Претражи Живе Речи Утехе

Nepovoljna iskustva sa brojnim dosadašnjim bojkotima u Srbiji; Bojkot je često korišćeno sredstvo političke (bojkot političkih institucija) i ekonomske borbe (bojkot roba i usluga) najčešće unutar jedne države, ali i u međudržavnim odnosima; I kod nas se često posezalo za bojkotom izbora i rada parlamenta, a u poslednje vreme to je hit na opozicionoj političkoj sceni Srbije, da li zbog (ne)realnih očekivanja mnogih opozicionih političkih aktera ili kao krik očaja zbog slabosti opozicije, odnosno dodvoravanje učesnicima masovnih građanskih („nepartijskih“) protesta širom Srbije. Ipak, iskustva sa dosadašnjim bojkotima izbora i parlamenta u Srbiji u celini uzev nepovoljna su. Već uoči prvih višestranačkih republičkih izbora 1990. godine, posle odbacivanja amandmana opozicije na izborni zakon od strane jednostranačke republičke skupštine, opozicione stranke (SPO, DS, Demokratski forum, SLS, SNO, NRS, NS(S), ND, SSVS, SRSJ u Srbiji, UJDI, Stranka socijalne pravde, Pokret za zaštitu ljudskih prava u Jugoslaviji i Stranka samostalnih privrednika i seljaka) najavljuju da povlače svoje kandidate za narodne poslanike i predsednika Republike, odnosno da neće da učestvuju na “neregularnim” izborima. Ipak, pred same izbore, opozicija odustaje od bojkota, računajući na izborni uspeh i u nepovoljnim uslovima, a na temelju pogrešnih procena snage režima, odnosno uverenja da je “komunizam” i u Srbiji doživeo krah, kao u ostalim zemljama Istočne Evrope. Tako nekoliko dana pre izbora lider SPO V. Drašković govori: „Boljševizam neću srušiti ja. Boljševizam će srušiti – boljševizam [...] Ovo što oni sada čine, više doprinosi njihovom padu, nego bilo koja propaganda SPO, kada bismo para za propagandu imali. Našu predizbornu kampanju vodi, praktično, Slobodan Milošević i mi smo mu na tome zahvalni” (Srpska reč 5. 12. 1990). Iako je nekoliko dana ranije na mitingu u Zrenjaninu Drašković patetično zaklinjao birače: „Ko izađe na lažirane izbore, srpski je izdajnik i ja kao car Lazar, upućujem kletvu onome ko narod gura u mrak: ’Dabogda mu ništa ne nicalo’” (Borba 1–2. 12. 1990), posle usvajanja samo jednog od desetak zahteva opozicije – za uključivanjem njenih predstavnika u kontrolu izbora, Drašković saopštava da je opozicija, „ceneći napor delegata Skupštine Srbije”, odlučila da učestvuje na izborima. Ova konfuzija poruka dezorijentisala je deo pristalica opozicionih partija i smanjila eventualnu naklonost dela neopredeljenih birača, a podrška V. Draškoviću se osipala – SPS je osvojio 78% mandata, a Milošević je pobedio u I krugu sa 65% glasova. Za razliku od ovog nerealizovanog bojkota, uspešan je bio bojkot mobilizacije 1991. godine u vreme masovnih antiratnih građanskih protesta, praćeni dobro segmentisanim proglasom SPO upućenim svim građanima, ali i prilagođenim različitim ciljnim grupama – omladini, bakama i dekama, majkama i očevima, izbeglicama, vojnicima i oficirima i završen porukom Srbima i braćama i sestrama... Prema procenama mobilizaciji se odazvalo tek 10-tak procenata pozvanih, uz oko 200.000 dezertera. Međutim, kako dobar deo opozicije na ovaj ili onaj način prihvata argument režima o „ugroženosti srpske nacije“, široko antiratno raspoloženje nije iskorišćeno za promene vlasti u Srbiji – bojkot mobilizacije nije bio praćen drugim oblicima političke borbe. Slede savezni parlamentarni izbori maja 1992. Ta kampanja ne bi bila interesantna da nije donela kampanju opozicije za bojkot izbora. Na inicijativu režima o formiranju SRJ opozicija nema delotvorni odgovor, a podrška inicijativi režima nije dolazila u obzir iz više razloga: opozicija nije priznala legitimnost izbora 1990, pa time ni režim i njegove inicijative i projekate; ocena da nema uslova za „demokratske” i „ravnopravne” izbore (Ustav SRJ i izborne zakone ponovo nameće vladajuća partija, nisu rešena pitanja finansiranja stranaka, demokratizacije medija itd.); tvrdnja da će izbori u uslovima ratnih sukoba ojačati režim; eventualna pobeda opozicije na saveznim izborima ne bi značila zaposedanje osnovnih poluga vlasti koje su u republikama, itd. Osim toga, inicijativa režima je bila u sukobu sa „velikosrpskim” ambicijama dela opozicije, koji je zagovarao „Savez srpskih država”, drugi delovi su bili protiv bilo kakvog kontinuiteta sa SFRJ kao „komunističkom tvorevinom”, republikanski oblik vladavine sukobljavao sa monarhizmom trećeg dela opozicije, za neke je bio krajnje sporan način formiranja nove države (tzv. Žabljački ustav donosi nelegitimna „stara skupština“ bez referenduma naroda itd), nekima nisu odgovarali naglašeni elementi konfederalizma itd. Sve su to elementi na kojima je opozicija mogla da zasnuje samo strategiju suprotstavljanja u vidu antiizborne kampanje. SPO vodi najintenzivniju kampanju za bojkot, kao i DS, čiji lider D. Mićunović u Čačku (26. 1. 1992.) pokušava građanstvo da „oslobodi iluzije o još jednoj Jugoslaviji”. Na izbore je izašlo nešto više od polovine birača, dovoljno za njihov uspeh, iako ih opozicija neće priznati. Inače, SPS je osvojio nešto više od 1.600.000 (43%) glasova i 73 (69%) mandata, a SRS nešto manje od 1.200.000 (30%) glasova i 30 mandata (28%), postaje druga partija po parlamentarnoj snazi, pa Šešelj, kao šef poslaničke grupe SRS u saveznoj skupštini i „omiljeni” opozicionar Miloševića, na „velika vrata” ulazi na političku scenu Srbije. Međutim, ni konstituisanje SRJ nije donelo poboljšanje privredne i socijalne situacije, niti međunarodnog položaja zemlje. Parlamentarni i predsednički izbori 1992. i parlamentarni izbori 1993. protekli su bez bojkota – SPS troškari kapital „velikih izbornih pobeda” i svaki potez vlasti brani pozivanjem na mandat koji mu je dao „narod”, a opozicija stalno dovodi u pitanje legitimnost i legalitet vlasti i tumara labirintom nedoslednosti, vlastitih nesređenih odnosa i nedaekvatne strategije borbe protiv režima, iako su to vreme obeležili brojni masovni protesti. Međutim, kada su ukinuti direktani TV prenosi sednica skupštine Srbije na predlog poslanika SPS, naprasno, mimo dnevnog reda, to je bio razlog za bojkot rada parlamenta 1995. od strane opozicije, čak i SRS. Prenosi nisu obnovljeni, a poslanici SRS su se vratili u parlament krajem 1996, a DS, DSS i SPO juna 1997, pa ni ovaj bojkot nije imao pozitivne efekte. Naprotiv, vladajuća većina je uvrstila u dnevni rednekoliko zakonskih predloga DS u “redovnoj proceduri”, ali kako poslanika DS nije bilo u sali, posle konstatacije predsednika parlamenta da “predlagača nema u sali”, glasačka mašina nije prihvata predloge u načelu, pa se nije ni raspravljalo o njima. Krajem 1996. stranke u bojkotu formirale su “paralelni parlament” koji je bio kratkog daha i bez nekakvog traga u političkom životu. Savezni i lokalni izbori 1996. protekli su u „tihom“ bojkotu DSS. Koštinica odbija da pristupi koaliciji „Zajedno”, pa joj samovlasno pristupaju mnogi opštinski odbori. Koštunica učestvuje u razgovorima sa liderima opozicije o formiranju „tehničke koalicije”, najpre poziva na bojkot izbora (Dnevni telegraf 22. 8. 1996), a i kada uđe u koaliciju, ne pojavljuje se na nekoliko mitinga, na predstavljanju koalicije na II programu RTS itd, što ruši i onako mali kredibilitet opozicije. A sve prevrši Koštuničino minimiziranje velikog uspeha opozicije na lokalnim izborima – za njega pobeda u Beogradu i još 13 gradova Srbije „ima psihološki, ali ne i politički značaj”, pa zahteva da se utvrdi odgovornosti lidera koalicije za poraz na saveznim izborima. Republički parlamentarni i predsednički izbori 1997. ponovo su suočili režim sa bojkotom. DS i GSS odbijaju da učestvuju na izborima zbog neravnopravnih uslova, uz šta ide i Draškovićevo insistiranje na predsedničkoj kandidaturi. Njegova kandidatura je imala uporište u ranijem dogovoru koalicije „Zajedno”, ali članice koalicije odbijaju da ga podrže zbog malih izbornih šansi, nakon čega sledi i raspad koalicije. Uoči predsedničkih izbora 1997. nijedan lider opozicije samostalnim nastupom nije imao šansi da uđe u II krug pored Miloševića i Šešelja, ali je Koštunica kao zajednički kandidat opozicije imao najveće izglede da uđe u II krug, a onda i da pobedi i Šešelja i Miloševića. Ipak, kako su DS, DSS i GSS rešili za bojkot, ova mogućnost nije ni razmatrana. Kampanje opozicionih partija koje učestvuju na izborima, a još više onih koje ih bojkotuju, bile su kampanje bez milosti. Posebno se isticao Drašković napadima na lidere stranaka u bojkotu, mnogo snažnijim od napada na režim Miloševića, tvrdeći da oni koji vode antiizbornu kampanju daju podršku Miloševiću (SB 13. 9. 1997). U antiizbornoj kampanji prednjači DS masovnim plakatiranjem (na primer, sporni plakat na kome su birači koji se reše da glasaju prikazani kao magarci), organizovanjem različitih događanja, raskrinkavanjem afera ljudi iz vlasti, zbog čega je bio u žiži napada učesnika izbora. Ova antiizborna kampanja nije naišla ni na podršku Stejt Departmenta za koga su izborni uslovi u Srbiji bili nepravični, ali ni bojkot nije viđen kao efikasno sredstvo političkih promena. Bojkot nije uspeo, sužena izborna ponuda dala je nereprezentativnu strukturu parlamenta, a deo opozicije izgubio je status parlamentarnih stranaka i duže vreme sam sebe isključio iz najvažnijih institucionalnih političkih tokova. Nova opoziciona koalicija SZP, formirana 1998. uglavnom od stranaka koje su bojkotovale izbore 1997, nije uspela da okupi sve značajnije opozicione stranke (SPO i DSS), a od početka je imala problem osmišljavanja strategije vanparlamentarne borbe, posebno kada se proredio broj učesnika njenih protesta. Godine 1999. DS, DSS, GSS i stranke nacionalnih manjina – DZVM, SVM i SDA neuspešno su bojkotovale referendum o stranom posredovanju u rešavanju problema Kosovo. Na referendum je izašlo 74%, a protiv stranog posredovanja je bilo 95% glasalih, uz opravdane sumnje u ovoliki odaziv građana i rezultate (Prema CeSID oficijelni rezultati mogli su da budu tačni samo pod pretpostavkom da je, pored uobičajenog odaziva Srba i Crnogoraca, na referendumu učestvovalo 500.000 pripadnika nacionalnih manjina, pre svega Albanaca, iako su njihove stranke bojkotovale referendum! – Preliminarni izveštaj 1998). Sledeće, 2000. godine vladajuća stranka u Crnoj Gori, DPS bojkotuje savezne izbore, a nakon toga i odluke saveznih organa, što ostaje njena politika sve do preuređenja odnosa u federaciji. Skupština Srbije prekinula je raspravu 3. 4. 2002. o Polaznim osnovama Sporazuma o preuređenju odnosa Srbije i Crne Gore zbog bojkota poslanika ne samo SPS, SRS, SSJ, već i DSS, ali je na sledećem zasedanju jedan poslanik DSS obezbedio kvorum, što je šef poslaničke grupe DSS D. Mihajlov prokomentarisao da je DSS pokazao da nije tačna ocena premijera Đinđića da ima većinu od 131 poslanika i da je DSS obezbedio kvorum da se ne bi usporilo usvajanje Sporuazuma. Prve predsedničke izbore 2002. godine prate dva bojkota. Najpre bojkot po izbornoj snazi slabog DHSS nezadovoljnog predsedničkim kandidatima, a onda Šešelj bojkotuje II krug tih izbora. Pred te izbore rejting Šešelja je znatno nepovoljniji od rejtinga Koštunice i Labusa, pa su njegove šanse bile male, bez obzira na podršku S. Miloševića i njegove supruge M. Marković – osvojio oko 275.000 glasova manje od Koštunice i oko 150.000 manje od Labusa. A kada nije „prošao” u II krug, pozovao je svoje pristalice u bojkot, pa II krug nije uspeo. Na decembarskim predsedničkim izborima 2002. Šešelj je imao podršku i SPS, ali je tada osvojio čak oko 600.000 glasova manje od Koštunice. Ipak, ovi izbori nisu uspeli zbog malog izlaska (oko 45%), a jedan od razloga je bio i taj pristalice Labusa iz septembarskih izbora te godine Koštunicu nisu doživljavale kao „svog” kandidata, pa su uglavnom apstinirale. Takođe neuspela, iako zapažena je bila kampanja LDP za bojkot referenduma o Ustavu Srbije 2006. godine – od formiranja stranka Č. Jovanovića je bila u programskim kampanjama, ali prva zapaženija akcija bila je kampanja za bojkot referenduma. Iako je odmah bilo jasno da neće imati veći značaj na izlazak na referendum, ova kampanja poslužila je LDP da se pozicionira kao izrazita proevropska stranka. I Izveštaj Poverenika za informacije od javnog interesa R. Šabića nije usvojen maja 2015. jer su rad Odbora skupštine Srbije bojkotovali članovi vladajućeg SNS! Albanci sa Kosova od 1990. bojkotuju sve izbore u Srbiji, a posle uvođenja taksi na robu iz Srbije i BiH 2019, sprovode i bojkot robe. Sa druge strane i po neka do albanskih partija iz Preševske doline od 1990. (izuzev od 2003. do 2007.) učestvuje na izborima u Srbiji, i pored povremenih poziva da se bojkotuju (recimo, poziv Albancima i bojkot saveznih izbora 2000. od strane DUA). Srbi na Kosovu su bili stalno pod pritiscima da (ne)bojkotuju pokrajinske izbore. Ipak, od prvih pokrajinskih izbora 2001. bar po neka srpska stranka izlazi na izbore i dobija mandate u parlamentu i mesta u vladi (na prvim izborima, i pored snažne antiizborne kampanje DSS, glasalo je oko 50% Srba sa Kosova, a srpska koalicija „Povratak“ sa 22 mandata bila je treća po parlamentarnoj snazi), uz manje ili više snažnu podršku Đinđićevog i Tadićevog režima. Koštuničina vlada je i 2007. odlučno za bojkot, a DSS je pozivao na bojkot Srbe na Kosovu i 2014. Posebno su snažni bili pritisci Vučićevog režima da Srbi učestvuju na kosovskim izborima, prihvataju ministarska mesta, obezbeđuju većinu vladi, prihvataju mesta u drugim kosovskim institucijama, a onda i da bojkotuju parlament, vladu i druge institucije, rad lokalnih skupština u opštinama u kojima Srbi čine većinu (na primer, ostavke gradonačelnika i predsednika opština), kao i moblizaciju u kosovske bezbednosne snage. Brojni su i bojkoti rada lokalnih skupština koji su imali sasvim konkretne ciljeve. Na primer, odbornici NS u SO Kurmšumlija 5. 12. 2001. bojkutuju sednicu na kojoj je trebao da se glasa za predsednika skupštine zbog navodnih pritisaka na odbornike, pa je ona prekinuta. Gotovo neverovatna je bila vest da su odbornici SNS, koji su u Kladovu bili u opoziciji, bojkotovali sednicu skupštine na kojoj je A. Vučić trebalo da bude proglašen za počasnog građanina, pa ona nije održana zbog nedostatka kvoruma (Blic 22. 4. 2015). Burnu sednicu skupštine Novog Sada, posle mnogih incidenata opoziija je napustila, ali odluke predviđene dnevnim redom su izglasane (Blic 11. 2. 2016). Odložena je sednica SO Čačak na kojoj je tebalo razmatrati predlog opozicije sa smenu rukovodstva zbog nedostatka kvoruma (Tanjug 18. 2. 2016), SO Vranje nije održana zbog nedostatka kvoruma: i SPS, partija na vlasti i SNS u opoziciji bojkotovali su zasedanje jer su bili protiv toga da dr. B. Đukanović, kardiohirurg i bivši direktor Instituta „Dedinje“ bude proglašen za počasnog građanina (Politika 4. 3. 2016), a bojkoti lokalnih parlamenata od strane opozicije su učestali u vreme protesta 2019. Po svemu se izdvajaju košarkaši Jugoslavije koji su bojkotovali prijem koji je u njihovu čast 10. 9. 2002. priredio premijer Srbije Z. Đinđić sa namerom, između ostalog, da se slika sa njima ispod panoa sa natpisom "Ponosni na Srbiju" – nazivom tada pokrenute kampanje za nastavak vladinih reformi. Pored nepojavljivanja samog premijera u sali u kojoj su čekali ministri i neuverljivih “objašnjenja” prisutnih čelnika KSJ (B92 10. 9. 2002), čini se da se radilo o jedinstvenom odbijanju da se i sportisti instrumentalizuju u političke svrhe. Mogućnosti i rizici bojkota Bojkot kao taktičko sredstvo političke i izborne borbe opozicije ima za cilj da onemogći donošenje neke odluke ili njeno izvršenje, odnosno da izvrši pritisak na vlast da donese određene odluke u skladu sa zahtevima društvrnih grupa koje stoje iza organizatora bojkota i obezbedi njihovo izvršenje. Mora da ima opravdanja u konkretnim razlozima, te nije dovoljno da počiva na ma koliko širokom i snažnom difuznom nezadovoljstvu različitih društvenih grupa. Stoga ima svrhu prvenstveno kao kratkotrajniji oblik političke borbe koje vlast dovodi u nepriliku. Da bi bilo delotvorno dugoročnije korišćenje bojkota nužno ga je kombinovati sa drugim sredstvima pritiska na vlasti – protestima, blokadama institucija, javnih mesta, saobraćajnica i sl, štrajkovima, građanskom neposlušnošću... Funkcije bojkota mogu da budu, različite, pri čemu se one ne isključuju, već mogu i da preklapaju. Opšta funkcije je delegitimizacija nosilaca vlasti koji kontolišu rad ključnih institucija i raspisuju izbore. Posebne funkcije su: iznuđivanje određenih konkretnih ustupaka u pogledu uslova održavanja izbora, funkcionisanja institucija, donošenja određenih odluka; pribavljanje dodatnog publiciteta organizatorima i učesnicima; formiranje imidža političkih subjekata u bojkotu kao nepomirljivih antirežimskih snaga, i sl. Na uspeh bojkota utiču mnogi činioci. Opšti činilac je stanje u društvu, širina i snaga društvenog konsenzusa, odnosno dubina i zaoštrenost socijalnih, političkih, nacionalnih i drugih rascepa; priroda režima – način vladanja i karakter njegovih odluka i postupaka, pri čemu bojkot sam po sebi ne može da dovede ne samo do temeljitijih promena sistema, već ni smene režima, ali može da dovede do stvaranja preduslova za to. Zbog toga je nužno koristiti ga kao jedan vid celovitije strategije političke borbe, u osmišljenoj kombinaciji sa drugim institucionalnim ili vanisnstitucionalnim sredstvima. Od značaja je i izborna i parlamentarna snaga stranaka koje se opredeljuju za bojkot – bojkot nerelevantnih političkih aktera ne može imati značajnije efekte, već samo izvesan simboličan značaj, štaviše vladajuća većina počne da se hvali „efikasnošću“ rada parlamenta bez opozicije i sl, pa sve počne da liči na onu „Psi laju, a karavana prolazi“. Uspeh bojkota zavisi i od mogućnosti što šireg okupljanja antirežimskih stranaka u bojkotu, odnosno minimiziranja eventualnih „bojkotbrehera“ među strankama opozicije. Na primer, ulogu „bojkotbrehera“ odigrao je SPO 2017. – nasuprot prethodnog dogovora sa ostalim delom „demokratske“ opozicije da bojkotuju izbore, učestvovao je na njima sitnošićardžijski i pogrešno računajući da će da privuče deo pristalica stranaka u bojkotu. Od značaja je i međunarodna podrška režimu, odnosno strankama u bojkotu, pa je 1997. godine Stejt Department, i pored osuda režima S. Miloševića, bio protiv bojkota izbora, a u kontekstu stalne podrške Vučićevom režimu, ovih dana se EU izjasnila protiv bojkota rada parlamenta. Bojkotovanje izbora posebno donosi mnoge rizke. Jedan je taj što se stranake u bojkotu u slučaju njihovih uspeha lišavaju održavanja ili sticanja statusa parlamentarnih stranaka, a time i mnogih mogućnosti parlamentarnog delovanja, uticaja na vlast i sl, kao i publiciteta koji prati zasedanja parlamenta i njegovih tela. To je bilo odlučujuće da SRS, i pored izuzetno nepovoljnih uslova 1993. (sukob sa SPS, optužbe režima da vodi „ratnohuškačku politiku“, zatvorenost najznačajnijih medija za aktivnosti SRS i sl), ne bojkotuje nelegalno raspisane vanredne republičke parlamentarne izbore. Jer, mada je loše prošao (osvojio 39 mandata – dva puta manje nego na izborima 1992), ipak je sačuvao status respektabilne parlamentarne stranke. Sasvim drugačiji je slučaj kada je skupština Srbije birala 3. 5. 2000. novu delegaciju u Veće republika Savezne skupštine, prema hitno izmenjenom zakonu. SPO, nezadovoljan isforsiranom promenom zakona, ne dostavlja predlog svojih delegata i bojkotuje zasedanje skupštine, četiri njemu pripadajuća mandata podelili su SPS i SRS, pa je u novu delegaciju izabrano po 9 poslanika SPS i SRS, kao i 2 poslanika JUL, čime su režimske stranke dobile mogućnost kontrole nad ključnim odlukama saveznog parlamenta. Drugu vrstu rizika čini to što demokratski standardi nalažu da se uopšte, a posebno u vreme izbora političkim akterima obezbedi jednak pristup javnosti posredstvom medija. Kod nas to nikada nije poštovano, a posebno ne prema onima koji bojkotuju izbore, pa je najveći deo tzv. demokratske opozicije pred izbore 1997. koji je u bojkotu bio marginalizovan u medijima i prinuđen da na tribinama objašnjava razloge bojkota i nepostojanje sankcija za apstinente, da lepi plakate i nalepnice, deli flajere, ubacuje pisama u poštanske sandučiće birača. A tek u postizbornom periodu ovaj deo opozicije, tada vanparlamentarne stranke, bio je u potpunosti medijski marginalizovan, te je pokušavao da dobije publicitet vanparlamentarnim akcijama, formiranjem nove koalicije – SZP, protestima, performansima i drugim oblicima tzv. propagande akcijom, terenskom kampanjom itd. Sa tim problemom se suočavaju i oni koji sada bojktuju skupštinu, što pokušavaju da nadomeste „paralelnim“, „alternativnim“ parlamentom u vidu konferencija za novnare u skupštinskom holu, a još i više podrškom, logističkom potporom protestima i njihovim korišćenjem za svoje akcije – potpisivanje Sporazuma sa narodom, mobilizaciju vlastitih pristalica, govore funkcionera i poslanika na protestima i sl. Rizik za uspešnost bojkota predstavljaju i neizvesni su izvori finansiranja antiizborne kampanje – budžetska sredstava predviđea su za učesnike izbora, a za one koji ih bojkotuju, pa parlamentarnim strankama u bojkotu, ostaju na raspolaganju samo sredstva za „redovno“ funkcionisanje partije, uz mnogo manje šanse da obezbede sredstva iz privatnih izvora. Dalje, bojkotom izbora politički akteri nagovaranju deo birača da ne koristi svoje osnovno političko pravo – da biraju i budu birani, što se sukobljava sa osećajem socijalne odgovornosti raširenim među dobrim brojem njih – da je učestvovanje na izborima obaveza. Nije nevažno ni to što se bojkotom izbora sužava izborna ponuda, što je kampanja za bojkot je prvenstveno kampanja protiv, a ne kampanja za, pa se njome ne vrši kristalizacija izbornih orijentacija politički i izborno neopredeljenih, posebno ne njihova stabilnija identifikacija sa partijom u bojkotu. Najzad, ali ni malo manje značajno je i to što su opozicioni politički akteri u celini i u „redovnim“ aktivnostima, a posebno organizatori i aktivisti angažovani u antiizbornim kampanjama izloženi različitim vrstama pritisaka, ucena, diskvalifikacija, uvreda, pretnji, čak i fizičkim napadima itd. Jedan od brojnih incidenata u vreme antiizborne kampanje 1997. odigrao se kod Kalenićeve pijace u Beogradu kada je grupa napadača izletela iz kombija i napala ekipu DS koja je lepila plakate za bojkot. Kombi je bio službeno vozilo SO Palilula, pa su u DS smatrali da su ih napali aktivisti SPO (Dnevni telegraf 22. 8. 1997). Dvojica aktivista DS pretučena su u Beogradu kod voždovačke crkve od strane četvorice članova SPO, a istog dana obezbeđenje SKC porušilo je štand ispred te ustanove na kome su prof. dr V. Dimitrijević i još nekoliko predstavnika GSS delili propagandni materijal za bojkot izbora (SB 13. 9. 1997). Nekoliko dana kasnije na informativni razgovor u MUP Stari grad privedeni su direktor Studentskog političkog kluba Č. Antić i dve aktivistkinje Studentskog parlamenta dok su lepili nalepnice za bojkot zbog „ugrožavanja časti i prestiža Narodne skupštine Srbije” (SB 16. 9. 1997). U vreme antireferendumske kampanje 2006. za nekoliko dana zabeležena je serija napada na aktiviste LDP i GSS u Zemunu, na Vračaru, u Novom Pazaru, u Kraljevu i u Aranđelovcu dok su lepili plakate (B92 25. 10. 2006), a dva dana kasnije u Novom Pazaru su istim povodom napadnute su i aktiviskinje NVO Urban-in (B92 27. 10. 2006). Mesec dana kasnije u Loznici tokom noći grupa nepoznatih lica potpisana kao Oslobodioci Loznice nacrtala je na prostoriji LDP kukasti krst i napisali „ustaše”, „fašisti” i „izdajnici” (www.cedajovanovic.com 23. 11. 2006). Bojkot, dakle, valja promišljati kao jedno od sredstva političke borbe, jednu vrstu pritiska na vlast u okviru celovite strategije institucionalnog i vaninstitucionalnog političkog delovanja, uz pažljivu procenu njegovih realnih mogućnosti, ali i rizika koje donosi. Jer, neuspešni bojkoti vode do kompromitovanja njegovih političkih aktera kao loših procenitelja stanja u društvu i realnih mogućnosti promena, do gubitku poverenja birača i javnosti uopšte, a među njihovim pristalicama do formiranju gubitničkog sindroma i širenja defetizama. Zoran Đ. SLAVUJEVIĆ , profesor FPN, savetnik u IDN u penziji i član istraživačkog tima Demostata

Kultni hram, 400 godina star, izgrađen u japanskoj kulturnoj prestonici Kjoto, otkrio je da će Android božanstvo, to jest humanoidni robot, propovedati Budina učenja u pokušaju da dopre do mlađih generacija Japanaca. Android Kannon je zasnovan na tradicionalnom budističkom božanstvu milosrđa i predstavljen je medijima početkom februara u Kodaiji hramu, gde je 23. februara održao svoje prve propovedi. Božanstvo će zvanično početi da propoveda vernicima u martu. Ovo nije bio jeftin projekat i koštao je 100 miliona jena to jest nešto više od 900.000 dolara za kreiranje Androida. Robot predstavlja saradnju između Zen hrama i Hiroshi Ishiguro-a, profesora inteligentne robotike na Univerzitetu u Osaki. Hram se obratio profesoru Ishiguro-u i zamolio ga da kreira humanoidnog robota koji može da prenosi Budino učenje na način koji je lako razumljiv i na takav način da „pomaže da se smire ljudi sa izmučenom dušom“, prenose Asahi novine. „Nadamo se da će Android Kannon pomoći budističkim učenjima da dopru do srca ljudi danas“, rekao je Tensho Goto, sveštenik u hramu, dodajući da se rasprostranjenost budizma po svetu znatno povećala pojavom budističkih slika. Kako poručuju iz hrama, budističko božanstvo milosrđa je u stanju da se transformiše po sopstvenoj volji kako bi pomoglo ljudima, a Android Kannon je samo najnovija inkarnacija. Robot, kako prenosi Ubergizmo, se zove Mindar i programiran je da izgovara propovedi iz „Srčanih sutri“ (Heart Sutras) na japanskom. Na ekranu će takođe biti prikazane prevedene verzije na engleskom i kineskom jeziku za strane posetioce. Visok 1,95 m i težak oko 60 kg, robot je u stanju da pokrene torzo, ruke i glavu, ali samo ruke, lice i ramena su prekriveni silikonom dizajniranim da izgleda kao ljudska koža. Kod ostatka Androida se očigledno vide mehanički delovi, uključujući vrh glave. Video kamera je instalirana u levo oko. Inače, hram je sagradila supruga Toyotomi Hideyoshi-a, vojskovođe iz 16. veka, koja je ujedinila Japan, kako bi odala počast svom mužu, a Android Kannon, sa sklopljenim rukama u položaj za molitvu, unosi dašak modernosti i futurizma u ovaj kultni hram sa istorijskom tradicijom. Izvor: Telegraph, https://pcpress.rs/humanoidni-robot-kao-budisticko-bozanstvo-propoveda-u-hramu-u-kjotu/?fbclid=IwAR0iRn46vbUTUF8NOAMxCEFe8WB2aBzPhCLyQuPKWmt9DGuYOhC-dHuYYUY

'Zanimljivo je zašto i tko osporava taj domoljubni pozdrav i kako postupa država', rekao je biskup Košić na predstavljanju knjige o Marku Perkoviću Thompsonu Oni koji nemaju argumente željeli bi ih silom ušutkati: tako zabranjuju koncerte proslavljenom pjevaču Marku, uručuju mu kaznene prijave zbog remećenja javnog reda i mira, difamiraju njegov ugled i proglašavaju njegov rad – ni manje ni više nego fašističkim; također protiv akademika Pečarića takvi rade svim sredstvima samo da ga ušutkaju, progone mu obitelj i – najčešće ga ignoriraju. Međutim oba ova velika čovjeka, Hrvata i domoljuba, ljudi su s kojima se naša Domovina treba ponositi. Možda će tek u budućem vremenu, kad se oslobodimo – kako pjeva biskup Ante Ivas – svih tih izdajica, krivokletnika, varalica, također i – kako pjesnički kaže Anto Kovačević – svih drpislava, tek će u budućoj, mirnijoj povijesti Hrvatske ovi naši velikani Marko i Josip dobiti svoje pravo mjesto, mjesto najvećeg poštovanja. Jedno je sigurno: njih obojicu rese hrabrost u zastupanju istine i ljubav prema domovini koja nije fraza ni interes. Također, rekao bih, resi ih i spremnost na podnošenje trpljenja, osporavanja, podmetanja za istinu i pravednost. Dok se Josip uglavnom s tim prijetnjama bori humorom i ironijom, Marko odgovara svojim osporavateljima - pjesmom. Sisački biskup Vlado Košić govorio je na predstavljanju knjige o Marku Perkoviću Thompsonu koju je napisao akademik Josip Pečarić. Mnogi mediji prenijeli su Košićev govor u kojem je ustvrdio kako neki silom pokušavaju ušutkati pjevača i akademika Pečarića. Košićev govor prenosimo u cijelosti: "Volio bih kad bi bilo više takvih hrabrih ljudi kao što su proslavljeni pjevač Marko Perković Thompson i akademik Josip Pečarić. Ova knjiga svjedok je veličine upravo ove dvojice hrvatskih ljudi, svjedok o poštenim ljudima u nepošteno vrijeme, o velikim ljudima u vremenu malih duša, o drskosti nekolicine koji se usudiše biti hrabri u vremenu izdaje. Zato će njihov trag biti nadahnuće budućim naraštajima i za dvadeset i trideset godina o njima će se pisati knjige, snimati filmovi i oni će biti primjer srčanosti u borbi sa zlom koje uništava istinu i našu domovinu. Da je Marko heroj, prepoznali su i branitelji, među koje se i on ubraja jer je bio dragovoljac u Domovinskom ratu i prva sad već legendarna pjesma Bojna Čavoglave nastala je u tom vremenu. Branitelji su mu naime nedavno darovali Veliku zlatnu plaketu za hrabrost, na čemu mu i ja ovdje javno čestitam! Uz pjevača Marka i akademika Josipa povezuje se pozdrav „Za dom spremni!“. Zanimljivo je zašto i tko osporava taj domoljubni pozdrav i kako postupa država. Najprije valja reći da je spontano taj pozdrav upotrebljavan u Domovinskom ratu, i to ne samo od pripadnika HOS-a koji su ga uzeli i u svoj grb, nego i od Tigrova i Gromova. Postoje snimke na Youbutu o tome. Tada, interesantno, to nikome nije smetalo. Ni to što je Marko u svojoj prvoj domoljubnoj pjesmi Bojna Čavoglave upotrijebio taj poklič. Tek odprije dvije-tri godine započela je hajka i na Marka i na taj pozdrav, optužujući sve koji ga upotrijebe za ustaštvo i fašizam. Najprije, treba reći da ustaštvo nije bio fašizam nego organizirano vojno djelovanje u obrani Hrvatske kao države, o čijoj su se naravi kao državi pozitivno izrazili i bl. Alojzije Stepinac i dr. Franjo Tuđman, ali te su postrojbe to činile svim „dopuštenim i nedopuštenim sredstvima“, što je bio dio njihove zakletve. a ilegalnost odnosno nedopuštena sredstva svakako nisu za nas kršćane prihvatljiva, kao ni zločini koje su počinili, a koje Crkva osuđuje, premda treba reći da je to bio odgovor na brojne četničke i partizanske zločine. Zašto je međutim došlo posljednjih godina do javnog političkog i policijskog progona pozdrava ZDS i onih koji ga upotrijebe – a u Domovinskom ratu i kroz 25 godina poslije rata se to nije događalo? Sjetimo se tužbi koje je protiv Joa Šimunića podigla udruga ‘Korak ispred’ iz Rijeke, na čijem je čelu Srbin Zoran Stevanović. Nadalje, sjetimo se kako je srpski političar Vulin u više navrata prozivao aktualnu Hrvatsku zbog „ustašizacije i fašizacije“. To su činili i drugi srpski, pročetnički političari. No, povod su im dali zapravo hrvatski političari koji su, na čelu s bivšim predsjednikom države pa onda i predsjednikom Vlade – najprije u židovskom Knesetu, pa potom pri formiranju nove Vlade s Karamarkom na čelu – optuživali Hrvate zbog „ustaške guje“ i „skretanja u ustaštvo“. Za sve to nije bilo dokaza, ali je s druge strane bilo sve više dokaza da je u strukturama vlasti u RH još mnogo udbaša i zločinaca koji su likvidirali mnoge Hrvate kako u inozemstvu tako i u Hrvatskoj i BIH ili su njihovi sinovi. I meni se čini da su svu tu bučnu hajku na nepostojeće ustaše pokrenuli upravo oni koji su se bojali da ne bi bili podvrgnuti lustraciji koja se sve više najavljuje kao realna i nužna opcija za zakonodavstvo RH. Sjetimo se samo tzv. Lex Perković što je najbolji dokaz kako je udbaško-komunistička guja zapravo još uvijek jaka u Hrvatskoj. U taj kontekst stavljam i progon domoljuba, ne samo gosp. akademika Pečarića i našeg najdomoljubnijeg pjevača Marka Thompsona, nego i mnogih drugih koje se ne prestaje napadati i sotonizirati u javnom hrvatskom prostoru. Mogli bismo nabrajati mnoge... Mogu reći kako sam i ja jedan od tih, ili se me barem tako percipira. Kad sam recimo na svom fb profilu zatražio ostavku ministra unutarnjih poslova jer je prvi puta na Dan domovinske zahvalnosti, što je ujedno i Dan hrvatskih branitelja, dao privesti od policije hrvatske branitelje koji su mirno uzvikivali ZDS u Kninu, meni su – navodno – jer to nisam nikada primio nego sam samo to pročitao u medijima, odgovorili iz MUP-a da su oni samo postupali po zakonu o remećenju javnog reda i mira, i to u skladu sa sudskom praksom. To je međutim neistina jer postojale su mnoge prakse prije ovog slučaja od 5. kolovoza 2017. kada su sudovi drukčije presudili za taj pozdrav. Smatram da je to čista politička interpretacija jednog zakona koji se ne bi smio politički tumačiti. Naime, zakoni moraju biti jednaki za sve i primjenjivi u smislu, a ne da ih jedna stranka politički tumači ovako, a druga onako. Dakako, to je odraz i posljedica političke atmosfere u koju nas je dovela nova vladajuća koalicija na koju sam također upozorio svojim krikom u otvorenom pismu Predsjedniku Vlade. Naime, novi koalicijski partner je ultimativno zatražio – i dobio – da se spomen-ploča poginuloj 11-orici branitelja koji su bili i pripadnici HOS-a ukloni iz Jasenovca. Jasenovac je opet druga priča, ali na žalost jer je bio ucijenjen premijer je popustio zahtjevu svojih koalicijskih partnera. A ti mladići koji su izginuli u Jasenovcu nisu se borili za Hrvatsku 1941., nego 1991. Dakle, opet popuštanje jednoj laži. Inače treba otvoreno reći da su politički zahtjevi predstavnika poražene srpske manjine u RH, a koja je zajedno sa Srbijom i JNA 1991. digla pobunu protiv Hrvatske, a podupire ih i sada srpska službena politika, jer tamo vladaju opet četnici, ali na žalost ih podupire i SPC – utemeljeni na mitovima i lažima. To su ne samo interpretacija Jasenovca, nego i uloga bl. Alojzija Stepinca, ustanka u Srbu a što je proslava pokolja Hrvata a ne antifašistička revolucija, zatim spomenik u Banskom Grabovcu, kao i izmišljanje nepostojećeg logora za ubijanje srpske djece u Sisku. Pitamo se, zašto naša država već jednom ne naloži istragu – ali ne političku nego znanstvenu, pa ako je potrebno i međunarodnu – da znamo što se to stvarno dogodilo npr. u Jasenovcu. Kako je moguće da su „istine“ toliko različite? I zašto se Jasenovac prepušta Srbima da oni govore što je tamo bilo? Naime, i uklanjanje ploče poginulim braniteljima HOS-a takvo je priznanje da je to mjesto na kojem su stradali srpski zarobljenici i što je trajni razlog nametanja krivnje Hrvatima – dok se čini da je istina sasvim suprotna i da bi ju već jednom trebalo iznijeti na vidjelo! Na žalost naša hrvatska politika ili nema snage ili ne zna odgovoriti svim tim lažima. Trebalo bi donijeti zakon da svi koji su dizali pobunu protiv RH ne mogu sudjelovati ni u kojem obliku u vlasti; zatim bi bilo po meni nužno i da se zatraži isplata ratne štete koju je Republika Srbija nanijela RH u svojoj agresiji, i to kao uvjet bilo kakvoj potpori za ulazak iste u EU; bilo bi nadalje nužno ukinuti povlasticu da srpska djeca u Hrvatskoj uče neku drugu povijest Domovinskog rata negoli što je to povijesna istina; bilo bi potrebno također zabraniti ulazak huškačima i širiteljima laži u RH, ne samo srpskim ministrima i političarima, nego i predstavnicima SPC. Samo bi tako postupala ponosna pobjednica Hrvatska i samo bi tako bilo moguće sačuvati ono što je obranjeno u Domovinskom ratu koji mora ostati jedini temelj moderne Hrvatske, a što imamo u velikoj mjeri zahvaliti hrvatskim braniteljima, među koje svakako ubrajamo i Marka P.Thomspona i akademika J. Pečarića. I da ponovim rečenicu sa samog početka: O kad bi bilo više takvih ljudi poput Marka i Josipa u Hrvatskoj!" https://vijesti.rtl.hr/novosti/hrvatska/2738621/ustastvo-nije-bio-fasizam-nego-organizirano-vojno-djelovanje-u-obrani-hrvatske-kao-drzave/?fbclid=IwAR1ybRg71voAh-vl1thdQrdhP-Rk2i5QadGCpPae32lStuTgoR4oxeD5vAE

Dragan Marković Palma, predsednik Skupštine grada Jagodine danas je obišao sa saradnicama najdužu liniju autobuskog prevoza na teritoriji Jagodine, gde je sa građanima razgovarao. Svi se besplatno voze na teritoriji grada Jagodine od 20. januara, piše Kurir. -Grad Jagodina je jedini grad u Evropi koji je svim svojim građanima povećao plate koji rade na teritoriji grada Jagodine, preko gradskog budžeta. Prevoz je besplatan od 20. januara na celoj teritoriji grada Jagodine za sve i sve poslodavce i privatne preduzetnike sam zamolio da ne ukidaju svojim radnicima putne troškove, iako im je besplatan autobuski prevoz. Kada su javna preduzeća u pitanju i sve ono što je ingerencija lokalne samouprave, kao što je i prosveta, svi koji rade kao i do sada će primati putne troškove, a besplatno će se voziti. Imajući u vidu dosadašnje cene mesečnih i dnevnih karata za zaposlene, u zavisnosti od udaljenosti od grada jednoj višečlanoj porodici, ostajati će na mesečnom nivou u kućnom budžetu od 12 do 20 hiljada dinara, rekao je danas Dragan Marković Palma – predsednik Skupštine grada, dok se vozio na relaciji selo Rajkinac – grad Jagodina autobusom. Marković je bio i u ulozi ‘konduktera’ danas i svakog građanina pozdravio koji se vozio danas autobusom na toj relaciji i pokazivao u šali putne karte i poklanjao ih rekavši građanima da stave kod kuće te karte kao eksponat, kao što su u vreme najveće inflacije 90-ih godina prošlog veka stavljali nekadašnje pare sa visokim apoenima. -Dok je u Jagodini na vlasti ova koaliciji, koalicija Srpske napredne stranke i Jedinstvena Srbija – SPS, svi građani će se besplatno voziti, zaključuje on. Prisutan je bio i načelnik Pomoravskog okruga koji je izjavio da bi bilo dobro da donesu odluku o besplatnom prevozu i sve ostale opštine na teritoriji ovog okruga po uzoru na Jagodinu i onda bi, kako kaže Milosavljević, sa takvom odlukom to bio prvi okrug u Srbiji. http://pozitivmedia.info/palma-usao-u-autobus-kao-kondukter-i-pokazivao-gradanima-karte-nosite-ih-i-drzite-kao-eksponat-karte-su-besplatne-dok-je-ova-vlast-video/?fbclid=IwAR1VnyUGQXCzhKxPWUJMmfMLKf3E8KpBspfQhqLb9EwMxix9aUwXcDM_Nbg

текст на линку https://www.24sata.hr/news/papa-porucio-neka-licemjerni-krscani-radije-zive-kao-ateisti-607297

Posle točno 23 godine, pre nekoliko dana telefonom su razgovarali Džoni Štulić i Petar Luković; tema – feljton na XXZ portalu o Štuliću iz knjige “Biografija” Hrvoja Horvata. Džoni je predložio da za naš portal napiše odgovor/demarš spram objavljenih feljtonskih nastavaka, pogotovo trećeg dela, ali je zbog celokupne slike i razumevanja morao proširiti odgovor i na druge teme. Tekst Branimira Džonija Štulića objavljujemo u originalu; u heksametru; na ćiriličnom i latiničnom pismu, onako kako on inače piše… Photo: Zoran Trbović/XXZ Posle razotkrivaњa Šerbeџijinih mračnih laži, odmah њemu koliko sutradan priskoči u pomoć još mračnije glasilo Druge zapovedne linije, Večerњi list, obznanom da u svojoj nakladi izdaju za zagrebački sajam kњiga, Interliber, dve hiљade osamnaeste, moj necenzuriran životopis iz pera Hrvoja Horvata. Necenzuriran je umesto neautoriziran, mašti na voљu, podmetaњe, laž (da zametnu mom ukradenom novcu trag, bacajući koske helotiji na krivi kolosek), a sve to kanda boreć se protiv govora mržњe (kao da mediji i televizija nisu raspirili požar rata u Jugi), pošto govor mržњe nije sloboda govora – dovoљno je samo zaviriti u komentare o meni na tu vest, oštija. Hrvoje Horvat pak nosi tako prenapadno ime da ga to prosto odaje, no od tih novih momenata koji osvanu u najavi, jedan ću ispraviti. Neli Mindoљević izjavi da ono što prelije čašu između њenog muža Davora i mene, posetiv ih pred rat devedesete, bejaše to što Davor reče kako ne bi mogao pucati u prijateљa, dok ja rekoh da bih. E sad, toga se ne sećam (mada znajuć sebe u to uopšte ne sumњam), međutim, ono zbog čega me Davor istera iz stana, rekavši da im više ne dolazim, beše to što ja ustrajem na tome da Srbi imaju pravo živeti u Hrvatskoj, dok on zauze suprotan stav. Tako na kraju balade ipak zapuca on, a ne ja. I takođe, Jura Pađen mi nikad hrvatsku zastavu na odlasku ne dade, već samo kњižicu: Pale sam na svijetu. Niti me je sedamdeset prve ijedan pandur pipnuo, budući sam jedini išao od Trga prema Mažurancu, dok su gomile hrlile u suprotnom pravcu. Naprosto nije bilo potrebe. Photo: Zoran Trbović/XXZ Međutim, nisam samo ja primetio da je Hrvoje Horvat lažњak, već i drugi. Na Nezavisnom news portalu (HOP) – nemoguće je ne opaziti kako samozvani Hrvati izbacuju sve srpsko iz zapodnosrpskog narečja, otuda suicid i news – osvane vest pod ovim naslovom: Prvo je Štulić nazvao Šerbeџiju Gruzijcem i lažnim Srbinom, a onda je general Sačić oprao њega! Dakle, pored slike Šerbeџije kako pozdravљa u srpskoj oficirskoj uniformi i šajkači (iz nekog filma), bude i preslika svežeg natpisa iz novina gde najavљuju tu Horvatovu kњigu o meni. A tekst ispod toga ovako glasi. Dajte molim, neka mi netko, tko ovo čita, javi, piše li unutra taj lažњak "Hrvoje Horvat", kako je Štulić, ranih devedesetih (dok smo mi њegove pjesme slušali), bukvalno psovao "j... majku ustašku, fašističku" svim Hrvatima koji su branili svoju Domovinu, hrvatski narod...Te, kako je tada, pred živim љudima, zazivao tenkove takozvane JNA, da nas sve pregaze... ti sebični, oholi, velikosrpski, protuhrvatski zlobniče, prvo idi na koљenima do Vukovara i zamoli za oprost hrvatski narod!! General Sačić o jugosu Štuliću. Ranih devedesetih (i pre toga) svi moje pesme slušahu, pa čak i čobani po vrhovima planina, ako im već ovce uz Breginu glazbu boљe travu pasahu. Nisam Srbin pa da bi ustašama jebao majku (nema mržњe do bratske mržњe, što ne znači da je svaka mržњa bratska, bar ne u mom slučaju), fašizmom se ne razbacujem, a Hrvata odavno nema. Pred živim љudima (Pađenom, iako mu je životnost upitna) jebah majku tima koji šaљu tenkove u napad bez pešadije. Treba znati znaњe. No u toj Jugi bude lažњaka, kao pokretačke snage, na sve strane. Photo: Zoran Trbović/XXZ Šerbeџija je baba–devojka iz tridesetih, a Štulić iz daљine deli packe...veli samozvano piskaralo i rock hroničar (kako sebi laska) iz potpuno iste daљine (jer desetleće i po posle mene u nizozemske prostore dođe), prenebregnuvši da ja delim packe o svojem i na svoj račun, dok on o tuđem i za tuđi račun (a u svoju korist). Sad, razlika malena, ali zimzelena. Nesumњivo već očekuje 'Pulicera', no vidi se ko su mu gazde. I ne samo њemu, nego i Nedeљniku, ča odmah za Večerњim krene spasavati kazanџiju, zatraživši mišљeњe od dotičnog kadra, koji pre toga objavi neke svoje umotvorine, gde se maltene pohvali da je sa mnom jahao (Johan i ja) uz sve to što imadoh semitske oči i što me dvaput u Zagrebu viđe na ulici. Stoga i natuknica da se već neko vreme opaža moje odstupaњe ili odskakaњe od (њihove) partijske linije. Fino. Lov na veštice. Tek iskoristi zgodu da me opiše kao kombinaciju derišta i zločeste usedelice, koji napada onoga koji se ne može braniti. Otud su mu u pomoć jurnuli. A Šerbeџija opet u svom odgovoru iznese dodatne laži: da sam s њim i Rupčićem rujno vino pio, i da sam ga na koncert u Dubrovniku pozvao, na koji je avionom stigao (on ne bi nikom zrno soli iz svoje kuće dao, a kamoli na avion trošio, to podmetne zato da ispadne kako je i pre tri desetleća isti status imao). No moguće da tâ večerinka (kad me provoza svojim kolima) bude prilikom rođendana њegovog sina, pošto o tome nisam vodio računa, naime, Photo: Zoran Trbović/XXZ očito se goste na takve stvari poziva. Dakle, kazanџija se ne uzmogne braniti, otkako bude uhvaćen sa gaćama na kolenima. Ništa zato, smesta mu donesu paravan i toalet papira. Kako bilo, posle trinaest godina lažњak ponovo izda nadopuњeni (za trećinu, veli) životopis moje bezličnosti, ovog puta bez naslova Fantom slobode, samo Štulić i biografija, uz њegovo ime, a na vrhu izdavač, Večerњi list, premda bi umesto izdavača, jer to nije za naslovnicu, trebalo staviti – neautorizirano – ali ko bi onda kupovao i u to poverovao? Elem, na predstavљaњu kњige okupi isto takve bezvezњakoviće: glavnog urednika Večerњaka (za koji nikad ništa ne kazah, čak ni u ono doba), piskaralo Borivoja Radakovića (ča me opet zameni za Stublića), i Babogredca, koji se pre šest–sedam godina u Jutarњem listu nabaci na me da lažem kao pas u istom dahu sa poricaњem da znaju moju adresu na kojoj me, uostalom, i poseti, i koja je potpuno ista kao i na obračunu o prodaji mojih nosača zvuka iz devedeset osme, gde jasno piše da sam stranac, kad taj ispis i dobih. Kako samo rđa rđu nađe, i šta ja uopšte imam sa svima њima, pa to je prosto vredno naricaњa i lelekaњa na sav glas. To se prvo izdaњe proda bar u trideset hiљada primeraka (bilo je više naklada), tako sigurno kao autor pokupi trideset hiљada evra; tvorac zadњeg smeća, koje nema nikakve veze ni sa mnom ni sa stvaraњem remek–dela, ako je remeslo, uostalom, maџarski za zanat, pa tako vrhunsko, prvorazredno delo. Inače, zašto bi se toliko o meni pisalo? Zacelo odavno ne živim tamo. Ali niko jošte strvinare ne odagna, dok neki Photo: Goran Pavelić Pipo lav na put ne bane, a čagљevi se i lešinari tad raspu kud koji, glavom bez obzira, na sve strane. Jasno, Babojedac je isturen da skrije Škaricu, a Škarica gazde. Kapoi u konc–logoru, brale. Međutim, Horvat kaže da smo nekoliko popodneva razgovarali po četiri–pet sati, a nazvao me samo jednom, dve hiљade treće, ili godinu pre toga, krajem maja, sat vremena, ako i toliko, što uopšte intervju ne beše. Eto kako laže. Stoga ni reči o tome kako je došlo do moga astronomskog poreza (iako sam čitav slučaj sa dokazima, i da se ne radi o autorskom pravu nego vlasničkom, kao i to da sam stranac, i ceo način pљačkaњa, javno izneo pre šest i po leta, dok on skupљaše podatke još pet godina posle toga), već samo olaki zakљučak da je priča o њegovoj pokradenosti kompleksnija, i da je neki zakљučak u tome što se ne želi prijaviti ni u jednu agenciju za zaštitu autorskih prava (čisto izvrtaњe, budući Jugoton nije vlasnik moga), a i zašto bi kad sam vlasnik svega svoga i kad to nije na prodaju, pa čak i da hoću ne mogu, jer imam svoj kopirajt, dok agencije ne dopuštaju da ista osoba ima autorstvo i kopirajt, kao i da sam snimio veliki broj albuma i prodao ih u velikim nakladama, pa su se osamdeset i treće skupili veliki iznosi poreza koje je trebalo platiti. Kaj god. Nije uopšte bila stvar u tome, premda je istina da sam prodao velike naklade (cela kњiga mu je puna netačnosti i proizvoљnih zakљučaka, ne samo zato što ne zna ništa o meni i o temi o kojoj piše, nego i namerno skreće voz na slepi peron, Photo: Zoran Trbović/XXZ što spada u čisti teror), i ništa se nije skupilo, već sam pristigle iznose digao i њima snimaњe dve ploče u inozemstvu platio (Jugoton nije mogao zakonski poslovati u inozemstvu, jer beše ilegalan), i onda su mi tê utrošene novce povratili, ali računali su mi trošak pod zaradu, odnosno da sam dobio sto hiљada, a ne pedeset, budući celo poslovaњe vodih preko svog žiro računa... Taj lažњak Horvat voli teatarska pomagala i zna kako ih upotrebiti (prerušavaњe). Što se mene tiče, počne sa CD–om Đoni budi dobar – Tribute To Azra – kojim se diči u svojoj biografiji, kao organizator i urednik toga nedela, i na kojem su dvadeset tri moje pesme uz nešto maњe izvođača (inače potpuno neslušљivo), u izdaњu nepostojeće zagrebačke kuće Crno bijeli svijet (CBS), od kojeg ne videh ni centa, to je, dakle, krivično delo, koje, naravno, њega ne kači. Zatim izda dve moje biografije i u њima faksimile mojih pesama za koje nije imao odobreњe da ih tiska, to je, takođe, nedozvoљeno. Dakle, ne samo da na meni kešira, već gradi i svoju karijeru. Tek uznapreduje do koscenariste Naših dana – priče o hrvatskom rocku – uz Škaricu, te me stave unutra mada sam stranac, što podbočih dokumentom, no toga nema u њegovoj kњizi, ali zato mi pismo iz osamdeset druge (iz Њujorka) podmetne u devedesetu, za što ne krivim њega, već Banovićku i Mindoљevićku, kao sluge neprijateљa (inače ne bi Banovićka toliko uspela preko svojih mogućnosti, niti bi Mindoљevići došli do stana). I premda Banovićku mњah dvaput ženiti (kao dotur Luiđi iz Malog mista Bepinu), nikad se za mog boravka onamo Photo: Dražen Kalenić naše familije nisu srele (čudovišno kako im takvo što uopšte padne na pamet), kad i ja retko doma navraćah, a posle mog odlaska nije bilo potrebe – istina, kod њenih ponekad meњah novce. ...Shodno i Horvat u svom sočnom štivu (koje podebљa između hiљadu i hiљadu i po puta, zavisno od toga koliko, umesto samo jednoga, iznosi tih nekoliko popodneva po četiri–pet časova), zapravo isto postupi kao i zmija u rajskom vrtu kad Evu na jabuku uputi, ča redom i Adama navede jesti. A takvi su mu i ostali sagovornici, sem, moguće, Juričića, koji je uglavnom korektan, jer nikako ne stoji da je puk hrlio da me vidi osamdeset sedme/osme zato što sam tri i po leta izbivao sa tih prostora, to je naprosto uvreda, budući nikakve razlike nije bilo ni pre ni posle toga (vaљda ja znam); devedeseta bejaše posetom delomično skromnija zato što je rat bio pred vratima, beše to u vazduhu i za to se znalo, ma i tako, jedini sam ja po zemљi kružio i nastupao (po običaju bez ikakve reklame). Takođe, Lajnerova priča nema veze sa istinom: њega sam plaćao da bih se u formi održavao i neodložan rad ne prekidao, budući sam na vremenu uštedeti hteo (vreme je skupљe od novca)... ...Posledično, uspeh mi je trebao da bih svirao, jer živim da radim, i radim da živim, a to što proizvedem spada u kolateralnu štetu koja se ne može izbeći (bile to moje pesme, soliraњe ili revaњe). Porez plaćam. Otud je to samo moje. I kakve veze, ko stranac, imam sa helotijom da se piše o tome? I kako samo taj helot Babojedac masno laže, pa to nije normalno. On uopšte nije postojao u moje vreme, niti išta zna o mome snimaњu i poslu; kaže da je diskografija dozvolila i Johnnyju Štuliću da snima sedamsto sati u skupom studiju u Lisinskom. To je, izjavio je, bio luksuz o kojemu bi vani kapitalisti (oh) donosili posebne odluke. U Lisinskom miksah Photo: Zoran Trbović/XXZ duplu ploču mesec dana (Rapsodiju), ne više od dvesto sati, dok snimaњe na Zelengaju obavih kod Smoleca, recimo dvesto pedeset sati, dakle (moji novci među њima kruže, ja ni centa ne viđe), uvrh glave četristo pedeset sati (po domaćem cenovniku, dok se nosači zvuka prodavahu po svetskoj ceni). A taj Lisinski studio beše kao Rols–Rojs, međutim, bez brisača, tako da se po kiši i snegu (a zima je bila) nije moglo voziti u њemu, sve da je i bilo goriva i vozača (što nije uvek), naime, ni jedan jedini efekt nisu imali, sem goli pult, istina, kao spejs–šatl, ali ja otiđoh tamo zato što je kod Smoleca ne samo magnetofon zatezao, nego što nije bilo nikoga ko bi snimati znao, dok je žena vlasnika imala tikove, mimo drugih koji bi se onde vrzmali, rečju, pušiona, tako da bejah primoran tražiti snimateљa na ulici, svakog prolaznika upitavši da li zna snimati. Niti htedoh ići u Lisinski, naprosto ne beše drugog raspoloživog studija. Zatim veli (Babojebac) da Štulićevi albumi osamdesetih nisu bili najskupљi, ali je on imao A jedan tretman za sve što mu je trebalo. Urednici bi došli čuti što je napravio i rekli 'to je na dobrom putu, ali treba još.' I diskografi bi poslušali i produžili mu rok snimaњa. Moj A jedan tretman je bio samo kod skupљaњa press–klipinga, sve ostalo sam, što mi je trebalo, svojim novcem i trudom nabavљao, i donosio gotove snimke, a oni bi samo naknadno platili studio i ništa više. Nikad mi urednici nisu rekli 'treba još,' jedini put kad imadoh kontakt sa urednikom za snimaњa beše upravo tâ promena studija za Rapsodije, kad se od Smoleca prešlo u Lisinski; tom zgodom se ništa nije slušalo, već se nastavak rada dogovorio. Dapače, ja sam odlučivao treba li što boљe činiti ili ne, i niko drugi, stoga, na primer, Photo: Zoran Trbović/XXZ nanovo za svoj groš miksah Krivo srastaњe, plus trošak za tri sedmice. A sve to zato jerbo htedoh dobar zvuk dobiti (Fazani i Srastaњe), budući su me doma unakazili. Tim načinom, organiziravši sve za svoj račun, Jugotonu isporučih gotove albume: Sunčanu stranu ulice, Pločnike, Fazane i Srastaњe (plus uživo, govorim iskљučivo o prvom delu karijere i albumima koji su se najviše prodali), a oni su ih objavili samo zato što sam imao ogroman uspeh sa prodajom, inače ne bi nikada, i u tome se moj A jedan očitovao. Da se њih pitalo, ja bih samo dve ploče imao: prvu Azra, i Između krajnosti, kojom sam porez platio (obe u њihovom studiju urađene i obe katastrofalne, kao što su i oni sami). No ja stvarah (i kao neposredni proizvođač i kao kapitalista) na svoj rizik ono što Jugi tada trebaše, koja onda moja zemљa bejaše (nastavљajući Titovim putem i pod sloganom: što si ti za svoju zemљu učinio?), a Jugoton њezino preduzeće, drugačije se i nije moglo. Novcem službeno beše zabraњeno raspolagati, a Jugoton nije imao prava u inozemstvu poslovati, stoga su sa mnom samo tipski šestomesečni ugovor po ploči imali (kao student servis), koji su u vlasnički preveli istim obrascem po kojem su nacionalizirani. Photo: Kamenko Pajić Hej stari sjeti se i reci mi nešto o њoj, hej stari plati gem, prijateљ si moj – gem je gemišt, špricer, belo vino i mineralna voda, a mineralna voda je voda sa mehurićima. Tako je Jugoton, kao nacionalizirano preduzeće za štampaњe plastičnih patkica, bio u inozemstvu ilegalan (kako samo laskaju sebi kao diskografima, partijski sekretari nacionaliziranim sredstvima postadoše kapitalisti, zakloњeni helotima), što se produži i po њihovom rasturaњu Juge (da zabašure sav počiњeni kriminal, te da u novim okolnostima operu novce), budući u zločinačkoj Hrvatskoj nastave poslovaњe bez ikakvih problema, i, kao da se ništa nije desilo, zavedeni u kњige kao trgovačko društvo bez odgovornosti, prilagodivši ime u Kroacija Rekords. To bez odgovornosti je potpuno isto kao i pripravnički tipski šestomesečni papiri, može da bidne, al ne mora, il puj pike, ne važi. Naravno, zaštićeni su, i onda i sada, kao beli medvedi (nažalost, to je samo fraza, medvedi i beli i smeđi itekako ispaštaju) zato što su gazdinska filijala za otimaњe para....................... ali što oni propuste to na kraju godine država (takođe avetiњska gazdinska tvorevina) kroz poreze uzme, sa nasladom zaračunavši trošak pod prihod, dok pravosuđe služi samo zato da se nedela okade, jer ko drži Photo: Damil Kalogjera novce taj plaća i sudije (sudije se postavљaju, pučanstvo ih ne bira, premda se živi u republici, to jest javnosvojnosti), dakle, čista turbo mafija. Nazad na Babojedca i lažњaka Horvata (našla vreća zakrpu). U kњizi piše da se Babojebac sa Štulićem upoznao љeta osamdeset prve, kad je Azra svirala u Vinkovcima. Budući je Babogredac od sedamdeset devete posjedovao tonski studio u Bošњacima, Johnny ga zamoli da ga odu pogledati, pa su sjeli u auto i odvezli se dvadeset pet kilometara. Idućih mjeseci Babogredac je sa Štulićem u autu proveo puno vremena, vozeći ga na koncerte, ali je radio samo s originalnom tročlanom postavom Azre. Babolašca je meni doveo – da ozvuči jesensku turneju (odsad ću ga tako zvati, jer pun je bisera kao rak govana), znači posle leta – tadašњi vršilac dužnosti menaџera Brada Sladić, dakle, preko њega sam ga upoznao. Ja sam u Bošњake tek osamdeset osme navratio da bih studio video, i to na њegov poziv. Rekoh već da besmo odvojene ekipe i uopšte nismo skupa putovali, a kamoli da me on vozio na koncerte, niti je on išta radio sem zvuka. Jeseni osamdeset i prve odvezao ga je automobilom u Trst, gdje je Johnny doživio šok. Bilo je to prvi put da je izašao iz države na "zapad" i nije se htio vratiti. Problem je bio što je navečer Azra svirala jedan od pet nastupa u Kulušiću. "Jedva smo se stigli vratit na vrijeme, publika je već počela izlaziti iz dvorane", govori Babogredac, "ali kad su ga vidjeli svi su Photo: Zoran Trbović/XXZ ušli natrag". Kakav gnojni smrad! Ja sam u Trstu bio dvaput sredinom sedamdesetih – toliko o šoku i da se nisam hteo vratiti. Azra je svirala ceo tjedan, sedam nastupa, od ponedeљka zakљučno sa nedeљom, a u Trst se išlo negde krajem godine, rekao bih, jer takav put je bliži iz Slovenije, u svakom slučaju, ne sećam se ikakvog kašњeњa, premda je dobro katkad zakasnit zbog napona koncerta. Te iste godine Želimir Babogredac s њim je putovao u London, radi Štulićeva susreta s novinarkom Vivian Goldman...Kakva bљuvotina! Babolažac nije imao nikakve veze sa mnom; išao sam na svoj račun da se razonodim i da Banovićki boљe obzore pružim...jer to je bilo vrijeme odlične serije koncerata u londonskoj dvorani Lyceum, gdje je Johnny gledao Pretenderse, Stray Cats, Jam, Police i druga aktualna imena (u Lajseumu gledah Strej Ketse i Pritenderse, dok Џem u nekoj sportskoj dvorani, a Polis se ne sećam). Babogredac mu je naručio gitaru Rickenbecker, model John Lennon, koja je iz Škotske poštom stigla u London (Babolažac nije ništa naručio, on je samo broj od Tome imao, gde su svi iz Istočne Evrope navraćali, pa sam tamo s њim otišao i žeљu za tim modelom izrazio), a Štulić je odmah pozvao Stefanovskog da ju isproba. Nakon što ju je (kako su obojica nepismeni) uzeo u ruke, Vlatko je rekao "ovo je igračka, ovo nije gitara", a Johnnyjevoj muci nije bilo kraja (toga sa Vlatkom se ne sećam, ali stoji da Photo: Goran Pavelić Pipo mojoj muci sa tom gitarom nije bilo kraja). Ali, nije bilo niti kraja slavi, jer je dao intervju Vivian Goldman koja ga je potom proglasila (oh) najboљim novim mladim poetom u Europi. Dapače, govori Babogredac, "čim smo stigli u hotel (nije slučajno dobio posao u Kroreku, vidi se da je Udbin provokator) na recepciji je Johnnyja čekao poziv da se javi Goldmanovoj." Goldmanicu nikad nisam sreo, a kamoli joj intervju dao, sve da me poziv i čekao, o čemu pojma nisam imao. Doduše, sećam se da sam baš na Strej Ketsima, sedeći na balkonu, čuo voditeљa gde pred nastup nešto pomiњe Jugoslaviju, ali pošto nisam razumeo engleski, okvirno protumačih sebi da verovatno skreće pažњu na važne goste u publici. A takozvani 'Balkan info' me nazove mesec dana pre objavљivaњa mog telefonskog odbijaњa da sudelujem u emisiji (navedu da to beše dan pre toga), međutim, snime me bez mog znaњa, pa to na tjubu objave – moja o takvima razmišљaњa. https://www.xxzmagazin.com/kao-kad-se-dug-vraca-faksiranim-novcanicama

FOTO: CHRISTOPHER MICHEL / WIKIPEDIA Butan ili Kraljevina Butan, zemlja u južnoj Aziji, ima nešto što nema nijedna država na svetu. U njoj je ljudima koji vode zemlju više stalo do sreće njenih stanovnika, nego do politike. Butan jedini na svetu nema bruto nacionalnog proizvoda (BDP), ali zato imaju Ministarstvo sreće. A glavni cilj države je potraga za srećom svakog građanina. Na jugu, istoku i zapadu Butan se graniči sa Indijom, dok se na severu graniči sa Kinom, a nalazi se na istočnom obodu Himalaja. Većina stanovništva su budisti, a druga po veličini religija je hinduizam. BRUTO NACIONALNA SREĆA U USTAVU U Butanu pravo na sreću upisano u član 9 njihovog ustava. Vlada preduzima mere za očuvanje nacionalne kulture, tradicije, identiteta i prirode kroz koncept Bruto nacionalna sreća. To je indikator kojim su zamenenili BDP.

Pomaže Bog časni Oci braćo i sestre u Hristu! Želim da vam se obratim pismenim putem na ovaj način . I zavapim iznesem svoju životnu priču i nemoć moju da bilo šta da promenim. Mi smo petočlana porodica,koja živi trenutno u Selu Mramor okolina Niša ja neznam ja neznam Bog zna zašto mi ne samo da smo težak socijalni slučaj,mi nemamo nikakve trenutno izvore prihoda. Podstanari smo pod tudjim krovom ovo je mesec Oktobar leta Gospodnjeg,svaki mesec je kritičan i ako ne platimo račune i obaveze koje stižu mi smo na ulici, A zima je na pragu. I nemamo novčanih sredstava za životnu egzistenciju . Bogu hvala bilo je braća i sestara koji su nam pomogli,da preživimo uz Božiju pomoć ,posao naći je nemoguće kako dalje? Ljudi koji su u Gradskoj Vlasti nemaju sluha da čuju ali i ne vide,bili smo u tako teškom položaju da smo porodično proveli 3dana pod vedrim nebom na ulici u Nišu ,teška životna situacija . Sada je sa nama i ćerka Andjela koja je u Blagoslovenom stanju ,i ćerkicu koja ima 3 godine ,mi smo je prihvatili jer je preživela nasilje u porodici i sa prvom trudnoćom i sada sa drugom,ima loš brak,ustvari više i nema braka. Nema nikakve prihode ,preživela je batine, maltretiranje, i teške stesne situacije poniženja kao majka i žena. Razumite težinu mog problema . PODIŽEM GLAS I APEL NA SVE HUMANE LJUDE I LJUDE KOJI ŽIVE PO JEVANDJELJU I LITURGIJSKIM ŽIVOTOM I LJUDE DOBROG SRCA I MILOSTIVOG OVO JE GLAS MOJE PORODICE DA SE ZBRINE NE ZBRINUTA PORODICA KOJOJ JE POTREBAN KROV NAD GLAVOM I TOPAO DOM ,ZATO MOLIM SVE VAS LJUDE DOBRE VOLJE I LJUDE ,MISLIM BRAĆO I SESTRE KOJI STOJE U VERI NAŠOJ PRAVOSLAVNOJ DA POMOGNU I PONUDE REŠENJE PONUDE KUĆI KOJA IM NIJE POTREBNA DA IMA OSNOVNE USLOVE ZA ŽIVOT . POTREBNA NAM JE I NOVČANA POMOĆ. BRAĆO MOJA LJUBLJENA U HRISTU OVO JE HITNO I NEMOŽE DUGO DA ČEKA JAVITE SE I POMOZITE HRISTA RADI . BRAT DEJAN SA PORODICOM UNAPRED ZAHVALNA PORODICA STEFANOVIĆ. Adresa na kojoj se možete javiti je sledeća : Dejan Stefanović 064-498-9402. Послато са 5023F користећи Pouke.org мобилну апликацију

BEOGRAD Potresno pismo mame iz Narodnog fronta: Kao da smo u logoru, a ne u porodilištu Piše: Buka / Objavljeno: 24.09.2018. u 12:22h Jedna mama koja se nedavno porodila u GAK "Narodni front" odlučila je da pošalje pismo javnosti u kom je objasnila kroz kakav pakao trenutno prolaze mame i bebe nakon promena koje su stupile na snagu u ovoj zdravstvenoj ustanovi. Pismo je objavio portal "Roditelji Srbija", a tema je odluka GAK-a da ukine dohranu i time mnoge porodilje dovede u mučnu situaciju ukoliko nisu u stanju ili pak ne žele da doje svoju decu. Njene reči prenosimo u celosti. “Nalazim se u porodilištu GAK Narodni Front od ponedeljka kad sam rodila svoju bebu. Treće dete po redu. Čekam otpust. Bebu dojim od nultog dana i to veoma uspešno. Podržavam svaku majku, ženu koja se porodila, u svom izboru ili mogućnosti… da li će da doji ili ne, da li želi ili jednostavno ne želi, a možda i ne može, ne potekne svima odmah mleko. Od srede popodne u ovom porodilištu je ukinuta dohrana, ne znam iz kog razloga ali pedijatrijske sestre tvrde da su to neki novi standardi koji moraju da se prate i da oni podržavaju najbolju ishranu za bebe, a to je majčino mleko. Taj stav nije daleko od istine, ali prvog drugog dana po porođaju jednostavno nemaju svi mogućnost da doje iako imaju želju. Ovde je trenutno takva situacija da majke nemaju izbora, i isključivo MORAJU da doje svoje bebe. Dohrane NEMA. Dohranu mogu da dobiju samo bebe po nalogu pedijatra i to kad se utvrdi (ne znam koliko sati ili dana nakon porođaja) da majka zaista nema ni kap mleka. Tada pedijatar potpiše i pečatira izveštaj o dohrani. Noć je bila jako teška i tužna. Bebe neiscrpno plaču, ja bih rekla ridaju, po pola sata, nekad i više bez prestanka. Majke pogrbljene nad svojim tek rođenim bebama pokušavaju da nahrane svoje bebe, dojkama u kojima u 70 posto slučajeva nema mleka ili ima tek pomalo da nakapaju bebama u usta. Nedovoljno. Plač je nesnosan, pretužan, užasno ga je slušati… A majke, premorene, blede, neispavane sede ili šetaju kao neki zombiji u bezizlaznoj situaciji. Ja ne znam ni kako u takvom stanju majkama može da krene mleko. Izbora nemaju, jednostavno moraju da doje, jer non stop im ponavljaju „Dohrane nema, vaše mleko je najbolje za vaše bebe!“. Neke majke ćute i mire se sa sudbinom, jedva čekaju da krenu svojim kućama, neke daju svojim bebama vodu kako bi ih umirile, neke urlaju i deru se, neke plaču zajedno sa svojim bebicama… ko kako podnese. Pedijatrijske sestre obilaze sobe, proveravaju da li doje, stiskaju svima bolne bradavice, ubeđuju da je to dovoljno i tako to teče od srede popodne. Ponašaju se kao neki generali, a ne medicinski radnici koji su dužni da brinu i vode računa o porodiljama i tek rođenim bebama. Celokupna situacija je jako potresna, bez preterivanja, mučenje za majke, mučenje za tek rođene bebe. Pregladne su. Ja sam plakala… ne mogu da verujem svojim očima i ušima… kao da smo u nekom logoru, a ne u porodilištu gde smo na svet doneli najveću ljubav i sreću. Imam nenormalnu potrebu da vam se obratim i obavestim o situaciji kojoj sam svedok, jer mora da postoje odgovori. Mora da postoji način da se tome stane na put. Nehumano je mnogo toga na ovom svetu, ali držati pregladne bebe i preiscrpljene majke prelazi granice i nehumanosti. Horor film… LOGOR! Iako nisam osetila na svojoj koži, osetila sam ogromnu bol koja će zaista teško proći a zaboraviti znam da neće. Veliki pozdrav Ena.” Izvor: roditeljisrbija.com

Američki filozof i psiholog 19. veka Vilijam Džejms, jednom prilikom je rekao: „Čovek je suma svega onoga što može nazvati svojim”. Istina je da je ljudski identitet mnogo fluidniji nego što mislimo i da ga je često teško uhvatiti, pogotovo jer to ko smo oblikuju i drugi ljudi, spoljni događaji i složeni unutrašnji procesi. A šta je sa materijalističkom stranom ove priče? Zašto stvari često doživljavamo kao produžetak sopstvenog identiteta?

Evo, juče sam se sa Željkom prepucavao u vezi Šešelja, pa me je neko kritikovao zbog toga ... Zato otvaram ovu temu za ljubitelje prepucavanja ... kao razbibrige i mentalne gimnastike ! Podforum je RAZBIBRIGA , tako da ne prihvatam kritike ! ko voli - nek izvoli ... ko ne voli ... nek' prošeta ... Za početak , izazivam vas na dvoboj ! aj ... ko sme ? tema ? pa , evo ... zašto se ja , bezbožnik muvam po ovom pravoslavnom forumu ... zašto ne pišem na ćirilici ... ... bilo šta ... politika, muzika ... ................. predložite ... aj nek se neko javi , pa ćemo već krenuti nekako ... ............... bez vredjanja , naravno ..................................

Razmisljamo li o tome kako rukujemo ovim svetom? Da li smo svesni da on ima obnovljive ali potrosne resurse? Hriscani bi trebali po samoj prirodi zivota za koji su se opredelili da imaju najistancaniju i najuzviseniju mogucu svest u pogledu koriscenja prirode koja nas okruzuje i kojoj i sami pripadamo. Skromnost, koja je jedna od kljucnih vrlina, trebala bi da je maksima svakog Hriscanina. Medjutim, na delu, kao sto i sami mozemo da vidimo, najcesce imamo da vecina ljudi (verujucih i neverujucih) prosto zanemaruje ova i ovakva pitanja, a to, naravno, nimalo ne moze da bude dobro. Ovu temu da posvetimo nama clanovima i svima koji citaju forum, sa ciljem da vremenom sami sebi podignemo nivo svesti u pogledu svega sto se tice upotrebe i zloupotrebe prirode. I da damo smer celoj prici onim cuvenim Gandijevim recima - "prijatelju, svet ima dovoljno za svaciju potrebu, ali nema dovoljno za bilo ciji luksuz".

Kako možemo Boga nazvati našim istinskim Ocem ako u nama nema ničega od njegove prirode?U pravoslavnom učenju Sin kao Bog uzima našu prirodu i spaja sa Božijom na takav način da mešanja nikako ne dođe,niti može da dođe,nesliveno,nerazlučno i nerazdvojno kako uči PC ali kako onda možemo Boga nazvati našim istinskim Ocem ako sa njim ne delimo ama baš nikakavu prirodu i nemamo ništa od Njega nego da se tako figurativno izrazim on nas ,,nakalemljuje,, kroz Isusa Hrista?Isusa smatramo Sinom Božijim upravo jer je od Oca rođen,jer ima istu prirodu kao i On....a mi onda koji verujemo ispadamo kao usvojena deca od nekog veštačkog Oca jer deca uvek nose prirodu svojih roditelja... i zato kao što i naslov kaže kako onda možemo Boga nazvati svojim pravim Ocem?

U trenutku kad nam toliko toga izmiče i nedostaje što povezujemo s europskom kulturnom tradicijom, njegovanjem latinske i grčke kulture ostajemo dio tog duhovnog kozmosa i tako se spašavamo od sveprisutne nekulture i barbarstva društava u kojima živimo Obrazovanje je sve do novog vijeka bilo privilegij vrlo malog broja ljudi. I u naše vrijeme, nakon što je pravo na obrazovanje postalo dijelom temeljnih ljudskih prava, još uvijek mnogi ljudi diljem svijeta ne mogu ostvariti to pravo. Riječ je o siromašnim i politički nestabilnim dijelovima svijeta, što implicira da je obrazovanje usko povezano i s razvojem društva, ali i još više s ljudskim pravima i slobodama. Istodobno, u razvijenom europskom i anglosaksonskom dijelu svijeta više se toliko i ne govori o pravu na obrazovanje koje se podrazumijeva i zakonski propisuje, ali se zato govori o obrazovnim modelima i takozvanim obrazovnim politikama. U mnogim zemljama se vode žestoke ideološke i političke rasprave oko svrhe i ciljeva obrazovanja. I dok mnogi snažno zagovaraju moderne obrazovne politike kao što je primjerice europski bolonjski model, sve je više glasova koji te modele dovode u pitanje i pozivaju na očuvanje klasičnog i humanističkog modela obrazovanja kao nužnog uvjeta razvoja osobe i društva. Ako se i ne možemo složiti s glavnom tezom Johna Taylora Gatta iznesenoj u knjizi Oružja za masovno poučavanje. Putovanje nastavnika kroz mračni svijet obaveznog školovanja da je obavezno i službeno (državno) školovanje besmisleno i da ga treba odbaciti, možemo se složiti s drugim dijelovima njegove kritike suvremenih obrazovnih sistema i škola koje, na primjeru američkog obrazovnog sistema, prema riječima autora, vrlo često ne potiču demokratski način života, osakaćuju maštu djece, obeshrabruju kritičko razmišljanje i obrazovanje pretvaraju u rutinsko i mehaničko učenje podataka napamet. I škole i obrazovni sistemi su podređeni interesima društva i države i, kako nam pokazuje i povijest 20. stoljeća, lako mogu postati ideološki instrumenti koji uniformiraju ljude i sužavaju im prostor slobode i duha. Slično Gattu, ali još radikalnije, pisao je sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog stoljeća katolički svećenik i hrvatsko-austrijski filozof Ivan Ilich. Zastupao je tezu o „raškolovanom društvu“ u kojem bi škole bile napuštene, profesionalni pedagozi protjerani, što bi prema njegovom mišljenju povratilo obrazovnu slobodu. U svojoj kontroverznoj, osporavanoj i kritiziranoj studiji Dole škole, Ilich se kritički osvrće na pretjeranu institucionalizaciju suvremenih društava u kojima upravo škole najčešće služe za eksploataciju ljudi. Na prvu, problematična i diskutabilna teza, ali kad se ozbiljnije sagleda kako funkcioniraju suvremeni, industriji i ekonomiji prilagođeni, obrazovni sistemi, Ilicheva dijagnoza je dijelom i utemeljena, što vjerojatno nije slučaj i s njegovim zahtjevom o dokidanju škola, koliko god bi takvu ideju dio đaka i studenata, pa i njihovih roditelja i nastavnika, s oduševljenjem pozdravilo. Obrazovanje i obrazovne politike su velika tema suvremenih europskih društava. U trenutku dok mnogi hvale moderne obrazovne sisteme koji se standardiziraju i prilagođavaju potrebama suvremenog društva i njegovim informatičkim i ekonomskim zahtjevima, sve je više glasova koji upozoravaju da takvo obrazovanje u duhovnom smislu osiromašuje čovjeka i apeliraju da se sačuva tradicionalni klasični humanistički obrazovni model. Ono što objedinjuje obrazovne reformatore svih smjerova, obrazlaže u svojoj knjizi Teorija neobrazovanosti. Zablude društva znanja bečki filozof Konrad Paul Liessmann, njihova je mržnja spram tradicionalne ideje obrazovanja. Pomisao, zaključuje Liessmann, da bi ljudi mogli pokazivati nesvrhovito, suvislo znanje, sadržajno usmjereno prema tradicijama velikih kultura, znanje koje ih osposobljava ne samo da oblikuju karakter, nego im podaruje i trenutak slobode nasuprot diktatima duha vremena, za njih je očigledno užasna. Slično Liessmannu, iako u drugačijem kontekstu, pisao je u kratkom eseju pod naslovom Čemu univerzitet?početkom devedesetih godina poljski filozof Leszek Kołakowski. Najveća opasnost po univerzitet, smatra Kołakowski, nije ni inzistiranje na profesionalnoj orijentaciji, ni gubitak povjerenja društva, ni masovnost učilišta ni lijenost studenata i nastavnika. Najveća opasnost jest invazija intelektualne mode koja omalovažava spoznajne kriterije i samu vrijednost istine u već utvrđenom smislu u našoj kulturi. Riječ je o modi koja nas želi uvjeriti da ne postoje općevažeći intelektualni kriteriji, da se svi smislovi stvaraju proizvoljno, a istodobno se nameću vlastiti, čisto ideološki kriteriji. Kołakowski smatra da je univerzitet odgovoran za održavanje kontinuiteta kulture i njezinog prenošenja. Postojanje univerziteta pretpostavlja vjeru u tu kulturu i vjeru da ona zaslužuje prenošenje. Tamo gdje te vjere nema, kaže Kołakowski, ne zna se zbog čega univerzitet postoji. Pritom poljski filozof smatra da na univerzitetu mora biti mjesta i za takozvane „meke znanosti“ (humanističke i društvene znanosti), ali i za „tvrde znanosti“ (prirodne i egzaktne znanosti). U vremenu koje ne preferira humanističke znanosti, kad ih se pokušava svesti na višak i nekorisnost, društvo mora pronaći način kako da ih zadrži. Univerzitet je, slično kao i škole, važan i zbog još jednog razloga koji se uglavnom u suvremenom svijetu, u svijetu ekonomiziranog i kapitaliziranog znanja, sve manje prihvaća. Univerzitet je, slično kao i gimnazijsko klasično obrazovanje institucionalizirani oblik posebnog čovjekovog biološkog svojstva – znatiželje kao spontanog refleksa, sposobnost spoznaje svijeta radi same spoznaje. Danas se veliki broj ljudi obrazuje da bi društveno bio koristan, pripremljen za tržište rada ili da bi postigao željeni znanstveni stupanj. Obrazovanje ili znanstvena istraživanja koja nastaju isključivo da bi netko dobio određeni znanstveni stupanj ili ostvario željenu promociju (kao što je često slučaj s bolonjskim modelom obrazovanja), lišeni su znatiželje i istraživačke pasije i imaju malu šansu da ostanu u našoj kulturi. U jednom drugom razmišljanju pod naslovom Može li Europa zaživjeti?, Kołakowski smatra da odgovor na to pitanje ponajviše ovisi o odnosu prema vlastitoj kulturi te zastupa, za mnoge naše suvremenike konzervativan stav, da su Europi upravo danas potrebne škole u kojima će se intenzivno učiti latinski i grčki, škole koje će pobuđivati radost zbog zagnjurivanja u našu zajedničku kulturnu prošlost. Ako izgubimo historijsku prošlost kao dio nas samih, zaključuje ovaj filozof, izgubit ćemo neutilitarne razloge za život, pri čemu nam prijete duhovni kaos i praznina. Društvo i svijet ne mogu preživjeti samo od klasičnog obrazovanja i potrebno je, dakako, u obrazovni sustav integrirati i druge vrste i ciljeve obrazovanja. Protestantski teolog Paul Tillich u svojoj knjizi Teologija kulturerazlikuje, pojednostavljeno i precizno, tri obrazovna cilja – tehničko obrazovanje, humanističko obrazovanje i usmjereno obrazovanje. Svaki od tih ciljeva je na svoj način potreban društvu i izostanak bilo kojeg od njih doveo bi u pitanje funkcioniranje društva. Ali se valja suprotstaviti zahtjevima društva (Tillich govori o industrijskom društvu, ali ta dijagnoza vrijedi i za naše – informatičko-kapitalističko-konzumerističko društvo) koje humanistički ideal obrazovanja podlaže tehničkim ciljevima obrazovanja pa prilagodba zahtjevima toga društva postaje osnovna obrazovna svrha. U suvremenim društvima koja sebe rado nazivaju „društvima znanja“, u kojima su obrazovni sistemi podvrgnuti ekonomskim interesima, nacionalnim i političkim programima i kapitalističkoj logici života koja čovjeka svodi na proizvođača i potrošača, u društvima koja boluju od hiperprodukcije diploma i certifikata i od nepreglednog fragmentiranja i usitnjavanja znanja, ustanove koje njeguju klasično obrazovanje i humanističku širinu duha, makar i male kao što je primjerice Franjevačka klasična gimnazija u Visokom, prava su dragocjenost i od ogromnog značenja. Isto to vrijedi i za profesore i nastavnike koji predaju klasične jezike i klasičnu kulturu. Činjenica da je to zvanje deficitarno u društvima na ovim prostorima, govori o njihovom kulturnom i duhovnom siromaštvu. Profesor fra Marko Ćorić, kojemu posvećujem ovaj tekst, preko četrdeset godina predaje u Franjevačkoj klasičnoj gimnaziji u Visokom latinski jezik (s latinskom književnošću) i grčki jezik (s grčkom mitologijom). Ovim tekstom mu želim osobno zahvaliti što me uveo u svijet latinskog jezika i latinske književnosti i što je desetljećima predano i strpljivo svoje znanje prenosio stotinama đaka visočke gimnazije. Želim mu zahvaliti i za mnoga kasnija i sadašnja prijateljska druženja, razgovore i savjete, ali jedan njegov savjet koji je stalno ponavljao na satima latinskog jezika urezao se u moje sjećanje i pratio me kao dobri, inspirativni i bdijući duh kroz cijelo vrijeme studija – samo sigurno znanje je pravo znanje! Neka ovaj tekst bude i poziv da se klasična i humanistička obrazovna tradicija ustanove kojoj je profesor fra Marko posvetio cijeli život čuva, njeguje i prenosi budućim generacijama. Na koncu, ali nikako ne na zadnjem mjestu, neka bude rečeno i to da Franjevačka provincija Bosna Srebrena ima budućnost samo ako bude njegovala klasičnu izobrazbu i humanističko obrazovanje. Bez toga ona praktično nema razloga da postoji jer ni ozbiljnog pastoralnog rada s ljudima nema bez duha, mišljenja i znanja. U trenutku kad nam toliko toga izmiče i nedostaje što povezujemo s europskom kulturnom tradicijom, njegovanjem latinske i grčke kulture u najširem smislu tih pojmova, ostajemo dio tog duhovnog kozmosa i tako se spašavamo od sveprisutne nekulture i barbarstva društava u kojima živimo.

Srpski pesnik koga citiraju svi na društvenim mrežama, a on je umro kao beskućnik: Lažem, ja to. Lažem, jer ne mogu ja njoj pričati te svoje bedne priče kako nemam gde spavati, gde se okupati i gde držati torbu. Ne mogu Nemam ja više ljudi. Mene nema više ko da traži. Mene više niko ne sme da nađe. Može da me traži koliko hoće. Pričao mi jedan pričac. Bajagina priča U Srbiju, u Vojvodinu početkom rata došao jedan čovek. U godinama, ali gord, ponosan, stasit. A opet izbeglica koja nigde nije prispela. Nije tražio ništa. Nikada. Nije molio, nije kumio, nije se prenemagao. Usamljenik jedan, koji je podignutog čela šetao Dunavskom ulicom u Novom Sadu. A kad padne noć, gde da prenoći? Ni kučeta, ni mačeta, ni krova nad glavom. A grad i zemlja u koju je došao nikako da ga se sete. Imali su valjda preča posla. Trebalo je ratovati naokolo i mobilisati mladost po Srbiji. Elem, noći su bile najgore. Ali, seti se naš junak da ima nekakvog rođaka na železnici i potraži ga. Rođak izbeglici “obezbedi” smeštaj. Preko noći je samo trebalo ući u neki lokalni voz i odspavati u kupeu. Vozovi ionako nigde ne idu, a i kad idu to je po vojvođanskom lokalu. Ali, bilo je tih situacija priča pričac kad se naš junak, usamljena izbeglica budio u Baru, daleko dole na moru u Crnoj Gori. Pa se ustalilo spavanje na relaciji Novi Sad-Bar, pa je čovek počeo živjeti u vozu. Zanimljivo je to. Svugdje si, a nigde. Stalno si negdje, a opet nema te. Mnogo kasnije, gradski oci Novog Sada smilovaše se i dadoše beskućniku neku udžericu u Sremskim Karlovcima. Država ga nikad ni pogledala nije. A on kakav je bio od države je baš zazirao. I ostala bi ovo jedna od bezbroj priča ugraviranih u ljudski almanah nesreće devedesetih da je ne pamtim po dva detalja. Onaj pričac, koji mi ispriča priču zove se Momčilo. Znate ga kao Bajagu. A, opet, ona usamljena, gorda i ponosna izbeglica što vozarenjem vara sebe i sudbinu, zvala se Duško. Za sva vremena zove se ČOVEK Duško Trifunović. Šta bi dao da si na njegovom mestu? -Kada sam došao u Novi Sad ja sam jedno vreme spavao u vozu. Nisam imao gde drugo. Kao izbeglica ja sam imao tu besplatnu kartu i onda naveče sednem u voz, onaj što je iz Novog Sada kretao u devet i furam na more, do poslednje stanice. Do Bara. Nisam znao šta ću drugo da radi, po noći, a ne moguu da spavam u parku. A, nisam ni neki noćni čovek pa da idem po kafanama i barovima, za šta treba i para i zato ti ja fino legnem u voz i probudim se na moru. Tamo kad stignem kupim komad hleba i jednu riblju konzervu, da miriše na more, umijem se, doručkujem i opet nazad prvim vozom za Novi Sad. Dođem tamo kod Borke u “Prometejevu” knjižaru, gde sam se najčešće grejao i gde sam držao torbu sa stvarima, jedinom mojom imovinom, a ona me pita: “Gde si bio?” Ja joj kažem: Bio sam kod jedne zgodne prijateljice. Kod nje sam noć proveo. Lažem, ja to. Lažem, jer ne mogu ja njoj pričati te svoje bedne priče kako nemam gde spavati, gde se okupati i gde držati torbu. Ne mogu, jer ljudi me znaju. Ja sam još 1960. godine dobio “Brankovu nagradu” u Novom Sadu i ja sam tu obeležen kao pesnik – istakao je Trifunović. Ovako je govorio Duško Trifunović u svom poslednjem intervjuu, koga je dao Branku Stankoviću u emisiji «Kvadratura kruga» na RTS-u. Priča o paketiću germe i poklonu za dete Ali ima jedna još starija, u dubljem zaboravu utopljena priča. Priča o Dušku Trifunoviću, čoveku koji je svoj život proveo u Sarajevu, koji je ušao u naše glave, naša srca, naše duše, naše čitanke, kao onaj Čika Duško, koji nas je pitao «Šta deca znaju o zavičaju». I ne, nije ovo priča o Bregoviću, Bijelom dugmetu, Teškoj industriji…Nije to neka pop ikonična storija o kakvoj pikanterije vrednoj minijaturi, koja se zaturila od nas slepih kod očiju. Negde na početku rata, jedna žena je stajalu u redu u polupraznoj prodavnici u Sarajevu. Na Alipašinom polju. Žena sa trogodišnjom kćerkom. Od svega što su mogle kupiti, uzele su par paketića germe i jedan paketić praška za pecivo. Sve i ništa. To im je jedino osalo na praznim rafovima. Ispred njih na kasi stoji čovek, a u njegovoj korpi pet kesica grisinija, dve tegle džema i dve Frutekove kašice (od krompira). Čovek je pogledao mladu ženu sa kćerkom, platio svoju «obilatu» korpu fasunge i izašao. Taj isti čovek sačekao je da žena i devojčica izađu iz prodavnice i obratio im se rečima «Da li biste mi učinili jednu veliku uslugu?” Nakon toga, zamolio je ženu da uzme kesu koji je držao kao dar za devojčicu. Da i to je bio Duško Trifunović. Po njemu se ništa nije dostojno zvati Duško Trifunović, najveći gospodin ljudskog uma na našim prostorima, živeo je kao skitnica, dok su pojedini mediji po Bosni pisali laži da je ministar kulture u Karadžićevoj vladi i da je ode u slavu snajperista. Da, i tu pljuvačinu je doživeo i preživeo Duško. A, znate li da je pre rata, taj naš Čika Duško napisao dramu «Kulin Ban», u slavu naše, bosanske pismenosti? Znate li da drama nikada nigde nije izvedena? Znate li da se od Sarajeva, pa na dalje po Dušku Trifunoviću ništa ne zove? Jer takva smo mi sorta. Što bi rekao njegov brat po peru Brančilo Ćopić, znaš ti nas, jebo ti nas. Pa je na kraju skončao čika Duško u najvećoj bedi, ali su mu od sahrane moćnici u Novom Sadu napravili lokalni spektakl i podigli spomenik na Vidikovcu. Jer, najbolji pjesnik je mrtav pesnik. Čika Duško, bili smo ti loši đaci, ništa o zavičaju od tebe naučili nismo. A kako smo se o tebe ogrešili, možda je dobro što se po tebi u ovim našim poganštinama od državica ništa ne zove. Pa je najbolje za kraj citirati Duška Trifunovića: “Ja odlazim, hvala vam lepo. Vi se snađite, ako možete.” A ne možemo! IZVOR: BUKA

MAGI, NAŠA TRAGIČNA ROK HEROINA (1) Sama na stepenicama u Parizu: "Njen mozak je radio potpuno drugačije nego kod drugih" Ivo Vejvoda (1911-1991) važio je za čoveka od poverenja Josipa Broza Tita. Njegov treći sin Srđan, diplomirani romanolog, upoznao je Magi 1979. godine. Godinu dana kasnije, počeli su da se zabavljaju. Srđan je na funkciji Maginog dečka nasledio budućeg glumca Svetozara Cvetkovića. U to vreme radio je kao prevodilac-spiker u Radio Jugoslaviji. Konkurisao je za stipendiju koja je pokrivala troškove novinarskog kursa u Parizu u trajanju od devet meseci. Septembra 1981. otputovao je u Pariz. Nije htela da bude sama u Parizu U decembru, Magi je došla da ga poseti. Njihov dan počinjao je tako što je Srđan svakog jutra odlazio na časove. Magi bi ga ispratila do ulaza u zgradu gde se sve dešavalo, a onda ga sledeća četiri sata čekala na stepenicama. Ona koja je uvek volela da šeta, nije želela da šeta bez njega po Parizu. Nije htela ništa da radi bez njega. Nije htela da bude sama. Dok ga je čekala na stepenicama opet je nekako bila s njim. Vejvodi je to, naravno, bilo čudno, ali nije ulazio dublje u problem nego ga je objasnio utiskom koji je poneo kad ju je prvi put video: "Njen mozak radio je sasvim drugačije nego kod drugih ljudi". Početkom januara 1982. godine, planom kursa bilo je predviđeno da Srđan provede deset dana u Izraelu. Pošto nije mogao da vodi Magi, bio se dogovorio da ona tokom tih deset dana ostane sa Bojanom Pejić, Srđanovom prijateljicom s kojom je delio stan. Magi je taj Srđanov odlazak u Izrael bez nje doživela kao neku vrstu izdaje. Čim je Srđanov avion uzleteo, sela je u voz i otputovala u Beograd. Ujutro kod Uglješe, uveče kod Srđana Kada se vratio u Pariz, Srđan ju je zvao svakodnevno. Tri četvrtine novca koji je imao mesečno na raspolaganju odlazilo mu je na telefon. Negde od aprila, umesto Magi koja je do tada strpljivo čekala njegov poziv, počela je da se javlja Desa i da govori da Magi nije kod kuće. U junu, trebalo je da se Srđan pridruži roditeljima u porodičnoj kući u Vrsaru, zato je putovao vozom iz Pariza do Trsta. Tamo su ga čekali otac, majka i Magi. Dok su se vozili prema Vrsaru, otac i majka napred, Magi i Srđan na zadnjim sedištima auta, rekla mu je: "Putujem kod Uglješe Janjića u Južnu Ameriku". Srđan je bio šokiran. Posle dan ili dva otputovala je u Beograd, i iz Beograda u Venecuelu. Kad se vratila, zajedno s Uglješom, Magi mu je saopštila da će nadalje biti i s Uglješom i s njim. "Mozak koji je funkcionisao drugačije" lako je s bezuslovne ljubavi prešao na podeljenu. Ujutru je dolazila kod Srđana, po podne kod Uglješe. Na kraju, Srđan je pobedio. Ili je tako izgledalo jer je Uglješa otišao u vojsku. Tragovi uboda na rukama Magi je i dalje dolazila u Srđanov stan u Prote Mateje, često i u vreme kad bi on bio na poslu. Imala je ključ, ulazila bi, ostavljala mu ljubavnu poruku otkucanu na njegovoj pisaćoj mašini i odlazila. Pošto on nije umeo da kuva, ručavao je u restoranu "Lovac". To je njoj bio poznat teren jer je tu bila Slavina kafanska baza, tu je pio i igrao karte s pajtosima. Negde u drugoj polovini 1983. godine, došla je tamo i stavila ruke na sto, a na rukama su se mogli uočiti tragovi uboda. Kad je jednom neoprezno rekla Srđanu da uzme nešto iz njene tašne, on je pronašao špriceve. Nije htela ništa da prizna. To su bile prve od kasnije poznatih situacija tipa "da li veruješ meni ili svojim očima?". Tad je već bila dvostruka ličnost, Vejvoda je to zvao "svetlom i tamnom stranom Meseca". Živela je paralelno u različitim dimenzijama i nije dozvoljavala da se one međusobno dodiruju. To je izgledalo tako što je s Vejvodom provela nekoliko godina, a nikad mu nije rekla ni za epilepsiju, ni za heroin, ni za teške odnose s majkom koji su joj obeležili život. Srđan je mogao da vidi da je Desa neobično stroga, ali nije znao ništa više. To je bilo zato što Magi nije bila naučila da razgovara o sebi. Kako da čovek nauči da živi sam sa sobom takav kakav je ako ne razgovara o sebi? (Tekst objavljen u "Blicovom" dodatku Pop&kultura povodom nove knjige "Magi - kao da je bila nekad" Dušana Vesića, Laguna, 2018.)

Ipak niste toliko čudni kao što mislite Socijalna anksioznost je popularna. Za neke pojedince to je kliničko stanje, dijagnoza, ali u današnjoj Instagram kulturi, veliki broj nas oseća se autsajderima. Za to možemo zahvaliti objavama na društvenim mrežama, pomoću kojih je uspostavljen kriterijum da je samo savršeno dovoljno dobro. Kao terapeut i edukator, često sam se sretala sa ljudima koji su beskrajno opsednuti time šta drugi misle o njima. Socijalno poređenje i samokritikovanje oduzimaju previše vremena i energije, pa nas tako sprečavaju da uživamo u komunikaciji sa drugim ljudima i vezama – koji pritom predstavljaju zaštitne faktore za našu dušu i um. Nedavno sam završila istraživanje koje se zasnivalo na radu sa studentima koji imaju visok uspeh – i došla sam do akronima pomoću kojeg možemo opisati šta to pothranjuje njihovog negativnog kritičara kojeg u sebi sadrže: ASSIE = Glupa Socijalna i Samonametnuta Očekivanja (eng. Asinine Societal and Self-Imposed Expectations). Možda ne zvuči kao akronim koji bi osmislio naučnik, ali najbolje opisuje klimu koja danas vlada među ljudima – morate imati zadnjicu kao Kardašijani, morate konstantno postavljati sebi sve više ciljeve i niko ne sme da vidi vaš znoj zbog teškog rada – osim ukoliko se ne preznojavate na najskupljim časovima joge, da biste pokazali svoje savršeno telo. Kada se obratimo sebi, možemo se oprhvati anksioznošću, ili jednostavno možemo preispitati situaciju. U daljem tekstu navedene su alternativni pristupi koji nam mogu pomoći da savladamo tog unutrašnjeg kritičara.

Oni su učitelji, nastavnici i profesori koji unose nešto novo u školsko okruženje u koje dolaze. Oni su revolucionari, borci protiv sistema, humane individue i motivatori. Predstavljamo vam 13 poznatih i manje poznatih filmova o učiteljima koji na ovaj ili onaj način postavljaju uvek aktuelna pitanja o filozofiji obrazovanja i vaspitanja. 1. Gospodinu, s ljubavlju (To Sir, with Love), 1967. Rađen prema romanu E.R. Brejtvejta, u režiji Džejmsa Klevela, britanski film Gospodinu s ljubavlju predstavlja jedno od starijih kinematografskih ostvarenja ove tematike. Centralna nastavnička figura je Mark Takeri (Sidni Poatje), koji se podučavanja prihvata dok čeka „pravi posao“, a odeljenje kojem predaje čine „obesni“ pojedinci, rešeni da se podsmehnu svakom autoritetu. Kroz taktiku ophođenja prema učenicima kao prema odgovornim odraslim individuama, isprva zbunjeni Takeri pokušava da uspostavi balans između discipline i poverenja, podučavajući učenike životnim vrednostima. Njegove nekonvencionalne metode nailaze na sumnjičavost kolega koji misle da su takvi napori uzaludni, te se gospodin Takeri, kako ga učenici nazivaju, može svrstati u kategoriju učitelja revolucionara, koji sazreva zajedno sa svojim učenicima. Od njegove prvobitne reakcije: Ta deca su inkarnacija đavola do dirljive završne pesme Gospodinu, s ljubavlju koju mu učenici pevaju na kraju, razvija se ova filmska priča bez preterane drame, ali sa jasnim problematizovajem pitanja šta znači biti dobar učitelj. 2. Specijalno vaspitanje, 1977. Sa svojom snažnom porukom koja preispituje filozofiju vaspitanja štićenika popravnih domova, film Specijalno vaspitanje, igrani prvenac režisera Gordana Markovića, punopravno dopušta izjavu i mi konja za trku imamo (pa makar ga ima bivše jugoslovensko podneblje). Ono što je u više priča i detalja prikazano desetak godina kasnije u seriji Sivi dom, ovde je anticipirano i jezgrovito sugerisano. Junak vaspitač Žarko Munižaba (Bekim Fehmiu), pokušava da svojim štićenicima pristupi na drugačiji način, koji neizostavno nailazi na protivljenje psihologa (Cvijeta Mesić). Njegova borba nalazi najpotpuniji izraz u gnevnom revoltiranom odgovoru kada na videlo izlazi da njegovi štićenici nisu učinili ono za šta su bez dokaza optuženi da jesu, a od kojih je jedan, u bekstvu pred nepravdom, izgubio život. Na nikom ništa koje nedvosmisleno izbija iz izjave da se postupak obustavlja, Žarko Munižaba, naime, odgovara: Šta se obustavlja? (…) A to što je moj štićenik poginuo? Ništa se ne obustavlja! Film koji bez ulepšavanja prikazuje drugu stranu omladinsko-delikventske priče. 3. Stoj čvrsto i odradi posao (Stand and Deliver), 1988. Stoj čvrsto i odradi posao režisera Ramona Menendeza, rađen je prema istinitoj priči o nastavniku matematike Haimeu Eskalanteu, koji čini „čudo“ od marginalizovanih srednjoškolaca siromašnih porodica. Eskalante (Edvard Džejms Oljmos) u filmu je prikazan kao šarmantan i autoritativan nastavnik, kojeg ni jednog trenutka ne obeshrabruje nezainteresovanost poverenih učenika. Koristeći njihov žargon i stupajući sa njima u drugarski odnos, Eskalante koristi nekonvencionalne metode u podučavanju matematike: on glumi, demonstrira, i ne prihvata ne! Oljmos u ulozi Eskalantea nesumnjivo „kupuje“ simpatije gledalaca, već u sceni u zbornici, kada na izjavu da je svako od prisutnih nastavnika već učinio sve što je mogao i da bi škola mogla da izgubi akreditaciju, nonšalantno izgovara: Ja nisam. Ja bih mogao više. Sa tim nepresušnim entuzijazmom, Eskalante priprema svoje učenike za napredni test iz matematike, koji nisu prošli ni mnogi profesori, i oni zaista postižu uspeh, premda, zbog toga bivaju optuženi da su varali. Ovo je film koji prikazuje diskriminaciju, ukazuje na rupu u školskom sistemu, i nadasve poručuje da za sve učenike ima nade. 4. Društvo mrtvih pesnika (Death Poets Society), 1989. Evo najpoznatijeg i možda najvoljenijeg filma iz ove kategorije, u fantastičnoj režiji Pitera Vira! Figura učitelja revolucionara pronašla je možda jedan od najpotpunijih izraza u profesoru Kitingu, kroz autentičan šarm Robina Vilijamsa, a filozofija obrazovanja i vaspitanja ovde je razvijena sa velikom dramskom efektnošću. U tradicionalističkom školskom sistemu, profesor književnosti Džon Kiting odstupa od ustanovljenog kurikuluma, učeći svoje učenike da na prvom mestu budu slobodni mislioci. Priča ima tragičan ishod, ali ne i sasvim pesimističnu poruku, otelotvorenu u čuvenoj završnoj sceni kada učenici ustaju na klupe prilikom njegovog odlaska. Kako im je, naime, scenama ranije, profesor Kiting na taj način demonstrirao drugačiji ugao gledanja, njihovo stajanje na klupama je njihovo mi mislimo drugačije, a ujedno, i poruka da je seme ipak posejano. 5. Miris žene (Scent of the Woman), 1992. Ako još niste pogledali ovu snažnu filmsku dramu Martina Bresta, koja slavi lepotu življenja, sa brilijantno odigranim ulogama od strane Al Paćina i Krisa O’Donela, ovo je najtoplija preporuka! Sredjošolac Čarli Sims (Kris O’Donel) sticajem okolnosti postaje svedok neumesne šale. Upravnik pokušava da potkupi Čarlija, obećavajući da će mu, kao siromašnijem učeniku pružiti pomoć oko upisa na Harvard. Čarli treba da razmisli o ovoj primamljivoj ponudi, i tada počinje neočekivana avantura sa slepim penzionisanim pukovnikom Slejdom (Al Paćino), o kojem treba da se stara za vreme praznika, ne bi li zaradio novac za put kući. Pukovnik ga vodi sa sobom u Njujork, a na tom putovanju njih dvojica uče jedan od drugoga. Radnja se dobrim delom ne dešava u školi (osim na početku i kraju), i Slejd nije formalno učitelj, ali kao neka vrsta Čarlijevog mentora, ustaje protiv korumpiranog školskog sistema na disciplinskom saslušanju, pred punim auditorijumom i komisijom. Ovde pravite brod pacova, plovilo morskih cinkaroša! – uzvikuje tada Slejd prkosno, uzimajući Čarlija za primer jednog od poslednjih vitezova moralnosti, čiju su „dušu“ hteli, a nisu mogli da kupe. 6. Opasni umovi (Dangerous Minds), 1995. Film Opasni umovi (režija Džon N. Smit) predstavlja adaptaciju knjige Luene Džonson, koja je, sa svoje strane, nastala na osnovu stvarnih iskustava. Učenici su deca koju u školi nazivaju socijalnim problemom, a da stvar bude zanimljivija, profesorka revolucionar je bivši marinac, koja doživljava prvobitan šok kada stupi u potpuno raspušteno odeljenje. Pošto se postavlja jedno veliko ili između privući pažnju i otići, ona ipak odlučuje da se uhvati sa učenicima u koštac. Rečenice: „Ja sam marinac“ i „Zna li neko karate?“ ispisane na tabli zasigurno privlače prvu pažnju nezainteresovanih, a izjava da za sada svi imaju petice, ali da je na njima hoće li ih zadržati, predstavlja taktiku obrnutu od principa kažnjavanja. Korak po korak, ona uspeva da ih zainteresuje i za analizu poezije, ali se istovremeno i bori sa čitavim sistemom koji se oglušuje o potrebe učenika. To je sistem u kojem je „opasno imati trudnice u razredu“, bez obzira na njihov potencijal, i u kojem učenik biva ubijen, jer, kada po nagovoru profesorke dolazi do direktora da prijavi osobu koja mu preti, nije prethodno pokucao na vrata. Poruka ove filmske priče je više nego jasna, a Luenin ciničan odgovor na sugerisanje nadležnog lica da odeljenju treba pažljivo saopštiti celu stvar, po mnogo čemu podseća na gorepomenutu scenu iz Specijalnog vaspitanja: Šta želite da im kažem? Ako ne želite da umrete, ne zaboravite da kucate? 7. Muzika srca (Music of the Heart), 1995. Rađen na osnovu istinitih događaja, film Muzika srca predstavlja priču o profesorki Rebeki Gaspari (Meril Strip), koja postaje učitelj violine siromašnim mališanima. Njeno: Sva deca mogu da nauče da sviraju violinu – tek je verbalni odgovor sumnjičavoj direktorki izrečen na početku, a njeno postignuće na kraju – veliko opravdanje tog početnog uverenja. Ovo je još jedna topla humana priča o borbi i istrajnosti jedne pedagoške ličnosti, još jedna priča o stvaranju čuda, oživljena divnom glumom Meril Strip, koja je za ovu ulogu nominovana za Oskara. 8. Osmeh Mona Lize (Mona Lisa Smile), 2003. Osmeh Mona Lize, film Maka Njuela, možda je nasličniji Društvu mrtvih pesnika, premda je, ruku na srce, manje dramski efektan. Ovde gledamo mladu profesorku istorije umetnosti Ketrin Votson (Džulija Roberts), koja se takođe bori protiv tradicije i društveno propisanih uloga. Dok se od učenika iz Društva mrtvih pesnika očekuje da naslede unosna zanimanja svojih roditelja, ovde se uspešne studentkinje (sa obzirom na činjenicu da je radnja smeštena u pedesete godine prošlog veka) spremaju da budu jednostavno – domaćice. Profesorka Votson ustaje protiv sistema odstupajući od tradicionalnog plana i programa, tako što im pokazuje i moderna dela i dovodi u pitanje definiciju umetnosti. Više od toga, ona za svoje studentkinje predstavlja model drugačijeg životnog izbora. I premda se, kao i u Društvu mrtvih pesnika na koncu čini da je sistem progutaofiguru učitelja revolucionara, ovde je takođe sugerisano da je trag ipak ostavljen. 9. Ulični tango (Take the Lead), 2005. Film Ulični tango, u režiji Liz Fridlender, možda ne donosi ništa konceptualno novo u ovoj kategoriji. Osim plesa! Upravo učitelj plesa (Antonio Banderas), dolazi u školu i traži da preuzme učenike na kaznenoj nastavi, nepokolebljivo uveren u vlastite metode. Ali ovaj uvek nasmejani učitelj besprekornog ponašanja svoje učenike ne uči jedino plesu, već i manirima, poštovanju i viteštvu. Iako ostali nastavnici smatraju da je učenje problematičnih učenika da plešu samo gubljenje vremena, i da sigurno nije način da se aktuelni problemi reše, profesor Dulejni, prema vlastitim rečima, pokušava nešto novo. Pošto učenici savladaju tradicionalne plesne korake, on ih prijavljuje na takmičenje, gde jedan par, slično kao u Stoj čvrsto i uradi posao, biva diskvalifikovan. Možda će se neko složiti da postoje i bolji filmovi sa učiteljskom tematikom, ali ako volite tu tematiku, i ako volite ples, eto idealne kombinacije! 10. Priča o Ronu Klarku (The Ron Clark Story), 2006. Film Priča o Ronu Klarku, bazirana je na stvarnoj priči o poznatom nastavniku, osnivaču vlastite akademije i motivacionom govorniku Ronu Klarku, koga tumači Metju Peri. Priča počinje tako što Klark, nakon privremenog rada u nekoj školi, dolazi u Harlem u potrazi za poslom nastavnika. Igrom slučaja, ovaj junak dobija posao u trenutku kada drugi nastavnik daje otkaz, jer više ne može da se izbori sa nemirnim dvanaestogošnjacima. Sam direktor ne polaže nikakve da će novi nastavnik opstati u odeljenju sa kojim njegovi prethodnici nisu uspeli da se izbore, ali Klark je istrajan i ima svoje metode. Već u početku on, iako bezuspešno, pokušava da uspostavi saradnju sa roditeljima, a svoju nastavu kreira na zabavan način, igrajući se sa svojim učenicima. Uzrok slabih rezultata dotičnog odeljenja ne leži, prema Klarku, u samoj deci, već u niskim očekivanjima koji se pred njih postavljaju. Sa tim stavom, Klark ustaje protiv školskog sistema koji je nezainteresovan za učenike slabijeg uspeha, praveći mikro revoluciju svojim nekonvencionalnim pedagoškim metodama. Ovaj film, u režiji Rande Hejns, proklamuje savremenije poglede na nastavu, naravno, uz sve naglašavanje osobina figure dobrog učitelja. 11. Pisci slobode (Freedom Writers), 2007. Erin, mlada profesoka egleske književnosti (Hilari Svonk), dolazi u školu koja sprovodi plan integracije problematičnih učenika, i već na početku, na upozorenja direktorke, odgovara: Pa, zapravo, ja sam izabrala Vilson zbog integracionog programa. Mislim da je ovo što se ovde događa jako uzbudljivo! Njen entuzijazam, naravno, nailazi na prvu prepreku već samim stupanjem u učionicu, čime započinje putovanje sticanja iskustva i zbližavanje sa marginalizovanom decom, koja žive u siromaštvu i svetu kriminala i ulice. Beskrajnim strpljenjem i trudom, Erin pokušava da uspostavi komunikaciju sa učenicima, i sama se bori da sakupi prihode za udžbenike i izlete time što radi dodatni posao, jer sama škola ne želi da troši resurse na učenike koji ne napreduju. Napredak je, međutim, postignut, i učenici počinju da pišu i stiču interesovanje za književnost, da bi na kraju počeli da smatraju učionicu profesorke Gruvel svojim domom. Ovaj film, koji je režirao Ričard Lagravenes, sa druge strane, pokazuje i da velika nastavnička posvećenost ima svoju cenu, jer profesorku zbog zanemarivanja napušta suprug. 12.Talas (Die Welle), 2008. Film Talas Denisa Ganzela, uneliko se razlikuje od ostalih filmova dotične kategorije. Rajner Venger (Jirgen Fogel) je profesor u školi koji tokom jedne nastavne nedelje treba da drži predavanja o autokratiji. Delom da bi zainteresovao svoje učenike, a delom da bi doveo u pitanje njihovu izjavu da je fašizam u Nemačkoj prevaziđen, Venger sprovodi eksperiment u razredu: tokom predviđene nastavne nedelje, odeljenje će glumiti organizovani pokret sa njim kao diktatorom na čelu. Ovaj nekonvencionalni metod, međutim, kreće po zlu, učenici preozbiljno shvataju svoje uloge, osećaju se kao deo stvarnog pokreta i isključuju njegove nepripadnike, a sve to rezultira ubistvom i samoubistvom od strane jednog psihički nestabilnog učenika. Rađen prema istinitom događaju, ovaj film, između ostalog, postavlja i pitanje da li je uvek pametno odstupiti od klasičnih predavačkih metoda i gde treba podvući granicu. Istovremeno, on ne idealizuje učiteljsku figuru (Vengeru, naime, počinje da se dopada što, za razliku od svojih kolega, konačno ima toliku moć nad učenicima), čineći je, možda, više ljudskom. 13. Gospodin Lazar (Mosieur Lazhar), 2011. I za kraj, evo još jednog filma o toploj učiteljskoj ličnosti, ovoga puta, iz kanadske produkcije, u režiji Filipa Falardoa. Gospodin Lazar (Mohamed Falag), imigrant sa tragičnom prošlošću, za kojeg se docnije ispostavlja da čak i nema učiteljsku licencu, dolazi da predaje učenicima čija je prethodna učiteljica upravo u školi izvršila samoubistvo. Učenici su, naravno, pod uticajem dotične tragedije, ali školski sistem ima svoje metode koje nalažu da se o čitavom događaju ćuti. Učitelj Lazar, međutim, uviđajući potrebu, poziva svoje učenike da slobodno govore, istupa sa nekonvencionalnim metodama, ali pre svega, sa decom uspostavlja dirljiv odnos ljubavi i razumevanja. I to u jednom školskom sistemu gde je svaki prisniji kontakt sa učenicima zabranjen, bilo da je u pitanju i tapšanje po ramenu. Dali smo vam 13, ali smo sigurni da ih ima i da će ih biti više! Filozofija obrazovanja i vaspitanja uvek je aktuelna tema, i očigledno inspirativna i za umetničko prikazivanje. Milica RAKIDžIJA

Necu sad na pocetku da ulazim duboko u istoriju,historiju i povijest al recimo da su ova dva naroda jos 1054 prakticno predodredjena da postanu Kain i Avelj jedan drugome sto ce se i desiti skoro 1000 godina kasnije !! Skoro potpuno isti obicaji za iste praznike prema razlicitom kalendaru i pomalo razlicit pogled na Hristos i Majku Boziju uz jezik koji su usvojili od nas !!! Dva plucna krila koja disu isti vazduh na istom prostoru al u razlicitim ritmovima ,pa da vidimo ko ce opstati i kako ? Zajedno nikako ,odvojeno nekako al opet u ovim granicama nikako

Sto se mene tice mozete da me banujete ali ovaj saj koji se poziva na SPC neodoljivo podseca na Zbor samo u sad u ovo vremenskom okviru i deluje u zuto-naprednjackom maniru i u toj mantri ,recimo Zivite kao Pravoslavni Hriscani al se i tom duhu potcinite svakoj izdajnickoj vlasti

Već godinama unatrag se medijski (ali i na osnovu konkretnog) najavljuje mogućnost da se potencijali srpske vazduhoplovne industrije, pre svega u segmentu remonta borbenih i (srednjih) transportnih helikoptera, angažuju i "zaokruže" u vidu "helikopterskog servisnog centra" koji bi bio zadejstvovan na aerodromu Batajnica u okviru Vazduhoplovnog zavoda "Moma Stanojlović", odnosno njegovih ("Mominih") kooperanata. Pored ruskih, najava nabavke nekoliko helikoptera konzorcijuma "Erbas" za potrebe Vojske Srbije i republičkog MUP-a je takođe rezultirala (na marginama) i "pričom" o mogućem "servisnom centru" (takođe u "Momi") i za helikoptere ovog konzorcijuma, odnosno njihovog nativnog proizvođača, francuskog "Aerospesijala" čije lake jurišne helikoptere tipa "Gazela" naša vojska (i MUP) koristi još od početka 70-ih i čija je licencirana proizvodnja uoči početka "balkanske klanice" u najvećem "osvojena" u mostarskoj fabrici "Soko". Prema izjavama pojedinih zvaničnika Vojske Srbije, naši remonteri bi angažovali prvenstveno dugogodišnje iskustvo, bez obzira na veliko rasipanje kadra zbog hronične besparice, dok bi i sami proizvođači negde morali angažovati određena sredstva kako bi se poboljšali uslovi rada, jer su mnogi pogoni devastirani još tokom NATO agresije i do sada se "našim snagama" nisu uspeli vartiti na predratni nivo. Pored medisjkih najava i neke činjenice govore u prilog tome, a naročito poslednja vest da je makedonsko RV, za razliku od prethodnih godina gde su svoje transportne helikoptere remontovali u Hrvatskoj i Ukrajini, krajem prošle godine dve letelice poslali na remont u Batajnicu. Na fonu napred rečenog i agencijska vest koju su danas objavili mediji iz BiH (Republike Srpske) daje izvesnu nadu da sve ovo nije medisjki spin. Uostalom, videćemo... Orao: Ugovor s Rusima, Vojska Srbije prvi partner Bijeljinski "Orao", koji se bavi remontom turbomlaznih motora i proizvodnjom specijalnih alata, nastavlja saradnju sa glavnim poslovnim partnerom Vojskom Srbije Do kraja meseca očekuju potpisivanje ugovora s ruskom firmom ''Klimov'' za remont helikopterskih motora. Ovaj program im garantuje opstanak u narednih 20 godina. ''Orao'' obezbeđuje egzistenciju za 390 radnika. I iskusni majstori, koji će uskoro okončati radni vek, i mladi, koji u ovim proizvodnim pogonima stiču prva radna iskustva, veruju u budućnost firme koja se postepeno orijentiše i usavršava za civilne programe. "Idemo, napredujemo, širimo se, svaki dan pravimo nešto novo, kupujemo mašine, tako da usavršavamo proizvodnju", priča Boban Mrda, najstariji majstor. Bojan Starčević ističe da je četiri godine čekao posao, da je bio na Birou, a da sada ovde radi dve i po godine. "Najavljuju se neki novi projekti u 'Orlu' i verujem da je to budućnost za sve radnike, naročito za nas mlađe, da steknemo znanje, tu praksu", naglašava Marko Kapetina, diplomirani mašinski inženjer. Zbog kašnjenja u dostavi motora i naplati potraživanja od poslovnih partnera, prošla godina bila je teška za "Orao", ali sada imaju pune ruke posla. "Vršimo remont turbomlaznih motora. To je vojni program i zavisi od politike. Naša delatnost je 85 odsto izvoza", kaže Milan Prica, direktor firme "Orao" a.d. Bijeljina. Remont helikopterskih i turbomlaznih motora za MiG-ove put je ka sigurnoj budućnosti. Za ovaj program detaljno se pripremaju već drugu godinu. Obećana im je pomoć za kupovinu licence koja košta 2,9 miliona evra. "Nemamo drugog izbora. Sva ova sredstva koja remontujemo se pomalo gase, dosta su zastarela, iako imamo i tu posla za narednih deset godina. Osvajanjem generalnog remonta helikopterskih motora i motora za MiG 29 bi šire otvorilo vrata i obezbedilo posao za duži period", dodaje Prica. U firmi dolazi do smene generacija pa će uporedo s prijemom 12 novih majstora i nekolicine inženjera biti imenovana i kompletna nova uprava. Ove godine planiraju i nabavku dve mašine za obradu metala elektroerozijom, vrednosti 600.000 maraka, čime bi ostvarili značajne uštede jer trenutno za ove poslove koriste usluge firmi u Italiji, Mađarskoj i Srbiji.

Neispričana priča o čuvaru groblja Zejtinlik. Najveće mi je priznanje kad stignu potomci, upale sveću, a ja vidim koliko se ponose svojim slavnim precima Đorđe Mihajlović Foto Igor Marinković HODA povijen. Štap je čas u desnoj, čas u levoj ruci. Sustigla starost. Oslabila pluća i srce popušta, kaže nam. A žuri sa istom voljom i istim žarom, kao kada je pre 57 godina preuzeo brigu o Zejtinliku. Čuvao ga, uređivao, dočekivao i ispraćao potomke ratnika. Pokazivao gde počivaju njihovi slavni preci. Živom rečju tumačio istoriju i sudbinu usnulih srpskih, junačkih pukova. Kao nekad, tako i danas, a devedeseta mu je potpisala život, poranio je pre jutra. Pre prvih poseta. Da neko stigne, a da ga on ne dočeka... To je bilo samo kada ga je, pre dve godine, bolest oborila. Priča nam Đorđe Mihailović da su ga našli na stazi, među belim mermernim spomenicima i gotovo beživotnog odvezli u bolnicu. Lekari ga otpisali. Mediji javili - umro je. A on se vratio da bude na Zejtinliku do kraja. Do poslednje trunke života. Govori nam da nikada pre nije bio bolestan, ili to nije želeo da prizna, a onda je sedam meseci bio prikovan za bolničku postelju. - Vratili su me iz bolnice. Kući, da umrem - kaže uz osmeh čiča Đorđe, dok ga pratimo od kapije Zejtinlika prema mauzoleju. - Sve je bilo pripremljeno. Porodična grobnica, ovde na srpskom vojničkom groblju, gde počivaju moji: deda Savo i otac Đuro. Od njih sam preuzeo tradiciju čuvara groblja. Grobnica, u kojoj i ja treba da počivam... Naručeni su venci, sveće, sve. Pa, kad sam se pojavio, bilo je čudo. Došli i Grci da se sa mnom slikaju... Sa ovim koji je otišao, pa se vratio. A Srbi... Oni uključuju telefone, kažu: Đorđe, samo reci, reč. Jednu reč. Ako ti ne čuju glas, neće nam poverovati da si živ. Smeje se, onda, on, čuvar Zejtinlika. Pokušava da se uspravi pod šajkačom, zateže uniformu koju mu je darovala Vojska Srbije. Staje pred spomenik, pred istočnu stranu. Uključuju se telefoni, kamere. Teku odavno savladani stihovi uklesani u kamen koje on i sad, kao nekad, govori, bez zastajkivanja. Svaka reč, nepomućena: "Neznani tuđinče, kad slučajno mineš Pored ovog svetog zajedničkog groba, Znaj, ovde su našli večno utočište Najveći junaci današnjega doba. Roditelj je njihov hrabri srpski narod Gorostas u svetskoj istorijskoj vojni Koji je sve staze iskušenja prošo I čiji su borci divljenja dostojni." Kaže, kad je završio stihove, da su oni delo Vojislava Ilića mlađeg, rođenog u Petrovcu na Mlavi, kod Požarevca. Mihailović je priznanja dobijao od državnika, patrijarha, vojskovođa... I dok govori, ništa ne promiče njegovom oku. Promiču posetioci. Na spomenike sleću galebovi. Šume njihova bela krila, kao šum čempresa. Neko je zajecao. - Ne plačite, deco, ponosite se i pamtite svoje junačke pradedove... Čudesno je ovo mesto, čudesna je snaga Đorđa Mihailovića. I ništa nije tako saglasno kao ovi okamenjeni pukovi i ovaj živi starac koji o njima svedoči. Čudesno do bola. On, posle, drhtavom rukom otvara teška mesingana vrata Mauzoleja. Štap naslonio na betonski dovratnik. Spušta se u kosturnicu, pali sveću, pa svetlo, pa kasetofon, stari. Čuje se "Marš na Drinu", pa koračnice, pa... samo otkucaji srca potomaka. A on govori istoriju. Živa reč žive istorije. - Sve je više mladih Srba koji dolaze. Nema dana da ne dođu. Popijemo za pokoj duše zavičajnu rakiju. Oni se slikaju. Neki pod ličkim, neki pod crnogorskim kapama, svi uz zastave slavnih divizija. Ličani, Crnogorci, Bosanci...Svi smo mi Srbi - govori Đorđe. - A mnogi me pitaju kako to da sam i u ovim danima na Zejtinliku... Kažem im: tako što sve mislim da su ovi junaci živi. Tako im i služim. Tako, kao da su mi najrođeniji rod. Oni su me obavezali žrtvom za slobodu otadžbine. Starina Đorđe nad usnulim junačkim pukovima bdi više od pet i po decenija I PROZOR S POGLEDOM NA HUMKE Đorđe Mihailović, donedavno je sa ženom stanovao u kući od kamena, na ulazu u Zejtinlik. Kuća je podignuta 1928. u kojoj je i rođen, iste godine. Starost i bolest su ga, odnedavno, preselile u neveliki stan, u ulicu iznad groblja. "Novosti" su prve na novoj adresi čika Đorđa, koju je sam odabrao, tako, da mu bude i prozor s pogledom na humke ratnika. - Čim ustane, on odlazi do ovog prozora, stoji i gleda... Gleda u groblje, posle i bez doručka ode dole, pa, kad dođe - govori, dok nam služi slatko od pomorandže, supruga Svetlana (Grkinja kojoj je on dao to srpsko ime). SLOBODA JE U NAŠIM GENIMA Pamtim da je ovako o srpskoj vojsci govorio moj đed Savo Mihailović: Francuzima stiže pomoć brodovima. U brodovima vojnici i vino. Ništa oružje, ništa municija. Francuzi ne mogu da ratuju bez vina. Englezima stiže pivo. A srpski vojnik gura da stigne u otadžbinu. Sloboda mu je jedino za čim žudi. Gladan, bos i bez municije polaže život na oltar zemlje, rođene. Zašto? Zato što je sloboda upisana u srpske gene. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:690844-Sluzim-ih-kao-da-su-zivi

Sta je??? Koliko je oblast sna uopste istrazivana???? pisite sve sta znate... (recite ako vec postoji tema)

Rođen je u Upsali, u Švedskoj. Otac mu je bio pastor. Bio je osetljiv dečak. Kada bi se noću pomokrio u krevet, otac ga je zatvarao u orman. Ona je rođena u Tokiju. Mlada medicinska sestra, stidljiva Japanka, prišla je njenoj majci i šapnula: Sa jedanaest godina, on je metalne vojnike zamenio za detinju igračku, dirljivo lep model teatra, laternu magiku…Tu je našao spas. Tako je podneo detinjstvo, majčinu zaljubljenost u mladog pastora, njene drhtave ruke dok ujutu postavlja doručak, tihi plač oca koji je moli da ne odlazi. Govorimo o Ingmaru Bergmanu, koji je uz Andreja Tarkovskog najveći filmski reditelj dvadesetog veka, i o Liv Ulman, najvećoj norveškoj glumici. O njihovoj ljubavi i kratkom braku, iz koga imaju kćer Lin, mnogo je pisano, uglavnom plitko i površno. O njihovom pedesetogodišnjem prijateljstvu, veoma malo. O tome je indijski reditelj Diraj Akolkar 2012. snimio dokumentarni film „Liv i Ingmar“. Film je snimljen posle Bergmanove smrti. Preminuo je na ostrvu Faro, tamo gde je sve i počelo. Poljupci Ona ima onu sjajnu, snažnu lepotu koja leži otvorena pred njim, kadifena školjka severa. Preko noći oboje imaju košmare. Snimanja teku besprekorno. Onda ona lovi njegov tamni pogled dok čita knjigu između kadrova. U potpunoj je magiji apsolutne potčinjenosti njegovom zastrašujućem daru. Kada nakratko ode do Norveške, stižu pisma… Ona se ne vraća, preplašena. Noću zuri u plafon i pita se da li je ona glumica u velikom filmu koji režira ljubav, a čiji scenario joj nije poznat. Ima tahikardiju srca, ali i anticipaciju duše. Duša zna. Noću sanja zvona, u koja anđeli ostavljaju svoje zavetne haljine. On dolazi po nju. Krici U braku su. Plamti leto. Srećni kao deca igraju se na ostrvu. Zakopavaju novac. Uveče zovu duhove sa kartama, na severnjački način. Duhovi im neprekidno poručuju: Liv veruje. Ostale joj glumice šapuću da celu igru Ingmar namešta…Ne prestaje da režira. Na početku, čini joj se da je Bog taj koji sanja film, u kome ona igra sa njim. A onda shvata da je ona glumica u snu Ingmara Bergmana. Ali ne više i u sopstvenom. Na snimanju, Ingmar joj je davao rediteljska uputstva da priđe što bliže požaru. Puštao je da vidi filmsku ekipu samo sredom. Ujutru je lovila sebe kako pokušava da na licu oformi nešto kao osmeh. I ona odlazi. U avionu drži dete i piše očajnička pisma prijatelju glumcukoji takođe leti sa njom. Pisma su kao užareno ugljevlje bola. Njen prijatelj ne želi da ih iko vidi i trpa ih u usta i žvaće. Na aerodromu je videla neke ljude sa transparentima. Mislila je da su to demonstracije. Bile su to njene prijateljice. Nosile su transparente na kojima je pisalo:“Život se nastavlja, Liv! Dobro nam došla!“ Opet je plakala. Opet i opet. Bergman je ponovo došao po nju. Ovoga puta se nije vratila. Šaputanja „Možda možemo da nastavimo zajedno“, stizali su glasovi sa ostrva Faro, ali nisu mogli. Blizina prži. No, nekim neobičnim čudom, strast između njih se ne razvija u mržnju, nego u prijateljstvo. „Gradila sam taj most. Bilo je beskrajno teško. Razgovarao je kćerkom Lin telefonom, ona je imala četiri godine. Pitala ga je da li može da dopuzi do nje telefonskim kablom. Upinjala sam se da se ne rasplačem pred detetom“ Liv odlazi u Holivud, snima sa drugim rediteljima, ali njoj se čini da svi filmovi bez Ingmara predstavljaju filmsku traku koja gori i pretvara se u pepeo pred njenim očima. Noću misli o tome kako je prljav uspeh. Seća se reči Hane Šigule da Holivud nije mesto za žene koje imaju četrdeset godina i člansku kartu biblioteke. Ona nema četrdeset, ali je već radila sa najveći. (Mada je sam Bergman tvrdio da je najveći od svih – Tarkovski.) Od Bergmana je naučila toliko toga. Između ostalog i to da između slave i umetnosti gotovo nikada nema jednakosti. Odlučuje da se vrati. Nastavljaju saradnju. Kao prijatelji. Jedne noći, ona odlazi na njegova vrata i kuca da mu kaže da je sve sada stvarno gotovo. Njemu se učinilo da je besna, iskočio je od straha kroz prozor i pobegao u šumu. Nije smeo da otvori. Oboje su nastavili mnogo da rade. Ipak, nju su stalno pitali novinari kako je to raditi sa Bergmanom. Žalila mu se. On je odgovorio: “I ti si deo filma. Moj omiljeni Stradivarijus.“ Tokom snimanja, kada se kadar završi, a kamere ostaju uključene još nekoliko minuta, ostaje snimak Bergmana kako joj prilazi i miluje je po licu i po kosi, pažljivo, besvesno, oprezno, nežno. Posle njegove smrti, ostala je kuća na ostrvu Faro. Ostala su vrata na kojima su, dok je trajao brak, crtali dnevnik tih dana. Vrata su prepuna nacrtanih srca koja se kikoću, grle, trće, plaču. Sunce je padalo na tu belu, drvenu ploču i ti su znaci bledeli svake godine. Svakog proleća, Bergman ih je podebljavao. Nije dozvoljavao da se bilo šta izbriše…“Posle moje smrti, sunce će ovo izbrisati zauvek“. Pošto je Bergman preminuo, tokom snimanja ovog dokumentarnog filma, Ulmanova je pronašla Bergmanovog medu (o, ko je ikada izrekao laž da postoje odrasli ljudi?). U medinoj odeći bilo je skriveno pismo Liv. U pismu adresovanom na najdražeg Vingmara (tako ga je zvala), ona kaže da je sa njim bilo divno i teško, da ju je on činio živom i da je to najviše što vam ljubav može dati, da mu je beskrajno zahvalna za svaki momenat, za razumevanje, saučesništvo, samilost. U postkriptumu kaže: „Ja te i dalje volim, toliko silno intezivno, toliko mnogo“. Dok ovo čita pred kamerama, njeno lice obasjano je mesečarskom, snenom svetlošću. Miluje malog medveda, ne krije suze. Sledeći kadar je voda. Sve suze ovog sveta zajedno, koje je isplakalo neko dete bog. A onda tama. Prah i ništavilo. Sanja Domazet Objavljeno u dnevnom listu „Politika“ u subotu 8.marta 2014 godine izvor

Ne čini li vam se da na Zapadu uglavnom žive kao mi za vreme Tita? Nešto tu i tamo piskaraju i opa, plata par soma. Stoji to da imaju fabrike, nešto zaista stvaraju. A stvaralo se i kod nas za vreme Tita, bilo je takvih fabrika. Mislim da uglavnom žive na foru, da stižu neke uplate sa krajeva sveta, sve na foru, na guranje dolara da hvata kajmak i drugo klepanje po ušiju. Ne znam, nisam merodavan, samo razmišljam i pitam a tako mi se čini.