Претражи Живе Речи Утехе

Porodica predstavlja jedan kompleksan sistem. Taj sistem je sastavljen od više malih supsistema i članova koji su međuzavisni, to znači da svaki član zavisi jedan od drugog i da svaki supsistem utiče jedan na drugi, kao i na ceo porodični sistem. To je prvi sistem kojem čovek pripada i jedini sistem koji nije odabran, već rođenjem dodeljen. Kao takav, on predstavlja platformu za razvoj socijalnih, emocionalnih, intelektualnih, i fizičkih sposobnosti. Kao što učimo svoje prve korake i reči u okviru porodice, tako učimo i kakav je svet i kako mi treba da se ponašamo u njemu. Porodica koju čine roditelji i dete je porodica porekla, naše polazište, a porodica koju dete formira kasnije sa svojim partnerom i po ličnom izboru i decom je porodica prokreacije, nov sistem koji smo svojevoljno formirali, ali isto tako u njega uneli obrasce i znanja iz naše porodice porekla. U novonastali partnerski sistem mi unosimo shvatanje odnosa koje smo usvojili u porodici porekla, način na koji treba komunicirati u odnosu i šta taj odnos treba da predstavlja. Porodični sistem je prvi sistem kojem čovek pripada i jedini sistem koji nije odabran, već rođenjem dodeljen. On je sastavljen od više malih supsistema i članova koji su međuzavisni, to znači da svaki član zavisi jedan od drugog.

„Ih, ona je takva od malena! Što zacrta mora da ostvari!“ Nakon što roditelji provere na koga novorođena beba fizički liči, obično je naredna najvažnija tema pitanje na koga je „karakterom“. I zaista, nisu sve bebe iste. Neke plaču više – neke manje, neke se lako uplaše a neke samo u određenim situacijama. Neke se lako prilagode promenama rutine, a neke se veoma uznemire. Neke su „teške“ a neke su „milina za čuvanje“. Da li i kakve to veze ima sa tim kakvi će biti kao odrasli ljudi? Još u ranom detinjstvu deca se razlikuju u emocionalnim reakcijama i uopšte ponašanju, tačnije ispoljavaju određeni temperament. Temperament se bazira na biološkim razlikama u motorici, emocionalnoj reaktivnosti, samoregulaciji, pažnji, koje se izražavaju kroz različite situacije kao odgovor na određene podsticaje. Dečji temperament sadrži dve osnovne karakteristike: 1) izražava se kroz ponašanje/može se posmatrati i 2) relativno je stabilan. Crte koje su prisutne u detinjstvu a koje nisu stabilne i ne pokazuju se kasnije u životu, smatra se da nisu deo temperamenta.

Knjaz Danilo Petrović 1858. godine u gotovo isto vrijeme uvodi dvije zastave sa grbom - crvenu i trobojnu. „Bješe knjaz Danilo naredio da se načine barjaci od garde s bijelijem dvoglavijem orlom na sredini, na crvenom polju“, svjedoči Rade Plamenac. Emil Čakra iste godine bilježi da je crnogorska “velika zemaljska zastava na crveno-plavo-bijelom polju”. Zastave Knjaževine i Kraljevine Crne Gore Trobojnu zastavu knjaz Danilo uvodi kao francuski đak, iz modernizatorskih pobuda, inspirisan revolucionarnim veksilološkim (veksilologija - naučno proučavanje zastava) rješenjima i taj proces nema nikakve veze sa uvođenjem trobojke u Srbiji (1835). Trobojna zastava sa grbom je bila zastava Knjaževine Crne Gore, za vrijeme Danilove vladavine, nakon čega knjaz Nikola uvodi crvenu zastavu za državnu (na unutrašnjem planu). Trobojka sa grbom će biti obnovljena kao državna zastava Kraljevine Crne Gore u egzilu. Crnogorske zastave u međunarodnim katalozima (1882, 1899) Trobojka sa inicijalima vladara je najprije bila pomorsko-trgovačka zastava (1880), a onda postaje državna zastava na spoljašnjem planu. „Čista“ trobojka se daje na upotrebu narodu krajem 19. vijeka i koristi se prilikom raznih svečanosti, na svadbama i slično. Trobojka na Cetinju U Ustavu Kraljevine Crne Gore iz 1905. se navode kao narodne boje - crvena, plavetna i bijela. Ovo je prvi poznati pravni akt u kom je definisan izgled neke crnogorske zastave, u ovom slučaju narodne zastave. U istom Ustavu piše da je i pravoslavna crkva u Crnoj Gori autokefalna. Ustav iz 1905. Alaj-barjak crnogorske vojske je do Balkanskih ratova bio crvene boje, međutim tokom Prvog balkanskog rata, trobojka sa vladarskim grbom je proglašena za alaj barjak cijele crnogorske vojske (o čemu je pisao Milan Jovićević). Zato se trobojka do tada nije vijorila na čuvenim bitkama koje je vodila Crna Gora. Trobojka je bila i zastava crnogorskih komita - zelenaša, što se vidi i u lovoru medalje-spomenice Božićnog ustanka, ali i na neo-zelenaškoj zastavi, nastaloj devedesetih godina. Spomenica za Božićni ustanak / Sjedište crnogorske vlade u egzilu (Bordo, Francuska, 1919.) Crnogorski partizani su nosili trobojku sa petokrakom, što je kasnije postala zastava Narodne Republike/Socijalističke Republike Crne Gore. Trobojka je bila i u crnogorskom grbu (amblemu), od 1945. do 1992., čiji je autor bio čuveni crnogorski slikar Milo Milunović. U vrijeme Drugog svjetskog rata su je nosili i krilaši Krsta Zrnova Popovića, a bila je “prisutna” i na Petrovdanskom saboru. Grbovi (amblemi) socijalističke Crne Gore, od 1945. do 1992. Svijetla nijansa plave se zvanično uvodi 1992. godine, jednim dijelom zbog pogrešnog tumačenja termina “plavetna’”, ali i iz praktičnih razloga: da bi se razlikovala od zastave druge članice tadašnje federacije - Republike Srbije. Ova zastava, neobičnog razmjera, bila je zvanična zastava Republike Crne Gore od 1992. do 2004. godine. Plavetna je u stvari tek arhaizam za plavu boju i nije označavala svijetlu nijansu plave. U 19. i početkom 20. vijeka se nije vodilo računa o nijansama plave, a na nekim starim crnogorskim trobojkama koje se čuvaju u muzejima, usljed specifičnog materijala i kvaliteta boje, plava je izblijedila. Đukanović sa trobojkom 2003.(Foto: Arhiva Vijesti) U periodu od 2001. do 2004. godine bilo je izvjesno da će nova zastava Crne Gore biti trobojka, sa bijelim grbom Petrovića, međutim nakon insistiranja SDP-a, vlast se odlučila za crvenu verziju sa zlatnim grbom. Trobojka se posljednji put pominje tokom mandata Igora Lukšića, tokom pregovora oko izmjena ustava 2012. godine, kada je kabinet vlade ponudio da trobojka sa državnim grbom i obrubom bude predsjednička zastava. Planirani izgled zastave Nova i PzP su tada odbili ovo rješenje, insistirajući da trobojka bez ikakvih aplikacija bude narodna zastava, pozivajući se na tradiciju ustava iz 1905. Potpredsjednik Vlade je tada bio Duško Marković. Ministarstvo odbrane Crne Gore je u decembru prošle godine predstavilo novi, veliki znak Vojske Crne Gore, koji je stidljivo ukrašen i jednom trobojkom. Veliki znak Vojske Crne Gore Kako zakoni tretiraju trobojku Član 28 Zakona o državnim simbolima Crne Gore kaže: Državni i vojni simboli Knjaževine Crne Gore i Kraljevine Crne Gore, simboli Narodne Republike Crne Gore i Socijalisitičke Republike Crne Gore i simboli Republike Crne Gore utvrđeni Zakonom o grbu i zastavi Republike Crne Gore (“Službeni list RCG”, broj 56/93) uživaju zaštitu, kao i državni simboli utvrđeni ovim zakonom. Dakle, Zakon o državnim simbolima jasno propisuje da je trobojka istorijski simbol Crne Gore. Zanimljivo je da je trobojka bez aplikacija prepoznata i kao narodna zastava u Srbiji, ali je u praksi obesmišljena jer se u narodu koristi državna zastava sa grbom (svadbe, svečanosti). Skup u okviru kampanje "Budućnost Srbije"(Foto: BETAPHOTO) Zato, svjestan bio toga ili ne, onaj koji ocrtava trobojku u Crnoj Gori u ovom obliku ocrtava narodnu zastavu Crne Gore uvedenu krajem 19. vijeka. Da docrta grb, to bi bila trobojka knjaza Danila, koja ima tradiciju u Crnoj Gori, dužu od 150 godina. U svakom slučaju, bez dileme ocrtava crnogorski simbol. Trobojka u Maslinama(Foto: Boris Pejović) Kada je u pitanju zaštita javnih površina, velikoj većini građana je zasigurno poznato da se na zajedničkim površinama ne smije crtati bez dozvole nadležnih organa ili većine etažnih vlasnika ako je u pitanju zgrada... Ukratko - bojadisanje izvan za to određenih površina trebalo bi da podliježe komunalnim, a ne ideološkim kaznama. Koje su to onda okolnosti, mimo protivljenja Zakonu o slobodi vjeroispovijesti, koje su dovele do eksplozije crtanja trobojki i promptnih reakcija komunalnih i policijskih službi da se sa time obračunava. Šta je trebalo uraditi Crna Gora je definisana kao građanska, demokratska, ekološka i država socijalne pravde zasnovana na vladavini prava i to su ideali koji su ugrađeni u simbole države. Ti simboli su, kao što je poznato, usvojeni bez naročitog konsenzusa i odlučeno je da to po uzoru na jednu od zastava koje je uveo knjaz Danilo bude crvena zastava sa modifikacijom da umjesto bijelog dvoglavog orla, to bude zlatni. Dodata je i bordura što je iz veksiološko-heraldičkog ugla problematično - ponajprije jer ne postoji objašnjenje šta ona simbolizuje na crnogorskoj državnoj zastavi. No, u ovom kontekstu je to drugorazredna tema - problem je koliko se država ostvarila u odnosu na ideale koje promoviše pod simbolima. Ako su simboli bili način da se napravi distanca od Jugoslavije ili Srbije – onda su građani očekivali da će ta razlika nastati stvaranjem efikasnije javne uprave, stabilnošću finansija, slobodom medija, beskompromisnom borbom protiv korupcije, nepotizma i organizovanog kriminala i uspostavljanjem vladavine prava kao osnovnog načela. Šta je stvarno urađeno Vjerovatno bi se lako prebolio način usvajanja simbola da nisu druge „dnevne“ poruke bile tako razarajuće po crnogorsko društvo. Vladajuća partija i njeni sateliti već duže od deceniju u izbornoj kampanji podsjećaju sopstvene građane da su „glasali protiv Crne Gore“, iako je to ponuđeno bilo kao demokratsko pravo izbora državnog uređenja. Afere se nižu i gomilaju bez ikakvih posljedica i preuzimanja odgovornosti, korupcija, nepotizam i organizovani kriminal cvjetaju. Građansko društvo kao ideal je razoreno, demokratski principi ne postoje, briga o ekologiji je takva da često stranci spasavaju dragocjene lokalitete... A Crna Gora je definisana kao građanska, demokratska, ekološka i država socijalne pravde zasnovana na vladavini prava. Šta su posljedice Posljedice na građanina Crne Gore su potpuni osjećaj otuđenosti od države velikog dijela stanovništva, što je dovelo i do identifikovanja dijela građana sa drugim državama. Zato je odgovor na pitanje - kako neko može da navija „protiv svoje države“ - zato što režim ne čini ništa da je on osjeti svojom, a ne zato što je taj neko „ludo dijete“. Država je toliko postala partija da građani ne misle da je ono što je u vlasništvu građana sinonim za državno vlasništvo. Jedina sigurnost koju građanin Crne Gore sada može da osjeća jeste kada vidi da je državni aparat sile usmjeren na njegovog političkog neistomišljenika, jer tada zna da će biti pošteđen represije, iako i dalje neće biti zadovoljan uslovima života, ali vidi da ima onih kojima je još gore. Ali, to vrijeme je oročeno dok se političke prilike ne promijene, pa se ne identifikuje druga grupa građana kao „narod koji je neprijatelj ove države“, nije se sigurno zaboravilo kome je sve ova vlast crtala mete. Političke manipulacije i izlaz iz njih Neki identiteti u Crnoj Gori su nastali između ostalog i kao otklon od onoga što danas predstavljaju vladajuća partija – odnosno crnogorska vlast – odnosno crnogorski režim jer je država poistovjećena sa partijom. To je recimo slučaj sa nacionalno-političkim identitetom Srba u Crnoj Gori koji mnogo manje vezuju identitet za srpstvo u ideološkom obliku (svi Srbi u jednoj državi, Srbija kao država matica), a više za distancu od režima. Tu dolazimo do tačke kako se tim identitetom potom manipuliše - jer tačno je da je proporcionalno gledano Srba neuporedivo manje na funkcijama u državnom aparatu Crne Gore. Manipulacija je da su primarni motivi za to nacionalni ili etnički. Etnički razlozi ne postoje jer se radi o istoj etničkoj grupaciji koja je u međuvremenu razvila različite političko-nacionalne identitete, a Srbi u vlasti i nisu rijetkost ni u rukovodstvu Demokratske partije socijalista. To znači da je motiv diskriminacije politička podobnost, jer jednako male šanse za zaposlenje i visoku funkciju imaju svi koji su politički oponenti vlasti. Činjenica je da jednostavno više ljudi kroz identitet Srba u Crnoj Gori izlaže to političko neslaganje što zamagljuje činjenicu da ova vlast ne protežira Crnogorce na neki dodatan način, osim na onaj kojim zahtijeva apsolutnu političku lojalnost. Zato isto kao što imate veliki procenata Srba koji odbacuje veze sa Srbijom kao državom, imate i Crnogorce kojima se smučila privatna država, koji ne žele da gledaju kako se plaća gorivo i naređuje dolazak na proslave uspjeha reprezentacije. Na taj doček bi svi došli kada se on ne bi pretvarao u partijski miting. Čak je i veličanstven doček vaterpolista pokvaren skandiranjem pojedinaca (ilustracija)(Foto: Boris Pejović) Svi oni jednako recimo preziru „biznismene“ iz Crne Gore koji se bahate jer smatraju da su zadužili državu, a u stvari su je sa Šefom privatizovali. Ono što dodatno otežava situaciju onih koji se izjašnjavaju kao Srbi su oni koji su se nametnuli kao predstavnici Srba u Crnoj Gori, a zbog svog ličnog političkog interesa su prihvatili projektovanu sliku o njima samima i tako uticali na Srbe u Crnoj Gori da postanu zatvorenici sopstvenog oponiranja, inaćenja, isključivosti, problematične tradicionalističko-konzervativne politike koju su shvatili kao dio nacionalnog identiteta, kao što je primijetio Bojan Baća. Na taj su način i ljudi koji se izjašnjavaju kao Srbi i ljudi koji se izjašnjavaju kao Crnogorci taoci istih politika i ljudi koji ih dijele ne radi njihovih nego svojih interesa. Sa tom razlikom, što jedni od te dvije grupe političara imaju punu političku vlast iza sebe, a drugi “samo” pune političke privilegije. Pa dobro, okle sad trobojka Kako sad tu trobojka ulazi u igru? Iscrtavanje trobojke na javnim površinama crnogorskih gradova je subverzivan akt jer se radi o istorijskom simbolu Crne Gore koji izaziva frustraciju vlasti iako je prepoznat u zakonu. Ostaje subverzivan sve dok ne zađe u ideološku zonu odbrane srpstva, obilježavanja granica srpskog mora, apsolutnog vandalizma i ne prerasta u ogavnu političku zloupotrebu djece (slikanje trobojke na času, pa promocija putem društvenih mreža), te jeftinu promociju i sebičluka političara sa margine, ali i onih uticajnih koji tu takođe vide i prostor za potencijalnu radikalizaciju. Zloupotreba djece u Baru(Foto: Privatna arhiva) Kada pređe u tu zonu, iscrtavanje trobojke predstavlja demonstraciju represije, iste one koju primjenjuje crnogorski režim nad svojim građanima. Isti režim čija je vladajuća poruka uoči lokalnih izbora u Beranama imala bilbord sa zvaničnom zastavom i - trobojkom! Bilbord u Beranama tokom kampanje 2014. godine Poruke na društvenim mrežama ukazuju da trobojka za dio crtača predstavlja, između ostalog, i period kada nije bilo oštre nacional-političke podjele na Srbe i Crnogorce, ali ni njihove “kolorističke” podijeljenosti, koja je produbljena 2004. godine. Svi smo država Zajedničko većini u Crnoj Gori je da ne ne želi da se doček fenomenalnih crnogorskih sportista pretvara u politički miting i obračun sa političkim neistomišljenicima. Sigurno je da većina u Crnoj Gori ne podržava crtanje ocila preko prekrečenog albanskog grba, ne žele da vide ni pokušaje promocije velikosrpskog ideološkog koncepta na litijima - bez obzira da li šetaju na njima ili ne. Male su šanse da većina Crne Gore želi zloupotrebu djece u političke svrhe (a to je DPS patentirao), niti da Radule Novović u pravom fašističkom maniru opominje prosvjetne radnike. Bez dileme je da većina građana želi da je normalno da je aktivni policajac nosio krst na litiji, da nije normalno da se starica hapsi sa dugim cijevima i lisicama, a da „predsjednik svih građana“ orgija na partijskim skupovima. Sigurno je da većina u Crnoj Gori želi solidarnost, što se vidjelo kad god je bila kriza koja nije bila partijski proizvedena (jedinstvo kada treba da se skupi novac za liječenje i druge humanitarne akcije). A trobojka ima smisla kao poruka dok god je ona produžetak onoga što je bila poruka pokreta Odupri se - mi smo država ili modifikacija i onoga što je bila poruka Gojka Perovića - nema nama molitve bez njih, ni njima Crne Gore bez nas. Trobojka može da bude i poruka vlastima da istorija ne završava sa njima i to je sreća jer znači da nisu ovdje zauvijek ukorijenjene tekovine koje su gajili - korupcija, kriminal i nepotizam. To znači da ako su zarobili državu, ne znači da su ubili društvo koje čini ovo zemlju. Društvo je više od države i mnogo više od režima, ono ne može da se otme iznutra. Pa kao što se Fukujami vratila istorija, tako se Milu vratila trobojka. Tri boje - troboljka WWW.VIJESTI.ME Kako je trobojka stigla u Crnu Goru, kako je korišćena i kako se mijenjala, šta znači i šta bi moglo da znači to što se 2020. crta po cijeloj državi

Ko bude imao živaca da pročita ovo do kraja, pa ako se nađe u tekstu ili mu je materija jasna, udeli bratu neki savet, biću zahvalan. Slušam neki dan nekog Isusovca, kaže "pustinja" u duševnom smislu je kod čoveka velika nagrada, jer to znači da onda čovek tu pustinju oseća i pokušava da ju otkloni i pronađe smisao i veru. A unutrašnja previranja me uništiše. Odrastao sam u porodici 'neverujućih'. Ono, poslednjih 20 godina slava, pre toga čak ni to, ćale bio zakleti titoista. Nikada veronauka, jer je u mom kraju (na "Zapadu") nije bilo, uvek to neko srastanje folklora i pravoslavlja, kako to kanda ide kod naših ljudi. Što će reći - polazna tačka mi je sve pre nego idealna. Odrastao i školovao sam se u sekularnim ustanovama, nauka, humanistika, studirao takođe humanističke smerove, ceo moj etos i svetonazor je formiran kroz taj svet. Pa kao što rekoh, zbog “uslova odrastanja” razvih anksiozni poremećaj, u mladosti i depresiju, lečio se od nje, zlo, ne ponovilo se. Posao, porodica, ide. Duša nikad punija zbog klinca (ima vas Bogu hvala koji razumete tu radost), a meni se mota po glavi pitanje, a šta posle? Lako je biti sada formalista, lako je brinuti samo o tehničkoj strani života od jutra do večeri, gledajući da dete ima sve što treba, kako mogućnost sopstvenog razvoja, kako normalan odgoj. Ali, šta posle? Dete ode jednog dana. Tad ćemo, Bože zdravlje, polako zalaziti u jesen života. Šta onda? U čemu ćemo pronaći smisao, kada nas već ionako brz život počne preticati i sa leve i sa desne. Kada bagavi više nećemo moći da ispratimo miris mladosti. Kada, ostvareni, nemamo više da težimo nikakvom napretku, boljitku? Gospođa je neverujuća, neće da se venča u crkvi odnosno ne dopušta veliku mogućnost da se to desi, jer u tome smisla ne vidi (iako je, nominalno, “naša”). Ako bude, biće da udovolji meni, kaže. Nije antiteista, samo bi joj se činilo licemerno to činiti. Dopušta mogućnost da se dete krsti, više da udovolji roditeljima, koji, opet, ne veruju, ali kako da dete bude nekršteno, pobogu! Nedeljom se tradicionalno porodično doručkuje, ne ide u crkvu. A kakv sam to pravoslavac bez liturgije? Praznici nisu problem, oni su noću. A nedeljom ima štošta “pametnije” da se odradi. I na sve to nemam zamerke, prosto, to nije dugi niz godina bio deo moje rutine. Sad kad smo zajednica, uzurpiram ju stvarima koje u mladosti nisam činio. Onda sam život. Odgajan sam na prirodnjačko-humanističkim školama. I čitam diskusije ovde već mesecima. U kakve dubine se zalazi za evolucijom, sa osnovnim postulatima nauke … meni je ponekad naporno, jer se ne osećam na ‘pravoj’ strani. A znate kako je sa dokazima, primamljivi su… Pa onda kao neki izlaz čitam knjige, teološke, a onda bum - u istoj piše neki Grk, profesor pravoslavne teologije u Gracu - nema teoretisanja bato, ili živiš sve postulate vere u sekularnom društvu i time ga menjaš i živiš veru, ili jednostavno nisi to što treba da budeš. I onda jednostavno nisam to što trebam da budem. Pa mi onda bude teret, jer nisam onakav kako mi izgleda da bi trebalo da budem. Ustanem ujutru, pomolim se za zdravlje bližnjih, sredim se za posao, sredim dete, vodim u vrtić, pokupim kad završim s poslom, idemo na igralište, okupam ga, gospođa nahrani, uspavam, posle toga još sat vremena posredimo po kući stvari, nabrzaka jedna serija ili malo knjige, legam u krevet, prekrstim se i zaspim. Kratka molitva ujutru, prekrstim se pred spavanje, i to je to od moje vere. Tanko. Super mi isto da pustim malo vatopedsku bratiju na slušalice, ali ne mogu to po kući da puštam kao muziku za razonodu, jer ona to nije. Tad ide neki džez, amerikana, kantri. Volim kvalitetnu literaturu, pa makar ista bila otvoreno bezbožna. Pa tehnologija, pa brz život, pa teško sve to postići i ovako, a kamoli da verujem kako dolikuje. A ne želim da robujem ovom trubokapitalizmu i orgijanju u hedonističkoj trci. U svemu treba uživati i praviti rituale. Gledaj kako kuvaš čaj, pazi temperaturu, uzmi ovu kremu, ona previše suši kožu, brijanje je hobi - kupi 5 brijača, ne taj afteršejv, ali ova govedina stvarno ne valja, kupi Kobe, H&M, DM, DSANČĆŠĐ, iz svega, iz svake jebene biološke potrebe treba napraviti užitak i ritual. Rezultat: novčanik prazan a da nisam kupio ništa infrastrukturno. Katastrofa. Sekularni, t.j. “realan” život istiskuje potrebu za Bogom, polako, ali sigurno. To je rat u kojem planira pobediti. A time traži bogoslovlje svoje mesto pod suncem, jer mi se čini da su ljudi svoje odabrali. I živa crkva nestaje. A mi čitamo debate o tome kako je tehnički Bog stvorio svet. Ne znam kako se okrenuti i kako ostati principijelan. Jer mi se sve više čini da u hrišćanskom životu doslednost znači i perfekciju. A grize me jer ne mogu da je ispratim jer mi je karakter, svetonazor i vrednostni kompleks urođen od malena “neplodno tlo”, ili drugačije - pošto nisam odrastao u okolini gde je pravoslavlje deo predanja, teško ga primenim i “primim prirodno”. Jedino mi ostaje da okrenem koju stranicu jevanđelja i Šmemana i vičem slava Bogu ko pomahnitao. A postajem sve više i više ljuštura čoveka. Nekada mi je tu prazninu punila umetnost, ista me retko dodirne u poslednje vreme na način kao nekad. I onda mislim, ma, biće kako bude. Nastavim život bez Boga. I deklarativno zatvrdim da mi ne treba Bog. A onda vidim milinu atonskih manastira, božanstvenu ikonu, mediteransko šipražje i osećam se potpunijim. Vernik sam bez posta, bez pričešća, bez liturgije. I osećam licemerje. A nemam uslova da to promenim a da ne zagorčam život i sebi i svojoj porodici.

trenutno trazim lek koji se tesko nalazi, pa sam dosla na ideju da otvorim temu gde mozemo postavljati linkove sajtova na internetu koji nam mogu pomoci u tome... ja sam do skoro imala link super sajta o informacijama vezano za nalazenje lekova, sa imenima apoteka, brojevima telefona i tacnim nazivima lekova (miligraza, doza i sl) kao i koliko je stanje trazenih lekova ( na pr. 1 kutija od 50mg....i sl.), ali su ga ugasili... eto, ako trenutno neko ima adresu nekog sajta, neka postavi ovde link... takodje mozemo ovde razmenjivati razna iskustva vezano za nabavku lekova, apotekama, cenama itd...

Dakle kako zaraditi 250-300€ mesecno na sajtovima kao sto su "freelancer" i "upwork"? Cuo sam npr. da je SEO optimizacija posao koji se lako uci i nije tezak a zarada je sasvim pristojna. Molim sve koji se bave freelansingom da navedu slicne poslove i podele svoja misljenja i iskustva kao i neku dobru literaturu za ucenje. https://pouke.org/forum/index.php?/topic/48278-life-hacks-tips-and-tricks-online-jobs-beermoney/ - Na ovoj temi sam pisao o zaradi dzeparca, na te poslice se ne bih vracao jer oduzimaju dosta vremena za neku minimalnu zaradu, ono sto me zanima je sta da pocnem da ucim u slobodno vreme ( nekoliko sati dnevno kad dodjem sa posla) da bih kroz odredjeni vremenski period mogao da zaradjujem jos jednu platu.

Kad te ostavi onaj koga voliš, deo tebe umire, ali život mora da ide dalje. Mihail Labkovski je dao odličan savet kako nastaviti dalje. Ruski psiholog Mihail Labkovski je poznat širom sveta po veoma praktičnim savetima koji pomažu ljudima da se izbore sa raznim problemima. Na pitanje jedne čitateljka kako da preživi razvod braka, on je ovako odgovorio: "Da vam ispričam nešto: Pušio sam punih 30 godina, a zadnjih 10 godina pušio sam 3 paklice dnevno i nisam razmišljao o tome da prestanem. Nisam se bojao raka, misleći, ako dođe do toga, daće mi neke lekove protiv bolova, nestaću brzo i bezbolno. Jednom nisam zapalio cigaretu sat i četrdeset minuta i to samo zbog toga što mi je porodični doktor rekao da postoji tamo neka bolest pluća uslovljena cigaretima koja te guši puna tri dana i osećaš nenormalne bolove bez obzira koliko lekova progutao. Jednostavno ne možeš da uradiš ništa povodom toga - jer umireš lagano i bolno.

Evo, da raširimo temu.

VESTI “U mom radnom veku koji i dalje traje, od 365 dana u godini ja sam 300 ustao pre svanuća i radio dok se ne smrkne na njivi i u šumi. Mnogo sam napravio i stvorio, pa sam želeo sebi da sagradim i grobnicu da olakšam svojim potomcima”, priča Dejan za RINU. Međutim, njegova građevina više liči na apartman nego na grob. U prizemlju je soba kao i svaka druga u kojoj se nalaze dva kreveta, televizor i frižider, pa ako gledate samo sa unutrašnje strane nikad ne biste posumnjali za šta je namenjena. “Meni je to sve normalno i prirodno. Razgovarao sam sa monahinjama i one su mi rekle da moj postupak nije bogohuljenje. Svi ćemo jednog dana završiti i biće nam potrebno dva metra bez geometra, a ja sam želeo sebi za života da napravim nešto veće. U ovoj sobi sad malo odmorim i prilegnem ako ima nekog posla na groblju, a gore u letnjikovcu se sastajemo nakon daća i na Zadušnicama”, izjavio je ovaj Šumadinac. Dejan je mislio na sve, pa je tako sebi naparavio i spomenik, ali ne mermerni već drveni na kom stoji poruka - mene ne niko ne razume, da li neće, il ne ume, piše na hrastovoj ploči. “Za mermerni spomenik trebalo bi mi preko 1.000 evra, a ja sam za taj novac napravio sve ovo”, kaže on. I dok se većina ljudi bori da što bolje provede svoj životni vek, ne razmišljajući o onom što će doći posle, Dejan Milošević svakako je primer da se ništa, pa čak ni smrt i sahrana - ne prepušta slučaju. Izvor: Kurir CELA ŠUMADIJA SE KRSTI: Dejan (43) iz Knića sebi sazidao grobnicu na dva sprata, a pogledajte kako je opremio unutra! (FOTO) - iKragujevac WWW.IKRAGUJEVAC.COM

Šta su „ljudske himere“ i kako je Japan postao prva zemlja koja dopušta naučnicima da ih uzgajaju Piše: BBC News na srpskom13. novembra 2019. 20.24 Getty Images Istraživači žele da ubace embrione ljudsko-životinjskih himera u miševe Ljudi su od davnina zamišljali ljudsko-životinjske hibride: Stari Grci su ih zvali „himere“. Himere sada mogu da postanu stvarnost, jer je japanska vlada odobrila naučnicima ne samo da uzgajaju ljudske organe unutar životinjskih embriona, već i da dopuste da se ti embrioni razviju do kraja – što je ključno. Istraživanje vodi Hiromicu Nakauči sa Univerziteta u Tokiju i Stenforda. Tokom postupka, naučnici će ubrizgavati ljudske matične ćelije u modifikovane embrione pacova i miševa kako bi stvorili pankreas. Embrioni će potom biti presađeni u surogat-životinje. Profesor Nakauči namerava da jednog dana dobije životinje sa organima čoveka – krajnji cilj je da ovi organi mogu biti presađivani u ljude. Do nedavno, naučnici u Japanu morali su da uništavaju životinjske embrione u koje su usađene ljudske ćelije posle 14 dana i bilo im je zabranjeno da te embrione gaje u surogat-životinjama. Ali ta ograničenja sada su ukinuta, a istraživači mogu da traže pojedinačne dozvole za istraživačke projekte. Getty Images Etička pitanja Istraživanje profesora Nakaučija nije prvo u ovoj oblasti: on i drugi istraživači već su uzgajali ljudske ćelije u embrionima miša, pacova, svinje, pa čak i ovce. Cilj naučnika jeste da obezbede ljudske organe za transplantaciju, pogotovo one kojih najviše nedostaje – poput pankreasa. Profesor Nakauči je 2017. godine praktično izlečio miša koji je patio od dijabetesa, uzgojivši zdrav mišji pankreas u embrionu pacova, a potom ga presadivši u bolesnog miša. Ali do sada su eksperimenti sa ljudskim ćelijama morali da budu obustavljeni ili zbog pravnih zahteva, ili zato što su probe bile neuspešne. Ovo istraživanje poteže etička pitanja o mogućnosti da ljudske ćelije završe u životinjskom mozgu, potencijalno „humanizujući“ njegovu kogniciju. Ali profesor Nakauči je pristao da izgradi svoj eksperiment tako da „ćelije završe samo u pankreasu“. U julu je panel eksperata u japanskom Ministarstvu za obrazovanje, kulturu, sport, nauku i tehnologiju odobrio njegovo istraživanje pod određenim uslovima i postupcima. Getty Images Veoma mali broj ljudskih ćelija završi u telu životinja, pa zato i ne mogu da dobiju ljudske karakteristike, tvrdi profesor Nakauči ‘Životinje sa ljudskim licem ‘ Tehnika podrazumeva genetsko modifikovanje životinjskih embriona tako da se odstrane geni povezani sa proizvodnjom određenog organa – u ovom slučaju, pankreasa, ali u budućnosti možda čak i jetre i bubrega. Naučnici potom ubrizgaju u životinjski embrion ljudske matične ćelije. A odsada će im biti dopušteno da puste da se embrioni razviju do kraja. Dozvola ministarstva zahteva da eksperimenti profesora Nakaučija budu sprovođeni samo na sitnim životinjama, genetski udaljenim od ljudi, rekao je za BBC Ajako Maesava, direktor bio-etike i bio-bezbednosti pri japanskom ministarstvu. Uz to, tim mora pri svakom stadijumu razvoja da proverava ima li ljudskih ćelija u mozgu fetusa. Provodiće i do dve godine nadgledajući razvoj nakon što su glodari rođeni. Profesor Nakauči je rekao za BBC da će, kada se sva papirologija završi, moći da započne istraživanje u septembru. U eksperimentu sprovedenom na Univerzitetu Stenford u Kaliforniji, profesor Nakauči je prethodno stavio ljudske matične ćelije u oplođena jaja ovaca i embrione presadio u ovcu. Embrioni su uništeni nakon 28 dana razvoja. Sadržali su vrlo malo ljudskih ćelija i nisu razvili nikakve ljudske osobine, rekao je profesor Nakauči za list Asahi Šimbun. „Broj ljudskih ćelija koje su izrasle u telima ovaca bio je izuzetno mali, otprilike jedna na hiljadu ili jedna na desetinu hiljada“, rekao je on. „Na tom nivou, nikad se neće roditi životinja sa ljudskim licem.“ Getty Images Neki naučnici tvrde da su pokušaji da se ljudski organi uzgajaju u genetski udaljenim vrstama besmisleni Genetska distanca Ali uzgojiti ljudske ćelije u sasvim drugoj vrsti nije nimalo lako. Jun Vu, istraživač sa Jugozapadnog medicinskog centra u Dalasu, sa Univerziteta u Teksasu, tvrdi da nema smisla dozvoliti da se razviju ljudsko-životinjski hibridni embrioni uz pomoć evolutivno dalekih vrsta kao što su svinje i ovce. U ovim vrstama, kaže on, ljudske ćelije će biti eliminisane iz domaćina u vrlo ranoj fazi. Prošlog meseca, španski dnevni list El Pai objavio je da španski naučnici tvrde da su stvorili ljudsko-majmunske embrione u laboratoriji u Kini. Istraživanje je predvodio profesor Huan Karlos Izpisua Belmonte, na Institutu Salk za biološke studije u Kaliforniji, koji je prethodno napravio ljudsko-svinjske embrione u laboratoriji. Govoreći za El Pai, naučnici su rekli da će javno biti obelodanjeno više detalja o njihovoj najnovijoj studiji kad rezultati budu objavljeni u prestižnom naučnom časopisu, što će se desiti veoma brzo.

Poslednji put kad je svrgavan autoritarni režim, opozicija je imala na svojoj strani: Samu sebe – osamnaest stranaka koje su konvergirale ka istom cilju i nisu se obazirale na nedostatak prirodne kohezije Aktivnog vođu koji ume i pasivnog koji nije omražen međ svetinom Podršku EU i Amerike Keš Građanski entuzijazam ovaploćen kroz Otpor i generalno veliku dozu jurišnog loženja Podršku SPC Podršku navijača dva najveća kluba Kao bonus, na dan preuzimanja vlasti, opozicija je dobila bitnu pomoć u vidu pasivnosti dela vojske i policije a nije zanemarljiv ni dil sa licima sa one strane zakona koji su čekali „nedajbože“ trenutak. I pored svega toga, vlast je dobijena na mišiće, uz par ljudskih žrtava i paljenje Skupštine i zgrade RTS-a (koja nažalost nije izgorela do temelja). Danas, opozicija nema ništa od gorenavedenog pa čak ni samu sebe. Da stvar bude gore po njih, sadašnja vlast šije ondašnju po svim parametrima a ponajviše po tom da im ne pada na pamet da naprave neki nepromišljen korak kao što je recimo Milošević tek tako raspisao izbore a da pred sobom nije imao ozbiljne proračune. Pritom, koliko god danas bilo loše, samo neiskreni mogu da kažu da je gore nego devedesetih a poznato je da se u zemlji pizda i glupavaca motka uzima u ruke tek kad se pojede poslednja kora hleba pa glodanje te motke ne može da podmiri krčanje creva. Dakle, nije dogorelo niti je blizu. To u zbiru ostavlja jedan notorni zaključak koji glasi – Vučić će da vlada dokle god hoće. Šta god da se desi sa Kosovom ne deluje da će biti više od zacelive rane na njegovom rejtingu. Sve i da izgubi četvrtinu glasova a čisto sumnjam da će jer narod ovde osim deklarativno zabole živo za Kosovo u smislu, biće plaky dva dana a onda opet jebiga, život ide dalje a besplatan džak praška pred izbore dođe kao prihvatljiv melem na ranu. Dakle, pitanje od trilion dolara, kad i kako će Vučić da sjaše. Vladaće do trenutka svoje prirodne smrti Možda nije najverovatnija opcija ali nije nemoguća. Naprednjaci su svesni da njihova životna sudbina zavisi poprilično od Vučića i to će braniti na sve načine (one najgore ćemo tek da vidimo). Te stoga ne bi trebalo da iznenadi ukoliko on krene u putinovsko-,ilovskom maniru da rotira funkcije sve do trenutka kad konačno ispusti svoju crnu dušu za ko zna koliko godina. Neka budala će ga roknuti Jedini scenario gori od prethodnog je da ga neki usamljeni idiot ubije. Kažem usamljeni jer ne postoji šansa da to izvrši neka organizovana grupa kao 2003. jer jebiga, sve organizovane grupe su sad na njegovoj strani tako da ništa. Ova varijanta je užasna iz prostog razloga što smrt, naročito nasilna, ima taj iracionalni filter da ublažava pa čak i izvrće realnu sliku žrtve. Vučić bi tako u većem delu sveta i ovde ostao upamćen kao još jedan reformator kog su nečastive sile sprečile na putu donošenja prosperiteta svojoj zemlji. S obzirom da je veoma bitno da Vučić u istorijskim spisima ostane pribeležen kao nepatvoreno zlo, jasno je zašto je ovaj scenario apsolutna katastrofa. Pobeći će Meni drugi najverovatniji scenario koji možda zvuči kao teorija zavere. Mislim da on već sad burgija šta da radi kad jednom izgubi sve i da pravi ozbiljan bekap. Nemam pojma kako će to da izvede, da li će da iscenira svoje ubistvo i preseli se kod Minimaksa i Arkana na Kipar ili će nekom da ukrade identitet i ostatak života provede kao ribar na Islandu ali, imajući u vidu sa čime bi se sve suočio u trenutku gubljenja vlasti i šta bi sve moglo da izmili od nečasnih radnji koje je za vlasti uradio (računajući i sve one o kojima pojma nemamo i one koje će se tek desiti), bekstvo je neuporedivo bolja opcija od truljenja na mardelju i kompletnog rušenja kulta časti o kojoj drobi već dvadeset i pet godina. Izgubiće na izborima Najkraći vic na svetu. Zasad. Ipak, nije nemoguće da se kroz deceniju pojavi neko dovoljno kul, dovoljno pametan i dovoljno blesav da svoju kuloću i pamet troši na svrgavanje Vučića umesto da juri kokain i šmrče kurve po belom svetu. Potreban je neki kopernikanski obrt da se desi, nešto ranga udara asteroida da bi energija ljudi sklonih da budu poltronske ljigave pizde prešla u momenat kad vreća praška nije bitnija od opšteg dobra. Trenutno to deluje kao okrugli kvadrat ali možda nekad promeni formu. Kako bilo, predavanje vlasti ne očekujem bez krvoprolića i tenkovske parade sa municijom u cevima na ulicama Beograda. Izgubiće na izborima i napraviće dil sa vlašću E ovo je glavna opcija iz dva razloga. Prvi, ovo je Srbija i demokratija čak i kad je ima je primitivna i onih par godina na početku milenijuma su bile eksces i greška u uobičajenom radu sistema a ne pravilo. Najverovatnije je da Vučića sa vlasti zbaci neko sličan njemu, neki novi samoživi automasturbator koji će nekom novom mantrom (ali u suštini sličnom) da kupi pučinu-stoku grdnu i preuzme vlast. Takav lik možda neće imati mnogo od osvete prema Vučiću jer eto, već ga je pobedio i ko ga jebe. Tu onda uleće i drugi razlog. Vučić smenu sigurno neće dočekati goloruk već opasan dinamitom koji metaforički može da eksplodira ali i da bude koristan novom vladaru. Uspeće da se proda toliko da ostatak života ostane sa privilegijama i slobodom (videti pod Toma). Jeste da to ne zvuči kao rajski život za nekog ko je imao stvarnu moć ali Vučić je Šešeljev sin a Šešelj je maroder i hijena, kad nema principijelnosti, zadovolji se i lešinarenjem. www.tarzanija.com/kad-ce-vucic-da-sjase-i-kako/

IVO ANIĆ: Kako je katolička crkva izdala hrvatski narod Svake nedjelje moj djed imao je isti ritual. Obući svoje najbolje odijelo, mene uzeti za ruku i presaviti novčanicu od sto dinara u svoj, a novčanicu od deset dinar u moj džep. Taj čovjek, armirač i građevinar grubih crta lica, od svoje je sirotinje izdvajao toliko, odričući se novina, karte za utakmicu ili piva s kolegama, da bi na kraju mise u malu drvenu škrabicu posvećenu pomoći Crkvi, ugurao tu novčanicu podozrivo gledajući mene da učinim isto. Hrvatski narod nikada nije izdao svoju Crkvu. Niti u vremenu kada se ista od vladajućih ignorirala, niti u vremenu kada se sama involvirala u strukture vlasti. Hrvatski narod financijski je pomagao svoju Crkvu, održavao je kao bitnu poveznicu sa svojim identitetom, ali i vjerovao u nju, da je zaštitnica običnog puka, utočište od vladajućih koji su valjda još od vremena Matije Gupca bili sinonim za one koji tog malog, priprostog čovjeka tlače. Za sve vlasti ovaj narod vjeruje kako to nisu „narodne“ nego „odnarodne“ vlasti, kako djeluju isključivo za svoje interese i kako nemaju sluha za patnje malog, običnog čovjeka. I u onom vremenu kada je Crkva bila minorizirana, upravo je taj mali čovjek nije izdao, stao je uz nju. Jer nije bila u konceptu vladajućih, bila je svojevrstan disidentski i nacionalni ponos, i uz tradiciju koja se za vjeru na ovim prostorima oduvijek veže upravo identitet malog čovjeka, obična puka. I zbog toga je taj mali čovjek nije nikada izdao. Jer nije bila u konceptu vlasti. U Banskim dvorima u utorak održan je radni sastanak u kojem su sudjelovali predstavnici Vlade na čelu s premijerom Andrejem Plenkovićem i predstavnici Hrvatske biskupske konferencije (HBK), na čelu s predsjednikom, zadarskim nadbiskupom Želimirom Puljićem. U službenom priopćenju navodi se kako su biskupi „pozitivnim ocijenili napore Vlade na stvaranju uvjeta za opći gospodarski i društveni napredak, društveni optimizam u kojem vlada pozitivno i obećavajuće ozračje, te su izrazili spremnost Katoličke crkve da nastavi tim naporima davati svoj doprinos“. Sam sastanak komentirao je i nadbiskup Puljić koji je istaknuo kako se ova Vlada i Crkva slažu u mnogim pitanjima oko zajedničkog odnosa te kako je osobno zadovoljan tom sinergijom. Pitanje oko djelovanja ministarstava za kulturu i obitelj te mlade ključna su u našem društvu istaknuo je Puljić, a ova Vlada i Crkva u tome imaju zajednički stav i usuglašeno djelovanje. Harmoniju Vlade i Crkve prokomentirao je i sam premijer Plenković koji je istaknuo kako predanost ove Vlade posebno ima naglasak na provedbi ugovora sa Svetom Stolicom, a koji se odnose na izdašno financiranje same Crkve i njenu integraciju u društvo. Biskupi zadovoljni izrečenim tako su još jednom pokazali javnosti, običnom puku, koliko drže do ove Vlade i koliko je podržavaju. No, i sama Vlada na čelu s premijerom odaslala je javnosti značajnu poruku tim sastankom, a ona je nedvosmislena i jasna, crkvene stavove i napore uvažavamo, prema njima se nahodimo i nastavljamo s financiranjem svih crkvenih projekata držeći kako je ista iznimno značajna za ovaj narod, a posebno za običan puk koji podržava tu sinergiju vlasti i klera koja se pokazuje iznimno bitnom. Svi sretni i zadovoljni (FOTO: HINA/tp) Hrvatski narod nikada nije izdao svoju Crkvu. Onaj običan puk, onaj koji je odvajao od svojih usta da održi svoju Crkvu u vremenima njenog ignoriranja. No nije li upravo ta Crkva u koju je taj narod toliko vjerovao u ovom vremenu izdala njega? Današnje involviranje i sprega uz vlast najveća je izdaja Crkve, kojom se izdaje upravo tog običnog, malog čovjeka. Čovjeka za kojeg njegova Crkva iza zlatom optočenih hramova niti ima sluha, niti ima vremena. Malog čovjeka koji u ovoj državi pati. Istog onog čovjeka koji je podržavao, gradio, hranio, a danas je kao umirovljenik prisiljen kopati po kontejnerima. Zar to nije najveća izdaja? Zar to nije tragedija vjere, vjere u onoga kojem si pomagao, da bi jednom u teškim vremenima za čovjeka, taj kojem si pomagao barem digao svoj glas za tebe. Međutim, crkvena izdaja nije samo izdaja sirotinje. Izdaja je to i budućnosti ove zemlje kojoj treba nasušno sekularnost, znanje, djeca koja se trebaju izgraditi da bi bila budućnost ove zemlje u koju toliko vjeruju. Današnje involviranje Crkve u školstvo, u sekularnu državu, najveći je promašaj upravo za Crkvu. Jer se Crkva malog puka ne manifestira u mistici svojih sakralnih odaja, jer se Crkva koja je jednom imala integritet i mučeništvo vjere preselila među laboratorije u kojima se uči kemija, jer se Crkva mog djetinjstva potpuno nespremna suočila sa instagramima, facebookom, twitterima i djecom koja ih uz dosadu slušaju samo zato jer ih očajni roditelji mole da to odrade, da ih ne sramote pred rodbinom i susjedima. Jer se u Crkvu tradicionalno i nepogovorno vjeruje. Tako je bilo oduvijek u našim obiteljima. Jer je Crkva bila mučenička, ona slabija, ona koju se napada, ona koju treba braniti, ona koja je jedina trn u oku vladajućima. Izdaja njihove Crkve ponajviše se manifestira upravo na toj suludoj premisi da danas Crkva, vjera, mora biti doslovno u svemu, u školskoj nastavi, u razredima, u poštama, autobusima, knjižarama ... I tim činom Crkva je svjesno ušla u marketing, ušla u besmislen biznis i ušla u sve ono u čemu današnje društvo egzistira, no ono najgore, najgora izdaja jest, što je ušla u vlast. Postala vladajuća kasta. Crkva je svjesno, ne prilagodivši se vremenu, a neke od najgorih svojih ljudi postavila na ključna mjesta, proizvodila bezumni nacionalizam i samodopadnost, potpisala svoj neumitni krah. Bez obzira koliko se uvukla u vlast, bez obzira koliko se trudi i potencira, Crkva u Hrvata je mrtva institucija koja samo svojom suludom ambicijom taj proces pokušava zaustaviti. No, taj je proces, kako već rekoh, neumitan. Osim, ako se netko dovoljno pametan, kao što je to papa Franjo, ne nađe u našoj Crkvi i ponovo joj vrati vjerodostojnost. Ako je vrati u okvire u kojima je odvajkada egzistirala, okvire mira, okvire tolerancije i okvire skromnosti, okvire u kojima će pomagati, biti ono što treba da bude, zaštitnica siromašnih, bolesnih, obespravljenih, a ne zaštitnica vlasti. Crkva u Hrvata treba istinsku promjenu. A nju donose samo mladi ljudi u njihovim redovima. Mladi, obrazovani i pametni koji će shvatiti kamo ih je dovela dosadašnja garnitura. „Crkvu moramo pomoći. Ona je siromašna i ona se moli za nas“, tome me je učio onaj armirač i građevinar grubih crta lica s početka teksta, koji je odvajao od svojih usta da pomogne svoju Crkvu. Kada danas pogledam što radi ta ista Crkva mogu se samo se prisjetiti tog vremena i usporediti s ovim što danas vidim: Crkvu koja je ostvarila sve, a izgubila najvažnije - poštovanje djece armirača, građevinara, vozača, bravara, tokara … umirovljenika koje je nepovratno izdala. Lupiga.Com

Ugledni psihijatar nakon decenija rada u mentalnoj bolnici: Demoni postoje, evo koga napadaju, zašto i kako da prepoznate napad! STIL.KURIR.RS Baš svako može da bude meta, a napad ćete prepoznati veoma lako

"KAD SE DEVOJKA OBEĆA, NEMA 'NEĆU'": Majka je svoju maloletnu kćerku bez bilo kakvog razgovora i objašnjenja poslala od kuće sa kesom stvari i izjavom da je taj mladić njen muž. "Kad se devojka obeća, onda to stoji, nema neću", rečeno joj je. Devojčica zbog straha nije smela ništa da kaže, samo je plakala. U kući gde su je udali, odnosno prodali, živela je s tim čovekom i njegovom porodicom. Istog dana kada je došla bila je primorana da ima svoj prvi seksualni odnos sa “suprugom” nakon čega je dobila batine i pretnje, što se svakodnevno ponavljalo. Kasnije je "suprug" devojčice postao njen makro, i prisiljavao ju je da se bavi prostitucijom, da krade, dok su je kod kuće smatrali svojom sluškinjom. Nakon brojnih pokušaja bekstva, devojčica je pomislila da je pronašla spasioca, ali je i on bio nasilan i nastavio da je primorava na prostituciju. Sledeći put kada je uspela da pobegne, treći "spasilac" ju je prisiljavao na teške fizičke poslove i psihički i fizički zlostavljao. Devojčica je uspela da pobegne i oporavi se od traumatičnih iskustava uz pomoć Udruženja građana Atina koje je kroz studiju slučaja ove jedanaestogodišnje Romkinje prisiljene na brak otkrilo vezu između prisilnih brakova i modernog ropstva. Svake godine se sklopi 2.000 dečjih brakova U Srbiji se svake godine sklopi 2.000 dečjih brakova, a naša zemlja bi tek sada, sudeći prema najnovijim izmenama i dopunama Porodičnog zakona, trebalo da ih ukine. - Nove "supružničke" odgovornosti obično primoraju devojčice da napuste školu, imaju seksualne odnose sa svojim "supruzima" i rađaju i odgajaju decu - kaže za Nedeljnik Jelena Hrnjak iz Udruženja građana Atina za borbu protiv trgovine ljudima i svih oblika rodno zasnovanog nasilja: "Za većinu devojčica, dečji brak je doživotna kazna. Iz ugla UG Atina, ‘dečji brak’ je termin za seksualno zlostavljanje dece, naročito devojčica, koje je u određenim društvenim i kulturnim kontekstima ‘ozakonjeno’ brakom. Zaista je bespredmetno u 2019. godini imati tako gnusnu pojavu u društvu, poput ove." "Od svih devojčica sa kojima smo radile nikad nijedna nije znala kada i za koga će se udati. Ta deca, kada idu u inostranstvo, odlaze sa saglasnošću svojih roditelja, i na granici neko vidi da romska devojčica odlazi sa starijim ljudima koji joj nisu roditelji. Pre toga se odvode kod ginekologa da bi dobile izveštaj da su nevine, budu ispisane iz škole odmah posle prve menstruacije da bi se očuvala nevinost. Poenta je da su svi indikatori tu, da svaki deo sistema vidi šta se dešava i svi normalizuju to i svi stavljaju u fioku kulture. Kada pričate s tom decom, reći će da su mislila da time čine dobro sebi i uslugu svojoj porodici, jer prethodno nisu imala sredstva za život i školovanje, imala su egzistencijalni pritisak. Dolazile su nam devojčice koje nisu znale da razlikuju boje i sve dane u nedelji, bile su totalno obrazovno zapostavljene", kaže Jelena Hrnjak za Nedeljnik. Član 23 Porodičnog zakona (stav 1) i do sada je vrlo jasno određivao da (1) Brak ne može sklopiti lice koje nije navršilo 18. godinu života, uz stav 2 koji govori da (2) Sud može, iz opravdanih razloga, dozvoliti sklapanje braka maloletnom licu koje je navršilo 16. godinu života, a dostiglo je telesnu i duševnu zrelost potrebnu za vršenje prava i dužnosti u braku.

“Primih prvake pre tri dana. Slatki, veseli, krezubi, širokih osmeha… Radujem se đacima prvacima uvek. No, moram priznati da sam ove godine iznenađena. Da ne kažem – šokirana! Većina dece ne izgovara pojedine glasove, a nekoliko njih ne izgovara većinu glasova. „Usitejice, vesi mi peukle, mama nije imaua vemena da me nauci!“ Tri puta sam tražila da mi ponovi rečenicu, dok nisam shvatila šta želi! Znam ja šta je u pitanju, ali sam i dalje u šoku. Ne zbog te rečenice. Nego zbog toga što roditelji toliko malo vode računa o deci. Ali im zato kupuju satiće- smartiće i patike koje moraju jaako da čuvaju jer: „Molim te, učiteljice, obriši mi patike, tata će me ubiti na mestu ako vidi da su prljave, dao je silne pare za njih!“ Nađite vremena za svoju decu! Ne dozvolite da maternji jezik uče slušajući crtaće i ponavljajući reči onako kako ih sa TV-a ili kompjutera čuju. Igranje na tabletu nije smisao odrastanja. Lutka ginjola kroz koju sam se danas obratila đacima, držala im je pažnju duže nego bilo koja igrica, verujte mi! Nije mi se do sad dogodilo da deca ne znaju šta znači „grafitna olovka“. Nije mi se dogodilo da ne znaju da povuku liniju „od- do“. Troje učenika ne zna svoje prezime. A jedan ne zna kako je mami pravo ime,kaže da je svi zovu Beba. Ali, roditelji kažu: „Sve on (ona), zna! A meni je tako slaatko što ne govori „čisto“… Ima vremena, naučiće.“ Ima vremena? Koliko?

Da li je uopše moguće?

Ako covek nema posao i ne moze nigde da ga dobije kako sebi da organizuje zivot? Da placa racune da kupuje hranu i ostalo. Da li postoje zitija svetih u kome je opisano kako su pre sto i vise godina ziveli svetitelji koji nisu imali posao kao mirijani? Sta su jeli i kako su prezivljavali?

KAO PATRIOT ne bih htio da ova zemlja doživi iskustvo jednog pokušaja stvaranja hrvatske države u 20. stoljeću. Taj pokušaj kolabirao je u sramoti jer je bio utemeljen na mržnji prema Srbima. S današnjom opsesivnom mržnjom prema Srbima Hrvatska je na istom putu”, rekao je danas Milorad Pupovac na konferenciji za medije sazvanoj zbog posljednjih organiziranih napada na Srbe. Izjednačavanje Republike s Nezavisnom Državom Hrvatskom Odmjereni i oprezni, dugogodišnji najistaknutiji politički predstavnik srpske nacionalne manjine današnju Republiku Hrvatsku usporedio je s ustaškom Nezavisnom Državom Hrvatskom. Ne samo da ju je usporedio, jer uspoređivati se može svašta, nego je ustvrdio da se boji jer je Republika Hrvatska na istom putu kao i ta kvislinška i zločinačka država koja je trajala od 1941. do 1945. Negdje drugdje takvo izjednačavanje Republike, u čije ustavne temelje je upisan i antifašizam, s nacističkom marionetom izazvalo bi bijes, ako ne i intervenciju liječnika koji bi onog koji je tako nešto izrekao strpali na prisilno liječenje. Na žalost Hrvatske, ali i na radost nekih Hrvata, Pupovac je u pravu. Nema potrebe za logorima U Republici Hrvatskoj ne postoje rasni zakoni kakvi su postojali u NDH. Za njima nema potrebe. Srba nema dovoljno da bi se zbog njih pisali posebni zakoni. Postoji, međutim, mržnja. U 21. stoljeću nije potrebno osnivati koncentracijske logore da bi se istrijebio jedan narod. Dovoljno je iz dana u dan poticati i podgrijavati mržnju, tolerirati nasilje, proglašavati organizirane napade izoliranim incidentima, praviti se blesavim žmireći pred očitom atmosferom ili klimom, kako vam drago, mržnje prema cijelom narodu. Toleriranjem nasilja ono malo preostalih Srba prisiljava se da više ni svojoj djeci ne kažu da su Srbi i da se ili odsele, ili asimiliraju. To ni na koji način nije različito od Budakovog pokrštavanja trećine i protjerivanja trećine. Dobar dio toga je već odrađen. HOS je bio stranačka milicija inspirirana ustašama Ne treba u 21. stoljeću šef države nositi titulu poglavnika, dovoljno je naći nešto malo razumijevanja za Antu Pavelića ili stavljati u kontekst njegov poklič Za dom spremni. Država koja na bilo koji način i na bilo kojem mjestu ima razumijevanja za ustaški poklič, nedvojbeno sama sebe identificira s ustaškom NDH. Priče o HOS-u i njegovoj ratnoj ulozi samo su priče jer HOS se tako nazvao upravo zbog NDH i za svoj moto je uzeo ustaški poklič upravo zbog NDH. Da si ne lažemo, vodstvo Hrvatske stranke prava osnovalo je stranačku miliciju pomoću koje je željelo oživiti ustaški režim. Napadat će oni koji najviše žele NDH Zato je Milorad Pupovac u pravu kada kaže da se boji da je današnja Hrvatska na istom putu kao NDH. U posljednjih pet godina ustaštvo je normalizirano uz blagoslov politike. Na ustaštvo koje se valja ulicama svi glavni faktori hrvatske politike ili blagonaklono gledaju, ili se pretvaraju da ne postoji. Od predsjednice koja je ne tako davno poručivala da oni kojima se u Hrvatskoj ne sviđa mogu otići i Srbe optuživala da provociraju nasilje, samim svojim postojanjem valjda, do premijera koji se izvlači na različite kontekste ustaških simbola. Bili bi ustaše, ali da se ne zna Nažalost, Pupovac je u pravu, ali njegova izjava izazvat će još više mržnje. Paradoksalno, napadat će ga najviše oni koji otvoreno ili poskrivećki, pokvareno, potiču mržnju ili oživljavaju NDH. Takva je priroda hrvatske politika i društva. Oni koji baš žele NDH ili se otvoreno pozdravljaju ustaškim pokličem, podići će se na zadnje noge i arlauknuti zbog Pupovčeve kvalifikacije jer oni bi bili ustaše u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, ali ne bi da se to i kaže. Srame se i plaše sami sebe pa se skrivaju iza domoljublja umjesto da otvoreno kažu da su fašisti. Pupovčevoj konstataciji bi se trebali radovati jer je rekao upravo ono što žele, ali će ga napasti. U pravu je, ali je i sukrivac Milorad Pupovac, već se ponavljamo, je u pravu, ali Milorad Pupovac je i sukrivac. Tvrdoglavom podrškom ovoj Vladi i premijeru koji je izmišljenim povjerenstvom legalizirao ustaštvo dao je svoj obol širenju spirale mržnje. Još jedan paradoks, Srbe mrze i jer podržavaju hrvatsku Vladu puno više nego što bi ih mrzili da je sruše. No, za takvo što će očito trebati više od nekoliko udaraca šipkom u uzdoljskom kafiću. link

David Sinclair, genetičar s Harvarda, tvrdi da starenje ne bismo trebali doživljavati kao prirodnu posljedicu životnog ciklusa Izvor: Profimedia / Autor: Auto Starenje doživljavamo kao nakupljanje svih ostalih stanja koja postaju sve češća s godinama - raka, demencije, fizičke slabosti... No, sve više znanstvenika dovodi u pitanje osnovnu koncepciju starenja. Što kad bismo mogli zaustaviti smrt, ili je potpuno spriječiti? Što ako su bolesti koje nas pogađaju u starosti simptomi, a ne uzroci? Što bi se promijenilo kad bismo starenje klasificirali kao bolest? Od davnina se na starenje gleda kao na neizbježan, nezaustavljiv i prirodan ciklus. 'Prirodni uzroci' glavni su uzrok smrti starijih osoba, čak i kad umiru zbog raznih patoloških stanja. No ne misle svi tako. David Sinclair, genetičar s Harvarda, tvrdi da starenje ne bismo trebali doživljavati kao prirodnu posljedicu životnog ciklusa već kao stanje. Starost je, kaže on, patologija i kao takva može se i liječiti, piše Technology Review.

Treba li "zameriti" ili pak ne? Ne treba! (msm.) Jer ti "mučenici" zarad 25000-30000 plate koju je trenutni sistem omogućio, trude se jebiga. Da zarade tih 200-250 evra. Sve u nadi-čekajući da će nam za dve do dve i po godine biti bolje. https://www.alo.rs/vesti/drustvo/uzivo-stigla-leteca-zver-srpska-policija-na-nogama/243689/vest?fbclid=IwAR1zBzB0JctVIvUPEXM3ocSMx14gk77_T0Lcb9kNpmUFIrwwGWezZosxSIM Dakle, stvar je jednostavna. "Ispratili " smo je i na stranicama našeg Foruma. Ima tome već više od dve godine kako je najavljeno (i jednim delom već realizovano) da će se helikopterske jedinice vojske i policije ponoviti novim mašinama. Mašine su OK. Nema zbora! I zaista je za ponos što su nabavljene. No, mera gromopucatelnih (d)novinarskih naslova u startu rekao bih, devalvira jednu uistinu dobru vest za našu avijaciju. Ako želite, pustite sebi mašti na volju, pa da vidimo kako biste vi ovaj događaj tabloidnim naslovom "ispratilI".

Kako roditelji deci piju krv i jedu živce Postoje takvi roditelji koji živote svoje dece vide kao produžetke vlasatitog života Kada su naši dedovi i bake bili mladi, znalo se: oženiš se do osamnaeste i odvojiš se u zasebnoj sobi ili kući pored. Naši roditelji su se isto rano venčavali, ali su se zato isto tako veoma rano osamostaljivali od svoji roditelja. Današnji roditelji ne puštaju svoju decu da se osamostale. Vaspitavaju ih tako da im budu "robovi" celog života. Neki roditelji sprečavaju udaju kćerki, rečima: "Moja kćerka se neće udavati, ona će "juriti" karijeru!" A znate li zašto tako nešto pričaju? Zato što je to profitabilno! Njima su deca potčinjena, a roditelji umesto svoj, žive njihov život. Određuju im gde će i koliko raditi, sa kim će se zabavljati, a sa kim družiti. Ovo je vrsta psihološkog vampirizma. Roditelji konzumiraju resurse svoje dece i drže ih blizu sebe na sve načine: emocionalno ih ucenjuju svojim bolestima, preteći im da će umreti, ponekad koristeći materijalne prednosti. To je mito. I uništavaju sve veze koje odraslo dete pokušava da stvori. Oni kritikuju moguće partnere, intrige, kletve, organizuju prenemaganje i scene... Oni toliko utiču na psihičko stanje svog deteta, da lako mogu da ga oteraju u alkoholizam...A spolja sve izgleda kako sin pijanicamaltretira svoje drage roditelje.

U poslednjih 20 godina na Islandu je drastično smanjeno konzumiranje alkohola, droga i pušenja. 20 godina ranije, Island je bio jedna od najproblematičnijih država u Evropi po ovim pitanjima, pre uvođenja sistemskih mera brige o mladima. Procenat petnaestogodišnjaka i šesnaestogodišnjaka sa Islanda koji su prethodni mesec bili pijani 1998. g. je bio 42%, a 2016. g. taj procenat je iznosio samo 5%. Procenat mladih koji su u istom periodu koristili marihuanu je opao sa 17% na 7%. U slučaju pušenja, u istom periodu konzumiranje cigareta je opalo je sa 23% na samo 3%. Manje ili veće korišćenje alkohola, droga i pušenja je u vezi sa našim odnosom prema stresu – kako se nosimo sa stresnim situacijama Američki profesor psihologije Harvey Milkman je početkom devedesetih godina u svojoj doktorskoj disertaciji na osnovu istraživanja došao do zaključka da zavisnici od heroina i amfetamina koriste ove supstace da bi na različite načine pokušali da se izbore sa stresom. Načini borbe sa stresom kod mladih praktično predstavljaju „ulaznicu“ u različite vrste zavisnosti, uključujući i zavisnost od pušenja, droga i alkohola. U poslednje vreme mladi postaju zavisni od kompjutera, interneta, mobilnih telefona… Nakon objavljivanja pomenute doktorske disertacije, profesora Milkmana je angažovao Nacionalni institut za bolesti zavisnosti od droga u SAD, da kao jedan od istraživača pomogne u sistemskom rešavanju problema zavisnosti dobijanjem odgovora na sledeća pitanja: Zašto mladi počinju sa upotrebom droga? Zašto nastavljaju da da ih koriste? Kada mladi dolaze do stadijuma da postaju zavisni od droga? Kada prestaju da koriste droge? Kada se ponovo vraćaju drogama? Rezultati ovog istraživanja doveli su do državnog granta od preko milion $US u 1992. g., finasiranjem projekta „Samo-otkrivanje“, koji je za osnovu imao potencijalno rešenje problema zavisnosti: Istraživanje je pokazalo da razlozi za nastavak korišćenja supstanci koje vode u zavisnost imaju veze sa hemijskim promenama u mozgu koji generišu ove supstance. Zavisnost se razvija upravo željom za ponavljam tih promena u mozgu. Ideja za projekat „Samo-otkrivanje“ je bila – kako prirodnim putem da mladi proizvedu pozitivne promene u mozgu (bez korišćenja stimulansa), i kako oko ove ideje stvoriti društveni pokret. Kreirani program lečenja je bio namenjen mladima koji ispoljavaju različite vrste zavisnosti. Aktivnost po izboru (ne dosada) i učenje veština življenja – donose promene u životu Mladima koji su pristupali programu nije rečeno da se radi o vrsti lečenja od zavisnosti, već je predstavljen kao program edukacije gde mladi mogu da nauče ono što ih interesuje – muzika, ples. umetnost… Ideja je bila da se različitim vrstama aktivnosti kod mladih produkuju pozitivne promene hemije u mozgu, kao zdrava alternativa stimulisanim promenama koje podstiču zavisnost. Paraleleno sa ovim programom edukacije, mladi su išli na treninge iz oblasti usvajanja pozitivnih životnih veština, sa fokusom na unapređenje načina razmišljanja mladih o sebi i svom životu, kao i o načinima unapređenja odnosa sa drugim osobama. 1991. g. na osnovu rezultata svog istraživanja profesor Milkman je bio pozvan na Island da podeli svoja saznanja i ideje iz ove oblasti. U gradu Tindar je bio angažovan kao konsultant u centru za lečenje zavisnosti adolescenata, sa idejom da pomogne u kreiranju programa koji će omogućiti deci da rade nešto drugo, u odnosu na aktivnosti koje ih dovode i zadržavaju u zavisnosti od droga. Kako zaustaviti decu da puše, da piju i da se drogiraju? Inga Dóra Sigfúsdóttir, istraživač sa Univerziteta na Islandu je saznala za aktivnosti profesora Milkmana, i započela je revoluciju na Islandu postavljanjem ključnog pitanja: Kako zaustaviti decu da puše, da piju i da se drogiraju? Na osnovu njene inicijative, 1992., 1995. i 1997. g. urađena su istraživanja odnosa mladih (14-16 godina) prema alkoholu, drogama i pušenjem – što je pokazalo prethodno pomenute tadašnje alarmantne podatke o ponašanju tinejdžera, ali je pokazalo i još nekoliko faktora koji razdvajaju decu koja su postala zavisna od onih koja nisu: Učešće u organizovanim aktivnostima, naročito sportskim – 3 do 4 puta nedeljno. Ukupno vreme provedeno s roditeljima. Osećaj učenika da se o njima vodi računa u školama. Ne ostajanje van kuće u kasnim večernjim satima. U to vreme i na Islandu i u SAD bilo je aktuelnih programa edukacije iz oblasti sprečavanja bolesti zavisnosti za mlade, ali se ispostavilo da ti programi nemaju efekta. Inga i profesor Milkman su hteli da pokušaju da pokrenu program, ali sa drugačijim pristupom… Gradonačelnik Rejkjavika se zainteresovao za ceo projekat, i lobiranjem je doprineo kreiranju Nacionalnog plana za poboljšanje života mladih, pod nazivom „Omladina na Islandu“. Nacionalni plan je kreiran na osnovu podataka iz pomenutog istraživanja i rezultata rada profesora Milkmana. Kako je Island uspeo sistemski da poboljša život omladine u poslednjih 20 godina? Fokus na rešavanje pravih, ne sporednih pitanja Nakon donošenja nacionalnog plana krenulo se u njegovu implementaciju. Karakteristike ovog plana su sledeće: Nacionalni plan nije vodila Država, već je upravljanje programima prosleđeno gradovima i naseljima (decentralizacija upravljanja). Veoma brzo su promenjeni određeni Zakoni. Postalo je nelegalno kupovati cigarete ispod 18 godina, i alkohol ispod 20 godina. Zakonom je zabranjen boravak dece između 13 i 16 godina napolju zimi do 22:00 sata i leti posle ponoći. Veza između roditelja i škola je zakonski osnažena kreiranjem organizacija roditelja u svakoj školi. Država je značajno povećala finasiranje različtih vrsta rekreativnih aktivnosti, sa ciljem kreiranja organizovanog pristupa pozitivnim aktivnostima dece, umesto ulaska u različite vrste zavisnosti. Ova finansiranja uključuju i pomoć siromašnima koji dobijaju posebna sredstva za finasiranje aktivnosti dece. Nacionalna organizacija roditelja „Kuća i škola“ decentralizovano vodi brigu o samim roditeljima dece – kreiranjem i sprovođenjem edukativnih programa za roditelje, i potpisivanjem različitih vrsta ugovora sa roditeljima koji imaju za cilj osnaživanje veze između roditelja i dece. Fokus ovih programa jeste osnaživanje autoriteta roditelja kod dece. Kao rezultat ovog programa, u periodu od 1997. g. i 2012. godine, u uzrastu dece od 15 i 16 godina procenat dece koja često ili skoro uvek provode vikende sa roditeljima se duplirao – sa 23% 1997. na 46% 2012. g. Procenat dece iz ove starosne grupe koja provode svoje vreme na sportskim aktivnostima bar 4 puta nedeljno se povećao sa 24% 1997. na 42% 2012. g. Ovaj primer uvođenja sistemske prevencije u obrazovanje mladih pokazije da kada se smisleno povećaju faktori zaštite mladih (uz efikasnu edukaciju roditelja), faktori rizika povećanja bolesti zavisnosti kod mladih se smanjuju. Napomena: Kreirano na osnovu teksta „Iceland knows how to stop teen substance abuse but the rest of the world isn’t listening„. Dodatno pročitati „Iceland Succeeds at Reversing Teenage Substance Abuse The U.S. Should Follow Suit„.

Želim potpune i točne informacije, pisalo je na komadu kartona koji je ponosno podigla jedna žena na demonstracijama protiv obveznog cijepljenja u petak popodne u Splitu, iz čega se da razumjeti kako ona vjeruje da se od nje krije istina. Vlasti su je, čini se, propustile upozoriti na sastojke tekućina u špricama i opasnosti od njih. No, koliko nas zapravo zna te informacije? Imam dvoje djece koja su redovito cijepljena, bogzna koliko puta, i baš nikad nisam posumnjao da je u tome nešto pogrešno. Kažite da sam neodgovoran roditelj, ali ni na trenutak mi nije pala na pamet stravična mogućnost da bi mi sin ili kći mogli stradati jer se bogzna zašto taji da se od cjepiva može dobiti nekakva bolest. Naprosto, vjerujem liječnicima. Bez izuzetka bih pustio da mene ili moje dijete pregleda Hrvat, Srbin, komunist, hadezeovac, pravaš, kršćanin, musliman, židov, lezbijka, Eskim ili crnac. Pedeset godina sam poživio vjerujući da su svi ljudi dobronamjerni i žele pomoći i nisam se mnogo puta razočarao. Naš svijet, napokon, ne bi postojao da je drugačije. Osim toga, što bih ja sa sastojcima cjepiva? Na internetu zacijelo negdje ima službena stranica Svjetske zdravstvene organizacije ili tako nečega, gdje je detaljno nabrojano sve što sadrži cjepivo protiv ospica i sve njegove indikacije i kontraindikacije, ali tko bi to čitao. Da i uzmem čitati, ne bih razumio. Prepustio bih stoga tu stvar stručnjaku, nekome tko je studirao deset semestara, stažirao, polagao državni ispit, specijalizirao se i subspecijalizirao, liječio tisuće pacijenata, pisao znanstvene knjige i članke. I kad mi netko takav reče da je cjepivo savršeno sigurno, skloniji sam mu vjerovati nego Branimiru Bunjcu, koji od svega medicinskog obrazovanja ima samo četverogodišnji studij povijesti. Suvišna ponavljanja Međutim, ima među nama čudaka kojima je draže kad ih Bunjac obmanjuje, kad saborski zastupnik na Fejsu objavi kako su "unutra GMO virusi, abortirani fetusi životinja i ljudi, embrij zamorca, razne vrste jaja, mišja krv i mozak, krv, srce i bubrezi različitih vrsta životinja, na primjer, majmuna, konja, svinja, ovaca, zečeva i pasa". Protivnici cijepljenja naprosto su takva vrsta ljudi. Napisat će na transparent kako žele potpune i točne informacije, ali oni zaista žele samo nekoga tko će potvrditi njihove zablude. Jedna je liječnica prekjučer u ovim novinama kazala jednostavnu istinu koju smo dosad bezbroj puta čuli, da su se milijuni nas u posljednjih pola stoljeća bez ikakvih loših posljedica višekratno cijepili protiv različitih bolesti, ali to je suvišno ponavljati. Tko je to želio shvatiti, davno je shvatio, a onima drugima jednostavno nema pomoći. Totalno je beznadno, njih nikakvim argumentima ne možete razuvjeriti. Njihov osjećaj da je svijet neprijateljsko mjesto i da im svi žele zlo ništa ne može pobijediti. I da im dijete umre od ospica, oni bi svejedno ustrajavati kako su cjepiva vještičji recepti, zavjera mračnih centara moći, farmaceutske industrije i slobodnih zidara. Stoga, kad jedna žena dođe ispred HNK s transparentom "Želim potpune i točne informacije", ponosno noseći iznad glave zahtjev da joj se kaže istina, bez uljepšavanja i okolišanja, kratko i izravno, u lice, može joj se zapravo kazati samo jedna stvar: "Potpuna je i točna informacija, draga gospođo, da ste vi, čisto medicinski gledano, glupi. Baš kao i ostatak vašeg smiješnog društva koje se protivi cijepljenju, i ako jednoga dana vi ili netko vaš otegne papke zato što ste odbili jednu malu, jednostavnu, bezbolnu i besplatnu medicinsku uslugu, bolje zapravo niste ni zaslužili".

Ratno vazduhoplovstvo Severne Makedonije (zvanično Vozduhoplovna Brigada na Armijata na Republika Severna Makedonija) proslavilo je 10. juna 27. godišnjicu skromnom proslavom koja je održana u vazduhoplovnoj bazi Petrovec, koja se nalazi 17 km jugoistčno od glavnog grada Skopja. To je prva proslava od kako je država promenila svoje ustavno ime iz Republika Makedonija u Rešublika Severna Makedonija, promena koja je takođe uticala na neformalno ime Ratnog vazduhoplovstva Severne Makedonije. Prelet helikoptera Mi-8/17 i Mi-24 iznad aerodroma Petrovec / Foto: Igor Božinovski Transporter Mi-17 sa zastavom Republike Severna Makedonija / Foto: Igor Božinovski Proslava je imala letački program koji je uključivao prelet šesthelikoptera: par jurišnih helikoptera Mi-24V Hind-E (ev. Brojeva 209 i 210) iz Borbene helikopterske eskadrile ‘’Noćni gromovi’’ (Skvadron na borbeni helikopteri „Nokjni Molnji“, sbh) i četiri transportera Mi-8MT i 17 Hip-H iz Transportne helikopterske eskadrile (Skvadron na transportni helikopteri, sth). Helikoptersku formaciju koja je preletela Petrovec predvodio je Mi-17 ev. broja 303 koji je nosio ogromnu zastavu Republike Severne Makedonije, njega su u stopu pratili Mi-24 kao i trio koga su činili Mi-17 302 i Mi-8MT 307 i 308. Školski avion Zlin 143L / Foto: Igor Božinovski Laki mobilni raketni sistem PVO Strela-10M / Foto: Igor Božinovski Na statičkoj izložbi prikazana su četiri različita domaća vazduhoplova od kojih je najatraktivniji bio helikopter UH-1H Huey 321, jedan od dva višenamenska helikoptera koje je marta 2001. godine Grčka donirala Makedoniji. Takođe, na statici su bili Mi-24V 207, Mi-8MT 306 i četvorosedi školski avion Zlin 143L Z3-DCS kao i naoružanje Bataljona vazdušne odbrane ‘’Kobre’’ (Bataljon za protivvozdusna odbrana „Kobri“), laki prenosivi raketni sistem 9K38 Igla i laki mobilni raketni sistem PVO 9K35 Strela-10M kratkog dometa. Američki HH-60M koji je prvi gost u istoriji obeležavanja Dana RV Severne Makedonije / Foto: Igor Božinovski Ovogodišnju proslavu obogatila je prva poseta stranog vazduhoplova – srednjeg helikoptera za medicinsku evakuaciju Sikorsky HH-60M Black Hawk (20171) američke vojske koji je baziran u Ramštajnu, jedne od tri takve letelice koje su učestvovale na međunarodnoj vojnoj vežbi „Decisive Strike“ koja je u periodu od 5. do 9. juna održana u Centru za podršku obuke Krivolak, u Severnoj Makedoniji. Na papiru formirano 10. aprila 1992. RV Severne Makedonije slavi 10. jun kao Dan Ratnog vazduhoplovstva obeležavajući prvi let makedonskog vojnog vazduhoplova koji se dogodio 10. juna 1992. godine kada su major Dane Ilijevski i kapetan Aleksandar Manev u klipnom, dvosedom školskom avionu Utva-75A-21 poleteli sa aerodroma Petrovec što se danas slavi kao prvi istorijski let za Republiku Severnu Makedoniju. Za sada je planirano da leteće topovnjače Mi-24 ostanu u upotrebi do 2025. godine / Foto: Igor Božinovski Helikopteri Mi-8 i Mi-17 činiće oslonac buduće Vazduhoplovne brigade / Foto: Igor Božinovski Strategijski pregled odbrane Severne Makedonije za 2018. predviđa zadržavanje u upotrebi dva operativna helikoptera Mi-24V do oko 2025.godine dok će se istovremeno ulagati u flotu Mi-8 i Mi-17 koji će činiti jezgro buduće Vazduhoplovne brigade. U tom clju, očekivanja su da će helikopteri Mi-8MT 305 i 306 biti vraćeni u letno stanje sledeće godine. Pored toga, nakon pridruživanja NATO savezu Severna Makedonija bi takođe morala da uloži u podmlađivanje svoje helikopterske flote, zatim u izgradnju sistema vazdušnog osmatranja i modernizaciju svojih PVO kapaciteta. Kada se Severna Makedonija 2020. godine bude pridružila Severnoatlantskoj Alijansi, za kontrolu njenog vazdušnog prostora biće odgovorna susedna Grčka. Igor BOŽINOVSKI

Kako je raketa 5V75D oborila avion generala Goldfejna U izradi teksta i njegovog ilustrovanja korištena je uz pismenu i usmenu dozvolu autora knjiga Pad noćnog skolola pukovnika VS Slaviše Golubovića čiji je izdavač MC Odbrana. Andrej Mlakar/ FOTO: MC „Odbrana“/ Slaviša Golubović Na današnji dan pre tačno 20 godina borbena posluga 3. Raketnog diviziona, 250 raketne brigade PVO Vojske Jugoslavije zabeležila je drugu pobedu u okršaju sa vazduhoplovnim jednicama NATO pakta kada je oboren američki F-16 CG za čijim komandama je bio sadašnji komandat američkog ratnog vazduhoplovstva general Dejvid Godfejn. Iz baze Avijano 2. maja 1999. godine u vazdušni prostor SRJ ušla je grupa od četiri aviona F-16CG u lovačko bombarderskoj varijanti, naoružani laserskim vođenim bombama GBU -12, raketama vazduh-vazduh AIM -120 i AIM -9. Avioni su posedovali uređaje za dejstvo u noćnim uslovima LANTRIN i bili su opremljeni kontejnerima sa jednim ili više vučenih mamaca AN/ALE -50. Grupu je predvodio komandant skvadorna tada potpukovnik Dejvid Goldfejn koji je imao pozivni znak Hammer -34. Iz baza u Nemačkoj ušla je grupa aviona, za koju se na osnovu načina dejstva pretpostavljalo da je reč o SEAD grupi. Avioni koji su poleteli sa više aerodroma formirali su dinamički borbeni raspored više grupa aviona, tako da prostorno i vremenski mogu ostvariti sadejstvo u rejonu objekta dejstva. Zadatak neprijatelja može se pretpostaviti da je te noći bio da avioni F -16CG demonstrativnim ulascima do ivice zone uništenja isprovociraju zračenje stanice za vođenje raketa i stvore priliku SEAD grupi za dejstvo jednom ili više protivradarskih raketa. Nakon uspešnog dejstva SEAD grupe protivradarskim raketama zadatak grupe F-16CG bio bi dejstvo vođenim bombama po obeleženom vatrenom položaju i uništenje ratne tehnike. Sam čin obaranja lovca F-16CG do detalja uz sve šeme i izjave učesnika i očevidaca opisao je tadašnji pripadnik 3. raketnog diviziona PVO pukovnik Slaviša Golubović u svojoj knjizi Pad noćnog sokola Te noći borbenu poslugu 3. Raketnog diviziona PVO, koja je oborila F -16CG činili su: major Boško Dotlić, rukovalac gađanja, potporučnik Miodrag Stojanović, pomoćnik rukovaoca gađanja, major Milorad Roksandić, komandir raketne baterije, potporučnik Tiosav Janković, oficir za vođenje raketa, vodnik Igor Radivojević, operator prađenja po F -1, zastavnik Dragan Matić, operator praćenja po F 2, vojnik Dejan Đorđević, poslužilac planšete situacije u vazduhu, vojnik Sead Ljajić, poslužilac u Odeljenju izvora za napajanje, vojnik Slobodan Pavićević, poslužilac u odeljenju izvora napajanja, vodnik I klase Vladimir Ljubenković, poslužilac OAST, vojnik Vladimir Radovanović, poslužilac OAST i vodnik Milan Panić poslužilac na IRZ. Obaranje F -16CG U kratkoj razmeni informacija od prethodne smene dobili su značajni podatak da je, oko pola sata pre ponoći, divizion pokušao da traži na daljini oko 10 km, da je zračio stanicom za vođenje raketa oko desetak sekundi i da je cilj otkriven…, piše pukovnik Golubović u svojoj knjizi Značajno mesto u knjizi Pad noćnog sokola zauzimaju i svedočenja članova borbene posluge koja je oborila F -16CG i izjave očevidaca. Ovde prenosimo najzanimljivije detalje o obaranju Goldfejna. Oko 2 časa na VIKO primećujem šest do osam ciljeva nepravilno grupisanih severozapadno od nas, na azimutu oko 300 stepeni i daljini od oko 80 do 100 km. Otprilike u rejonu Bačke Palanke. Verovatno su na tu poziciju stigli preko Hrvatske. Jedna slična, ali manja grupa bila je na prostoru iznad Valjeva, prema Drini. Na većoj daljini zapadno takođe jedna grupa. U jednom trenutku deo grupe koja je bila severozapadno nestaje sa pokazivača, a nedugo zatim jedan od njih se pojavljuje na azimutu 310 stepeni i daljini oko 30 km. Naređujem usmeravanje antena komandom “ usmeri na 310”. Posluga je mirna, oseća da je nešto blizu, ali ne zna situaciju jer ne dozvoljavam da gledaju u moj ekran. Posle nekoliko narednih okretaja antena osmatračkog radara vidim da je avion zauzeo stabilan kurs sa relativno malim parametrima ka nama. Popravljam uglovnu poziciju komandujući nekoliko puta novi azimut 2-5 stepeni levo-desno od već zadatog….. A kad je došao na daljinu 17 do 18 km komandujem : “ Lansiraj”. Okrećem se ka operatoru F 2 i gledam praćenje na njegovom pokazivaču: U trenutku susreta rakete sa ciljem vidim levkasti oblak koji prekriva cilj, što govori o eksploziji bojeve glave rakete u njegovoj blizini. Od oficira za vođenje raketa dobijam izveštaj: “ Cilj uništen, daljina 12…. Izveštavam da je cilj sigurno pogođen jer sam video školski primer eksplozije bojeve glave i oblak koji u tom trenutku nastaje. U međuvremenu dobijamo informacije da je, iako oštećen, napravio zaokret i da leti u pravcu Bosne. Bilo nam je jasno da želi da napusti vazdušni prostor SRJ. Sve vreme očekujemo šta će se desiti i da li će uspeti da ode ili će pasti na našu teritoriju. Ako padne kod nas, imaćemo još jednu potvrdu uspešnosti dejstva našeg diviziona. Pet minuta nakon toga Stanković me obaveštava rečima: “ Bole, pao je”. Nedugo zatim potvrđuje da je pao na našoj teritoriji, negde u rejonu Šapca, na padinama Cera., svedoči Boško Dotlić, pukovnik u penziji u knjizi Pad noćnog sokola. Svoje svedočenje o obaranju budućeg komandanta američkog ratnog vazduhoplovstva izneo je i Miodrag Stojanović rezervni poručnik. „Te noći sam drugi put bio u sastavu borbene posluge.. Osećam se mnogo sigurnije i samopouzdanije. Ista ekipa je na svojim radnim mestima.. Sedim na pomoćnoj stolici iza rukovaoca gađanja…Sa komandom “ antena” otpočeo je i rad imitatora. Nakon par komandi i izveštaja čuje se prasak i tutnjava lansiranih raketa. Let jedne od njih završio se pogotkom… Vlada potpuni muk. Kao da ne čujemo buku ventilatora i elektronike, očekujemo već poznati zvuk eksplozije PSR. Volimo da ga čujemo u daljini, jer nas je sigurno promašio. Kad čujemo, nastaje oduševljenje. Opet smo ih nadmudrili. Osećaj zadovoljstva je nezaboravan. Deo sam tima koji pobeđuje, svedoči Miodrag Stojanović rezervni poručnik u knjizi Pad noćnog sokola. Svoje svedočenje o obaranju F -16CG izneo je tadašnji pukovnik Tiosav Janković koji je u trenutku obaranja bio potporučnik. „Pomeram antene malo udesno. U momentu kada je prvi odraz počeo da nestaje sa ekrana, nešto bliže, desno od vertikalnog markera, pojavljuje se novi, manji, kao i kod MiG -29. Shvatam da su oba odraza na istom kursu i visini i da je ovaj drugi bliži i pomišljam da je onaj prvi samo mamac. Brzo dovodim drugi odraz u presek markera i predajem ga na praćenje.. Bacam pogled na instrumente, brzina je na oko 250 m/s parametar oko 4 km. Ne stižem ni da izgovorim, a Dotlić viče “ Lansiraj”. Pritiskam PUSK. Daljina do cilja je 14 do 15 km. Poleće prva, zahvata se, kreće i druga, prva se pravilno privodi na putanju…. Raketa dolazi blizu cilja, ulazi u tačnu bazu i eksplodira na daljini oko 11 km. Veliki odraz eksplozije prekriva cilj. Azimut pogotka je 320 stepeni…. Pogodak je po našoj proceni je bio u širem reonu sela Brestač, avion je nakon toga nastavio let u pravcu Batajnice. Potom nas obaveštavaju da vrši zaokret i da se usmerava ka Tuzli, gubeći visinu. Plašeći se da ipak ne preleti granicu, sa zebnjom čekamo sledeću vest. Posle nekog vremena javljaju na da je avion F-16CG pao na Ceru, ispričao je detaljno detalje obaranja Goldfejnovog aviona pukovnik, a sad brigadni general i komandant 250. raketne brigade PVD Tiosav Janković. Spasavanje oborenog Goldfejna Let oštećenog F -16CG nije trajao dugo. Ostavljajući dimni trag on je neprekidno gubio visinu, a iznad šabačkog sela Varna se pretvara u vatreno dimnu kuglu. Nakon toga se pilot na kritično maloj visini, katapultiranjem napušta avion i prizmeljuje se u selu Sinoševi. Nedaleko odatle, u zaseoku sela nakučani avion završava let, rušeći pred sobom drveće. Aktivnosti NATO avijacije su prekinute i počinje akcija spasavanja pilota koja će trajati neuporedivo kraće nego u slučaju oborenog F -117 zbog manje dubine teritorije. Ubrzo je formirana grupa za spasavanje koju je činilo: 10 lovačkih aviona F -16, 16 aviona F-16CJ za dejstvo po sistemima PVO, 10 aviona EA-6B za elektronsku podršku, 4 aviona A -10 i 8 helikoptera AH-64 Apač za neposrednu vatrenu podršku, 11 avio cisterni, 2 helikoptera za spasavanje MH -53J i 1 transportni MC -130 H/P. Pilot je lociran i dientifkovan u 3.55 časova, a odmah potom helikopteri spasilačkog tima MH -53J ulaze u vazdušni prostor SRJ. U .4.40 sati uspostavljaju radio-kontakt sa pilotom ukrcavaju ga u jedan od helikoptera već u 4.45 časova ga prevoze do aerodroma Tuzla. „Nešto posle pola pet pojavila su se tri helikoptera. Kretali su se kratko vreme levo-desno koristeći uvale i vodoslivnice. Došli su potom iznad mesta pada aviona, a onda su izronili baš iznad naših kuća. Bili su toliko nisko da sam video lica komandosa koji su stajali na otvorenim vratima helikoptera. Na ulici ispred kuće mnogo ljudi. Sin i njegovi drugari ispaljuju nekoliko metaka iz pištolja. Po nekoliko metaka ispaljuju i vojnici koji su se tu zatekli. Upozoravam ih da to ne čine, jer će nas komandosi sa svojim naoružanjem bukvalno sravniti. Komandosi uzvraćaju vatrom, ali srećom nikog ne pogađaju. Na zidovima kuća i drugim objektima vidljivi su tragovi mitraljeskih zrna, a u travi na tom mestu ostalo je 200 čaura. Nakon kraće pucnjave helikopteri odleću ka selu Sinošević, gde na njivi porodice Makević pronalaze i ukrcavaju pilota i odvoze ga ka Bosni, ispričao je očevidac priče Milorad Marjanović. F -16CG je bio drugi oboreni avion koji je pao na teritoriju Srbije. Oborio ga je 3. Rd. PVO 250. Rbr PVO naoružan raketnim sistemom S -125 M Neva. F -16CG gađan je sa vatrenog položaja Karlovčić raketom 5V27D pod imenom Natalija lanisrane sa rampe 5P73 serijski broj 13013. Na isti avion isplajena je i raketa pod imneom “ Živadinka“ . Pogođen je jednom raketom na visini oko 6.000 metara i na daljini 11 km od diviziona. Deo ostataka aviona se danas nalazi u Muzeju jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva u Surčinu i Spomen sobi 250. Rbr PVO. Povodom tog događaja jedan broj pripadnika 3 rd PVO je odlikovan i unapređen. https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2019/05/01/drugo-znacajno-obaranje-posle-f-117a-ovako-je-pre-20-godina-3-raketni-divizion-250-rbr-pvo-oborio-americki-lovac-f-16cg-na-nebu-srbije-u-kome-je-bio-sadasnji-komandant-americke-avijacije/