Претражи Живе Речи Утехе

Da li hriscanski Bog voli i vanbracnu decu ili samo one "legalizovane"?

Pozdrav ja sam Zoran, nedavno sam počeo ponovo da idem u crkvu na liturgiju, ali imam takve strahove neću ne mogu da spavam po ceo dan sam napet i nervozan, mislim da me nećiste sile baš lome da odustanem od crkve. Kako živeti jedan hrišćanski pravoslavni život ? Šta sme da se radi, Šta ne sme ?

Da li je Isus npr.poznavao sve svjetske jezike i imao o svemu savršeno znanje?

Posto je ovo glavno i osnovno ucenje nase crkve i ucenje koje je i najvise i napadano kroz istoriju od raznih jeretika.I danas se srecemo sa raznim kriticarima,volio bih otvoriti ovdje ovu temu na kojoj mozemo ostavljati korisna objasnjenja tog ucenja,korisne materijale za proucavanje i preporuke za knjige clanke predavanja itd Tako svi mozemo doprinijeti da ovaj javni prostor obogatimo sa tim poucnim i neophodnim sadrzajem koji moze da bude na spas i korist onima koje to zanima.

Maša Stojković (26) iz Bora nedeljama proživljava pakao jer ne može da pronađe odgovarajući stan u Beogradu u koji bi trebalo da se preseli nakon što izađe iz studentskog doma. Razlog je, kako pretpostavlja, samo to što je u invalidskim kolicima, iako je, zapravo, ova diplomirana pravnica potpuno samostalna. Pritom, Maša je dobila stalan posao u Prvom Osnovnom sudu, međutim predrasude stanodavaca su, nažalost, jače. Zato je probala da "ubrza stvar", tako što je na skoro svaku banderu u ulici Vojvode Stepe na Voždovcu zalepila oglas u kom traži stan. Ipak, ni ovaj metod, za sada, nije dao efekta, a za Nova.rs Maša objašnjava sa kakvim se sve situacijama susretala. Dovoljno je da izgovori tu famoznu reč "kolica" i potencijalne gazde i stanodavci momentalno odustuju i smišljaju izgovore. Maša godinama živi u Beogradu. U srpskoj prestonici završila je i osnovnu i srednju školu, a potom i osnovne akademske studije na Pravnom fakultetu. Ova mlada i uspešna devojka trenutno završava i master na istom fakultetu i živi u studentskom domu na Voždovcu. Uskoro bi trebalo da izađe iz doma obzirom da je stupila u radni odnos u Prvom Osnovnom sudu. Tada je naišla na, kako priča za Nova.rs, do sada najveću prepreku u svom životu. „Susretala sam se sa raznim situacijama u životu, sa pogledima ljudi koji bole. Vlada neko neshvatanje društva koje je mišljenja da mi, pošto imamo neki invaliditet, ne možemo ništa u životu da postignemo, bilo da je to obrazovanje, posao, veza, brak, porodica. Smatraju nas nesposobnima, misle da mi ne možemo ništa sami, pa se plaše da nas prihvate. Tako i stanodavci. Verovatno misle da ću demolirati stan pošto sam u kolicima ili se plaše da neću imati novca da ga platim. Međutim, ja sam poptuno samostalna osoba i još uvek ne mogu da verujem da toliko dugo tražim stan“, požalila nam se Maša. Maša Stojković Foto:Privatna arhiva Kada je u maju saznala da je prošla na konkursu i da će dobiti posao, Maša je počela „lagano“ da traži stan. „Pošto ne mogu da živim u studentskom domu ako sam u stalnom radnom odnosu, počela sam da gledam oglase. Videla sam da dosta stanova koji nisu odgovarajući za mene i nisu prilagođeni mojim potrebama, pošto sam korisnik invalidskih kolica. Onda sam došla na ideju da na društvenim mrežama napišem da tražim stan, sa odgovarajućim uslovima koji su mi neophodni i da mi se jave ljudi koji imaju takve uslove, a traže stanara. Takođe sam angažovala i agenciju“, nastavlja Maša. Maša Stojković Foto:Privatna arhiva Ni tada se ništa značajno nije promenilo. Kako dodaje, mnogi su joj se javljali i izražavali podršku i želju da što pre pronađe stan, ali odgovarajućeg stana još uvek nije bilo. „Pozvala sam jedan oglas za stan, bila je agencija u pitanju. žena koja se javila je rekla da je prilagođen ulaz i sve što je meni potrebno, ali da će mi javiti sutradan. Pošto se nije javila, pozvala sam je, a ona je rekla da vlasnik ipak ima druge klijente u planu. Dakle, ista rečenica od strane vlasnika stanova je svuda. Shvatila sam da sam zapravo problem ja. Zbog toga sam namerno u oglasu napisala ‘molim bez predrasuda’, naglasila sam baš taj deo jer, ja sam od rođenja u kolicima, čitav život prolazim kroz neke predrasude, i tokom školovanja, pa i traženja posla, pa sam pretpostavila da će i sada biti tako“. Onda joj se, na njeno iznenađenje, javio jedan čovek nudeći stan. Maša Stojković Foto:Privatna arhiva „On nije ukapirao da sam u kolicima. I kada sam počela da postavljam pitanja u vezi stana, on me pita da li mi to treba za neka kolica, rekoh mu da sam ja korisnik invalidskih kolica i tu se menja priča. Odjednom se pojavljuju dva studenta kojima je obećao stan, koji su ga već gledali. Čak sam otišla lično da vidim stan kako bi video da sam normalna osoba, dovoljno samostalna i da sama funkcionišem, ali nije vredelo“. Pošto je videla da ni od toga nema ništa, Maša je jednog dana išla ulicom Vojvode Stepe i kačila oglas za stan po okolnim banderama. „Pozvala sam sve oglase, objavila na društvenim mrežama i ništa. Pritom, naglasila sam i nekim ljudima koje poznajem da ako nešto čuju, da mi jave. Pošto se niko nije javljao, zalepila sam oglas i sada čekam da vidim šta će biti. Već su mi se javila dva čoveka, tako da narednih dana treba da odem da pogledam stan. Nadam se nekoj realizaciji uskoro“, nada se Maša. Iako je već nekoliko godina u Beogradu, Maša priznaje da se i dalje susreće sa određenim situacijama zbog kojih se preispituje zašto je baš njoj moralo to da se desi, zašto je baš ona morala da bude osoba u invalidskim kolicima. Maša Stojković Foto:Privatna arhiva „Ljudi su puni predrasuda. Meni se dešava da stanem da se odmorim i ljudi mi priđu i misle da prosim. Ja živim sama i funkcionišem sama svuda, i valjda je to ljudima neobično. To mi se dešavalo i na fakultetu, ta nesvest ljudi je velika“. Za kraj razgovora, Maša poručuje da joj je žao što se država ne prilagođava osobama sa invaliditetom, nego oni moraju da se prilagode sistemu. „Nama je država neprilagođena i nemamo aktivan društveni život jer nas negde društvo i ne vidi. I smeta mi što umesto da se država prilagodi nama, mi se prilagođavamo državi. Sve nam je otežano, posebno te arhitektonske barijere zbog kojih često pomislim: ‘Jao, zašto sam baš ja u kolicima. Ali ja sam neko ko uvek pronađe način. Srećom, studentski dom u kom živim odnosno prizemlje prilagođeno je osobama u kolicima, tu su i radnje koje su mi potrebne za svakodnevni život i pristupačne su mi, a i Pravni fakultet mi je bio prilagođen, tako da za sve ove godine nije bilo nikakvih problema. Ali čovek mora da bude uporan i da se snađe“, smatra naša sagovornica. https://nova.rs/vesti/drustvo/beograd-se-osramotio-kao-nikad-a-razlog-je-masa-26-kolica-i-jedan-oglas-za-trazenje-stana/

Pesma nad pesmama na prvi a i bogami da drugi pogled opisuje telesnu ceznju mlade i mladozenja jednim drugom. Velik broj otaca i intelektualca to interpretira kao ljubav Isusa prema crkvi, za sta ja mogu da se slozim. Ali interpretacija da jevrejske ljubavne erotske pesme koje su se pevale pre prve bracne noci, simbolizuje ljubav Isusa prema svojoj majci Mariji, mi je interpretacija koja mi toliko "neukusno" zvuci da ne mogu da delim. Ambrozije od Milano i katolicka teologija idu mnogo tome.

Posle neke licne moje krize sam resio se okrenuti crkvi i da malo moje sumnje obuzdam, a to vec odavno, hteo bi i da promenim link ime. Ali izkreno kad citam da ako spavas jednom za nekim 7 godina ne smes se pricestiti ili da ne mozes biti svestenik ili da svaki seks pre braka greh (razumem da se treba cekati jer se vezujemo za ljudima za kojima spavamo). Stvarno se pitam dal je to crkva u kojoj bi ja hocu biti deo. Svaka cast svetim ocima, ali ovo je stvarno preterano. БЛУД И ШТА ЈЕ БЛУД? WWW.CRKVAUB.RS Blud i sta je blud?! Blud je svaki seksualni kontakt van braka. Duhovni odgovor dao otac Milan Ristivojcevic

Komentar Problem Kosova nije pao u zapećak: kancelar Olaf Šolc Foto: AP 3. 5. 2022. / 10.10 Vučić kod Šolca: Bod u gostima bio bi kao kuća Šolc je hladan čovek koji ume sa brojevima. Zavisnost od ruskog gasa, cena energenata, radna mesta, to je jezik koji razume. U Šolcovom svetu sankcije nisu pitanje morala, i sa njim bi Vučić mogao da politčki trguje. Nevolja je što se tu više radi o tome šta Srbija može da izgubi, nego šta može da dobije Piše: Nemanja Rujević U Evropi se pitaju da li je ovaj čovek uopšte iskreni zapadnjak, misle da je previše slab na Rusiju, kritikuju ga jer ne zna gde bi otkako je zapucalo u Ukrajini. Opis može da se primeni i na nemačkog kancelara Olafa Šolca, i na njegovog gosta u sredu, srpskog predsednika Aleksandra Vučića. Nema tog pera nemačke štampe koje se nije iskalilo na kancelaru, te kasni sa slanjem oružja, te kukavički se plaši Putinovih pretnji atomskim bombama, a svi kanda znaju da je to blef. Paradoksalno, socijaldemokrata Šolc je oklevanjem da stavi Nemačku baš u prvu liniju fronta pogodio nerv – javno mnjenje nije oduševljeno slanjem oružja Ukrajini. Ipak, deluje usamljen pored ratobornijih Zelenih i Liberala sa kojima deli vlast. Vučić je pak, birajući između dva zla po Srbiju i svoj kult ličnosti, izgleda odabrao da preko bulevarske štampe otvori prostor za uvođenje nekakvih sankcija Rusiji. Kakvih, to ne znamo, a biće da još ne zna ni Vučić. U mirnija vremena, Šolc bi dočekao Vučića kao muška kopija Angele Merkel, pun razumevanja za jeftini ruski gas i slovensku dušu. Ovo nisu ta vremena. Što bi rekli Amerikanci, shit rolls downhill: što prebacuju Šolcu, ovaj će prebaciti Vučiću. Kao predigra mu dođe zaključak Bundestaga od prošle sedmice – koji se sigurno ne dopada Šolcu – gde se gorljivo traži još oružja za Ukrajinu. U tački 19, u samo jednoj rečenici, provučeno je da treba "preispitati" predpristupnu pomoć EU za zemlje-kandidate (čitaj: Srbiju) koje "podrivaju" sankcije. To što su u Berlin pozvani i Aljbin Kurti i Miroslav Lajčak, te će njih dvojica sa Vučićem imati i odvojeni sastanak, pokazuje da problem Kosova nije pao u zapećak zbog ruske agresije. Naprotiv, on ide u paketu, i to sad valja demonstrirati. Nemačkoj je stalo da pokrpi balkanske rupe kroz koje nadire ruski uticaj. Berlin drži važnu poziciju Visokog predstavnika u BiH, a ova Vlada prvi put je uvela i mesto specijalnog poverenika za Zapadni Balkan. U crno-belom svetu gde je, iz zapadne vizure, Kosovo na "ispravnoj", a Srbija (za sada) na "pogrešnoj" strani, Vučić ne može da se nada da će Šolc zavrnuti ruku Kurtiju i naterati ga da konačno napravi Zajednicu srpskih opština. Ali, Šolc je hladan, racionalan čovek koji ume sa brojevima. Cena energenata i radna mesta, to je jezik koji razume. U Šolcovom svetu sankcije nisu pitanje morala, kao što evrofanatici u Srbiji (i Nemačkoj) sugerišu. Vučić sa Šolcom može da trguje. Ko nije primetio, cenkanje je počelo kad je Srbija triput glasala protiv Rusije u UN, a zauzvrat je Naftna industrija Srbije izuzeta iz sankcija. Da je samo do Šolca, on bi verovatno ponudio regionu brzo članstvo u EU – više puta je, od početka rata, neupitan govorio da se mora "održati obećanje" dato balkanskim zemljama. Ovako, pitanje je više šta Srbija može da izgubi, nego šta može da dobije. Sigurno će nas Vučić o tome potanko izvestiti u petak, u obraćanju koje je odložio za sedam dana, baš jer ga je Šolc pozvao u Berlin. Kanda i Vučić misli da ga u Kancleramtu čeka bitan dan. Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com

Danasnji problem kod vaspitavanja mladih je prezasticivanje od rada I hedonizam kao smisao zivota. Naravno uvek ima I onih roditelja koji uce decu pravim vrednostima, da ne budu paraziti, jer svaki vid parazitiranja vuce u bolest I depresiju kao I samosazaljenje Ili u gordost. Pogresno nauceni, prepusteni sami sebi takvi sutra budu na teret drustvu ... O tome bi trebalo vise da se pise...

Jedan od najmudrijih umova savremenog doba, psihijatar i književnik, čovek sa opsegom znanja i mudrosti koje su ostavile neizbrisiv trag, bavio se i temom roditeljstva. Evo šta je rekao na tu temu. 1. “Dete do kraja treće godine je upijajući um, kao sunđer je. Koliko bi samo trebalo da se otac i majka tada vole najviše! I da tako bude pet, pa posle neka bude malo i prepirki, ali prvih tri do pet godina, i zbog deteta i zbog sebe, da dete vidi, upije ljubav oca i majke. Ostaće skript, pa će tražiti u svome braku da ponove ono što su doživeli prvih tri do pet godina, i dobro i loše!” 2. ”Ne znam da li je ijedan čovek u stanju da voli ako nije bio voljen. Ili, na drugi način, koliko smo i sa kakvom snagom u detinjstvu bili voljeni, toliko i mi volimo druge” 3. “Dete staro tri, četiri godine sluša majku i oca kako se ne svađaju, nego raspravljaju o nekoj temi, pa se ne slažu. Bez povišenog tona, svako iznosi svoje argumente, puštajući i onog drugog da kaže to što ima. Tu počinje dijalog i tako se dete uči dijalogu. Iako ništa ne razume, (šta je to o čemu roditelji pričaju) negde u letu uspeće da uhvati da se ne slažu, ali da i majka i otac razgovaraju koristeći argumente, a ne povišen ton.” 4. “Radoznalost i ljubopitljivost nisu iste stvari. Nemojte svoju decu pretvarati u ljubopitljivu decu. Dete se rađa vrlo složeno. Da ne plašim mlade, ali, fetus sve pamti. Jako je važno da majka dete nosi radosno. Pazite, nije isto radosno i veselo. Treba da nosi, koliko god može, sa radošću. Naravno i otac je jako važan. Treba oboje podjednako da žele dete. I nije bitno samo kako se majka u trudnoći hrani, vrlo je važno i kako se oseća jer ona svoja osećanja prenosi fetusu. Znate kako, kad je majka ljuta dete se sklanja na kraj posteljice, a kad je srećna dete se penje prema srcu. Snimali to naučnici.”

Da li ste razmišljali o tome koliko se često smejemo? Mi čekamo da nam se nešto lepo desi, pa se onda tek smejemo, a zaboravljamo da zapravo obrnutim delovanjem dolazimo do lepih stvari koje nam se događaju, a to sve kreće od nas samih ...

Foto: Sisačka nadbiskupija SISAČKI biskup Vlado Košić u nedjelju je održao misno slavlje u spomen na 443. obljetnicu pada utvrde Gvozdansko 1578. godine. U homiliji biskup je rekao kako su branitelji Gvozdanskog svijetli primjer ljubavi prema Domovini i žrtve za nju, prenosi sisačka nadbiskupija. "Poznato nam je kako su pred jačom turskom silom hrabro tri mjeseca odolijevali i nisu prihvaćali nekoliko poziva na predaju, čime su mogli spasiti vlastite živote. No, oni su radije ostali na braniku utvrde Gvozdansko i na braniku Domovine negoli se pokoriti neprijatelju i njegovoj sili. Ta borba do kraja resila je i resi naš hrvatski narod, bilo da su nas tlačili Turci, bilo komunisti, bilo Srbi. Sve smo te zulume, progone i agresije hrabro odbijali jer smo imali pojedince koji su nas vodili u tom otporu i borbi za svoju zemlju“, kazao je Košić. "Potres je teško predvidiv, ne možemo se protiv njega boriti kao protiv Turaka, komunista ili Srba" Onda je kazao kako je danas najveći neprijatelj potres. "On pustoši, zavija u crno, ruši kuće i crkve, tjera nas s naših stoljetnih ognjišta i prijeti da nestanemo, da u ovim dijelovima Lijepe naše više ne žive Hrvati. Prije toga nas je pogodila pandemija, koja doduše nije zaratila samo protiv nas nego protiv cijeloga svijeta i svih ljudi. I treći je, već 25 godina prisutan neprijatelj koji je u nama samima, a zove se izumiranje: ne rađaju se djeca, sve nas je manje i nestajemo", kaže biskup Košić. "Koji je naš odgovor, kako se poput branitelja Gvozdanskog hrabro boriti – i pobijediti te današnje neprijatelje? Potres je teško predvidiv, ne možemo se protiv njega boriti kao protiv Turaka, komunista ili Srba. On je podmukao neprijatelj koji sve napada, ne gleda tko je tko niti dolazi najavljen, nikad ne znamo kada će udariti i što će srušiti, koga protjerati iz njegova doma, kome će se doslovno oduzeti tlo pod nogama. Međutim, ima lijeka toj pošasti. To je naša kršćanska ljubav", navodi Košić. Biskup Košić: Potres je teško predvidljiv, ne možemo se boriti kao protiv Srba - Index.hr WWW.INDEX.HR SISAČKI biskup Vlado Košić u nedjelju je održao misno slavlje u spomen na 443. obljetnicu pada utvrde Gvozdansko 1578. godine.

Srbija se našla među 14 zemalja sveta sa najstoržim merama za suzbijanje koronavirusa, prema procenama Oksforda. Ipak, na mapi država sa najviše zaraženih u Istočnoj Evropi, deli isto mesto, rame uz rame, sa Belorusijom, u kojoj koronu "leče" votkom i ne preduzimaju apsolutno nikakve mere zaštite od virusa. Na ovoj mapi, zemlje Zapadne Evrope crvene se kao žar što znači da je broj zaraženih koronavirusom, kao i nivo smrtnosti veoma visok i zabrinjavajuć, da je čak preko 2.500 zaraženih na milion stanovnika. Međutim, države Istočne Evrope obojene su daleko svetlijim nijansama žute ili narandžaste, što ukazuje da imaju 500 ili najviše 1.000 zaraženih na milion stanovnika. S obzirom na drakonske mere koje su do nedavno bile na snazi u Srbiji, trebalo bi da smo i mi zemlja obojena u žuto-narandžastu nijansu, odnosno da smo ušuškani među državama sa nižom stopom novoobolelih i umrlih. Ipak, nije tako. Crvena mrlja istoka Evrope, pokrila je samo Belorusiju, Estoniju, Moldaviju i – Srbiju! To znači da ove zemlje imaju od 1.000 do 2.500 zaraženih na milion stanovnika. Kako pored vanredog stanja, policijskog časa, zabrane izlaska za starije od 65 godina, dovoljnog broja respiratora, maski, rukavica, improvizovanih bolnica, socijalnog distanciranja i ažurnog testiranja, kako tvrdi struka i vlast, imamo isti broj zaraženih kao zemlja u kojoj se korona “leči” votkom. Dok se predsednik Aleksandar Vučić u početku smejao koroni, broj zaraženih se očigledno gomilao. Onda se i on uozbiljio, pa zaveo stroge mere kojima nas je sve zaključao u naše domove i stavio veto na šetnje. Brine to što, predsednik zemlje, koja danas deli istu boju na mapi zaraženih kao Srbija, Aleksandar Lukašenko, prvi čovek Belorusije, poručuje svojim građanima na početku pandemije: “Ne treba nam strog karantin jer u ovoj zemlji niko neće umreti od korona virusa!” Pa je još i dodao: “Javno objavljujem da niko neće umreti u Belorusiji. Našli smo kombinaciju lekova koja će sačuvati živote”, rekao je Lukašenko. Međutim, do danas je od koronavirusa u Belorusiji umrlo preko 100 ljudi, a potvrđeno je preko šest hiljada slučajeva. Predsednik Lukašenko je odbacio tvrdnje da su oni umrli od virusa Covid-19, već je naveo druge hronične bolesti, kao što su bolesti srca i dijabetes. Votka pomaže u borbi sa koronom “Tvrdim da nijedna osoba nije umrla od korona virusa”, rekao je on, savetujući ljude da piju votku kako bi se borili protiv bolesti. Lukašenka su više brinule ekonomske posledice nego korona virus. A dok su građani Srbije tople prolećne dane dočekali zatvoreni u kućama pod ključem, u Belorusiji se život normalno odvijao, čak su se igrali i fudbalski mečevi, granice su otvorene, ljudi odlaze na posao i nije bilo panične kupovine toalet papira, jer Lukašenko odbacuje pandemiju kao ‘psihozu’. Belorusija se čak sprema i za proslavu Dana pobede nad nacistima u Drugom svetskom ratu, koju planira da održi na ulicama Minska 9. maja. Epidemiolog: Teško je praviti poređenja Na ova poređenja zemalja i njihove borbe sa koronom, reagovao je epidemiolog dr Zoran Radovanović, koji za Nova.rs kaže da nije realno, a ni lako, porediti stopu zaraženosti u zemljama, pa ni stopu smrtnosti. “Pitanje je koliko ljudi je u Belorusiji testirano, to nikako ne možemo tačno da znamo. Činjenica je da mi imamo najviše obolelih u odnosu na 12 zemalja regiona. Profesorka Markotić je čak rekla da je region dobro prošao, “svi osim Srbije”, imajući u vidu broj umrlih kod nas. Mi smo kasno počeli da testiramo građane i nismo mogli da otkrivamo obolele na vreme. Politika, koju je predlagala SZO i mere koje su sprovedne u zemljama koje su najbolje prošle sa koronom kod nas nije mogla da se primeni. Naglasak je bio na traganju za obolelima, stavljanju u karantin, na kontaktima i njjhovoj izolaciji. Mi nismo uspeli da detektujemo obolele na vreme, pa smo izolovali čitavu jednu generaciju”, kaže dr Radovanović. Broj umrlih je, smatra on, kod nas čak manji nego što bi se očekivalo. “Prosek godina umrlih je 67, a na Zapadu je 50 odsto preminulih iz staračkih domova, i imali su svi preko 80 godina. Ne bih tako lako upoređivao Srbiju sa Belorusijom, kad je u pitanju zaraženost i smrtnost. Čak su i Belgijanci rekli da su mnogi umrli od korone, a da to nije dokumentovano. Ako je jedna osoba umrla od korone, i svi durgi u njenoj okolini su posle smrti proglašeni žrtvama kovida-19, iako im nije rađen test. Kod nas je bilo obrnuto. Neki koji su i umrli od od korone, rečeno je da su preminuli od infarkta ili šloga. Tako da su brojke u slučaju epidemija uvek vrlo relativne i svako poređenje je rizično, čak nezahvalno” objašnjava dr Radovanović. Na mapi istoka Evrope crvene se zaraženi Srbije i Belorusije NOVA.RS Srbija se našla na mapi država sa najviše zaraženih u Istočnoj Evropi, deli isto mesto, rame uz rame, sa Belorusijom, u kojoj koronu "leče" votkom.

Foto: Ilustracija Ransomware napad čine zlonamerni program koji enkriptuje podatke žrtve i napadač koji kasnije tim žrtvama traži svojevrsnu otkupninu za njihovo otključavanje (ransom - otkupnina). Žrtva nema više pristup podacima dok ili ne plati otkupninu od hakera ili dok ne vrati bekap (rezervna kopija podataka), što može potrajati i danima, u zavisnosti od kompleksnosti sistema i količine podataka. Po običaju se otkupnina plaća bitkoinom (kriptovaluta - ili ektronski novac) jer se takve transakcije ne mogu pratiti i žrtva ne zna kome je otišao novac. Naravno da problem nastaje kada žrtva nema bekap, pa je primorana da hakerima plati traženu sumu, što je apsurdno ponekad jeftinije rešenje od ponovnog uspostavljanja sistema. Nakon uplate hakerima, žrtva dobija ključ kojim otključava (dekriptuje) svoje podatke i opet im ima pristup. Deluje kao scena iz filma, ali ovo je već par godina realnost sa kojom se susrećemo sve češće. Ovo se naravno lako može izbeći korišćenjem propisnih sigurnosnih protkola i mera zaštite, a bekap uvek treba da bude ažuran čime se šteta minimalizuje. Šteta će uvek postojati čak i u slučaju da žrtva ima bekap, jer ponovno uspostavljanje kompleksnog sistema od nule zahteva veliko vreme za koje su nedostupni servisi koje žrtva pruža. U slučaju Novog Sada svi servisi koje grad pruža, time efektno dovodeći do svojevrsnog prestanka funkcionisanja gradskih sistema, a ponovno uspostavljanje takođe puno košta jer je potrebno angažovati po običaju dodatni stručni kadar. Da bi se sprečio ovaj tip napada, sistem mora uvek da ima najnovije zakrpe (ispravke propušta u sistem) jer po običaju virusi iskorišćavaju te bezbedonosne propuste u sistemu, isti je slučaj i kod ransomware napada. Još 2017. kada se pojavio prvi ransomware napad - wannacry, microsoft je zakrpio čak i one sisteme kojima je zvanično istekla podrška godinama pre, zato jer je postojala pretnja da stanu bitne institucije poput bolnica ili aerodroma. Nakon toga, 2018. pojavio se novi propust pogodan za ransomware programe i tada se takođe pojavio još jedan patch koji je takođe ponuđen vlasnicima zastarelih sistema bez zvanične podrške, tako da su stvarno svi imali dovoljno vremena da se spreme i iste zakrpe apliciraju. To bi trebalo da bude poznato osobi koja se bavi održavanjem sistema, međutim sve zakrpe i ažuriranja ne vrede puno ukoliko korisnici nisu edukovani u smislu cyber sigurnosti i upoznati sa sigurnosnim protokolima kao i da adekvatno reaguju na sumnjive mejlove i situacije. Za sve takve situacije treba da postoji interna procedura koju propisuje IT administrator ili firma koja je zadužena za bezbednost institucije ili preduzeća. Jer, svaka zaštita je nepotpuna, ukoliko korisnici sistema nisu prošli makar osnovnu edukaciju po pitanju sigurnosti koja bi minimalno trebalo da sadrži teme kao što su pravilan izbor i upotreba lozinki, razmena lozinki na siguran način, kao i čuvanje istih. Zatim bi trebalo i da se upoznaju sa sigurnim pristupanjem servisima i autorifikacionim formama, da znaju da prepoznaju lažne od pravih, a poseban deo edukacije treba da bude siguran pristup i sigurnost na društvenim mrežama. Takođe je bio bitan deo posvećen e-mailu i proveri autentičnosti istih. E-mail je po običaju najkorišćeniji alat hakera za ubacivanje virusa i malwera, a u skorije vreme češći primeri su zloupotreba identiteta e-mail poruka u svrhu naplaćivanja lažnih faktura. To je što se tiče obuke krajnjih korisnika osnova. Drugi nivo edukacije bi uključivao IT podršku u firmama i državnim institucijama koja bi trebalo da vodi računa o tome da su sistemi uvek zakrpljeni sa poslednjim zakrpama kao i da vode računa o bekapu, kao i načinu njegovog skladištenja, jer bekap ne vredi ništa ukoliko se i live i bekap kopija npr. baze nalaze na istom hard disku, čak i u istoj prostoriji ili u istoj zgradi. Jedini siguran bekap je kada rezervnu kopiju podataka i/ili baze imate off-site ili na udaljenoj lokaciji. Mnogi se u današnje vreme odlučuju za opciju skladištenja bekapa online ili u cloudu što je manje sigurna opcija. U tom slučaju takvi podaci moraju biti enkriptovani pre slanja. Međutim, dobra sigurnosna praksa je da se bitni podaci, posebno lični, ukoliko nije neophodno ne drže online. Lično ne mislim da je grad Novi Sad bio eksplicitno targetiran, već hakeri šalju milione phishing mejlova dnevno, pa ko se upeca. Upecaće se po običaju onaj kome nedostaje gorepomenuta edukacija. Da slučaj ovog ransomware napada nije ni po čemu jedinstven niti najgori govori nam primer napada na kompaniju SONY gde su hakeri odneli 100TB poverljivih podataka o firmi kao i ličnih podataka zaposlenih, a hakeri su se domogli čak i filmova u produkciji. Da stvar bude gora, isti napad se desio dva puta u razmaku od par godina, što znači da prvi put lekcija nije bila naučena. Ovakvi napadi ne samo da čine veliku štetu reputaciji žrtve već i veliku materijalnu štetu jer ponovo uspostavljanje sistema je mnogo skuplje nego zaštita i prevencija uz adekvatnu edukaciju. Ovaj primer treba da služi kao upozorenje svim ostalima da provere svoj sistem i edukuju svoje ljude. Jer strašno je pomisliti da sutra isto može da se desi npr. u bolnici gde se potpuno zanemaruje cyber sigurnost, a tamo šteta pod pravim okolnostima može biti i nešto više od curenja ličnih podataka o pacijentima, reputacije ili materijalne štete. Autor: Vladimir Mitić Ransomware - primer kao upozorenje | Novosadski informativni portal 021 WWW.021.RS Grad Novi Sad je ove nedelje postao žrtva ransomware napada.

U novoj kosovskoj vladi Srpska lista biće u opoziciji, a to što jedan ministar mora da bude iz srpske zajednice, ne znači da će on biti u koaliciji, rekao je u emisiji Pressing na N1 predsednik Samoopredeljenja i, kako se očekuje, budući premijer Kosova, Aljbin Kurti. Govoreći o ukidanju taksi, Kurti je rekao da će ih Kosovo prvo zameniti "reciprocitetom", pa tek onda ukinuti, a zatim dobro pripremiti dijalog. "Nemamo luksuz da još jednom propadne dijalog", dodao je. "Poštovaću ustav, ali pravim sadržinsku razliku između toga kada je nešto ustavna obaveza i politička koalicija s druge strane. Trudimo se da pravimo vladajuću koaliciju gde neće biti potrebni glasovi Srpske liste. Srpska lista biće u opoziciji, a to što jedan ministar mora da bude iz srpske zajednice, ne znači da će biti u koaliciji, srpska nacionalna pripadnost nije članstvo partije nego nacionalna pripadnost", rekao je Kurti. Upitan da li to znači da će u budućoj kosovskoj vladi biti srpski ministar sa kojim će se složiti dvotrećinski Srpska lista, ali neće u političkom smislu biti tretiran kao deo vladajuće koalicije, Kurti je kazao da se "može tako reći". On je dodao da još nije razgovarao sa predstavnicima Srpske liste, ali da ih neće "ekskomunicirati u skupštini i da su oni poslanici". "Ali smatram da po opštinama sa većinski srpskim stanovništvom nije bilo fer i slobodnih izbora", dodao je, navodeći da je na izborima na Kosovu bilo slučajeva da je jedan Srbin glasao čak 18 puta, i primera da je u nekim mestima bilo više glasova za Srpsku listu nego stanovnika. Posmatrači su rekli da su se kršenja izbornog procesa desila u sredinama gde posmatrači nisu bili Albanci, naveo je on, prihvatajući da to jeste odgovornost kosovskih institucija. Izvor: N1 "I loše je da imamo krađu po sredinama gde je većinsko srpsko stanovništvo. Ovo je konstatacija međunarodnih posmatrača, ovi incidenti su pojava, mnoštvo je tih incidenata jer je bilo pritiska Beograda da dobiju 100 odsto", naveo je Kurti. On je ocenio da to pokazuje i "nedostatak samopouzdanja". "Imate pritisak i stravične diktature ne samo u Evropi i drugde u svetu koje bi se zadovoljile sa 80 odsto, a ovi su želeli 100 odsto. Ali ne krivim ja Srpsku listu, oni prebacuju pritisak koji sami doživljavaju, tj pritisak Beograda na Srpsku listu se prebacuje na pritisak na srpsko stanovništvo na Kosovu", dodao je. Upitan zašto eliminiše Srpsku listu, on je rekao da "Beograd plaća za poslušnost" i da kosovske institucije sa međunarodnom zajednicom moraju da prekinu mogućnost da Beograd vrši pritisak na Srbe na Kosovu. "Nemam ništa protiv Srba, naprotiv, družim se sa mnogo Srba ovde na Kosovu... Problem sa Srpskom listom nije to što je sredstvo Beograda, već što je - sredstvo. Političko biće Srpske liste je da oni ne budu, ne postanu, oni postoje da ne bi postali, to je veliki problem", smatra Kurti. Naveo je i da je racionalno očekivati da će mandat za formiranje kosovske vlade dobiti ovog meseca, i da će imati 15 dana za formiranje koalicije sa Demokratskim savezom Kosova. "Do sada smo usaglasili oko 80 odsto planova i programa, posle toga ide podela resora ministarstava, a težimo tome da imamo 12 ministarstava, samo po dva zamenika ministara, i najmanje 30 odsto žena", pojasnio je. Sa Srbijom prvo reciprocitet, tek onda ukidanje taksi Govoreći o dijalogu o pitanju Kosova, on je rekao da će njegova vlada početi prvo dijalog sa Srbima sa Kosova, i to dijalog o ekonomskom razvoju, a ne o pomirenju. "Šta će nam to, meni Srbin iz Gračanice nije uradio ništa, niti ja njemu. Ako pitaš Srbe ili Albance na Kosovu šta im treba, ono što će svako reći jeste posao i pravda, i to treba da bude prioritet", objasnio je. Kao drugo, naveo je, počeće razgovor sa visokim predstavnikom EU za spoljnu i bezbednosnu politiku Žozepom Borelom. "Treba nam dijalog u Briselu sa dijalogom sa Srbijom". POVEZANE VESTI Kurti za N1 najavio pregovore o ukidanju viza između Kosova i BiH 06.11.2019. Pojašnjavajući stav po pitanju ukidanja taksi, Kurti je rekao da će Kosovo takse zameniti reciprocitetom. "Reciprocitet je pravi princip zdravih konstruktivnih odnosa. Utvrdićemo registar, listu svih elemenata koji se tiču reciprociteta sa Beogradom", dodao je. Kurti je rekao da je potrebno prvo odrediti reciprocitet, odnosno da Srbija prvo učini nešto na nekom drugom polju, pa tek onda ukinuti takse, a zatim dobro pripremiti dijalog. "Nemamo luksuz da još jednom propadne dijalog", dodao je. Na pitanje da li bi došao u Beograd na razgovore sa srpskim vlastima, Kurti je rekao dve strane treba da se sastanu u Briselu. "Dijalog ću voditi ja kao budući premijer, imaću svoj tim na dva nivoa. Prvi će biti političko predstavništvo gde će biti i oni iz opozicije, i drugi tim eksperata jer će biti raznih aspekata budućeg sporazuma. Ali najvažnija su tri principa - prvi je da ne bude sporazuma bez dijaloga, drugi da nema dijaloga sa mapama, gde se predsednici prave da su vojni generali u ratu, a treći da nema predsednika oko mape, nego samo da budu eksperti o demarkaciji. To će pomoći da se prebacimo iz ambicija i apetita za teritorije jedni drugih ka pravu građana i potrebama zajednice", naveo je gost Presinga. Kurti je naveo da je razgraničenje za njega rasistički koncept koji ne prihvata, dok je demarkacija nešto potpuno drugo. "Uvek će biti Albanaca i Srba na obe strane granice. Demarkacija da, ali ne razmena teritorija. Jer razmena teritorija nije dijalog za mir već dijalog koji vodi ka budućim konfliktima". On je rekao i da ne veruje da sporazum možemo imati već sledećeg proleća. "Nema pomirenja bez poverenja, potrebno je poverenje a toga nema, jer se pravimo 'hajde da se saglasimo o vrednostima', a nismo saglasni o činjenicama rata, u koji smo svi bili uključeni. Neohodno je da se slažemo o vrednostima, ali za pomirenje nam treba saglasnost o činjenicama", istakao je. Rešavanje ubistva Ivanovića mnogostruki neuspeh svih Kurti je rekao da će se zalagati da institucije Kosova i međunarodne zajednice razjasne ubistvo Olivera Ivanovića. "Sa ubistvom Olivera Ivanovića prvi put se desilo u istoriji Kosova da je ubijen Srbin na Kosovu, a da nije bilo nijednog Srbina na Kosovu da kaže da su to uradili Albanci, to je prvi put. Jako je čudno da u Severnoj Mitrovici gde ima najviše kamera po kvadratnom metru, nije moguće utvrditi ko je to počinio", kazao je. On je rekao da je razočaran kosovskim institucijama i Euleksom i onima koji "gledaju te kamere" i da je taj slučaj "mnogostruki neuspeh svih, i kosovskih i međunarodnih mehanizama". Objašnjavajući zašto Ivanovića smatra ratnim zločincem, Kurti je rekao da je to tvrdio i Bernar Kušner u svojoj knjizi, a "on je dobro poznavao situaciju jer je bio šef Unmika 2000". "Ivanović je bio među čuvarima mostova… on nije krio da je bio u paramilitarnim jedinicama...", dodao je Kurti. Kurti je rekao da će se zalagati da se svi zločini na Kosovu istraže. "Prošlost ne prolazi lako i da je ona uvek i u sadašnjosti, a da bismo krenuli sigurno dalje prema miru u regionu i budućnosti ka EU, moramo da se sučeljavamo sa prošlošću, bilo je zločina na Kosovu prema Srbima, i ja ću se zalagati za to, jer zločin ne zastareva, da imamo normalne sudove koji će osuditi i Albance koji su ubijali Srbe", zaključio je on. Albanska zastava sada, u premijerskoj će biti zastava Kosova Upitan zašto u prostorijama drži zastavu Albanije a ne Kosova, Kurti je rekao da je će zastavu Kosova držati u premijerskoj kancelariji. "Albanska zastava je veoma stara i da ima dosta istorije u tome. Kosovska zastava će biti u premijerskoj kancelariji. Kad su usvojili zastavu Kosova, nije bilo ni demokratije ni istorije u toj zastavi, nego geografije. Na taj nedemoktratski način kada su usvojli zastavu, albanska zastava je postala zastava otpora", naveo je i dodao "mi smo po nacionalnom identitetu smo Albanci, ne postoji nacionalni identitet kosovara, ali postoji država Kosovo". Kurti je naveo i da nema srpski pasoš, niti srpsko državljanstvo, već da ima državljanstvo i pašoš Kosova i Albanije. Upitan o budućnosti Kosova, on je rekao da evropske integracije i ujedinjenje Kosova i Albanije niti mogu da zamene jedno drugo, niti se protive jedno drugom. "Mi smo u Otomanskoj imperiji bili podeljeni po vilajetima, i u Jugoslaviji, ali njih više nema, a mi smo i dalje ovde. Ja neću moći rešiti odmah ta velika istorijska pitanja, ja ću se baviti ekonomskim razvojem i pravdom. To će biti moj fokus", zaključio je. Kurti: U vladi i ministar s podrškom Srpske liste, ali ne kao deo koalicije RS.N1INFO.COM U novoj kosovskoj vladi Srpska lista biće u opoziciji, a to što jedan ministar mora da bude iz srpske zajednice, ne...

FOTO: FACEBOOK, ILIJA VUČEVIĆ / SCREENSHOT Ilija Vučević, koji je pretučen u piceriji Trg u Beogradu, jer su dvojica muškaraca mislila da je homoseksualac zbog ljubičaste torbe za psa, kaže za N1 da misli da organi reda treba da urade karakterisanje krivičnog dela, ali da se nada da će biti okarakterisan kao napad iz mržnje. "Iako ne pripadam LGBT populaciji, bio sam napadnut zbog toga. Nisam bio svestan sa kakvim se problemima sreće svako ko se ne uklapa u šablon, svakog dana i svakom mestu", rekao je Vučević. Kako je saopšteno iz MUP-a, policija je u vezi sa ovim napadom uhapsila dve osobe. Vučević je za N1 objasnio šta se te večeri dogodilo. - Supruga i ja smo, sa dvoje prijatelja i psom, izašli na piće, a posle toga svratili u piceriju Trg. Moj drug je stao u red, ali nije mogao sve sam da ponese, pa me je zamolio da mu pomognem. Optužila su me dvojica momaka da ulazim preko reda, na šta sam ja rekao da smo zajedno, što su oni shvatili da smo par. Videli su i moju torbu za psa, a to im je bio znak da smo homoseksualci. Krenuli su verbalni napadi, a onda i fizički - kaže Vučević. Kako kaže, uvrede koje su mu upučivali bile su homofobične. - Iako ja nisam našao za shodno da im se pravdam, smatrao sam da nije u redu da to govore i rekao sam im to. To je možda bila jedina moja krivica, što sam se usudio da odgovorim, što nisam ćutao - kaže on. Dodaje da su ljudi pokušali da spreče tuču. - To je veoma mali prostor, ispalo je da su prilikom razdvajanja mene ljudi držali, a napadače nisu uspeli, pa sam završio kao boks vreća - kaže. Ističe da je policija brzo stigla. - Moja supruga je zaustavila dalji napad tako što je pokazala burmu, tek na to su napadači pobegli. Ona je odmah zvala policiju, za pet minuta su stigli i policija i Hitna pomoć - kaže Vučević. Vučević od posledica ima razbijenu arkadu i tri polomljena, odnosno dislocirana, zuba. - Druge povrede, osim nagnječenja i modrica, srečom, nisam imao - kaže. Nada se da će moći da identifikuje napadače, a dodaje da to "nisu bili mladići koji su nesvesni svojih postupaka, već su ljudi od 25, 26 godina". - Nadam se da će policija uzeti izjave od svih svedoka, kao i da će iz picerije ustupiti snimke - navodi Vučević. Ističe da karakterisanje krivičnog dela treba da urade organi reda i pravosuđe, kao i da se "usuđuje da im veruje". - Nadam se da će biti okarakterisano kao napad iz mržnje, iako ne pripadam LGBT populaciji, bio sam napadnut zbog toga - kaže. Kako kaže, nije bio svestan sa kakvim se problemima sreće svako ko se ne uklapa u šablon, svakog dana i svakom mestu. - Koliko nisu sigurni nigde. Hvala ljudima koji se sa tim problemima susreću svakodnevno, jer su našli vremena da meni izraze podršku u ovome što se desilo - kaže Ilija Vučević. https://www.blic.rs/vesti/drustvo/ilija-vucevic-napad-beograd/tvsl9hl

Ljudske ličnosti individualne su kao i otisci prstiju. Temperamenti, prošlosti i vrednosti veoma se razlikuju, kao i uticaji roditelja na decu i reakcije dece na uticaje roditelja. Svaki roditelj treba da nađe vaspitni stil koji odgovara njegovoj/njenoj ličnosti i moći će fino da podešava i usklađuje taj stil, pod uslovom da znaju koji pristupi će najverovatnije da vode njihovu decu ka tome da postanu srećne i odgovorne odrasle osobe.

Teoza (pobožavanje) kao biblijska i povijesna doktrina DOI.ORG Ovo je prvi od dva članka od ovoga autora, koji istražuju doktrinu teoze...

Piše: Mirjana Bobić – Mojsilović Došla je jesen, deca krenula u školu, a Srbija se vratila u kuće da gleda rialiti programe na televiziji i da u njima, pradoksalno, pronalazi vrhunsku zabavu. Jer, šta ima zabavnije u životu nego posmatrati kako se ljudi, skupljeni skoro isključivo po principu „od zla oca i od još grđe majke“ danonoćno uzajamno da izvinete, pičkaraju, tuku, pljuju, ponižavaju, mrze i gaze, svlače, pominju polne organe, prljave gaće, pokazuju zadnjice, podriguju, pljuju, prde i psuju? Sasvim je razumljivo zašto moćne nacionalne televizije ne snimaju drame i serije, ne dovode pred svoje kamere pristojne i pametne ljude pošto pristojnost, vaspitanje, pamet i integritet ne dižu rejting, i „ti ljudi nisu dovoljno filmični“. A škola je, ionako, za gubitnike, agresija je jedino društveno isplativo ponašanje, kome je do morala taj nije razumeo moderno doba i nek ode u manastir, pošto ono što svi gledaju- poručuje samo jednu jedinu stvar – pobedniku je sve oprošteno, čak iako je i tukao i bio tučen. Pare i skandalozna slava, brišu sve. Zato, gazi preko leševa, urlaj, pljuj, psuj, otimaj, preti, lomi, penji se na sto, i pobedićeš! Sodoma i Gomora naših rialiti šou programa, međutim, deleko je opasnija od onoga što se na prvi pogled vidi. Daleko opasnije od sve te „stvarnosne proze u direktnom prenosu“ jeste nešto drugo: rialiti programi ovakve vrste osim što pojam integriteta brišu iz vrednosnog sistema, i osim što uporno lome kičmu ionako sluđenom, ojađenom malom čoveku, i čije ćemo posledice tek videti, čine jednu strašnu stvar: u svom tom naizgled stihijskom dokumentarizmu ljudskih najnižih strasti, ovi projekti promovišu koncept logora kao vrhunski cilj savremenog čoveka, i njegovu najbolju moguću sudbinu, kao njegovu prvu i poslednju šansu. Zatvoreni na neodređeno vreme, plaćeni da se međusobno mrcvare, ali i da pokažu kako je vrhunski cilj zadovoljiti, odobrovoljiti i nasmejati gospodara. Drugim rečima, opasni, grozomorni eksperiment masovne kontrole uma, koji poručuje da smo svi po malo kurve, nasilnici, zveri i bezvredna bića. To što u tim gladijatorskim arenama nema lavova, i što još uvek nismo videli ubistvo, ništa ne menja na stvari. Jer, promenjen je ne samo jezik nego i smisao javnog prostora, srušene su sve ograde, unutar strogo kontrolisane životinjske farme. Ugasiti televizor jeste početak revolucije. Izvor: AllMe / Foto: Printscreen youtube link

Nejasno je da li se inicijativa pokojnog Olivera Ivanovića pridružila Srpskoj listi ili je to istup pojedinaca. Iz Beograda pred kosovske izbore poručuju da je samo Srpska lista dovoljno srpska, a ostali kvare jedinstvo. Izbori početkom oktobra mogli bi da donesu tektonske promene na kosovskoj političkoj sceni, nove većine i možda prvi odlazak Demokratske partije Kosova (PDK) Hašima Tačija u opoziciju. No za srpsku zajednicu neizvesnost nije takve političke prirode. Naime, tri partije i jedna koalicija su Centralnoj izbornoj komisiji predale liste štiklirajući da kandidati na njima predstavljaju srpsku zajednicu. No sudeći prema izjavama beogradskih Naprednjaka, samo su jedni „pravi“, dok su drugi „albanski predstavnici Srba“. Taj jedan „jedinstven i monolitan“ predstavnik Srba, kako je nazivan u kampanjama od 2013. naovamo, je po čitanju iz Beograda samo Srpska lista. Svi ostali – Samostalna liberalna stranka, Partija kosovskih Srba i koalicija Progresivne demokratske stranke, Nove partije Kosova, dve građanske inicijative i dva nezavisna kandidata pod nazivom „Sloboda“ – „ne žele da budu deo jedinstvenog nacionalnog korpusa i ne žele da rade u koordinaciji sa zvaničnim Beogradom“. Hvalospevi o jedinstvu koje održava Srpska lista pred svake izbore bivali su propraćeni i mračnim, kritičkim tonovima koji su ukazivali na pretnje, zastrašivanja kandidata, psihološke pritiske na birače. Ta je stvar kulminirala ubistvima dvojice kandidata za gradonačelnika Severne Mitrovice – kumova, Dimitrija Janićijevića i Olivera Ivanovića. U „monolit“ Srpske liste je, prema vestima koje su potresle javnost, stupila i građanska inicijativa ubijenog Ivanovića „Sloboda demokratija pravda“ (SDP). To je prvi put da ta inicijativa učestvuje na kosovskim parlamentarnim izborima i to u redovima onih koji su Ivanovića targetirali kao „izdajnika“ i „albanskog čoveka“. Za potpredsednikom Srpske liste Milanom Radoičićem kosovske vlasti tragaju u vezi sa ubistvom Ivanovića. „Veliki greh“, „sramota“ samo su neke od reakcija kosovskih Srba na vest da će se potpredsednica SDP Ksenija Božović naći na Srpskoj list. Uzvratili su predsednik Aleksandar Vučić i Marko Đurić opisujući Kseniju Božović kao „ozbiljnu, inteligentnu ženu“ koja se „opredelila da bude u okviru jedinstvene državne politike Srbije“ i kojoj zbog toga „tajkunski mediji i predstavnici opozicije“ žele da „uzmu politički skalp“. „Zbijamo redove“ Ubrzo nakon što je sa zvanične adrese SDP stiglo saopštenje o priključenju Srpskoj listi reagovao je Dušan Milunović, jedan od odbornika SDP u Severnoj Mitrovici. Milunović i Igor Rajčić, koji su uz Božović lokalni odbornici SDP, optužili su Božović da se oglušila o volju većine članova stranke, ali i volje njihovih glasača. „Svi smo potreseni odlukom koju je donela lično Ksenija Božović“, kaže Milunović za DW. „Što se tiče ostalih članova SDP, pokušavamo da ih ne provlačimo kroz blato i da ne koristimo ovaj momenat da radimo na bilo kakvoj prevlasti ili bilo čemu. Želimo da svako ima svoj stav, ali moje mišljenje je da je apsolutna većina smatra da nema prostora za ovu vrstu saradnje.“ Hijerarhija u SDP je konfuzna jer ta inicijativa ni dve godine od ubistva lidera nije odabrala novo rukovodstvo. Tako političko nasleđe Ivanovića sada može postati predmet borbe dve struje – one koja podržava saradnju sa Srpskom listom i one koja se tome oštro protivi. Foto: EPA-EFE/MALTON DIBRA Da stvari budu još komplikovanije, trenutno nije jasno koja od te dve struje ima nadmoć. S jedne strane, Božović, ali i predsednik Vučić govore o većem broju članova SDP koji su se odlučili za saradnju sa Srpskom listom, ali je Božović jedina koja je iza svoje odluke stala javno. Njoj se na listi Srpske liste pridružio i stranački kolega Svetislav Jokić što je javnost saznala tek nakon što je Srpska lista objavila imena kandidata. Međutim ni Jokić, ni ostali članovi SDP nisu se javno oglašavali o ovom pitanju. Ni sam Milunović ne može da potvrdi koliko članova SDP prećutno podržava odluku Božović, a ne negira da je diskusija na tu temu bilo i da Božović nije imala potrebnu većinu za zajedničku odluku. „Nezvanično postoji informacija da su još jedan ili dva člana prećutno saglasni sa ovim. Ali, ukoliko to sami žele, mogu javno da izraze svoj stav, bez obzira na to što nisu odbornici. Ne želim da govorim u tuđe ime. Igor (Rajčić) i ja smo se putem saopštenja javno oglasili,“ podseća za DW. U pomenutom saopštenju stoji da se Srpskoj listi neće pridružiti zbog ličnog dostojanstva. „Ova naša odluka ni na koji način nije usmerena na razdor jedinstva srpskog naroda, već je doneta radi očuvanja ličnog dostojanstva i dostojanstva ljudi koji su za nas glasali i podržavali.“ Ipak Milunović ne namerava da odustane od SDP, tvrdi da ova inicijativa postoji dok traju njihovi mandati u skupštini. „Mi smo građanska inicijativa i bavimo se lokalnim temama, imamo nameru da zbijamo redove i zadržimo članstvo koje prati politiku koju nam je Oliver sam ponudio i iza koje smo stali kada smo se kandidovali na lokalnim izborima,“ navodi za DW. Ksenija Božović tokom jučerašnjeg dana nije bila dostupna za komentar. Demokratska liga favorit Izbori 6. oktobra dolaze nakon nešto više od mesec dana političke neizvesnosti koju je u Prištini izazvala ostavka premijera Ramuša Haradinaja zbor poziva da u svojstvu osumnjičenog da iskaz Specijalnom sudu za zločine UČK. Vest je mnoge stranke na Kosovu dočekala nespremne, a u prvom redu trenutno najveću parlamentarnu i opozicionu stranku na Kosovu – Demokratsku ligu Kosova (LDK), koja se našla usred procesa unutrašnjih izbora. Foto: EPA-EFE/ VALDRIN XHEMAJ Upravo ova partija je viđena kao najpoželjniji partner koji bi gotovo svakoj predizbornoj koaliciji doneo velike šanse za pobedu. Umerena, sa iskustvom u upravljanju institucijama, poštovana u međunarodnoj zajednici i bez istaknutih ratnih komandanata, LDK najbliže odražava i želje međunarodne zajednice. Najozbiljnije pregovore o predizbornoj koaliciji LDK je imala sa pokretom Samoopredeljenje, ali su razgovori propali na pitanju ko će biti kandidat za premijera. Da je do dogovora došlo, ta koalicija bi bez sumnje osigurala komotnu većinu i, što je za mnoge aktere u Prištini najbitnije, oformila vladu bez glasova Srba. Srpska lista je inače do samog kraja podržavala prošlu Vladu Ramuša Haradinaja. Iako do koalicije nije došlo, LDK ostaje favorit i teško je zamisliti buduću vladu bez ove partije. Neizvesnost je ogromna za sve ostale, a ponajviše Demokratsku partiju Kosova (PDK) koja bi po prvi put u dve decenije mogla da ode u opoziciju. Ovaj izborni proces mogao bi biti istorijski i za Samoopredeljenje koje je bliže nego ikada da po prvi put postane deo izvršne vlasti. Tada će se videti koliko su Aljbin Kurti i ostali iz ovog pokreta ozbiljno mislili kada su najavljivali borbu protiv korupcije, nepotizma, uzurpiranog sudstva i organizovanog kriminala, što bi do srži moglo da uzburka kosovsku političku senu. Za učešće na izborima prijavilo se ukupno dvadeset partija, četiri koalicije i jedan nezavisan kandidat.

Trijumf naše ženske odbojkaške reprezentacije nad Italijom u finalu Svetskog prvenstva u Japanu bio je povod da se, na vrlo emotivan način, javno oglasi italijanski pisac Maurucio Monte. FOTO: MAURIZIO MONTE / FACEBOOK Mauricio Monte On je odlučio da se ovim povodom obrati na Fejsbuku, a prevod njegove objave glasi ovako: "Srbija je pobedila, zemlja koja je otprilike četiri puta manja od Italije. Srbija je pobedila, a ima samo osam miliona stanovnika (mnogo manje od Lombardije). Srbija je pobedila, zemlja sa nižim BDP-om nego siromašna južna Italija. Srbija je pobedila, ta „mala, prljava i loša" Srbija. Srbija je pobedila, taj „ološ narod" koji nikada ne saginje glavu. Srbija je pobedila, bez velikih banaka i osiguranja. Srbija je pobedila, ona kojoj ne znate ni geografski položaj. Srbija je pobedila, baš ona „ultranacionalistička i ratoborna". Srbija je pobedila, iako još sakuplja krhotine rata koji se nikada nije ni završio. Srbija je pobedila, a vaši omiljeni novinari objavljuju plačljive članke o pobeđenima, ali bez ikakvih pohvala pobednicima. Srbija je pobedila, čak i za vas koji ne znate Ivu Andrića. Srbija je pobedila, ona ista koji je pre mesec dana pobedila i vašu mušku ekipu. FOTO: MAURIZIO MONTE / FACEBOOK Fejsbuk objava Mauricija Montea Srbija je pobedila, ona koja nije za vas „ciganska" nacija samo kada vašim timovima daje svoje najbolje sportiste. Srbija je pobedila igrajući loše, jer da je igrala kao što zna igrati, vaša iluzija bi mnogo kraće trajala. Srbija je pobedila, za svoje sinove koji su devedesetih prizivali „mir", a vi ste bili gluvi. Srbija je pobedila, ona koja je kopala po ruševinama i zakopavala leševe dok ste gledali televizijske dnevnike u kojima su u nju upirali prstom. Srbija je pobedila, ona čiju ste decu, koja su bežala od rata, prihvatali samo zato što vam je bila potrebna radna snaga. Srbija je pobedila, suviše praznih džepova da bi zaslužila vašu pažnju. Srbija je pobedila, ona Srbija Novaka Đokovića. Srbija je pobedila, ona koja ne kaže „razumem, gospodine" pred diktatima Zapada. Srbija je pobedila, za svoju univerzitetski obrazovanu decu koja su čekala, devedesetih godina, po tri sata u redu da bi imala priliku da kažu telefonom „mama … dobro sam". Srbija je pobedila, ona čije su se novčanice od večeri do jutra pretvarale u bezvredni papir. FOTO: FIVB / PROMO Ženska odbojkaška reprezentacije Srbije slavi titulu prvaka sveta Srbija je pobedila, ona Srbija beogradskih dečaka koji su, kada čuju sirenu, bežali kući u nadi da bomba neće pasti na njihovu zgradu. Srbija je pobedila za tebe, koji ne propuštaš priliku da kažeš „svi su oni ultranacionalisti", a onda se ljutiš kada u inostranstvu povezuju Italiju s mafijom i mandolinom. Srbija je pobedila i za vas koji mislite da vojnička ruka generala Mladića predstavlja celi narod, a da Musolinijeva ruka … nije takva. Srbija je pobedila, ona koja spaja ručak s večerom. FOTO: MAURIZIO MONTE / FACEBOOK Mauricio Monte Srbija je pobedila, optužena da bira ultranacionalističke političare od strane onih koji primećuju da u njihovom nacionalnom timu igraju crne devojke, čime izražavaju svoj rasizam. Srbija je pobedila, ona koja neće da trampi sebe za počasti. Srbija je pobedila, a vi preuveličavate srebrnu medalju italijanskih mladih i zaslužnih devojaka. Srbija je pobedila, ali, kao i obično, vi to niste primetili!", istakao je na italijanskom Mauricio Monte, a preveo književnik i književni prevodilac Dragan Mraović. link

Nepovoljna iskustva sa brojnim dosadašnjim bojkotima u Srbiji; Bojkot je često korišćeno sredstvo političke (bojkot političkih institucija) i ekonomske borbe (bojkot roba i usluga) najčešće unutar jedne države, ali i u međudržavnim odnosima; I kod nas se često posezalo za bojkotom izbora i rada parlamenta, a u poslednje vreme to je hit na opozicionoj političkoj sceni Srbije, da li zbog (ne)realnih očekivanja mnogih opozicionih političkih aktera ili kao krik očaja zbog slabosti opozicije, odnosno dodvoravanje učesnicima masovnih građanskih („nepartijskih“) protesta širom Srbije. Ipak, iskustva sa dosadašnjim bojkotima izbora i parlamenta u Srbiji u celini uzev nepovoljna su. Već uoči prvih višestranačkih republičkih izbora 1990. godine, posle odbacivanja amandmana opozicije na izborni zakon od strane jednostranačke republičke skupštine, opozicione stranke (SPO, DS, Demokratski forum, SLS, SNO, NRS, NS(S), ND, SSVS, SRSJ u Srbiji, UJDI, Stranka socijalne pravde, Pokret za zaštitu ljudskih prava u Jugoslaviji i Stranka samostalnih privrednika i seljaka) najavljuju da povlače svoje kandidate za narodne poslanike i predsednika Republike, odnosno da neće da učestvuju na “neregularnim” izborima. Ipak, pred same izbore, opozicija odustaje od bojkota, računajući na izborni uspeh i u nepovoljnim uslovima, a na temelju pogrešnih procena snage režima, odnosno uverenja da je “komunizam” i u Srbiji doživeo krah, kao u ostalim zemljama Istočne Evrope. Tako nekoliko dana pre izbora lider SPO V. Drašković govori: „Boljševizam neću srušiti ja. Boljševizam će srušiti – boljševizam [...] Ovo što oni sada čine, više doprinosi njihovom padu, nego bilo koja propaganda SPO, kada bismo para za propagandu imali. Našu predizbornu kampanju vodi, praktično, Slobodan Milošević i mi smo mu na tome zahvalni” (Srpska reč 5. 12. 1990). Iako je nekoliko dana ranije na mitingu u Zrenjaninu Drašković patetično zaklinjao birače: „Ko izađe na lažirane izbore, srpski je izdajnik i ja kao car Lazar, upućujem kletvu onome ko narod gura u mrak: ’Dabogda mu ništa ne nicalo’” (Borba 1–2. 12. 1990), posle usvajanja samo jednog od desetak zahteva opozicije – za uključivanjem njenih predstavnika u kontrolu izbora, Drašković saopštava da je opozicija, „ceneći napor delegata Skupštine Srbije”, odlučila da učestvuje na izborima. Ova konfuzija poruka dezorijentisala je deo pristalica opozicionih partija i smanjila eventualnu naklonost dela neopredeljenih birača, a podrška V. Draškoviću se osipala – SPS je osvojio 78% mandata, a Milošević je pobedio u I krugu sa 65% glasova. Za razliku od ovog nerealizovanog bojkota, uspešan je bio bojkot mobilizacije 1991. godine u vreme masovnih antiratnih građanskih protesta, praćeni dobro segmentisanim proglasom SPO upućenim svim građanima, ali i prilagođenim različitim ciljnim grupama – omladini, bakama i dekama, majkama i očevima, izbeglicama, vojnicima i oficirima i završen porukom Srbima i braćama i sestrama... Prema procenama mobilizaciji se odazvalo tek 10-tak procenata pozvanih, uz oko 200.000 dezertera. Međutim, kako dobar deo opozicije na ovaj ili onaj način prihvata argument režima o „ugroženosti srpske nacije“, široko antiratno raspoloženje nije iskorišćeno za promene vlasti u Srbiji – bojkot mobilizacije nije bio praćen drugim oblicima političke borbe. Slede savezni parlamentarni izbori maja 1992. Ta kampanja ne bi bila interesantna da nije donela kampanju opozicije za bojkot izbora. Na inicijativu režima o formiranju SRJ opozicija nema delotvorni odgovor, a podrška inicijativi režima nije dolazila u obzir iz više razloga: opozicija nije priznala legitimnost izbora 1990, pa time ni režim i njegove inicijative i projekate; ocena da nema uslova za „demokratske” i „ravnopravne” izbore (Ustav SRJ i izborne zakone ponovo nameće vladajuća partija, nisu rešena pitanja finansiranja stranaka, demokratizacije medija itd.); tvrdnja da će izbori u uslovima ratnih sukoba ojačati režim; eventualna pobeda opozicije na saveznim izborima ne bi značila zaposedanje osnovnih poluga vlasti koje su u republikama, itd. Osim toga, inicijativa režima je bila u sukobu sa „velikosrpskim” ambicijama dela opozicije, koji je zagovarao „Savez srpskih država”, drugi delovi su bili protiv bilo kakvog kontinuiteta sa SFRJ kao „komunističkom tvorevinom”, republikanski oblik vladavine sukobljavao sa monarhizmom trećeg dela opozicije, za neke je bio krajnje sporan način formiranja nove države (tzv. Žabljački ustav donosi nelegitimna „stara skupština“ bez referenduma naroda itd), nekima nisu odgovarali naglašeni elementi konfederalizma itd. Sve su to elementi na kojima je opozicija mogla da zasnuje samo strategiju suprotstavljanja u vidu antiizborne kampanje. SPO vodi najintenzivniju kampanju za bojkot, kao i DS, čiji lider D. Mićunović u Čačku (26. 1. 1992.) pokušava građanstvo da „oslobodi iluzije o još jednoj Jugoslaviji”. Na izbore je izašlo nešto više od polovine birača, dovoljno za njihov uspeh, iako ih opozicija neće priznati. Inače, SPS je osvojio nešto više od 1.600.000 (43%) glasova i 73 (69%) mandata, a SRS nešto manje od 1.200.000 (30%) glasova i 30 mandata (28%), postaje druga partija po parlamentarnoj snazi, pa Šešelj, kao šef poslaničke grupe SRS u saveznoj skupštini i „omiljeni” opozicionar Miloševića, na „velika vrata” ulazi na političku scenu Srbije. Međutim, ni konstituisanje SRJ nije donelo poboljšanje privredne i socijalne situacije, niti međunarodnog položaja zemlje. Parlamentarni i predsednički izbori 1992. i parlamentarni izbori 1993. protekli su bez bojkota – SPS troškari kapital „velikih izbornih pobeda” i svaki potez vlasti brani pozivanjem na mandat koji mu je dao „narod”, a opozicija stalno dovodi u pitanje legitimnost i legalitet vlasti i tumara labirintom nedoslednosti, vlastitih nesređenih odnosa i nedaekvatne strategije borbe protiv režima, iako su to vreme obeležili brojni masovni protesti. Međutim, kada su ukinuti direktani TV prenosi sednica skupštine Srbije na predlog poslanika SPS, naprasno, mimo dnevnog reda, to je bio razlog za bojkot rada parlamenta 1995. od strane opozicije, čak i SRS. Prenosi nisu obnovljeni, a poslanici SRS su se vratili u parlament krajem 1996, a DS, DSS i SPO juna 1997, pa ni ovaj bojkot nije imao pozitivne efekte. Naprotiv, vladajuća većina je uvrstila u dnevni rednekoliko zakonskih predloga DS u “redovnoj proceduri”, ali kako poslanika DS nije bilo u sali, posle konstatacije predsednika parlamenta da “predlagača nema u sali”, glasačka mašina nije prihvata predloge u načelu, pa se nije ni raspravljalo o njima. Krajem 1996. stranke u bojkotu formirale su “paralelni parlament” koji je bio kratkog daha i bez nekakvog traga u političkom životu. Savezni i lokalni izbori 1996. protekli su u „tihom“ bojkotu DSS. Koštinica odbija da pristupi koaliciji „Zajedno”, pa joj samovlasno pristupaju mnogi opštinski odbori. Koštunica učestvuje u razgovorima sa liderima opozicije o formiranju „tehničke koalicije”, najpre poziva na bojkot izbora (Dnevni telegraf 22. 8. 1996), a i kada uđe u koaliciju, ne pojavljuje se na nekoliko mitinga, na predstavljanju koalicije na II programu RTS itd, što ruši i onako mali kredibilitet opozicije. A sve prevrši Koštuničino minimiziranje velikog uspeha opozicije na lokalnim izborima – za njega pobeda u Beogradu i još 13 gradova Srbije „ima psihološki, ali ne i politički značaj”, pa zahteva da se utvrdi odgovornosti lidera koalicije za poraz na saveznim izborima. Republički parlamentarni i predsednički izbori 1997. ponovo su suočili režim sa bojkotom. DS i GSS odbijaju da učestvuju na izborima zbog neravnopravnih uslova, uz šta ide i Draškovićevo insistiranje na predsedničkoj kandidaturi. Njegova kandidatura je imala uporište u ranijem dogovoru koalicije „Zajedno”, ali članice koalicije odbijaju da ga podrže zbog malih izbornih šansi, nakon čega sledi i raspad koalicije. Uoči predsedničkih izbora 1997. nijedan lider opozicije samostalnim nastupom nije imao šansi da uđe u II krug pored Miloševića i Šešelja, ali je Koštunica kao zajednički kandidat opozicije imao najveće izglede da uđe u II krug, a onda i da pobedi i Šešelja i Miloševića. Ipak, kako su DS, DSS i GSS rešili za bojkot, ova mogućnost nije ni razmatrana. Kampanje opozicionih partija koje učestvuju na izborima, a još više onih koje ih bojkotuju, bile su kampanje bez milosti. Posebno se isticao Drašković napadima na lidere stranaka u bojkotu, mnogo snažnijim od napada na režim Miloševića, tvrdeći da oni koji vode antiizbornu kampanju daju podršku Miloševiću (SB 13. 9. 1997). U antiizbornoj kampanji prednjači DS masovnim plakatiranjem (na primer, sporni plakat na kome su birači koji se reše da glasaju prikazani kao magarci), organizovanjem različitih događanja, raskrinkavanjem afera ljudi iz vlasti, zbog čega je bio u žiži napada učesnika izbora. Ova antiizborna kampanja nije naišla ni na podršku Stejt Departmenta za koga su izborni uslovi u Srbiji bili nepravični, ali ni bojkot nije viđen kao efikasno sredstvo političkih promena. Bojkot nije uspeo, sužena izborna ponuda dala je nereprezentativnu strukturu parlamenta, a deo opozicije izgubio je status parlamentarnih stranaka i duže vreme sam sebe isključio iz najvažnijih institucionalnih političkih tokova. Nova opoziciona koalicija SZP, formirana 1998. uglavnom od stranaka koje su bojkotovale izbore 1997, nije uspela da okupi sve značajnije opozicione stranke (SPO i DSS), a od početka je imala problem osmišljavanja strategije vanparlamentarne borbe, posebno kada se proredio broj učesnika njenih protesta. Godine 1999. DS, DSS, GSS i stranke nacionalnih manjina – DZVM, SVM i SDA neuspešno su bojkotovale referendum o stranom posredovanju u rešavanju problema Kosovo. Na referendum je izašlo 74%, a protiv stranog posredovanja je bilo 95% glasalih, uz opravdane sumnje u ovoliki odaziv građana i rezultate (Prema CeSID oficijelni rezultati mogli su da budu tačni samo pod pretpostavkom da je, pored uobičajenog odaziva Srba i Crnogoraca, na referendumu učestvovalo 500.000 pripadnika nacionalnih manjina, pre svega Albanaca, iako su njihove stranke bojkotovale referendum! – Preliminarni izveštaj 1998). Sledeće, 2000. godine vladajuća stranka u Crnoj Gori, DPS bojkotuje savezne izbore, a nakon toga i odluke saveznih organa, što ostaje njena politika sve do preuređenja odnosa u federaciji. Skupština Srbije prekinula je raspravu 3. 4. 2002. o Polaznim osnovama Sporazuma o preuređenju odnosa Srbije i Crne Gore zbog bojkota poslanika ne samo SPS, SRS, SSJ, već i DSS, ali je na sledećem zasedanju jedan poslanik DSS obezbedio kvorum, što je šef poslaničke grupe DSS D. Mihajlov prokomentarisao da je DSS pokazao da nije tačna ocena premijera Đinđića da ima većinu od 131 poslanika i da je DSS obezbedio kvorum da se ne bi usporilo usvajanje Sporuazuma. Prve predsedničke izbore 2002. godine prate dva bojkota. Najpre bojkot po izbornoj snazi slabog DHSS nezadovoljnog predsedničkim kandidatima, a onda Šešelj bojkotuje II krug tih izbora. Pred te izbore rejting Šešelja je znatno nepovoljniji od rejtinga Koštunice i Labusa, pa su njegove šanse bile male, bez obzira na podršku S. Miloševića i njegove supruge M. Marković – osvojio oko 275.000 glasova manje od Koštunice i oko 150.000 manje od Labusa. A kada nije „prošao” u II krug, pozovao je svoje pristalice u bojkot, pa II krug nije uspeo. Na decembarskim predsedničkim izborima 2002. Šešelj je imao podršku i SPS, ali je tada osvojio čak oko 600.000 glasova manje od Koštunice. Ipak, ovi izbori nisu uspeli zbog malog izlaska (oko 45%), a jedan od razloga je bio i taj pristalice Labusa iz septembarskih izbora te godine Koštunicu nisu doživljavale kao „svog” kandidata, pa su uglavnom apstinirale. Takođe neuspela, iako zapažena je bila kampanja LDP za bojkot referenduma o Ustavu Srbije 2006. godine – od formiranja stranka Č. Jovanovića je bila u programskim kampanjama, ali prva zapaženija akcija bila je kampanja za bojkot referenduma. Iako je odmah bilo jasno da neće imati veći značaj na izlazak na referendum, ova kampanja poslužila je LDP da se pozicionira kao izrazita proevropska stranka. I Izveštaj Poverenika za informacije od javnog interesa R. Šabića nije usvojen maja 2015. jer su rad Odbora skupštine Srbije bojkotovali članovi vladajućeg SNS! Albanci sa Kosova od 1990. bojkotuju sve izbore u Srbiji, a posle uvođenja taksi na robu iz Srbije i BiH 2019, sprovode i bojkot robe. Sa druge strane i po neka do albanskih partija iz Preševske doline od 1990. (izuzev od 2003. do 2007.) učestvuje na izborima u Srbiji, i pored povremenih poziva da se bojkotuju (recimo, poziv Albancima i bojkot saveznih izbora 2000. od strane DUA). Srbi na Kosovu su bili stalno pod pritiscima da (ne)bojkotuju pokrajinske izbore. Ipak, od prvih pokrajinskih izbora 2001. bar po neka srpska stranka izlazi na izbore i dobija mandate u parlamentu i mesta u vladi (na prvim izborima, i pored snažne antiizborne kampanje DSS, glasalo je oko 50% Srba sa Kosova, a srpska koalicija „Povratak“ sa 22 mandata bila je treća po parlamentarnoj snazi), uz manje ili više snažnu podršku Đinđićevog i Tadićevog režima. Koštuničina vlada je i 2007. odlučno za bojkot, a DSS je pozivao na bojkot Srbe na Kosovu i 2014. Posebno su snažni bili pritisci Vučićevog režima da Srbi učestvuju na kosovskim izborima, prihvataju ministarska mesta, obezbeđuju većinu vladi, prihvataju mesta u drugim kosovskim institucijama, a onda i da bojkotuju parlament, vladu i druge institucije, rad lokalnih skupština u opštinama u kojima Srbi čine većinu (na primer, ostavke gradonačelnika i predsednika opština), kao i moblizaciju u kosovske bezbednosne snage. Brojni su i bojkoti rada lokalnih skupština koji su imali sasvim konkretne ciljeve. Na primer, odbornici NS u SO Kurmšumlija 5. 12. 2001. bojkutuju sednicu na kojoj je trebao da se glasa za predsednika skupštine zbog navodnih pritisaka na odbornike, pa je ona prekinuta. Gotovo neverovatna je bila vest da su odbornici SNS, koji su u Kladovu bili u opoziciji, bojkotovali sednicu skupštine na kojoj je A. Vučić trebalo da bude proglašen za počasnog građanina, pa ona nije održana zbog nedostatka kvoruma (Blic 22. 4. 2015). Burnu sednicu skupštine Novog Sada, posle mnogih incidenata opoziija je napustila, ali odluke predviđene dnevnim redom su izglasane (Blic 11. 2. 2016). Odložena je sednica SO Čačak na kojoj je tebalo razmatrati predlog opozicije sa smenu rukovodstva zbog nedostatka kvoruma (Tanjug 18. 2. 2016), SO Vranje nije održana zbog nedostatka kvoruma: i SPS, partija na vlasti i SNS u opoziciji bojkotovali su zasedanje jer su bili protiv toga da dr. B. Đukanović, kardiohirurg i bivši direktor Instituta „Dedinje“ bude proglašen za počasnog građanina (Politika 4. 3. 2016), a bojkoti lokalnih parlamenata od strane opozicije su učestali u vreme protesta 2019. Po svemu se izdvajaju košarkaši Jugoslavije koji su bojkotovali prijem koji je u njihovu čast 10. 9. 2002. priredio premijer Srbije Z. Đinđić sa namerom, između ostalog, da se slika sa njima ispod panoa sa natpisom "Ponosni na Srbiju" – nazivom tada pokrenute kampanje za nastavak vladinih reformi. Pored nepojavljivanja samog premijera u sali u kojoj su čekali ministri i neuverljivih “objašnjenja” prisutnih čelnika KSJ (B92 10. 9. 2002), čini se da se radilo o jedinstvenom odbijanju da se i sportisti instrumentalizuju u političke svrhe. Mogućnosti i rizici bojkota Bojkot kao taktičko sredstvo političke i izborne borbe opozicije ima za cilj da onemogći donošenje neke odluke ili njeno izvršenje, odnosno da izvrši pritisak na vlast da donese određene odluke u skladu sa zahtevima društvrnih grupa koje stoje iza organizatora bojkota i obezbedi njihovo izvršenje. Mora da ima opravdanja u konkretnim razlozima, te nije dovoljno da počiva na ma koliko širokom i snažnom difuznom nezadovoljstvu različitih društvenih grupa. Stoga ima svrhu prvenstveno kao kratkotrajniji oblik političke borbe koje vlast dovodi u nepriliku. Da bi bilo delotvorno dugoročnije korišćenje bojkota nužno ga je kombinovati sa drugim sredstvima pritiska na vlasti – protestima, blokadama institucija, javnih mesta, saobraćajnica i sl, štrajkovima, građanskom neposlušnošću... Funkcije bojkota mogu da budu, različite, pri čemu se one ne isključuju, već mogu i da preklapaju. Opšta funkcije je delegitimizacija nosilaca vlasti koji kontolišu rad ključnih institucija i raspisuju izbore. Posebne funkcije su: iznuđivanje određenih konkretnih ustupaka u pogledu uslova održavanja izbora, funkcionisanja institucija, donošenja određenih odluka; pribavljanje dodatnog publiciteta organizatorima i učesnicima; formiranje imidža političkih subjekata u bojkotu kao nepomirljivih antirežimskih snaga, i sl. Na uspeh bojkota utiču mnogi činioci. Opšti činilac je stanje u društvu, širina i snaga društvenog konsenzusa, odnosno dubina i zaoštrenost socijalnih, političkih, nacionalnih i drugih rascepa; priroda režima – način vladanja i karakter njegovih odluka i postupaka, pri čemu bojkot sam po sebi ne može da dovede ne samo do temeljitijih promena sistema, već ni smene režima, ali može da dovede do stvaranja preduslova za to. Zbog toga je nužno koristiti ga kao jedan vid celovitije strategije političke borbe, u osmišljenoj kombinaciji sa drugim institucionalnim ili vanisnstitucionalnim sredstvima. Od značaja je i izborna i parlamentarna snaga stranaka koje se opredeljuju za bojkot – bojkot nerelevantnih političkih aktera ne može imati značajnije efekte, već samo izvesan simboličan značaj, štaviše vladajuća većina počne da se hvali „efikasnošću“ rada parlamenta bez opozicije i sl, pa sve počne da liči na onu „Psi laju, a karavana prolazi“. Uspeh bojkota zavisi i od mogućnosti što šireg okupljanja antirežimskih stranaka u bojkotu, odnosno minimiziranja eventualnih „bojkotbrehera“ među strankama opozicije. Na primer, ulogu „bojkotbrehera“ odigrao je SPO 2017. – nasuprot prethodnog dogovora sa ostalim delom „demokratske“ opozicije da bojkotuju izbore, učestvovao je na njima sitnošićardžijski i pogrešno računajući da će da privuče deo pristalica stranaka u bojkotu. Od značaja je i međunarodna podrška režimu, odnosno strankama u bojkotu, pa je 1997. godine Stejt Department, i pored osuda režima S. Miloševića, bio protiv bojkota izbora, a u kontekstu stalne podrške Vučićevom režimu, ovih dana se EU izjasnila protiv bojkota rada parlamenta. Bojkotovanje izbora posebno donosi mnoge rizke. Jedan je taj što se stranake u bojkotu u slučaju njihovih uspeha lišavaju održavanja ili sticanja statusa parlamentarnih stranaka, a time i mnogih mogućnosti parlamentarnog delovanja, uticaja na vlast i sl, kao i publiciteta koji prati zasedanja parlamenta i njegovih tela. To je bilo odlučujuće da SRS, i pored izuzetno nepovoljnih uslova 1993. (sukob sa SPS, optužbe režima da vodi „ratnohuškačku politiku“, zatvorenost najznačajnijih medija za aktivnosti SRS i sl), ne bojkotuje nelegalno raspisane vanredne republičke parlamentarne izbore. Jer, mada je loše prošao (osvojio 39 mandata – dva puta manje nego na izborima 1992), ipak je sačuvao status respektabilne parlamentarne stranke. Sasvim drugačiji je slučaj kada je skupština Srbije birala 3. 5. 2000. novu delegaciju u Veće republika Savezne skupštine, prema hitno izmenjenom zakonu. SPO, nezadovoljan isforsiranom promenom zakona, ne dostavlja predlog svojih delegata i bojkotuje zasedanje skupštine, četiri njemu pripadajuća mandata podelili su SPS i SRS, pa je u novu delegaciju izabrano po 9 poslanika SPS i SRS, kao i 2 poslanika JUL, čime su režimske stranke dobile mogućnost kontrole nad ključnim odlukama saveznog parlamenta. Drugu vrstu rizika čini to što demokratski standardi nalažu da se uopšte, a posebno u vreme izbora političkim akterima obezbedi jednak pristup javnosti posredstvom medija. Kod nas to nikada nije poštovano, a posebno ne prema onima koji bojkotuju izbore, pa je najveći deo tzv. demokratske opozicije pred izbore 1997. koji je u bojkotu bio marginalizovan u medijima i prinuđen da na tribinama objašnjava razloge bojkota i nepostojanje sankcija za apstinente, da lepi plakate i nalepnice, deli flajere, ubacuje pisama u poštanske sandučiće birača. A tek u postizbornom periodu ovaj deo opozicije, tada vanparlamentarne stranke, bio je u potpunosti medijski marginalizovan, te je pokušavao da dobije publicitet vanparlamentarnim akcijama, formiranjem nove koalicije – SZP, protestima, performansima i drugim oblicima tzv. propagande akcijom, terenskom kampanjom itd. Sa tim problemom se suočavaju i oni koji sada bojktuju skupštinu, što pokušavaju da nadomeste „paralelnim“, „alternativnim“ parlamentom u vidu konferencija za novnare u skupštinskom holu, a još i više podrškom, logističkom potporom protestima i njihovim korišćenjem za svoje akcije – potpisivanje Sporazuma sa narodom, mobilizaciju vlastitih pristalica, govore funkcionera i poslanika na protestima i sl. Rizik za uspešnost bojkota predstavljaju i neizvesni su izvori finansiranja antiizborne kampanje – budžetska sredstava predviđea su za učesnike izbora, a za one koji ih bojkotuju, pa parlamentarnim strankama u bojkotu, ostaju na raspolaganju samo sredstva za „redovno“ funkcionisanje partije, uz mnogo manje šanse da obezbede sredstva iz privatnih izvora. Dalje, bojkotom izbora politički akteri nagovaranju deo birača da ne koristi svoje osnovno političko pravo – da biraju i budu birani, što se sukobljava sa osećajem socijalne odgovornosti raširenim među dobrim brojem njih – da je učestvovanje na izborima obaveza. Nije nevažno ni to što se bojkotom izbora sužava izborna ponuda, što je kampanja za bojkot je prvenstveno kampanja protiv, a ne kampanja za, pa se njome ne vrši kristalizacija izbornih orijentacija politički i izborno neopredeljenih, posebno ne njihova stabilnija identifikacija sa partijom u bojkotu. Najzad, ali ni malo manje značajno je i to što su opozicioni politički akteri u celini i u „redovnim“ aktivnostima, a posebno organizatori i aktivisti angažovani u antiizbornim kampanjama izloženi različitim vrstama pritisaka, ucena, diskvalifikacija, uvreda, pretnji, čak i fizičkim napadima itd. Jedan od brojnih incidenata u vreme antiizborne kampanje 1997. odigrao se kod Kalenićeve pijace u Beogradu kada je grupa napadača izletela iz kombija i napala ekipu DS koja je lepila plakate za bojkot. Kombi je bio službeno vozilo SO Palilula, pa su u DS smatrali da su ih napali aktivisti SPO (Dnevni telegraf 22. 8. 1997). Dvojica aktivista DS pretučena su u Beogradu kod voždovačke crkve od strane četvorice članova SPO, a istog dana obezbeđenje SKC porušilo je štand ispred te ustanove na kome su prof. dr V. Dimitrijević i još nekoliko predstavnika GSS delili propagandni materijal za bojkot izbora (SB 13. 9. 1997). Nekoliko dana kasnije na informativni razgovor u MUP Stari grad privedeni su direktor Studentskog političkog kluba Č. Antić i dve aktivistkinje Studentskog parlamenta dok su lepili nalepnice za bojkot zbog „ugrožavanja časti i prestiža Narodne skupštine Srbije” (SB 16. 9. 1997). U vreme antireferendumske kampanje 2006. za nekoliko dana zabeležena je serija napada na aktiviste LDP i GSS u Zemunu, na Vračaru, u Novom Pazaru, u Kraljevu i u Aranđelovcu dok su lepili plakate (B92 25. 10. 2006), a dva dana kasnije u Novom Pazaru su istim povodom napadnute su i aktiviskinje NVO Urban-in (B92 27. 10. 2006). Mesec dana kasnije u Loznici tokom noći grupa nepoznatih lica potpisana kao Oslobodioci Loznice nacrtala je na prostoriji LDP kukasti krst i napisali „ustaše”, „fašisti” i „izdajnici” (www.cedajovanovic.com 23. 11. 2006). Bojkot, dakle, valja promišljati kao jedno od sredstva političke borbe, jednu vrstu pritiska na vlast u okviru celovite strategije institucionalnog i vaninstitucionalnog političkog delovanja, uz pažljivu procenu njegovih realnih mogućnosti, ali i rizika koje donosi. Jer, neuspešni bojkoti vode do kompromitovanja njegovih političkih aktera kao loših procenitelja stanja u društvu i realnih mogućnosti promena, do gubitku poverenja birača i javnosti uopšte, a među njihovim pristalicama do formiranju gubitničkog sindroma i širenja defetizama. Zoran Đ. SLAVUJEVIĆ , profesor FPN, savetnik u IDN u penziji i član istraživačkog tima Demostata

Kultni hram, 400 godina star, izgrađen u japanskoj kulturnoj prestonici Kjoto, otkrio je da će Android božanstvo, to jest humanoidni robot, propovedati Budina učenja u pokušaju da dopre do mlađih generacija Japanaca. Android Kannon je zasnovan na tradicionalnom budističkom božanstvu milosrđa i predstavljen je medijima početkom februara u Kodaiji hramu, gde je 23. februara održao svoje prve propovedi. Božanstvo će zvanično početi da propoveda vernicima u martu. Ovo nije bio jeftin projekat i koštao je 100 miliona jena to jest nešto više od 900.000 dolara za kreiranje Androida. Robot predstavlja saradnju između Zen hrama i Hiroshi Ishiguro-a, profesora inteligentne robotike na Univerzitetu u Osaki. Hram se obratio profesoru Ishiguro-u i zamolio ga da kreira humanoidnog robota koji može da prenosi Budino učenje na način koji je lako razumljiv i na takav način da „pomaže da se smire ljudi sa izmučenom dušom“, prenose Asahi novine. „Nadamo se da će Android Kannon pomoći budističkim učenjima da dopru do srca ljudi danas“, rekao je Tensho Goto, sveštenik u hramu, dodajući da se rasprostranjenost budizma po svetu znatno povećala pojavom budističkih slika. Kako poručuju iz hrama, budističko božanstvo milosrđa je u stanju da se transformiše po sopstvenoj volji kako bi pomoglo ljudima, a Android Kannon je samo najnovija inkarnacija. Robot, kako prenosi Ubergizmo, se zove Mindar i programiran je da izgovara propovedi iz „Srčanih sutri“ (Heart Sutras) na japanskom. Na ekranu će takođe biti prikazane prevedene verzije na engleskom i kineskom jeziku za strane posetioce. Visok 1,95 m i težak oko 60 kg, robot je u stanju da pokrene torzo, ruke i glavu, ali samo ruke, lice i ramena su prekriveni silikonom dizajniranim da izgleda kao ljudska koža. Kod ostatka Androida se očigledno vide mehanički delovi, uključujući vrh glave. Video kamera je instalirana u levo oko. Inače, hram je sagradila supruga Toyotomi Hideyoshi-a, vojskovođe iz 16. veka, koja je ujedinila Japan, kako bi odala počast svom mužu, a Android Kannon, sa sklopljenim rukama u položaj za molitvu, unosi dašak modernosti i futurizma u ovaj kultni hram sa istorijskom tradicijom. Izvor: Telegraph, https://pcpress.rs/humanoidni-robot-kao-budisticko-bozanstvo-propoveda-u-hramu-u-kjotu/?fbclid=IwAR0iRn46vbUTUF8NOAMxCEFe8WB2aBzPhCLyQuPKWmt9DGuYOhC-dHuYYUY

Dragan Marković Palma, predsednik Skupštine grada Jagodine danas je obišao sa saradnicama najdužu liniju autobuskog prevoza na teritoriji Jagodine, gde je sa građanima razgovarao. Svi se besplatno voze na teritoriji grada Jagodine od 20. januara, piše Kurir. -Grad Jagodina je jedini grad u Evropi koji je svim svojim građanima povećao plate koji rade na teritoriji grada Jagodine, preko gradskog budžeta. Prevoz je besplatan od 20. januara na celoj teritoriji grada Jagodine za sve i sve poslodavce i privatne preduzetnike sam zamolio da ne ukidaju svojim radnicima putne troškove, iako im je besplatan autobuski prevoz. Kada su javna preduzeća u pitanju i sve ono što je ingerencija lokalne samouprave, kao što je i prosveta, svi koji rade kao i do sada će primati putne troškove, a besplatno će se voziti. Imajući u vidu dosadašnje cene mesečnih i dnevnih karata za zaposlene, u zavisnosti od udaljenosti od grada jednoj višečlanoj porodici, ostajati će na mesečnom nivou u kućnom budžetu od 12 do 20 hiljada dinara, rekao je danas Dragan Marković Palma – predsednik Skupštine grada, dok se vozio na relaciji selo Rajkinac – grad Jagodina autobusom. Marković je bio i u ulozi ‘konduktera’ danas i svakog građanina pozdravio koji se vozio danas autobusom na toj relaciji i pokazivao u šali putne karte i poklanjao ih rekavši građanima da stave kod kuće te karte kao eksponat, kao što su u vreme najveće inflacije 90-ih godina prošlog veka stavljali nekadašnje pare sa visokim apoenima. -Dok je u Jagodini na vlasti ova koaliciji, koalicija Srpske napredne stranke i Jedinstvena Srbija – SPS, svi građani će se besplatno voziti, zaključuje on. Prisutan je bio i načelnik Pomoravskog okruga koji je izjavio da bi bilo dobro da donesu odluku o besplatnom prevozu i sve ostale opštine na teritoriji ovog okruga po uzoru na Jagodinu i onda bi, kako kaže Milosavljević, sa takvom odlukom to bio prvi okrug u Srbiji. http://pozitivmedia.info/palma-usao-u-autobus-kao-kondukter-i-pokazivao-gradanima-karte-nosite-ih-i-drzite-kao-eksponat-karte-su-besplatne-dok-je-ova-vlast-video/?fbclid=IwAR1VnyUGQXCzhKxPWUJMmfMLKf3E8KpBspfQhqLb9EwMxix9aUwXcDM_Nbg