Претражи Живе Речи Утехе

Verovatno će se još dugo pričati o tome kako su se Hrvati poneli kada je naša košarkaška reprezentacija u Atini postala prvak Evrope 1995, ali će se od ovog vikenda pamtiti i reakcija juniora iz Crne Gore nakon što su njihovi vršnjaci iz Srbije odbranili evropsku titulu. FOTO: FIBA / PROMO Juniorska košarkaška reprezentacija Srbije - šampion Evrope, ponovo

S vremena na vreme, čovek postane svestan nemilosrdnog marširanja vremena ka našoj neizbežnoj smrti. Prolaznost vremena glavni je aspekt ljudskog udesa i nosi u sebi i uzbuđenje i strah, lepotu i tugu. Dobro ili loše, svemu će doći kraj. Miguel de Unamuno sa tragičarskog stanovišta govori o ovoj karakteristici života: „Jedne noći spustio se u moj um Čovek je nemoćan pred zakonima prirode, i kada se toga priseti dobija dozu skromnosti. Namera podržana verom nosi u sebi moć, ali čovekova moć je uvek organičena spoljašnjim i unutrašnji preprekama, a borba protiv njih daje smisao životu. Ograničen kakav jeste, čovek često pravi greške. Problematičan je njegov običaj da nad njima potom očajava. Niče je u Tako je govorio Zaratustra sledećim rečima dočarao ograničenost naše volje prolaznošću vremena: Ovaj uslov može u čoveku izazvati strahovita osećanja, jer neprestani tok vremena podrazumeva nepovratnost, prokockane šanse, neizvesnost. Pored toga što ne dozvoljava izmenu učinjenog, vreme može odneti ono za šta je čovek vezan, ljubavlju ili navikom. Dok čovek jednim delom uživa u strepnji i otvorenim mogućnostima, drugim delom teži sigurnosti i miru. Ukoliko čovek sebe posmatra kao završen i stalan proizvod, a ne kao stvorenje u neprestanom postajanju, biće mu teže da se pomiri sa određenim postupcima, jer ne shvata da se sve odvilo na jedini način na koji se moglo odviti. Čovekova snaga leži u njegovom prilagođavanju svakoj neminovnosti, a ono što se već odvilo, svakako je neminovnost. Viktor Frenkl u Čovekovoj potrazi za smislom govori:

Ljudi se često iznenade kada čuju da je zdravo osjećati i iskazivati tugu. Najčešći razlog za ovakvo ponašanje je što mnoge osobe imaju nerealno uvjerenje da je osjećanje i pokazivanje tuge znak slabosti. Tako možemo vjerovati da će nas osjećanje tuge dovesti do depresije ili smrti. Sjetite se poruka koje često možemo čuti u našoj kulturi i od roditeljskih figura: „Što plačeš tu, nisi slabić“, „Ubila ga tuga“, „Tuga ga je uhvatila i ne pušta“, „Potonuo je od tuge“. Kada ovako složimo stvari u svojoj glavi, razumljivo je zašto ljudi zabranjuju sebi da osjećaju neugodno osjećanje tuge i zašto zaziru od nje. Niko od nas ne želi biti „slabić“ koji je potonuo, kojeg tuga ubija i ne pušta. Nema potrebe za bježanjem. „Bježeći“ od doživljavanja i iskazivanja neugodnih osjećanja, kakvo je tuga, ljudi vjeruju da štite sebe, svoj život i svoje mentalno zdravlje. Paradoksalno, ali upravo otvorenim iskazivanjem i dopuštanjem sebi da osjetimo emociju, kao reakciju na nama važnu situaciju, stvaramo mogućnosti da živimo zdrav život. Potiskivanje i negiranje neugodnih osjećanja može u značajnoj mjeri otežati svakodnevno funkcionisanje čovjeka i ugroziti mentalno zdravlje.

Zelim da pomognem prijateljici... Naime, ona je imala viber na desktopu uskladjen sa mobilnim telefonom, ali nakon reinstalacije sistema, nikako ne moze da ga ponovo instalira...sve odradi kako treba, i kad se pojavi kod, ona ne moze da ga skenira iako se na telefonu pokazuje kvadratic za skeniranje...ona ga obuhvati, ali se nista ne desava... ima li neko ideju kako da se resi taj problem...? zahvaljujem...

NAKON Bozanićevog poziva Hrvatima da "ako vole Hrvatsku" ostanu u njoj, i nastave financirati katoličku crkvu s milijardu kuna godišnje, internetom se proširila i fotografija časne sestre u majici "Ostaše -U- Hrvatskoj". Na fotografiji se nalaze časna sestra Zvonimira Nimac te Đuro Knezičić, jedan od šatoraških vođa. Nije poznato gdje je fotografija snimljena. Crkva tako Hrvate motivira na ostanak asociranjem na ustaše, s kojima su blisko surađivali i tijekom Drugog svjetskog rata. Podsjetimo, za vrijeme ustaškog režima pobijeno je nekoliko stotina tisuća Srba, Židova, Roma i hrvatskih disidenata. 28. travnja 1941. vođa hrvatske katoličke crkve Alojzije Stepinac objavio je javnu podršku ustaškom režimu i zatražio molitvu za Antu Pavelića. Časna Zvonimira Nimac inače je česta gošća na ustaškim događajima, a na svom Facebooku se pohvalila i fotografijama s osuđenim dilerom i neonacistom Velimirom Bujancem te pjevačem Markom Perkovićem Thompsonom. Index je poslao upite Hrvatskoj biskupskoj konferenciji i Zagrebačkoj nadbiskupiji hoće li sankcionirati časnu Nimac. Njihov odgovor objavit ćemo čim ga dobijemo.

Dok svet ovih dana trese fudbalska groznica a sve oči svetske javnosti su uprte na dešavanja vezana za svetsko prvenstvo koje se održava u Rusiji, organizator takmičenja trudi se da, kad je bezbednost u pitanju, sve protekne u najboljem redu. Takvi napori obično nisu vidljivi i sadrže veliki broj aktivnosti na različitim nivoima radi sprečavanja neželjenih događaja. Dva artiljerijsko-raketna sistema Pancir-S1 blizu stadiona Krestovskij u Sankt Peterburgu / Foto: Analisas Militares Jedan od najzanimljivijih načina obezbeđivanja prvenstva jeste postavljanje vojnih sistema kojima se kontroliše i brani vazdušni prostor oko stadiona i ostalih važnih objekata. Time su se između ostalih pozabavili poznati španski vojni blog Analisas Militares ali i pojedini ruski portali poput Maks-portala. Rekonstrukcija položaja sistema PVO Pancir blizu stadiona u Sankt peterburgu / Izvor: Analisas Militares Urednik bloga Analisas Militares došao je do fotografija artiljerijsko-raketnih sistema 96K6 “Pancir-S1“ koji su stacionirani u reonu Lajte, na oko 3,4 km severozapadno od fudbalskog stadiona Krestovskiј u Sankt Peterburgu. Primećena su dva Pancira a urednik bloga je dao svoje mišljenje da su oni tu više zbog medijske pažnje nego zbog neke realne potrebe jer je Sankt Peterburg veoma dobro branjen grad kada je u pitanju PVO. Sistem za PED Svet-KU. Ruski Maks-portal je još pre početka Svetskog prvenstva u fudbalu objavio da je Ministarstvo odbrane dobilo zadatak da formira specijalne mobilne grupe opremljene savremenim pa čak i eksperimentalnim sistemima za elektronsko izviđanje i protivelektronska dejstva (EI i PED). To su pre svega sistem RB-636 ‘’Svet-KU’’ koji je namenjen za traganje, otkrivanje, analizu i pronalaženje usmerenog radio zračenja kao i zaštitu od presretanja infrormacija koje se šalju preko bežičnih kanala. Koristi se zatim i automatska stanica R-330Ž ‘’Žitelj’’ koja služi za elektronsko ometanje GSM stanica, GPS-a, Insmart i Iridium satelitskih komunikacijskih uređaja kao i za elekronsko izviđanje različitih izvora radijacije. R-330Ž “Žitelj“ / Foto: www.topwar.ru Sistem R-934B ‘’Sinica’’ služi za ometanje vazduhoplovnih VHF radio uređaja, sistema za navođenje taktičke avijacije kao i kopnenih fiksnih i mobilnih radiokomunikacionih linija, celularnih i grupnih mreža koje rade na fiksnim frekvencijama zatim u režimu programskog podešavanja frekvencija kao i za ometanje mreža za prenos kratkih telekomunikacionih poruka. U elektronskoj borbi koristi se i sistem ‘’Silok’’ čije karakteristike za sada još nisu poznate. Sistem za ometanje R-934B ‘’Sinica’’ / Foto: www.topwar.ru Za moguće zadatke eliminisanja malih bespilotnih letelica odnosno dronova, Federalna Služba Bezbednosti će ako bude potrebno upotrebiti prenosne sisteme malog dometa tipa ‘’Arbalet’’. Oni služe pre svega za sprečavanje prodora dronova u zaštićeni vazdušni prostor tako što se ometa ili potpuno eliminiše njihov sistem za kontrolu, komunikaciju i navigaciju. Ovakav sistem je relativno jednostavan i ne zahteva specijalnu obuku poslužilaca. Mogući raspored naoružanja i vojne opreme oko stadiona “Fišt“ u Sočiju / Grafika: kp.ru Pojedini mediji preneli su da su u obezbeđivanju Svetskog prvenstva u vazduhu angažovani lovački avioni (tip aviona zavisi od toga šta se nalazi u najbližoj bazi), potom borbeni helikopteri (tip takođe zavisi od toga sa čime raspolaže najbliži aerodrom), protivpodmornički i izviđački avioni, zatim na kopnu su postavljeni sistemi za protivvazduhoplovna dejstva (laki prenosivi Igla, srednji Buk i sistemi velikog dometa S-300), sistemi za protivelektronska dejstva, sistemi veze, dok kod primorskih gradova blizu obale patroliraju brodovi Ratne mornarice. Živojin BANKOVIĆ

Šta da radim ako osećam da mi savest nije čista, a ne mogu da se setim svega što sam zgrešila? Pri tome ne mislim samo na konkretna i krupna zlodela koja pamtim, nego na mržnju koju sam osećala nekada u prošlosti, kada nisam oprostila nego zaboravila potpuno na tu osobu. Mislim i na ogovaranja i laganja za koja u tom trenutku nisam ni pomislila da su nešto loše, kada sam bila "blaženo" nesvesna da grešim.

Dragi forumaši, volela bih da vas pitam kako izgleda priziv Boga da se uđe u crkvu. Da li je tuga i praznina u životu znak od njega? Malo jače od godinu dana se tako osećam. U manastire sam išla samo kao turista, postila reda radi. Osećam se grešno iako ni na jedno konkretno zlodelo ne mogu da uprem prstom. Kao da sam odjednom shvatila da nemam više detinju nevinost i da mi Bog sudi kao odrasloj. Moj greh je ravnodušnost prema životu, a ne želim da se tako osećam. Nemam baš nikakvog razloga da budem tužna, a osećam se kao da sam umorna od života i da neću još dugo. Da li me to Bog priziva da uđem? Da li su mi ove crne misli znak šta će se desiti?

Veoma često razmišljam o večnosti. Kako će to izgledati, šta bih radio. Koliko sam shvatio čitajući Sveto Pismo, Raj je mesto gde Bog živi i mesto gde greh ne postoji. U Raju svi imaju večan život. Mene uvek uzbudi kada čujem tu reč, jer ne mogu da shvatim život koji nema kraja. Ponekad razmišljam, možda ću za to vreme moći da posetim sve galaksije i sve njihove zvezde, da vidim kako izgledaju drugi svetovi. Kako vi zamišljate večnost? Baš me interesuje kako vi vidite Raj. Jel vidite samo kao mesto gde Bog živi i gde ćete videti svoje voljene ili mislite da ima mnogo više od toga?

Neobična proslava ređenja jednog svećenika u Poljskoj. Snimka je nastala u jednoj crkvi u Krakovu, a do sada je pregledana više od 53 tisuće puta Studentica američkog Katoličkog sveučilišta, Jeanne Marie, na Twitteru je objavila snimku mladog svećenika čije ređenje vjernici proslavljaju na vrlo neobičan način. ChurchPOP piše kako se radi o svećeniku dominikancu, a snimka je nastala u jednoj crkvi u Krakovu. Snimku je do sada pregledalo više od 53 tisuće ljudi. „Vaša biskupija/red/zemlja ima problema s manjkom zvanja – jeste li probali crowdsurfing?“ piše u jednom komentaru. Kako je izgledala proslava ređenja, odnosno na koji su način vjernici iznijeli svećenika iz sakristije, pogledajte u nastavku.

Svakog marta prisećamo se, obeležavamo i podsećamo detalja vezanih za NATO kampanju protiv SR Jugoslavije nazvanu „Allied Force“. Kako godine prolaze sve je manje novih informacija, otkrića i drugačijih perspektiva. Tango Six je uvek vodio računa da prenese one najinteresantnije i manje poznate. Do sada se o ovom ratu na Zapadu dosta pisalo, kod nas u mnogo manjoj meri, ipak mnogi događaji i dalje nisu razjašnjeni kao ni mnogi detalji koji su vezani pre svega za protivvazduhoplovna dejstva. Retka prilika da se o tome nešto više sazna svakako jesu odlikovanja vojnih pilota NATO-a na osnovu kojeg se može zaključiti da im je na nebu iznad SRJ bilo veoma neugodno i da su vrlo često bili u opasnosti da budu oboreni. Tango Six danas ekskluzivno donosi jedan takav nov i interesantan komad informacije. Tragom odlikovanja Vazdušni rat iznad Savezne Republike Jugoslavije 1999. godine ostaće upamćen kao jedan od najneravnopravnijih u istoriji svetskog ratovanja, tehnička i tehnološka premoć jedne strane bila je u tom sukobu veoma izražena, verovatno kao nikada do tada. Generacijski jaz između oružanih sistema kojima su raspolagale snage napadača i branioca bio je još veći nego, na primer, iznad Kuvajta i Iraka 1991. godine jer je između ostalog za samo osam godina vazduhoplovna tehnika značajno napredovala. S jedne strane imali smo najjači svetski vojni savez NATO predvođen Sjedinjenim Državama koji je upotrebio najsavremeniju vazduhoplovnu tehniku, pojedine tipove i po prvi put, poput strategijskog bombardera B-2. Njima se suprotstavila skromno opremljena Protivvazduhoplovna odbrana Vojske Jugoslavije koja je raspolagala raketnim i radarskim sistemima koji potiču iz 60-tih, 70-tih i u manjoj meri iz 80-tih godina 20. veka. Najviše uspeha jugoslovenska PVO imala je u dejstvima raketnim sistemom S-125 “Neva“ (NATO oznaka SA-3 “Goa“) kojim je bila naoružana 250. raketna brigada (rbr) sa osam raketnih i dva raketno-tehnička diviziona koji su branili širi deo Beograda. Takođe, Nevu je posedovao i 450. raketni puk (rp) iz Kraljeva sa četiri raketna i jednim raketno-tehničkim divizionom. Tokom rata zvanično znamo da je 250. rbr imala 31 gađanje uz utrošak 54 rakete dok je 450. rp imao 19gađanja sa 39 raketa. Nevom su oborena jedina dva borbena aviona za koje postoje materijalni dokazi i koje je NATO zvanično priznao. Oba aviona, po jedan F-117A i F-16C pogodio je 3. raketni divizion 250. rbr i to prvi 27. marta a drugi 2. maja. Nekoliko aviona je sasvim sigurno oštećeno, u zapadnim izvorima mogu se naći podaci da su među njima bila i dva F-117A. Tango Six je pronašao odlikovanje kapetana RV SAD (USAF) Roberta Valdmana, pilota F-16 koji se tokom operacije “Saveznička snaga“ (Allied Force) nalazio u 78. ekspedicionoj lovačkoj eskadrili, 31. vazduhoplovnog ekspedicionog puka, vazduhoplovna baza Avijano, Italija. Vazduhoplovnu medalju (Air Medal, First Oak Leaf Cluster) kapetan Valdman dobio je zato što je, kako se navodi, 28. aprila 1999. dva puta izbegao da bude oboren, uspešno se odbranivši od čak četiri rakete RS S-125 “Neva“. Četvorostruka dobrodošlica za Valdmana iznad Srbije U obrazloženju odlikovanja navodi se da je Valdman toga dana u svom F-16 leteo kao broj 2 u formaciji od 4 aviona koji su u tzv. SEAD (Supression of Enemy Air Defence) misiji štitili bombardere B-2 kao i druge američke avione koji su napadali kritične ciljeve u centralnim i severnim delovima SR Jugoslavije. Po ulasku u vazdušni prostor SRJ na njegov F-16 su ispaljene dve rakete sistema Neva nakon čega je pilot preduzeo odgovarajuće protivmere odnosno lansirao mamce manevrišući avionom kako bi izbegao rakete. Ubrzo zatim, ka avionu kapetana Valdmana su ponovo poletele dve rakete zemlja-vazduh koje je ovaj put lansirao drugi raketni divizion PVO Vojske Jugoslavije. I ovoga puta se američki pilot uspešno odbranio a time nije spasao samo sebe već i svoje kolege iz formacije. Još dokaza posredstvom odlikovanja Britanski časopis Air Forces Monthly preneo je 2001. godine informaciju da je, tada major Džerald Gudfelou, koji je u to vreme bio izvršni oficir komandanta 28. bombarderkog puka iz baze Ellsworth, Južna Dakota, za učešće u operaciji “Allied Force“ odlikovan ordenom DFC – Distinguished Flying Cross. Gudfelou je dobio medalju kao član posade strategijskog bombardera B-1B iz sastava 77. ekspedicione bombarderske eskadrile, 2. vazduhoplovne ekspedicione grupe, i to na prvom borbenom zadatku ovih bombardera iznad SRJ koji je izvršen aprila 1999. Major Gudfelou je bio oficir zadužen za ofanzivne sisteme aviona a nevolje posade B-1B u kome se nalazio (drugi avion u formaciji) počele su kada je, posle prvog napada na zemaljske ciljeve, nakon izbacivanja 32 bombe Mk-82 od po 207 kg, došlo do zaglavljivanja vrata unutrašnjeg spremišta ubojnih sredstava čime je onemogućeno dejstvo bombama. Gudfelou je uspeo da popravi kvar, bombe su mogle biti odbačene ali se vrata bomboluka ipak nisu zatvorila. Posada je i pored toga odlučila da nastavi let ka sledećoj meti i nakon što su dejstvovali, ovoga puta s 40 Mk-82, ubrzo su ka njima poletele dve rakete zemlja-vazduh. Koristeći mamce (vučeni mamac AN/ALE-50) sistem za protivelektronska dejstva i manevrišući avionom, prva raketa je uspešno izbegnuta ali je u toku manevrisanja na bombarder krenula i druga raketa koja je takođe zbog preduzetih protivmera promašila. Vojska Jugoslavije „potrošila“ je zvanično 93 PVO rakete sistema S-125 “Neva“ / Foto: Dragan Trifunović Agresivno manevrisanje i otvorena vrada spremišta naoružanja uticale su na to da je avionu hitno bio potreban susret sa letećom cisternom. Ova misija trajala je 14 sati a na povratku u bazu posada je imala još jedan peh, u avion je udarila munja kojom prilikom je otpao deo horizontalnog stabilizatora a na sletanju u englesku bazu vidljivost je bila izuzetno slaba. Pored majora Gudfeloua koji je dobio DFC, ostatak posade B-1B je zbog ovog zadatka dobio godišnju nagradu General Ira C. Eaker Award. Na kraju da dodamo i da se u toku operacije “Allied Force“ B-1B pokazao kao veoma koristan, ovi bombarderi imali su manje od dva procenta naleta savezničkih aviona ali je njihov udeo u dejstvima ubojnim sredstvima iznosio više od 20 posto. Živojin BANKOVIĆ

"Post je stvar ličnog izbora, tako da nikog ne osuđujem." U Novom Pazaru, kulturnom, verskom, ekonomskom centru Sandžaka, Bošnjaci čine 80 odsto populacije. Tokom Ramazana, duh islama se oseća na svakom ćošku i u svakoj mahali ovog grada. Život se totalno menja, kafići ne rade preko dana, niti većina restorana. Izlasci počinju nakon nastupanja iftara (večere koja označava kraj celodnevnog posta) i traju sve do sufura – kada počinje novi dan posta. Ramazan je deveti mesec u islamskom kalendaru, i sveti mesec jer je u njemu počela objava Kurana, svete knjige muslimana. U toku Ramazana muslimani širom sveta poste od sabaha (svitanja) do akšama (početka mraka). Osim hrane i pića, muslimani poste i od činjenja loših dela, trude se da ne lažu, da ne ogovaraju, da budu prikladno odeveni, da se čuvaju nemorala i sličnih iskušenja na koje ihšejtan tera. Panorama Novog Pazara Novi Pazar već godinama nosi titulu najmlađeg grada u Evropi, a VICE je razgovarao sa mladim ljudima iz ovog grada koji bi nam iz svog ugla pričali o ovom muslimanskom prazniku. Džejlan ima 18 godina, učenik je srednje Medicinske škole u Novom Pazaru, sa njim sam se našao u Sinan-begovoj džamiji koja se nalazi u gradskom parku. Rekao mi je da posti tokom Ramazana, da to shvata kao jedan od stubova vere i da se u danima pred početak meseca raduje zbog njegovog nastupanja. Još kao mali od svojih roditelja naučen da posti i čini dobra dela, da Alah u ovom mesecu oprašta grehe i nagrađuje više za sva dobra dela koja vernici čine. Džejlan takođe smatra da mladi ljudi koje on zna, a koji ne poste i ne praktikuju druge verske obaveze ne treba osuđivati, ali da im treba komunicirati prednosti Ramazana. Džejlan - U tih mesec dana sve postaje drugačije, ljudi se solidarišu jedni sa drugima, smanjena je nervoza, jednostavno je drugačija atmosfera i oni bi samim tim i sebi ovaj mesec učinili lakšim i lepšim - kaže on. Na pitanje da li ga post menja i da li se njegove navike menjaju, rekao mi je da pored uzdržavanja od hrane i pića, u toku posta, uzdržava se i od seksualnih odnosa. - Zabranjeno nam je laganje, ogovaranje, a propisano nam je obaranje pogleda kada su u pitanju žene, jer te stvari kvare post, jer nas je tako podučio naš Poslanik i miljenik Muhamed – kaže Džejlan. Kada je na internetu ili Instagramu trudi se da izbegne sadržaje koji izazivaju iskušenje. - Ne želim da me nešto odvede u kvarenje posta i dovede u situaciju ili delo kojim Alah ne bi bio zadovljan – priča Džejlan o svom životu tokom ramazana. Na mestu gde se okuplja urbana omladina Novog Pazara, sreo sam Dinu, studentkinju biologije, i aktivistkinju u lokalnom nevladinom sektoru. Dina - Uglavnom se trudim da praktikujem svoje islamske dužnosti što bolje i ispravnije, i sve obaveze I slobodno vreme organizujem upravljajući se prema njima, tako da mi je vera na prvom mestu – kaže Dina. Ona posti tokom Ramazana, ali zna veliki broj svojih vršnjaka koji to ne rade. - Smatram da je to stvar ličnog izbora, tako da nikog ne osuđujem – kaže ona. Takođe mi priča svoj stav da je mladima danas mnogo teže da budu religiozni na pravi način jer je život brz, haotičan i prepun različitih informacija kojima su svi stalno bombardovani. Vernici u novopazarskoj džamiji pred početak molitve Tokom Ramazana, gotovo da nema koncerata, alkohol se izbacuje iz svih kafića i restorana tako da se mogu konzumirati samo stvari koje su halal ( odobrene šerijatom). U hamamu koji je izgrađen za vreme osmanlijske vladavine i koji se nalazi u srcu stare čaršije ovog grada, odnedavno postoji i kafić u kojem se alkohol ne služi ni izvan Ramazana i u kojem se sluša orijentalna i duhovna muzika muslimana. "Mislim o mirisu pitica koji se širi celim gradom pred iftarsko vreme, kada ljudi žure da stignu kući, te na sam iftar kada grad nakon ezana ušuti i nikog nema na ulici." To sam se našao sa Selmom. Ona ima 24 godine, studentkinja je master studija matematike i fizike, i nas dvoje smo uz tursku kafu pričali o islamu, Ramazanu i šta on za nju predstavlja. - Islam kao religija, veliku pažnju posvećuje mladima i brojni su primeri iz života Božjeg poslanika gde je birao upravo mlade ljude na putu prezentovanja i širenja vere islama – kaže Selma. Selma Po njoj, sve ono što podrazumeva zdrav i normalan način života jedne osobe nalazi se u islamu, a sve ono što se nalazi van toga i što može negativno uticati na osobu je pokuđeno. - S obzirom na to da islam poseban akcenat stavlja na obrazovanje, napredak i prosperitet u svakom segmentu, kao i način delovanja, ponašanja i razmišljanja, u tom pogledu nema razlike u odnosu na zdravo društvo i norme koje su opšte prihvaćene – kaže Selma. O tome šta post za nju predstavlja i kako ga drugi vide, ona kaže da post za one koji nedovoljno poznaju islam predstavlja gladovanje, ali to je površna definicija posta. - Post zapravo predstavlja uzdržavanje od jela i pića, kao i od telesnog uživanja i on čoveku donosi samo dobro sa kojeg god aspekta da ga definišemo – priča Selma. Za Selmu, pozitivne strane posta predstavljaju duhovno, emocionalno i kognitivno jačanje čoveka. Melajska džamija Posle kafe sa Selmom, otišao sam do džamije u narodu poznate kao Melajska. Tu sam nakon akšamskog namaza (molitve koja označava kraj dana i početak noći) sreo Hamzu. Hamza je student Fakulteta Islamskih Studija i jako je predan veri koju izučava i praktikuje u svakom njenom segmentu. - Ramazan danas, ovde u Novom Pazaru, još je u dobroj meri zadržao onaj osećaj duhovnog meraka koji oseti svako, bio on musliman praktikant ili ne – kaže mi Hamza. Hamza Priča mi kako misli da ono što Ramazan čini posebnim u Novom Pazaru jeste baš ta hava (atmosfera). - To je ona prisutnost smiraja i lepote oko nas i u nama samima – priča mi Hamza. Kao i Džejlan, Hamza govori o ushićenju sa kojim se Ramazan čeka i onoga što on donosi. - Mislim o mirisu pitica koji se širi celim gradom pred iftarsko vreme, kada ljudi žure da stignu kući, te na sam iftar kada grad nakon ezana ušuti i nikog nema na ulici – priča Hamza njegov doživljaj Ramazana danas. Govori mi kako on, kao mlad religiozan čovek, post vidi kao najbolju šansu da se srce učini što čistijim na putu ka Alahu. Ramazanska atmosfera ga podseća na uzvišenu harmoniju i lepotu koja bi trebala vladati na zemlji među svim ljudima. - Jedan od ciljeva Ramazana je baš ta povezanost među ljudima – priča mi on na kraju. Irfan LIČINA

19 GODINA OD OBARANJA F-16 CG NA NEBU SRBIJE: Kako je 3. raketni divizion 250, raketne brigade PVO VJ srušio letelicu sadašnjeg komandanta američkog ratnog vazduhoplovstva generala Dejvida Goldfejna Andrej Mlakar Drugog maja 1999. pre 19 godina borbena posluga 3. raketnog diviziona, 250. raketne brigade PVO Vojske Jugoslavije zabeležila je drugu pobedu u okršaju sa vazduhoplovnim jedinicama NATO pakta kada je oboren američki F-16 CG za čijim komandama je bio sadašnji komandat američkog ratnog vazduhoplovstva general Dejvid Goldfejn. Iz baze Avijano 2. maja 1999. godine u vazdušni prostor SRJ ušla je grupa od četiri aviona F-16CG u lovačko bombarderskoj varijanti, naoružani laserskim vođenim bombama GBU -12, raketama vazduh-vazduh AIM -120 i AIM -9. Avioni su posedovali uređaje za dejstvo u noćnim uslovima LANTRIN i bili su opremljeni kontejnerima sa jednim ili više vučnih mamaca AN/ALE -50. Grupu je predvodio komandant skvadorna tada potpukovnik Dejvid Goldfejn koji je imao pozivni znak Hammer -34. Iz baza u Nemačkoj ušla je grupa aviona, za koju se na osnovu načina dejstva pretpostavljalo da je reč o SEAD grupi. Avioni koji su poleteli sa više aerodroma formirali su dinamički borbeni raspored više grupa aviona, tako da prostorno i vremenski mogu ostvariti sadejstvo u rejonu objekta dejstva. Zadatak neprijatelja može se pretpostaviti da je te noći bio da avioni F -16CG demonstrativnim ulascima do ivice zone uništenja isprovociraju zračenje stanice za vođenje raketa i stvore priliku SEAD grupi za dejstvo jednom ili više protivradarskih raketa. Nakon uspešnog dejstva SEAD grupe protivradarskim raketama zadatak grupe F-16CG bio bi dejstvo vođenim bombama po obeleženom vatrenom položaju i uništenje ratne tehnike. Sam čin obaranja lovca F-16CG do detalja uz sve šeme i izjave učesnika i očevidaca opisao je tadašnji pripadnik 3. raketnog diviziona PVO pukovnik Slaviša Golubović u svojoj knjizi Pad noćnog sokola. Te noći borbenu poslugu 3. Raketnog diviziona PVO, koja je oborila F -16CG činili su: major Boško Dotlić, rukovalac gađanja, potporučnik Miodrag Stojanović, pomoćnik rukovaoca gađanja, major Milorad Roksandić, komandir raketne baterije, potporučnik Tiosav Janković, oficir za vođenje raketa, vodnik Igor Radivojević, operator praćenja po F -1, zastavnik Dragan Matić, operator praćenja po F 2, vojnik Dejan Đorđević, poslužilac planšete situacije u vazduhu, vojnik Sead Ljajić, poslužilac u Odeljenju izvora za napajanje, vojnik Slobodan Pavićević, poslužilac u odeljenju izvora napajanja, vodnik I klase Vladimir Ljubenković, poslužilac OAST, vojnik Vladimir Radovanović, poslužilac OAST i vodnik Milan Panić poslužilac na IRZ. Obaranje F -16CG – U kratkoj razmeni informacija od prethodne smene, dobili su značajni podatak da je, oko pola sata pre ponoći, divizion pokušao da traži na daljini oko 10 km, da je zračio stanicom za vođenje raketa oko desetak sekundi i da je cilj otkriven…, piše pukovnik Golubović u svojoj knjizi . Značajno mesto u knjizi Pad noćnog sokola zauzimaju i svedočenja članova borbene posluge koja je oborila F -16CG i izjave očevidaca. Ovde prenosimo najzanimljivije detalje o obaranju Godfejna. – Oko 2 časa na VIKO primećujem šest do osam ciljeva nepravilno grupisanih severozapadno od nas, na azimutu oko 300 stepeni i daljini od oko 80 do 100 km. Otprilike u rejonu Bačke Palanke. Verovatno su na tu poziciju stigli preko Hrvatske. Jedna slična, ali manja grupa bila je na prostoru iznad Valjeva, prema Drini. Na većoj daljini zapadno takođe jedna grupa. U jednom trenutku deo grupe koja je bila severozapadno nestaje sa pokazivača, a nedugo zatim jedan od njih se pojavljuje na azimutu 310 stepeni i daljini oko 30 km. Naređujem usmeravanje antena komandom “ usmeri na 310”. Posluga je mirna, oseća da je nešto blizu, ali ne zna situaciju jer ne dozvoljavam da gledaju u moj ekran. Posle nekoliko narednih okretaja antena osmatračkog radara vidim da je avion zauzeo stabilan kurs sa relativno malim parametrima ka nama. Popravljam uglovnu poziciju komandujući nekoliko puta novi azimut 2-5 stepeni levo-desno od već zadatog….. A kad je došao na daljinu 17 do 18 km komandujem : “ Lansiraj”. Okrećem se ka operatoru F 2 i gledam praćenje na njegovom pokazivaču: U trenutku susreta rakete sa ciljem vidim levkasti oblak koji prekriva cilj, što govori o eksploziji bojeve glave rakete u njegovoj blizini. Od oficira za vođenje raketa dobijam izveštaj: “ Cilj uništen, daljina 12…. Izveštavam da je cilj sigurno pogođen jer sam video školski primer eksplozije bojeve glave i oblak koji u tom trenutku nastaje. U međuvremenu dobijamo informacije da je, iako oštećen, napravio zaokret i da leti u pravcu Bosne. Bilo nam je jasno da želi da napusti vazdušni prostor SRJ. Sve vreme očekujemo šta će se desiti i da li će uspeti da ode ili će pasti na našu teritoriju. Ako padne kod nas, imaćemo još jednu potvrdu uspešnosti dejstva našeg diviziona. Pet minuta nakon toga Stanković me obaveštava rečima: “ Bole, pao je”. Nedugo zatim potvrđuje da je pao na našoj teritoriji, negde u rejonu Šapca, na padinama Cera., svedoči Boško Dotlić, pukovnik u penziji u knjizi Pad noćnog sokola. Svoje svedočenje o obaranju budućeg komandanta američkog ratnog vazduhoplovstva izneo je i Miodrag Stojanović rezervni poručnik. – Te noći sam drugi put bio u sastavu borbene posluge.. Osećam se mnogo sigurnije i samopouzdanije. Ista ekipa je na svojim radnim mestima.. Sedim na pomoćnoj stolici iza rukovaoca gađanja…Sa komandom “ antena” otpočeo je i rad imitatora. Nakon par komandi i izveštaja čuje se prasak i tutnjava lansiranih raketa. Let jedne od njih završio se pogotkom… Vlada potpuni muk. Kao da ne čujemo buku ventilatora i elektronike, očekujemo već poznati zvuk eksplozije PSR. Volimo da ga čujemo u daljini, jer nas je sigurno promašio. Kad čujemo, nastaje oduševljenje. Opet smo ih nadmudrili. Osećaj zadovoljstva je nezaboravan. Deo sam tima koji pobeđuje, svedoči Miodrag Stojanović rezervni poručnik u knjizi Pad noćnog sokola. Svoje svedočenje o obaranju F -16CG izneo je pukovnik Tiosav Janković ( sada komandant 250. raketne brigade PVO VS) koji je u trenutku obaranja bio potporučnik. – Pomeram antene malo udesno. U momentu kada je prvi odraz počeo da nestaje sa ekrana, nešto bliže, desno od vertikalnog markera, pojavljuje se novi, manji, kao i kod MiG -29. Shvatam da su oba odraza na istom kursu i visini i da je ovaj drugi bliži i pomišljam da je onaj prvi samo mamac. Brzo dovodim drugi odraz u presek markera i predajem ga na praćenje.. Bacam pogled na instrumente, brzina je na oko 250 m/s parametar oko 4 km. Ne stižem ni da izgovorim, a Dotlić viče “ Lansiraj”. Pritiskam PUSK. Daljina do cilja je 14 do 15 km. Poleće prva, zahvata se, kreće i druga, prva se pravilno privodi na putanju…. Raketa dolazi blizu cilja, ulazi u tačnu bazu i eksplodira na daljini oko 11 km. Veliki odraz eksplozije prekriva cilj. Azimut pogotka je 320 stepeni…. Pogodak je po našoj proceni je bio u širem reonu sela Brestač, avion je nakon toga nastavio let u pravcu Batajnice. Potom nas obaveštavaju da vrši zaokret i da se usmerava ka Tuzli, gubeći visinu. Plašeći se da ipak ne preleti granicu, sa zebnjom čekamo sledeću vest. Posle nekog vremena javljaju na da je avion F-16CG pao na Ceru, ispričao je detaljno detalje obaranja Goldfejnovog aviona pukovnik Tiosav Janković. Spasavanje oborenog Godfejna Let oštećenog F -16CG nije trajao dugo. Ostavljajući dimni trag on je neprekidno gubio visinu, a iznad šabačkog sela Varna se pretvara u vatreno dimnu kuglu. Nakon toga se pilot na kritično maloj visini, katapultiranjem napušta avion i prizmeljuje se u selu Sinoševi. Nedaleko odatle, u zaseoku sela Nakučani avion završava let, rušeći pred sobom drveće. Aktivnosti NATO avijacije su prekinute i počinje akcija spasavanja pilota koja će trajati neuporedivo kraće nego u slučaju oborenog F -117 zbog manje dubine teritorije. Ubrzo je formirana grupa za spasavanje koju je činilo: 10 lovačkih aviona F -16, 16 aviona F-16CJ za dejstvo po sistemima PVO, 10 aviona EA-6B za elektronsku podršku, 4 aviona A -10 i 8 helikoptera AH-64 Apač za neposrednu vatrenu podršku, 11 avio cisterni, 2 helikoptera za spasavanje MH -53J i 1 transportni MC -130 H/P. Pilot je lociran i dientifkovan u 3.55 časova, a odmah potom helikopteri spasilačkog tima MH -53J ulaze u vazdušni prostor SRJ. U .4.40 sati uspostavljaju radio-kontakt sa pilotom ukrcavaju ga u jedan od helikoptera već u 4.45 časova ga prevoze do aerodroma Tuzla. – Nešto posle pola pet pojavila su se tri helikoptera. Kretali su se kratko vreme levo-desno koristeći uvale i vodoslivnice. Došli su potom iznad mesta pada aviona, a onda su izronili baš iznad naših kuća. Bili su toliko nisko da sam video lica komandosa koji su stajali na otvorenim vratima helikoptera. Na ulici ispred kuće mnogo ljudi. Sin i njegovi drugari ispaljuju nekoliko metaka iz pištolja. Po nekoliko metaka ispaljuju i vojnici koji su se tu zatekli. Upozoravam ih da to ne čine, jer će nas komandosi sa svojim naoružanjem bukvalno sravniti. Komandosi uzvraćaju vatrom, ali srećom nikog ne pogađaju. Na zidovima kuća i drugim objektima vidljivi su tragovi mitraljeskih zrna, a u travi na tom mestu ostalo je 200 čaura. Nakon kraće pucnjave helikopteri odleću ka selu Sinošević, gde na njivi porodice Makević pronalaze i ukrcavaju pilota i odvoze ga ka Bosni, ispričao je očevidac priče Milorad Marjanović. F -16CG je bio drugi oboreni avion koji je pao na teritoriju Srbije. Oborio ga je 3. Rd. PVO 250. Rbr PVO naoružan raketnim sistemom S -125 M Neva. F -16CG gađan je sa vatrenog položaja Karlovčić raketom 5V27D pod imenom Natalija lanisrane sa rampe 5P73 serijski broj 13013. Na isti avion isplajena je i raketa pod imneom ” Živadinka” . Pogođen je jednom raketom na visini oko 6.000 metara i na daljini 11 km od diviziona. Deo ostataka aviona se danas nalazi u Muzeju jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva u Surčinu i Spomen sobi 250. Rbr PVO. Povodom tog događaja jedan broj pripadnika 3 rd PVO je odlikovan i unapređen. U izradi teksta i njegovog ilustrovanja korištena je uz pismenu i usmenu dozvolu autora knjiga Pad noćnog skolola pukovnika VS Slaviše Golubovića čiji je izdavač MC Odbrana. https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2018/04/29/19-godina-od-obaranja-f-16-cg-na-nebu-srbije-kako-je-3-raketni-divizion-250-raketne-brigade-pvo-vj-srusio-letelicu-sadasnjeg-komandanta-americkog-ratnog-vazduhoplovstva-generala-dejvida-goldfejna/

Da li je bivša Jugoslovenska narodna armija (JNA) bila neefikasna i da je sa vojničkog aspekta doživela totalni debakl i dalje je predmet spora vojnih analitičara, političara, bivših generala i oficira svih zaraćenih strana. Međutim, uprkos diskusijama tih ratnih 1990-tih godina bilo je niz primera koji govore drugačije, gde su pojedine jedinice iskazivale neviđeno herojstvo i hrabrost. Jedna od takvih operacija, je i ” Operacija Čapljina”, koja je izvedena na današnji dan 23. aprila 1992, kada je helikopterskim desantom iz opkoljene kasarne spaseno više od 170 oficira, podoficira i članova njihovih porodica. Oprobani scenario blokada jednica JNA koj je počeo u Sloveniji i Hrvatskoj u leto/jesen 1991. godine preselio se i na BiH u rano proleće 1992, kada su se neki garnizoni našli u okruženju hrvatskih i muslimanskih paravojnih formacija. Među tim objektima je bila i kasarna u Čapljini, gde se nalazio nekadašnji auto-nastavni centar. Na kasarnu koja je već dva meseca bila u okruženju, a poslednjih 14 dana pred operaciju pod svakodnevnim pritiskom brojnih paravojnih snaga HVO i HOS. Zbog toga Komanda 13. Bilećanskog korpusa je odlučila da se iz opkoljene kasarne vojnici, podoficiri, vojnici i članovi njihovih porodica izvuku iz okruženja. Akcija je imala isključivo odbrambeni i humanitarno-spasilački karakter. Naređenje za izvršenje zadatka izdao je tadašnji komandant 13. Bilećanskog korpusa general Momčilo Perišić, a humanitarno-spasilačka akcija poverena je pripadnicima 63.padobranske brigade. Planiranje operacije započelo je izviđanjem rejona oko kasarne, kada je na osnovu prikupljenih informacija zaključeno da će akcija biti daleko opasnija i teža nego što se predviđalo. Komandant koji je izveo operaciju ” za izvođenje akcije okupio je 27 padobranaca, rezervista, koji su imali veliko borbeno iskustvo. Jedini uslov za uključenje u ovu operaciju za koju se verovalo da će biti i žrtava bila je “dobrovoljnost”. Kreatori operacije zahtevali su za izvršenje zadatka angažovanje devet transportnih helikoptera Mi – 8 (HT-40) sa po tri člana posade, u sledećem rasporedu: jedan će biti komandni u kome će se nalaziti 12 padobranaca u ulozi službe za traganje i spasavanje u slučaju da neki helikopter bude oboren. U ostaliho sam nalaziće se po dva padobranca, od kojih će jedan pomagati u ukrcavanju, a drugi biti borbeno obezbeđenje. Neki su se čudili zašto se tako malo pa dobranaca koristi, dok su planeri govorili da im je potreban prostor da se smeste ljudi koji se izvlače. Plan operacije takođe je predviđao da avioni JRV i PVO bombarduju uočene ciljeve i protivničke vatrene položaje, a zatim se spuštaju padobranci sa helikopterima, dok artiljerija nastavlja vatru posrednim gađanjem. Zbog mogućnosti pogotka helikoptera, procenjeno je da letelica ne sme da se zadrži duže od 10 minuta, što je prema proceni bilo dovoljno vremena da se izvuku opkoljeni iz kasarne. Međutim, jedan detalj, koji se desio iznenada mogao je da dovede čitavu operaciju u opasnost da bude provaljena. Hrvatske paravojne formacije su uoči izvođenja operacije uhapsile jednog od ključnih pilota helikoptera, koji je bio uključen u realizaciju ” Operacije Čapljina”, dok je obilazio svoj stan u Mostaru. Pilot je momentalno bio poslat u zarobljeništvo. Međutim na svu sreću operacija nije bila provaljena. Kako je vreme odmicalo, situacija oko blokirane kasarne se usložnjavala, pa je bilo potrebno što hitnije da se krene u akciju spasavanja. Iznenadni signal za početak operacije, dat je 23.aprila 1992. u popdnevnim časovima. Artiljerijska priprema i udar po neprijateljskim položajima počeli su 16.45 časova i trajali su do 17 časova. U to vreme sa sa heliodroma Jesenice u Mostaru poletelo je šest helikoptera Mi- 8, a tri sa heliodroma Ortiješ. U svakoj letelici nalazila se posada od dva pilota i jednog mehaničara, koji su se dobrovojno javili za akciju. Osim njih, u helikopterima je bilo raspoređeno 25 padobranaca koji su imali zadatak da obezbeđuju, štite i pomažu ukrcavanje i izvlačenje vojnika. Helikopteri su prvo kružili izand kasrane, pre nego što je krenula realizacija operacije, a iznad njih leteli su dva jurišnika J -21 “jastreb” koji su oko 17 časova otvorili uragansku vatru iz mitraljeza i nevođenih raketnih zrana na položaje protivnika oko kasarne i neutralisali ih. Tog trenutka opkoljenim vojnicima je stigla poruka da je krenula akcija izvlačenja i da se spreme za evakuaciju. Osam helikoptera je počelo da se spušta u kasarnu i to na tri pozicije parking, pista za postrojavanje i igralište. U roku od samo 8 minuta ukrcano je skoro 170 vojnika i civila za koje se dvonedeljna opsada završavala i otvoren im je put u slobodu. Dok je trajalo ukrcavanje vojnika i civila uhelikoptere, sa zgrada koje su okruživale kasarnu otvorena je vatra na helikoptere. Nekoliko hitaca pogodilo je kabinu jednog helikoptera, ali su piloti pukom srećom ostali nepovređeni. U drugom slučaju pilot je kroz bočni prozor otvorio vatru iz škorpiona po neprijatelju. Akcija spasavanje je trajala dugo od predviđenog vremena, a veza sa komandnim helikopterom je često prekidana, ali se komandant operacije uzdao u hrabrost svojih vojnika i pilota. Kada se i osmi helikopter našao u vazduhu operacija je završena. Posle poslednjeg ukrcavanja helikopteri su poleteli ka Mostaru, Nevesinju i Bileći. Zahvaljujući veštini pilota helikoptera i hrabrosti padobranaca iz kasarne Čapljina je spaseno 170 vojnika, oficira, podoficira i civila. Šest helikoptera je bilo izbušeno vatrom iz pešadijskog naoružanja, a jedan Mi -8 doleteo je sa jednim motorom. Za vreme izvođenja operacije nijedan helikopter nije bio oboren, niti ijedan vojnik ili padobranac nije bio ranjen, što je bilo ravno čudu u masovnom puškaranju. Zbog tajnosti same operacije komandi opkoljene kasarne u Čapljini je javljeno za početak operacije tek kad su letelice bile u vazduhu. Pojedni vojnici koji su bili na isturenim pozicijama odbrane opkoljenog objekta nisu imali pravovremena informaciju šta se dešava, pa je zbog toga oko 25 vojnika ostalo u kasarni i njih su hrvatske paravojne snage zarobile, potrpale u autobus i odvezli u Metković, gde je njihova golgota u zarobljeništvu trajala je 117 dana dok nisu razmenjeni. POGLED IZ DRUGOG UGLA Ovoj temi pisalo se i na forumu ” Srpski oklop” koja je pokrenuta avgusta 2009. godine. Autor posta potpisan je sa Mitrović D. koji je 14.novembra 2011 napisao post sledeće sadržine koji prenosimo u integralnoj verziji bez skraćivanja: “ O sebi mogu reći da sam jedan od 25 momaka koji su ostali neobavešteni o akciji, i zbog uspešnosti akcije imao sam čast i patriotsku obavezu da provedem 117 dana u zarobljeništvu HVO – za one koji ne znaju to su bile jedinice Hrvatske vojske koje su nosile dodatak O da bi se razlikovali od vojske matične zemlje, a u zatvoru koji je formiran našim dolaskom u bivšoj zgradi policije u mestu po imenu Ljubuški (oni se hvale da je poznato i po Pavelicu…zaključite sami gde sam bio tih 117 dana). Dakle moram da iznesem sledeći podatak koji vojska ne iznosi a to je da je čovek koji je znao za akciju je bio po činu major muslimanske vereispovesti Hadžić ali nije to sve jutro posle izvedene akcije kad nismo očekivali da ima bilo koga u kasarni gle čuda na tlu kasarne zatičemo i tadašnjeg bezbednjaka u kasarni koji je eto odlučio da ostane da živi u Čapljini…i ne samo njega već jos 5 oficira i podoficira koji su dobrovoljno ostali. E sad tajnost akcije je očigledno postojala al izgleda niko nije razmišljao da ti ljudi nežele više da budu deo te vojske……….zato je nas 25 spakovano u autobus i prebačeni smo u Metković gde su nas upoznali sa svim lepotama zarobljenistva kao i HOS jedinicama (nadam se da znate ko su one gospodine Lazanski) Koliko vidim gospodin Lazanski je opisao akciju po onome sto je dobio od staresina i vrhuske tadasnje vojske, koji si po ko zna koji put zaboravili da istaknu da je ta akcija izvedena tako da su helihopteri imali ogromne oznake crvenog krsta te da smo mi ostalo na milost i ne milost tadašnjim snagama HVO odnosno nas 25 na oko 1000 vojnika koji su okruživali kasarnu, a samo zato sto nam niko nije rekao za akciju, a gore pomenuti komadant se kasnije hvalio na nekim njihovim televizijana da je predao 25 “četnika” Hrvatskoj vojsci…. Zaboravljaju takođe da navedu svoju nesposobnost da roditeljima nas 25-orice objasne, kažu ili ukažu gde smo i sta se sa nama desilo. Nego su nasi roditelji prolazeci kroz sve i svasta uspeli da saznaju gde se nalazimo i o tome obaveste vojnu vrhusku u kojoj je bilo i oficira koji su znali da kažu “ko vam je kriv kad imate sinove..ja imam ćerku” Zato želim gospodinu Lazanskom da otvorim oči da se bolje informiše i raspita o događajima iz tog vremena i da shvati da smo nas 25 aktivnih vojnika jako dobro upoznali skolsku akciju JNA, JA ili već VJ (jednu od najuspesnijih gle ironije) gde je tom prilikom nas 25 ostalo od ukupno 100 vojnika u kasarni sto možda i nije tako loše 1 / 4 je po njima valjda prihvatljiv gubitak u ljudstvu od 25 % EEEEEeeeeee…………..zato rado Srbi idu u vojnike Obaranje jastrebova Kada su se hrvatske snage pribrale od iznenađenja uspele su da obore dva jastreba prenosnim PVO raketama Strela 2M. Tada jastrebovi nisu imali uređaje za izbacivanje IC mamaca. Od dva oborena pilota jedan je zarobljen i kasnije razmenjen, a drugi je uspeo da se spasi, tako što je tri dana izmicao poteri i da se vrati u sopstvene redove. U operaciji Čapljina postignut je i jedan rekord. Naime u jednom Mi -8 ukrcano je bilo 43 vojnika plus tri člana posade, i dva padobranca, sa čime je oborena svaka procena mogućnosti prevoza tim tipom helikoptera. Ova operacija dugo vremena ostala je pomalo zaboravljena, a predstavlja odlučnost sa kojom su piloti helikoptera i padobranci krenuli u akciju spasavanja opkoljenih saboraca, što je najsvetiji primer vojničke časti i tradicije. Andrej MLAKAR vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com

Posle ovog teksta će vas sigurno biti sramota da kažete da nemate vremena za nešto! Printskrin: Youtube/RTS Kvadratura kruga - Zvanični kanal Dejan Stojadinović je službenik Žandarmerije, student teologije, novinar i poljoprivrednik. Živi u selu Bistrica kod Petrovca na Mlavi je zaposlen u bazi Žandarmerije u Rakovici. Uz to, Dejan je student Bogoslovskog fakulteta i autor emisije "Ličnost i zajednica" koja se emituje na Televiziji Hram. Dejan Stojadinović/Printskrin: Youtube/RTS Kvadratura kruga - Zvanični kanal Dejan je i poljoprivrednik koji se ne stidi da sedne na traktor ili uzme motiku u ruke, u kojima je nekoliko sati pre toga držao hekler dok je sa kolegama iz žandarmerije bio u nekoj akciji. Kako sve te uloge i ličnosti miri u sebi, Dejan je otkrio u emisiji Kvadratura kruga, gde je Branku otkrio koliko je detinjstvo ispunjeno odricanjima i nemaštinom isklesalo Dejana kao čoveka. Dejan Stojadinović/Printskrin: Youtube/RTS Kvadratura kruga - Zvanični kanal - Sve te uloge i ličnosti izgrađuju mene, kada bih bilo šta od toga oduzeo ne bih bio kompletan - rekao je Dejan. Dejanova supruga kaže da bez obzira koliko on ima obaveza i koliko je često odsutan, energije ima na pretek i uvek nađe vremena da pokloni pažnju njoj i deci. Dejan je autor emisije "Ličnost i zajednica" koja se emituje na Televiziji Hram/Printskrin: Youtube/RTS Kvadratura kruga - Zvanični kanal Dejanov život je pun odricanja. Iako mu je plata opterećena kreditom, Dejan je uspeo da sagradi kuću. Sa svojom platom izdržava devetočlanu porodicu, a već 10 godina svake noći ustaje u dva sata kako bi iz Homolja stigao na vreme na posao u Beograd. Dejan osim svojoj porodici pomaže i baki Zlati (92), koja živi u blizini, jer ko zna šta je muka ima i osećaj za druge. Pogleajte imisiju o svestranom Dejanu Stojadinoviću: http://www.telegraf.rs/vesti/srbija/2951388-dejan-radi-u-zandarmeriji-student-je-teologije-novinar-i-poljoprivrednik-vec-10-godina-ustaje-u-dva-nocu-kako-bi-sve-to-postigao-foto-video

Pored ogromnog broja književnika, umetnika i svetski poznatih ličnosti koje je iznedrila Srbija, mnogi sociolozi smatraju da ništa nije ostavilo traga na naš narod i mentalitet kao dizelaški pokret koji se javio devedesetih godina u Srbiji. Pojava dizelaškog pokreta Ova potkultura simboliše slom morala usled socijalno-političkih faktora i, uopšte uzev, oslikava duh jednog naroda u određenom vremenskom okviru. Kulturna i intelektualna elita pala je pod senku estrade, a vodeće ličnosti u državi bili su mafijaši, ratni profiteri i političari koji su podržavali režim Slobodana Miloševića. Teoretičari pojavu dizelaša povezuju i sa činjenicom da se u kratkom vremenskom roku veliki broj ljudi obogatio na nezakonit način, nakon čega su kroz modu i specifičan stil nastojali da pokažu pripadnost određenom staležu. Zbog tadašnjih sankcija bilo je gotovo nemoguće legalno nabaviti bilo kakvu robu koja nije proizvedena u Srbiji, pa su svetski poznati brendovi, kao što su Nike, Reebok ili Marlboro bili neka vrsta statusnih simbola. Kao trenutno najpopularniji brend, prihvaćen je Diesel, po kome su dizelaši i dobili ime. Uzor svih dizelaša i, možemo slobodno reći, rodonačelnik njihovog stila bio je Aleksandar Knežević, poznatiji kao Knele. Ovaj mladić, inače vatreni navijač Crvene zvezde, bio je usko povezan sa vođom i pripadnicima Voždovačke kriminalne grupe, a učestvovao je u velikom broju pucnjava po Beogradu. Budući da je svojevremeno bio strah i trepet beogradskih ulica, mladići su počeli da se ugledaju na njega i tako je počelo širenje prepoznatljivog trenda uvlačenja gornjeg dela trenerke u farmerke. Za ovo su postojala dva razloga: pokazivanje skupe marke pantalona i kaiša, ali i praktičan način nošenja pištolja. Zbog ratova koji su besneli u komšiluku, oružje je bilo dostupno gotovo svima, što je olakšalo okretanje kriminalu. Oni koji nisu bili umešani u kriminalne poslove i crno tržište, težili su da makar svojim izgledom oponašaju ovakav životni stil. Obeležja „dizel momaka“ Obrijana glava, debeli zlatni lanci oko vrata i air max patike bili su neizostavni elementi pripadnika ove kulture. Svoje bogatstvo dizelaši su demonstrirali nošenjem upadljivog nakita, satova, uglavnom zlatne boje, kao i posedovanjem mobilnog telefona, koji je u to vreme bio retkost. Ukratko, dizelaškim stilom vladalo je pravilo 4P: pajero – pejdžer – pištolj – plavuša. Izgled mafijaša, mačo muškarca, bio je ideal ovih mladića, željnih moći i reputacije. Sa druge strane, devojke dizelašice, poznate i kao sponzoruše, predstavljale su se pre svega kao seksualni objekti, zbog čega je isticanje ženskih atributa provokativnom odećom stavljeno u prvi plan, pored jake šminke, cipela sa visokom štiklom i takozvanog plastičnog izgleda. Ovakav stil osuđivan je kao džiberski od strane manjine koje se borila protiv najezde dizelaša. Iako se smatra potkulturom, dizelaški pokret devedesetih godina nije predstavljao nikakav vid bunta ili različitosti. Štaviše, smatrao se za mejnstrim, nasuprot padavičarima, koji su slušali uglavnom rok, imali posebna mesta za izlaženje i borili se da makar u svojim krugovima očuvaju koliko-toliko ispravne vrednosti. Turbo-folk širenje šunda Dizelaška potkultura nije inicirana samo kriminalom, već i turbo-folkom, novim muzičkim stilom u vidu mešavine tradicionalnog srpskog folka i euro densa, koji je veoma brzo stekao popularnost. Poznate ličnosti su svojom muzikom i životom promovisale luksuz, konzumiranje narkotika, firmiranu odeću i skupa kola – život kakvom su mladi masovno težili. Sociolozi objašnjavaju da je šou biznis bio jedan od načina da se narodu plasiranjem jeftinih zabavnih sadržaja skrene pažnja sa ratova u okolini, siromaštva i inflacije koja je tada vladala. Estrada, podržana od strane političara, preko noći je dobila jednu od vodećih uloga u društvu. Novokomponovana muzika oslikavala je stereotipe o vezi između plastične lepotice i kriminalca, banalizujući emocije i izražavajući fascinaciju novcem i oružjem. Upotreba specifičnog slenga i negovanje gangsterske estetike doprinela je cilju: mase su prihvatile šund, a pesme Mileta Kitića, Ace Lukasa, Dragane Mirković, Svetlane Ražnjatović i mnogih drugih bile su najpopularnije u beogradskim diskotekama. Kralj kokaina i Gangster za ljubav samo su neke od pesama čiji tekstovi oslikavaju raskalašan život estradnih zvezda, dok je pesma Ivana Gavrilovića Dvesta na sat prihvaćena kao himna dizelaša. Sada naširoko prihvaćen, termin turbo-folk skovao je Rambo Amadeus, pri tome dajući i njegovu možda najbolju definiciju. Turbo-folk nije muzika, turbo folk je kakofonija svih ukusa i mirisa vezanih u jednu zvučnu promaju koja ima zadatak da zadovolji najšire ukuse, najniže strasti. (Rambo Amadeus) Dizelaši u popularnoj kulturi Iako manje popularni delom zbog rađanja novih potkultura, delom zbog vraćanja starim, dizelaši nisu potpuno nestali po ulasku u novi milenijum. Zemun, Voždovac i Surčin su devedesetih godina bili prestonice dizelaškog pokreta. Na mesto kriminalaca i ratnih profitera sada su došle navijačke grupe i klanovi, takozvani neodizelaši, koji i dalje neguju estetiku svojih prethodnika, uz određene modifikacije: raskopčani šuškavci ustupili su mesto maskirnim duksevima bez rajsferšlusa, nakit nije toliko upadljiv, a neizostavan detalj su kapuljače i replike patika sa vazdušnim đonom. Šejtanov ratnik, gde je glavni junak dizelaš, Šišanje i Rane, koji na najverniji način oslikava kako izgleda odrastanje na beogradskom asfaltu sredinom devedesetih propraćeno kriminalom i novim sistemom vrednosti su jedni od mnogobrojnih filmova koji se bave ovom potkulturom. Dizelaši su neretko i tema pesama, koju danas najčešće srećemo kod rep izvođača kao što su Ivan Ivanović Đus, Napoleon, ili sastav V.I.P. Takođe, grupa Babe u svojoj pesmi Dizel kratko i slikovito prikazuje dizelaški stil stihovima: Ja sam reper - moj drug mi je brat - mi smo dizel - zlatne kajle kačimo o vrat.

Poslanici Evropskog parlamenta izlazeći u susret brojnim građanskim inicijativama usvojili su u februaru rezoluciju kojom se predlaže odustajanje od režima letnjeg i zimskog računanja vremena u Evropskoj uniji. Brojne studije uključujući i onu čiji je inicijator bio Evropski parlament ne samo da nisu pokazale da pomeranje sata ima pozitivan efekat već su da prelazak sa zimskog na letnje računanje vremena i obrnuto negativno utiče na zdralje ljudi, poljoprivredu i bezbednost u saobraćaju. Promene računanja vremena u proleće (letnje računanje vrmena, eng Daylight Saving Time) i jesen (povratak na „standardno” vreme), odražavaju se na naš unutrašnji biološki sat (cirkadijalni ritam) kojim se ne regulišu samo periodi spavanja i budnog stanja već i mnoge endokrine funkcije. Organizmi koji žive na zemlji kao odgovor na promenu okoline i adaptaciju, razvili su unutrašnji biološki sat. Ovaj sat reguliše brojne fiziološke procese kao što su hranjenje, spavanje, telesna temperatura, sekrecija hormona, metabolizam. Naš unutrašnji sat, precizno usklađuje fiziološke procese periodima dana. Kada biološki sat i životni stil nisu usklađeni organizam pati i može biti povećan rizik za razvoj bolesti.

Premijerno o prvom srpskom pseudo-satelitu, priča o tome kako je iz Jagodine izvezen avion u Ameriku i kako napreduje razvoj srpske borbene bespilotne letelice Da će drugi Vazduhoplovni vazduhoplovni samit jugoistočne Evrope biti najinteresantniji i najveći do sada ubedili smo vas „spamovanjem“ na svim našim kanalima (izdržite još malo). Kada kažemo „najveće okupljanje vazduhoplovne industrije u regionu“ to zaista i mislimo – do danas se na učešće za oba dana samita prijavilo preko 350 delegata iz 85 kompanija uz prisustvo 7 škola i fakulteta. Ove godine SEAS popirma i izložbeno-sajamski karakter. Ispred glavne sale gde će se održavati prezentacije i panel diskusije biće postavljeno 20 štandova domaćih i inostranih vazduhoplovnih kompanija. Zahvaljujući Aedoromu Nikola Tesla domaća publika imaće priliku da vidi i dva trenutno najmodernija „body-scannera“: Od ove godine SEAS je i izložbena manifestacija Panel nad panelima… U moru interesantnih panela i prezentacija (ažuriranu agendu pogledajte na SEAS sajtu) jedan od najuzbudljivijih svakako će biti „Spectacular aircraft made in Serbia“. Na ovom panelu govoriće osnivač i vlasnik fabrike aviona Aero East Milorad „Mago“ Matić, osnivač i direktor kompanije Composite Technology Team Petar Matunović i predstavnik kompanije EDePro. Petar Matunović iz CTT-a će na samitu prvi put javnosti predstaviti svoj najambiciozniji projekat do sada – pseudo-satelit nazvan „Pupin“. Reč je o letelici koja će leteti na visinama od preko 20 kilometara a biće pogonjena elektromotorom za čiji će rad energiju prikupljati foto-električne ćelije: – Na samitu ćemo prvi put prikazati naš novi projekat, preciznije segment krila koji spada u tzv. „extreme light structures“. To je segment od dva metra koji ima samo 600 grama mase. Posetioce će moći da ga uhvate i osete koliko je lagan. Letelica će imati ekstremno trajanje leta od po nekoliko meseci. Jedna od SEAS premijera – Pupin Osnovna namena Pupina biće usko regionalno pokrivanje teritorije radio signalom, signalom mobilne telefonije, internetom, HDTV-om. Osmatranja u naučne svrhe, sondiranje atmosfere, špijunske i bezbednosne misije, rana upozoravanja, praćenja u slucaju nezgoda i elementarnih nepogoda. Nazvali smo je Pupin po čoveku čija je inovacija omogućila prenos telegrafa na velike daljine. Trenutno smo jedna od pet kompanija na planeti koja se upušta u ovakav razvoj. Tri su prikazale svoje letelice do sada – među poznatijim kompanijama to su Facebook, Google i Airbus. – rekao je za Tango Six Petar Matunović i naglasio da je projekat u fazi potrage za investitorima, da se nada pomoći države ali pre svega privatnom kapitalu. Drugi panelista biće dobro poznati vazduhoplovni industrijalac iz Kraljeva koji je pre nekoliko meseci svoju fabriku ultra-lakih aviona preselio u Jagodinu. Pored njegove uvek interesantne preduzetničke priče čućemo ekskluzivno i više detalja o njegovom najnovijem poduhvatu – izvozu prvih aviona u Ameriku: – Izvezli smo prva dva aviona u Ameriku pre nekoliko nedelja i to je samo početak. U planu je izvoz oko 50 letelica sa „full glass“ kokpitom. Od 10.-15. aprila Aero East će prvi put izlagati u Lakelandu na poznatom „Sun ‘n’ Fun“ sajmu koji je, kad pričamo o LSA kategoriji, možda i popularniji od Oskosha. – kaže Matić. Prvi izvoz novog srpskog GA proizvoda u Ameriku nakon više decenija / Foto: Aero East Ovaj impozantan triling proizvođača letelica iz Srbije otvoriće predstavnik kompanije EDePro koji će predstaviti evoluciju projekta borbene bespilotne letelice Stršljen koju je Tango Six pratio od njenog nastanka. Na SEAS-u iz prve ruke o detaljima redizajniranog Stršljena / Foto: Ministarstvo odbrane Ukoliko još niste, registrujte se za drugo izdanje SEAS-a na ovom linku – www.seas.rs

Dakle, kao što su neki danas primetili, oni koji su koristili teme "Pouke.org Gradient" i "Pouke.org Midnight" u jednom trenutku više nisu mogli da koriste sajt. Šta se desilo? Da vam objasnim. Neki forumaši su se žalili da kada kliknu na "Ignore" nekog forumaša, oni i dalje vide sadržaj od forumaša kojeg su ignorisali (iako nakon ingorisanja više ništa ne bi trebalo da vide od blokiranog forumaša, kao što je slučaj na facebook, twitter, itd.). I ja sam odlučio da probam to nekako da popravim. Vi koji se bar malo razumete u programiranje znate da se svaki sajt sastoji od računarskog koda koji je pisan u nekom jeziku. "Pouke.org" radi na "Invision Community" platformi (btw, veoma kompleksan kod) i sajt radi na PHP / MySQL serverskim jezicima. Da stvar bude smešnija, ja čak nisam ni dirao PHP kod, niti HTML. Već CSS. A kako sam uspeo da zabrljam CSS kod i da sve funkcionalnosti na sajtu postanu nedostupne? Problem je ležao u pogrešnom targetovanju CSS klasa u DOM pregledaču. Kada se neki korisnik na "Pouke.org" ignoriše, browser upiše HTML klasu u DOM pregledaču pod imenom "ipsHide". I šta sam ja tu uradio? Pa evo ovako nešto, ovaj kod sam upisao u CSS datoteku sajta: .ipsHide { display: none !important; } I šta sam ja ovime uradio? Rekao sam računaru da ukloni sve sa sajta što nosi klasu "ipsHide" i desilo se šta se desilo, sve na sajtu se zeznulo. Ja sam mislio da se ta klasa aktivira samo na ignorisane članove, međutim ta klasa je bila upisana i u ostale delove foruma, kao što su slanje privatnih poruka, notifikacije, odgovaranje na teme, taster "pošalji" i taj kod se izvršio na celom forumu umesto da se izvršio samo na ignorisane članove. A šta sam trebao uraditi? Pa trebao sam pametnije targetovati CSS klasu, na ovaj način: .cPost.ipsBox.ipsComment.ipsComment_parent.ipsClearfix.ipsClear.ipsColumns.ipsColumns_noSpacing.ipsColumns_collapsePhone.ipsHide { display: none !important; } E ovako bi već radilo kako treba, jer bi se onda kod izvršio i sadržaj bi se sakrio samo ukoliko se sve ove klase nalaze u DOM pregledaču. Ako samo jedna od ovih klasa fali, kod se neće izvršiti jer ne ispunjava uslov. Ovo će najbolje razumeti oni koji znaju programiranje, dok oni koji nikada nisu radili programiranje, ovo će im biti totalno nejasno, ali neka znaju samo da zbog moje greške sajt se na par minuta "raspao". Naravno, ovo nije efikasan način (ovo se radi preko JavaScript-a ili PHP-a, a ne preko CSS-a), no ja sam mislio da ću moći i samo sa CSS kodom da popravim tu opciju za ignorisanje članova. Eto, ko radi taj i greši.

Iako se mislilo da su istopolni brakovi stvar modernog doba, jedan gej par uspeo je da se venča pre više od 100 godina i to u španskoj katoličkoj crkvi. Istina, nije kao da je sveštenik koji ih je venčao znao da su u pitanju dve žene. Marselu Graciju Ibeas i Elisu Sančez Lorigu venčao je sveštenik u Galiciji, ne posumnjavši da je jedna od njih prerušena u muškarca. Elisa je u tom činu glumila muškarca, predstavivši se kao Mario. Ipak, ubrzo su razotkrivene i ceo život provele su u bekstvu, piše Dejli mejl. Par se upoznao u Korunji, gradu na severozapadu Španije, a kada je Marselina majka posumnjala da se nešto događa između njih dve, poslala ju je u Madrid. Uprkos inicijalnom razdvajanju, Marsela i Elisa su se ponovo srele u Madridu i počele da rade u školama nedaleko jedna od druge, rekao je istoričar Narcisio de Gabrijel. Deo njihovog plana bilo je da Marsela objavi da će se udati za svog rođaka Maria iz Londona (kojeg će da glumi Elisa). Maria su krstili, a onda je i venčao Marselu. Njih dve su živele srećno sve dok ih nije otkrio novinar novina Galicija, koji je uz sliku objavio njihovu prevaru. Dve žene su bile primorane da se presele u Porto, odakle su prebegle u Buenos Ajres, pošto su se plašile da će biti uhapšene u Portoriku i izručene Španiji. Marsela je već bila trudna sa nepoznatim muškarcem kada se udala za Elisu i rodila je ćerku neposredno pre nego što su napustile Porto. Priču o ovom intrigantnom paru BBC-ju je ispričala rediteljka Izabela Koikset, koja je rekla: - Kada pomislim na ove dve žene i smelost koja je bila potrebna jednoj od njih da se pretvara da je muškarac... To je neverovatno hrabro. Bila sam fascinirana pričom kada sam je prvi put čula i više sam imala pitanja nego što sam dobila odgovora. Ne znamo na kraju šta se dogodilo s njima i kako su mislile da se izvuku sa ovom prevarom? - zaključila je Koikset.

Iako su mnogi od nas u stanju da pričaju o smrti, ipak imamo još mnogo toga da naučimo kada dođe vreme da se suočimo sa onim što ona donosi: to je žalost, prirodna reakcija na gubitak voljene osobe. Mali broj ljudi zna prave reči i prave postupke koji mogu biti od pomoći rođaku, prijatelju ili poznaniku koji je u žalosti. Zapravo, još manji broj ljudi koji su preživeli gubitak, zna kako da pomogne sebi. Dve nove knjige napisane od strane psihoterapeuta koji su se bavili temama gubitka i žalosti pune su različitih priča i smernica koje mogu pomoći ljudima koji pate zbog gubitka, kao i njihovim bližnjima, da izbegnu različite zamke i nesporazume koji se najčešće povezuju sa žalošću. Obe knjige pokušavaju da isprave pogrešne pretpostavke koliko duga žalost može da traje i kako se ispoljava. Jedna knjiga „Okej je što nisi okej” od Megan Devine iz Portlanda, sadrži poglavlje “Suočavati se sa žalošću i gubitkom u okruženju koje to ne razume”. Inspirisano je tragičnim gubitkom njenog voljenog partnera koji se udavio u 39. godini, kada je par bio na odmoru. Druga knjiga, posebno usmerena na to kako se ljudi nose sa različitim gubicima, jeste „Tugovanje na delu: Priče o životu, smrti i preživljavanju”, od Julije Samjuel, koja kako privatno, tako i bolnici Sent Meri u Padingtonu, radi sa ožalošćenim porodicama. Ta knjiga nosi jednu jako važnu poruku, kako gospođa Samjuel to kaže: „Ne postoji ispravno ili pogrešno tugovanje; moramo ga prihvatiti u kakvoj god formi dođe, bilo da se radi o nama ili o nekom drugom.” Prepoznavanje gubitka kao univerzalnog iskustva, Gospođa Devine nada se da „ukoliko se potrudimo da shvatimo pravu prirodu tugovanja, možemo stvoriti kulturu u kojoj vladaju međusobno pomaganje, razumevanje i ljubav.”

Kako se nekada flertovalo

Pomaze Bog, braco i sestre u Hristosu, prvi put sam u vezi bila prosle godine, sa mladjim od mene deset godina i sa njim nevinost izgubila pre braka. Ostavio me je i ja sam bila kod komsinice koja mi je obecala da ce ga vratiti a nije mi ga vratila nego me jos vise mrzi nego ranije. Strah me je da sam ovim bludom i vrackom odagnala od sebe blagodat i ne znam kako cu svom duhovniku pred oci izici. Zna me od kad sam dete bila.

„Pokrenite regionalni mirovni pokret, mir se ne može utemeljiti na lažima“ Jürgen Moltmann protestantski je teolog i jedan od najutjecajnijih teologa današnjice. Njegova knjiga „Teologija nade“ (1964.), napisana pod utjecajem „Principa nade“ marksističkog filozofa Ernsta Blocha, presudno je utjecala na „teologiju oslobođenja“, liberalni kršćanski pokret druge polovine dvadesetog stoljeća. U organizaciji Hrvatskoga filozofskog društva, Moltmann je ovoga tjedna boravio u Zagrebu, gdje je nastupio dva puta – u srijedu na Filozofskom fakultetu, u javnom razgovoru s protestantskim teologom Zoran Grozdanovim, a dan kasnije na godišnjem simpoziju Hrvatskoga filozofskog društva, gdje je održao predavanje o svojemu filozofskom uzoru Ernstu Blochu. S 91-godišnjim profesorom emeritusom sistematske teologije Sveučilišta u Tübingenu Boris Pavelić je za Novi list razgovarao u četvrtak, nakon što je njegovo predavanje o lajpciškome filozofu nade ispraćeno pljeskom. P: U vašemu razgovoru s Zoranom Grozdanovim, naročito su me se dojmili vaša duhovitosti i humor. Smatrate humor važnim? O: Da (smijeh). Ne bismo sve trebali uzimati naročito ozbiljno. Naročito Nijemcima treba više humora. Sve uzimaju smrtno ozbiljno. P: Ali, rekao bih, i Hrvati, uključujući i vjeru. Katkad imam osjećaj da ljudi Boga doživljavaju, a crkva prikazuje, kao kakva ljutitog starog čovjeka. O: O… Ne, u Starom zavjetu, Jahve, Bog Izraela, uživa u izraelskom pokajanju. On je Bog koji pjeva, bog pun radosti i milosti, nipošto ljutnje. P: Možemo li reći da je vaša vjera izrasla iz bola i patnje koje ste proživjeli u Drugome svjetskom ratu? O: Da, i nakon toga, u logorima za ratne zarobljenike. P: Možete li se prisjetiti tog iskustva? Je li bila riječ o iznenadnoj epifaniji, ili o procesu susreta s bogom? O: Bio je to proces. Kao mlad čovjek, sedamnaestogodišnjak, našao sam se usred razaranja Hamburga. U srpnju 1943, oko mene je izginulo četrdeset tisuća ljudi. Preživio sam samo slučajno, ili po proviđenju. Tada sam prvi put zavapio bogu. U zatočeničkim centrima u Engleskoj i Škotskoj osjetio sam se posve zaboravljenim, i od Boga, i od svakoga dobrog duha. Tada mi je progovorio zaboravljeni Isus iz Getsemanskog vrta. Osjetio sam da je moja zaboravljenost i njegova, da je moja patnja uzdignuta njegovom velikom mukom. Tako sam postao kršćanin – kroz Bibliju, Psalme i Kristovo mučeništvo. Nije bilo epifanije, i nikakvoga iznenadnog iskustva. U moju je svijest postepeno ušla spoznaja da je Isus brat u potrebi, brat u patnji i tuzi. P: Mislite li da čovječanstvo, oči u oči s tugom i patnjom, ne može živjeti bez vjere? O: Svatko vjeruje u nešto. P: Čak i ateisti? O: Da. Mnogi ljudi vjeruju u naciju, u novac… Kamo staviš svoje srce i vjeru, ondje je tvoj Bog. Idolatrija je oko nas. Razgovarate li s ljudima ozbiljno, shvatit ćete da svatko vjeruje u nešto. P: Ključna riječ vaše teologije jest „nada“… O: Da. I „pasija“ („passion“). „Pasija“, u dvostrukom smislu: strasne ljubavi („passionate love“), i muke na križu („Passion“). P: U vašoj „Teologiji nade“ pakao ste opisali kao „beznađe“, napisali ste: „Pakao je beznađe“. U današnjem svijetu, rekao bih, mnogi žive u paklu – jer im je uskraćena nada. O: Imaju nadu, ali je potisnuta i skrivena. Čak i desperatni ljudi posjeduju uništenu nadu. Nada uvijek može biti oslobođena od represije. P: To nas dovodi do pitanja moći i politike. Cijeloga im se života suprotstavljate. Što biste odgovorili: kako se potlačeni mogu suprotstaviti moći u današnjem svijetu? O: Moć mora biti povezana s pravdom. Pravedna moć je dobra, samo je nepravedna moć nasilje. Potlačeni demonstriraju protiv nasilja pod kojim pate. Države i vlade moraju biti ograničene ustavom i nezavisnim pravosuđem, demokracijom. P: Ali najveća demokratska nacija na svijetu za predsjednika je izabrala Donalda Trumpa, o kojemu govorite s mnogo sarkazma. Što mislite, kakav svijet predstavlja taj čovjek? O: Prije dva tjedna vratio sam se iz Amerike. Svi su mi rekli da Trump predstavlja čisti bijeli rasizam. P: U Zagrebu ste rekli da se u Americi i u Europi rađa neka nova vrst rasizma. Kako biste ga objasnili? O: Kao anksioznost prema strancima, migrantima. 'Ne poznamo ih, moramo od njih zaštititi naš način života…' Nije to dobro. Osobno sam pod Hitlerom patio pod geslom: 'Njemačka Nijemcima'. Svaka demokracija utemeljena je na ljudskim pravima, i svaka je demokracija anticipacija univerzalne države čovječanstva. Zato ne smijemo razlikovati bijelce od crnaca, muškarce od žena, Nijemce od migranata… Svi smo ljudska bića, i, kao takvi, imamo stanovita prava i obveze. P: Pripadate velikoj generaciji intelektualaca, da tako kažem, šezdesetih godina: od Martina Luthera Kinga nadalje, koja je svijetom proširila ideale o kojima upravo govorite. Isti su ideali nadahnuli i moju generaciju, ali istodobno osjećamo da naglo erodiraju. U času dok razgovaramo, primjerice, na granici Srbije i Hrvatske izbjeglice mjesecima žive u neljudskim uvjetima, bivaju pretučeni i zlostavljani, ne dopušta im se da prijeđu granicu, a svi imamo osjećaj da protiv toga ne možemo ništa. O: Zašto? Nešto sigurno možete. P: Svakako, nevladine organizacije čine što mogu, aktivisti također, novinari pišu… Ali, vlade odlučuju. Tolike vlade u današnjoj Europi odgovorne su za takvo stanje. O: Možda izbjeglice ne žele u Hrvatsku (smijeh). Možda žele u Njemačku, Austriju, Francusku… Držim da je francuski predsjednik Emanuel Macron zadivljujuća figura. Ipak vjerujem da pred vašom generacijom ima svjetla, da nije sve tako sivo. P: I to sam vas htio pitati: ne dramatiziramo li ipak previše, u usporedbi s vašom generacijom, koja je pronašla nadu usprkos tome što je stasala u potpuno porušenoj Europi? O: Da. Sjetite se znakova čuda u političkom svijetu: ujedinjenje Njemačke nitko nije očekivao, a odjednom je ipak postalo moguće. Nitko nije očekivao da režim apartheida u Južnoj Africi može pasti bez građanskog rata; a onda se pojavio Nelson Mandela. Za mene, to su znakovi nade da bog nije zaboravio ovaj svijet. P: Danas ste održali predavanje o Ernstu Blochu, jednome od vaših uzora, koji je u Jugoslaviji bio omiljen filozof. Danas, u Hrvatskoj gotovo da ga nitko više i ne spominje. O: Možda misle da je bio preblizu jugoslavenskoj partiji. Ali Bloch nikada nije postao članom komunističke partije. Bio je slobodan. P: Vrlo je zanimljivo da je Bloch istodobno učitelj vama, protestantskome teologu, kao i uzor jugoslavenskim ateističkim, liberalnomarksističkim filozofima Praxis grupe. Njegovo današnje iščeznuće iz javnog života u Hrvatskoj može se tumačiti kao simptom duha vremena. Kada govorimo o Katoličkoj crkvi u Hrvatskoj, ako se mene pita, imamo rigidnu, djelomice fundamentalističku crkvu, u kojoj neki biskupi slave osuđene ratne zločince, i svakoga tko ih kritizira proglašavaju „jugokomunistima“. Slično se događa i u Srpskoj pravoslavnoj crkvi u Srbiji. Slobodoumni i miroljubivi ljudi pitaju se kako se tome suprotstaviti. Riječ je o posve suprotnoj situaciji nego, primjerice, u Njemačkoj, gdje crkve vode snažan i utjecajan ekumenski mirovni pokret. O: Pokrenite novi mirovni pokret na Balkanu. Udružite u nj mlade. Mirovni pokret u Njemačkoj bio je vrlo uspješan. Bio je prvi poticaj čak i za ponovno ujedinjenje Njemačke. P: Na Balkanu, još je dalek put do istinskog suočavanja s nasljeđem rata na način na koji je to učinila Njemačka. O: Ali, u Njemačkoj je Drugi svjetski rat završio katastrofom, dok je rat na Balkanu završio u Daytonu. Ovdje se nitko nije smio osjećati pobijeđenim. P: Točno, i zato zlo nacionalizma nije pobijeđeno. U Njemačkoj je pobijeđeno, na Balkanu nije. O: Formirajte tim povjesničara koji bi istražio i rekao što se u ratu na Balkanu uistinu dogodilo. Uključite u taj tim povjesničare svih strana. Ljudi trebaju znati što se uistinu dogodilo. Svjetlo istine početak je mira. Mir se ne može utemeljiti na lažima i iluzijama. Mir se može učvrstiti samo na istini. Zato sam pristalica Međunarodnog kaznenog suda za bivšu Jugoslaviju u Haagu. Ne slažem se s onima koji napadaju taj sud. Smatram da treba rasvijetliti što se uistinu dogodilo. P: Napisali ste uistinu inspirativnu rečenicu: „Mir s Bogom znači konflikt sa svijetom“. Revolucionarna je to interpretacija Biblije. O: Da, konflikt sa svijetom, ali svijetom nasilja, krivnje, ubijanja i smrti. Protiv takvog svijeta prosvjedujemo, ne protiv dobrog svijeta Božjeg stvaranja. Svijet možemo interpretirati na oba ta načina. P: Kako u današnjem svijetu utemeljiti i osnažiti iskren i uspješan dijalog kršćana i muslimana? O: Ili na sekularnom temelju tolerancije – premda valja dodati da je dobro biti tolerantan, ali loše samo tolerirati. Na religijskom temelju, tako da se kaže da je Isus umro ne samo za kršćane, nego i za muslimane. Sjećam se trenutka u njemačkom Bundestagu, još u vrijeme kada je svijet bio podijeljen na Zapad i na Istok. Gustav Heinemann, tadašnji predsjednik zapadne Njemačke, rekao je: 'Krist nije protiv komunista', na što su konzervativci protestirali. No Heinemann je nastavio: 'On je umro za njih!' Tada je u njemačkom Bundestagu nastala tišina. Istinski kršćani susrest će muslimane kao braću i sestre za koje je Isus umro na križu. Istinski muslimani srest će kršćane u velikoj milosti Božjoj, što i jest prvo božje ime u islamu: 'velika milost', 'Al Rahman'. P: U zagrebačkom predavanju rekli ste da nevladine organizacije mogu spasiti svijet. O: Da, ako ne rade u interesu politika nacionalnih vlada, nego u interesu mira i pomoći. Vjerujem da su kršćanske organizacije, poput Caritasa, bolje opremljene za pomoć, jer kršćanske kongregacije postoje na terenu, u Africi, Kini… One mogu uvelike pomoći. P: Mislite li da je moguć širok, snažan i utjecajan globalni pokret za mir? O: Da, vjerujem u mogućnosti (smijeh). P: Pitam to zato što je globalizacija omogućila brzo i snažno povezivanje ljudi. O: Da, ali je globalizacija istodobno i vrijeme nacionalizma: ruski je nacionalizam uništio Sovjetski savez; američki nacionalizam danas uništava Ujedinjene narode. P: Što mislite o sve većem utjecaju azijskih duhovnih tradicija na Zapadu? Neke rečenice iz vaših knjiga zvuče kao budističke. O: Budistička etika uključuje životinje i biljke. 'Karuna' je njihova formula za milost. Poštujem te koncepte. U Kini, magična je formula 'harmonija'. Sve treba biti u harmoniji. Oni ne govore o 'nadi' i 'revoluciji' (smijeh). Stara kineska mudrost glasila je: 'Ne vladaj svijetom agresijom („through agression“), nego privlačenjem, atrakcijom („through attraction“). ' U Europi imamo slično iskustvo: u 19. stoljeću europske su sile svijet kolonizirale agresijom; danas, svijet dolazi k nama, jer je Europa postala atraktivan kontinent, naročito za Afrikance. P: Profesore Moltmann, za vama je dugo životno iskustvo, i impresivna intelektualna i duhovna postignuća. Kako biste, nakon svih ovih godina, odgovorili na ključno ljudsko pitanje: kako u ovome svijetu pobijediti zlo i patnju? O: (Duga stanka) Čineći dobro. Zlo samo uništava. Apostol Pavao rekao je: 'Pobijedite zlo dobrim'. Na duge staze, zlo neće pobijediti Dobro.

Tamna strana Nemačke: Kako se "bacaju" milijarde Nemačka je najmoćnija i ekonomski najvažnija članica EU, u koju su proteklih godina otišle da žive desetine hiljada građana Hrvatske u potrazi za poslom. O nemačkoj organizovanosti, poštovanju pravila, radinosti, sposobnosti i efikasnosti se odavno stvaraju mitovi, no realnost je naravno kompleksnija. To pokazuju i tri primera velikih građevinsko-saobraćajnih projekata koji pokazuju da i Nemci mogu biti jednako nesposobni kao Hrvati. Reč je o projektima koji su se pokazali traljavo isplaniranima, koji su izazvali bes građana, probili razne rokove i ispali mnogo skuplji nego što se na početku njihove realizacije predviđalo. S obzirom na to da se Hrvatska ponovo sprema za pokušaj izgradnje Pelješkog mosta, najvećeg i najizazovnijeg građevinsko-saobraćajnog projekta još od povezivanja Zagreba i Splita autoputem, preporučljivo je podsetiti se kako i jedna neuporedivo funkcionalnija država i mnogo uspešnije društvo može dobre početne ideje pretvoriti u rupe bez dna. Ključna razlika - u Nemačkoj nema "trostrukog krečenja" Ipak, treba odmah naglasiti da i u slučajevima triju velikih ovovekovnih projekata koji su se u Nemačkoj pretvorili u problem i skandale - a to su velika podzemna stanica Štutgart 21, novi berlinski aerodrom BER i nedavno konačno otvorena železnička linija koja povezuje Berlin i Minhen - postoji jedna ključna razlika u odnosu na Hrvatsku. A to je da nastali problemi nisu uključivali političku korupciju, izvlačenje javnog novca u stranačke ili privatne džepove ni za Hrvatsku paradigmatsko “trostruko krečenje”. Svaka od ove tri priče pokazuje da stara izreka o putu u paklu koji je popločan dobrim namerama i dalje vredi, ali i da u nemačkom društvu i prevladavajućem mentalitetu nema mesta za mito i korupciju koji zasad neizbežno prate slične ili ekvivalentne projekte u Hrvatskoj. Podzemna stanica Štutgart 21 Štutgarta koji su ga na gradskom referendumu odbili podržati. Ali, Deutsche Bahn, odnosno Nemačke željeznice su se ipak odlučile na to da glavna železnička stanica u Štutgartu, koja je bila važno prometno čvorište, pretvore u ogromnu podzemnu stanicu, a za to su imale podršku pokrajine, nemačke savezne vlade i EU. Svi navedeni učestvovali su u finansiranju ovog megaprojekta čija je izgradnja započela 2010., i to uprkos višemesečnim masovnim protestima građana, koje je naročito smetalo što je u procesu izgradnje trebalo poseći jedan mali park. Demonstracije su u jednom trenutku eskalirale u otvorene sukobe s policijom, a jedan je protestant izgubi vid nakon što ga je policijski šmrk za rasterivanje gomile pogodio iz velike blizine u lice. Na početku planiranja procenjivalo se da će sve koštati, 2,7 milijardi evra, na početku gradnje je pak predviđeni budžet za Štutgart 21 iznosio oko 4 milijarde evra, no sada se računa kako bi konačna cena mogla iznositi i 10 milijardi evra. Budžet od 4 milijarde probijen je nakon nekoliko godina, pa se onda računalo da bi sve zajedno trebalo koštati 6,5 milijardi. I taj je budžet u međuvremenu nedovoljan, pa je najnoviji izračunat na 7,9 milijardi evra po optimističnoj proceni, dok pesimisti predviđaju već spomenutih 10 milijardi. Zasad su pesimisti u pravu, o čemu svedoči i da se otvaranje nove stanice planiralo za 2021. godinu, no u međuvremenu je pomereno za 2024. “Ako i tada”, sarkastično navodi Der Spiegel koji piše da “na najvećoj baušteli u Nemačkoj već godinama ništa ne ide po planu”. Kao najveći problem navodi se da u razvoju projekta nisu učestvovali inženjeri građevine nego većinom arhitekti i političari, te se pokazalo da je mnogo onoga što je zamišljeno na papiru u praksi neizvedivo. Iako kritičari ovog “projekta veka” zahtevaju da se odmah zaustavi gradnja jer će, kažu, troškovi samo još više rasti, a nude i alternativni saobraćajni plan, Deutsche Bahn i ostali ne odustaju. Jednostavno je već previše novaca potrošeno, previše iskopano, posečeno i izbetonirano da bi se odustalo. 2024. godine ćemo znati je li se sve to isplatilo i hoće li Štutgart 21 tada konačno biti završen. U ovom trenutku niko nije stopostotno siguran u to. Novi berlinski aerodrom BER Glavni grad Nemačke ima dva prilično mala aerodroma, Tegel, koji se nalazio na severu grada i smešten je unutar stambene zone, te južni Schönefeld. Nakon ujedinjenja i preseljenja institucija iz Bona u Berlin počelo se razmišljati kako bi Berlin trebalo da dobije jedan odgovarajuće veliki i monumentalni aerodrom, te su se na zajedničku gradnju odlučili grad Berlin i okolna savezna pokrajina Brandenburg. BER - kako glasi skraćenica novog aerodroma - trebao je da bude još jedan simbol uspona Berlina među najvažnije gradove sveta nakon decenija podijeljenosti, no cela se stvar pretvorila u neverovatan fijasko o kojemu se Nemci s gorčinom šale kada se hvali njihova nacionalna efikasnost. Na planiranje BER-a potrošeno je 15 godina i gradnja je konačno započela 2006. godine na lokaciji nedaleko od Schönefelda i 18 kilometara od centra grada. Otvaranje je bilo predviđeno za 2012. godinu, a u međuvremenu se planira kako bi se deo aerodroma - i to bez glavnog terminala - mogao otvoriti 2020. Na početku je planiran budžet od 2,8 milijardi evra, ali već do 2012. potrošeno je 4,3 milijarde evra. U ovom trenutku je na gradnju BER-a potrošeno 5,4 milijuna evra, a predviđa se da treba još 2,2 milijarde evra da se projekt dovrši i ceo aerodrom postane funkcionalan. U jednom trenutku je projektu pretio i bankrot, pa je nemačka vlada morala da garantuje u Briselu za finansiranje u iznosu od 2,2 milijarde evra u avgustu prošle godine. Deutsche Bahn pak preti tužbom zbog izgrađene podzemne stanice koja se već godinama ne koristi jer aerodrom ne radi. O svim pogreškama koje su napravljene tokom višegodišnje gradnje BER-a mogla bi se napisati knjiga, pa ćemo izdvojiti samo one najluđe. Izgrađeni protivpožarni sistem nije napravljen prema planovima i nije funkcionalan pa nije mogao da dobije upotrebnu dozvolu. U jednom trenutku pokazalo se i da sistem rasvete ne funkcioniše kako treba te da je loše isprogramiran - nakon što je tokom velikog testa uključena sva rasveta na aerodromu, danima se nije mogla isključiti! Čak ni električna vrata na ulazu u BER nisu funkcionirala kako treba na testovima. U ovom trenutku se pregršt toga treba popraviti, najvažniji delovi aerodroma nemaju upotrebne dozvole, a delomično otvaranje 2020. je naravno upitno. Povrh svega, postoje i planovi da se pored dve završene piste gradi i treća, iako još ni jedna nije u funkciji. Brza pruga Berlin - Minhen Pre nekoliko dana je uz veliku pompu otvorena i uz prisustvo kancelarke Angele Merkel inaugursrsna važna železnička veza, uspostavljena vozom velikih brzina, između Minhena i Berlina. Reč je o projektu čija je realizacija trajala dve decenije i stajala deset milijardi evra. Čelnik Deutsche Bahna Richard Lutz pretenciozno je izjavio da se ovom vezom "otvara novo poglavlje u istoriji nemačkih željeznica". Voz velikih brzina, na liniji dugoj 623 km, trebao bi da skrati vreme putovanja sa šest na četiri sata te udvostručiti broj putnika između glavne nemačke južne i severne metropole. Deutsche Bahn navodi da očekuje 3,6 miliona putnika svake godine. No, rad na ovom projektu nije gotov, a vrlo brzo pokazalo se da sve ne funkcioniše kako treba. Već dva dana kasnije superbrzi voz iz Berlina za Minhen kasnio je dva sata, a nemački mediji u međuvremenu izveštavaju o svakodnevnim problemima na nedavno otvorenoj liniji. Postoje problemi sa sigurnosnim sistemom, kao i svakodnevni tehnički problemi. Jedan je voz tako ostao sat vremena zaglavljen na pruzi, a postoje problem i oko reda vožnje i usklađivanja celog železničkog prometa s potrebama superbrzog voza. Već tokom prvog službenog radnog dana linije pruga je kod Ingolstadta zbog tehničkih problema morala biti zatvorena šest sati. Nemački mediji ističu da je ceo projekat loše isplaniran jer, iako je putovanje između Berlina i Minhena skraćeno sa šest na četiri sata, postojale su razne mogućnosti da ono traje još kraće. Takođe, francuski i japanski vozovi istu udaljenost pređu brže nego ovaj najbrži voz Deutsche Bahna te saobraćajni stručnjaci smatraju da bi se put mogao skratiti i na samo tri sata, čime bi se mnogim putnicima isplatilo izabrati voz umesto aviona na relaciji Berlin – Minhen. Der Spiegel piše da je ovo "paradni primer lošeg saobraćajnog planiranja u Nemačkoj i žrtvovanja najboljeg rešenja zbog interesa različitih saveznih pokrajina", zbog čega je pruga ispala najmanje stotinak kilometara duža nego što je bilo moguće. Povrh toga, novom linijom neće moći voziti teretni vozovi, što značajno umanjuje njenu profitabilnost. Naravno, iz hrvatske se perspektive ono što nemačkim medijima izgleda kao debakl i u javnosti se osuđuje kao katastrofalna nesposobnost nadležnih i dalje čini kao nedosanjani san, s obzirom na (ne)funkcioniranje Hrvatskih železnica, dugove autoputeva i opšti HDZ-ovski način upravljanja državom i kapitalnim projektima. železnica, dugove autoputeva i opšti HDZ-ovski način upravljanja državom i kapitalnim projektima. B92