva. On poziva: "Dođite sutra na izbore da glasate, treba da pobedimo..." Znate, to tako funkcioniše. Tad sam prvi put shvatio kako izgledaju izbori kad dođu Zelja i neki Kristijan iz Smedereva. To su neke veličine, ja nikad pre nisam znao za te ljude. Znam kako Kristijan izgleda, ne znam kako Zelja izgleda, ali sam posle video u novinama. Majur je veliko selo od 5000 birača, predgrađe Šapca, i tamo gde su oni znali da građani neće glasati za SNS postavili su crne džipove na krajevima ulica i ljudima uopšte nisu dali da izađu iz kuća tog dana. Od 5000 ljudi jedva da je na izbore izašlo 1000. Oni su stvorili gužvu gde su glasači prolazili kroz špalir nabildovanih, tetoviranih ljudi koji vam kažu za koga da glasate, i čik nemojte glasati! Ljudi uopšte nisu hteli da učestvuju u tome. Ja sam bio tamo do ponoći, kad se završilo brojanje glasova, a onda im se Vučić obratio preko mobilnog telefona, čestitao im pobedu u Šapcu... To je bila državna stvar, da li će se pobediti na izborima u Majuru! Onda su došli lokalni izbori 2016. i Vučić je izgubio. A je li opet bilo tih zelja i kristijana? Pa, nije bilo, zato što čovek nije stigao da bude na sto mesta u isto vreme. Bio je taj Kristijan, otkud znam. Ali kad se raširi front, oni ne mogu da stignu na sva mesta i nije bilo mogućnosti da se izvrše takvi pritisci. Mi smo 2016. imali relativno poštene izbore. Da zanemarimo medije, što niko od nas nije mogao bilo šta da kaže u medijima, a kamoli da se pojavi na RTS-u. Kako je izgledalo posle izbora? Svi smo mi znali da jedan broj odbornika trpi pritiske, da ih ucenjuju, ali niko od njih nije hteo o tome da priča. I mi smo gledali da nas to ne ometa, da grad i dalje funkcioniše jer smo imali mnogo važnih stvari da uradimo. Međutim, nakon što smo formirali Savez za Srbiju i pošto je Saša Paunović uspeo da ove pritiske stavi na dnevni red Komiteta za monitoring, i kad sam ja dobio poziv za ovaj kongres Saveta Evrope, onda smo ponovo počeli da razgovaramo sa tim ljudima. Ovog puta su rekli: "U redu, hoću da kažem sad. Hoću da kažem kroz šta sam prošao." Tad izađe jedan odbornik, oficir u penziji, koji kaže da mu je u dvorištu bio Veselin Šljivančanin i rekao mu da treba da pređe u SNS. Da će od toga njemu biti bolje, njegovoj porodici, svima, i da tako treba da se uradi. Čovek je rekao: "Neću." On je to napisao u izjavi. Ta će izjava biti prevedena na engleski i biće deo materijala koji ću predstaviti u Strazburu. To je strašno – on je osuđeni ratni zločinac koji ide u kampanju za SNS. To čak nije ni kampanja, to je pritisak, to je krivično delo. Imamo i slučaj odbornika kojem je prećeno da će ostati bez posla u državnoj instituciji ako ne pređe u SNS. Iznenadiće se ljudi koliko je visokopozicioniranih državnih funkcionera u to uključeno, a to su sve krivična dela. To je politički kriminal o kojem ću pričati. Za sada imamo petnaest izjava iz Šapca, a prikupljamo izjave svakog odbornika širom Srbije koji je bio primoravan da promeni izbornu volju građana. Hoćete li da kažete imena tih odbornika i državnih funkcionera? Hoću, posle Strazbura ću sve da kažem. https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1635670

Otvarao je vrata filmovima, mladim ljudima, novim tehnologijama, mnogima pomogao da postanu slavni. Imao je oko za talente. Zorana Ðinđića je učio kako da se ponaša pred kamerama. Nije voleo da „drži banku“. Nije prodavao pamet, bio je pametan Sećanja na znanje, blagost, upornost i lepotu harizmatičnog lika koji je unosio toplinu i vrelinu filma u naše živote neka potraju dok nas novi ritam pokretnih slika potpuno ne samelje. * * * Voleo je da neopažen posmatra „život na delu“. Sedeo je u letnjim baštama restorana i gledao ljude u prolazu ili za susednim stolovima. Činilo mu se da svi pravi ljubitelji filma moraju da poseduju gotovo infantilnu potrebu za pokretnim slikama koje blagorodno utiču ne samo na mrežnjaču oka već i na neke moždane centre.Od detinjstva je slušajući radio čeznuo za daljinama i osećao „nostalgiju za prostorom“, žudeći da zadovolji glad za nekim paralelno postojećim životima. Bioskop je pomagao, bar sat i po. Bolovao je od filmofilije, plemenite bolesti koja znači viši stepen strasti prema filmu.U podeli ljudi na egzibicioniste i voajere, sebe je svrstavao u drugu grupu. Na početku mu nije prijalo hladno oko kamere iza koje su skriveni nepoznati gledaoci. Zbog toga je usvojio princip kojeg se uvek pridržavao: budi pred kamerama onakav kakav si u privatnom životu. Verovao je u trening, jednostavnost, lakoću, ležernost, vedrinu i nepretencioznu duhovitost. Divio se retkim majstorima filma koji postižu tu lakoću i eleganciju da sve izgleda glatko, bez napora. Voleo je Trifoa i Hjustona, od koga kao da je usvojio onu neuhvatljivost velikih, da bez poze i lažne ljubaznosti sam sebe „ne uzima previše ozbiljno“. Hjuston je bio zajedljiv i ciničan prema onima koji su prodavali pamet i pitali nerazumljiva pitanja, a iskren i strpljiv na jasno artikulisanu radoznalost, kao što je sklonost ka običnim životnim stvarima. Posao na televiziji shvatao je kao bavljenje ljudskim komunikacijama. Nije želeo da bude samo „saobraćajac pitanja“, već i da stvori uslove za tolerantan razgovor. Sebe je video kao večitog studenta koji svakoga meseca polaže jedan veliki ispit, u međuvremenu niz malih kolokvijuma i nikako da se približi diplomi. Inserte iz filmova smatrao je glavnom sadržinom priča, a ostalo ispunjavanjem pauza. Veštinu vođenja ovakve emisije video je u pravoj meri informacija koje drže pažnju. Gledaocu nikada ne sme da bude dosadno. Voleo je elektrotehniku, koju je apsolvirao na Elektrotehničkom fakultetu, i šah. Umeo je satima da sedi i rešava jedan šahovski problem. Kao aktivni šahista uradio je veliki broj emisija o šahu i intervjue sa Spaskim, Fišerom, Kasparovim i Karpovim.Voleo je nove tehnologije, video i video-igre, satelitsku i kablovsku televiziju, reklame i kompjutere.Voleo je košarku. Igrao je za juniore Zvezde sa Kapičićem i Slavnićem kada su postali juniorski šampioni Evrope. Celog života se bavio sportom. Nebojša Ðukelić, reditelj, voditelj, novinar, filmski kritičar i teoretičar filma, ovako je o sebi govorio u retkim intervjuima. Novinar Slobodan Šterić opisao ga je sledećim rečima: „Ugodne vanjštine, sa prosedim zaliscima uoči četrdesete, visok i vitak, sa melodičnim baritonom, pravilnim izgovorom i dikcijom, surovo kvari tragikomičan prosek na televizijama nekadašnje Jugoslavije.“Bio je renesansni tip u vremenu socijalizma.„Princ televizije“, reći će o njemu Svetozar Cvetković na desetogodišnjicu njegove smrti.Umro je 1996, u 49. godini, u sobi hotela „Metropol“, svojom voljom, filmski. Foto: Nebojša Ðukelić; Izvor: Arhiva Gordane Đukelić RAZMAGNETISANO I IZBRISANOKada se na Festu dodeljuje nagrada filmskih novinara i kritičara „Nebojša Ðukelić“, mlade generacije, ako su i čuli ili čitali o njemu, teško da će imati priliku da čuju njegov glas ili vide neku od mnogih kultnih filmskih emisija koje je radio: „Pokretne slike“, „Moderna vremena“, „Petkom u 22“, kviz „Vek filma“, uz nezaboravne „Hroniku Festa“ i „Festoviziju“. Ko zna gde su intervjui sa Hjustonom, Kurosavom, Polanskim, Bertolučijem, Hercogom, Virom, Klintom Istvudom, Melom Gibsonom, Džarmušom. Kan, Venecija, Berlin, Valensija, Montreal, Moskva, London, Tokio, Pula, Niš... festival za festivalom.Magnetoskopske trake su se brisale, preko njih se ponovo snimalo. Možda u Trezoru postoje zapisi. Osamdesetih godina Jugoslavija je imala samo dva televizijska kanala, a ulice su se praznile u vreme Festa, kada je Ðukelić govorio o filmovima prikazanim te večeri u Sava centru, na način koji je mnoge i uveo u svet filma, da iz tog sveta nikada ne izađu. „Pa kad ga čuješ iz druge sobe, ostaviš to što radiš i dotrčiš da čuješ kako priča i šta priča... ne bih o tome koliko je ovo retko danas“, napisala je na blogu B92 žena koja ga nije poznavala i gde su se poznate ličnosti sećale čoveka koji je bio megazvezda. U Kanu je osamdesetih proglašen za najboljeg novinara koji je odatle izveštavao i sledeće godine bio u žiriju FIPRESCI.Televiziju je poznavao u dušu. Sam je birao inserte iz filmova. Kao diplomirani reditelj, koliko je bio odmeren u opisu sadržine, toliko je kroz inserte bio strastan i provokativan, jer je znao suštinu medija: da stigne do svakoga, najdalje što može, na najvišem nivou koliko takav medij dopušta. Uprkos zabranama producenata, hladno je pustio scenu iz filma „Koža“ Lilijane Kavani u kojoj američki tenk melje čoveka koji mu kliče. I danas, posle svih modernih horora i tuđina, ova scena izaziva jezu jer je bila umetnička, neprofitna, da se zamisliš. S druge strane, iz filma „Ljudi-mačke“ Pola Šredera izabrao je baš scenu transformacije Nastasje Kinski u leoparda tokom seksualnog čina. To je za ono vreme bilo šokantno, ali ćemo ovakve scene gledati i sledećih decenija, u najmodernijim produkcijskim varijantama, čak i u najsvežijim serijama. A kada je najavljivao insert iz filma „Sammy and Rosie Get Laid“ Stivena Frirsa, izgovorio je bez kalkulisanja: „Semi i Rozi se tucaju“. Možda je malo pocrveneo, ali je rekao doslovce.U nekim prilikama, tokom živih emisija, sami su se gosti pobrinuli za faktor iznenađenja. Tako je reditelj Alberto Latuada iznenada, ispod stola, tokom emisije uhvatio svoju glumicu za butinu. Roman Polanski je svu svoju pažnju usmerio na proteze ruku kojima se vešto služio prevodilac Boško Čolak-Antić i zamalo nije pao ljuljajući se u rasklimanoj stolici. Foto: Nebojša Ðukelić iz vojničkih dana; Izvor: Arhiva Gordane Đukelić DINKO PROTIV SPILBERGAÐukelić nije dozvoljavao sebi da na film gleda elitistički i hermetički, bar ne na televiziji. Ostavljao je gledaocima da stvore sopstveno mišljenje. Nije bio sudija, iako je objavljivao filmske kritike, eseje i intervjue u svim značajnim filmskim i ostalim novinama. Pamtiće se njegov razgovor sa Klodom Šabrolom za Sineast, kao i priča o Hičkoku, koji je posetio Beograd, gde je prikazano njegovih 11 filmova.Kada su mu pokazali listu najboljih deset filmova Festa koje su sastavili kritičari i pitali ga da li se poklapa s njegovim ukusom, Ðukelić se složio samo sa filmom „Tajna Kaspara Hauzera“ reditelja Vernera Hercoga. A na listi su bili „Let iznad kukavičjeg gnezda“, „Odiseja“...Da bi sopstveni ukus stavio u drugi plan, Ðukelić je krajem sedamdesetih otvorio vrata udarnih termina nedostižne televizije do tada potpuno anonimnim mladim ljudima, uglavnom sa Fakulteta dramskih umetnosti, studentima. Oni su, bez cenzure, oštrili pera na filmovima koji im se nisu dopadali. Tako je na neviđen način, ni tada ni sada, promovisao generaciju budućih reditelja, montažera, filmskih kritičara, novinara i pisaca: Dinka Tucakovića, Maju Vlahović, Gorana Terzića, Janka Baljka, Sašu Radojevića, Dragana Jeličića, Biljanu Srbljanović, Dragana Petrovića, Tanju Peternek i mnoge druge kojima je dao šansu da se proslave. Uz reditelja Miljenka Deretu, koji takođe nije među živima, bila je to Festova ekipa.Rano preminuli Dinko Tucaković, na desetogodišnjicu Ðukelićeve smrti, ispričao je niškoj televiziji da je kao student u okviru programa „Fest na FDU“ postavio Bernardu Bertolučiju „jedno pametno pitanje“. Odmah nakon toga Ðukelić ga je pozvao da se upoznaju i sledeće godine usledio je džentlmenski sporazum da uradi intervjue sa Šrederom i Formanom. „U ‘Hronici Festa’ učinio sam sve da napravim svoj prvi gaf i u mladalačkom žaru svašta sam rekao o Spilbergovom ‘I-Tiju’, nije mi se dopalo. Nebojša je zbog toga mnogo istrpeo od filmskih moćnika.“„Bio je nezaustavljiv“, kaže danas Maja Vlahović, dramaturg i kopirajter, žena koja je deset godina radila sa Ðukelićem, njegova desna ruka. „Na festivalu u Kanu 1988. Ben Kingsli se pojavio sa filmom ‘Paskalijevo ostrvo’. Vladala je jagma za intervjuom, Nebojša je rekao da dođemo dva sata ranije. Stajali smo sami u holu. Pojavile su se još dve-tri ekipe, ćaskali smo, kad se začuo dobro poznati glas koji je na engleskom pitao: ‘Ko je ovde sa jugoslovenske televizije?’ Dereta mi kaže: ‘Digni ruku, ovo je naš signal!’ Bio je to Nebojša, sa propusnicom jugoslovenske televizije na grudima! Podižem ruku, bune se kolege iz Britanije, ali mi ulazimo, smeštamo se u prvi red i, naravno, imamo najbolje snimke sa Kingslijem! To vam je Nebojša u najkraćem.“ Foto: Nebojša Ðukelić sa suprugom Gordanom i sinom; Izvor: Arhiva Gordane Đukelić SMENA POD SANKCIJAMAPosle „Hronike Festa“, Ðukelić je osmislio „Festoviziju“, program koji će se prikazivati 24 časa, uz moderne muzičke spotove s kraja osamdesetih, razgovore s gledaocima i razna dešavanja na festivalu. U holu Sava centra postavio je 36 televizora koji su pratili program. Nekim čudom Sava centar i hotel „Interkontinental“ bili su povezani sa beogradskim naseljem Cerak 2, tako da su ljudi iz centra odlazili kod prijatelja na Cerak da cele noći gledaju šta se dešava na Festu. „Već sledeće godine apetiti su porasli i hteli smo da pokrijemo ceo Beograd. Nebojša je to izveo u nemogućim uslovima: pozajmio je tri predajnika od vojske! Tehničar koji je prebacivao link rukovodiocima greškom je pustio program u jugoslovensku mrežu. Naš ležerni i opušteni program odjednom je gledala cela Jugoslavija“, seća se Maja Vlahović.Tako je nastao Treći program Beogradske televizije.U trenutku kada je Ðukelić postao selektor, Fest je šlajfovao, bio neka vrsta prestižne parade, a onda je angažovanjem mladih ljudi da mu budu pomoćnici tražio nove mirise i ukuse. „Imao sam čast da budem u selekcionoj komisiji gde smo prvi put prikazali Almodovara i Kaurismakija u tadašnjoj velikoj Jugoslaviji. Nebojšu nije obeshrabrilo to što je na prikazivanju Almodovarovog ‘Zakona požude’ bilo 12 ljudi. Mnogi se danas kunu da su bili na toj projekciji, ali nisu. Znam sve koji su bili“, pričao je Dinko Tucaković. „Bio je najveći promoter Festa u njegovoj istoriji. Zračio je. Za razliku od današnjeg svaštarenja, bio je fokusiran samo na film. Ličnim kontaktima i naporima dovodio je goste koji su bili gabariti Festa.“Tako su Sava centrom šetali Bertoluči, Pol Šreder, Verner Hercog, Nikita Mihalkov, Harvi Kajtel, Džoni Dep, Džim Džarmuš, Frederik Forest, Klaus Marija Brandauer, Fred Ros, producent Kopolinog „Kuma“ i mnoga značajna imena svetskog filma.„Današnji Fest nije ni svestan koliko duguje Nebojši. Povodom 30 godina festivala, napravili smo 2002. seriju od deset kratkih filmova „Ljubav koja traje“ i posvetili ih njemu, da ga lagano vraćamo u sećanje. Puštali smo ih pre projekcije svakog filma“, sećao se Tucaković.U poslednjoj epizodi ove serije postoji kadar gde Ðukelić priča kako bi Fest trebalo da se razvija. Bio je i poslednji dan festivala, prepuna dvorana. U tom trenutku je šest godina od njegove smrti. Kad je došao red na taj kadar gde Ðukelić priča, ceo Sava centar je ustao i aplaudirao.„Bilo je vrlo dirljivo. Samo dokaz da se neke stvari ne zaboravljaju, naročito ako su dobre“, rekao je filmski kritičar Ivan Karl, jedan od budućih selektora Festa.Ðukelić ni sa kim od kolega nije bio u svađi, nikoga kritikovao na grub način. „Priznajem, mislila sam tada da je to manjak hrabrosti, da nema petlje. Sada znam da je svetski manir uvažavati pravo na različitost i mišljenje. Nije Nebojša bio ispred svog vremena, bio je i ispred ovog“, rekla je svojevremeno Maja Vlahović u istoj emisiji niške televizije.Najveća vrlina Nebojše Ðukelića vratila mu se kao bumerang. Da je sklonjen s mesta selektora Festa, saznao je iz novina. Tako su mu se odužili za sve što je uradio. Ni tada nije rekao ništa ružno o onima koji su to učinili. Okrenuo se drugim stvarima, bio je pionir u advertajzingu.„To mu je teško palo, poznavao sam ga“, rekao je Dinko.Na inicijativu Ivana Karla, koji ga nikad nije upoznao, Nebojša Ðukelić dobio je svoju ulicu 2013. godine. Bila je to velika borba, potpisivala se peticija, papiri s potpisima su se gubili. Najzad, Ulica Miloja Zakića, prilaz 2, dobila je Nebojšino ime. Foto: Nebojša Ðukelić sa Emirom Kusturicom i Maksom Ćatovićem; Izvor: Arhiva Gordane Đukelić NIJE BIO MIRAN, VEĆ STALOŽENO privatnom životu nikada nije pričao.„Ništa nismo znali o njemu, ni da li su mu roditelji živi“, priča danas Maja Vlahović. „Čudili smo se kako postiže da radi čitav dan, ode kući da se presvuče i onda vodi emisije. Jedan jedini put za deset godina rada sa njim doživela sam da je doveo svoju porodicu na neki afterparti. Tada mi je njegova supruga Gordana o njemu rekla: ‘Bio bi kosmonaut da je mogao!’ Eto, toliko znam i danas, ništa više.“Privatni život Nebojše Ðukelića malo je osvetlio njegov stariji sin Miloš, reditelj, producent i vlasnik producentske kuće „Red prodakšn“, zajedno sa majkom i mlađim bratom Vladimirom. Miloš ima 40 godina, Vladimir 36. Oba Ðukelićeva sina su reditelji. Miloš je, spremajući se da sutradan otputuje na festival u Kanu, rekao za Njuzvik najpre da bi i njegov slavni otac i on najviše mrzeli romansirane biografije.„Bio je popularan, ali nam je govorio da je to posao kao i svaki drugi. To što su ga prepoznavali na ulici nije smatrao za ‘big deal’. Poznanstva s velikim filmskim zvezdama, od kojih je s mnogima i privatno bio prijatelj, čuvao je za sebe. Ja ga doživljavam pre svega kao teoretičara filma i teoretičara medija, ne toliko kao novinara. Bio je televizijski čovek, umeo je to da prenese. Na televiziji se bavio praksom, na filmu teorijom. Za njega je film pre svega bio emotivni doživljaj priče, ne samo za intelektualce. Naprotiv, najmanje za intelektualce. Znate, on se jednako radovao holivudskim hitovima koliko i umetničkom filmu. Draži su mu bili oni koji se pale na američki film nego lažni elitisti. Bio je bliži novom Holivudu nego klasičnom evropskom filmu apriori. Voleo je i jedno i drugo. Uvek mu je bio smešan fanatizam klanova. Još u ono vreme je pričao o smrti klasične filmske priče, što danas vidimo. Film je postao drugorazredna bitnost, vatru kreativnosti preuzimaju serije.“Na primedbu da je Nebojša Ðukelić bio miran čovek, Miloš ne deli to mišljenje.„Ne bih rekao da je bio miran čovek. Bio je staložen i analitičan. Emotivno burno je doživljavao i filmove, i umetnost, i život. Zbog toga je objašnjavao zašto gledaoci, i on sam kao gledalac, doživljavaju određenu emociju gledajući neki film. I nama i sebi tražio je razlog za taj doživljaj. Ne, nije bio miran. Bio je pristojan, pokušavao je da ne ide u neke ekstremne stavove što se tiče filma. Bio je moderan. Bio je veliki takmičar. Ne bih rekao borac, već takmičar. Voleo je da se nadmeće, da dobije najbolje intervjue. S jedne strane emotivan i brižan, pun brige za bližnje, a s druge strane uživao je da posmatra ljude, lišen svakog egzibicionizma.“I iz Miloševe priče saznajemo da je njegovom ocu teško palo što su ga sklonili s mesta selektora Festa.„Zapravo, nisu ga ni sklonili, već je Fest zbog sankcija privremeno ugašen. Pobedila je struja koja je smatrala da, kad smo već pod sankcijama, sve treba da zamre. Otac je mislio da ne treba sami sebe da izolujemo, ako to već drugi pokušavaju. Sećam se da je sve to teško podneo i smatrao nepravdom. Znate kako je, borili su se za to mesto. I danas je to politička funkcija.“ Foto: Nebojša Ðukelić; Izvor: Arhiva Gordane Đukelić VOŽNJA GRADSKIM PREVOZOMBio je prijatelj sa Zoranom Ðinđićem. Kao kreativni direktor „Spektre“ doveo ga je u ovu agenciju.„Učio je Zorana kako da se ponaša na televiziji. Nuđeno mu je da se bavi politikom. Nije to želeo, iako je imao vrlo jasan politički stav u to vreme. Dosta tragično je doživeo raspad Jugoslavije, u smislu pada svih vrednosti. Taj veliki kulturni prostor bio je njegova publika, a taj prostor se smanjio. Teško mu je padala nacionalistička histerija u svim zemljama oko nas i kod nas. To je bilo porazno i zaustavilo je njegovu domaću i međunarodnu karijeru.“U nekim intervjuima može se naći da Nebojša Ðukelić nije u tadašnje vreme, što je bilo normalno za kuću u kojoj je radio, niti dobio stan, niti imao kola. Njegov sin na to gleda vedro, sećajući se sasvim drugačije svog odrastanja.„Nije imao kola zato što nije znao da vozi, kao što ne znam ni ja. Išao je autobusom na posao, ali to je bio način života. Materijalne stvari nisu mu bile bitne, bilo mu je važnije da bude poštovan i uspešan u poslu. Do devedeset i neke smo živeli na Konjarniku u stanu od 40 kvadrata, trećinskom delu stana moje bake po majci. Nismo bili bogataši, niti smo držali do toga. Putovao je, dobro smo živeli. Onda je počeo da zarađuje ozbiljniji novac radeći reklame i neke međunarodne poslove. Bio je to dobar život. Sada se to vreme malo romantizuje. Nije to bila preterana skromnost, drugi su bili prioriteti.“Miloš ovo govori dvadeset jednu godinu otkad Nebojše Ðukelića nema među nama. Ako niste u cehu, danas nemate o filmu ni sa kim da pričate. Filmofilija je zalečena. Televizije ne prikazuju odjavne špice, a da se u njihovom programu govori o nekom filmu ili seriji, nezamislivo je. Moždani centri mogu da miruju. Imate internet, pirateriju, pa se nagledajte koliko vam volja. Umetnost se ne nagrađuje, glupost ne kažnjava. Nema slavnih gostiju, nema „Festovizije“. Kakav domaćin, takvi i gosti.I kako onda ne preneti gotovo vapaj jednog, pre deset godina veoma mladog filmskog radnika koji je, na tom blogu sećanja na Nebojšu Ðukelića, gde su ga nazvali princom, napisao: „Ej! Pa ljudi! Gde ja živim? Šta ja radim? Džaba meni 23 godine kad mi se nikad neće desiti tako nešto... Džabe mi Akademija, i diplomski, i pet televizija sa nacionalnom frekvencijom, i milion producentskih kuća kad nikad neću ovako da se naježim!“(Tekst je objavljen u 79. broju magazina Newsweek (jun 2017.), koji sada izlazi jednom mesečno.)PIŠE Ljilja JorgovanovićFOTO Arhiva Gordane Đukelić