Претражи Живе Речи Утехе

Beogradske ulice, bilo sporedne ili centralne, postale su kao polja nagaznih mina, samo što umesto nagaznih mina, na svakom koraku pazite da ne nagazite na pseći izmet koji neodgovorni vlasnici ne počiste za njima Ovo će zvučati ružno, banalno, prosto, ali najgore od svega toga, istinito - ulice u centru Zemuna postale su ulice psećeg izmeta. A sudeći po iskustvima drugih sugrađana, slično je i u ostatku Beograda. Da li verujete da jedno prepodne može postati pakao samo zbog izmeta koje neodgovorni vlasnici pasa ne počiste za njima? Ja nisam verovala dok mi se u nedelju upravo to nije dogodilo. Anegdota je kratka i, nažalost, veoma smrdljiva. U nedelju, oko 10 ujutru, krenula sam do prodavnice i izvela jednogodišnju bebu u šetnju, budući da je tata bio na poslu, pa nije imao ko da je pričuva. Na putu smo srele komšinicu, malo proćaskale... Dakle, desilo mi se da nisam baš sve vreme zverala dole, u svoje korake. Bilo bi bolje da jesam. Čim sam ušla u prodavnicu, usledilo je baš neprijatno iznenađenje. - Komšinice, je l vi tako kaljavi ulazite i u svoju kuću - pitala me je prodavačica. S razlogom. Na podu se vukao trag sa točkova bebinih kolica. A to nije prvi put, nije ni deseti, već bar dvadeseti, samo što obično ranije primetim da sam točkove kolica uvaljala u pseći izmet.

Уши и устаБог нам је дао пар ушију и само једна уста да бисмо слушали двоструко више него што причамо.ПохвалаПричају два монаха о трећем. Један га хвали:- Никада га не чух да ружно говори о било коме.- Ни ја. Али, то је зато што говори само о себи, одговори други.Философ и богословУпита неки философ хришћанског теолога:- Ко смо ми философи?-Ви сте слепци који у нрачној соби ттражите црну мачку које тамо нема.- А ви богослови?- Ми смо то исто, само што понекад нађемо мачку.Уздање у богословеАвва рече: „Да је Бог дао богословима да саставе десет заповести, не бисмо имали десет, него хиљаду.“

Kako su epidemije menjale svet: Stvaranje velikih religija, revolucija u Rusiji, pa i širenje Dušanovog carstva… Predrag J. Marković - 24/03/2020 0 Epidemije, pošasti ili morije, podsećaju nas koliko je krhko naše prividno vladanje svetom. One su najcrnji od svih Talebovih „crnih labudova“. To su neočekivani i retki događaji koji potpuno izvrću sudbine pojedinaca, naroda, pa i čitavog čovečanstva. Strašna boleština je pre dve i po hiljade godina pobila trećinu Atinjana, uključujući i najvećeg državnika Perikla. Ta morija je doprinela završetku zlatnog doba ovog grada. Današnje velike religije su se raširile svetom od drugog do šestog veka, a jedan od razloga je bilo traganje za duhovnim spasenjem u vreme velikih pošasti, koje su baš tada pustošile planetu. Tadašnja globalizacija je raširila mnoge bolesti po krajevima sveta lišenim imuniteta. Tako je Rim izgubio tri četvrtine ljudstva. Onda su Rimljani morali da svoju proređenu vojsku popunjavaju varvarima, koji su na kraju oborili zapadni deo carstva. Kuga je u šestom veku ubila do četvrtine čovečanstva i sudbinski oslabila i Justinijanovu Vizantiju i sasanidsku Persiju. Nekoliko generacija kasnije, veliki delovi oba carstva potpašće pod pobornike nove vere – islama. Ista ta bolest iz Justinijanovog vremena, sada nazvana „crna smrt“, Evropljanima sredine 14. veka izgledala je kao smak sveta. Plućna i bubonska kuga su naročito pogodile velike gradove. Trebalo je više od sto godina da učenjaci dostignu brojnost od pre 1347. godine. Narodu je trebalo i duže, do početka 17. veka. Ipak je oporavak bio brži nego u vreme poznog Rima. A bilo je i neke kolateralne koristi. Meso i ogrev su postali pristupačniji proređenom stanovništvu, a malobrojniji radnici su mogli da iznude bolje uslove u pregovorima sa poslodavcima i zemljoposednicima. Novo preispitivanje Katoličke crkve je delimično podstaknuto tom epidemijom, baš kao i u slučaju širenja novih religija hiljadu godina ranije. SRBINISU IMALI VELIKE GRADOVE, PA IH JE CRNA SMRT DONEKLE ZAOBIŠLA. MADA, ISTORIČARI MEDICINE TVRDE DA JE SKLANJANJE OD KUGE JEDAN OD RAZLOGA ZA POSETU CARA DUŠANA I CARICE JELENE HILANDARU. A TO JE BILO TEŠKO KRŠENJE ZABRANE ULASKA ŽENA NA SVETU GORU Obične bolesti Evropljana su odigrale strašnu ulogu u istrebljivanju starosedelaca Amerike. Tu je ulogu, tvrdi Džared Dajmond, odigrala jedna istorijska slučajnost. Evropljani su, živeći sa kravama, ovcama i svinjama, razvili otpornost na mnoge bolesti životinjskog porekla. Sa druge strane Atlantika, ljudi nisu uspevali da pripitome svoje domaće krupne sisare. Bizon je vrlo prgava životinja, pa nije mogao da se muze i upreže kao njegovi azijski i evropski rođaci. Zato se američki urođenici nisu susreli sa boginjama, na primer. Zato je i reč „vakcina“ nastala od reči „ krava“, tj. vacca na latinskom, jer su prve vakcine rađene na osnovu kravljih boginja. Zato su epidemije ispraznile obe Amerike i raščistile put za pohode Evropljana. Srbi nisu imali velike gradove, pa ih je crna smrt donekle zaobišla. Mada, istoričari medicine tvrde da je sklanjanje od kuge jedan od razloga za posetu cara Dušana i carice Jelene Hilandaru. A to je bilo teško kršenje zabrane ulaska žena na Svetu Goru. Kuga je proredila Dušanove protivnike i omogućila mu da bez vojnih napora zauzme Epir i Tesaliju. Neka nepoznata bolest je okončala njegov san da zameni vizantijske careve u Carigradu. Dugo vremena je karantin, reč nastala od italijanskog izraza sa značenjem „četrdeset dana“, bio jedina odbrana protiv kuge i sličnih morija. U srednjem veku su mudri i oprezni Dubrovčani bili prvi koji su sproveli tu meru, koristeći Cavtat, Mljet, Lokrum, plažu Danče i predgrađe Ploče. U jednoj od poslednjih velikih kuga na samom kraju 18.veka, Austrijanci su oko nekih mesta, kao što je Irig, kopali rovove da bi zadržali zaraženo stanovništvo. U tom pomoru, koji je tako dobro opisao Vule Žurić u svom romanu „Pomor i strah“, stradala je polovina Irižana. Jelena Simić je izučavala kako je knez Miloš bio veliki pobornik „sanitetskih kordona“, kojima je svoju mladu državu čuvao od boleština iz Turske. „Kordonoprestupnici“ su strogo kažnjavani. Takva, za to vreme moderna politika zdravstvene prevencije, verovatno je doprinela ogromnom porastu stanovništva Miloševe Srbije, nasuprot stalnom opadanju naroda u okolnim oblastima pod Osmanlijama. I u Bosni je rastao udeo pravoslavaca, koji su izgleda manje stradali u epidemijama od muslimana u prenaseljenim otomanskim čaršijama. Ima mnogo primera neobične uloge epidemija i u novije vreme. Tako je tifus uticao na Rusku revoluciju, jer je 1916. i 1917. pobio preko dva miliona ljudi. U Srbiji je srazmerno stanovništvu, pomor od tifusa bio i veći. Po istraživanjima Gorana Čukića, Jelene Simić i Zorana Vacića, u Srbiji je od tri vrste tifusa, pegavog, trbušnog i povratnog, obolelo do 600.000 ljudi. Umrlo je možda i 150.000 ljudi, što predstavlja četvrtinu svih obolelih. Vođa britanske vojnomedicinske misije pukovnik Hanter, napisao je da je to bila „najnaglija epidemija u nastanku, najbrža u propagaciji, najveća u intenzitetu i najbrže zaustavljena od svih epidemija u istoriji“. Ima više razloga zašto je udarac bolesti bio tako strašan. Srpski lekari dotada nisu poznavali pegavi i povratni tifus. Pegavi tifus se u Kraljevini Srbiji prvo pojavio na Kosovu i u Makedoniji. Ali naročito su ga raširili austrougarski zarobljenici koji su ga doneli iz Galicije, gde je bio rasprostranjena bolest. Posle Kolubarske bitke, vlasti su gledale da što više bolesnika i ranjenika (koje nisu razdvajali jedne od drugih) puste na odsustvo. Železnica, taj simbol napretka, pomogla je brzom širenju bolesti po celoj zemlji. Po vozovima se, piše Vladimir Stanojević, „šarenelo od najrazličitijih vrsta sveta… pored nosilaca zaraze putovali su još i zdravi, ali već u periodu inkubacije…“ Da stvari budu gore, od oko 400 srpskih lekara, samo su njih desetorica bili specijalisti za bakteriologiju i higijenu. Da stvari budu još gore, oni su bili raspoređeni na neodgovarajuća mesta, a tek su dvojica posle izbijanja epidemije postavljena gde treba. Ni to nije sve. Skoro trećina lekara i studenata medicine je stradalo u rednji. Ali tu još nije kraj. Još je 1909. godine dokazano da bela vaš prenosi tada još nepoznatog uzročnika zaraze. Izgleda da mnogi srpski lekari nisu znali za to otkriće, a mnogi nisu hteli da poveruju u to. Državne vlasti nisu na vreme obavestile narod o opasnosti od vašaka. Ima jezive sličnosti sa današnjicom, zar ne? Može biti da je tada nastala panika od vaški. Svi se sećamo kako su se majke očajnički borile protiv vašiju, kada se pojave u vrtićima i školama. Pre epidemije 1915. godine vaške su bili neugodni ali uobičajeni žitelji glava. Iz narodnih priča znamo kako su devojke biskale kosu svojim draganima. Danas ne bismo vezivali vaši za tako jednu nežnu sliku. Džon Rid, pisac jedne od najčuvenijih knjiga o Oktobarskoj revoluciji „Deset dana koji su potresli svet“, napisao je i knjigu „Srbija – zemlja smrti“, koja pruža prilično mračnu sliku prljavštine, bahatosti i nebrige za prevenciju bolesti. Onda je nastupilo ono što je Hanter nazvao „najbržim zaustavljanjem epidemije u istoriji“. Mnogo lekara i bolničarki iz Velike Britanije, Kanade, Australije, SAD, ali i iz drugih zemalja, priteklo je u pomoć. Među prvim žrtvama tifusa su jedan grčki doktor i jedna švajcarska doktorka. Ukupno je umrlo dvadesetak britanskih bolničarki i dvadesetak lekara iz raznih zemalja. Pogotovo je dirljiva požrtvovanost tih žena. Kolika li je plemenitost nagnala te Škotlanđanke, Australijanke i druge, često otmene i bogate žene, da svoju sudbinu podele sa nekim nepoznatim narodićem, bukvalno u kaljugama improvizovanih i loše održavanih srpskih bolnica! Toliko i o tome da nas Britanci tradicionalno ne vole. Međutim, najvažniju ulogu je, po Jeleni Simić, odigrao Hanterov zamenik Džordž Stamers, koji je imao bogato epidemiološko iskustvo iz Afrike i Indije. On je u Indiji video jedan uređaj za dezinfekciju koji će dobiti naziv „srpsko bure“, „englesko-srpsko bure“ i „srpsko bure za uništavanje vašiju“ (Serbian barrel delouse). Osim toga, on je Državnom odboru za suzbijanje zaraznih bolesti predložio spisak mera za prevenciju. Ovaj put je taj odbor za svega nedelju dana prihvatio njegov predlog i počeo da sprovodi mere. Stamers je organizovao i „srpski voz“ za putujuću vakcinaciju i dezinfekciju, prvi takav na svetu. Vredni radnici železničke radionice u Nišu su za deset dana napravili taj voz. U Srbiju su dolazile svetske veličine da proučavaju pegavi tifus, kao Ludvig Hiršfeld. Tifus je suzbijen u nezabeleženo kratkom roku, od mesec ili dva. Sledeća velika svetska pandemija, španska groznica, opustošila je svet 1918. godine. To je bila neka vrsta gripa koja je pobila 50 miliona ljudi, što bi, srazmerno tadašnjem broju stanovnika na Zemlji, bilo kao danas 200 miliona. Dakle, ta morija je pomorila više sveta nego svi ratovi 20. veka. Najviše su umirali mladi i zdravi ljudi. Stariji su možda bili imunizovani nekom ranijom epidemijom blaže vrste tog virusa. Iz nekog tajanstvenog razloga, u samoj Srbiji nije zapamćen pomor od španjolke, za razliku od neposrednog susedstva, kao što je Hrvatska i neki drugi krajevi pod Austrougarskom. Makar jedna velika svetska nevolja nas je možda zaobišla, mada o tome nema skoro nikakvog istraživanja. Sada se, zajedno sa celim svetom, suočavamo sa jednim od najvećih iskušenja novije istorije. Da pokušamo da napravimo mentalni skok i da za trenutak zanemarimo neposredne posledice (recesiju, žrtve). Šta će se događati na duže staze, kada čovečanstvo pobedi i ovog, najnovijeg neprijatelja? Može biti da će se ubrzati neki preobražaji koji su već u toku. Već premoćni „Amazon“ i ostali onlajn dostavljači robe će verovatno još ojačati svoj položaj. Roboti, koji ne kašljucaju i ne sline, verovatno će biti još prihvatljiviji u svim poslovima u kojima danas još preovladava ljudski kontakt. Poznate su statistike da je i pre pandemije rastao broj ljudi koji su izbegavali dodir sa drugim pripadnicima svoje vrste. Prema istraživanju BBC-ja, 43% mladih Japanaca starih između 18 i 34 godine nije nikada imalo seks, a 64% nije bilo u vezi. Taj trend je primećen i u Južnoj Koreji, Britaniji i SAD. Koronavirus će možda krunisati taj tekući proces međuljudskog otuđenja. A sa druge strane, možda će zajednička borba pomoći da se prevaziđu neke uskogrude ideološke razlike i pohlepe. Već sada vidimo kako se lekari i naučnici celog sveta sabiraju u isti stroj za borbu protiv apokaliptičnog neprijatelja. Za borbu protiv tog najcrnjeg labuda, celo čovečanstvo treba da ima ono što se rimuje sa labudom u našoj bezobraznoj izreci. Kako su epidemije menjale svet: Stvaranje velikih religija, revolucija u Rusiji, pa i širenje Dušanovog carstva... WWW.NEDELJNIK.RS Epidemije, pošasti ili morije, podsećaju nas koliko je krhko naše prividno vladanje svetom. One su...

Danas, na praznik Preobraženje, vernici pokloniće se i senima časnog vladike u Beočinu. Dr Jovan Janjić opisao žitije ovog svetitelja u novoj knjizi. Episkop Varnava / Crkva i manastir u Beočinu / Foto privatna arhiva IMA ljudi kroz čiju se sudbinu iščitava čitavo jedno vreme. Prilike u kojima se živelo. Kako se u tom vremenu opstajalo. Ko je to vreme preživeo, a ko mu je podlegao. Ko je doživeo da mu, i posle tog vremena, zaiskre sveće za dostojno služenje veri i kada je to bilo pitanje života i smrti. Na praznik Svetog Preobraženja, danas, u crkvi manastira Beočin, mnogi vernici, kao i prethodnih godina, pokloniće se senima episkopa Varnave (Nastića), jednog od najvećih stradalnika Srpske pravoslavne crkve u vreme posle Drugog svetskog rata, kome je dr Jovan Janjić posvetio tek objavljenu knjigu “Svetonosac u mraku - sveti ispovednik Varnava”. Reč je o naučnoj studiji ovog, najtiražnijeg hrišćanskog pisca, u kojoj se iščitava sudbina vladike Varnave, a svaki podatak ovde je potkrepljen arhivskim dokumentima i živim svedočenjima. Na pripovedan način, čistim narodnim jezikom - kojim, inače, Janjić i piše, ispričano je žitije ovog svetitelja. I to je do sada najpotpunija priča o ovom svetom čoveku, koji je kao dečak, a povratnik iz Amerike, od vladike Nikolaja Velimirovića zatražio blagoslov da se zamonaši i školuje na Bogoslovskom fakultetu. Sudbina vladike Varnave je paradigma odnosa komunističke države prema Crkvi - kaže, za “Novosti”, dr Jovan Janjić. - Ovaj sveti čovek toliko je bio nepoželjan i progonjen od jugoslovenskog komunističkog režima da je i njegovo pominjanje ili pozivanje na njegove besede bilo ugušivano. Tako je on ostao nedovoljno poznat u srpskoj javnosti. Za mene lično, bio je to dovoljan motiv da se posvetim njegovoj sudbini. Dr Janjić kaže da je vladika Varnava bio nepoželjan zato što je u svojim propovedima, po uspostavljanju komunističkog režima, pozivao narod da ostane u veri. Nije se, kaže Janjić, suprotstavljao državi, ali je država u njemu prepoznala neprijatelja. Pretila je opasnost od dela najumnijih crkvenih velikodostojnika, koji su poštovali državu, ali su sasvim izričito upućivali u pogubnost bezbožništva i odustajanje od pravoslavlja zarad privilegija, nekakvog internacionalizma, tobože epohe budućnosti. Zato je episkop Varnava dužnost episkopa obavljao samo malo više od četiri meseca. Onda je uhapšen i osuđen na jedanaest godina strogog zatvora s prinudnim radom. Uz to, i s tri godine lišavanja građanskih prava. Tako se nova komunistička vlast obračunavala s najumnijim arhijerejima Srpske pravoslavne crkve, posle Drugog rata. - Život vladike Varnave u svakom pogledu je bio hrišćanski, ne samo zato što je živeo po Božjim zapovestima, već i što je taj njegov život bio prava golgota, od stradanja do vaskrsenja - upućuje Janjić na sudbinu episkopa. Dr Jovan Janjić Dr Jovan Janjić je i prvi koji je uočio bitnu činjenicu da se upravo na Veliki petak (1951) desila kulminacija stradanja vladike Varnave, ali i drugih zatvorenika (rimokatoličkih i muslimanskih sveštenika), kada je njih četrdesetak prebacivano iz KP Zenica u zatvor u Sremskoj Mitrovici. - Vagon u kome su bili ovi zatvorenici ostavljen je na otvorenoj pruzi u selu Slakovci kod Vinkovaca - zabeležio je u svojoj knjizi naš sagovornik, a za “Novosti” preneo detalje: - U Slakovcima, dok je poslednji vagon kompozicije iz Zenice prelazio prugu, ovde je na njega “slučajno” naleteo teretni voz. Preživela su jedanaestorica zatvorenika, a među njima i episkop Varnava. Gotovo smrvljen, potpuno prelomljenih nogu. Uspeo je vladika da preživi ovaj “udes”, i do kraja je, teško povređen, uz izbegavanje adekvatne medicinske nege, izdržao izrečenu zatvorsku kaznu. Ipak je prerano otišao iz života, u pedeset i prvoj godini. Smrt je nastupila posle popodnevnog ručka, a pre toga je bio kod zubara u Novom Sadu. Osetio je najpre da mu se grče ruke i noge. Pomoći nije bilo. - U takvim slučajevima dokazi se, naravno, ne ostavljaju, ali je neporeciva sumnja da je vladika Varnava otrovan - kaže dr Janjić. - I smrt i sahrana vladike Varnave bile su sasvim u saglasju sa ovom sumnjom. Sve okovano tišinom. I, dugo posle toga. Tek posle njegovog Velikog petka i njegove Velike subote, koja je trajala četiri decenije, doživeo je - vaskrsnuće. Za vreme patrijarha Pavla proglašen je za svetitelja. Tako, danas, ne samo Beočin nego i cela sremska eparhija obeležavaju ime i svetost vladike Varnave. Narod, tako, doživljava duhovno preobraženje. Mnogi dolaze da se pred njegovim grobom pomole, krste i venčavaju. Janjić za to ima i objašnjenje, koje je u svojoj knjizi pretočio u snažnu poruku: - Molitvena sabranja dešavaju se pred grobom episkopa koji je, služeći veri, izabrao golgotu umesto podaništva. Sveća u najgušćem mraku. ODBIO PAVELIĆA EPISKOP Varnava rođen je 1914. u Geriju, u državi Indijani u Americi. Posle Velikog rata vratio se sa roditeljima u njihovo rodno Sarajevo. Otac ga je, posle završene srednje škole, odveo u Ohrid kod vladike Nikolaja (Velimirovića) po blagoslov da upiše teologiju u Beogradu i da se istovremeno zamonaši. Završio je teologiju, zamonašio se, i vratio u Sarajevo. Kao obrazovan mladi čovek iz Srpske pravoslavne crkve, bio je poštovan od svih konfesija. U to vreme Pavelić, u svojoj NDH, formira Hrvatsku pravoslavnu crkvu i poziva mladog jeromonaha Varnavu da bude episkop te crkve. Odbio je. Nije ni slutio da će mu nove komunističke vlasti naknadno ispostaviti račune. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:744740-Episkop-Varnava-stradalnik-i-svetac

Kao što tema sama kaže. Pronađete na google street view sliku (ako je dostupno) nekog mjesta koga ste posjetili ili živjeli tu i iz nekog razloga bi imali da kažete nešto o tome. Onako ćaskamo pa da dođemo da saznanja o zanimljivim stvarima kroz sliku. Započinjemo: Slika je u Lalmatiji. Naselju u glavnom gradu Bangladeša Dhaki. Sa lijeve strane u crvenoj fasadi je zgrada gdje sam prvo stanovao nakon što sam izašao iz hotelsko motelskog smještaja. Datum slikanja kada je google prošao autom je april 2013, tačno kada sam se u tom mjesecu i doselio...hm propustio sam da vidim google vozilo. ?. Sa desne strane je zgrada koja se demolirala i to ručnom metodom, čekićanjem od vrha prema dnu lagano. Par radnika macolama, bez ikakve zaštite sa petog sprata su krenula razbijati ciglu po ciglu. Gomila cigli koja se vidi je očišćenja od maltera, posložena i prodata drugoj strani. Također bonsekom su sjekli svu armaturu koju su mogli iščupati ili koja je sama ostpala tako da je i to prodano u staro gvožđe. Tek što sam se doselio, spavao sam na strani do ulice i nevjerovatno koliko me je danima izluđivao neki djetlić dolazeći tačno u 5-6 ujutro na prozor lupajući kljunom..ne znam šta je radio da li je kupio mušice koje se nakupe ili je mislio da može kroz zatovreno staklo, ali doslovno preslikao peru djetlića iz crtanog u nestašuku...laknulo mi je kada sam se preselio nakom mjesec dana na drugu stranu zgrade gdje ih nije bilo. Ova zgrada mi je u posebnom sjećanju jer je to prvi objekat u kome je boravila moja kćerka nakon što smo je donijeli iz bolnice...sada je na tom mjestu otvorena..bolnica. ?

Uvod Kršćani koji se po sakramentu krštenja preporađaju i postaju baštinici Božji i subaštinici Kristovi (Rim 8,17), u novozavjetnim knjigama se nazivaju i prikazuju kao sveti (gr. ἅγιος/ἅγιοι – hagios/hagioi). Tako se u prvoj Crkvi svetima zovu kršćani u Jeruzalemu (Dj 9,13); apostol sv. Petar svetima naziva kršćane razasute u Pontu, Galaciji, Kapadociji, Aziji i Bitiniji (1 Pt 2,9); sv. Pavao svetima oslovljava i pozdravlja kršćane i kršćanske zajednice u Rimu (Rim 1,7), Korintu (1 Kor 1,2), Efezu (Ef 1,1), Filipima (Fil 1,1), Kolosima (Kol 1,2). Ali nakon što su prvotni vjerski zanos i gorljivost oslabili, nije se sve kršćane moglo označavati svetima, nego se počelo, nakon smrti, iskazivati posebno štovanje i nazivati svetima (lat. sanctus/sancti) najprije one koji su svoj život završili mučeništvom za kršćansku vjeru, a potom i one koji su se istaknuli strogim pokorničkim ili pustinjačkim životom. Kroz nekoliko prvih stoljeća štovanje svetaca se uvodilo via facti bez ikakvih formalnih postupaka i službenog proglašavanja svetim. Kasnije su biskupi mjesnih Crkava preuzimali vlast odlučivanja o tome tko može biti čašćen kao svetac, a od 12. st. su u Zapadnoj Crkvi na neki način s mjesnim biskupima u uvođenju i odobravanju štovanja pojedinih svetaca počeli sudjelovati i pape, da bi s vremenom to prešlo u isključivu njihovu nadležnost. Prikazat ću ovdje ukratko kako su proglašavani sveci tijekom povijesti, te detaljnije kako se postupak za beatifikaciju ili proglašavanje blaženih, i za kanonizaciju ili proglašavanje svetih odvija u Katoličkoj Crkvi u današnje vrijeme.

Kada govorimo o domaćoj kinematografiji, ne možemo poreći da se ona ima pohvaliti mnogim maestralnim filmovima, što iz doba bivše Jugoslavije, što iz kasnijih perioda. Ipak, u jednom se naši predstavnici nisu naročito proslavili, a to je ‒ trka za Oskara. Nema sumnje da su Oskari najprestižnija filmska nagrada i da bi svaki filmadžija bio počastvovan da se nađe i među 5 nominovanih za ovu nagradu u bilo kojoj kategoriji. Iako bi bilo apsurdno upravljati kvalitet jednog ostvarenja isključivo prema tome šta o njemu misli Američka filmska akademija, zanimljivo je pogledati kako se kroz istoriju kotirao srpski i jugoslovenski film u svetlucavom svetu Holivuda. Prvi predstavnici Kategorija za koju su se u 90 godina dugoj istoriji Oskara takmičili naši predstavnici jeste nagrada za najbolji film na stranom jeziku (tj. na jeziku koji nije engleski). Čitava priča počinje 1959. godine (svega 5 godina nakon što je nastala kategorija za najbolji strani film u okviru dodele Oskara) kada se prvi jugoslovenski predstavnik našao u borbi za Oskara za film na stranom jeziku. Bio je to film rađen u jugoslovensko-italijanskoj koprodukciji pod nazivom Cesta duga godinu dana koji je potpisao reditelj Đuzepe de Santis. Nakon što je postigao uspeh među američkom kritikom, film je osvojio Zlatni globus te davne 1959. postavši tako jedini naš predstavnik kojem je pripalo ovo laskavo priznanje (mada su još neki naši predstavnici bili nominovani, između ostalih i Aleksandar Saša Petrović). Ipak, iako se našao u najužem izboru od 5 nominovanih filmova, De Santisov film nije nagrađen. Oskar je te godine otišao u ruke francuskog ostvarenja Moj ujak (Mon oncle/My Uncle) Žaka Tatija. Sličan scenario ponovio se i 1961. godine kada je film Deveti krug, koji je režirao France Štiglic, dospeo među 5 nominovanih, ali izgubio od filma Ingmara Bergama Devičanski izvor (Jungfrukällan/The Virgin Spring). Sa usponom jugoslovenskog crnog talasa u filmu, mnogi su mislili da bi domaća kinematografija napokon mogla da se okiti jednim Oskarom za najbolji strani film. Nade su, dve godine zaredom, polagane u jednog od naših najuspešnijih reditelja. Reč je o Aleksandru Petroviću koji je ušao se našao među nominovanima 1966. sa filmom Tri i 1967. sa filmom Skupljači perja. I jedno i drugo ostvarenje su do danas ostali primer onog najboljeg što je naša kinematografija imala da ponudi. Međutim, Američka akademija je odabrala drugačije i redom nagradila filmove Jedan čovek i jedna žena (Un homme et une femme/A Man and a Woman) Kloda Leluša i Strogo kontrolisani vozovi (Ostře sledované vlaky/Closely Watched Trains) Jiržija Mencla. Ovaj, ispostaviće se, najuspešniji talas kada su nominacije za Oskara u pitanju završiće se 1969. godine kada se među 5 nominovanih našla Bitka na Neretvi Veljka Bulajića. I ovog puta je jugoslovenska javnost verovala da je baš ovo ostvarenje koje će nam napokon doneti Oskara, mahom zbog zvučnih glumačkih imena (što domaćih, što stranih) koja su se našla među postavom. No, sreća nam ni ovog puta nije bila naklonjena i Oskar je otišao u ruke alžirsko-grčke koprodukcije pod nazivom Z Konstantinosa Gavrasa (Costa-Gavras kako se predstavljao inostranoj javnosti). Kasniji period domaće kinematografije Nakon toga, usledio je duži period posta. Čak 15 godina nijedan domaći film nije ušao u najuži krug kandidata za Oskara, a nije da dobrih ostvarnja sa ovih prostora nije bilo. Sa izuzetkom 1970. i 1977. kada nismo poslali predstavnika, Akademiji su nuđeni fantastični filmovi kao što su Majstor i Margarita Aleksandra Petrovića, Sutjeska Stipa Delića, Okupacija u 26 slika Lordana Zafranovića, te Poseban tretman Gorana Paskaljevića ili Sjećaš li se Doli Bel? Emira Kusturice, ali bez uspeha. Upravo je poslednjem pomenutom, Emiru Kusturici pošlo za rukom da napokon prekine ovaj sušni period i to 1986. kada se sa filmom Otac na službenom putu našao među nominovanima za prestižnu nagradu. Ipak, po već ustaljenom šablonu, naš predstavnik izgubio je trku, a Oskar je otišao u ruke Luisu Puenzu iz Argentine i filmu Zvanična verzija (La historia oficial/The Official Story). Ta 1986. godina ostaće ujedno i poslednja godina kada je neki domaći, srpski predstavnik bio nominovan za Oskara u kategoriji Najbolji strani film. Redom su kandidati poput filmova Već viđeno Gorana Markovića, Dom za vešanje i Podzemlje Emira Kusturice, Vreme čuda i Bure baruta Gorana Paskaljevića, Original falsifikata Dragana Kresoja, Lepa sela lepo gore Srđana Dragojevića i drugih bili tek ponuđeni Akademiji na razmatranje, ali nisu ulazili u uži krug uprkos svom kvalitetu. Među srpskim kandidatima za Oskara u 21. veku našlo se dosta fantastičnih filmova kojima se naša kinematografija može ponositi. Takvi su filmovi Nebeska udica Ljubiše Samardžića, Rat uživo Darka Bajića, Turneja Gorana Markovića, Krugovi Srdana Golubovića ili oba dela Montevidea Dragana Bjelogrlića. Najveći uspeh od svih kandidata postigao je film Klopka Srdana Golubovića koji se 2007. našao u užem izboru od 9 kandidata, ali nije uspeo da uđe među 5 najboljih po mišljenju Američke akademije. Regionalni predstavnici na dodeli Oskara Što se regiona tiče, pre svega bivših jugoslovenskih republika, može se reći da su jedino Makedonija i naročito Bosna i Hercegovina imale više uspeha kada je o ovoj prestižnoj filmskoj nagradi reč. Makedonija je 1995. imala predstavnika među 5 nominovanih stranih filmova i to film Pre kiše (Пред дождот/Before the Rain) koji je režirao Milčo Mančevski. Ipak, nagradu je te godine odneo briljantni Nikita Mihalkov sa filmom Uzavrelo sunce (Утомлённые солнцем/Burnt by the Sun). Bosna i Hercegovina je zato postala jedina bivša jugoslovenska država kojoj je pošlo za rukom da kući i ponese jednog Oskara za najbolji strani film i to 2002. godine. Radi se o filmu Ničija zemlja Danisa Tanovića kome je uspelo da pobedi oštru konkurenciju i zvaničnog favorita, film Čudesni život Amelije Pulen (Le fabuleux destin d’Amélie Poulain/Amélie) Žan-Pjera Ženea. Što se ostalih zemalja iz okruženja tiče, najuspešnije su Mađarska i Austrija sa po jednom pobedom i više nominovanih. Mađarski predstavnik trijumfovao je 1982. godine(film Mefisto Ištvana Saboa), a austrijski 2007. (FalsifikatoriŠtefana Ruzovickog). Srpski dobitnici Oskara Treba istaći, istorijske tačnosti radi, da nije istina da nijedan Srbin nije dobio najprestižniju filmsku nagradu. Doduše, dobitnici Oskara koji su poreklom iz Srbije nisu nagrađeni za ostvarenja domaće produkcije, već isključivo za svoj rad u stranim ostvarenjima. Dvojica najistaknutijih umetnika sa ovih prostora koji su osvojili Oskara su Dušan Vukotić i Karl Malden. Dušan Vukotić trijumfovao je 1962. godine u kategoriji za kratkometražni animirani film sa filmom Surogat, što je prvi put da je Oskara u ovoj kategoriji dobio neko ko nije iz Amerike. Karl Malden (kršteno Mladen Sekulović) poneo je titulu našeg prvog predstavnika koji je dobio Oskara i to 1952. u kategoriji najbolje muške sporedne uloge za tumačenje Harolda Mičela u filmu Tramvaj zvani želja (A Streetcar Named Desire). Oskara za najbolji originalni scenario 1980. dobio je Stojan Stiv Tešić i to za film Četiri mangupa (Breaking Away) sa Denisom Kvejdom u glavnoj ulozi, dok su Oskara dobila i dva inženjera i jedan naučnik iz Srbije za svoj doprinos specijalnim efektima i kvalitetu filmske kamere. Bili su to Zoran Perišić 1980. za specijalne efekte u Supermenu (zahvaljujući kojima je Supermen konačno poleteo na filmskom platnu), Mirko Kovačević 2007. za inovacije na objektivu filmske kamere i dr Dejan Ilić 2008. za digitalnu ARRI kameru i imitaciju dnevnog svetla (što je omogućilo snimanje gotovo svih modernih 3D efekata). делимична опрема текста

Vreme unutra, u duhu i srcu, ne postoji. Sve je uvek "sada"! Duh je istorija i vreme. Od kako čovek pade onomad uvek je isto. Nisam mogao da odolim i da ne postavim ovaj tekst proroka Isaije za prvu nedelju posta koji nam glasno govori o suštini posta kao podviga i žrtve Citat: Ис. 1 : 1-20 Виђење Исаије сина Амосовог, које виде за Јуду и за Јерусалим за времена Озије, Јоатама, Ахаза и Језекије, царева Јудиних. 2. Чујте, небеса, и слушај, земљо; јер Господ говори: Синове одгојих и подигох, а они се окренуше од мене. 3. Во познаје господара свог и магарац јасле господара свог, а Израиљ не познаје, народ мој не разуме. 4. Да грешног народа! Народа огрезлог у безакоњу! Семена зликовачког, синова покварених! Оставише Господа, презреше Свеца Израиљевог, одступише натраг. 5. Што бисте још били бијени кад се све више одмећете? Сва је глава болесна и све срце изнемогло. 6. Од пете до главе нема ништа здраво, него убој и модрице и ране гнојаве, ни исцеђене ни завијене ни уљем заблажене. 7. Земља је ваша пуста, градови ваши огњем попаљени; ваше њиве једу туђини на ваше очи, и пустош је као што опустошавају туђини. 8. И оста кћи сионска као колиба у винограду, као сеница у градини од краставаца, као град опкољен. 9. Да нам Господ над војскама није оставио мало остатка, били бисмо као Содом, изједначили бисмо се с Гомором. 10. Чујте реч Господњу, кнезови содомски, послушајте закон Бога нашег, народе гоморски! 11. Шта ће ми мноштво жртава ваших? Вели Господ. Сит сам жртава паљеница од овнова и претилине од гојене стоке, и не марим за крв јунчију и јагњећу и јарећу. 12. Кад долазите да се покажете преда мном, ко иште то од вас, да газите по мом трему? 13. Не приносите више жртве залудне; на кад гадим се; а о младинама и суботама и о сазивању скупштине не могу подносити безакоња и светковине. 14. На младине ваше и на празнике ваше мрзи душа моја, досадише ми, додија ми подносити. 15. Зато кад ширите руке своје, заклањам очи своје од вас; и кад множите молитве, не слушам; руке су ваше пуне крви. 16. Умијте се, очистите се, уклоните злоћу дела својих испред очију мојих, престаните зло чинити. 17. Учите се добро чинити, тражите правду, исправљајте потлаченог, дајите правицу сиротој, браните удовицу. 18. Тада дођите, вели Господ, па ћемо се судити: ако греси ваши буду као скерлет, постаће бели као снег; ако буду црвени као црвац, постаће као вуна. 19. Ако хоћете слушати, добро земаљско јешћете. 20. Ако ли нећете, него будете непокорни, мач ће вас појести, јер уста Господња рекоше.

Životna priča devojčice (8) i dečaka (6), koji su zbog zanemarivanja oduzeti roditelja i njihove hraniteljke Nataše Jenić (34) iz sela Mustafić u istočnoj Srbiji, dokaz su da su sve nedaće premostive kada se voli i bori svim srcem. Foto: Privatna arhivaHraniteljka Nataša Jenić sa svojom porodicom i troje mališana o kojima brine Naime, Nataša koja je mama dvoje dece, pre četiri godine odlučila je da svoju nesebičnu ljubav podeli i sa mališanima koji je nisu imali u biološkoj porodici, te je postala njihov hranitelj. Mlada žena je u malom mestu živela sa suprugom, dva deteta i svekrvom. Kako kaže, svakodnevica je bila prilično monotona, posao nije mogla da pronađe, a siromaštvo se osećalo u vazduhu. Želela je da monotoniju promeni, da se posveti nečemu što će biti i lepo i humano, ali i korisno. Odlučila je svoju ljubav da deci koja je nisu dobila od svojih roditelja. - Nikada neću zaboraviti dan kada su mi doveli dečaka i devojčicu, prelepih osmeha, tako sićušnih i slatkih. Nažalost, deca su imala hidrocefalus (povećana količina moždane tečnosti - vodena glava), a devojčica i poremećaj u razvoju. Nisam mogla ni da pretpostavim kakvu ću golgotu proći. Život je rešio da se poigra njihovim sudbinama i da ih u najranijem detinjstvu baci u paklene muke - priča za “Blic” Nataša, hrabra žena velikog srca. Nakon godinu dana od dolaska dece u selo kraj Majdanpeka, devojčica je počela da oseća nove tegobe. - Malena je imala temperaturu, povraćala je, osećala bolove. Vodili smo je od lekara do lekara i niko nije znao šta joj je. Bolovi su bili ogromni, ona se uvijala i osećala mnogo loše. Hitno smo došli na lečenje u Beograd, gde su dijagnostikovali karcinom pluća - priseća se Nataša. Teška borba počela je 2014. godine kada je biopsijom na VMA otkriveno da je reč o zloćudnom tumoru. - Dren direktno u pluća, devojčica koja jauče od bolova, bolnička soba - izgledalo je da se sprema velika katastrofa. U septembru 2014. godine ona je operisana da bi se tumor vrlo brzo vratio, pa je već u decembru ponovo morala pod nož. U Novu 2015. ušli smo sa saznanjem da se tumor ponovo vratio, pa je u januaru operisana i treći put. Nakon toga smo krenuli s terapijama - primila je 28 zračnih i šest hemioterapija. Svima nam je teško palo. Troje mališana kod kuće, moja biološka deca, tada od 13 i devet godina, i dečak na hraniteljstvu koji je imao dve. Veliku pomoć sam imala od supruga koji je o njima brinuo dok sam ja sa devojčicom bila u bolnici - priča nam Nataša.

Maltretiranje žena političara gotovo da je svakodnevnica. Samo zato što su matičaru rekle, ispostaviće se, zaista sudbonosno "da". Fotografija: Fejsbuk printskrin Ideja o Prvoj dami rođena je još davno uz pomoć prepredanja feudalističkih bajki o kralju koji pored sebe mora da ima kraljicu. Vremenom je onda nekako došlo i do toga da i predsednik neke države mora da ima svoju "damu" (ne ženu), iako je vreme vitezova i krznenog plašta odavno prošlo. Titula "prve dame" u Srbiji ne postoji, zvanično. Zapravo, ona je svuda neslužbena, ali u zemljama poput Sjedninjenih Američkih Država, Malezije, Filipina i Meksika, supruge predsednika imaju ogroman uticaj samo na osnovu toga što su udate za njih. Ova titula u Srbiji je, ipak, sporna i ne bi ni trebalo da postoji - ne samo zato što je naša zemlja paralmentarna republika u kojoj predsednik nema onoliku zakonsku i izvršnu moć kao u državama gde je u svakom smislu prvi čovek zemlje. Uvođenje takve titule bi bio ozbiljan oblik diskriminacije po kojem žena dobija određene privilegije i zaduženja samo zato što ju je neko oženio. Žena predsednika Srbije nije zanimanje, iako su nedavno neke supruge to pogrešno protumačile. Uprkos tome, u domaćim medijima "prva dama" se često koristi kao apozicija supruge predsednika ili supruge budućeg predsednika, iako u pravnom i ustavnom i sistemu ova institucija nigde ne postoji. Da se priča završava samo na dodavnju izmišljene titule u novinskim naslovima, sve bi bilo okej. Međutim, ceo fenomen se proširio na često maltretiranje ovih žena samo zato što su matičaru rekle, ispostaviće se, zaista sudbonosno "da". Istorija mržnje i razapinjanja ovih žena po novinama je duga i strašna. Ne zaboravimo da je Žaklina Kenedi najdrljala samo zato što je za vreme kampanje trošila mnogo novca na garderobu i to kreatora koji nisu američki. Zli komentari, laži, napadi, osude, postali su svakodnevna praksa tokom političkih kampanja, jer ako je predsednik ili kandidat za nekog "loš čovek", njegova žena je uglavnom "bednica, jadnica, kurva, kučka, gadura ili rospija" - bar je tako u srpskom jeziku. U najsvežijoj istoriji, najpopularnije je pljunti ženu da je narko-šefica.