Претражи Живе Речи Утехе

Meso varimo satima, a šta s dešava u digestivnom traktu kada odmah posle njega pojedemo voće. Pojedine vrste mesa naš organizam vari satima, a ako posle nekog parčeta svinjetine, kojem je potrebno pet sati da se svari, pojedemo breskvu, nastaje pravi karambol u stomaku. Voće će čekati da želudac prvo svari meso, a u međuvremenu će početi da fermentiše ili truli, pa će se neki svečani ručak možda završiti neprijatnim osećajem težine u stomaku ili gasovima. Stručnjaci, stoga, podvlače da je bitan redosled unošenja hrane, većina saveta ide u pravcu da se voće, na primer, jede između obroka. Varenje započinje prvim zalogajem u ustima Većina ljudi, dok jede, samo delimično sažvaće hranu i najčešće je samo proguta. Ovakvo jelo na brzinu, takođe nekada može biti pravi atak na naš stomak, kojem je u tom slučaju potrebno više vremena da svari hranu. Varenje hrane, zapravo počinje prvim zalogajem u ustima. Tokom tog procesa pljuvačne žlezde pomažu da se hrana smekša i da nekada i najtvrđe jelo prođe kroz grkljan. Kako izgleda proces varenja hrane Kada se probije niz jednjak, hrana dospeva do donjeg sfinktera jednjaka, mišića koji se opušta omogućujući hrani da pređe u stomak. Stomačni mišići tada počinju hranu da mešaju sa digestivnim sokovima, dok žlezde smeštene u sluznici želuca proizvode enzime i želudačnu kiselinu koje pomažu da se hrana dalje razgrađuje. Tako razgrađena hrana, potom prolazi kroz tanko i debelo crevo. U tankom crevu svareni hranljivi sastojci i voda se apsorbuju u krvotok, a u debelom crevu tečni otpad se transformiše u stolicu koja se premešta u rektum. Rektum, na donjem kraju debelog creva, čuva stolicu dok se ne istisne tokom procesa pražnjenja creva.

Klinički psiholog dr Branka Kordić objasnila je u Novom danu kako funkcioniše tehnika pravilnog disanja, kao i da je to mnogo zdravije od uzimanja leka za smirenje. To je, dodaje, važno raditi kad počne strah i već za nekoliko minuta se pokazuju efekti. Kordić kaže da se "naš život zasniva na poverenju i na povezanosti". "Kovid je upravo doprineo tome da ispliva na površinu taj nedostatak poverenja i nedostatak povezanosti, mislim da je to najveća pošast koju je doneo kovid", kaže ona. Ističe da je socijalna povezanost jako važna. "Samoća je izbor, a usamljenost nije. Tehnologija menja način na koji smo mi socijalno povezani, a ne donosi boljitak u kvalitetu socijalne povezanosti. Neko ko je umrežen jako dobro, ko ima milion lajkova, ne znači da je srećan i zadovoljan i da ima osobu kojoj može da kaže da mu je teško", kaže ona. Objasnila je da je pravilno disanje jako dobra tehnika relaksacije. "Pravilno disanje je disanje stomakom, to može da se vežba. Brojimo do 4,5, zaustavimo dah do 2,3, a onda izdišemo dugo, duže od udisanja - ako smo udisali do 4, izdišemo bar do 6", kaže. To je, dodaje, važno raditi kad počne strah i već za nekoliko minuta se pokazuju efekti. "Ovo disanje je mnogo zdravije od uzimanja leka, a deluje odmah, ne čeka se da prođe neko vreme", kaže. Prema njenim rečima, važno je kako provodimo dan. "Jako su važni ti rituali, mi smo uvek molili roditelje da postoji jedna zajednički obrok, ne zbog hrane, nego zbog te socijalne povezanosti", kaže ona. Kako je rekla, "život i jeste u tome da nekad nemamo odgovore". "Htela bih da izvršim depatologizaciju osećanja - strah može biti koristan ako ne traje dugo", kaže. Istakla je da je šteta što u Kriznom štabu ne sedi nijedan psiholog ili psihijatar. Psiholog: Pravilno disanje mnogo zdravije od uzimanja leka za smirenje RS.N1INFO.COM Klinički psiholog dr Branka Kordić objasnila je u Novom danu kako funkcioniše tehnika pravilnog disanja, kao i da je...

Ovih dana, kada su novine prepune vesti o prebijenim, silovanim i ubijenim ženama, rasprava o zakonu protiv fizičkog kažnjavanja dece dobija epohalne razmere… Mnogo je opasnije kupovanje ljubavi neprestanim poklonima, nego bilo koja strogoća. Kad bi roditelji imali petlju danas da nauče svoju decu da postoji „nema“ i „ne može“, stvari bi danas u ovom društvu izgledale mnogo bolje. Kada bi se u osnovne škole uveo predmet koji se zove „Život nije šoping“, stvari bi možda izgledale drugačije. Kada bi ovo društvo smoglo snage da objasni deci da nije najveća vrednost novac, i da momci sa dvadeset i kusur godina ne treba da izigravaju pijane milijardere, i da devojke ne treba da hrle u zagrljaj generaciji svojih očeva jer su bogati i nose skupe satove na rukama, i kada bi mediji to stavili kao projekat od prvorazrednog značaja, ova rasprava bi imala smisla, i zakon bi onda možda trebalo doneti, iako bi bio suvišan.

https://crkva.net/read-blog/58_постоје-они-који-се-баве-критиком-других-а-не-општим-добром-оправдавају-своју-зл.html

Najugledniji vojni diletant režima, Miroslav Lazanski, sažeto je objasnio mitomansku suštinu disperzirane pobedničke vojne vežbe u Srbiji: da svima pokažemo šta imamo. Muška stvar, muški lek. I vežbe, kao i parade, ili egzaltirani istupi važnih državnih glava, imaju smisao pokazivačkog egzibicionizma. Eto, to smo mi, samo pogledajte koliko smo jaki. Hoćete li da se pokačite sa nama? Javne vežbe, koje u svojoj biti sadrže slabo maskirane poruke o poželjnoj snazi režima, a ne državne vojske, uglavnom nemaju praktični značaj. Ali dobra obuka ima, operativno sadejstvo ima. Kao i ono što profesionalci umeju, ali to pokazuju samo onima kojima valja pokazati. U suštini „velika vežba na deset lokacija“ je malo bogatiji tehnički zbor, sa ukupnim brojnim stanjem jedne ojačane brigade. Njena dinamika je bila marketinški, ali ne i operativno taktički usaglašena. Vojnici su na svojim „tačkama“ korektno odradili posao, ali smisao celine tog poduhvata, osim neubedljivog šepurenja manekena državnog vrha, nije poznat. Ako je to poligonska parada pobednika, možda je snagu valjalo pokazivati dodatnom pacifikacijom temeljno očerupanih jastrebova (Vulina, na primer). Nije poznato je li postojala jedinstvena komandna i operativna usaglašenost smisaono potpuno razuđenih segmenata kao što su: „Borbena grupa u napadu, uz učešće više od 1.200 vojnika i (simboličnih) 100 sredstava ratne tehnike – borbenih vozila, aviona i protivoklopnih helikoptera“. Sve to na Pasuljanskim livadama. Slična stvar je izvedena na Pešteru, sa srodnim sredstvima i oko 2.000 vojnika i oko 100 borbenih vozila, takođe. Ako nema čvrste teritorijalne konotacije između ova dva segmenta, može se pojmiti da je supoziciona pretpostavka slična, uz nedoumicu o prirodi hipotetičkog neprijatelja. Osim ako takvu opasnost država ne prepoznaje u sebi samoj. Zato su segmenti vežbe kod Titela (ušće Begeja u Tisu), ili tenkovski marš kod Sremske Mitrovice (30 tenkova i 100 vojnika), ili stanica za dekontaminaciju čak negde na Jastrepcu, u prilično nelogičnoj disperziji i neskladu sa težištem i ciljevima dejstava (ako je to neko uopšte odredio) na Pasuljanskim livadama i Pešteru (ukupno 3.200 vojnika). Tamo je naime bilo gro ljudstva, hodajuće i leteće tehnike, i modernih borbenih sistema. I naravno, sve komandne bojeve glave. Bilo je i nekih naznaka protivterorističke borbe, koja je ostala u senci onih delova vežbe koji su obuhvatali najmasovnija dejstva i prisustvo „vrhovnog komandanta“. On je sa svoje strane pokazao uobičajeno laičko oduševljenje, čak zaprepašćen notornim principima dejstva artiljerije „zamislite, naši topovi gađaju preko naših tenkova“. Neko je morao da pripremi vrhovnog za važne izjave i da ga upozna sa vekovnom praksom da artiljerija redovno dejstvuje „preko glava“ sopstvenih jedinica. On je objasnio da su sve rakete pogodile, a „samo dve nisu“, pokušavši da objasni zašto su baš te dve omašile, ali mu se nije dalo da bude ubedljiv. Promašile, eto… Ako bismo pokušali da definišemo prirodu osobenih manevara pod nazivom „Vek pobednika“, mora se reći da to nije bila homogena vežba, jer nije imala jedinstvenu zamisao, konzistentnost, logiku izvođenja po vremenu, mestu i prostoru, i jedinstveni cilj. Bio je to heterogeni skup pokaznih vežbi, u kojima su dejstvovale samo „ad hok“ formirane borbene grupe, uz istrgnute delove matičnih formacijskih jedinica. Šta se događa sa neprijateljem i kome su upućene krajnje nejasne poruke konfuznih manevara? Izgleda svima oko nas, pa i članicama NATO-a. Vojnom vrhu godi što je vrhovni, koji nimalo ne razume stvari, očaran vežbama, koje su već na prvi pogled neusklađene sa bilo kojom istinskom ratnom hipotezom. Ali je zato proizvedena nadmena (i rekao bih sporna) teza koja, nevezana za pobednički povod od pre 100 godina glasi: U regionu niko (nije) ravan Vojsci Srbije. Osim Rumunije, koja nam je dobar komšija. Ostali bi, na osnovu te neskromne procene odnosa snaga, morali da strepe od nas, sve sa Alijansom kojoj pripadaju. Zašto bi iko strepeo, ako vrhovni tvrdi da nećemo ratovati. Osim ako nas neko napadne, što nije isključeno. Naprotiv, stalno je uključeno. A onda moramo pokazati da smo najjači, isključujući Rumuniju, pa bi nas ponovo smirivao neko mnogo jači od nas. Da li nam je takav rasplet već odnekud poznat? Jeste, ali postoji jedno više puta ponovljeno pravilo: pametni se samo jednom nauče na tuđem iskustvu. A budale bezbroj puta na svom. Sve mi se čini da je vežba koncipirana tako da režim sam sebe ohrabri za prinudno zbacivanje teškog bremena s leđa. Za takve, neprijatelja ima na sve strane, a čega nema može se izmisliti. Zbog toga predsednik sve češće gađa preko glava sopstvenih snaga, ne libeći se da potrefi i glavu, tragajući za silom koja bi rešila sve njegove strahove. Ali takve sile nema. Ako se mogu izmišljati dušmani, može i sila koja će ih satrti. Mnogo smo jaki, brate (navijačka). I zbog toga se jasno videlo kako ovaj tužni skup na vrhu vidi sebe sa silom i silu oko sebe. Rukuju opasnom igračkom koju ne razumeju, ali se dive i sebi i njoj. Ona je oštećena, nesolidna, prilično zastarela, ali je opasna i za njih i za nas. Vidite šta smo sve doživeli u veku iza nas. Da li vam bilo ko od onih provincijskih nesrećnika, koji se sa Tačijem ćuškaju oko mesta za sedenje iza Putina, izgleda kao pobednik?

Ono što je doista teško prihvatiti (barem za zapadnjake) jest da smo dobili ulogu pasivnog promatrača koji samo može sjediti i gledati koja će mu biti sudbina. Da bi izbjegli takvu situaciju, skloni smo se luđački opsesivno uključiti u razne aktivnosti, reciklirati stari papir, kupovati organsku hranu, bilo što, samo da bismo bili sigurni da nešto radimo, dajemo svoj doprinos – poput nogometnog fana koji navija za svoj tim pred svojim TV-om, vičući i skačući kao će to nekako utjecati na ishod utakmice. Za nedavnog posjeta Kaliforniji, bio sam na večeri u kući jednog profesora, s prijateljem Slovencem, teškim pušačem. Kasno navečer, prijatelj je postao očajan i pristojno zamolio domaćine da zapali cigaretu na terasi. Kada je domaćin, ništa manje ljubazno, rekao “ne”, moj je prijatelj rekao da će otići na ulicu. Domaćin je i to odbio. Rekao je kako pušenje u javnosti može naškoditi njegovu statusu u susjedstvu. No, ono što me doista iznenadilo bilo je to što nam je, nakon večere, domaćin ponudio (ne baš) laku drogu. Pušenje sada nije bilo problem, kao da droga nije opasnija od cigarete. Sve može, ali... Ovaj čudni događaj dokaz je bezizlaznosti današnjeg konzumerizma... S jedne strane je potrošač koji kalkulira sa zadovoljstvima, dobro zaštićen od svih oblika maltretiranja i zdravstvenih prijetnji, a s druge strane ovisnik o drogama ili samodestruktivni pušač. Uživanje se tolerira, čak i potiče, no pod uvjetom da je zdravo i ne prijeti našoj psihičkoj ili biološkoj stabilnosti: čokolada, da, no bez masnoća; Cola, da, ali dijetna; kava, da, ali bez kofeina; pivo, može, ali bez alkohola; majoneza, da, ali bez kolesterola; seks da, ali siguran... Što se tu događa? U posljednjem desetljeću otprilike nastao je “kulturalni kapitalizam”. Kupujemo proizvod, recimo, organsku jabuku, jer ona predstavlja sliku zdravog stila života. Ono što u stvari kupujemo kada kupujemo “organsku hranu” i slično, je određeno kulturalno iskustvo, iskustvo “zdravog, ekološkog stila žvota”. Isto vrijedi i za svaki prikaz “stvarnosti” – u reklami koja se prije desetak godina prikazivala širom SAD-a, grupa običnih ljudi prikazana je kako uživa uz roštilj i pleše uz country glazbu. Popratni tekst je bio: “Govedina. Prava hrana za prave ljude”. Ironija je bila u tome da je meso, ponuđeno kao simbol određenog stila života (“pravih” ljudi iz američke radničke klase), više kemijski i genetski manipulirano nego organska hrana koju konzumira “umjetna” elita. Kupujemo sve manje proizvoda (stvari) koje želimo imati, a sve više životnih iskustava – iskustava seksa, prehrane, komunikacije, kulture, sudjelovanje u stilu života. Kupujemo formu u vježbaonicama, duhovno prosvjećenje upisujući tečajeve transcendentalne meditacije i svoju javnu personu idući u restorane u koje zalaze ljudi s kojima želimo biti povezani. Naš doprinos I antikonzumeristička ekologija je slučaj kupovanja autentičnog iskustva. Postoji nešto varljivo umirujuće u našoj spremnosti da prihvatimo krivnju za prijetnje okolišu – sviđa nam se biti krivcima, jer ako smo krivi, onda sve i ovisi o nama. Mi vučemo konce katastrofe, pa se možemo spasiti živeći drugačije. Ono što je doista teško prihvatiti (barem za zapadnjake) jest da smo dobili ulogu pasivnog promatrača koji samo može sjediti i gledati koja će mu biti sudbina. Da bi izbjegli takvu situaciju, skloni smo se luđački opsesivno uključiti u razne aktivnosti, reciklirati stari papir, kupovati organsku hranu, bilo što, samo da bismo bili sigurni da nešto radimo, dajemo svoj doprinos – poput nogometnog fana koji navija za svoj tim pred svojim TV-om, vičući i skačući kao će to nekako utjecati na ishod utakmice. Ne kupujemo li organsku hranu iz istog razloga? Tko doista vjeruje da su polutrule i skupe organske jabuke zaista zdravije? Stvar je u tome da, kupujući ih, ne samo da konzumiramo proizvod, nego i pokazujemo svoje brižno lice i globalnu svjesnost te sudjelujemo u velikom kolektivnom projektu. Ne kupujemo prozvode zbog korisnosti ili kao statusne simbole. Kupujemo ih da dobijemo iskustvo koje nam pružaju, konzumiramo ih da bi nam život bio ugodniji i smisleniji. Eksplozija tjeskobe Nedavni oglas za hotele Hilton sadrži jednostavnu tvrdnju: “Putovanje nije samo dolazak od točke A do točke B. Ono bi nas trebalo napraviti boljom osobom”. Možete li uopće zamisliti takav oglas prije desetak godina? Posljednji znanstveni izraz ovog novog duha je nastanak nove discipline tzv. studija sreće. Kako to onda da u našoj eri produhovljenog hedonizma, kada je cilj života jasno definiran kao sreća, eksplodiraju tjeskoba i depresija? Đenada KUČKOVIĆ

Ivana Stojanov Noizz Maker Tinejdžeri Foto: Oliver Bunić / Noizz.rs Poštovana deco, mnogo su me razni smarači pljuvali kada sam pokušala da im objasnim da niste vi krivi što vas zovu malim đavolima. Krive su vam mame i tate, profesori, sistem. Vi samo pokušavate da se uklopite u društvo, plivate bez pojasa, veštačko disanje vam ne treba. Kao dišete punim plućima, svoji ste, sve što se ne mršti kao vi ne treba da živi. Uvek sam da vašoj strani, i neću da pominjem reči kao što su: nepoštovanje autoriteta, vršnjačko nasilje, opsednutost tehnologijom, nezaštićen seks, rečnik na nivou zlatne ribice. Hoću da vam kažem nešto drugo. Imam vas na Instagramu i Fejsu jer ste mi vi slali zahteve. Uvek se udubim u vašu komunikaciju ispod postova. Ovako to ide: ako je muško komentari su: "Brat!" ili "Mnogo smo jaki", "Najjači smo", ako je devojka pisaće "Moj", "Moja", "Sve moje", a oba pola najviše vole reč "rođeni", uz maštovitu modifikaciju "rođena". Rekao bi čovek - toliko se volite da vam smislene reči nisu potrebne, vi ste kao velika porodica iz reklame za koka kolu, kokice ili predivnu supu iz kesice. A onda otrežnjenje. Malo nešto zaškripi i lete uvrede, pretnje, ona idilična porodica od malopre se pretvara u čudovište sa šest glava, nigde mozga. Pa, čemu to rođeni? Kako se to volite i ginete jedni za druge, a u sledećem trenutku ste spremni na masakr motornom testerom? Nešto se pomešali emocije. To što je svako od vas kralj - kraljica drame ne znači da volite jače i više. Samo glumite tako da ste svima gotivni, u pozorišnom žargonu to se zove šmiranje. Tako bih vam ja i dala ime - generacija šmira. Nema istine, nepoverljivi ste, površno izigravate određene emocije i stanja. Nema tu dubine, a suza i smeha onoliko! Nije to dobro. Tako ćete kasnije ulaziti i u doživotna prijateljstva, kumstva, veze, brakove. Da vam dam jedan primer. Bile su dve grupe klinaca u dva bazena. Zezali su se sa vodenim puškama. Jedna grupa se igrala i svaki put kada bi neko od njih primetio da se onaj drugi nagutao vode, oni bi stali. Ciljali su tako da svima bude zabavno. Druga grupa se igrala tako da je jedini cilj bio - udaviti drugog i onda se svi smejemo. Onda je jedan iz druge grupe prišao onima iz prve grupe i predložio im da jednog njihovog zaskoče s leđa i potope ga. Ovi iz prve grupe su se zbunili. Pitali su tipa iz druge grupe jako ozbiljno: "A zašto to da radimo? Pa on nam je drug." To je kraj glupe priče, ali valjda izvaljujete razliku. Koja igra vam je zabavnija? Mislim da znam odgovor i realno to je vaša stvar, ali mnogo je glupo da rastete u ljude koje zabavlja bilo koji vid maltretiranja, čija prijateljstva su čvrsta ko sladoled tokom letnje žege i koji šmiraju život. Ove koji se ne nalaze u celoj priči molim da mi oproste. Tinejdžeri Foto: Nenad Mihajlović / Noizz.rs Odvratni ste kad napadate slabije od sebe, posebno jednog, već sjebanog, a vi u grupama, ko hijene. Vi što maštate da ste Irina Šajk, slikate se s kosom preko lica ako šminka nije u fulu, a filteri u pripravnosti, prestanite da se ložite na šištavce ošišane na keca, s kešom od kladionice u džepu. Pa nije vas mama rodila samo da budete lepe na Instagramu, vaš "story" treba da bude malo dužeg daha od virtualnog. I ne šaljite fotke u donjem vešu svakoj budali, videla sam kako se to završavalo i nije baš lepo kad vas pola Beograda vidi gole u 15. Možda čak i profanka iz matematike. Možda i ćale. Jer kad je jednom na netu, uvek je na netu. Poštovana šmira generacijo, sigurna sam da vas ladno zabole za sve ovo. Baš kao i za sve drugo. Pokušajte sami sebi da navedete jednu stvar do koje vam je jako stalo, a da nije "brat moj" s početka priče. Teško? Jeste, znam. Imate vremena sve dok sutra ne postanete mama, tata, sistem. "Sad ne veruješ kako to na dnu da si se našao, zato trgni se na vreme,..." http://noizz.rs/kontra/postovana-deco-rodeni-bracala-mnogo-ste-jaki/7tc6qsf