Претражи Живе Речи Утехе

Ovo je priča o generacijama koje nisu imale ništa, a imale su sve! Pa, krenimo redom: - Generacija koja je išla u školu i vraćala se iz škole pešice. - Generacija koja je sama pisala domaće zadatke kako bi što pre izašli na ulicu da se igramo. - Generacija u kojoj su se dečaci igrali klikerima, a devojčice igrale lastiš. - Generacija koja je slobodno vreme provodila na ulici. - Generacija koja je igrala žmurke kad bi pao mrak. - Generacija koja je pravila kolače od blata i gacala po barama. - Generacija koja je volela lizalice sa pištaljkom i pravila grimase kad bi došlo do kiselog praha u sredini lizalice. - Generacija koja je svojim rukama pravila lančiće od papira. - Generacija gramofonskih ploča. - Generacija koja je sakupljala salvete, značke, imala leksikone i spomenare. - Generacija koja je gledala tatu kako popravlja televizor ili mu pomagala dok namešta antenu. - Generacija koja je imala roditelje, a ne strance. - Generacija koja se pre spavanja tiho smejala, kako roditelji ne bi znali da smo još budni. - Generacija koja je pila iz iste boce, davala griz svoje školske užine. - Generacija koja je iz igre, kući dolazila s prvim mrakom. - Generacija koja je kod prijatelja dolazila nenajavljena i po 10-tak u grupi. - Generacija koja se bez mobilnog sastajala svaki dan na tačno određenom mestu. - Generacija kojoj su autoritet bili roditelji, kako vlastiti tako i od prijatelja. - Generacija koja je svakog pozdravljala u prolazu, ustajala u autobusu i pomagala starijima. - Generacija koja se pela na drvo i krišom brala voće koje je raslo u komšiluku. - Generacija kojoj su bitna osećanja, a ne novac ili kola. - Generacija koja je naučila da se sama snalazi u svako doba i u svim situacijama. - Generacija koja je učena da voli. - Generacija koja čita knjige s lampom ispod pokrivača. Generacija koja prođe i nažalost nikad se neće vratiti! https://direktno.rs/zivot/399360/generacije-koje-se-nikad-nece-vratiti.html

Sputnjik Srbija U vremenima preokreta izazvanog pandemijom, najopasniji virus je izgleda sam čovek, a pred svakom velikom opasnošću solidarnost je možda najveći lek. Ako tu lekciju ne naučimo teško ćemo izaći na kraj ako dođu veća iskušenja, poručuje episkop bački Irinej. U božićnom izdanju emisije „Svet sa Sputnjikom“ vladika Irinej govori o brojnim izazovima s kojima su suočeni Srbi i SPC, od Kosova i Metohije i Crne Gore, do nekanonske makedonske crkve, čiju je delegaciju nedavno primio vaseljenski patrijarh. Zašto SPC pokušavaju da umešaju u geopolitiku? Kako protiv podela u pravoslavlju? Kakvi su odnosi SPC i Vatikana i da li izvinjenje pape za Jasenovac ostaje uslov za posetu katoličkog poglavara Srbiji? Kakvu poruku upućuje vernicima SPC? Emisiju uređuje i vodi Tanja Trikić.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić prisustvovao je u subotu 7. septembra pokazno-taktičkoj vežbi “Povratak-2019“ i nakon njenog završetka se, kao što je to već uobičajno, obratio medijima i odgovarao na pitanja novinara među kojima je bilo najviše onih koja su se odnosila na dalje opremanje vojnih i policijskih snaga Srbije. Jedno od postavljenih pitanja na koje je predsednik dao interesantne odgovore, ticala su se nabavke bespilotnih letelica iz Kine kao i transfera kineske tehnologije koja će biti upotrebljena u daljem razvoju domaćih bespilotnih letelica odnosno konkretno Pegaza. Vučić je izjavio da se nabavljaju tri baterije sa 6 ili 9 bespilotnih letelica koje se na različite načine, između ostalog i sa automobila u pokretu, mogu podizati u vazduh (što ukazuje da to neće biti mnogo puta u medijima spominjane BPL tipa Wing Loong II), da će letelice biti naoružane i sa značajnom “razornom moći“. One će u roku od 6 meseci biti na teritoriji Srbije a to je samo početak saradnje sa Kinom. Novi detalji o kupovini kineskih bespilotnih letelica / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Ne želeći da govori o tipu letelice, predsednik je prvi put izneo zanimljiv podatak da one nisu na spisku za sankcije i da „on mora da vodi računa da nas neko u svetu ne sankcioniše“. Ti isti, kako je naglasio, su uzeli sebi za pravo da mogu da rade šta hoće a da mi smemo (da nabavimo) samo ono što oni zaborave da stave na listu. U daljem izlaganju Vučić je rekao da je ono što je za nas važno jeste transfer tehnologije kao i da se naši Pegazi upravo razvijaju uz pomoć kineske tehnologije. Otkrio je i da ćemo “naše čuvene Pegaze“ uskoro videti na našem nebu kao i da će oni u početku biti nenaoružani a tek kasnije naoružani kao i da će u prvo vreme služiti za osmatranje terena i slanje neophodnih podataka. Hronologija priče o „Kinezima“ Prva zvanična i konkretna izjava da će Srbija kupiti naoružane bespilotne letelice inostrane proizvodnje, stigla je još krajem jula prošle godine kada je predsednik Vučić, nakon pokazne vežbe na poligonu Tehničkog opitnog centra za naoružavnje i vojnu opremu Nikinci, rekao da Srbija „razgovara“ sa nekoliko zemalja o nabavci naoružanih bespilotnih letelica sa naglaskom da je to ono „u čemu naša pamet nije dovoljno daleko odmakla“. “Novosti“ su potom sredinom septembra 2018. donele ekskluzivnu vest da je tokom zvanične posete srpske delegacije koju predvodi predsednik Aleksandar Vučić u Pekingu, postignut dogovor o nabavci najsavremenijih sistema dronova za Vojsku Srbije. Odmah sutradan ovo pisanje je potvrdio v.d. pomoćnika ministra odbrane za materijalne resurse dr. Nenad Miloradović i izneo nešto više detalja o ovoj kupovini. Da će Srbija nabaviti kineske naoružane bespilotne letelice, predsednik Srbije je definitivno potvrdio po završetku jednog od segmenata vojne vežbe „Vek pobednika“ kada je izjavio da su kupljene bespilotne letelice kineske proizvodnje, da su u pitanju letelice težine 750 kg koje mogu letei na visini od 5 km i da se nabavljau dve baterije po tri letelice vrednosti 30 miliona dolara. Nakon nabavke ovih letelica će, kako je predsednik tada rekao, doći i do uzimanja tehnologije sa njih koje će biti primenjene na domaću bespilotnu letelicu Pegaz. Živojin BANKOVIĆ

Nisam znao gde da ovo stavim pa postavih ovde. Neka adm. pomeri gde treba http://rtcg.me/vijesti/drustvo/248797/ujedinjenje-u-jednu-crkvu-nemoguce.html?fbclid=IwAR3e2-9Ebu0OviH94Osso7YSGDYtH2QeKj6hnYqYXFiS4VHlFwEZ852S6Do MIHAILO PORUČIO Ujedinjenje u jednu crkvu nemoguće Inicijativu predsjednika Crne Gore Mila Đukanovića da se u jednu - pravoslavnu ujedine Srpska i Crnogorska crkva, poglavar CPC vladika Mihailo smatra nemogućim i neprihvatljivim rješenjem i poručuje da "pred oltarima takve crkve Crnogorci neće klečat". "Pred oltarima takve crkve Crnogorci neće klečat": Mihailo (Foto: Anadolija) " "Svaka pravoslavna crkva depozit je tradicije i kulture naroda koji joj je povjeren na razvijanje hrišćanskih vrlina. Svaka je lojalna svojoj državi i narodu, Srpska - srpskome, Ruska - ruskome i tako redom. Zato pravoslavna crkva koja nije nacionalno obilježena i čije biće nije i nacionalno ne postoji u pravoslavnoj vaseljeni. Da ima osnova za nju, već bi takva bila oživljena i prožeta Duhom Svetijem", istakao je mitropolit Mihailo. Predsjednik Đukanović nedavno je ponudio svojevrsnu platformu za rješavanje crkvenog pitanja u našoj zemlji - smatra da bi formiranje pravoslavne crkve Crne Gore bez nacionalnog predznaka stavilo tačku na podijeljenost pravoslavnih vjernika. On je ranije u intervjuu u "Živoj istini" istakao da bi ta crkva trebalo da bude otvorena "za sve vjerujuće ljude pravoslavne vjeroispovijesti i koja će svima koji su do sada službovali u ovoj ili onoj crkvi otvoriti mogućnost da svoje usluge, iskustvo i znanje stave u funkciju da se ta crkva razvije i postane važan oslonac dalje društvene kohezije u Crnoj Gori", pozvavši Mitropoliju crnogorsko-primorsku i ostale eparhije SPC u našoj zemlji da budu dio "rješenja, a ne da ostanu tradicionalno dio problema". Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije poručio je dva dana kasnije kako u Crnoj Gori postoji tendencija ljudi "koji ne znaju ni šta je crkva, niti vjeruju u Boga, niti su kršteni da stvaraju svoje ‘crkve’". Crnogorska pravoslavna crkva do sada se nije oglašavala povodom Đukanovićeve inicijative, a vladika Mihailo u izjavi za Pobjedu kategoričan je da ne gledaju blagonaklono na takvo rješenje decenijskog spora dvije vjerske zajednice. "Srpska crkva već se gromoglasno protivi i samome pomenu takvoga rješenja, a Crnogorska ga smatra nemogućim i neprihvatljivim. Moguće da je nekome cilj da napravi treću, takozvanu pravoslavnu crkvu. U svakome slučaju, pred oltarima takve crkve Crnogorci neće klečat, niti se tako rješava podijeljenost unutar nacionalnoga bića pravoslavnih Crnogoraca. Evo sto godina ta podijeljenost nije prevaziđena. Nijedne vlasti do sada se nijesu trudile da osnaže crnogorski identitet i da državu oslone na Crnogorce. Slom Crne Gore 1989. godine je dokaz tome, a ni danas nijesu bolje prilike", upozorava Mihailo.

Tarife koje je Kosovo uvelo Srbiji i BiH, nisu politički održive i nadam se da će biti oslabljene ili ukinute, rekao je u ekskluzivnom intervjuu za Glas Amerike američki senator Ron Džonson, predsedavajući pododbora za Evropu i regionalnu bezbednosnu saradnju u senatskom Odboru za spoljne poslove. Džonson veruje da su predsednici Srbije i Kosova Aleksandar Vučić i Hašim Tači voljni da reše odnose dve zemlje i da shvataju da dogovor do kojeg dođu možda neće biti kratkoročno popularan. Glas Amerike: Senatore, videli ste se sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem na GlobSec forumu u Bratislavi. Pretpostavljam da je bilo reči i o Kosovu. Kakav je vaš utisak, da li je Vučić spreman na kompromis? Senator Džonson: "Ono što primarno cenim kod predsednika Vučića, a isto bih mogao da kažem i za predsednika Tačija, je da su to pojedinci koji žele da reše problem. Imaju dobru volju za to, ali istovremeno prepoznaju da je reč o veoma teškom pitanju. Nadam se da će ta njihova rešenost ipak biti dovoljna za neki napredak". GlasAmerike: Kada je reč o dijalogu – Priština ne želi da ukine carine na srpsku robu, a Beograd neće da pregovara bez toga. Ako Kosovo ne ukine takse, postoji li drugi način da se nastave pregovori? Senator Džonson: "Najpre želim da kažem da tarife, iako kratkoročno mogu delovati kao dobra ideja i efikasno se koristiti kao adut, dugoročno predstavljaju dodatni porez koji plaćaju stanovnici zemlje koja uvodi tarife. Dakle, dugoročno tarife ne koriste Kosovu. Ono što bih želeo da obe strane shvate je sledeće: uveli ste tarife, privukli ste pažnju javnosti, ali sada treba da krenete dalje i da ozbiljno pristupite rešavanju ovog dugoročnog problema – kako bi Kosovo moglo da bude priznato i kako bismo došli do mirnog rešenja". Glas Amerike: Da li SAD mogu, na neki način, da ohrabre Srbiju da se vrati dijalogu u ovim okolnostima? Senator Džonson: "SAD podržavaju obe strane i daju im prostora da reše problem. Amerika ne želi ništa da nameće bilo kojoj strani. Ponovo ću reći: dugoročno, tarife plaća narod zemlje koja ih uvodi i iskreno rečeno, mislim da nisu ni politički održive – jer sve poskupljuje. Nadam se da je ovo privremena situacija i da će biti ublažena – da će tarife biti manje rigidne, oslabljene ili ukinute. To će koristiti građanima Kosova i nastavku razgovora". Glas Amerike: Očekujete li da bi dijalog mogao ponovo da počne posle samita u Parizu? Senator Džonson: Nadam se da će dijalog biti ponovo pokrenut, a ako je Pariz dobra polazna tačka za to – podržavam. Glas Amerike: Pre nekoliko dana Bela kuća je ponovo pozvala na postizanje sveobuhvatnog sporazuma o Kosovu koji je baziran na “međusobnom priznavanju”. Verujete li da su vlasti u Srbiji spremne da naprave kompromis baziran na međusobnom priznanju? Senator Džonson: "To je krajnji cilj i razlog zbog kojeg Kosovo učestvuje u dijalogu. Razumem da je to politički teško za predsednika Vučića. On mora da pokaže građanima Srbije da je i Kosovo pravilo neke ustupke. Prespanski sporazum između Grčke i Makedonije bio je politički nepopularan u obe zemlje, ali su lideri bili hrabri – i mislim da je ista situacija sa Vučićem i Tačijem. To su dvojica lidera koji shvataju da dogovor do kojeg dođu možda neće biti kratkoročno popularan, ali se nadam da će, kao što vidimo u slučaju ulaska Severne Makedonije u NATO, u kratkom periodu pošto postignu sporazum, osetiti da je vredno sveg političkog bola kroz koji prolaze. I mislim da će ljudi, kada se sve završi, pitati zašto se nije rešilo ranije zbog koristi koju će imati u saradnji sa EU i zapadnim partnerima. Rusija zvuči zavodljivo, ali ne nudi ništa u smislu dugoročne političke stabilnosti i ekonomskog prosperiteta". Glas Amerike: Američki zvaničnici nam govore da ne postoji rok za rešenje pitanja Kosova, ali Bela kuća već treći put u proteklih sedam meseci poziva Srbiju i Kosovo da postignu sporazum. Da li je to poruka obema stranama da proces polako privode kraju? Senator Džonson: "To pokazuje želju Amerike da snažno podrži Srbiju i Kosovo da dođu do sporazuma, pokazuje podršku Bele kuće, a ne pretnju nekakvim rokovima. Ta podrška će ostati i pošto se postigne sporazum. Znači, kada preduzmete teške političke korake – Amerika, a nadam se i Evropa, će biti tu uz vas i ti teški koraci će se isplatiti. Dok se ne postigne dogovor, nijedna zemlja neće biti dovoljno stabilna da bi privukla investitore. Ne mogu dovoljno da naglasim koliko je to važno za ekonomski prosperitet obe zemlje". Glas Amerike: Kada govorimo o razgraničenju kao modelu rešenja – iz Amerike stižu različite poruke. Zamenik pomoćnika državnog sekretara Metju Palmer kaže da SAD ne povlače crvene linije, dok član Saveta za nacionalnu bezbednost Bele kuće Džon Erat tvrdi da je ideja o podeli Kosova "glupost" i da se ne može realizovati. Možete li da nam kažete šta je zvanična američka politika o ovom pitanju? Senator Džonson: "Ja sam član Kongresa i mogu da vam kažem svoje mišljenje. Verujem da administracija poručuje da Srbija i Kosovo treba sami da se dogovore. Mi obema zemljama dajemo prostora da postignu sporazum i lično mislim da nema crvenih linija niti ideja o kojima ne treba razgovarati. S druge strane, jasno mi je zašto ljude brine korekcija granica zbog potencijalnog domino efekta. Ali, na kraju se sve svodi na lidere i građane Srbije i Kosova koji treba da nađu rešenje koje Amerika i Evropa treba da podrže". Glas Amerike: Predsednik Vučić je rekao da vas je zamolio da prenesete poziv predsedniku Trampu da poseti Srbiju. Jeste li to učinili i ima li odgovora? Senator Džonson: "Upravo sam razgovarao sa državnim sekretarom Pompeom i njemu sam preneo, a preneću i predsedniku Trampu kad ga vidim. Već sam mu preneo prethodne pozive". Glas Amerike: I, hoće li doći? Senator Džonson: "On je veoma zauzet, ali je izrazio svoju podršku Srbiji i Kosovu da dođu do sporazuma i ostave problem iza sebe". Jovana ĐUROVIĆ

Gost emisije “Na nišanu Lazanskog“ koja je emitovana u ponedeljak 8. aprila 2019. bio je v.d. pomoćnika ministra odbrane za materijane resurse dr. Nenad Miloradović. Tema razgovora sa novinarom Miroslavom Lazanskim bila je modernizacija i opremanje Vojske Srbije naoružanjem i vojnom opremom ali je pri tom, za razliku od nekih ranijih gostovanja dr. Miloradovića u istoj emisiji, tehnici namenenjoj RV i PVO posvećeno manje vremena. Razgovor je u najvećoj meri vođen o sistemima naoružanja i opremi Kopnene vojske kao i o domaćoj namenskoj industriji. Iz izlaganja voditelja i autora emisije može se zaključiti da su glavni povodi za gostovanje dr. Miloradovića bili predstojeća vojna parada koja će se održati u Nišu 9. maja kao i uvođenje u naoružanje Vojske Srbije baterije samohodnih haubica Nora B52 M15 kalibra 155 mm. Pored Nora, od značajnijih projekata za Kopnenu vojsku spomenuta je i donekle opisana modernizacija tenka M-84, modernizacija borbenog vozila pešadije M-80, uvođenje u upotrebu i potencijal oklopnih transportera Lazar-3, modernizacija protivoklopnih lansirnih oruđa POLO M-83, razvoju zvukometrijskog sistema HEMERA, streljačkom naoružanju i ličnoj opremi vojnika. Dvosedi NJ-22 modernizacijom gube ulogu aviona za obuku / Foto: Dimitrije Ostojić, Tango Six Što se vazduhoplovne tehnike tiče, konkretnije o lovcima MiG-29, Miloradović je rekao da je u toku njihova modernizacija, da neće biti ugrađeni novi već će biti osavremenjeni postojeći radari koji će nakon toga imati domet od 120 km, da će moći da istovremeno prate 10 i omogućuju gađanje jednog do dva cilja. Pored toga avioni će dobiti novi sistem naoružanja i novu elektronsku opremu. U toku je modernizacija i jurišnog aviona Orao, kako kaže pomoćnik ministra odbrane, projekat će imati dve faze od kojih se prva već odvija a druga je započeta. Prva faza podrazumeva ugradnju napadno-navigacijskog sistema a izmene će pretrpeti zadnja kabina dvosedih Orlova čija je modernizacija prioritet. Interesantan je deo izlaganja dr. Miloradovića u kojem je rekao da NJ-22 prestaju da budu dvosedi za obuku. Plan je da oni budu lovci-bombarderi u kojima će se na zadnjem sedištu nalaziti operater naoružanja (WSO – Weapon System Officer) koji će se baviti i navigacijom. Prednja kabina dvoseda u prvoj fazi ostaje nepromenjena, operater naoružanja će imati zadatak da navodi pilota na cilj i u noćnim uslovima, što, kako je rekao Miloradović, Orao danas ne može. Ovaj član posade će upravljati i novim zaštitnim sistemom aviona. Nove rakete će moći da se lansiraju i pre vizuelnog kontakta sa ciljem a njima će moći da se dejstvuje na daljinama od 40 i višekilometara. U drugoj fazi doći će do kompletne izmene avionike prilikom koje će biti ugrađen i novi HUD a Miloradović nije želeo da otkrije koji će strateški partner u tom poslu biti izabran. Živojin BANKOVIĆ

Mitropolit Crnogorske pravoslavne crkve Mihailo kazao je za Standard, da krstionicu na Prevlaci treba srušiti jer se radi o "marifetlucima mitropolita crnogorsko primorskog Amfilohija". Kazao je da sve što nije sagrađeno u skladu sa državnim zakonima nije sveto i to "treba da se miče". Foto: Boka News, sr.wikipedia.org "To su marifetluci Amfilohija Rista Radovića i krstionicu treba da makne ko god hoće. Ako neće niko da je makne onda neka zovnu mene i ja ću je maći, pa neka je prokletstvo na mene", rekao je Mihailo za Standard, komentarišući izjavu mitropolita SPC Amfilohija koji je poručio da "ko sruši krstionicu na Prevlaci, dabogda časni krst uništio njega i njegovo potomstvo". Sveštenstvo SPC i grupa od više stotina vjernika, spriječila je u utorak rušenje krstionice na Ostrvu cvijeća (Prevlaka) iako je inspekcija naložila uklanjanje objekta jer je nelagalno sagrađen. Nakon toga sveštenstvo i vjernici su se organizovali i u smjenama čuvaju objekat. Crnogorska pravoslavna crkva izdala je juče tim povodom saopštenje u kojem su se zapitali "kada će država konačno riješiti crkveno pitanje". Mitropolit Mihailo je za Standard istakao da Crna Gora neće biti kompletna država dok se ne makne "osmatračnica sa Rumije i krstionica sa Prevlake". "Sve što je nedozvoljeno podignuto u državi, nije crkva bez obzira da li je pravoslavna, katolička, anglikanska, džamija ili sinagoga. Sve što nije sagrađeno u skladu sa državnim zakonima nije sveto i to treba da se miče. Crkva je pod okriljem dva zakona državnih i crkvenih. Mi odgovaramo crkvenim zakonima dogmama i kanonima ali i državnim zakonima", rekao je Mihailo. Mitropolit CPC je istakao da ako bi bilo kako Amfilohije želi, onda bi se crkva mogla postaviti bilo gdje. "Onda možemo i mi iz CPC donijeti neku kartonsku kutiju ispred Skupštine i proglasiti je crkvom i da je niko ne može dirati. Ali to što radi Amfilohije to u jednom dijelu dozvoljava država. Ovdje nije u pitanju ni crkva ni molitva, već osvajanje državnih teritorija. Nije u pitanju samo krstionica na Prevlaci već i crkva na Rumiji. Ne bi me čudilo da SPC pomjeri mauzolej Njegošev sa Lovćena i da sagradi crkvu Karađorđevićima", rekao je Mihailo. Ističe da su crkve koje postavlja SPC politički izazov za državu. "Država mora ozbilno da se pozabavi ovim pitanjem. SPC ne smije da poklanja niti da prodaje svoju imovinu dok ne dobiju dozvolu države. Država mora da donese zakon kojim treba da reguliše prodaju i rukovođenje crkvenom zemljom", rekao je mitropolit CPC. On je istakao da Crnogorska crkva nikad ne bi napravila nikavu građevinu a da to ne bude u slakdu sa državnim zakonima. "Evo pogledajte i taj hram koji je sagrađen u Podgorici, to je jedna pljuvaonica u kojoj se slavi sve što je anticrnogorsko", rekao je Mihailo i poručio da država mora stati na kraj ovome. izvor

Totalna obustava rada - tako radnici pošte opisuju trenutni štrajk u glavnim distributivnim centrima u Srbiji, Beogradu, Novom Sadu i Nišu. Pošiljke svih vrsta neće moći da stignu na svoja odredišta, a kako objašnjavaju radnici, još uvek se samo razmatra podela penzija penzionerima kao socijalno ugroženoj kategoriji. Nakon obustavljanja rada u Regionalnom poštansko-logističkom centru u Beogradu svojim kolegama u prestonici pridružili su se i poštari u Glavnom poštanskom centru Vojvodine u Novom Sadu, a kako saznaje "Blic", njihov primer slediće i poštari iz Bečeja, Zrenjanina, Bačke Palanke, Užica, Čačka, Kragujevca, Kraljeva, Šapca i još gradova širom Srbije. FOTO: ROBERT GETEL / RAS SRBIJA Šalteri, sa druge strane, još nisu prestali sa radom, pa platni promet funkcioniše. Međutim, veliki broj pošti priključio se ovom radničkom protestu, pa je pitanje vremena kada će i šalterski službenici u potpunosti obustaviti mogućnost uplata i isplata. - Naše kolege na šalterima za sada svoje nezadovoljstvo iskazuju jednosatnom obustavom rada svakog dana, ali se ne isključuje mogućnost da se i oni priključe radničkom protestu i u potpunosti prestanu sa radom - objašnjava za "Blic" radnik Pošte Srbije iz Novog Sada Toma Mandić. Šta to konkretno znači za korisnike? Sve vrste pošiljaka, bilo one koje se šalju post ekspresom, zatim pisma, ali i računi za struju, infostan, grejanje, telefon, sudski dopisi i sve što bi inače došlo na vašu adresu neće stizati, kako navode radnici, dok se njihovi uslovi ne ispune. - Jedino što ćemo redovno dostavljati jesu penzije, jer su penzioneri u sličnoj situaciji kao i poštari, i predstavljaju ugroženu kategoriju stanovništva. Drugim građanima se izvinjavamo zbog neprijatnosti i molimo ih da nas razumeju, jer su zaposleni u pošti dovedeni do ruba egzistencije – poručuje naš sagovornik. Građani koji žele da uprkos tome nešto pošalju, dobijaju i pismeno obaveštenje da Pošta ne garantuje u kom roku će pošiljka biti isporučena. Da se protest proširio i dobio razmere koje su neočekivane, svedoči i činjenica da se hrpe pošiljaka gomilaju u centralnom distributivnom centru u Zemunu, ali radnici neće da ih šalju dalje. - Pošiljke stižu sa svih strana, ali pošto ih ne obrađujemo, došlo je do toga da nema kuda da se prođe od njih - objašnjava Zoran Pavlović, zaposleni u Distributivnom centru u Beogradu. "Ako stane Niš, staje cela Srbija" Radnik Pošte Srbije iz Novog Sada Toma Mandić objašnjava za ''Blic'' da su se zaposleni odlučili da potpuno obustave rad zbog "katastrofalne situacije u preduzeću" uz napomenu da ovaj radnički protest nema nikakvu političku konotaciju. - Radnici su se sami organizovali. Ovo nije štrajk, ovo je radnički protest iza kojeg stoje radnici, a ne Sindikati JP Pošte Srbije i nećemo početi sa radom sve dok nam rukovodstvo ne ispuni osnovne zahteve, a to su: poboljšanje materijalnog statusa zaposlenih, prijem radnika na tehnološka radna mesta (poštari, šalterski radnici i kuriri) i isplata neraspoređene dobiti za 2017. i 2018. godinu – ističe Mandić. FOTO: RAS SRBIJA Njegov kolega iz Distributivnog centra Beograd, Zoran Pavlović kaže da se prosečna zarada poštara i šalterskih službenika kreće od 32.000 do 39.000 dinara, što je ispod svakog republičkog proseka. - Od novembra 2014. godine kada je došlo do smanjenja plata, mi smo dobili samo povećanje od 3,4 odsto na poslednju januarsku platu, a poslujemo dobro na tržištu - navodi Pavlović. "70 odsto radnika ima plate od 30.000 do 36.000 dinara" Obojica dodaju da se već sada susreću sa različitim pritiscima i pretnjama otkazom. - Najugroženije su kolege koje imaju ugovore na određeno vreme i oni se plaše sankcija, ali ukoliko budemo složni, kao što je to sada slučaj, mislim da će rukovodstvo preduzeća podleći pritiscima i da će morati da ispuni naše zahteve. Sramno je da se rukovodstvo preduzeća hvali podatkom da je kod nas prosečna plata na nivou republičkog proseka. Istina je da preko 70 odsto radnika (poštari, kuriri i šalterski radnici) imaju platu od 30.000 do 36.000 dinara, a da prosek dižu zaposleni u administarciji koji imaju plate preko 60.000 dinara – objašnjava Mandić. Njihove kolege poručuju da niko ne treba da se plaši za svoj posao ukoliko se svi budu držali zajedno i ne dozvole da se plasiraju pogrešne informacije da je reč o politički iniciranim protestima. - Ovo je protest radnika. Kolege koje se plaše za svoj posao svejedno neće moći da rade i da hoće. Stao je Beograd, sada je stao Distributivni centar u Novom Sadu, a danas popodne se priključio i regionalni centar u Nišu. Ta tri distributivna centra su žile kucavice poštanskog sistema u Srbiji. Kad oni stanu, staje sve – poručuju poštari. https://www.blic.rs/biznis/vesti/strajk-u-postama-srbije-nece-vam-stizati-ni-posiljke-ni-racuni-a-postari-ce-raditi-za/t1j4138

Mediji nas konstantno bombarduju najavama novih automobila na električni pogon, koji će, čim se mi kupci „opametimo“ i odlučimo da ih kupimo, spasiti planetu od ekološkog uništenja. Sa druge strane, svako mišljenje koje se usudi da ukaže na nedostatke električnih vozila proglašava se nazadnim. Nećemo se baviti teorijama zavera naftnih kompanija, već samo iznosimo realne probleme koji čekaju vlasnike električnih automobila u Srbiji. Nećemo se baviti ni stanjem u razvijenim zemljama, jer ono zaista ne može da se poredi sa stanjem u Srbiji. Ima tamo i besplatnih punjača za električna vozila, nama nezamislivih subvencija prilikom kupovine, poreskih olakšica, besplatnog parkiranja... Dakle, samo Srbija. Jeftina vožnja na struju? Ništa od toga. Zamislimo da veći broj vozača pređe na „struju“ i napusti benzin, dizel i plin. Danas je akciza na jedan litar dizela 54 dinara i to bez PDV-a od 20%. Mislite da će se država tek tako odreći ovog novca? Neće! Stoga postoji više opcija: da drastično poskupi struja da se na električna vozila uvedu potpuno nove takse i porezi da se drastično poveća PDV, tj. porez na sve ostale proizvode koje kupujemo kombinacija svega navedenog... Koja opcija bi vam najviše odgovarala? Dakle, čitava priča o jeftinoj vožnji na struju se svodi na sledeće: neće biti toliko jeftina koliko se misli manjak u državnom budžetu će se verovatno „prebiti“ preko leđa vozača koji nemaju električno vozilo i/ili ostatka stanovništva koje nema nikakvo vozilo Struja tri puta skuplje u crvenoj zoni Ako trošite mnogo struje, možete da uđete u crvenu zonu, u kojoj jedan kWh košta 16.880 din, u odnosu na 5.628 din u zelenoj zoni, kada je u pitanju viša tarifa. Niža tarifa je svaki dan od ponoći do 08h narednog dana u letnjem sistemu računanja vremena, a u zimskom od 23h do 07h narednog dana. Prosečno domaćinstvo obično bude u plavoj zoni, ali ako počnete da punite svoj električni automobil, potrošnja lako može da probije u crveno. Viša tarifa Niža tarifa Zelena - do 350 kWh 5.628 din 1.407 din Plava – od 351 do 1.1600 kWh 8.440 din 2.110 din Crvena – preko 1.600 kWh 16.880 din 4.220 din Gde napuniti električni automobil? Osnovna ideja jeste da svako može da ga napuni u sopstvenoj garaži ili dvorištu. Međutim, garažu ili dvorište najčešće imaju samo vlasnici kuća u predgrađima ili prigradskim naseljima, a električni se zbog slabe autonomije promovišu upravo kao idealan prevoz za vožnju po gradu. Ako živite u zgradi, gde ćete puniti vozilo? Stoga su proizvođači i vlasti u mnogim evropskim i američkim gradovima počeli da postavljaju stanice za punjenje, a na mnogima može i besplatno da se napuni baterija. Bogatim gradovima i državama takve investicije nisu veliki problem, ali u npr. Beogradu ili Novom Sadu, neuporedivo pametnija investicija bilo bi unapređenje javnog prevoza. Koliko može da se pređe sa jednim punjenjem? Kao što proizvođači imaju tendenciju da sakriju istinu u vezi potrošnje benzina i dizela, dogodi se da sakriju istinu i po pitanju autonomije svojih električnih vozila. Posebno treba imati u vidu način vožnje - snažna ubrzanja i velika brzina smanjiće obećani broj kilometara i za više od 50%. Na primer, Nissan Leaf, najpopularniji električni automobil u svetu, po fabričkim podacima može da pređe 135 km sa jednim punjenjem. Međutim, ako je zima, pa koristite brisače, grejanje kabine, grejanje retrovizora, grejače zadnjeg stakla, svetla za maglu i slično, autonomija drastično opada. Isto važi i za korišćenje klima uređaja leti. Ne zaboravimo i činjenicu da sam kapacitet baterije opada pri niskim ili ekstremno visokim temperaturama. Šta ako „crkne“ baterija u saobraćajnoj gužvi? Zamislite sledeću situaciju: baterija vašeg automobila je potpuno napunjena i samouvereno krenete do lekara. Zima je i pao je sneg. Na pola puta nailazite na saobraćajni kolaps. Krećete se centimetar po centimetar, dok sneg i dalje neumoljivo pada. Pošto je napolju 5 stepeni ispod nule, neophodno vam je grejanje u kabini, što nemilosrdno crpi energiju iz baterije, isto kao i brisači, grejači retrovizora… Ubrzo shvatate da autonomija ispisana na displeju, tj. broj kilometara koji kompjuter procenjuje da možete da pređete sa trenutnom napunjenošću baterije i trenutnim stilom vožnje, ne obećava da ćete uspeti da se „dovučete“ do bilo kojeg mesta za punjenje. Na sreću, saobraćaj se raščišćava i vi sa novom nadom hitate ka obližnjem tržnom centru, znajući da tamo ima nekoliko mesta za punjenje. Kada stignete na lice mesta, radost zamenjuje šok, a njega očaj, pošto shvatate da se ispred svakog mesta za punjenje već nalazi po 5-6 vozila. Sporo punjenje baterija? Brzina punjenja baterija razlikuje od vozila do vozila, pri čemu kod nekih postoje i različite vrste/brzine punjenja. Na primer, na kućnom priključku mora da se puni celu noć (8h), a na super-punjaču, kakav obično može da se nađe pored nekog velikog tržnog centra, za samo pola sata. Verujte, priča oko punjenja je znatno komplikovanija nego što na prvi pogled deluje.... Životni vek baterije Baterija bi trebalo da traje 7-8 godina, što zavisi do vrste, proizvođača, načina punjenja (brzo ili sporo) i vožnje, vremenskih uslova (ekstremne temperature joj skraćuju vek), itd. Međutim, poseban problem je to što bateriji vremenom opada kapacitet, tako da i čitavu deceniju možete da koristite istu bateriju, ali ćete na kraju sa jednim punjenjem moći da pređete samo 15-20 kilometara. Nissan za bateriju koju ima najnoviji Leaf garantuje da će i posle 5 godina imati između 66% i 72% kapaciteta, ali garancija važi samo do pređenih 100.000 kilometara. Ekologija? Šta država misli o ekologiji, pokazuje povećanjem akcize na ekološko gorivo kao što je tečni naftni gas, tj plin. Dakle, na prvom mestu je novac, tj. punjenje budžeta, a ekologija je sporedna stvar. Dakle, čitava priča o električnoj energiji kao ekološkom pogonu u startu pada u vodu. Polovni električni? Kod nas se prodaje sve manje i manje novih automobila. Polovni su preuzeli tržište. Stoga je lako zaključiti da ako i dođe do ozbiljnije popularizacije električnih vozila, većina će biti polovni, što nas dovodi do sledećeg problema - u kakvom će stanju biti baterija tog polovnjaka nakon 5, 7 ili 10 godina? Onaj ko nema novca za nov automobil, obično nema ni dodatnih nekoliko hiljada evra za novu bateriju. Nije stvar samo u tome da li je ona potpuno otkazala, već i u tome koliko je kapaciteta preostalo, o čemu smo već govorili. Na primer, dok je bila nova, sa jednim punjenjem moglo je da se pređe 135 km, ali nakon pet godina korišćenja ona može da se napuni samo toliko da sa jednim punjenjem može da se pređe manje od 60 km. U roku od godinu-dve dana, ova autonomija će možda pasti na samo 50 km. Cena? U Evropi Nissan Leaf može da se kupi za tridesetak hiljada evra, u zavisnosti od države, a slična je i cena njegovih glavnih konkurenata. Međutim, mnoge zemlje daju razne subvencije, oslobađaju vlasnike poreza i taksi, nude besplatno punjenje, besplatan parking, vožnju u trakama rezervisanim za autobuse... Po nepisanom pravilu je drugi ili treći automobil u domaćinstvu U razvijenim zemljama je uobičajeno da porodica ima više automobila, pa uvek postoji rezerva ako električni mora da ostane na punjenju. Kod nas je situacija znatno drugačija. Nepredviđene situacije Prirodna katastrofa ili ljudski faktor – uglavnom, struja je nestala i ko zna kada će doći. Sećate li se poplava 2014. godine? Takođe, zamislite da zimi dođe do ozbiljnog udesa na auto-putu, zastoja zbog snega ili gužve na granici – stotine električnih automobila čije se baterije prazne iz sata u sat zbog grejanja stajaće u mestu, a ne možete da im dopremite gorivo kao što to može da se uradi sa benzinom i dizelom. Zaključak Niko ne sumnja da će doći do ozbiljnog tehnološkog napretka na polju baterija, koji će električne automobile učiniti vrlo poželjnim, ali niko ne može ni da predvidi kada će se to desiti. Naučnici grčevito rade na novim idejama, tehnologijama i konceptima. Nećemo ih nabrajati, zato što će proći još mnogo godina pre nego što krenu u serijsku primenu. Ipak, ostaje pitanje koliko će neka nova baterija, koja će zameniti litijum-jonsku, koštati, hoće li biti dovoljno sirovina za njenu proizvodnju i slično? No, kako god bilo, činjenica je da električni automobili unose nove mogućnosti i nova uzbuđenja u auto-industriju, a tako i treba da bude. Dragan Romčević https://www.polovniautomobili.com/auto-vesti/saveti/zasto-u-srbiji-nikada-nece-zaziveti-elektricni-automobili.php

Dr Ranko Bugarski, redovni profesor Filološkog fakulteta u Beogradu, objavio je veliki broj radova iz anglistike, opšte i primenjene lingvistike i sociolingvistike. Sa profesorom Bugarskim za BUKU razgovaramo o ugroženosti ćirilice, odnosu latinice i ćirilice, politizaciji pisma i drugim temama. Profesore Bugarski, posljednjih godina aktuelno je pitanje o ugroženosti ćirilice zbog uticaja latinice, interneta, engleskog jezika i sl. Da li je uopšte, po Vašem mišljenju, ćirilica ugrožena? Mislim da ćirilica nije egzistencijalno ugrožena time što je tokom poslednjih decenija, iz razloga koje pominjete ali i nekih drugih, ustupila deo svog prostora latinici kao alternativnom pismu srpskog jezika. Dva njena najčvršća uporišta su Ustav Srbije, po kome je ona obavezna u službenoj upotrebi, i školstvo, zato što se sva deca najpre opismenjuju na ćirilici pa tek onda na latinici, i što su svi udžbenici obavezno na ćirilici – tako da se osnovno obrazovanje ne može steći bez potpunog vladanja ovim pismom. Dakle, svi pismeni ljudi u Srbiji i dalje će znati ćirilicu, koja ne može i neće nestati. Drugo je pitanje koliko će ko u svakodnevnom životu i radu koristiti jedno ili drugo pismo, ili oba: to je stvar ličnog izbora, zavisno od profesije, okolnosti, sklonosti i navika, i ne može se regulisati zakonskom prisilom. Koje je Vaše mišljenje o zakonskim promjenama koje se žele uvesti u Srbiji, kada je javna upotreba pisma u pitanju. Nešto slično se planira i u Republici Srpkoj? Nisam pristalica predloženih izmena postojećeg Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama. Po svojoj prirodi ovakva materija uvek se opire svrstavanju u zakonske paragrafe, naročito pod pretnjom kazni. U predloženim promenama i njihovim obrazloženjima nazire se suštinski politička više nego kulturna motivacija, tim pre što je upravo u toku izrada vrlo sličnog zakona i u Republici Srpskoj – uz nevažnu terminološku razliku što se tu ćirilica tretira kao glavno pismo, a u Srbiji kao matično. I danas, u 21. vijeku mnogo je bazično nepismenih, ljudi čak završavaju formalno obrazovanje, a opet u nekim segmentima ostaju jezički neobrazovani, zar to ne bi trebalo da nas više brine od toga da li pišemo ćirilicom ili latinicom? Naravno da bi. Ja često kažem da nije osobito važno u kojem je pismu neko nepismen. Procenat funkcionalno nepismenih u Srbiji je nedopustivo visok za jednu evropsku zemlju, a nivo opšte jezičke kulture i kod pismenih često je zabrinjavajuće nizak; verujem da je slično i u Republici Srpskoj. Sistematski napor da se ova situacija promeni trebalo bi da bude prioritet, ali je neuporedivo lakše povremeno lansirati kampanje za zaštitu ćirilice, u ime spasavanja navodno ugroženog nacionalnog i kulturnog identiteta srpskog naroda. Šta Vi kao lingvista mislite o latinici, koliko je latinica legitimno i legalno srpsko pismo? Zbog čega se ćirilica konstantno nameće kao "srpskija" od latinice? Možda ću zvučati kao pedant, ali nametnuto pitanje koje je pismo srpsko (dakle, srpskog naroda) a koje nije pogrešno je postavljeno. Ono usmerava rasprave prema pitanjima istorijskog nasleđa, tradicije i “vlasništva” nad jezikom i pismom, gde je ionako nemoguće postići saglasnost. Daleko je produktivnije pitati da li je i latinica, pored ćirilice, pismo srpskog jezika, ali se ono ne postavlja jer je “nepoželjni” odgovor očigledno pozitivan. Niko ne može da spori da se srpski jezik bar celo stoleće piše i latinicom; uostalom, da nije tako ne bi ni bilo cele ove priče oko ugroženosti ćirilice. A i uopšte uzev, u lingvistici se smatra da pisma ne “pripadaju” narodima nego jezicima koji se njima pišu – kao što ni sami ti jezici nisu u “vlasništvu” naroda nego njihovih govornika, ma koje nacionalnosti oni bili (što se najlakše vidi kod engleskog, francuskog, španskog i drugih svetski raširenih jezika). Međutim, kad bi se stvari tako postavile izgubio bi se predmet spora, a neprestano sporenje oko ovog ili onog jeste sam smisao postojanja nekih ideologija i političkih garnitura. Koliko se potiskivanjem latinice u svrhu navodne zaštite ćirilice nanosi štete jednom jeziku? Koliko se ovdje radi o protjerivanju latinice, a koliko o zaštiti ćirilice? Srpskohrvatski je bio jedini evropski jezik koji se odlikovao sinhronijskom digrafijom – naporednom upotrebom dvaju pisama. Njegovi administrativni naslednici takođe poseduju to obeležje, utoliko što se mogu pisati i latinicom i ćirilicom, ali se danas u praksi ono u punom obimu ostvaruje samo u srpskom, dok se u slučaju hrvatskog, bosanskog i crnogorskog zadržalo samo kao ređe korišćen potencijal, pa se tu može govoriti o praktičnom prevazilaženju digrafije. Kad je reč o srpskom, mnogi njegovi govornici (uključujući i mene) smatraju dva pisma bogatstvom, dok neki drugi u tome pre vide prokletstvo. Oni skloni nacionalističkom doživljaju sveta i života, koji insistira na strogoj podeli svega i svačega bez ostatka, mešanja, dvostrukosti i uzajamnosti (što je deo same suštine nacionalizma) ne mogu da prihvate u svom jeziku latinicu, koja je navodno tuđa, uvezena, hrvatska, Srbima nametnuta od komunista. Tako se srpski jezik direktno osiromašuje zarad nekakvog nakaradno shvaćenog nacionalnog čistunstva. Nažalost, upravo ovaj mentalni sklop jasno se ocrtava u predloženim izmenama zakona, kojima se u ime čuvanja ćirilice latinica nastoji proterati ne samo iz službene nego i iz javne upotrebe. Koliko se ova tema uzima kao polje razdora, okvir oko kojih se grade nacionalističke priče, kako se izboriti sa tim? Iz prethodno rečenog vidi se da je ova tema jako pogodna za raspirivanje nacionalističkih strasti, jer je prilično lako manipulisati iskrenom emotivnom vezanošću za ćirilicu kod mnogih Srba, posebno onih tradicionalnog i patrijarhalnog usmerenja – pri čemu se oni modernijih shvatanja olako proglašavaju lošim Srbima, epigonima navodno trulih zapadnih vrednosti, čak nacionalnim izdajnicima. Sve se to kao na dlanu vidi i u aktuelnim izjavama protivnika latinice, kao i u komentarima tih i drugih izjava. Nije nimalo lako izboriti se sa predrasudama, netolerancijom, pa i mržnjom koje se roje oko ove vruće teme, ali treba istrajno i sistematski raditi na prosvećivanju naroda afirmisanjem nekih drukčijih, pozitivnijih i savremenom svetu primerenijih vrednosti, naročito u sferama obrazovanja i kulture; od večito zavađenih političara tu se ne može očekivati nikakva pomoć, naprotiv. Šta je uopšte pozadina ovakve nacionalističe jezičke politike i koliko ona ima uporište u lingvistici? Da li ovo znači da ćemo dobiti jednu vrstu jezičke policije i koliko to može da bude kontraproduktivno? Nacionalistička jezička politika nema uporište u lingvistici, ali očito ima u politici, i to onoj agresivnoj i isključivoj, koja u jednom izrazito osetljivom domenu ne preza ni od mera koje asociraju na svojevrsnu jezičku policiju. Da bi one mogle biti kontraproduktivne dobro se vidi već iz dosadašnjih reakcija i komentara čitalaca: nije zanemarljiv broj onih koji, revoltirani, izjavljuju da su dosad koristili oba pisma ali da će ubuduće iz inata pisati samo latinicom. Jednostavno, ljudi ne dozvoljavaju da im političke vlasti iz sopstvenog interesa propisuju kojim će se pismom služiti. Ako se osvrnemo na Deklaraciju o zajedničkom jeziku, šta se do sada uradilo, šta ona po Vama znači i koliko je važno isticati tu ideju o zajedničkom jeziku? Deklaracija živi svojim životom; dosad ju je potpisalo preko 9.000 ljudi iz regiona i dijaspore, uključujući i jedan broj svetski poznatih intelektualaca iz drugih sredina. Ideja o afirmisanju zajedničkog jezika, koja je naišla na jak otpor uticajnih nacionalistički orijentisanih krugova u državama regiona, široko je prihvaćena među tzv. običnim ljudima, kojima je dozlogrdila zvanična priča o suštinski različitim i samosvojnim nacionalnim jezicima koji se po svaku cenu moraju razdvajati, kad oni sami znaju da se i dalje međusobno odlično razumeju. To razdvajanje i nepotrebno umnožavanje ima pogubne društvene, psihološke i finansijske posledice u obrazovanju, državnoj administraciji, sudstvu, kulturi i drugim oblastima, koje su i motivisale Deklaraciju. Ona ne zagovara nikakav novi jezik niti traži novo ime za već postojeću ogromnu zajedničku osnovu, nego nju ističe u prvi plan bez obzira na različito zvanično imenovanje koje stvara utisak da su posredi četiri odelita i jasno razgraničena jezika. Drugim rečima, poziva na korišćenje nesumnjivih ali svesno zapostavljanih prednosti objektivno postojećeg jezičkog zajedništva, i u tom smislu se doživljava kao apel za povratak zdravom razumu. Upravo stoga je važno da se ova regionalna građanska inicijativa, koja nema nikakvu političku pozadinu niti institucionalnu podršku, održava u životu. Koliko se danas srpski, hrvatski, bosanski i crnogorski jezik razlikuju? Šta je u njima zajedničko, a šta se ističe kao različito? Da rezmiramo, šta je to zajednički jezik? Među njima postoje određene razlike koje niko ne spori, ali one nikad nisu tolike da bi ometale razumevanje i komunikaciju između njihovih govornika, što znači da su oni, lingvistički gledano, varijante jednog policentričnog standardnog jezika koji i jeste taj zajednički jezik, ranije nazivan srpskohrvatskim a danas različito od države do države. A razlikuju se najviše u imenu, donekle u leksici i veoma malo u glasovnoj i gramatičkoj strukturi. Zbog čega je važno odvojiti jezik od političkog uticaja, jezik je bio i biće prije i poslije ovih naših politika? Tačno je da jezik nadrasta i nadživljuje svaku politiku, pa će sigurno tako biti i u ovom našem slučaju. Neumerena i naopaka politizacija, kakva se na ovom terenu već dugo odvija, jeziku može da naškodi samo delimično i privremeno, ali ipak je za njega samog kao i za njegove govornike preporučljivo da se iz „higijenskih“ razloga, a dakako u okvirima mogućnosti, drže podalje od direktnog političkog uticaja. To je i jedna od glavnih, iako prećutnih, poruka Deklaracije o zajedničkom jeziku. Razgovarala: Maja Isović Dobrijević

Papa Franja, poglavar Rimokatoličke crkve, odbio je juče u Vatikanu molbe premijera lažne države Kosovo Ramuša Haradinaja i poručio mu da nikada neće priznati nezavisnost Prištine. Tanjug/AP Oladio Haradinaja: Papa Franja Haradinaj je, kako prenose prištinski mediji, otišao u Vatikan da od pape zatraži priznanje takozvanog Kosova, ali je tamo naišao na više nego hladan prijem. Ratni zločinac prvo se sastao sa vatikanskim državnim sekretarom Pjetrom Parolinijem, a potom i sa papom. Kako piše Informer, papa Franja je Haradinaju odmah na početku razgovora poručio da od priznanja nema ništa. Diplomatski izvori tvrde da se Haradinaj u Vatikanu proveo kao "bos po trnju" i da nije očekivao ovako hladan prijem. - Ramuš je kao glavni cilj imao da izdejstvuje priznanje Kosova. Računao je da će Vatikan imati više razumevanja, pogotovo što njihovi odnosi sa Srbijom sada nisu na najvišem nivou zbog moguće kanonizacije Alojzija Stepinca. Međutim, grdno se prevario i dobio je oštru poruku pape da mu ne pada na pamet da prizna lažnu državu - objašnjava zapadni diplomata koji je insistirao na anonimnosti. http://www.republika.rs/vesti/srbija/64131/papa-franja-odbio-haradinaja-vatikan-nece-priznati-kosovo

Svaki čovek razmišlja o Bogu na svoj način. Mnogi imaju otpor prema Crkvi, jer Crkvu vide samo kao instituciju i mnogo toga ih sprečava da se uključe. A Crkva je nešto mnogo dublje od onoga što na prvi pogled vidimo. Foto: V. Lalić / RAS Srbija Evo jednog ženskog, nežnog, lirskog i modernog glasa SPC. Mati Efimija Topolski pre nego što je postala monahinja bila je slikarka, magistrirala je na Fakultetu likovnih umetnosti. Svoju umetnost donela je u manastir Gradac 1991. godine. Kao igumanija tamo je provela skoro 20 godina i napravila svojevrsnu monaško-slikarsku koloniju. Zatim je, posle kraćeg boravka u Beogradu, dobila „nameštenje“ u Francuskoj, u manastiru Srpske pravoslavne crkve, u mestu Išon. Tamo već skoro dve godine živi sama kao jedina monahinja. Kao slikarka, vreme provodi spajajući duhovnost i savremenu umetnost jer ne slika samo ikone. „Mislim, tražim, čekam“ naziv je njene izložbe umetničkih slika u „Galeriji 73“ na Banovom brdu. U Galeriji kažu da ne pamte da je u poslednjih nekoliko godina neka izložba bila tako dobro posećena. „Mislim, tražim, čekam“ moglo bi da stoji kao oblačić iznad glava svih ljudi? - Čovek dok živi, on misli. Imamo loše i dobre misli, i borimo se protiv takozvanih pomisli. Učimo se da to razdvojimo i da te loše odbacujemo. I da tako sebe menjamo. Ta borba u monaškom životu stalno postoji. Polako je došlo da kroz to razmišljanje i tražim. Kad čovek kaže tražim, misli se na ona večna pitanja o suštini života. Ja se ne pitam da li postoji Bog, da li postoji večni život, jer sam ta krupna pitanja, barem zasad, rešila. Ja tražim odgovore na neka pitanja svakodnevnog života i odnosa sa drugim ljudima. Kada vidiš u svom neposrednom iskustvu, neko nekog muči, neko nekom napakosti, neko pati. Gledaš sebe, svoj život i ljude oko sebe i tražiš odgovore zašto. Ja znam da ništa nije bez smisla, ali zašto je, volela bih da definišem. To je moja večita tema. I odnos ljudi u braku, pa odnos roditelja sa decom, pa odnos među prijateljima. To su sve suštinske stvari našeg života. A onda čekam da mi Bog da odgovore na ta pitanja. Sve odgovore treba sačekati. Mislim da je strpljenje bitno. Treba svi da savladamo tu veštinu čekanja i strpljenja. To je objašnjenje naziva izložbe. Foto: V. Lalić / RAS Srbija Gde su naša najveća iskušenja? - Definitivno najviše iskušenja imamo sa našim najbližima. I to nas najviše boli, kad napravimo neku grešku. I njih boli. I zato za njih treba da imamo najviše pažnje. Mi pazimo kako se odnosimo sa pretpostavljenima, ali kakvi god da smo prema njima, njih nećemo mnogo povrediti. Ali svoju baku, svoju mamu, lako možemo da ucvelimo ni zbog čega. Videla sam da onaj ko te najviše voli, ko ti najviše daje, njemu najmanje vraćaš jer se podrazumeva da je on taj koji ti daje. A ti daješ drugima. A mi dajemo od tog bogatstva koje smo dobili od onog ko ima veliku ljubav i koju nam daje. A uopšte se ne setimo da mi to treba da vratimo. Nekad to shvatimo tek kad ti ljudi odu. Ljubav koju mi imamo, to je ljubav kojom se obogatimo u odnosu sa Bogom, zato ta reč obogatiti ima koren u Bogu, ali i onoliko koliko dobijemo od onih koj nas najviše vole. To je naše blago koje nosimo u život dalje sa sobom. I kad njih više nema na ovom svetu, mi ostajemo sa tom ljubavlju koju su nam dali. Foto: V. Lalić / RAS Srbija Posetioci izložbe dele sa vama oduševljenje i često uz pohvale dodaju „ja inače nisam vernik“. Vi im na to kažete: „Ne delimo se tako“. - Imaju potrebu da se opravdaju ako prilaze meni da se družimo. Da ja znam da se družim sa nevernikom. Ja volim da se identifikujem sa drugim ljudima. To što smo monasi, možda smo malo drugačije obučeni. Čak mogu da budem gruba, pa kažem da smo kostimirani. U stvari, svi smo mi ljudi isti. Borimo se. I verujem da svaki čovek razmišlja o Bogu na svoj način. Mnogi imaju otpor prema Crkvi jer Crkvu vide samo kao instituciju i mnogo toga ih sprečava da se uključe. Što je meni žao. Jer je Crkva nešto mnogo dublje od onoga što se na prvi pogled vidi. Naš prvi susret je sa sveštenstvom, ili sa nekim crkvenjakom. Svako ima da ispriča priču koja ga je odvratila od odlaska u crkvu. Ili je nešto debelo platio. Ili kaže, „moj pop vozi skupa kola“. To postoji u svakoj drugoj sferi i profesiji. Ljudi prekorače granicu ukusa. Ali treba i taj pop, kad bude zreo, da prevaziđe to. Mladi ljudi završe bogosloviju, dođu do para, prvo im je da kupe auto. Šta da radimo, to je ljudska pala priroda. Foto: V. Lalić / RAS Srbija A običan čovek očekuje od duhovnika da bude iznad onoga gde mi obični padamo. - Postoje stereotipi o sveštenstvu i monaštvu. A episkopi su stalno na tapetu. Postoji jedan okvir, šta ljudi očekuju od episkopa. I taj koji grdi episkopa, taj isti čovek se nikad neće zapitati niti će reći da on ne ispunjava ono što je obećao. Na primer, da li je on baš veran svojoj ženi, koliko je dobar roditelj, koliko je predan svom poslu. Ljudi o tome ne razmišljaju. Treba gledati svakog čoveka sa obe strane. Kako imamo milosti prema sebi i sebe uvek opravdamo, poželjno bi bilo tako i druge ljude da gledamo. Da li žene moraju da rađaju? Nekad u Crkvi čujemo i zapovedne tonove. Poslednji takav stigao je od srpskog patrijarha da je dužnost Srpkinja da rađaju. - Sloboda koju nam Bog daje, to je jedino što je iznad ljubavi Božije. I Bog nas neće iz svoje ljubavi prisiliti nikada ni na šta. Da mi na bilo koga vršimo pritisak, da radi ovako ili onako, žene da rađaju, to ne može. Vi nikog ne možete da naterate ni na šta. Žene mislim da treba da rađaju onda kad to žele. Kako mi žene da teramo da rađaju, kad one ne znaju šta će sutra da pojedu, da li će imati posao, kako će živeti. Ja se ne usuđujem da govorim o tome. Jer mi monasi, šta mi imamo da pričamo o rađanju. Mi smo se opredelili za jedan drugi život i nemamo to iskustvo. Možda neka žena koja je rodila desetoro dece, možda one mogu da posavetuju žene, kako se to nosi. I sigurno one imaju primera kako im je Bog pomogao u situacijama kad se čini da je nemoguće opstati i onda ipak opstanu. Ali, da to pominjem ja, ili bilo ko drugi ko nema svoje biološko potomstvo, mislim da nemam to pravo. http://www.blic.rs/vesti/drustvo/srpska-monahinja-ima-otreznjujucu-poruku-bog-nas-nikada-nece-prisliti-na-bilo-sta-pa/qpmj5jp

Promocija knjige „Letačke priče“ autora Suada Hamzića održana je juče u amfiteatru Muzeja vazduhoplovstva u Beogradu. Zakasneloj promociji (većina tiraža knjige je rasprodata naručivanjem knjige putem interneta) prisustvovalo je oko šezdesetak gostiju: vazduhoplovnih entuzijasta, prijatelja i porodice autora. Poklon za Suada od Igora Cvetkovića / Foto: Neda Mojsilović, Tango Six Recenzent „Letačkih priča“ general avijacije u penziji Blagoje Grahovac / Foto: Neda Mojsilović, Tango Six Ko je koga ubeđivao da počne sa pisanjem i zbog čega piloti retko pišu? / Foto: Neda Mojsilović, Tango Six Prisutnima su se obratili autor knjige, zatim recezent, general u penziji Blagoje Grahovac, osnivač izdavačke kuće Tango Six Publishing Petar Vojinović, kao i kustoskinja Mirjana Novaković ispred Muzeja vazduhoplovstva. Jedna od tema diskusije bila je i mali broj pisanih reči u okviru pilotske profesije. O tome je govorio Grahovac objašnjavajući da ni u jednoj drugoj profesiji ne postoji tako velika smena različitih ugođaja i dramatike: – To su dramatika straha, odgovornosti, letenja u grupi i letenja noću, kao i dramatika otkaza i pogibije. Suad je sa svojim dramatikama živeo istinski, iskonski i ljudski, a onda smo mi koji smo ga poznavali počeli da ga ubeđujemo da piše. On ponešto napiše i objavi pa se digne velika frka da li je to tako ili nije tako, jer ko će verovati. To je upravo jedan od razloga zbog kojeg piloti ne pišu. – Suad priča gostima i o onim pričama i dešavanjima koje nisu ušle u knjigu / Foto: Neda Mojsilović, Tango Six Pitanja publike / Foto: Neda Mojsilović, Tango Six Suad Hamzić je ipak počeo da piše, pre svega u formi tekstova na portalu Tango Six, a zatim je svoje priče odlučio da objedini. Kako je to izgledalo objašnjava osnivač Tango Sixa Petar Vojinović: – Imali smo sve sastojke, jedno štivo koje se zaista brzo čita i počeli smo da objavljujemo. Zatim smo imali i prva prenošenja u medijima. To je jedan zanimljiv spoj Tango Sixa i klasičnih medija gde nas inače za određene teme prenose. Ovo je bio prvi put da je neka pilotska priča bila prenesena gotovo u svim onlajn medijima u zemlji i zavidnom broju u inostranstvu. Kada su došle na red priče o NLO tada su nas čak i razni fan sajtovi i NLO udruženja preneli. U tom smo periodu počeli da pričamo i o knjizi. – Svako je dobio posvetu autora / Foto: Neda Mojsilović, Tango Six Prema rečima autora Hamzića, te priče su uglavnom događaji za koje se ili malo ili uopšte nije znalo. Jedna od takvih tema jeste i priča o NLO, koja je kako kaže Hamzić, prilično kontroverzna: – Bio sam skeptičan, dvoumio sam se da li o tome da govorim. Znam koliko je to nepopularna tema, ali bio sam ohrabren od strane generala Grahovca, a takođe postoje i dokumenta drugih koji su o tome govorili, te sam odlučio da pišem. – Suad Hamzić i Tango Six Publishing donirali su određenu količinu knjiga „Letačke priče“ Muzeju vazduhoplovstva kao vid podrške i pomoći ovoj instituciji za koju je Suad nekoliko puta naglasio da predstavlja „kuću svih vazduhoplovaca i ljubitelja širom bivše nam domovine.“ Da li je autor neke priče prećutao, šta se novo može očekivati od Tango Six Publishinga i kako je protekla promocija možete videti u našoj video reportaži, dok sve fotografije možete naći na našem Fejsbuk fan pejdžu. Marta LUTOVAC