Претражи Живе Речи Утехе

Zašto se toliko dobro osećamo kad opsujemo? Da li je to zato što znamo da smo tad nevaljali ili se nešto zaista promeni u našem mozgu i telu kad koristimo ružan rečnik? Svi smo to već radili, udarili mali prst na nozi, isekli su nas u saobraćaju ili smo prosuli kafu. I odjednom smo krenuli da psujemo kao kočijaši. Instinktivno, mi posežemo za ružnom reči – obično zadovoljavajućim nizom eksplozivnih konsonanti – i, kao da se radi o nekakvoj magiji, stičemo određeni nivo momentalnog zadovoljstva. U redu, neki od nas psuju više od drugih, a ponekad bi ljudi mogli da psuju čak i kad su srećni. Ali morate da priznate da se psuje u svim kulturama i na svakom jeziku, a nije čak možda ni jedinstveno samo za ljude (o tome malo više kasnije). Dakle, šta je naučna pozadina ružnog rečnika?

Otvaram temu sa nadom da će biti korisna svima koji, kada kliknu na nov sadržaj, ne vide gde bi pisali

Nažalost, ovo nisam ja napisao; šteta: Noćas je pao snijeg… 08:00 Izašao sam pred kuću i napravio snjegovića da obradujem djecu kad se probude 08:10 Susjeda (ne propustivši istaknuti da je feministica) me je ljutito upitala zašto nisam napravio snjegovićku 08:15 U redu, pokraj snjegovića sam napravio i snjegovićku 08:17 Susjeda (ona ista što ističe da je feministica) je prigovorila zbog bujnog snjegovićkinog poprsja, jer da to potiče isticanje žena kao seksualnih objekata 08:20 Dok sam se trudio smanjiti snjegovićkine grude… grudi, s prozora prekoputa su mi dvojica (u istospolnom braku) bijesno predbacivala homofobiju, jer nisam napravio dva muška snjegovića 08:22 Vika je probudila njihovog transseksualnog susjeda… susjedu… osobu, koja mi je potom dobacila primjedbu da sam morao napraviti snježne osobe s izmjenjivim dijelovima koji definiraju spol 08:24 Veganska obitelj u prolazu (ne propustivši istaknuti da su vegani) zgrozila se zbog noseva mojih snjegovića - jer mrkva je povrće, dakle hrana, dakle ne smije biti degradirana u dekoraciju za snježne figure 08:27 Netko me je s leđa pogodio grudom uz poklik da sam rasist, jer sam snjegoviće napravio bijele 08:31 Tamnoputi mladić s bradom i jakim stranim naglaskom prišao mi je i glasno inzistirao na tome da ženski snjegović (oprostite, snjegovićka) u javnosti mora biti pokrivenog tijela, glave i lica 08:35 Ponovo se pojavila susjeda feministica oštro zahtijevajući da sklonim metlu sa snjegovićke, jer metla pridonosi opresiji svih žena kroz stereotipni prikaz njene uloge kućanice 08:43 Stigla je policija jer je netko prijavio spolno uznemiravanje 08:44 Dok su me legitimirali, pristigao je i predstavnik gradskog Odbora za ravnopravnost spolova i nacionalnih manjina; prijetio mi se prijavom socijalnoj službi, koju je odmah i nazvao 08:45 Stigla je TV ekipa iz emisije „Provjereno“; deset minuta potom bio sam uživo na „Dobro jutro Hrvatska“, gdje je ispod moje slike stajala info-traka s natpisom „Seksist i rasist iz susjedstva“ 08:48 Pred kućom mi je Andrija Jarak s mikrofonom 08:55 Policija me ispituje imam li suučesnike 09:00 Socijalni radnik u pratnji činovnika iz Ureda dječje Pravobraniteljice odveli su mi djecu u neku dobru i brižnu obitelj 09:30 Između stotinjak pristiglih osoba koje su nosile trasparente s natpisima podrške mojim pravima i podjednakog broja onih koji su pristizali s bakljama, vilama, konopcem za vješanje, katranom, perjem i zahtjevima da me se prvo raščereči a tek potom spali, nastala je opća ulična tučnjava, prevrtanje automobila, paljenje guma na barikadama i uzajamno gađanje kockama kaldrme 12:00 Snijeg se otopio. Gomila okupljena u mojoj ulici stoji zbunjeno, češka se po glavi i jedni druge pitaju sjeća li se itko što je povod i uzrok svemu ovome. Potom svi odlaze na pivo. Pouka: Ova priča nema pouku. Ona samo prikazuje u što smo se svi pretvorili, a sve to zbog lanjskih snjegova. Nažalost, ovo nisam ja napisao; šteta: Noćas je pao snijeg… 08:00 Izašao sam pred kuću i napravio snjegovića da obradujem djecu kad se probude 08:10 Susjeda (ne propustivši istaknuti da je feministica) me je ljutito upitala zašto nisam napravio snjegovićku 08:15 U redu, pokraj snjegovića sam napravio i snjegovićku 08:17 Susjeda (ona ista što ističe da je feministica) je prigovorila zbog bujnog snjegovićkinog poprsja, jer da to potiče isticanje žena kao seksualnih objekata 08:20 Dok sam se trudio smanjiti snjegovićkine grude… grudi, s prozora prekoputa su mi dvojica (u istospolnom braku) bijesno predbacivala homofobiju, jer nisam napravio dva muška snjegovića 08:22 Vika je probudila njihovog transseksualnog susjeda… susjedu… osobu, koja mi je potom dobacila primjedbu da sam morao napraviti snježne osobe s izmjenjivim dijelovima koji definiraju spol 08:24 Veganska obitelj u prolazu (ne propustivši istaknuti da su vegani) zgrozila se zbog noseva mojih snjegovića - jer mrkva je povrće, dakle hrana, dakle ne smije biti degradirana u dekoraciju za snježne figure 08:27 Netko me je s leđa pogodio grudom uz poklik da sam rasist, jer sam snjegoviće napravio bijele 08:31 Tamnoputi mladić s bradom i jakim stranim naglaskom prišao mi je i glasno inzistirao na tome da ženski snjegović (oprostite, snjegovićka) u javnosti mora biti pokrivenog tijela, glave i lica 08:35 Ponovo se pojavila susjeda feministica oštro zahtijevajući da sklonim metlu sa snjegovićke, jer metla pridonosi opresiji svih žena kroz stereotipni prikaz njene uloge kućanice 08:43 Stigla je policija jer je netko prijavio spolno uznemiravanje 08:44 Dok su me legitimirali, pristigao je i predstavnik gradskog Odbora za ravnopravnost spolova i nacionalnih manjina; prijetio mi se prijavom socijalnoj službi, koju je odmah i nazvao 08:45 Stigla je TV ekipa iz emisije „Provjereno“; deset minuta potom bio sam uživo na „Dobro jutro Hrvatska“, gdje je ispod moje slike stajala info-traka s natpisom „Seksist i rasist iz susjedstva“ 08:48 Pred kućom mi je Andrija Jarak s mikrofonom 08:55 Policija me ispituje imam li suučesnike 09:00 Socijalni radnik u pratnji činovnika iz Ureda dječje Pravobraniteljice odveli su mi djecu u neku dobru i brižnu obitelj 09:30 Između stotinjak pristiglih osoba koje su nosile trasparente s natpisima podrške mojim pravima i podjednakog broja onih koji su pristizali s bakljama, vilama, konopcem za vješanje, katranom, perjem i zahtjevima da me se prvo raščereči a tek potom spali, nastala je opća ulična tučnjava, prevrtanje automobila, paljenje guma na barikadama i uzajamno gađanje kockama kaldrme 12:00 Snijeg se otopio. Gomila okupljena u mojoj ulici stoji zbunjeno, češka se po glavi i jedni druge pitaju sjeća li se itko što je povod i uzrok svemu ovome. Potom svi odlaze na pivo. Pouka: Ova priča nema pouku. Ona samo prikazuje u što smo se svi pretvorili, a sve to zbog lanjskih snjegova. M.FACEBOOK.COM Nažalost, ovo nisam ja napisao; šteta: Noćas je pao snijeg… 08:00 Izašao...

Poslednji put kad je svrgavan autoritarni režim, opozicija je imala na svojoj strani: Samu sebe – osamnaest stranaka koje su konvergirale ka istom cilju i nisu se obazirale na nedostatak prirodne kohezije Aktivnog vođu koji ume i pasivnog koji nije omražen međ svetinom Podršku EU i Amerike Keš Građanski entuzijazam ovaploćen kroz Otpor i generalno veliku dozu jurišnog loženja Podršku SPC Podršku navijača dva najveća kluba Kao bonus, na dan preuzimanja vlasti, opozicija je dobila bitnu pomoć u vidu pasivnosti dela vojske i policije a nije zanemarljiv ni dil sa licima sa one strane zakona koji su čekali „nedajbože“ trenutak. I pored svega toga, vlast je dobijena na mišiće, uz par ljudskih žrtava i paljenje Skupštine i zgrade RTS-a (koja nažalost nije izgorela do temelja). Danas, opozicija nema ništa od gorenavedenog pa čak ni samu sebe. Da stvar bude gore po njih, sadašnja vlast šije ondašnju po svim parametrima a ponajviše po tom da im ne pada na pamet da naprave neki nepromišljen korak kao što je recimo Milošević tek tako raspisao izbore a da pred sobom nije imao ozbiljne proračune. Pritom, koliko god danas bilo loše, samo neiskreni mogu da kažu da je gore nego devedesetih a poznato je da se u zemlji pizda i glupavaca motka uzima u ruke tek kad se pojede poslednja kora hleba pa glodanje te motke ne može da podmiri krčanje creva. Dakle, nije dogorelo niti je blizu. To u zbiru ostavlja jedan notorni zaključak koji glasi – Vučić će da vlada dokle god hoće. Šta god da se desi sa Kosovom ne deluje da će biti više od zacelive rane na njegovom rejtingu. Sve i da izgubi četvrtinu glasova a čisto sumnjam da će jer narod ovde osim deklarativno zabole živo za Kosovo u smislu, biće plaky dva dana a onda opet jebiga, život ide dalje a besplatan džak praška pred izbore dođe kao prihvatljiv melem na ranu. Dakle, pitanje od trilion dolara, kad i kako će Vučić da sjaše. Vladaće do trenutka svoje prirodne smrti Možda nije najverovatnija opcija ali nije nemoguća. Naprednjaci su svesni da njihova životna sudbina zavisi poprilično od Vučića i to će braniti na sve načine (one najgore ćemo tek da vidimo). Te stoga ne bi trebalo da iznenadi ukoliko on krene u putinovsko-,ilovskom maniru da rotira funkcije sve do trenutka kad konačno ispusti svoju crnu dušu za ko zna koliko godina. Neka budala će ga roknuti Jedini scenario gori od prethodnog je da ga neki usamljeni idiot ubije. Kažem usamljeni jer ne postoji šansa da to izvrši neka organizovana grupa kao 2003. jer jebiga, sve organizovane grupe su sad na njegovoj strani tako da ništa. Ova varijanta je užasna iz prostog razloga što smrt, naročito nasilna, ima taj iracionalni filter da ublažava pa čak i izvrće realnu sliku žrtve. Vučić bi tako u većem delu sveta i ovde ostao upamćen kao još jedan reformator kog su nečastive sile sprečile na putu donošenja prosperiteta svojoj zemlji. S obzirom da je veoma bitno da Vučić u istorijskim spisima ostane pribeležen kao nepatvoreno zlo, jasno je zašto je ovaj scenario apsolutna katastrofa. Pobeći će Meni drugi najverovatniji scenario koji možda zvuči kao teorija zavere. Mislim da on već sad burgija šta da radi kad jednom izgubi sve i da pravi ozbiljan bekap. Nemam pojma kako će to da izvede, da li će da iscenira svoje ubistvo i preseli se kod Minimaksa i Arkana na Kipar ili će nekom da ukrade identitet i ostatak života provede kao ribar na Islandu ali, imajući u vidu sa čime bi se sve suočio u trenutku gubljenja vlasti i šta bi sve moglo da izmili od nečasnih radnji koje je za vlasti uradio (računajući i sve one o kojima pojma nemamo i one koje će se tek desiti), bekstvo je neuporedivo bolja opcija od truljenja na mardelju i kompletnog rušenja kulta časti o kojoj drobi već dvadeset i pet godina. Izgubiće na izborima Najkraći vic na svetu. Zasad. Ipak, nije nemoguće da se kroz deceniju pojavi neko dovoljno kul, dovoljno pametan i dovoljno blesav da svoju kuloću i pamet troši na svrgavanje Vučića umesto da juri kokain i šmrče kurve po belom svetu. Potreban je neki kopernikanski obrt da se desi, nešto ranga udara asteroida da bi energija ljudi sklonih da budu poltronske ljigave pizde prešla u momenat kad vreća praška nije bitnija od opšteg dobra. Trenutno to deluje kao okrugli kvadrat ali možda nekad promeni formu. Kako bilo, predavanje vlasti ne očekujem bez krvoprolića i tenkovske parade sa municijom u cevima na ulicama Beograda. Izgubiće na izborima i napraviće dil sa vlašću E ovo je glavna opcija iz dva razloga. Prvi, ovo je Srbija i demokratija čak i kad je ima je primitivna i onih par godina na početku milenijuma su bile eksces i greška u uobičajenom radu sistema a ne pravilo. Najverovatnije je da Vučića sa vlasti zbaci neko sličan njemu, neki novi samoživi automasturbator koji će nekom novom mantrom (ali u suštini sličnom) da kupi pučinu-stoku grdnu i preuzme vlast. Takav lik možda neće imati mnogo od osvete prema Vučiću jer eto, već ga je pobedio i ko ga jebe. Tu onda uleće i drugi razlog. Vučić smenu sigurno neće dočekati goloruk već opasan dinamitom koji metaforički može da eksplodira ali i da bude koristan novom vladaru. Uspeće da se proda toliko da ostatak života ostane sa privilegijama i slobodom (videti pod Toma). Jeste da to ne zvuči kao rajski život za nekog ko je imao stvarnu moć ali Vučić je Šešeljev sin a Šešelj je maroder i hijena, kad nema principijelnosti, zadovolji se i lešinarenjem. www.tarzanija.com/kad-ce-vucic-da-sjase-i-kako/

https://priznajem.hr/novosti/hrvatska/marcel-holjevac-kad-greta-jugend-kaze-buducnost-pripada-meni-to-je-puno-opasnije-za-covjecanstvo-od-klimatskih-promjena/101199/ ... MARCEL HOLJEVAC: Kad Greta-jugend pjeva “budućnost pripada meni”, to je puno opasnije za čovječanstvo od klimatskih promjena Malo kome je promakla sličnost zelotkinje Grete Thunberg i djevojčice s nacističkih propagandnih plakata. Sličnost nije slučajna: Razlika između nacional socijalizma 20. stoljeća i liberalnog socijalizma 21. stoljeća je što je prvi koristio arijevske rumene djevojčice s pletenicama u propagandne svrhe, a drugi koristi mentalno poremećene arijevske rumene djevojčice s pletenicama u propagandne svrhe. I u tome što su nacisti smatrali da Židovi zagađuju našu planetu, a njihovi današnji podjednako fanatični nasljednici smatraju da svi ljudi zagađuju našu planetu: Oni nisu rasisti, oni mrze sve ljude jednako. Normalan svijet je zgrožen takvim bezočnim iskorištavanjem teško bolesnog i duboko nesretnog, depresivnog i anksioznog, djeteta s poremećajem osobnosti u svrhu širenja straha, mržnje i moralne panike. No, malo tko se usudi javno to reći kako ne bi bio proglašen mrziteljem nedužne djevojčice, i sukrivcem za neminovnu i nadolazeću apokalipsu, za oganj pakleni koji će spržiti naša polja i poplave biblijskih razmjera koje će uslijediti. Ignorantom koji ne sluša vjerske autoritete 21. stoljeća – aktiviste, kako se danas zovu, i “znanstvenike”, iako pravi i ozbiljni znanstvenici sa skepsom gledaju na populizam i masovnu histeriju oko “klimatskih promjena”. Naprotiv, oni upozoravaju da nema mjesta panici: Emisiju stakleničkih plinova svakako treba smanjiti na razumni minimum, no ona je već drastično, u razvijenim zemljama, smanjena u odnosu na stanje od prije pola stoljeća. Čemu sad najednom panika? Uostalom, niti jedan ozbiljan znanstvenik nikad ne bi pristao sudjelovati u dizanju moralne panike. Jer je to neznanstveno. Mi živimo u Mad Max svijetu, samo to ne znamo (ili su nam lagali o nestanku nafte?) No tema globalnog zatopljenja je tema za sebe, ovdje se ne namjeravam detaljnije baviti time koliko je narativ establishmenta – ideoloških (koji su zamijenili vjerske) i svjetovnih vođa, mainstream medija, duboke države – o skoroj propasti svijeta istinit. Da, planeta se zagrijava, razina mora raste, ali ona se zagrijava manje-više neprestano zadnjih 22.000 godina, i u tom periodu je more poraslo za 130 metara, a samo od Krista desetak metara. Da, neki su antički gradovi pod vodom, a većina – duboko pod zemljom. Jer, gle čuda, uslijed vulkanskih aktivnosti rasla je i razina kopna, i raste i dalje, a o tome “znanstvenici” ne govore kad govore o porastu razine mora!. Da, temperatura je porasla za nekoliko stupnjeva od 13. stoljeća, i znate što se dogodilo? Baš ništa. Jer su promjene toliko spore da im se možemo prilagoditi, kao i sva živa bića: Ako se možemo prilagoditi promjenama temperature od do dvadesetak stupnjeva dnevno, između noći i dana, i tridesetak-četrdeset sezonski, zašto se ne bismo mogli prilagoditi promjeni od jednog ili dva stupnja u sto godina? Evolucija nije završila s Gretom! Da, neke će vrste izumrijeti, i ne, to neće biti milijun vrsta od milijun i 800 tisuća postojećih, no nastat će više novih, jer je uvijek tako. Da, jedino što je stalno na ovom svijetu je promjena – to su znali još u antici. Klima se, brže ili sporije, mijenja s nama i bez nas, zbog djelovanja sunca, zbog života na zemlji… Mi možemo smanjiti svoj utjecaj na promjene klime, odnosno na eventualno ubrzanje globalnog zagrijavanja uzrkokovano stakleničkim plinovima. No mi ne možemo spriječiti promjene klime kao takve, što god uradili ili ne uradili. One samo mogu biti brže ili sporije. Neke današnje pustinje su bile dno mora ili prašume, pa i panonska ravnica i sahara, neki kontinenti su davno potonuli. I ubuduće će tijekom milijuna godina dijelovi kontinenata tonuti, dijelovi morskog dna se izdizati, ledena prostranstva Sibira i Aljaske će kad tad postati sunčane livade, a Amazona pustinja. S nama i bez nas, prije ili kasnije. Moralna panika i legalizacija pljačke i represije Ne, stvar je u tome da sam apsolutno zgađen korištenjem bolesnog (depresija i anksioznost) i poremećenog (autizam) djeteta da bi se podizala moralna panika i poticala kultura straha te masovna histerija. Neki kažu, “Ona je hrabra, ona to radi, žrtvuje se, za veće dobro”. Koje veće dobro? Moralna panika se uvijek podiže s jednim jedinim razlogom: razlogom uvođenja novih, radikalnih društvenih mjera, u pravilu represivnih. Konkretno, ovdje se radi o novcu – uvijek se radi o novcu i moći, nikad o nečem drugom! Radi se o tome da se preko preuveličanih, tendenciozno prezentiranih, selektivnih ili na senzacionalističkih način protumačenih podataka i mjerenja nastoji stvoriti uvjerenje kako društvu prijeti smrtna opasnost, a koja se može otkloniti jedino radikalnim i drastičnim podizanjem poreza na fosilna goriva i na sve što “ispušta stakleničke plinove”, pa i mlijeko i govedinu (krave ispuštaju metan koji puno više doprinosi efektu staklenika nego CO2!). Svaka sličnost s “Rimskim klubom” znanstvenika – osnovanom od Rockefellera – i njihovim izvješćem “Granice rasta” iz 1972., koje je izazvalo naftnu krizu i drastično povećanje cijena goriva, nije slučajna jer isti klub ima svoje prste i u ovom “klimatskom alarmu”. Prema rimskom klubu, i prema “konsenzusu znanstvenika” iz onog vremena, mi se već desetljećima zapravo po Mad Max scenariju koljemo oko kanistrića benzina – samo to još ne znamo. Zapravo, ništa se nije dogodilo nakon što je dignuta panika oko nestanka nafte – osim što je nafta, naravno, poskupjela. Za jedno dvadeset puta. A za toliko će zacijelo poskupjeti i ispuštanje Co2. Kraj je blizu, pokajte se! Konkretno, radi se o prastarom štosu o skoroj propasti svijeta – a spašeni će biti samo oni koji se pokaju za svoje grijehe (u ovom slučaju, vozite auto, ili nedajbože jedete govedinu, pijete mlijeko, sve to proizvodi stakleničke plinove!) i, naravno, daju neki novac za spas duše / planete. Greta je onaj čovjek-sendvič koji s tablom “Pokajte se, kraj je blizu” hoda okolo i maltretira ljude, on pati zbog nečeg što je u njegovoj glavi pa hoće da i svi drugi pate kao i on, samo što se ona ne poziva na vjeru nego na “znanost”. Pritom se otvoreno laže o “konsenzusu znanstvenika” koji ne samo da ne postoji, iako se brojni znanstvenici ne usuđuju reći ništa krivovjernog jer znaju da im to može i hoće značiti kraj karijere, da će biti proglašeni nacifašistima i “denierima”, nego bi bio nebitan i da postoji. Naime, u znanosti ne važe pravila demokracije, već meritokracije, tako da je to što “svi nešto tvrde”, ili “većina tvrdi”, kad se radi o znanstvenoj metodologiji, vrijedi koliko i “moja baba tvrdi a ona zna.” A što se podataka o tome koliko će porasti razina mora ili globalna prosječna temperatura tiče, ti podaci su u najboljem slučaju ono što se na engleskom zove “guestimate”. Kad god su znanstvenici u prošlosti govorili o tome kako će izgledati budućnost, dogodilo se posve suprotno od njihovih predviđanja. Gledanje u staklenu kuglu ili “znanstvena predviđanja”, do sad je to bio isti vrag. Može li tko predvidjeti kad će točno ekonomiju pogoditi recesija? Do sad to ekonomistima nije uspjelo, a to je egzaktnija disciplina od klimatologije. Sedamdesetih je postojao gore spomenuti “konsenzus znanstvenika” prema kojem je nafte trebalo nestati još prije 30 godina, ako ne smanjimo njenu potrošnju. Odonda smo potrošnju nafte povećali za pet puta (Kina i Afrika su se motorizirale) a nafte ima bar za do kraja ovog stoljeća i to samo u do sad poznatim bunarima. No kako ljudi baš više ne vjeruju znanstvenicima, jer mediji znanost već dugo prostituiraju, bilo je potrebno regrutirati Gretu. Njeno mučeništvo za klimu je sredstvo emocioalnog ucjenjivanja. Ako je ne podržite, onda mrzite siroto bolesno dijete i grozan ste čovjek!!! Da, siroto dijete pati – pati jer su joj njeni debilizirani antifa-roditelji utuvili u glavu da će svijet propasti za 12 godina ako se nešto ne poduzme! Oni su djetetu koje ima Aspergerov sindrom, dakle koje je po prirodi svog poremećaja osobnosti sklono fanatizmu i fiksacijama, fiks idejama, utjerali strah od promjene klime u kosti! I naravno, dijete je uz sve probleme koje ima oboljelo i od depresije! Ne, ona ne pati zbog “klime”, nego zbog duševne bolesti, a misli da pati zbog “klime“. Depresija u djece je uvijek, uvijek, plod pogrešnih postupaka roditelja! Roditelje tog sirotog djeteta, Grete, treba u zatvor, i njihove prijatelje aktiviste koji su je pretvorili u malu talibanku isto tako! Umjesto da je liječe, oni su njenu bolest i poremećaje instrumentalizirali za svoje idiotske poremećene ciljeve! Mržnja uvijek dolazi iz straha – a to dijete je isprepadano do kostiju! Treba liječiti Gretu, a ne dati Greti da “liječi” planetu! Greta je ta koja je bolesna, ne “društvo”! Tko je kome oduzeo mladost? No, koliko god Greta patila, njene izjave kako su joj svjetski čelnici “oduzeli mladost” – su ne samo lažne, nego i bezobrazne. Oni su i režirali cijelu predstavu, a da bi bilo uvjerljivije ulogu dali djetetu koje kao nešto traži od njih, pa nije da nam oni nameću represiju i nove poreze nego “djeca to traže od njih, buduće generacije”. Štos je to star koliko i kraljevi, koji kažu “narod to zahtijeva” nakon što sami izazovu situaciju u kojoj će narod to zahtijevati. A što se patnji tiče – ona, odrasla u bogatoj obitelji u jedoj od najbogatijih zemalja svijeta, pati? Djeca u Somaliji sigurno suosjećaju s njom! Da su joj roditelji i mas mediji utuvili da je iznad zemlje klingonska krstarica i da treba osvijestiti opasnost, ona bi to radila. I patila bi, živjela bi u strahu od Klingonaca. I prosvjedovala da se nešto uradi. Ovako živi u strahu zbog porasta razine mora: Zdrava i normalna djeca ne pate zbog toga, kad dođe plima maknu se malo unatrag! No Greta nije samo žrtva, nego i zlostavljač. Svatko tko je živio s depresivnom osobom zna da je to manje-više pakao. I gore od toga – Greti je dijagnosticiran Aspergerov sindrom, što znači da ona nije u stanju suosjećati s drugim ljudima, ona je lišena empatije. Posve je neosjetljiva na patnje drugih ljudi – kao i manje-više svaki Asperger – i u osnovi je psihopat. I to se vidjelo iz njenog nastupa. Depresivni ljudi mrze same sebe do podne a cijeli svijet popodne: Oni s Aspergerom su pak u stanju doslovce gaziti preko leševa da bi ostvarili svoje fiks ideje. Njen otrovni pogled odaje iskonsko zlo: Njen histeričan nastup odaje loše mentalno zdravlje. Ona govori s mržnjom u očima i grčem na licu, bez stvarnih emocija, bar onih pozitivnih. Greta je do sad maltretirala svoje roditelje i okolinu, uništila majci karijeru pjevačice jer ne želi da ona putuje avionom, natjerala ih da postanu vegani, ukratko radi se o poremećenom derištu koje želi da sve bude prema njezinom, da svi žive onako kako ona misli da treba, da svi rade samo ono što im ona dozvoli (što je jasno vidljivo iz detalja iz knjige koju je “napisala”). Gretin otac želi zabraniti osobne automobile jer oni Gretu uzrujavaju, pa bismo se valjda svi trebali voziti tramvajem da spasimo planetu i da ne uzrujavamo malu Greticu. Gretina majka je napisala da ju je noću špijunirala da ne krade sir iz frižidera, jer se po njoj to ne smije jesti. Greta je mali diktator, plod genetski urođenih bolesti i katastrofalnog odgoja u kom su djeca alfa-jedinke u obitelji, a to uvijek rezultira djecom koja su zahtjevna, agresivna, sklona ispadima bijesa, beskorisna, despotska i duboko nesretna. Ona je ideološki zatucana, fanatična, netolerantna, isključiva, i jednostavno zla. Kako to mogu reći za dijete s dijagnozom? Pa i Charile Manson je bio dijete s dijagnozom, i Jeffrey Dahmer. Djeca s dijagnozom odrastu u ljude s dijagnozom. U Hitlere, Che Guevare i Staljine. Istina, neki s aspergerom će izrasti u divne ljude, ako ih se tretira i liječi – pa i razviti empatiju – ali Gretini roditelji rade sve suprotno od onog što struka nalaže, oni je samo guraju dublje u njeno ludilo. Nobelova za fanatizam No ona je heroj 21. stoljeća, debilizirane generacije sluđene lažima mas medija i licemjerjem establišmenta, te ambicijama roditelja. Dobila je alternativnu Nobelovu nagradu, a vjerojatno će i onu pravu. Danas bi vjerojatno i Pavliku Morozovu dodijelili neku Nobelovu. On je bio Greta prije jedno sto godina. Žrtva komunističke indoktrinacije. Na kraju ga je došlo glave, ali ga je sovjetska propaganda pretvorila u heroja, o njemu se učilo u školi, kao primjeru kako treba raditi (ako ne znate, Pavlik je u vrijeme velike gladi otcinkao svog oca komunističkoj tajnoj policiji da je sakrio dio žita, da obitelj ne umre od gladi, od Staljinovih žbira koji su sve “kolektivizirali”. Policija je strijeljala oca, a ostatak obitelji je onda zatukao Pavlika na smrt, pa je ovaj proglašen herojem i mučenikom). Ne, nije slučajnost da je upravo djevojka s Aspergerom odabrana kao poster-girl pokreta ‘za klimu’, jer to je pokret koji će se potruditi vaš život učiniti jadnim i nesretnim: Greta to otvoreno kaže, “Ja patim, i želim da svi patite kao ja“. To je suština. Da ne postoji problem klime, Greta ne bi bila sretnija, patila bi i dalje zbog nečeg drugog, to je priroda te bolesti. Ako Greta sutra odluči baciti se s litice jer je svijet pokvaren, zao, i jer sjeverni medvjedu izumiru, Greta očekuje od sljedbenika svog poganskog kulta – a i svih ostalih – da se bace za njom. Takvi ljudi, ljudi s dijagnozom, su često vrlo, vrlo karizmatični – poznato je recimo da su Hitler i Staljin bili paranoidni shizofrenici. Iz nekog razloga, oni imaju magnetizam koji privlači mase. Ljudi im vjeruju jer ostavljaju dojam samouvjerenosti, nekog tko zna što radi. I kad vidite njene teen-sljedbenike koje učitelji, roditelji i establishment potiču na prosvjede, to više podsjeća na scenu iz Cabareta kad jedan nacist počne pjevati “Budućnost pripada meni”, pa svi prihvate, nego na nešto drugo. Eko-nacisti i klima-gestapo su potrebni establishmentu i elitama, jer je i to jedan od načina na koji se mase mogu kontrolirati, pacificirati, i držati pod kontrolom. A ako iskažete sumnju u to što Greta govori, ako to dovedete u pitanje, ako se nasmijete, ako kažete da vam ona svojom pojavom djeluje zastrašujuće, poput Carrie iz horor filma, tada niste samo neosvještena i neobrazovana budala koja ne kuži stvari s klimom već ste i bezosjećajno govno koje sprda curu koja je ‘različita’. Mislim da se Gebels danas okreće u grobu kad vidi tu agitaciju i propagandu. A što se klime tiče – iako je ona ovdje samo izgovor – i 1992. su postojali teenageri zainteresirani za klimu, ali su izgledali normalno i govorili suvislo, bez psihotičnih ispada. Samo što vam pristojnost i konstruktivnost neće osigurati crveni tepih u UN-u, lajkove i klikove, i Nobelovu nagradu.

Slovenačka kompanija Pipistrel objavila je proizvodnju svog 1000. aviona iz Sinus/Virus porodice (Pipistrel Sinux Max model), čijom će se prodajom kupcu iz Surinama poslovanje firme proširiti u 96 zemalja, saopštava taj proizvođač. Generalni direktor Pipistrel grupe Ivo Boskarol (Ivo Boscarol) zahvalio se radnicima na proizvodnji „visokokvalitetnih aviona“ i istakao da kontinuirana potražnja za ovim tipom letelica znači da „tržište prihvata njihove proizvode i neprekidno im veruje“: – To zapravo znači da proizvod koji smo pustili prvi put u prodaju je bio dovoljno dobar da se već decenijama prodaje, i to širom sveta u različitim klimatskim uslovima i kulturama. Međutim, ovaj uspeh ne donosi benefit samo našim kupcima već je on pre svega od koristi za nas zato što nam nudi dugoročnu održivost i obezbeđuje stabilnost radnih mesta za naše zaposlene. – Proslava ispred hangara u proizvodnom pogonu u Ajdovščini (Slovenija) / Foto: Pipistrel Kako ističu iz kompanije, ukupni broj proizvedenih letelica do sada je preko 2000, a tom broju su uz Sirus/Virus avione doprineli i drugi modeli i to: Taurus i Taurus Elektro, SW 121 sertifikovan od strane EASA-e, zatim linija aviona za specijalnu jedinicu Ratnog vazduhoplovstva Indije- Garud, Ejpis Bi (Apis Bee), Pantera, kao i motorne jedrilice u prvim godinama poslovanja. Kompanija ove godine proslavlja i 30 godina od osnivanja, a kao važni poslovni događaji u 2019, uz proizvodnju 1000. Sinus/Virus aviona, izdvajaju se i predstavljanje novog logotipa firme, kao i potpisivanje memoranduma o saradnji sa američkom kompanijom Hanivel (Honeywell), čiji je cilj unapređenje buduće proizvodnje Pipistrelovih letelica sa vertikalnim uzletanjem i sletanjem(VTOL). Podsetimo, slovenački proizvođač je u maju 2018. objavio završetak radova na svojoj 900. letelici iz Sinus/Virus porodice, koju je tada prodao kupcu iz Australije. Luka MATOVIĆ

https://crkva.net/read-blog/58_постоје-они-који-се-баве-критиком-других-а-не-општим-добром-оправдавају-своју-зл.html

Posle točno 23 godine, pre nekoliko dana telefonom su razgovarali Džoni Štulić i Petar Luković; tema – feljton na XXZ portalu o Štuliću iz knjige “Biografija” Hrvoja Horvata. Džoni je predložio da za naš portal napiše odgovor/demarš spram objavljenih feljtonskih nastavaka, pogotovo trećeg dela, ali je zbog celokupne slike i razumevanja morao proširiti odgovor i na druge teme. Tekst Branimira Džonija Štulića objavljujemo u originalu; u heksametru; na ćiriličnom i latiničnom pismu, onako kako on inače piše… Photo: Zoran Trbović/XXZ Posle razotkrivaњa Šerbeџijinih mračnih laži, odmah њemu koliko sutradan priskoči u pomoć još mračnije glasilo Druge zapovedne linije, Večerњi list, obznanom da u svojoj nakladi izdaju za zagrebački sajam kњiga, Interliber, dve hiљade osamnaeste, moj necenzuriran životopis iz pera Hrvoja Horvata. Necenzuriran je umesto neautoriziran, mašti na voљu, podmetaњe, laž (da zametnu mom ukradenom novcu trag, bacajući koske helotiji na krivi kolosek), a sve to kanda boreć se protiv govora mržњe (kao da mediji i televizija nisu raspirili požar rata u Jugi), pošto govor mržњe nije sloboda govora – dovoљno je samo zaviriti u komentare o meni na tu vest, oštija. Hrvoje Horvat pak nosi tako prenapadno ime da ga to prosto odaje, no od tih novih momenata koji osvanu u najavi, jedan ću ispraviti. Neli Mindoљević izjavi da ono što prelije čašu između њenog muža Davora i mene, posetiv ih pred rat devedesete, bejaše to što Davor reče kako ne bi mogao pucati u prijateљa, dok ja rekoh da bih. E sad, toga se ne sećam (mada znajuć sebe u to uopšte ne sumњam), međutim, ono zbog čega me Davor istera iz stana, rekavši da im više ne dolazim, beše to što ja ustrajem na tome da Srbi imaju pravo živeti u Hrvatskoj, dok on zauze suprotan stav. Tako na kraju balade ipak zapuca on, a ne ja. I takođe, Jura Pađen mi nikad hrvatsku zastavu na odlasku ne dade, već samo kњižicu: Pale sam na svijetu. Niti me je sedamdeset prve ijedan pandur pipnuo, budući sam jedini išao od Trga prema Mažurancu, dok su gomile hrlile u suprotnom pravcu. Naprosto nije bilo potrebe. Photo: Zoran Trbović/XXZ Međutim, nisam samo ja primetio da je Hrvoje Horvat lažњak, već i drugi. Na Nezavisnom news portalu (HOP) – nemoguće je ne opaziti kako samozvani Hrvati izbacuju sve srpsko iz zapodnosrpskog narečja, otuda suicid i news – osvane vest pod ovim naslovom: Prvo je Štulić nazvao Šerbeџiju Gruzijcem i lažnim Srbinom, a onda je general Sačić oprao њega! Dakle, pored slike Šerbeџije kako pozdravљa u srpskoj oficirskoj uniformi i šajkači (iz nekog filma), bude i preslika svežeg natpisa iz novina gde najavљuju tu Horvatovu kњigu o meni. A tekst ispod toga ovako glasi. Dajte molim, neka mi netko, tko ovo čita, javi, piše li unutra taj lažњak "Hrvoje Horvat", kako je Štulić, ranih devedesetih (dok smo mi њegove pjesme slušali), bukvalno psovao "j... majku ustašku, fašističku" svim Hrvatima koji su branili svoju Domovinu, hrvatski narod...Te, kako je tada, pred živim љudima, zazivao tenkove takozvane JNA, da nas sve pregaze... ti sebični, oholi, velikosrpski, protuhrvatski zlobniče, prvo idi na koљenima do Vukovara i zamoli za oprost hrvatski narod!! General Sačić o jugosu Štuliću. Ranih devedesetih (i pre toga) svi moje pesme slušahu, pa čak i čobani po vrhovima planina, ako im već ovce uz Breginu glazbu boљe travu pasahu. Nisam Srbin pa da bi ustašama jebao majku (nema mržњe do bratske mržњe, što ne znači da je svaka mržњa bratska, bar ne u mom slučaju), fašizmom se ne razbacujem, a Hrvata odavno nema. Pred živim љudima (Pađenom, iako mu je životnost upitna) jebah majku tima koji šaљu tenkove u napad bez pešadije. Treba znati znaњe. No u toj Jugi bude lažњaka, kao pokretačke snage, na sve strane. Photo: Zoran Trbović/XXZ Šerbeџija je baba–devojka iz tridesetih, a Štulić iz daљine deli packe...veli samozvano piskaralo i rock hroničar (kako sebi laska) iz potpuno iste daљine (jer desetleće i po posle mene u nizozemske prostore dođe), prenebregnuvši da ja delim packe o svojem i na svoj račun, dok on o tuđem i za tuđi račun (a u svoju korist). Sad, razlika malena, ali zimzelena. Nesumњivo već očekuje 'Pulicera', no vidi se ko su mu gazde. I ne samo њemu, nego i Nedeљniku, ča odmah za Večerњim krene spasavati kazanџiju, zatraživši mišљeњe od dotičnog kadra, koji pre toga objavi neke svoje umotvorine, gde se maltene pohvali da je sa mnom jahao (Johan i ja) uz sve to što imadoh semitske oči i što me dvaput u Zagrebu viđe na ulici. Stoga i natuknica da se već neko vreme opaža moje odstupaњe ili odskakaњe od (њihove) partijske linije. Fino. Lov na veštice. Tek iskoristi zgodu da me opiše kao kombinaciju derišta i zločeste usedelice, koji napada onoga koji se ne može braniti. Otud su mu u pomoć jurnuli. A Šerbeџija opet u svom odgovoru iznese dodatne laži: da sam s њim i Rupčićem rujno vino pio, i da sam ga na koncert u Dubrovniku pozvao, na koji je avionom stigao (on ne bi nikom zrno soli iz svoje kuće dao, a kamoli na avion trošio, to podmetne zato da ispadne kako je i pre tri desetleća isti status imao). No moguće da tâ večerinka (kad me provoza svojim kolima) bude prilikom rođendana њegovog sina, pošto o tome nisam vodio računa, naime, Photo: Zoran Trbović/XXZ očito se goste na takve stvari poziva. Dakle, kazanџija se ne uzmogne braniti, otkako bude uhvaćen sa gaćama na kolenima. Ništa zato, smesta mu donesu paravan i toalet papira. Kako bilo, posle trinaest godina lažњak ponovo izda nadopuњeni (za trećinu, veli) životopis moje bezličnosti, ovog puta bez naslova Fantom slobode, samo Štulić i biografija, uz њegovo ime, a na vrhu izdavač, Večerњi list, premda bi umesto izdavača, jer to nije za naslovnicu, trebalo staviti – neautorizirano – ali ko bi onda kupovao i u to poverovao? Elem, na predstavљaњu kњige okupi isto takve bezvezњakoviće: glavnog urednika Večerњaka (za koji nikad ništa ne kazah, čak ni u ono doba), piskaralo Borivoja Radakovića (ča me opet zameni za Stublića), i Babogredca, koji se pre šest–sedam godina u Jutarњem listu nabaci na me da lažem kao pas u istom dahu sa poricaњem da znaju moju adresu na kojoj me, uostalom, i poseti, i koja je potpuno ista kao i na obračunu o prodaji mojih nosača zvuka iz devedeset osme, gde jasno piše da sam stranac, kad taj ispis i dobih. Kako samo rđa rđu nađe, i šta ja uopšte imam sa svima њima, pa to je prosto vredno naricaњa i lelekaњa na sav glas. To se prvo izdaњe proda bar u trideset hiљada primeraka (bilo je više naklada), tako sigurno kao autor pokupi trideset hiљada evra; tvorac zadњeg smeća, koje nema nikakve veze ni sa mnom ni sa stvaraњem remek–dela, ako je remeslo, uostalom, maџarski za zanat, pa tako vrhunsko, prvorazredno delo. Inače, zašto bi se toliko o meni pisalo? Zacelo odavno ne živim tamo. Ali niko jošte strvinare ne odagna, dok neki Photo: Goran Pavelić Pipo lav na put ne bane, a čagљevi se i lešinari tad raspu kud koji, glavom bez obzira, na sve strane. Jasno, Babojedac je isturen da skrije Škaricu, a Škarica gazde. Kapoi u konc–logoru, brale. Međutim, Horvat kaže da smo nekoliko popodneva razgovarali po četiri–pet sati, a nazvao me samo jednom, dve hiљade treće, ili godinu pre toga, krajem maja, sat vremena, ako i toliko, što uopšte intervju ne beše. Eto kako laže. Stoga ni reči o tome kako je došlo do moga astronomskog poreza (iako sam čitav slučaj sa dokazima, i da se ne radi o autorskom pravu nego vlasničkom, kao i to da sam stranac, i ceo način pљačkaњa, javno izneo pre šest i po leta, dok on skupљaše podatke još pet godina posle toga), već samo olaki zakљučak da je priča o њegovoj pokradenosti kompleksnija, i da je neki zakљučak u tome što se ne želi prijaviti ni u jednu agenciju za zaštitu autorskih prava (čisto izvrtaњe, budući Jugoton nije vlasnik moga), a i zašto bi kad sam vlasnik svega svoga i kad to nije na prodaju, pa čak i da hoću ne mogu, jer imam svoj kopirajt, dok agencije ne dopuštaju da ista osoba ima autorstvo i kopirajt, kao i da sam snimio veliki broj albuma i prodao ih u velikim nakladama, pa su se osamdeset i treće skupili veliki iznosi poreza koje je trebalo platiti. Kaj god. Nije uopšte bila stvar u tome, premda je istina da sam prodao velike naklade (cela kњiga mu je puna netačnosti i proizvoљnih zakљučaka, ne samo zato što ne zna ništa o meni i o temi o kojoj piše, nego i namerno skreće voz na slepi peron, Photo: Zoran Trbović/XXZ što spada u čisti teror), i ništa se nije skupilo, već sam pristigle iznose digao i њima snimaњe dve ploče u inozemstvu platio (Jugoton nije mogao zakonski poslovati u inozemstvu, jer beše ilegalan), i onda su mi tê utrošene novce povratili, ali računali su mi trošak pod zaradu, odnosno da sam dobio sto hiљada, a ne pedeset, budući celo poslovaњe vodih preko svog žiro računa... Taj lažњak Horvat voli teatarska pomagala i zna kako ih upotrebiti (prerušavaњe). Što se mene tiče, počne sa CD–om Đoni budi dobar – Tribute To Azra – kojim se diči u svojoj biografiji, kao organizator i urednik toga nedela, i na kojem su dvadeset tri moje pesme uz nešto maњe izvođača (inače potpuno neslušљivo), u izdaњu nepostojeće zagrebačke kuće Crno bijeli svijet (CBS), od kojeg ne videh ni centa, to je, dakle, krivično delo, koje, naravno, њega ne kači. Zatim izda dve moje biografije i u њima faksimile mojih pesama za koje nije imao odobreњe da ih tiska, to je, takođe, nedozvoљeno. Dakle, ne samo da na meni kešira, već gradi i svoju karijeru. Tek uznapreduje do koscenariste Naših dana – priče o hrvatskom rocku – uz Škaricu, te me stave unutra mada sam stranac, što podbočih dokumentom, no toga nema u њegovoj kњizi, ali zato mi pismo iz osamdeset druge (iz Њujorka) podmetne u devedesetu, za što ne krivim њega, već Banovićku i Mindoљevićku, kao sluge neprijateљa (inače ne bi Banovićka toliko uspela preko svojih mogućnosti, niti bi Mindoљevići došli do stana). I premda Banovićku mњah dvaput ženiti (kao dotur Luiđi iz Malog mista Bepinu), nikad se za mog boravka onamo Photo: Dražen Kalenić naše familije nisu srele (čudovišno kako im takvo što uopšte padne na pamet), kad i ja retko doma navraćah, a posle mog odlaska nije bilo potrebe – istina, kod њenih ponekad meњah novce. ...Shodno i Horvat u svom sočnom štivu (koje podebљa između hiљadu i hiљadu i po puta, zavisno od toga koliko, umesto samo jednoga, iznosi tih nekoliko popodneva po četiri–pet časova), zapravo isto postupi kao i zmija u rajskom vrtu kad Evu na jabuku uputi, ča redom i Adama navede jesti. A takvi su mu i ostali sagovornici, sem, moguće, Juričića, koji je uglavnom korektan, jer nikako ne stoji da je puk hrlio da me vidi osamdeset sedme/osme zato što sam tri i po leta izbivao sa tih prostora, to je naprosto uvreda, budući nikakve razlike nije bilo ni pre ni posle toga (vaљda ja znam); devedeseta bejaše posetom delomično skromnija zato što je rat bio pred vratima, beše to u vazduhu i za to se znalo, ma i tako, jedini sam ja po zemљi kružio i nastupao (po običaju bez ikakve reklame). Takođe, Lajnerova priča nema veze sa istinom: њega sam plaćao da bih se u formi održavao i neodložan rad ne prekidao, budući sam na vremenu uštedeti hteo (vreme je skupљe od novca)... ...Posledično, uspeh mi je trebao da bih svirao, jer živim da radim, i radim da živim, a to što proizvedem spada u kolateralnu štetu koja se ne može izbeći (bile to moje pesme, soliraњe ili revaњe). Porez plaćam. Otud je to samo moje. I kakve veze, ko stranac, imam sa helotijom da se piše o tome? I kako samo taj helot Babojedac masno laže, pa to nije normalno. On uopšte nije postojao u moje vreme, niti išta zna o mome snimaњu i poslu; kaže da je diskografija dozvolila i Johnnyju Štuliću da snima sedamsto sati u skupom studiju u Lisinskom. To je, izjavio je, bio luksuz o kojemu bi vani kapitalisti (oh) donosili posebne odluke. U Lisinskom miksah Photo: Zoran Trbović/XXZ duplu ploču mesec dana (Rapsodiju), ne više od dvesto sati, dok snimaњe na Zelengaju obavih kod Smoleca, recimo dvesto pedeset sati, dakle (moji novci među њima kruže, ja ni centa ne viđe), uvrh glave četristo pedeset sati (po domaćem cenovniku, dok se nosači zvuka prodavahu po svetskoj ceni). A taj Lisinski studio beše kao Rols–Rojs, međutim, bez brisača, tako da se po kiši i snegu (a zima je bila) nije moglo voziti u њemu, sve da je i bilo goriva i vozača (što nije uvek), naime, ni jedan jedini efekt nisu imali, sem goli pult, istina, kao spejs–šatl, ali ja otiđoh tamo zato što je kod Smoleca ne samo magnetofon zatezao, nego što nije bilo nikoga ko bi snimati znao, dok je žena vlasnika imala tikove, mimo drugih koji bi se onde vrzmali, rečju, pušiona, tako da bejah primoran tražiti snimateљa na ulici, svakog prolaznika upitavši da li zna snimati. Niti htedoh ići u Lisinski, naprosto ne beše drugog raspoloživog studija. Zatim veli (Babojebac) da Štulićevi albumi osamdesetih nisu bili najskupљi, ali je on imao A jedan tretman za sve što mu je trebalo. Urednici bi došli čuti što je napravio i rekli 'to je na dobrom putu, ali treba još.' I diskografi bi poslušali i produžili mu rok snimaњa. Moj A jedan tretman je bio samo kod skupљaњa press–klipinga, sve ostalo sam, što mi je trebalo, svojim novcem i trudom nabavљao, i donosio gotove snimke, a oni bi samo naknadno platili studio i ništa više. Nikad mi urednici nisu rekli 'treba još,' jedini put kad imadoh kontakt sa urednikom za snimaњa beše upravo tâ promena studija za Rapsodije, kad se od Smoleca prešlo u Lisinski; tom zgodom se ništa nije slušalo, već se nastavak rada dogovorio. Dapače, ja sam odlučivao treba li što boљe činiti ili ne, i niko drugi, stoga, na primer, Photo: Zoran Trbović/XXZ nanovo za svoj groš miksah Krivo srastaњe, plus trošak za tri sedmice. A sve to zato jerbo htedoh dobar zvuk dobiti (Fazani i Srastaњe), budući su me doma unakazili. Tim načinom, organiziravši sve za svoj račun, Jugotonu isporučih gotove albume: Sunčanu stranu ulice, Pločnike, Fazane i Srastaњe (plus uživo, govorim iskљučivo o prvom delu karijere i albumima koji su se najviše prodali), a oni su ih objavili samo zato što sam imao ogroman uspeh sa prodajom, inače ne bi nikada, i u tome se moj A jedan očitovao. Da se њih pitalo, ja bih samo dve ploče imao: prvu Azra, i Između krajnosti, kojom sam porez platio (obe u њihovom studiju urađene i obe katastrofalne, kao što su i oni sami). No ja stvarah (i kao neposredni proizvođač i kao kapitalista) na svoj rizik ono što Jugi tada trebaše, koja onda moja zemљa bejaše (nastavљajući Titovim putem i pod sloganom: što si ti za svoju zemљu učinio?), a Jugoton њezino preduzeće, drugačije se i nije moglo. Novcem službeno beše zabraњeno raspolagati, a Jugoton nije imao prava u inozemstvu poslovati, stoga su sa mnom samo tipski šestomesečni ugovor po ploči imali (kao student servis), koji su u vlasnički preveli istim obrascem po kojem su nacionalizirani. Photo: Kamenko Pajić Hej stari sjeti se i reci mi nešto o њoj, hej stari plati gem, prijateљ si moj – gem je gemišt, špricer, belo vino i mineralna voda, a mineralna voda je voda sa mehurićima. Tako je Jugoton, kao nacionalizirano preduzeće za štampaњe plastičnih patkica, bio u inozemstvu ilegalan (kako samo laskaju sebi kao diskografima, partijski sekretari nacionaliziranim sredstvima postadoše kapitalisti, zakloњeni helotima), što se produži i po њihovom rasturaњu Juge (da zabašure sav počiњeni kriminal, te da u novim okolnostima operu novce), budući u zločinačkoj Hrvatskoj nastave poslovaњe bez ikakvih problema, i, kao da se ništa nije desilo, zavedeni u kњige kao trgovačko društvo bez odgovornosti, prilagodivši ime u Kroacija Rekords. To bez odgovornosti je potpuno isto kao i pripravnički tipski šestomesečni papiri, može da bidne, al ne mora, il puj pike, ne važi. Naravno, zaštićeni su, i onda i sada, kao beli medvedi (nažalost, to je samo fraza, medvedi i beli i smeđi itekako ispaštaju) zato što su gazdinska filijala za otimaњe para....................... ali što oni propuste to na kraju godine država (takođe avetiњska gazdinska tvorevina) kroz poreze uzme, sa nasladom zaračunavši trošak pod prihod, dok pravosuđe služi samo zato da se nedela okade, jer ko drži Photo: Damil Kalogjera novce taj plaća i sudije (sudije se postavљaju, pučanstvo ih ne bira, premda se živi u republici, to jest javnosvojnosti), dakle, čista turbo mafija. Nazad na Babojedca i lažњaka Horvata (našla vreća zakrpu). U kњizi piše da se Babojebac sa Štulićem upoznao љeta osamdeset prve, kad je Azra svirala u Vinkovcima. Budući je Babogredac od sedamdeset devete posjedovao tonski studio u Bošњacima, Johnny ga zamoli da ga odu pogledati, pa su sjeli u auto i odvezli se dvadeset pet kilometara. Idućih mjeseci Babogredac je sa Štulićem u autu proveo puno vremena, vozeći ga na koncerte, ali je radio samo s originalnom tročlanom postavom Azre. Babolašca je meni doveo – da ozvuči jesensku turneju (odsad ću ga tako zvati, jer pun je bisera kao rak govana), znači posle leta – tadašњi vršilac dužnosti menaџera Brada Sladić, dakle, preko њega sam ga upoznao. Ja sam u Bošњake tek osamdeset osme navratio da bih studio video, i to na њegov poziv. Rekoh već da besmo odvojene ekipe i uopšte nismo skupa putovali, a kamoli da me on vozio na koncerte, niti je on išta radio sem zvuka. Jeseni osamdeset i prve odvezao ga je automobilom u Trst, gdje je Johnny doživio šok. Bilo je to prvi put da je izašao iz države na "zapad" i nije se htio vratiti. Problem je bio što je navečer Azra svirala jedan od pet nastupa u Kulušiću. "Jedva smo se stigli vratit na vrijeme, publika je već počela izlaziti iz dvorane", govori Babogredac, "ali kad su ga vidjeli svi su Photo: Zoran Trbović/XXZ ušli natrag". Kakav gnojni smrad! Ja sam u Trstu bio dvaput sredinom sedamdesetih – toliko o šoku i da se nisam hteo vratiti. Azra je svirala ceo tjedan, sedam nastupa, od ponedeљka zakљučno sa nedeљom, a u Trst se išlo negde krajem godine, rekao bih, jer takav put je bliži iz Slovenije, u svakom slučaju, ne sećam se ikakvog kašњeњa, premda je dobro katkad zakasnit zbog napona koncerta. Te iste godine Želimir Babogredac s њim je putovao u London, radi Štulićeva susreta s novinarkom Vivian Goldman...Kakva bљuvotina! Babolažac nije imao nikakve veze sa mnom; išao sam na svoj račun da se razonodim i da Banovićki boљe obzore pružim...jer to je bilo vrijeme odlične serije koncerata u londonskoj dvorani Lyceum, gdje je Johnny gledao Pretenderse, Stray Cats, Jam, Police i druga aktualna imena (u Lajseumu gledah Strej Ketse i Pritenderse, dok Џem u nekoj sportskoj dvorani, a Polis se ne sećam). Babogredac mu je naručio gitaru Rickenbecker, model John Lennon, koja je iz Škotske poštom stigla u London (Babolažac nije ništa naručio, on je samo broj od Tome imao, gde su svi iz Istočne Evrope navraćali, pa sam tamo s њim otišao i žeљu za tim modelom izrazio), a Štulić je odmah pozvao Stefanovskog da ju isproba. Nakon što ju je (kako su obojica nepismeni) uzeo u ruke, Vlatko je rekao "ovo je igračka, ovo nije gitara", a Johnnyjevoj muci nije bilo kraja (toga sa Vlatkom se ne sećam, ali stoji da Photo: Goran Pavelić Pipo mojoj muci sa tom gitarom nije bilo kraja). Ali, nije bilo niti kraja slavi, jer je dao intervju Vivian Goldman koja ga je potom proglasila (oh) najboљim novim mladim poetom u Europi. Dapače, govori Babogredac, "čim smo stigli u hotel (nije slučajno dobio posao u Kroreku, vidi se da je Udbin provokator) na recepciji je Johnnyja čekao poziv da se javi Goldmanovoj." Goldmanicu nikad nisam sreo, a kamoli joj intervju dao, sve da me poziv i čekao, o čemu pojma nisam imao. Doduše, sećam se da sam baš na Strej Ketsima, sedeći na balkonu, čuo voditeљa gde pred nastup nešto pomiњe Jugoslaviju, ali pošto nisam razumeo engleski, okvirno protumačih sebi da verovatno skreće pažњu na važne goste u publici. A takozvani 'Balkan info' me nazove mesec dana pre objavљivaњa mog telefonskog odbijaњa da sudelujem u emisiji (navedu da to beše dan pre toga), međutim, snime me bez mog znaњa, pa to na tjubu objave – moja o takvima razmišљaњa. https://www.xxzmagazin.com/kao-kad-se-dug-vraca-faksiranim-novcanicama

DOK STAREŠINE I VOJNICI PRAVE SELFIJE SA SLIKAMA ALEKSANDRA VUČIĆA OKAČENIM PO KANTINAMA VOJNE USTANOVE "DEDINJE", VOJSKA SRBIJE SE SPREMA ZA VELIKU VEŽBU POŠTO JE IZOSTALA PARADA USLED NEDOLASKA VLADIMIRA PUTINA U BEOGRAD. MADA JE U POČETKU BILO ZAMIŠLJENO DA SE ODRŽI NA ČETIRI LOKACIJE SA NEKOLIKO HILJADA VOJNIKA I BROJNOM TEHNIKOM POSLE VELIKE VOJNE VEŽBA U HRVATSKOJ NA 11 LOKACIJA I SA 5.500 LJUDI, SRBIJA JE ODLUČILA DA "POKAŽE ZUBE" – BROJ UČESNIKA NAŠIH MANEVARA PODIGNUT JE NA 8.000, A LOKACIJA NA DESET Kad odluči da bi se dodvorio svom šefu i "vrhovnom komandantu", Aleksandar Vulin mora da pronađe način da to uradi. Ako svoju "iberlojalnost" ne može da pokaže na velika, onda će na mala vrata. Reč je o obaveznom kačenju Vučićevih fotografija u svim službenim prostorijama Ministarstva odbrane i Vojske (kancelarije, učionice, sale), a takvih je, kažu neki, bar 20.000. Ta ideja, koju je izneo prošlog leta i to u formi naredbe dostavljene svim jedinicama i pokušaja izmene Pravila službe, ipak nije naišla na odobravanje ni u javnosti, a pogotovo ne među vojskom, pa je Vulin privremeno odustao od nje, posebno nakon što se i sam Vučić izjasnio protiv toga. On je Vučićevu "molbu" da se fotografije ne kače u vojne objekte objasnio "skromnošću". "Svi oni koji to kritikuju, bez i jednog jedinog argumenta, to koriste kao napad na državu Srbiju... Zašto napadate Srbiju zbog Aleksandra Vučića? Ovde se Srbija napada. To što on želi ili ne želi je druga stvar. To što je on skroman čovek i što ne želi da dozvoljava da upravo to koristite kao napad na državu Srbiju... to je druga stvar", objasnio je prošle godine Vulin. VUČIĆ U KANTINI: Ali, kada se pažnja javnosti oko toga slegla, Vulin je pronašao drugo rešenje, da Vučić ipak "visi" – ovoga puta u objektima Vojne ustanove "Dedinje", dakle, po kantinama i restoranima i u njihovim službenim prostorijama. Starešine i vojnici bili su prilično iznenađeni kad su od početka leta bili u prilici da gledaju Vučića koji ih posmatra sa fotografija dok jedu – negde nasmešen, negde ozbiljnim pogledom (pošto fotografije nisu jednoobrazne), pa su počeli i da prave "selfije" s njima. Kada su pitali zaposlene u kantinama ko je okačio te slike, samo su rekli: "Šefovi, doneli i rekli da se stave". Na kraju se ispostavilo da je nalog za kačenje Vučićevih slika doneo direktor VU "Dedinje" Čedomir Kisić. Kisić je bivši upravnik restorana u Domu JNA. Ime mu je u javnost dospelo letos, kada se pojavila informacija kako je dao nalog da 13 konobara i kuvara poslužuje besplatno na proslavi godišnjice Vulinovog Pokreta socijalista hranu i piće dostavljenu iz Doma JNA, takođe besplatno, kako je ukazao Vojni sindikat. Kada je cela stvar "procurela", onda su pokušali da se "izvade" na način da su sindikatu dostavili ugovor sklopljen nakon proslave i izvršene usluge, a ne, kao što je uobičajeno, uoči toga. Postavljanje na direktorsko mesto Kisić je, očigledno, shvatio kao mogućnost da se "oduži" Vulinu na svaki način, ispunjavajući sve što on zatraži, pa je tako bilo i u slučaju Vučićevih fotografija. Kad ne može na zid kancelarije – može na zid kantine. A o tome kako posluje VU "Dedinje" – samo jedna ilustracija: pripadnici specijalnih jedinica, padobranci i piloti dobijaju dodatne obroke, što im sleduje zbog posebnosti zadataka koje obavljaju, a vrednost bona je, u zavisnosti od kategorije, od 600 do 800 dinara. Oni međutim, tvrde da, ono što mogu za 800 dinara uzeti u "Dedinju" realno ne vredi više od 300. Malo pakovanje mleka AD, koje u običnim trgovinama košta 38-40 dinara, u kantinama je 104 dinara, isti slučaj je i sa suhomesnatim proizvodima, objašnjava jedan od korisnika tog dodatnog obroka. A što se postavljanja Vučićevih fotografija u kantine tiče, Ministarstvo odbrane je tu "opralo ruke" i autoru ovog teksta zvanično odgovorilo: "U Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije ne postoji pisano naređenje za postavljanje fotografija predsednika Republike Srbije u službenim prostorijama. Za uređenje kantinskih prostorija odgovoran je direktor VU ‘Dedinje’". Ispada tako da direktor vojne ustanove, koja je u sklopu Ministarstva i koje ga imenuje, može da sve radi na svoju ruku. Biće, ipak, da je nešto drugo u pitanju. Da Kisić krši zakon postavljanjem fotografija predsednika, dovoljno je pomenuti i odredbe po kojima je vojska departizovana – a Vučić je predsednik SNS. Kisić je, dakle, naredio kačenje slika lidera jedne stranke. Samo ime "Dedinja" – Vojna ustanova, govori da se i na njih treba odnositi odredba o departizaciji. Masovno postavljanje Vučićevih slika moglo bi da ima, hipotetički gledano, i drugu dimenziju – nečiju zaradu. Ako bi se jednog dana usvojio Vulinov predlog da se one kače u sve prostorije u vojsci – šta ako bi ta nabavka bila proglašena za "poverljivu" i posao dat "poverljivom" čoveku ili firmi, od odabira autora fotografije (koja komisija bi to radila) do onih koji bi ih uramljivali? I šta bi bilo, a već kruže priče, kad bi "najpovoljnija" ponuda bila 7.500 dinara po uramljenoj fotografiji, a realna cena je 500? Gde bi otišla razlika od 7.000? A 7.000 puta, na primer, 10.000 komada – to je poprilična svota. Mada, za razliku od nevidljivih "stelt kamera" za nadzor na severu Kosova, Vučićeve fotografije bile bi vidljive. Pogotovo kad se uzme u obzir i jedna rečenica iz prošloletošnjeg Vulinovog dopisa jedinicama i ustanovama da se dostavi potreban broj fotografija i ramova Ministarstvu: "Navedenim predlogom predviđeno je da se postavljanje fotografija predsednika Republike Srbije u državnim organima reguliše donošenjem jedinstvenog propisa za sve državne organe, a u Vojsci Srbije izmenom tačke 86. Pravila službe..." SNAĐI SE DRUŽE: Pripadnici VS na vežbi "Vek pobednika 2018" VOJSKA U PARTIZANIMA: Postaviti pitanje o Vučićevim fotografijama Vulinu poslednjih dana nije moguće jer on je trenutno zauzet obilaskom jedinica na poligonima koje se pripremaju za veliku vežbu "Vek pobednika 2018", priređenu umesto gromoglasno najavljivane parade, jer je ruski predsednik Vladimir Putin "ispalio" Vučića i nije došao u posetu. Vulin u te obilaske vodi isključivo ekipu "Zastava filma" i ponekad RTS-a, čisto da bi izdeklamovao svoje izjave o "sposobnosti naše vojske da odgovori svakom neprijatelju", pomene, naravno, i svog "vrhovnog komandanta", a zna i da politički "zapreti" onima za koje misli da imaju nešto protiv Srbije. Vučić je letos s ponosom najavljivao paradu i učešće čak 100 tenkova, kao i raznih drugih borbenih sredstava, ali onda mu je neko razuman iz vojske izgleda, ipak, skrenuo pažnju na neizvedivost te ideje. Jer, kolona od 100 tenkova – to nije viđeno ni u bivšoj JNA, koja je imala ogromne poligone, poput Slunjskih brda ili Krivolaka. Kolona od 100 tenkova nije samo 100 tih oklopnjaka, tu su i sva prateća vozila, kamioni-radionice, cisterne, kompletna pozadina… A ideja onih koji su mu "punili uši" bila je da se parada održi na aerodromu Batajnica. Tih 100 tenkova treba dopremiti do Batajnice i tamo smestiti, što znači ne samo uništavanje puteva kojima bi oni dolazili, čak i ako se prevoze železnicom, nego i samog batajničkog aerodroma, betonskih i travnatih površina na njemu, uključujući prilaze pisti. O ceni takvog "poduhvata" da se ni ne govori. Još jedna "sitnica" – Vojska Srbije nema 100 tenkovskih posada, što je i sam Vučić nevoljno morao da prizna. Ima 220 tenkova M-84 koje nema ko da vozi, a da podiže rezerviste da bi nadomestili taj broj do 100 posada, komplikovan je posao, jer te ljude, koji praktično od 1999. nisu ušli u tenk, treba dodatno obučavati, posebno kad je parada u pitanju, jer ona ima svoja pravila i sve mora biti "pod konac". Problem je i na koga od tih rezervista računati, jer mnogi su već prestareli, a dosta ih je otišlo u inostranstvo. Interesantno je da su čak i penzionisane starešine dobile poziv preko svojih udruženja da učestvuju na "paradi"11. novembra, u mimohodu veterana i trebalo je da desetak dana ranije dođu u Beograd iz svih krajeva Srbije radi priprema. U pozivu je stajalo da su im smeštaj i hrana obezbeđeni. Onda se, zbog komplikovanosti poduhvata, ali i zato što Putin ne dolazi, odustalo od parade i Vučić je odlučio da bude "velika vojna vežba". "Pitali smo se da li da pravimo paradu. Zašto bismo? Mislim da ćemo organizovati veliku vežbu, da proverimo za šta je sposobna vojska, da to ima smisla, a ne da bude lakirovka. Ne da izvedemo narod, ofarbamo tenkove i provozamo ih centralnim ulicama", rekao je Vučić u septembru. I od tada su režimski mediji i prorežimski tabloidi počeli da pišu o velikoj vežbi, koja će se održati na četiri lokacije i u njoj će biti nekoliko hiljada vojnika sa brojnom tehnikom. Zatim je, prvih dana oktobra, u Hrvatskoj počela velika vežba svih jedinica "Velebit 18 – združena snaga", na 11 lokacija sa 5.500 učesnika, pa je Srbija odlučila da "pokaže zube" – broj učesnika je podignut na 8.000, a lokacija na 10. Ljudi su zato danima na terenima, od okoline Vršca, Sremske Mitrovice, Novog Sada, Zvorničkog jezera, preko Pasuljanskih livada do Pešterske visoravni – da se pokaže svim susednim državama da Srbija ima vojnu snagu. U kakvim uslovima borave ti ljudi, pokazuju i fotografije koje objavljuju, nekad je na nivou "partizanskih". Ono što je svakako dobro u čitavoj vežbi je što će piloti aviona moći da povećaju broj časova naleta, a planirano je da poleti svih osam remontovanih lovaca MiG-29, istina ne modernizovanih na nivo 4+, kako je bilo najavljivano, nego samo sa produženim resursima. Broj učesnika je zvanično potvrdio načelnik Generalštaba general-potpukovnik Milan Mojsilović. On je rekao da će na vežbi od 8. do 11. novembra učestvovati oko 8.000 pripadnika i 645 borbenih sistema i da je "po obimu i sadržaju umnogome veća u odnosu na vežbe koje izvode zemlje u regionu. Učestvovaće 100 tenkova, 100 oklopnih vozila, 100 artiljerijskih i raketnih sistema, što zemaljskih što PVO, učestvovaće i Rečna flotila i drugi kapaciteti", kaže Mojsilović. Otkud 100 tenkova, kad je i sam Vučić priznao da u vojsci nema 100 posada, nije objasnio. Mojsilović je dodao i da je u toku uvođenje u naoružanje većeg broja borbenih sistema, poput oklopnog transportera "Lazar 3", samohodne haubice NORA, oklopnog vozila "Miloš", novih čamaca, pešadijskog i streljačkog naoružanja i zaštitne balističke opreme. Oni koji prate sistem odbrane zapitaće se otkud sad "uvođenje u naoružanje" sredstava poput "Lazara" i NORE, kad je pre godinu dana tadašnji načelnik Generalštaba Ljubiša Diković rekao da su uvedeni, a mesecima pre toga je Vulin ponavljao kako će biti uvedeni u naoružanje "do kraja godine". Prođe godina, ali "Lazar" i NORA se još ne uvedoše. Na svim prikazima koji su bili, posade tog oklopnjaka i haubice činili su ljudi iz Jugoimporta SDPR, koji ih je proizveo, a ne vojnici, jer ta sredstva zvanično nisu prošla opitovanje u Tehničko-opitnom centru vojske, pa samim tim nisu zvanično u upotrebi. Zato niko odgovoran ne bi smeo dati naredbu da pripadnici vojske rukuju sa njima i uđu im u kabine. Sadašnji v.d. pomoćnika ministra odbrane Nenad Miloradović, koji je došao iz Jugoimporta na tu funkciju pokušava, međutim, da na svaki način "progura" ta sredstva u upotrebu u vojsci, pa čak i lično komanduje prikazima i vežbama na poligonu u Nikincima, želeći "zadiviti" državno rukovodstvo. To "divljenje" mu kod oficira baš i ne prolazi. Prema podacima Vojnog sindikata Srbije, i ovom vežbom će komandovati Baćo, kako je Miloradovićev nadimak. Sindikat pita, s obzirom da je ministar Vulin najavio da će biti utrošene 103 tone ubojnih sredstava, ko će to "šenlučenje Baće i Vulina da plati", jer će vežba koštati više od 100 miliona dinara. "Ono što je definitivno van svih pravila i propisa je utrošak minskoeksplozivnih sredstava i municije. Ono što sebi kao pitanje ovih dana postavljaju komandanti i komandiri vojnih jedinica je kako će ta količina MES i municije da se opravda kroz dnevnike gađanja! Kako izvesni Baćo, tvorac komande ‘puške pucajte’ i samozvani vojni komandant voli da kaže: Hoću da ‘gruva’ da vidi ‘preCednik’. Ovde je sve podređeno političkom vrhu, da ‘vide’, da se ‘oduševe’, a vežba i njena svrha – koga to još zanima. Ima tu još. Prema scenaristi vežbe, izvesnom Baći, svaki minut treba da bude pokriven dejstvom oružja i oruđa! No, opet se mučeni komandiri i komandanti pitaju – kada bi im došla materijalnofinansijska kontrola i pregledala dnevnike gađanja, mogla bi sa pravom da pita ‘šta ste vi radili i gde ste utrošili municiju’?", upozorio je Vojni sindikat Srbije. https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1639278

Waitsova “Bella Ciao” na jedan način zvuči u Europi, a na drugi u Americi. U Europi je to himna antifašističkog pokreta, a u SAD-u ona tek treba postati protestna pjesma Došlo neko takvo doba, znao je pisati veliki Igor Mandić, da se ponovo moraju pjevati – stare partizanske pjesme. Poput “Belle Ciao” koju je nedavno snimio i objavio Tom Waits na albumu gitarista Marca Ribota “Songs Of The Resistance 1948 – 2018”. Na pitanje zašto je baš sada Waits otpjevao i snimio dobro poznatu talijansku radničko-seljačku folk pjesmu koju su tijekom Drugoga svjetskog rata – donekle joj izmijenivši izvorni tekst – talijanski partizani prometnuli u jednu od najpoznatijih antifašističkih himni, može se dati nekoliko odgovora. Neposredni leži u ideji Marca Ribota, a koji je gitare svirao na nekim od ključnih Waitsovih albuma poput “Rain Dogs”, “Frank’s Wild Years”, “Mule Variations” i posljednjem “Bad As Me”, da pozove nekolicinu prijatelja i kolega da otpjevaju nekoliko protestnih pjesama iz povijesti kojima je priložio i nekoliko svojih. Jedan od njih – uz Stevea Earlea koji odavno slovi za neukrotivog buntovnika, zbog čega je za vrijeme američkih ratova u Iraku i Afganistanu gotovo pa dospio na listu državnih neprijatelja SAD-a, Meshell Ndegeocello, Fay Victor, Sama Omidona, Justin Vivian Bond i Ohenea Corneliusa – bio je i Tom Waits. “Odsvirao sam Tomu hrpicu melodija i odmah se vezao za ‘Bellu Ciao’. Naravno, on u sve što čini unosi određenu težinu pa moji talijanski prijatelji kažu da zvuči baš poput starog partizana”, navodi Ribot, sugerirajući i kako ju je Waits otpjevao, no o tome nešto kasnije. Dakle, Waits je “Bellu Ciao” prije svega otpjevao na poziv starog suradnika, ali zacijelo ne samo zbog toga. Bit će da s njime dijeli i mišljenje o tome kuda idu Amerika i svijet općenito. U tome leži i onaj drugi, bitno dublji razlog zbog kojeg je Waits, preko Ribota, odabrao “Bellu Ciao”. Ribot kaže kako je tu pjesmu uzeo jer “svaki pokret koji je u nečemu pobijedio, imao je pjesme”, a možda ju je zavolio i u Istri u kojoj je često nastupao. Ističe i da “otkako je Trump izabran” ne želi biti “poput Furtwänglera bilo kojem” pa tako ni “čovjeku narančaste kose koji je poželio biti diktator”. Referenca na Furtwänglera, vodećeg dirigenta klasične glazbe u Njemačkoj za vrijeme Hitlera i nacizma, doista je inspirativna, a ono što u Americi vrijedi za Trumpa, nažalost vrijedi i za niz drugih država. Tako i u Europi postoji niz “Hitlera iz našeg sokaka”; onih koji se radi vlastitih autoritarnih pa i diktatorskih stremljenja opasno poigravaju s profašističkim i pronacističkim promišljanjima današnje geopolitičke, socio-ekonomske, imigrantske i svake druge politike. Stoga Waitsova “Bella Ciao” na jedan način zvuči u Americi, a na drugi u Europi. Narav pjesme je ista, no u Europi “Bella Ciao” ima dublje značenje jer s njom su na usnama partizani umirali, pokapali svoje drugove, pjevali je da se hrabre ili da odagnaju tugu i strah. U Europi je ta pjesma, i to odavno, himna antifašističkog pokreta. U Americi kroz izvedbu Toma Waitsa, snimljenu u doba vladavine Trumpa i donekle, ali ne radikalno drugačijih povijesnih i političkih okolnosti, tek treba postati protestnom pjesmom. Implicira to i redatelj Jem Cohen u videospotu za “Bellu Ciao” u kojem kontrapunktira prazne ulice Washingtona pod opsadom vojske i policije s onima krcatima protestantima protiv Trumpa. Ipak, suština joj je nepromijenjena jer poanta je u tome da je to pjesma pokreta otpora. Jučer protiv onih, danas ovih jer Europi i Americi ne prijeti invazija imigranata nego ponovo – fašista i nacista. Način na koji ju je Waits otpjevao uz Ribotovu elegičnu gitaru toj pjesmi danas pridaje i dodatno značenje. No za tu analizu – kako ju je otpjevao Tom Waits – moramo se vratiti u prošlost. Naravno, nisam čuo uživo kako su je pjevali partizani, ali iz filmova ni to nije teško zamisliti, uz napomenu da je isprva bila pjesma radnika na rižinim poljima uz rijeku Po. Često su je izvodili u relativno poletnom tempu, praćenu zborskim vokalima, a što sugerira i verzija Vlade Kreslina s Tržaškim partizanskim pevskim zborom iz Trsta, jer u Sloveniji i u Italiji se ne srame te pjesme; kao ni u Istri u kojoj su na “Belli Ciao” kao pjesmi pokreta otpora, s još bržim ritmom i oštrim pankerskim gitarama, a po uzoru na “Bandiera Rossa” u izvedbi Pankrta, opravdano inzistirali KUD Idijoti. Ta nam je verzija, barem u Hrvatskoj u proteklih četvrt stoljeća, ponajviše ostala u uhu. Tom je verzijom KUD-a Idijoti “Bella Ciao”, za razliku od verzije Yvesa Montanda koji ju je predstavio kao šlagerašku šansonicu ili Gorana Bregovića koji ju je utopio u neukusni balkanski dernek, i u bitno drugačijem aranžmanu zadržala prvotni duh. Kao i u ponosnoj izvedbi talijanske kanconijerke Milve i gerilskoj Manu Chaoa. Ipak, Waits je u “čitanju” i interpretaciji “Belle Ciao” otišao dublje od svih njih. Način na koji ju je otpjevao i mračna orkestracija Ribota donekle jesu bliski Manuovoj, prilično sjetnoj izvedbi, no posrijedi je i jedna druga nit vodilja. Bliska, ali ipak druga, a ta nit Waitsovu izvedbu “Belle Ciao” dovodi u vezu s “The Partisan” Leonarda Cohena; pogotovo s kasnijim live izvedbama te pjesme, snimljenima nekoliko godina prije njegove smrti. Kao da se “zakačio” za odjavne stihove te Cohenove skladbe – “Oh, vjetar, vjetar puše/Kroz grobove vjetar puše/Sloboda će uskoro doći/I tad ćemo iz sjene izaći” – da bi iz Toma Waitsa i “Belle Ciao” progovorili i duhovi mrtvih partizana. Kroz Waitsov zagrobni glas, već u uvodnim stihovima “Belle Ciao” u kojima “okupator stoji na vratima”, ti duhovi kao da pitaju – i sebe i nas – jesu li poginuli uzalud te ima li danas hrabrih ljudi, poput njih nekoć, kadrih ustati protiv fašizma i nacizma, a koji se evidentno “vraćaju na scenu”. O tome progovara cijeli Ribotov album “Songs of The Resistance 1948-2018”, ali Waitsova “Bella Ciao” doslovce mrvi u prah slušatelja time koliko je tronuta i tužna. S jedne strane ta se tuga može pojmiti poput pijeteta, odnosno senzibilnog i sjetnog odavanja počasti Ribota i Waitsa spram ljudi koji su nesebično ginuli da bi drugima bilo bolje. S druge strane, uviđajući što se posljednjih godina događa, može se o Ribot-Waitsovoj izvedbi “Belle Ciao” razmišljati i kao terminalnoj; odnosno onoj koja nas tjera da se zapitamo je li neka nova bitka protiv novog uspona fašizma i nacizma unaprijed izgubljena. To i takvo pitanje ne proizlazi samo iz ovako opore, gorke, teške i mračne verzije “Belle Ciao”, nego i iz činjenice da je pjeva sad već ostarjeli Tom Waits čiji glas zvuči kao da dolazi iz groba Ivana Gorana Kovačića, i to dok mu s druge strane barikada stoje mladi neonacisti koji jedva čekaju da ga ubiju. I dok mimo tih barikada – buljeći u pametne telefone na kojima vjerojatno neće ni čuti ovu prokleto tužnu, ali i tako uznositu verziju stare partizanske pjesme “Bella Ciao” – nehajno prolaze oni koji za “biti ili ne biti” pitanja, o kojima pjeva ova pjesma, ne mare ni koliko je crne zemlje pod noktom samo jednog partizana zaginulog u Drugom svjetskom ratu. Aleksandar Dragaš (XXZ)

DA JE KONJICA "BUDUĆNOST" VOJSKE SVEDOČI I "PRAVILNIK O IZMENI PRAVILNIKA O UTVRĐIVANJU ELEMENATA FORMACIJSKIH MESTA OFICIRA I PODOFICIRA U MINISTARSTVU ODBRANE I VOJSCI SRBIJE OD 14. JUNA OVE GODINE. TU SE, IZMEĐU OSTALOG, PROPISUJE DA MAJOR-KONJANIK, KOMANDIR KONJIČKOG VODA IMA 13. PLATNU GRUPU, ISTU KAO I PILOT MAJOR U AVIJACIJI, A KOMANDIRI VODOVA U SPECIJALNIM JEDINICAMA I VOJNOJ POLICIJI 14. PLATNU GRUPU. U ISTOM OVOM AKTU PREDVIĐENO JE I DA PORUČNIK IZ VODA ZA RAZMINIRANJE I UKLANJANJE NEEKSPLODIRANIH UBOJNIH SREDSTAVA – DAKLE NEKO KOME SVAKI IZLAZAK NA TEREN MOŽE DA BUDE OPASAN PO ŽIVOT – IMA 16. PLATNU GRUPU Ko se još seća "afere Morović" – kada je država pre nekoliko godina kompaniji Al Ravafed iz Ujedinjenih Arapskih Emirata dala u zakup na 30 godina više od 3600 hektara vojnog poljoprivrednog zemljišta u Karađorđevu? Tada se ispostavilo da i pored obaveza iz ugovora, u prve dve godine nisu platili ni one osnovne obaveze, što je, nevoljno, morao da prizna i tadašnji ministar odbrane Zoran Đorđević. A prema ugovoru, kome su se protivili stručnjaci iz Ministarstva odbrane, Al Ravafedu je zemljište ustupljeno bez fiksne naknade, uz obavezu da iz godišnjeg profita koji ostvari Vojnoj ustanovi "Morović", u čijem sastavu je i "Karađorđevo", daje 20 odsto ostvarenog profita. ZAVERA ĆUTANJA: Taj slučaj pao je u zapećak sve dok se upozorenjem prošle sedmice nije oglasio Vojni sindikat Srbije (jedini reprezentativan u Vojsci, čiji navodi su se do sada uvek pokazivali kao tačni), koji je od ministra odbrane Aleksandra Vulina zatražio da javno odgovori na više pitanja važnih za javnost, a pogotovo za poreske obveznike. Vulin se, naravno, ni posle sedam dana nije oglasio. GDE JA STADOH NA KONJU, TI PRODUŽI: Kralj Aleksandar,... Ključna pitanja Vojnog sindikata bila su sledeća: "Da li je tačno da Ministarstvo odbrane priprema prodaju Vojne ustanove ‘Morović’ koja poseduje 1800 hektara obradive zemlje, 6000 hektara šume i 5000 hektara lovišta, farmu konzumnih jaja kapaciteta 100.000 koka nosilja, manju farmu krava i svinja i veći broj ugostiteljskih objekata namenjenih turizmu i lovnom turizmu, čija se vrednost meri u milionima evra. Da li je istina da Vojna ustanova ‘Morović’ godišnje prihoduje oko 700 miliona dinara, a da je poslednju poslovnu godinu završila sa dobiti od oko 16 miliona dinara, ako jeste, gde su i kako ta novčana sredstva upotrebljena? Koja je trenutna vrednost Vojne ustanove ‘Morović’ sa svom pokretnom i nepokretnom imovinom?" Umesto odgovora, Vulin i njegovi nadređeni izabrali su ćutanje, kao i njihovi potčinjeni mediji. U Vojnom sindikatu Srbije rekli su za "Vreme" da će strpljivo čekati odgovor u zakonskom roku, a onda uputiti zahtev povereniku za informacije od javnog značaja. Ćute i nadležni državni organi, uključujući i tužilaštvo, ministarstva finansija i privrede i Državnu revizorsku instituciju. Ćuti, što nije ni čudno, glavni Vučićev čovek za saradnju sa UAE Mlađan Dinkić. ...J. B. Tito,... Zašto je Ministarstvo izabralo ćutanje, pa čak i sam ministar, koji se inače u javnim nastupima "obračunava" sa stvarnim i zamišljenim političkim i drugim protivnicima, upućuje "oštre poruke" NATO-u, Evropskoj uniji, Kosovu, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, čak i Crnoj Gori zbog slanja dva oficira u misiju KFOR-a... O njegovim napadima na Dragana Đilasa, Dragana Šolaka, Vuka Jeremića, Sašu Jankovića da se i ne govori. Ali o ovom slučaju ni slova. Da li je Vojni sindikat "raspalio vatru pre dima"? Možda toga nisu bili svesni, ali da li se možda radi o krupnoj stvari koja se "iza brda valja"? Protiv Antića se inače, zbog sindikalnog delovanja, vodio se postupak pred vojnodisciplinskim sudom gde je kažnjen besmislenom zabranom napredovanja i oduzimanjem čina. Međutim, ukoliko se sad taj postupak, na koji je uložena žalba, naglo preokrene i po nečijem nalogu donese rešenje o "gubitku službe" – sve će biti kristalno jasno. PRIJATELJI I KONJI: Zahtev sindikata otvorio je i druga, manje značajna pitanja kada je reč o mogućem otuđenju, narodski rečeno pljački državne imovine, ali su važna kao ilustracija stanja u vojsci i samovolje koju provodi ministar. "Da li je tačno da je po odluci ministra odbrane više od 100 miliona dinara potrošeno na formiranje i opremanje ergele u Vojnoj ustanovi ‘Morović’ kao i da ta ergela posluje u minusu? Sa kog konta je potrošeno više od 100 miliona dinara za opremanje ergele te da li su ta budžetska sredstva bila planirana za ovu namenu? Da li je istina da u Vojnoj ustanovi ‘Morović’ nedostaju traktoristi, a da je Ministarstvo odbrane po odluci ministra tamo zaposlilo džokeja? Da li je istina da je ministar odbrane pokrenuo postupak udaljenja od dužnosti trenutnog upravnika Vojne ustanove, koji je oficir, kako bi na njegovo mesto, koje je po formaciji isključivo oficirsko, postavio civila i to članicu Pokreta socijalista, izvesnu Zdravku Milovanović? Koji su opšti i posebni uslovi za prijem na formacijsko-radno mesto upravnika VU ‘Morović’ i kad je za to mesto bio raspisan javni konkurs? Da li izvesna gospođa Milovanović ispunjava uslove i kriterijume, stručne i bezbednosne za postavljene na mesto upravnika Vojne ustanove ‘Morović’? Da li je tačno da Vojna ustanova ‘Morović’ ima više od 200 zaposlenih i da će veći deo tih lica biti otpušten nakon dolaska novog upravnika?", set je pitanja za koja bi se odgovor mogao unapred znati, s obzirom da je na čelu Vojnog sindikata Novica Antić, pripadnik Kriminalističko-istražne grupe Vojne policije, osoba sa dobrim "operativnim vezama" u vojsci. ...A. Vulin Da su navodi Sindikata i te kako utemeljeni, potvrđuje indirektno i samo Ministarstvo odbrane svakodnevnim saopštavanjem aktivnosti Vulina i opširnim prenošenjem njegovih izjava. A sve je počelo u septembru prošle godine, kada su UAE Srbiji "donirali" 15 konja, što je, kako je tada Vulin objasnio, velika čast, jer se u arapskom svetu konj ceni i poklanja se samo najboljim prijateljima. "Ovi konji će poslužiti našoj ergeli, a nadamo se da ćemo sa njima i u našu Gardu vratiti tradiciju konjičkih jedinica, da ćemo vratiti ono što je nekada krasilo srpskog oficira, kao i sećanje na to kako su nekada izgledale naše slavne konjičke jedinice, jer u istoriji srpske vojske konjica je oduvek bila važna i poštovana, od slavnih uspeha despota Stefana Lazarevića pa do srpske konjice u balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. To je jedna lepa tradicija koju bi vredelo obnoviti, a ova donacija će upravo tome i poslužiti", najavio je tada on. Vulin je, naravno, tom prigodom i lično "isprobao" jahanje. I odmah se krenulo u ostvarenje njegove najave, a da nije konsultovan vojni vrh, u prvom redu Uprava za planiranje i razvoj (J5), da li je uopšte potrebna konjica, i to paradna, a ne ona, na primer, za dotur hrane, municije i svega ostalog vojnicima na teško pristupačnom terenu. Nekad je vojska imala konjičke jedinice, čak je i svaki konj u privatnom vlasništvu građana bio popisan i podlegao je mobilizaciji. U međuvremenu, doktrina se promenila, manir je postao da, umesto od stručnih ljudi, sve zavisi od volje i trenutačnih afiniteta ministra, bez obzira kako se on zvao i iz koje stranke bio. Zato je, prema izvorima iz Vojske, izostala reakcija Generalštaba na ideju o osnivanju konjičkog voda, jednostavno zato što niko iz vrha ne želi da se zameri ministru. "Bio bi zanimljiv njihov odgovor na pitanje da li su oni zahtevali osnivanje tih jedinica i zašto. I kolika su sredstva predviđena za osnivanje i održavanje te jedinice? Uveren sam da je u ovakvoj situaciji, kada mladi pripadnici Vojske Srbije sve manje vide perspektivu u nastavku službe, veći prioritet ulaganje budžetskih sredstava u ljude, njihovu obuku, znanje i standard života nego u arapsku donaciju kojoj nije mesto u oružanim snagama", kaže za "Vreme" jedan od penzionisanih oficira, upućen u te stvari. GARDA GALOPIRA U SUTON: Da u Gardi nisu imali ništa protiv nametanja konjičkog voda, ne treba ni sumnjati, jer je na čelu te jedinice uvek bila podobna ličnost koja je bespogovorno slušala najpre kralja, pa Tita, pa i kasnije. Sadašnji komandant Garde je po funkciji ađutant predsednika. Ne treba zaboraviti da je isti čovek u vreme dok je na čelu Srbije bio Tomislav Nikolić, prilikom polaganja venaca u Grčkoj stajao iza njega u uniformi vojske Kraljevine, i to još malo "modifikovano" sa neodgovarajućim oznakama; to je ona uniforma u kojoj se Arkan ženio, primetili su "zlobnici". Zaista, bila je veoma ružna slika kako gardisti u svečanim plavim uniformama polažu venac, a njihov komandant stoji u sasvim drugoj uniformi. Kasnije se ispostavilo da je to bila ideja jedne Nikolićeve saradnice koja je smatrala da bi "bilo lepo da komandant Garde bude u staroj srpskoj uniformi". To što nije po propisima, bilo je manje bitno. I tako su krenule pripreme za konjički vod Garde, pa su uglavnom podoficiri i poneki oficir odabrani da idu na obuku u Policijsku brigadu na Banovom brdu koja u svom sastavu ima konjicu. Policiji konjica treba jer su konji nezamenjivi u suzbijanju nereda, posebno u okolini stadiona, njih se navijači više boje nego pendreka, ali šta će vojsci u ovoj situaciji konji, nije objašnjeno – osim za prikazivanje na raznim svečanostima, "da narod vidi". A to što dnevno po nekoliko ne samo profesionalnih vojnika nego i podoficira i oficira, u čije školovanje su uložena sredstva, napušta vojsku, za državni vrh je manje važno. Da je konjica "budućnost" vojske svedoči i "Pravilnik o izmeni Pravilnika o utvrđivanju elemenata formacijskih mesta oficira i podoficira u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije", koji je potpisao Vulin, a objavljen je u "Službenom vojnom listu" broj 20, od 14. juna ove godine. Pa se, recimo, propisuje da major-konjanik, komandir konjičkog voda ima 13. platnu grupu, istu kao i major u avijaciji, pilot, a komandiri vodova u specijalnim jedinicama i vojnoj policiji 14. platnu grupu. Predviđeno je da kapetan zamenik komandira konjičkog voda ima takođe 14. platnu grupu, a 15. će imati poručnik konjanik ili kapetan iz Odeljenja za zdravstvenu zaštitu i Odeljenja za uzgoj i negu konja i biće u istom rangu sa kapetanima Specijalne brigade ili Vojne policije. O "značaju" konjice govori i to da će pilot kapetan biti u 15. a poručnik u 16. platnoj grupi. U isto vreme, Vulinovim pravilnikom predviđeno je da poručnik iz Voda za razminiranje i uklanjanje neeksplodiranih ubojnih sredstava, dakle neko kome svaki izlazak na teren može da bude opasan po život, ima 16. platnu grupu. Zastavnik-konjanik biće u 18. platnoj grupi, stariji vodnik prve klase u 19, a stariji vodnici i vodnici u 20, a za te činove su, pored konjanika, predviđena i formacijska mesta "vodič-konjanik", veterinarski tehničar i "dreser-konjanik". Kada se uzme u obzir da je letos objavljeno da su profesionalni vojnici koji su bili prinuđeni da statiraju na snimanju filma Čarape kralja Petra, porodične produkcije Lazara Ristovskog, morali to da rade za dnevnicu od 1100 dinara, dok je ista za volove iznosila 33 evra, a za konja čak 100, ne čudi onda koliki značaj Ministarstvo pridaje "konjici" i privileguje "konjanike" u odnosu na ostale pripadnike Vojske Srbije. Posebno kad su konji došli iz "bratskih UAE". Da jedan pilot ima manju platnu grupu od kolege koji jaše konja, moguće je samo u zemlji Srbiji. Štalski momci I dok profesionalci, uključujući i one iz specijalnih jedinica, napuštaju Vojsku, Generalštab je krajem septembra raspisao konkurs za prijem u radni odnos na neodređeno vreme jedanaest lica iz gra­đan­stva ra­di po­pu­ne rad­nih me­sta na kojima će u Gardi brinuti o konjima. Raspisan je konkurs za po jednog ve­te­ri­nar­skog teh­ni­čara, dresera-ko­nja­nika i potkivača, za dva "uzgajivača" i po tri vozača i pomoćna radnika. Zašto pomoćni radnici – pa, verovatno jer treba neko da čisti štale. Očekivati to od profesionalnih vojnika, malo je verovatno jer im ne stoji u ugovoru o radu. Cinici kažu da je jedan od razloga za ideju o ponovnom uvođenju vojnog roka da se obezbede mladići kako bi čistili za konjima. A vozači su potrebni jer se sada moraju nabaviti i prikolice, posebno napravljene za prevoz konja, pa će se transportovati za razne prilike kad bude održavan egzercir Garde. Izbor kandidata na konkursu, zanimljivo je, sprovodi komisija koju imenuje ministar odbrane, a ne Generalštab. Galoperi vrhovnog komandanta Koliko su konji važan faktor u sistemu odbrane, dovoljna je ilustracija to što je konjička trka proglašena za "stalnu manifestaciju od značaja za Ministarstvo odbrane". Pod direktnim Vulinovim nadzorom, izmišljena je i održana 30. septembra manifestacija "Prvi Kup vojske Srbije", u kategorijama kasačke i galopske trke. "Vojska Srbije je deo našeg svakodnevnog života. Vratiti trku u Karađorđevo, vratiti konjički vod u našu Gardu, sve su to stvari koje vraćaju vojsku u naš svakodnevni život. Svako ulaganje u Vojsku Srbije je ulaganje u kvalitet života svakog građanina naše zemlje", konstatovao je Vulin tom prilikom. Vulin, naravno, nije propustio priliku da oda zahvalnost i svom "vrhovnom komandantu" Aleksandru Vučiću, objašnjavajući "da nije bilo njegovog ličnog entuzijazma, napora i želje da se sve to obnovi, ništa od ovoga što se danas u ergeli Karađorđevo moglo videti, ne bi bilo moguće. Davor LUKAČ, VREME

Kada ovaj čovek kaže da je po zvanju sveštenik, verovatno većina ljudi pomisli da se šali, jer po gotovo svim stavkama nije ono što očekujete kada je izlged sveštenika u pitanju. Sveštenik Maksim Pastuhov je sve samo ne običan pop. On je drugačiji, on je svetski blagosiljani šampion bodibildinga i božanski profesionalni fitnes trener. Nakon što su mediji u Rusiji počeli da izveštavaju o njemu, počeli su da se šale da je kao Supermen, noću obavlja svoj redovni posao, dok se noću transformiše u pravog pravcatog bildera, zamenjujući svešteničku odeždu sa opremom za treniranje u teretani, prenosi portal Slavorum. Otac Maksim Pastuhov godinama služi u crkvi u Ivankovu, mestu u jugozapadnoj Rusiji. Ali, on nije želeo da mu se život svede samo na sveštenički poziv. Pored mišića i takmičenje u bodibildingu gde je na regionalnom takmičenju zauze treće mesto, on takođe ima i crni pojas u borilačkim veštinama. Dakle, pored toga što ih blagosilja, on lokalnu zajednicu i čuva, što je verovatno posebna atrakcija. Otac Maksim je osnovao i Pravoslavni sportski klub koji je dobio ime po jednom od svetaca, a oprema koja se nalazi meštanima na raspolaganju, nije nimalo jeftina. Ono što možda oduševi sve vernike koji misle da popovi razmišljaju samo o novcu, jeste činjenica da je Maksim prodao svoju kuću da bi opremio sportski klub, kako je otkrio u intervjuu za RT. Sve u svemu, otac Maksim je sve samo ne običan, više je nalik onim monasima koje smo imali prilike da vidimo u filmovima i video igricama. https://www.blic.rs/slobodno-vreme/vesti/on-je-sve-samo-ne-obican-pop-svi-se-zapanje-kad-vide-sta-maksim-krije-ispod-mantije/tejc6n9?fbclid=IwAR1A7phql7aHtbhqayjCOM6Ki99JXCeVLOMKuhKdvvdSpnn4bDM3fDRZRBs

Kad su nam Amerikanci doneli Mesec: Kako su astronauti dočekani u Beogradu 1969. godine Samo tri meseca nakon što su izgovorene reči "Ovo je mali korak za čoveka, ali veliki za čovečanstvo", tačno na 25. godišnjicu oslobođenja, u Beograd su doputovali članovi posade Apola 11, Nil Armstrong, Edvin Oldrin i Majkl Kolins, prvi ljudi koji su sleteli na Mesec. Poseta se odigrala na predlog vlade SAD u oktobru 1969. godine, a Beograd je odabran kao jedna od 22 destinacije koje će astronauti obići i na poklon doneti kamen sa Meseca. Inače, ovo parče zemljinog satelita, kako se procenjuje, danas vredi oko 400.000 evra. Astronauti dočekani kao rok zvezde Tog 18. oktobra istorijske 1969. Armstrong, Oldrin i Kolins u Beograd su, sa svojim suprugama, stigli predsedničkim avionom prvog čoveka Amerike Ričarda Niksona. "Nikada ljudi na Zemlji nisu bili tako ujedinjeni kao u želji da uspe vaš poduhvat", bile su reči kojima ih je dočekala delegacija Vlade SFRJ. Beogradski aerodrom bio je krcat kolonama ljudi koji su uz cveće i glasne ovacije pozdravljali astronaute, dok je ostatak zemlje, preko malih ekrana, sa uzbuđenjem pratio dolazak ljudi koji su ostavili svoje otiske na Mesecu. Trojac je smešten u hotelu Jugoslavija, a nakon što su se osvežili od puta, bili su spremni za narod koji ih je čekao na ulicama prestonice kako bi im odala počast i iskazala dobrodošlicu herojima planete. Vozeći se u kabrioletu, trojica astronauta pozdravljali su okupljene koji su stajali u čak 20 redova i klicali njihova imena kao da pozdravljaju rok zvezde. Srca ljudi bila su puna. Svako od prisutnih znao je da upravo učestvuje u pisanju stranica istorije. Gosti su potom imali prijem kod Josipa Broza Tita sa kojim su ručali u Belom dvoru. Armstrong, Oldrin i Kolins uručili su Brozu repliku plakete sa porukom koju su ostavili na Mesecu i uzorak tla sa zemljinog satelita, takozvani Mesečev kamen. Zauzvrat, maršal ih je odlikovao Ordenom Jugoslovenske zvezde sa lentom, najvišim jugoslovenskim odlikovanjem koje se moglo dodeliti stranim državljanima koji nisu šefovi država. Sutradan, astronauti su, u direktnom TV prenosu, položili venac na grob Neznanog junaka na Avali, a sam predsednik SAD Ričard Nikson bio je impresioniran načinom na koji su heroji dočekani. Nikson je izrazio zahvalnost Titu u ime cele američke nacije. Drug Tito je rekao Tokom razgovora sa trojicom astronauta, Tito je izneo svoje mišljenje o značaju koji osvajanja kosmosa ima za čitav ljudski rod. "Ja ne volim osvajače na zemlji, ali u vasioni, osvajanje novih nebeskih tela to je druga stvar, to visoko cenim i želim najveće uspehe u tom pogledu. Ja mislim da nije, nikada do sada, čovečanstvo i svet sa tolikom pažnjom, brigom i interesom posmatrao da li će jedan poduhvat uspeti. Razume se da pitanje osvajanja vasione, drugih planeta i tako dalje, je zajednička stvar koju bi trebalo da sve one zemlje koje imaju mogućnosti da se u tom pravcu orijentišu, da zajednički idu ka daljem pronalaženju mogućnosti čoveka sa Zemlje da vidi kakve sve susede ima", rekao je Josip Broz i nazdravio gostima i njihovim suprugama. ... https://www.011info.com/bilo-jednom-u-beogradu/kad-su-nam-amerikanci-doneli-mesec-kako-su-astronauti-docekani-u-beogradu-1969-godine

Da li vam se nekad desilo da, u kontaktu sa nekim ljudima, postavite sebi pitanje: „Ko je ovde lud”? Da li vam se dešavalo da se zaista zapitate da li ste poludeli i zašto realnost izgleda tako kako vam se čini da izgleda? Ili da imate osećaj da vas neko „pravi ludim”? Ako je to slučaj, onda može biti da ste se susreli sa jednom veoma efikasnom tehnikom manipulacije koja se zove gaslighting. Šta je gaslighting? Izraz gaslighting još uvek nije pronašao prevod u našem jeziku, pa ćemo ga zato oslovljavati u originalu. Ovaj pojam opisuje zlonamernu i skrivenu formu mentalne, odnosno emocionalne manipulacije. Svrha gaslightinga je da se kod žrtve posadi zrno sumnje u samu sebe i da se utiče na njenu percepciju realnosti. Kao i kod drugih formi zlostavljanja, u osnovi gaslightinga stoje potreba za moći i kontrolom, uz skrivanje stvarnih namera. Jedna od tehnika gaslightinga je poricanje ili laganje. Na primer, osoba kaže da se drugačije seća ili da se uopšte ne seća nečega što se dogodilo – neke situacije ili razgovora – u odnosu na drugu osobu (žrtvu). Nekada se same ovakve situacije – narodski rečeno, kad vas neko pravi ludim – zovu gaslightingom, ali ovaj termin je širi i odnosi se na namernu, smišljenu manipulaciju, u svrhe zadobijanja poverenja žrtve, kako bi ona počela da preispituje svoju sopstvenu percepciju i zdrav razum, slično kao kod tehnika „ispiranja mozga”. Dakle, kod gaslightinga osoba ili entitet, u svrhe sticanja moći, navodi žrtvu da ispituje svoj razum. Iako može zvučati naivno, ova tehnika veoma je delotvorna. Svako od nas je podložan gaslightingu, pa je zato on jedna od najčešće upotrebljavanih taktika manipulacije od strane nasilnika, diktatora, narcisa i vođa kultova. Mora da se sprovodi postupno, kako žrtva ne bi uvidela da joj je „ispran mozak”. Termin „gaslighting” nastao je zahvaljujući istoimenom filmu iz 1944, u kom Ingrid Bergman i Čarls Bojer glume ženu i muža. Žena se, inače osetljiva i poverljiva u svog muža, bori da sačuva zdrav razum i svoj identitet u braku u kom je muž ubeđuje da je bolesna i manipuliše njom do te mere da ona misli da je poludela.

FOTO: ANTONIO BAT / EPA; Nakon pobede reprezentacije Hrvatske nad Danskom posle penala (4:3) navijači "vatrenih" su znali da proslave ovaj značajan trijumf širom regiona. Jedan snimak te radosti dolazi nam iz Novog Travnika, malog grada u Bosni i Hercegovini. Poznat po čuvenom spomeniku žrtvama fašizma, sada je i po nečem drugom. A za to drugo pobrinuli u se mladi ljudi iz ovog mesta koji su odlučili da zanemare sve ono ružno što je bilo u prošlosti. FOTO: ANADOLIJA Verovali ili ne, Hrvati su zaigrali srpsko (užičko) kolo u sred BiH. Zvuči pomalo neverovatno, zar ne? Posebno ako uzmemo u obzir ovaj turbulentan Balkan, prošaran ratovima, mržnjama i podelama na to ko je koje nacionalnosti ili vere. A ovaj gradić? Njega je najbolje opisao književnik Mladen Oljača: "Ovo je grad bez sedih vlasi. Ovde nema penzionera. Ovo je grad bez skintnica i besposličara. Ovo je grad bez groblja i knjiga umrlih, jer ovde još niko nije sahranjen". I to je istina, nije sahranjena ona ljudskost, kada se na ovim prostorima živelo bez prekih pogleda i podela na to ko je odakle i da li je pravoslavne, katoličke ili muslimanske veroispovesti. A to je možda i najvažnija lekcija koju možemo naučiti od ovih mladih ljudi. BLIC

Emergency Podcast: Trump’s Chance To Reshape The Supreme Court MAY 18, 2018, AT 10:25 AM Humans Are Dumb At Figuring Out How Smart Animals Are And that has major implications for what rights we think they’re owed. By Maggie Koerth-Baker Filed under Animals Nim Chimpsky, a chimpanzee who was trained in American Sign Language in the 1970s, makes a gesture interpreted as the sign for “drink.” JERRY MOSEY / AP If an animal is smart enough, should we treat it like a human? An abstract question, but one that found its way into a courtroom recently. A case bidding for consideration by the New York State Court of Appeals sought to extend the legal concept of habeas corpus — which allows a person to petition a court for freedom from unlawful imprisonment — to cover two privately-owned chimpanzees. The case for giving the chimps a human right like freedom from unlawful incarceration is based on their similarity to humans — they can think, feel and plan, argue the people bringing the case on behalf of the chimpanzees, so shouldn’t they have some guarantees of liberty? The court declined to hear the case, but one judge did say that some highly intelligent animals probably should be treated more like people and less like property. It’s just one judge, but you hear this kind of thing a lot from animal rights activists. The Nonhuman Rights Project, the nonprofit behind the habeas corpus lawsuit, has a stated goal of securing increased, human-like rights for great apes, elephants, dolphins and whales — highly intelligent, charismatic mammals. So, does a chimpanzee deserve more rights than, say, a pigeon? The logic that leads to “yes” is clear enough, but putting it into practice would be tough, scientists say. Because when it comes to measuring intelligence, we’re actually a little dumb. One of the problems: Animals don’t stack up the way you’d expect. “[Pigeons have] knocked our socks off in our own lab and other people’s labs in terms of what they can do,” said Edward Wasserman, a professor of experimental psychology at the University of Iowa. “Pigeons can blow the doors off monkeys in some tasks.” Experts who study animal intelligence across species say we can’t rank animals by their smarts — scientists don’t even try anymore — which means there’s no objective way to determine which animals would deserve more human-like rights. A little more than 100 years ago, scientists started to amass the data necessary to prove that animals had real, independent minds. But everyone still assumed that you could, with the right set of tests, line animals up in a great chain of relative intelligence. Chimpanzees somewhere near the top. Earthworms somewhere near the bottom. Offer respect accordingly. For most of the 20th century, Wasserman told me, the field of comparative psychology was dedicated to building the blueprints for this ladder. Researchers developed various tests meant to be the universal test of animal intelligence … and then were disappointed when they invariably proved less universal than hoped. “Learning sets” are a great example of this. First developed by Harry Harlow — the psychologist probably best known for traumatizing baby monkeyswith surrogate mothers made of wire — learning sets were, essentially, a test of how well a subject could learn to learn. Scientists might give an animal the choice of two doors to open, one of which had food hidden behind it. Then they’d do the same test, over and over, always with the food behind the same door. The animals t that figured out the game fastest were deemed to learn the best. Humans did better at this than chimps, Wasserman said, and chimps did better than rhesus monkeys, which did better than bush babies (a tiny primate native to Africa). It looked like some kind of cross-species hierarchy of IQ was emerging out of the data. “But then people studied blue jays and I’ll be damned if the blue jays didn’t look better than half the mammals tested,” he said. By 1969, scientists began to abandon the idea that organizing animal intelligence into a hierarchy even made sense. “I don’t know any comparative psychologist who even likes the word ‘smart’ or ‘intelligent’ in talking about animals,” said Kristin Andrews, a philosophy professor and cognitive scientist at York University who studies animal minds and ethics. “They just aren’t helpful.” Scientists know animals are capable of demonstrating an array of cognitive skills, and there are some skills that some animals are better at than others. But the problem is that a hierarchy assumes all animals (including humans) evolved for the same environment. And that just isn’t true. Animals are smart in the ways they need to be smart, Andrews said. And because environment and needs differ by animal, trying to rank them is futile. If a polar bear has different skills than an octopus, does that mean one is smarter than other — or does it just mean the ocean is different from an iceberg? Instead, comparative psychologists now use a range of tests to understand different kinds of abilities. And, on some of these tests, animals do better than people. Birds and mice, for instance, both do better than people on tests of how quickly an individual can navigate a maze and remember the locations of objects, said Louis Matzel, a psychology professor at Rutgers. That doesn’t mean those mice are smarter than men. It just means that’s a skill their species had more need of. Another barrier to sorting through the whole animal kingdom’s brainpower: There are a ton of animals. Some animals have been put through whole batteries of tests, while others have scarcely been studied, Wasserman said. Dolphins really are phenomenally intelligent, he told me, able to switch quickly between skills and demonstrate a range of abilities. But, he said, we don’t have enough data to know whether this ability is rare. “We’ve been studying task-switching in pigeons, and they’re pretty good, too,” he said. All of this complicates the idea of tying animal rights to intelligence. At the very least, it means you can’t decide to bestow personhood on only someanimals. There’s no scientifically valid way to determine should be in or out of the club. Meanwhile, Andrews said, the legal side of the animal rights world isn’t really having discussions about the ladder of intelligence — or lack thereof — with the scientists who study the way animals think. As a result, there’s a risk of creating a new legal framework built on pseudoscience. She’d like research to build legal and ethical structures around how animal brains work, addressing the different needs and behaviors of different species. For instance, she said, we already know that pigs need to be challenged and entertained when they’re held in captivity. If that doesn’t happen, they get stressed out. And that’s something even the meat industry is interested in because stressed-out pigs don’t taste as good. Wasserman echoed that perspective. It’s useless to extend human rights to animals, he told me, because that’s inevitably going to be based on a hierarchy model of intelligence. Instead, we should be giving animals animal rights — starting with the right to a wild habitat. The biggest threat to any species is habitat destruction, he said. So he suggested we start there, and give each species the right to its native place to live, instead of trying to attach human rights to something that is not human. “How about we accord other species the respect they deserve?” Wasserman said. Maggie Koerth-Baker is a senior science writer for FiveThirtyEight.

Dragi forumaši, volela bih da vas pitam kako izgleda priziv Boga da se uđe u crkvu. Da li je tuga i praznina u životu znak od njega? Malo jače od godinu dana se tako osećam. U manastire sam išla samo kao turista, postila reda radi. Osećam se grešno iako ni na jedno konkretno zlodelo ne mogu da uprem prstom. Kao da sam odjednom shvatila da nemam više detinju nevinost i da mi Bog sudi kao odrasloj. Moj greh je ravnodušnost prema životu, a ne želim da se tako osećam. Nemam baš nikakvog razloga da budem tužna, a osećam se kao da sam umorna od života i da neću još dugo. Da li me to Bog priziva da uđem? Da li su mi ove crne misli znak šta će se desiti?

Kosovo je na dobrom putu da ga Vatikan prizna, ali ne znam da li će se to dogoditi ove godine, rekao je premijer Kosova Ramuš Haradinaj koji se pre tri dana sastao sa poglavarom rimokatoličke crkve papom Franjom. Haradinaj je kazao da je papu Franju upoznao sa političkim dešavanjima na Kosovu i evro-atlantskim integracijama i istakao da je Kosovo primer suživota među narodima i verske tolerancije. Premijer Kosova Ramuš Haradinaj istakao je na konferenciji za novinare posvećenoj svom susretu sa poglavarom rimokatoličke crkve papom Franjom da je u Vatikanu srdačno dočekan. On je kazao da je papi Franji uručio zahtev za priznavanje Kosova. „Imao sam mogućnost, osim da se zahvalim o brizi i poštovanju koje ima za Kosovo, da izrazim i ovaj zahtev građana Kosova, rekavši da 'narod Kosova ima nadu u Vas, oči su im uprte u Vas' i on je, zaista, bio otvoren kad je dobio zahtev. Rekao mi je sledeće reči – 'u srcu mi je narod Kosova, lično ću se moliti se za vas i za vašu zemlju'. I on ima veliku nadu da će narod Kosova naći mir“, rekao je Haradinaj. Haradinaj je kazao da je nezavisnost Kosova kao tema sada dosta prisutna u Vatikanu i da postoji mogućnost da Kosovo bude priznato. „Ne mogu da kažem vreme kada će se to desiti - odgovor pape je da voli narod Kosova i da oseća da ćemo biti zajedno sa drugim narodima. Mislim da je to jedna održiva i značajna poruka za nas. Da ne preterujemo sa nekim najavama, ali mislim da je dobra situacija za našu zemlju“, kazao je predsednik Vlade Kosova. Haradinaj se u Vatikanu sastao i sa državnim sekretarom kardinalom Pietrom Parolinijem koga je upoznao sa političkim dešavanjima i izazovima Kosova. „Imao sam priliku da objasnim šta dobija evropska porodica sa Kosovaom, šta dobija Evropska unija ako dobijemo liberalizaciju viza. Ne dobija ni kriminalitet, ni rizike, ni emigrante, nego će dobiti razmenu. Šta dobija svet ako budemo članovi Interpola - dobiće veću bezbednost, veće garancije za zaštitu od bilo kog kriminala ili rizika. Istovremeno priznavanjem Kosova se dobija jedan zaista održivi mir na balkanu za sve“, kazao je Haradinaj.. Na pitanje novinara da prokomentariše to što opština Dečani odbija da izvrši odluku Ustavnog suda i manastiru Visoki Dečani vrati imovinu, Haradinaj je kazao da zakon treba da se poštuje. „Narod Kosova - Albanci u Metohiji su uvek vodili računa i poštovali su manastir, kako Pećku Patrijaršiju tako i manastir Dečani. Imovinski konflikti se nastavljaju, to su teme za sud, koje su osetljive. Ne bih imao neki stav osim tog da trebaju da se poštuju zakoni i nadam se da će se naći neko rešenje. Ono što želim da kažem jeste da su ovi manastiri živeli među Albancima vekovima i živeće vekovima među Albancima. Uvek smo imali međusobno poštovanje“, rekao je Ramuš Haradinaj. Posle 16 godina sudskog parničenja, Ustavni sud Kosova je maja 2016. godine potvrdio pravo manastiru Visoki Dečani na 24 hektara zemlje. Međutim Opština Dečani odbija da izvrši konačnu i neopozivu odluku suda. Budimir NIČIĆ

Foto: Blic / RAS Srbija Udruženje građana Ateisti Srbije navodi da Srpska pravoslavna crkva godišnje iz budžeta dobije oko 7 miliona evra, na račun toga što je kao nevladina organizacija (NVO), korisnik budžetske linije 481. Zbog toga ovo udruženje traži da država obaveže SPC da plaća porez, a vernike da plaćaju crkveni porez od svojih zarada. "Pozivamo državu da oporezuje i u sistem PDV-a uvede crkvene poslove, kao i to da umesto izdvajanja iz budžeta koji pune svi građani Srbije, verskim zajednicama omogući daleko lukrativniji porez koji bi dobijale redovnim odvajanjem od plata sopstvenih vernika. Napokon, to su najbolje i najpravednije tekovine savremenog sveta, kom i sami valjda težimo", navodi se u saopštenju Udruženja građana Ateisti Srbije. Crkveni porez kao u Nemačkoj Oni predlažu uvođenje crkvenog poreza kao što se to radi u Nemačkoj gde taj porez iznosi 8 ili 9 odsto bruto plate za svakog zaposlenog koji se izjasnio pred poreskim organima kao vernik. "Recimo da bi u Srbiji koristili poresku stopu od 8 odsto. Ako u Srbiji ima 2.000.000 zaposlenih i recimo da je tačan popisni podatak o 95 odsto vernika SPC, to bi značilo da prosečno gledano, 1.900.000 zaposlenih pripadaju stadu SPC. Neka je prosečna bruto plata u Srbiji 50.000 dinara. Dakle, to je nekih 760.000.000 evra, koje bi SPC, uz pomoć države, svake godine naplatila od svojih vernika", navode u ovom udruženju. Foto: oksana toskic / Tanjug Prema ovoj računici to je mnogo veća suma od one koju SPC dobija iz budžeta. "Pa u čemu je problem? Ko bi se pri čistoj svesti, da ne kažemo i pri zdravoj pameti, odrekao tako basnoslovnog bogatstva? Najverovatnije je problem u tome što kada bi neko i predložio, pa onda i uveo takav porez, naprasno bi se ispostavilo da u celoj Srbiji nema ni 5.000 vernika SPC. 25 miliona evra od kršenja, sahrana, venčanja... Zato igraju na sigurno – 7 miliona evra iz budžeta svake godine, neplaćanje poreza i nebrojene privilegije u obradivoj i građevinskoj zemlji, nekretninama i uslugama od države", ističu iz Udruženja građana Ateisti Srbije. Oni dalje razmatraju i moguće neprijavljene i neoporezovane prihode SPC, te prema njihovoj računici Srpska pravoslavna crkva godišnje prikupi na venčanjima, krštenjima, sahranama i osveštavanju kolača oko 25 miliona evra. Čak i da samo polovina vernika poštuje ove obrede dobija se cifra od 12.5 miliona evra neoporezovanog novca, navode Ateisti Srbije. "Kada bi se te aktivnosti oporezovale, po stopi od 18 odsto za usluge, država bi, čak i ovom za 50 odsto smanjenom računu zarade, u budžet svake godine stavila 2.250.000 evra", dodaju u udruženju i navode da bi taj novac mogao biti iskorišćen za kupovinu medicinskih aparata, opremanje vrtića i škola... https://www.blic.rs/vesti/drustvo/ateisti-srbije-kad-bi-drzava-uvela-porez-crkvi-u-srbiji-ne-bi-bilo-ni-5000-vernika/4l3cc9t

Hrvatski tportal preneo je pre četiri dana da je Ministarstvo odbrane Hrvatske (MORH) tek nakon tri meseca zvanično odgovorilo na njihovo pitanje o tome ko je dobio posao remonta helikoptera Mi-171Š iz sastava hrvatskog Ratnog vazduhoplovstva. Ova odluka doneta je na sednici Vlade još 16. novembra prošle godine kada je tportal po drugi put tokom 2017. godine postavio ovo pitanje, prvi put je to bilo u julu mesecu kada se uveliko spekulisalo da će to biti Rusi. Jula meseca portalu je iz MORH-a odgovoreno da im ne mogu dati takve infromacije jer je tender bio u toku a u novembru je iz tog ministarstva saopšteno da se taj podatak ne krije već da se smatra da u tom trenutku nije korektno posebno isticati navedenu infromaciju s obzirom na to da ugovor još nije bio potpisan. Odgovor portalu na postavljeno pitanje stigao je tek 12. februaraove godine. – Vezano za vaš upit možemo vas izvestiti da je ugovor o remontu deset helikoptera Mi-171Š u vrednosti 206.943.143,20 kuna s PDV-om potpisan decembra 2017. godine s Zrakoplovno-tehničkim centrom. Inostrani partner ZTC d.d. u sprovođenju predmetnog remonta je ruska kompanija ’’Russian Helicopters’’ iz Ruske Federacije s svojom tehničkom podrškom. Radovi remonta vršiće se u ZTC-u d.d. (konstrukcija, stajni trap, monokok) te u gore navedenim organizacijama održavanja u sklopu JSC ’’Russian Helicopters’’ gde će se izvršavati radovi remonta pojedinih agregata helikoptera. Radovi su započeli rastavljanjem prva četiri helikoptera – saopšteno je za tportal iz MORH-a. Remont je dakle formalno dodeljen Zrakoplovno-tehničkom centru (ZTC) iz Velike Gorice ali kako taj centar nema neophodne sertifikate za takvu vrstu remonta helikoptera Mi-171Š, već na njima može raditi određene vrste pregleda, popravke i servisa, bilo je jasno da će se za posao generalnog remonta morati angažovati strani partner. Novac za remont helikoptera osiguran je upravo na sednici Vlade 16. novembra 2017. kada je rečeno da će se taj posao sprovesti tokom 2018. i 2019. godine.Odluka o remontu je kasnila zbog nestabilne političke situacije u Hrvatskoj pa je usled toga RV Hrvatske juna proše godine ostala bez poslednjeg operativnog Mi-171Š dok je prvi helikopter tog tipa prizemljen još novembra 2016. godine kada je konačno pokrenut postupak za realizaciju njihovog remonta. U informacijama koje smo narednih meseci nezvanično dobijali iz hrvatskih medija, spomenute radove u Rusiji obaviće 810. avijacijski remontni zavod iz Čite, na istoku Rusije. Iako je Hrvatska članica NATO-a i ima svoje vojne trupe koje su raspoređene u Poljskoj kao i vrlo blizu ruske granice, u Litvaniji, što se Rusiji naravno nimalo ne dopada, ruska strana je i pored toga insistriala da u remont budu uključene ruske firme koje su kvalifikovane za takve radove. Takođe, hrvatsko političko rukovodstvo nije imalo mnogo izbora što se tiče odabira stranog partnera u remontu helikoptera Mi-171Š. Razlog pre svega leži u tome što je to relativno nova verzija helikoptera Mi-17 za čiji generalni remont u svetu malo ko ima potrebne sertifikate koje može izdati samo ruska vazduhoplovna industrija. Ti sertifikati se obnavljaju periodično, na svakih par godina ali se može desiti da Rusi to jednostavno ne produže. Deset transportno-borbenih helikoptera Mi-171Š (izvozni Mi-8AMTŠ iz fabrike Ulan Ude) Hrvatska je nabavila od Rusije putem naplate dela duga bivšeg SSSR-a prema bivšoj Jugoslaviji i to u iznosu od 65 miliona dolara. Prvi Mi-171Š isporučen je 5. decembra 2007. godine da bi poslednji stigao krajem 2008. Ove letelice nalaze se u sastavu eskadrile transportnih helikoptera 91. vazduhoplovne baze Pleso. Živojin BANKOVIĆ

Pocecu sa Dzucom( @Џуманџи) прва мисао, док нисам увеличала :Хм види можда је нешто интресантно, а по увеличавању: Господе Боже, шта је ово! Без увреде молићу ово је искрена и спонтана(смотана) тема, значи не носи никакву поруку носиоцу аватара, проста лична пројекција доживљај импресија енд тако то. Ето па извол'те бу'те креативни

Fedor Mesinger je prvi meteorolog u SANU od Drugog svetskog rata. Model "Eta" - čiji je on začetnik i prvi autor - za računanje vremenske prognoze i regionalnih promena klime koristi se u više od 20 zemalja. Jedan je od najviđenijih naučnika numeričke meteorologije i dobitnik više međunarodnih priznanja. Da se zadržimo na ovim detaljima iz njegove biografije, pošto Mesinger ne voli mnogo da govori o sebi. Osim o jednoj temi, ali o njoj na kraju intervjua. Zato krećemo od klime i klimatskih promena, o kojima gotovo niko ne priča. Koliko smo mi u Srbiji kao društvo svesni klimatskih promena i šta nam sve donose? Stanovništvo je, nažalost, vrlo malo svesno šta nam se događa sa klimom. Klima nije više ista kao što je bila. I što pre shvatimo taj globalni fenomen - to bolje za naše društvo. Mnogi ljudi u Srbiji kao da priču o promeni klime vide kao još jednu ujdurmu sveta protiv nas. Imam utisak da naši ljudi ne veruju svetu čak i kad se o klimi priča. I da misle da taj svet jedino od Srbije traži da kupi neku njihovu novu tehnologiju za smanjenje klimatskih problema, a zapravo hoće da nam prodaju maglu. Zašto je to tako? I da li su samo odbojnost prema svetu i nerazumevanje suštine ključni problemi? Prošlog januara bilo je izuzetno hladno na Dunavu. Dunav se zaledio, ne pamtim da se to odavno desilo. A onda vas običan čovek pita: o kakvom globalnom zagrevanju onda ovi govore kada se Dunav zaledio. Radi se, međutim, o razlici između vremena i klime, koju naši građani teško razumeju. Gledano u svetu ukupno, protekli januar je bio veoma topao. Vreme je promenljivo, globalna temperatura postepeno raste i veća je u proseku za jedan stepen nego što je bila u predindustrijskom periodu, negde početkom prošlog stoleća. A taj jedan stepen je veoma mnogo. Pretpostavljam da su vaši čitaoci čuli za Pariski sporazum kojim su se sve ozbiljne zemlje sveta obavezale da se povećanje temperature ograniči na dva stepena. To je veoma urgentan proces, koji je nastao zbog sagorevanja fosilnih goriva, nafte, prirodnog gasa... I ako ovako nastavimo - neće biti dobro za čovečanstvo. Problemi su i što ta dva stepena nisu dovoljna da se kako tako bezbedno osećamo gledajući stotinak godina unapred, kao i što su to spori procesi, tako da povećani ugljen dioksid koji je već sada u atmosferi, uz druge gasove staklene bašte, nema gde da ode, i učiniće svoj dalji doprinos povećavanju temperature čak i kada bismo mogli magičnim štapićem od danas pa nadalje da zaustavimo svo sagorevanje fosilnih goriva na celoj Zemlji. Kad Tramp ne vidi interes da se bavi borbom za smanjenje promene klime, zašto bi klima interesovala naše političare? Jako neprijatna stvar, zato što ne postoje argumenti koji bi opravdali takvu odluku Sjedinjenih Država. Srećom, to je odluka sa sporim dejstvom, kao i odluka koju ne odobravaju više federalnih država SAD, kao Kalifornija, Oregon,Wašington..., pa čak i prave sporazume za ponašanje u pravcu poželjnog smanjenja emisije CO2. Svi hoće da proizvode energiju, ali sa sagorevanjem fosilnih goriva to je put bez povratka. Sagoreli smo već oko jedne polovine fosilnih goriva od količine koja dovodi do povećanja temperature za dva stepena... Problem je što je količina ugljen dioksida u atmosferi povećana za preko 40 procenata u odnosu na onu pre današnjeg industrijskog razvoja, i što to povećavanje uredno napreduje. Možda to nekom ne deluje frapantno, jer ugljen dioskida u atmoseri sada ima samo oko 400 delova na milion. Ali nepobitno je da je sadržaj CO2 veoma bitan za klimu Zemlje. Naime, od veoma toplog perioda klime Zemlje pre oko 50 miliona godina, pa do minimuma temperature za vreme poslednjeg ledenog doba, temperatura blizu tla na Zemlji se smanjila za oko čak 14 stepeni! Nema drugog objašnjenja - za ovo veliko smanjeje temperature od promene sadržaja ugljen dioksida. U SAD je po jednom stanovniku godišnja proizvodnja ugljen dioksida čak 16 tona. Prosečna godišnja emisija po jednom stanovniku Zemlje je oko četiri tone, ni to nije složićete se malo. CO2 apsorbuju okeani, ali to nije baš dobro, jer oni postaju kiseliji, što ne odgovara životu u morima, ribama koje znamo i koristimo. Apsorbuju ga i stene Zemljine kore, ali tu se radi o vremenima reda veličine stotine godina. A ceni se da imamo svega nekoliko decenija vremena, pa da povećavanje temperature ograničimo na ta dva famozna stepena. Bez veoma energičnog smanjenja emisije, koje se ne događa, ozbiljne studije predviđaju za ovaj vek povećanje nivoa mora od oko metar, pa i više. Foto Nedeljnik Kakve promene temperature možemo da očekujemo u budućnosti? Čekaju nas letnje temperature koje kod nas nismo još doživeli. Pre 20 godina za rubriku "Da li znate" u Politici pisao sam da su maksimalne temperature u Beogradu bile mislim 40,3. A nedavnih godina dogodile su se temperature iznad 42 stepena. Kolika je to pretnja? Pobornik sam britanske izreke: dokaz pudinga sastoji se u jedenju. Ali sve je toplije. Poslednje tri godine, temperatura pri tlu zemlje bila je svake godine viša nego prethodne. To se još nikada nije dogodilo od kada postoje meteorološka merenja. To je znak za uzbunu, i to je ozbiljno upozorenje. U kojoj meri je Srbija spremna da odgovori klimatskim izazovima? Situacija u Srbiji je jako nepovoljna. Dve trećine potrebe za energijom omogućavamo sagorevanjem lignita što je najgori mogući izvor energije. Vrlo je neefikasan po količini ugljen dioksida koju napravimo za dati iznos energije. U sagorevanju uglja oslobađa se i živa koja ostaje u vazduhu, čime se narušava njegov kvalitet. Srbija se Pariskim sporazumom obavezala da za 10 odsto smanji emisije ugljen dioksida. Ja ne znam kako će Srbija to da postigne. Nisam primetio da se nešto radi na tom polju. Kad slećete na aerodrome u Beču i tu i tamo Nemačkoj, vi odmah primetite stotine vetrenjača koji proizvode struju na obnovljiv način. To jeste skupo, i primereno je možda uglavnom bogatijim zemljama, ali kod njih očigledno postoji ta opšta svest da se enegrično krene u nove procese proizvodnje energije. Kod nas još nema te svesti. Ko je odgovoran za takav pristup? I našu takvu svest o klimatskim promenama? Vi to znate bolje od mene. U mnogim zemljama postoje ministri za promenu klime ili ministri za održivi razvoj. A kod nas? Političari svuda po prirodi stvari žele narodu da govore samo pozitivne stvari, a ovde se radi o tome da bi trebalo da govore o uvođenju formalno skupih stvari. Ali to je samo na prvi pogled, formalno, skuplje. Dugoročno, pa i u pogledu uticaja na zdravlje - nije. A buđenje svesti naroda o klimi nažalost po prirodi stvari teško može da donosi neke političke poene. Pa kad Tramp ne vidi interes da se bavi borbom za smanjenje promene klime, zašto bi klima interesovala naše političare? Ali zato uništavamo budućnost naših unuka, koji će bojim se platiti cenu za sve što danas ne budemo uradili u suočavanju sa klimatskim promenama. Dotiče li vas politika? Čovek mora unekoliko da prati politiku, ali ne treba da pretera ako ima drugu profesiju kojom se bavi. Šta je tu sve moguće, dovoljno je pogledati jednu Ameriku - ko može da poredi Kartera i Trampa, a obojica su izabrani od manje-više istog naroda. Ljudi u Srbiji priču o klimatskim promenama vide kao još jednu ujdurmu sveta protiv nas. Ne veruju svetu čak ni kad se o klimi priča Imate li utisak nas laika da više ne postoje četiri godišnja doba, nego samo leto i zima? Ne verujem utiscima, verujem brojevima. A brojevi kažu: kada pogledate dijagrame jasno vidite da temperatura definitivno raste. Bilo je i nedavno ljudi koji su stručnjaci, ali nisu verovali u globalno zagrevanje. Danas se rekao bih meteorolozi u svetu spore samo oko toga da li se globalno otopljavanje usporilo, ili nije. Ima i jedna studija koja zaključuje da se globalno zagrevanje atmosfere pri tlu usporilo, ali da se u otprilke istom iznosu količine toplote zagrevanje okeana i topljenje leda ubzalo. Što se tiče reakcije široke publike, možda je dobar primer Koljčickog koji je bio laik, neškolovan za posao. Njegove prognoze nisu imale provereno naučno utemeljenje, ali ljudima su se one tipično dopadale. Naravno, Koljčicki je možda mislio da njegove prognoze imaju ispavan osnov. To možda više govori o psihologiji naroda. Problem je što prognoza nije kao lek za rak, pa ako propisujete lek koji ništa ne vredi, biće uočljiva šteta. I pojaviće se zakon koji će delatnost sveta koji se bavi ovakvim "lekarstvom" zabraniti. Kakav je danas status akademika u Srbiji? U mnogim naučnim discipinama imate nekog akademika ili stručnjaka koji je u svetu priznat i poznat. Ugled u egzaktnim naukama se postiže na svetskoj pozornici, a ne u Srbiji. Nauka je međunarodna i ako hoćete da uradite nešto zapaženo, to onda svet treba da vidi. A postati član SANU je rezultat uspeha u poslu, ali malo je i stvar sreće. Ima mnogo vrednih ljudi sa odličnim naučnim radovima koji nažalost nisu u SANU. Zavisi i od glasanja u Akademiji, koje je tajno. Tu svakako ima i problem što će svet pre glasati za nekog čije rezultate razume, bliski su mu, što favorizuje one discipline koje su već zastupljene u Akademiji. Ograničenje broja članova odeljenja na 25, usvojeno na prošlogodišnjoj Skupštini, trebalo bi da ograniči uticaj ovog faktora. Velika je u svakom slučaju počast biti akademik. Sledeće godine očekuju nas izbori u Akademiji... Naš predsednik Vladimir Kostić uložio je veliku energiju da se uspostavi ravnoteža između odeljenja u Akademiji. SANU u društvenim naukama ima samo šest članova, a u odeljenju za matematku, fiziku, i geo-nauke, kao i medicinskom, više od 20. Ja podržavam Kostića, ali to nije lako ostvariti. Čitate li Dostojevskog? Dobio sam ime po Dostojevskom. Zato vas i pitam? Moja mama je predložila ime. U kući mojih roditelja se mnogo čitalo. Književnost, klasična muzika preko radija, opere, knjige su bili na prvom mestu. Da li vas je ime odredilo - da budete bliži Rusiji nego EU u toj klackalici Srbije? Kultura i književnost su svetske, a ne nacionalne kategorije. Moja mama je volela Dostojevskog, ali znala je na pamet pesme Eriha Marije Rilkea, i mnoge druge, mađarske na primer, tako da sam na isti način svakako podjednak poštovalac i evropske i ruske i uopšte svake kulture. Kada je Andrić dobio Nobelovu nagradu, moj tata, tada beznadežno bolestan, živnuo je za poduže vreme, čitajući koliko može ponovo njegovo ovo ili ono delo. Neostvaren san mu je bio da sa knjigom "Na Drini ćuprija" pređe preko stvarne ćuprije. Nenad ČALUKOVIĆ

Mislio sam da znam tu pesmu. Najlepše je pevala moja mama, uz pianino. Divno je peva i danas, samo se malo proredila ekipa koja je na sv.Ignjatija pratila uz gitaru, maligane i pijanog šarana. Jednog jula, vratio sam se s mora i čekala me karta u jednom pravcu…tad se u vojsku išlo avionom. Imao sam još jedno veče civilstva i nimalo pojma kako da ga utrošim. Mislim, jedini svet koji smo poznavali bio je na Akademiji, ali mi se te noći nimalo nisu nosile martinke; cokule su me ionako čekale u Puli. Bestfrend i ja smo odabrali Romani Tar; bez ikave ideje, eto, zalomilo se. Romani Tar je bio stara kuka, jedan od poslednjih preživelih iz epohe velikih restorana šezdesetih-sedamdesetih: Lotika, Kasina, Manjež, Lion, Madera… Stizali su isplativiji kafei i klubovi bez mnogo filozofije. Uostalom, na mestu starog Romani Tara danas je Mekdonalds…tako nam i treba. Sam pogled na orkestar je bio neobičan: koncertni klavir, kontrabas, gitara i harmonika. Uvodni blok – Tom Džons i Elvis, savršeni uz demodirane zulufe sedog pijaniste. Mladi keša, srednja ugostiteljska na praksi, znao je da ne pripadamo tu i vrteo se oko nas kao pridruženi član najzelenijih u kafani… Posle su uleteli folkloraši, ekipa iz Kola je tezgarila preko leta da upotpuni program za strane turiste; iako smo, realno, jedini stranci u kafani bili Mlađa i ja. I konačno Ona. Stolovi su se uskomešali: Ljilja Ćora! Nisam imao pojma ko je gospođa. Nije ni bilo potrebno, jer se sekund kasnije kristal zatresao: Imam jednu želju… U poređenju sa njenim masnim altom, Scott Walker ili Bowie zvučali su kao kastrati; mračna poput vetra u olucima otkrivala je drugu stranu romanse koju sam mislio da poznajem. O usnama i snu: život je tek čekao da ga upoznam, a Imam jednu želju čekaće me na svakoj njegovoj krivini, uvek drugačija i drugačija. Za takav drive nije joj bio dovoljan glas; nije joj bio dovoljan ni ciganski gen, niti roditelji muzikanti. Ona je poznavala prazninu posle usana koje se poput školjke otvaraju samo jednom. Ljiljana Petrović nije bila samonikli cvetić: bila je gradsko dete i slušala gradsku muziku. To će je zauvek izdvojiti iz game izvođača romskih tradicionala. Pohađala je srednju muzičku Stanković, slušala Arsenovu Kuću pored mora, raznesena valima i ljetom…o da, ko razume najlepši poljubac jula može da razume i Imam jednu želju. Nije bilo suđeno da maturira u Stankoviću, ali je u Bosni diplomirala sevdalinku. Ta diploma će se pokazati važnijom – ko se god bacio u virove Ljiljine pesme, negde duboko, jako duboko izronio bi sevdah. Ili bluz, sve to dođe na isto. Samo je ona u tri reči mogla da otpeva dugačke priče u kojima su se pronalazili i žudeli : ne mogu da prestanem da mislim na tvoje usne, ne mogu da prestanem da sanjam i da te pravim od vazduha; ali biću ok, samo…imam jednu želju Uz te tri reči među stolove su se rušili Danilo Kiš, Duško Radović, Brana Petrović i ini, polomljeni između Ljiljine ciganske duše i sopstvenih snova s kojima nisu mogli da se ponesu. Velike beogradske kafane prestajale su da budu kafane – od njenog alta svaka je postajala mala Olimpija u kojoj se u pobožnoj tišini pilo i patilo. ‘Imam jednu želju’ još nije snimila. Nije joj trebalo, bila je prvosveštenica podzemnog Beograda umetnika, boema i svakakvih mudrosera od kojih je Beograd postajao sočan i rafiniran. Pred zoru je u svoje društvo puštala samo Tomu Z. i probrane muzičare – pratiti Ljilju Ćoru bila je stvar statusa među beogradskim muzikantima. Sunce se čekalo u nekoj birtiji pored Cvetkove pijace; svaki takav chillout bio je vredan jedne knjige.Ko nije šakom zasekao ustajali plavi dim uz njene romanse, taj nije bio mlad. Onda je novac stigao po Ljilju. Slovenci su je odveli u studio zajedno sa starim pajtosima sa tezgi, i za neku desetinu sati snimljena je najbolja ploča ciganske autorske muzike ikada. Nisu oni imali vremena za miks, nasnimavanja i šminkanja po kanalima, trebalo je raditi i sutra. Kada su Sašu Habića jednom pitali kako narodnjaci snimaju tako kratko, a rokeri mesecima(sugerišući, valjda, narodnjačku površnost), Habić je bio skoro zbunjen: ‘Ne, nisu površni. Narodnjaci umeju da sviraju…’ U Ljiljinom slučaju, manjak studijskih sati bio je samo dodatna doza istine. Odsvirana i otpevana na prvu i majstorski, kao oluja, ostala je neprocenjivi dokument vremena i ekipe koja se više neće sastaviti. Trenutan i zaslepljujući uspeh nije je izveo iz kafane – bila je mnogo veća zvezda od boranije kojoj su trebali reflektori i naslovne strane; bila je zvezda čim se orkestar utiša da započne svoju muklu operu. Ozbiljna, bez suvišnih gestikulacija, nije morala da učini ništa. Izgubljene duše slušalaca prilazile su same. U tišini. Ali tišine je osamdesetih nestajalo. Lagano, ali nepovratno. ‘Gradski lokali su počeli da nestaju, krenula je Ibarska magistrala, gde je bila lova. Znaš kako, tamo gde su te slušali u tišini, nije bilo para.’ Nije imala stomak za novo vreme, nove kafane i nove manire. Ikone njenog Beograda listom su odlazile, neko pod zemlju, neko van zemlje, skoro da čovek pomisli da su se sklonili da ne gledaju propadanje; Toma, Brana, Duško, Alija, Danilo, Paja… Izabrala je novi život. Udala se, promenila prezime i skrasila u Nemačkoj. Čistila po kućama i hotelima, naplaćivala WC; Ljilja Ćora postala je baba sera. Šesto čulo je nije izdalo – u bombardovanju 1999. potpuno je uništena njena beogradska kuća. Postoji potresna scena u BBC-ovom dokumentarcu kako hoda po ruševini i plače: ‘…ovde su se moja deca rodila…i ja ne vidim ovu ruševinu, vidim kako je bilo kad sam ja bila…’ 15 godina nije pevala: ‘Trebao mi je mir. I nije mi falila pozornica – pesma mi je falila.’ Niko nije znao gde je. Producent Dragi Šestić tragao je za njom bezuspešno: ‘Jednostavno, morao sam je naći. Potraga za Ljiljanom je dugo trajala – niko mi nije mogao dati prave informacije. Onda mi je Šaban Bajramović rekao da zna nekoga ko bi mi mogao dati više informacija o njoj. Nakon par mjeseci uspio sam doći do pravog telefona – bila je u Dusseldorfu, samo 2 sata vožnje od mene! Par dana nakon telefonskog razgovora otišao sam u posjetu. Nisam želio gubiti vrijeme – Ljiljana je bila šokirana mojom brzinom, a mislim i entuzijazmom.’ Dva puta ga je odbijala, treći put je popustila. Mostar Sevdah Reunion već je snimao sa Šabanom Bajramovićem, ali ovo je bilo nešto drugo: krenuli su od nule i za dve nedelje imali album. Opet Habić: narodnjaci umeju da sviraju…brzina je bila recept za uspeh, ovog puta globalni, opipljiv i prebrojiv. Repertoar nije bio žanrovski limitiran: bile su to Ljiljine kafanske plejliste, pesme za umiranje i preživljavanje. Malo je reći da je Ljilja postala world music zvezda, ona je bila zvezda oduvek, i pod šatrom i pod reflektorima. Nije nimalo bila zbunjena dešavanjima, potpuno svesna svoje snage i mesta koje joj pripada: ‘Treba da pevam koncert, a ne mogu da se presvučem, puna soba ljudi. A još uz to neki tip, brka, sve uz mene, gura se. Reko’: “Šta ‘oćeš ti?” Zovem Dragog: “Ma daj bre teraj ove crnce u pičku materinu. Hoću da se presvučem.” Dolazi Dragi, šokir’o se. Pita me: “Zar ne znaš ko je ovo?!” Reko’, nemam pojma, ali vidim ko da ‘oće nešto, a mator on, matora ja. Kaže Dragi: “Pa to je Karlos Santana.” A ja kažem – ko mu jebe mater.’ O Mostar Sevdah Reunion snimani su silni dokumentarci. Najpoznatiji su radili Pjer Žalica 2000. i Mira Erdevicki 2005. za BBC, a postoji i jedan biser sa holandske televizije, redak trenutak u kom se Ljilja smeje. Osmeh od koga boli sve: ‘The mother of gipsy soul’ konačno je i doneo studijski snimak ‘Imam jednu želju.’ Snažan i mračan kao u Romani Taru one noći. Jedan klavir, jedno ćemane i Ljiljana, jedna jedina…pa da se nikad ne probudim… Evropa nije imala pojma šta peva, ali se jednako otvarala pred mađijama gospođe Buttler kao mladunci beogradskih kafana šezdesetih i sedamdesetih i njihove su duše jednako plovile vazduhom, otvorene i ranjene glasom koji se ne može ponoviti. Snimke sa njenih koncerata uglavnom ne uspevam da odgledam do kraja, polomi me emocija koju pojačaju zavedeni pesmom: U tih deset godina, za holandskog izdavača snimiće tri albuma – edicija uporediva jedino sa digitalizovanim opusom Vlastimira Pavlovica Carevca. Stigla je sve…skoro sve. Poslednji album, Frozen Roses, iz 2008., bio je premračan i za njene standarde, a cover albuma snimljen na groblju i sam izbor teških i sporih pesama gotovo zlokoban. Njeno šesto čulo…album je zatvarala Šerešova Sumorna nedelja. Bolest je ružno lice iskezilo godinu kasnije. Zamišljam psovku kojom je ispratila svoju cigansku sreću: na vrhuncu mogućnosti, slavna i konačno prihvaćena, ostavljala je svet pod svojim nogama. Nema pravde na ovom svetu. Ili ipak ima? Dragi Šestić kaže da je nerealizovan ostao samo album na kom bi, poput Nine Simone, svirala klavir i pevala. Ostale poslove je, uglavnom, posvršavala, pridružila se boljoj ekipi u nebeskim bircuzima i vratila u tišinu. Ja u kafane uglavnom više ne idem; radije biram magle ovakvih jutara. Ili san: da ti tvoja medna usta… Za P.U.L.S.E: Vladimir Alimpić

Hotel "Jugoslavija" u Kraljevu izgrađen je na mestu gde je ranije bila kafana "Talpara", a kasnije i kafana "Plug". Hotel je izgradio Laza Jovanović, obućar iz Raške. On je novac zaradio popravljajući i preprodavajući cipele radnicima koji su radili na izgradnji puta i pruge Kraljevo-Raška. Laza nije štedeo na gradnji jer je u hotel uložio oko milion dinara i trudio se da bude sve po najnovijoj modi. Tako je, na primer, fasada bila ukrašena štukaturom kojom su bile ukrašene palate u evropskim gradovima. https://www.facebook.com/NepoznatoKraljevo/photos/a.366265617059046.1073741828.366098430409098/507290612956545/?type=3&theater

Medicinske sestre, vaspitači, vozači i varioci masovno se iseljavaju iz Srbije i prelaze u zemlje zapadne Evrope, Kanadu ili na Bliski istok, gde mogu mesečno da zarade i do pet svojih regularnih plata. Foto: Shutterstock Ubedljivo najveće interesovanje stranci pokazuju za naše medicinsko osoblje, tvrde u Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Samo u prvih šest meseci ove godine 254 medicinske sestre napustile su srpske ambulante i zaposlile se u Nemačkoj. Prema podacima sindikata, u 2015. godini zemlju je napustilo preko 1.000 lekara i sestara, a u 2016. godini zemlju je napustilo oko 1.200 medicinskih radnika sa iskustvom. Najviše kadra odlilo se iz Novog Sada, Valjeva, Vršca, Sombora, što su osetili i pacijenti lečeni u zdravstvenim ustanovama u ovim mestima. Diplome naših srednjih i visokih medicinskih škola i fakulteta najlakše se nostrifikuju u Nemačkoj i Norveškoj, te tu i odlazi najveći broj ljudi. Oko godinu dana im je potrebno da steknu adekvatno znanje jezika, a dočekuje ih stalno radno mesto i plata od oko 2.000 do 4.500 evra. - Ovde rade za niske dnevnice od oko 3.600 dinara, neplaćen im je prekovremeni rad, neisplaćene beneficije - kažu u Komori medicinskih sestara i zdravstvenih radnika. Foto: EuroBlic / RAS Srbija Novosađanka Tatjana Zorić (39) već 12 meseci živi u dolini Švarcvalda i ima stalno radno mesto medicinske sestre. Trebalo joj je oko 2.000 evra za usluge agencija i 18 meseci da stekne potreban nivo znanja nemačkog jezika. - Radila sam na radiologiji i moj krajnji domet bila je mesečna zarada od 36.000 dinara. Nakon što sam se razvela i postala samohrana majka, bila sam suočena sa izazovom: da radim najmanje dva posla kako bih prehranila decu i pritom da ih uopšte ne viđam ili da se otisnem u neviđenu avanturu. Zasad sam zadovoljna svojim izborom - kaže Tatjana. Koliko je tačno vaspitača napustilo Srbiju ne vodi se evidencija jer je ova struka suficitarna na tržištu i relativno se lako nađe zamena. Dovoljno oslikava podatak da je samo preko jedne od 102 registrovane agencije za zapošljavanje Srbiju napustilo 27 vaspitača tokom ove godine. - U poslednje vreme veliko je interesovanje za našim vaspitačicama na Bliskom istoku, gde im je garantovana plata od 1.200 evra, što je za pet puta više nego što dobiju u Novom Sadu. Tradicionalno su tražene u Kanadi i skandinavskim zemljama. Mnoge čak odlaze da budu dadilje deci jer tako za nekoliko meseci zarade više nego u vrtićima u Srbiji za celu godinu - priča Jovanka Agić, vlasnica jedne od agencija za zapošljavanje. Foto: K. Kamenov / RAS Srbija Milena G. (54) napustila je novosadsko obdanište “Radosno detinjstvo” svega nekoliko godina do penzije da bi bila dadilja jednoj gastarbajterskoj porodici u Nemačkoj. Čeka da se približi na dve godine od starosne penzije, kako bi sama sebi uplatila staž. - Imam smeštaj, hranu i dodatnih 600 evra svakog meseca. Bez tog novca nikada ne bih mogla da platim studije svog sina - kaže ona. Vozači najbolje prolaze u Kanadi, gde mogu da zarade i po 2.500 evra mesečno, a samo u jednoj turi migrira po 50 vozača. Novosadsko Gradsko saobraćajno preduzeće ostalo je tako bez preko 90 iskusnih vozača za samo dve godine. Pročitajte još: VELIKA SERIJA BLICA Kako do posla u Nemačkoj OD JANUARA DO AVGUSTA 160.000 SRBA NAŠLO POSAO Evo koja zanimanja su najbolje prolazila Sociolozi upozoravaju da priča o odlivu mozgova ima znatno veću težinu od pojedinačnih priča o standardu i kvalitetu života. Procenjuje se da je Srbija od devedesetih do sada izgubila 12 milijardi evra školujući kadar koji se otisnuo u svet. Prema podacima Svetskog ekonomskog foruma, u poslednjih 20 godina najmanje je 50.000 visokoobrazovanih napustilo Srbiju, a ukupan broj migranata je procenjen na pola miliona ljudi. Za deset godina manjak stručnjaka Posledice nedostatka kadra već se sada osećaju jer je za neke struke, poput varioca sa posebnim sertifikatima, nemoguće naći zainteresovane radnike u Srbiji. Predviđanja Srpske akademije nauka su da će se nedostatak visokoobrazovanih stručnjaka drastično osetiti već za 10 godina. Video: Šta JA mogu da uradim za državu? Mogu da ODEM IZ NJE http://www.blic.rs/vesti/drustvo/egzodus-za-godinu-dana-napustilo-nas-je-1000-lekara-i-sestara-sto-ne-cudi-kad-saznate/j4n8f0p