Претражи Живе Речи Утехе

Ime koje nosimo traje sa nama ceo život i zato ga roditelji uvek s velikom pažnjom biraju za svoju bebu. Trendovi se menjaju vremenom, te smo proverili koja su to zvanično najpopularnija imena za dečake i devojčice u Srbiji. Kako kažu podaci Republičkog zavoda za statistiku, jasno se izdvajaju imena koja roditelji najviše daju deci u Srbiji. Ubedljivo najpopularnije žensko ime u 2020. godini je Sofija, a muško Luka. Evo kako izgleda cela lista najčešćih imena za bebe u našoj zemlji. Devojčice Sofija Dunja Mila Teodora Sara Milica Tara Una Nađa Nikolina Dečaci Luka Lazar Vasilije Stefan Aleksa Bogdan Vuk Filip Mihajlo Vukašin A prema nepisanom pravilu svako ime ima i svoje značenje, te tako i ova popularna imena nose određenu simboliku. Devojčice Sofija – poreklom iz starogrčkog jezika, ovo ime označava znanje, rad, mudrost, pamet, stoji na sajtu značenjeimena.net. Dunja – ranije je davano devojčicama koje su rođene u mesecu maju ili junu, kada cvetaju stabla dunje. Takođe, plod dunje je od prastarih vremena simbol zdravlja i lepote, pa su roditelji davali svojoj deci ovakvo ime kako bi pre svega sve Dunje bile zdrave, lepe, jedre i vesele. Mila – smatra se da je žensko ime Mila staro srpsko i pravoslavno ime, a sa značenjem „mila i draga“ i da potiče od srpskog prideva „mila, mio“. Teodora – ovo žensko ime je najčešće davano ženskoj deci koja su dugo željena, a zbog svog značenja predstavlja i „dar od boga“. Sara – ona koja dominira; ona koja je važna; žena koja vlada i upravlja; „izaslanica od Boga“; princeza; boginja; „svetost“. Milica – ime Milica jeste staro ime, srpsko ime, i vodi poreklo od reči „mila“. Šire posmatrano, označava dragu i milu osobu, onu koja je „rođena da bude draga, odnosno mila“. Tara – najčešće se povezuje sa imenom planine Tare u Srbiji, odnosno imenom reke Tare u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini, pa se može prevesti kao – osoba koja je stamena ili pak koja je lepa kao pomenuta reka ili planina. S druge strane, Tara ima poreklo iz takozvanog kurdskog jezika, a sa značenjem – veo; prozračnost; lakoća. Una – poreklom od latinske reči “una”, ima značenje – jedna; jedina; unikatna; jedinstvena. Druga teorija kaže da je ime poreklom od keltske reči “Oona”, a koja znači u slobodnom prevodu jagnje ili jagnješce. Nađa – ime je izvedeno od ličnog ruskog imena Nadežda i pored osnovnog značenja povezanog s nadom, postoje i značenja – ona koja je plemenita, dobra, koja je širokogruda, koja svima misli dobro. Nikolina – i ovo žensko ime, kao i muški parnjak, izvedeno je od dve reči – „nike“ sa značenjem pobeda; uspeh; osvajanje, i reči „laos“, što znači narod; svet; ljudi; čovek, te se žena sa ovim imenom prevodi kao – „osoba koja voli ljude“; „ona koja je pobednica“; „žena koja daje pobedu ljudima“. Dečaci Luka – u osnovi lične imenice Luka, nalazi se grčki koren „luks“ što znači svetlost, sjaj, blistavost, dan, „ono što je svetleće i što obasjava“. Smatra se takođe, da značenje imena Luka ima veze sa apostolom Lukom Jevanđelistom, i da su sva muška deca rođena pod ovim ličnim imenom, predodređena da budu „nosioci svetlosti“ i da pomažu drugima. Lazar – u originalnom prevodu i sa hebrejskog i sa aramejskog jezika ime Lazar znači – „Bog je pomogao“; „Božja pomoć“; „Bog je poslao pomoć“; „Bog pomaže“; „Bog će pomoći“; „uz Božju pomoć rođen“. Vasilije – značenje muškog imena Vasilije u prenesenom smislu može da se protumači kao – “onaj koji je kruna uspeha”; “onaj koji je rođen da vlada”; “onaj koji ima uspeha u životu”; ali i “osoba koja je zdrava” ili “ona osoba koja je mirisna kao bosiljak”, “onaj koji je “zelen” (u smislu reči naivan ili nezreo kao osoba)”. Stefan – u prevodu sa grčke reči „Stephanos“, označava krunu, vladara, „osobu koja je ovenčana, krunisana“. Veruje se i da će se tradicija rađanja sinova i muške dece nastaviti, te da će svaki rođeni Stefan dalje imati muške potomke. Aleksa – kao kraći oblik imena Aleksandar, Aleksa takođe u odnosu na prevod sa grčkog jezika znači „onaj koji je zaštitnik ljudi“; ili samo „zaštitnik“ ili pak „ona vrla osoba koja pomaže svima“. Bogdan – u bukvalnom prevodu sa grčkog znači dat od Boga, te se dečaci sa ovim imenom smatraju – „Darom od Boga“, „onima koji su radost i nada svojih roditelja“; „osobama koje su štićene i voljene“. Vuk – značenje imena Vuk je danas preneseno, te predstavlja „osobu koja je zaštitnik“; „koju ne treba ljutiti“; te „osobu koja je borac protiv zla i nepravde“; „muškarac koji je snažan; neustrašiv i hrabar“. Filip – „osoba koja voli konje“ ili „onaj koji je ljubitelj konja“, ali u prenesenom značenju Filip predstavlja „pravog prijatelja“; „odanog saputnika“, „onog koji je postojan“, „jaka osoba i karakteran čovek“. Mihajlo – obično se tumači kao – “onaj koji je kao Bog”; “poslat od Boga”; “sluga Božji”; “bogumili”; “anđeo”; “sveti i bezgrešan”; “čovek koji živi po pravilima i koji se kloni svih ovozemaljskih grehova”. Vukašin – ova varijanta staroslovenskog imena Vuk osim značenja zaštitnika ranije je predstavljala i štit od zlih duhova i bolesti. https://zadovoljna.nova.rs/beba-i-porodica/zvanicno-najpopularnija-imena-za-bebe-u-srbiji/?widget=frontpage&segment=nova-ladylife&article=Zvanično najpopularnija imena za bebe u Srbiji

Pored poljoprivrede, danas se u Vrmdži bave i informacionim tehnologijama ili pisanjem rok opera. BBC Sport Sivilo beogradskih solitera, otuđenost i zagađenost gradskog vazduha naveli su desetoro prijatelja da jednog dana sednu u kola i zapute se u istočnu Srbiju u potrazi za novom oazom u prirodi gde će živeti i radeti. U podnožju planine Rtanj, nedaleko od Sokobanje, naišli su na Vrmdžu - selo interesantnog imena i čistog vazduha, koje leži na četrdeset izvora, okruženo brojnim stenama i živopisnim proplancima. "Zdrava i čista sredina, gde kad dođeš isključiš se od bilo kakvih informacija iz grada i budeš ovde u miru", kaže za BBC na srpskom Silvana Hadžić, rođena Novosađanka, koja sada živi u Vrmdži. "A tu je i Rtanj koji je s ove strane blag, plodonosan, zdrav, čist...", dodaje Silvana. Prirodne raznolikosti i bogatsva sela su opredelila Beograđane na preseljenje tokom 2008. i 2009. godine, dok Vrmdža desetak godina kasnije i dalje u sopstveni atar privlači ljude iz različitih delova Srbije, pa i sveta. Novi stanovnici su seosku svakodnevicu oplemenili novim idejama i zanimanjima, od kojih su koristi imali i starosedeoci. U selu se danas, pored poljoprivrede i ruralnog turizma, meštani bave radom u sektoru informacionih tehnologija (IT), vežbanjem, drže Rural hab, pišu rok opere i ubiru plodove prirode i tako zarađuju. Slaviša Krstić, doskorašnji predsednik mesne zajednice, kaže da je Vrmdža pre petnaestak godina bila nalik "drugim srpskim selima u propadanju", dok je danas više od 50 imanja prodato. Oronule zidine najstarije škole u jugoistočnoj Srbiji/BBC "Celo selo je veliki radni prostor" Dragana Tomić Pilipović se 2009. godine dvoumila - da li iz Beograda otići na očevo imanje u selo kod Valjeva ili se sa društvom preseliti u Vrmdžu. Opredelila se za drugu mogućnost. Već je 2010. kupila imanje uz potok, pokraj makadamskog puta ka Vrmdžanskom jezeru i odmah registrovala Centar za društveno odgovorno preduzetništvo, koji i danas vodi. Pet godina kasnije, kada su završeni radovi na kući, konačno se sa suprugom i dvoje dece preselila u Vrmdžu, otvorivši novo životno poglavlje. "Krenuli smo da pravimo kuću kada sam imala bebu od šest meseci, a završili smo je kada sam imala dva deteta a suprug Igor je živeo u Italiji", govori Dragana za BBC na srpskom. Dragana Tomić Pilipović u radnom ambijentu u Rural habu/BBC Draganina i Igorova deca - Lenka i Vasa danas imaju osam i šest godina i idu u seosku školu. Pre nego što je došla u Vrmdžu, Dragana je više od 20 godina radila u oblasti ljudskih resursa. Želja joj je bila da otvori centar za edukaciju u prirodi, što se prelaskom na selo i obistinilo. Rural hab, kako ga je nazvala, nalazi se na spratu kuće u kojoj živi sa porodicom. Hab predstavlja zajednički radni prostor, odnosno mesto na kome više ljudi obavljaju poslove deleći znanje, ideje i materijal. Kaže da je vremenom uspela u zamisli da celo selo postane hab, što je omogućilo ženama sa sela da turistima i posetiocima ponude domaće proizvode i ugostiteljske usluge. "One se bave izradom suvenira i drugih proizvoda, nude smeštaj, prošle su razne edukacije, ne samo sa mnom, nego i sa drugim stručnim ljudima, od turizma, plasmana na društvenim mrežama, kako se rade ostale stvari", objašnjava Dragana. Ona u tom prostoru organizuje različite vrste predavanja, seminare i prezentacije i radi na programima edukacije, mentorstva i profesionalnog razvoja. Digitalni nomadi na sopstvenom imanju Silvana Hadžić na svom imanju/BBC U Vrmdžu se doselilo i nekoliko radnika iz IT sektora, među kojima je i Silvana Hadžić. "Meni su se po dolasku odmah dopale stene, jer sam tada počela da se bavim sportskim penjanjem i onda sam videla baš veliki potencijal i tako je krenulo, prvo traženje placa, kupovina, gradnja kuće", objašnjava Silvana. Ona je gradila kuću od temelja i taj proces je trajao do 2015. godine. Međutim, u Vrmdžu se u potpunosti preselila tek u martu, po izbijanju epidemije korona virusa. "Ranije sam dolazila uglavnom vikendom ili za odmor jer ,bolja polovina', za razliku od mene - koja sam svoj gazda, nije mogla da radi van kancelarije, pa smo morali da budemo u Beogradu", dodaje. Kaže da rad u IT sektoru na selu nije ni malo težak - naprotiv, i te kako je zanimljiv i inspirativan. "Meni je ovde super jer kad me nešto muči, izađem napolje iz kuće da razmislim kako da dođem do nekog rešenja. "Takođe nisi okružen gomilom informacija, priroda i okolina je čista, pa su ti nekako i misli čistije, a i meni lično je bolji fokus ovde", napominje ona. Prednost života na selu uočava i kod partnera koji radi "sa manje stresa". "Mir, tišina, priroda. U gradu si opkoljen. Čim izađeš iz kuće moraš nešto da kupiš, da platiš, a ovde ne moraš i imaš tu neku svoju slobodu". Rad od kuće zahteva dobar signal, čega ne nedostaje jer je selo pokriveno bežičnim internetom. Za svaki slučaj su se ipak obezbedili mobilnom internet mrežom, neprekidnim napajanjem i dodatnim arhiviranjem. "To moraš da planiraš definitivno. Plan B uvek moraš da imaš na selu", odgovara osmehujući se. Život na selu ne ostavlja mnogo slobodnog vremena, ali ga Silvana, inače operativni trener sportsko penjanje, provodi na penjanju po obližnim stenama. Kulturna i prirodna bogatstva Vrmdže Crkva svete Trojice/BBC Prvo naselje na prostoru današnje Vrmdže, navodno se pominje u spisima iz trećeg veka. U selu se nalaze ostaci rimskog utvrđenja Latin-grada, koji je u srednjem veku pripadao srpskoj vlasteli, a po legendi ga je razorio Musa Kesedžija. Na internet prezentaciji sela piše da je Vrmdža naziv dobila po velikom broju izvora - ima ih oko 40, reka i potoka. "Naši ljudi i danas kažu da iz oblaka vrne kiša, da u bašte treba navrnuti vodu", piše na sajtu. Selo se proteže u nekoliko krakova koje presecaju potoci, bujni šumarci i zeleni proplanci, a tu je i prirodno Vrmdžansko jezero. U Vrmdži se nalazi crkva Svete Trojice sagrađena na temeljima manastira iz 13. veka, a odmah pored je i orunula zgrada najstarije škole u jugoistočnoj Srbiji koja je počela da radi 1852. godine. U porti crkve je pre gotovo deceniju otvoren i etno-muzej, čije je eksponate godinama sakupljao Ljubiša Mladenović, jedan od autora dvotomne monografije sela, objavljene ovog leta. Iza muzeja je vidikovac odakle se pruža velelepan pogled na sokobanjsku kotlinu i planine koje je okružuju. Selo je domaćin i velikog broja sportskih i kulturnih događaja. Ranije je organizovan međunarodni biciklistički maraton, planinarska akcija Vrmdžila, a ovog leta je na obližnjim stenama, na kojima se nalazi oko stotinak smerova, održano Državno prvenstvo u sportskom penjanju. U Vrmdži se održava i festival ekološko-dokumentarnog filma - Vrmdža fest, čija glavna nagrada nosi ime po reditelju Petaru Laloviću, kao i Vrmdžanski susreti koje su pokrenuli novi meštani. Planira se i foto-video kolonija pod nazivom "Selfi Vrmdža". U Vrmdži trenutno živi oko 500 ljudi, dok su smeštajni kapaciteti u selu više od 50 mesta. Susret novih i starih meštana Slaviša Krstić/BBC Bivši predsednik mesne zajednice Vrmdža, Slaviša Krstić kaže da je 2006. godine "predložio novi koncept razvoja i strategiju", koji će se razlikovati od drugih sela. "Prvo smo napravili analizu šta imamo od potencijala i krenuli da radimo odmah početkom naredne godine", govori Slaviša za BBC na srpskom. Kaže da je cilj bio "stvaranje uslova za bolji život meštana sela", a onda i za "doseljavanje ljudi". U selo su pored Beograđana, došli i ljudi iz Zrenjanina, Subotice, Niša, ali i iz inostranstva. Među prvima je bio penzioner iz Italije i njegova supruga Švajcarkinja, a sa beogradskom družinom stigao je i Amerikanac - Pol Šapira, kompozitor rok opere. "Oni su dali deo doprinosa u promociji Vrmdže kao mesta zdravog za život, a i privlače ciljne grupe kojima turistička ponuda opštine Sokobanja nije dovoljna. "To nam je bilo važno, ali sa druge strane veliku stvar je odigrala mesna zajednica sa meštanima u vezi sa promocijom, unapređenjem infrastrukture i slično", smatra Slaviša. Meštani Vrmdže isprva nisu imali poverenja u nove planove čelnika mesne zajednice, a osećala se i blaga tenzija u vezi sa dolaskom novih meštana. "To je trajalo četiri, pet godina dok su nove meštane prihvatili tako da počnu da se druže, da idu na slave", dodaje. Dragana Tomić Pilipović je saglasna da je bilo potrebno da prođe određeni period da bi se bolje upoznali sa komšijama i da bi stekli međusobno poverenje. Danas se uzajamno pomažu - ona im iz grada redovno donosi potrebne stvari, dok njoj komšije daju povrće i pomažu oko bašte. Prijatna iskustva sa novim komšijama, kod kojih se preko leta snabdevala namirnicama, ima i Silvana Hadžić. Kaže da se često posećuju i pozivaju na slave i rođendane, a kada je Božić ili Uskrs zajedno se okupe ispred crkve. Do sada je u Vrmdži, kaže Slaviša Krstić, kupljeno 50 kuća i imanja, ali manje od deset porodica živi u selu. Zemljište i objekti na primamljivim lokacijama su rasprodati, dok ih na periferiji sela još ima, ali po nekoliko puta većoj ceni nego pre desetak godina. Slaviša tvrdi da su tada imanja sa kućom mogla da se nađu za oko 2.000 evra, dok danas, na pojedinim lokacijama koštaju i više od 10.000 evra. "Vrmdža nas je odabrala" Vrmdžansko jezero/BBC Ne bave se novi meštani samo informacionim tehnologijama i društvenim preduzetništvom, već ima i onih koji drugačije zarađuju za život. Bračni par Miloš i Ana Ninković su najpre organizovali razne programe u prirodi u okviru njihovog Rtanjskog centra zdravog života, da bi se vremenom usresredili na treninge i proizvodnju sredstava za vežbu. Ana je instruktorka "lebdećeg sistema vežbanja" na svilenim ljuljaškama i drži treninge putem interneta, dok je Miloš zadužen za dostavu i propratne poslove. Leti se u njihovom dvorištu vikendima održavaju grupne radionice i kursevi za sve zainteresovane. U posetu im često dolaze deca prijatelja i rodbine, da se igraju na "Ljuljanki" - ljuljašci za koju kažu da ima "terapeutsku ulogu" i da pomaže "psihofizički razvoj deteta". Miloš je prvi stigao u Vrmdžu iz Beograda i kupio imanje, dok je Ana došla iz Užica, tragajući za "partnerskim odnosom". Sa budućim mužem se znala preko društvenih mreža, ali su prvi susret uživo imali u selu. "Miloš i ja kad smo se videli, mi smo se zagrlili kao da smo napravili pauzu 200 godina, to je bio susret duša", kaže Ana Ninković za BBC na srpskom. Seća se da isprva nije ni želela da "živi na planini", iako je ljubiteljka planinarenja i divljine, jer je bila zadovoljna životom u malom gradu. Ipak, odabrala je da ostane i ne kaje se. "Život na planini mi je jednak životu u maloj sredini. "U maloj sredini imaš gotovo sve teškoće kao i na selu, a s obzirom da sam dete devedesetih, nije mi stran ni nestanak struje, ni cepanje drva, apsolutno ništa", objašnjava Ana. Kaže da je imala "period tranzicije", odnosno prilagođavanja, pa je letnje mesece provodila u Vrmdži, s jeseni živela na relaciji selo-grad, a zimi odsedala u Užicu gde je držala vežbe njenim polaznicima. Smatra da je prednost života na selu i to što iziskuje mnogo manje novca nego u gradu. "Za tri kafe u Beogradu, ovde odeš u baštu kod komšinice koja se bavi organskom proizvodnjom, napuniš korpu i jedeš voće i povrće 10 dana", naglašava Ana. Miloš Ninković kaže da nisu oni birali, već je Vrmdža njih odabrala, te da nije video "interesantnije selo u Srbiji", sa takvim istorijskim i kulturnim nasleđem. Pored svih blagodeti koje selo nudi, ipak smatra da je život na selu zahtevniji od grada i da su problemi sa kojima se susreće "mnogo ozbiljniji". "Kad sediš sa tim ljudima i slušaš njihove priče i tegobe, ti u stvari shvatiš da oni žive od te zemlje i da je to težak život", kaže Miloš za BBC na srpskom. Gorčinu života na selu okusio je odmah na početku kada je dobar deo kuće i pomoćnih objekata morao da renovira ili da nadogradi. Odabrao je da to bude "ekološka gradnja sa prirodnim materijalima", a u pomoć su mu pritekli volonteri sa različitih strana sveta. Kaže da se imanja u Vrmdži vrtoglavo prodaju za basnoslovne sume novca, ali da retko ko ostane da živi tu, što je po njemu glavni pokazatelj "živog sela". "Međutim, od kad je krenula korona svaki dan mi zvoni telefon, raspituju se ljudi, pa ni ne znaš šta se prodalo, tako da me ne bi čudilo da sutradan neko krene da pravi hotel ovde". Povratak u grad, ali turistički Dragana kaže da je njenoj porodici i prijateljima prelazak iz grada u selo fizički, emotivno i psihički teško pao, a kada su se definitivno preselili, trebalo im je "vremena da se odmore od toga". "Prvih godinu dana sam padala u iskušenje da se vratim u grad, takoreći, svako jutro, ali to je jako bitna poruka, da nešto ne nastaje preko noći", objašnjava ona. Tada su im, kaže, dolazili ljudi da vide da li je sve u redu, dok im danas govore: "Pametno ste vi to uradili". "Nismo ni mi znali, mi smo jednostavno pratili sebe". Prvobitna zamisao prijatelja koji su se doselili u Vrmdžu iz Beograda, bila je da žive u komuni, ali se od toga ubrzo odustalo. "Mislim da je tu nastao najlepši momenat ličnog razvoja svakog od nas zato što je svako imao svoj prostor i svako je došao sa svojom nekom idejom šta bi želeo da radi ovde. "Kad si, jednostavno, svoj na svome, razvijaš tu svoju ideju, a opet nisi sam - imaš sa kim da popričaš, imaš kod koga da plačeš, kukaš i da se smeješ samom sebi", dodaje Dragana. Silvana Hadžić smatra da se na selu više druži i sarađuje sa prijateljima nego dok su živeli u gradu, jer su tamo ljudi "otuđeni". Zbog toga joj i odgovara trenutna situacija i rad od kuće uslovljen epidemijom korona virusa jer to znači duži boravak na selu. "Što se mene tiče grad je idealan da odeš na dva, tri dana ili da odeš kao turista u Beograd, fantastično", zaključuje Silvana. Migracije i Srbija: Vrmdža - selo neobičnog imena u koje se ljudi doseljavaju i donose nova zanimanja WWW.B92.NET Pored poljoprivrede, danas se u Vrmdži bave i informacionim tehnologijama ili pisanjem rok opera.

Mesta u Grckoj (dobro dodje da se prosipas kao da si bio u EEEExtra mestu na Sitoniji ili Jonskom moru koje niiiiko nije provalio a ima taaakvu plazu, more kao tirkiz...bla bla) Teristofori Kaledotripsia Metsonistofoni Kseniakos Kleptisteristia Zevzonio Astopsia Klaksos Medioksi

Piloti borbenih aviona grčkih vazduhoplovnih snaga kontrolisaće vazdušni prostor Severne Makedonije nakon što ova zemlja postane članica NATO saveza. To je dogovoreno 2. aprila tokom zvanične posete visoke grčke delegacije na čelu sa premijerom Aleksisom Ciprasom, a tom prilikom su ministri odbrane dve zemlje, Radmila Šekerinska i Evangelos Apostolakis nakon 20 godina, potpisali novi sveobuhvatni Sporazum o vojnoj saradnji. Grčka poseduje oko 226 borbenih aviona od kojih 155 F-16. Njeni lovci već lete iznad Albanije i Crne Gore / Foto: Lockheed Martin O tome da će grčki lovci čuvati nebo Severne Makedonije moglo se saznati iz izjava dva premijera na zajedničkoj konferenciji za novinare. Kako su istog dana prenele Novosti grčki premijer Aleksis Cipras rekao je da će grčko Ratno vazduhoplovstvo vršiti nadzor neba iznad Severne Makedonije kada ona postane deo NATO kako bi se garantovala bezbednost letova. Na pitanje novinara da li će Makedonija to morati da plati, Cipras je odgovorio da neće biti naknade i da je za Atinu stabilnost regiona važnija od materijalne nadoknade. Makedonski premijer Zoran Zaev je, kako prenosi bugarski internet portal Aeropres, rekao da njegova zemlja nema avijaciju i zaštitu svog neba, što znači da jedan od njihovih suseda koji je član NATO, treba to da obavlja. On je dodao da, pored vojne saradnje sa Bugarskom i Turskom, sada imaju i sporazum sa Grčkom o zaštiti vazdušnog prostora kako bi se obezbedila sigurnost i stabilnost. Isti portal navodi i Ciprasove reči da Grčka ima najbolje umeće i znanje iz oblasti avijacije kao i sposobnost da podrži Severnu Makedoniju u njenim naporima da obezbedi stabilnost i bezbednost. Severna Makedonija se nalazi u procesu pristupanja NATO savezu, poziv da započne razgovore o pristupanju upućen je 11. jula 2018. a 6. februara ove godine potpisan je Ugovor o pristupanju NATO koji još nije stupio na snagu. Jedina država u okolini koja je sposobna da Severnoj Makedoniji, jednom kada postane punopravna članica Severnoatlantskog saveza, čuva vazdušni prostor jeste Grčka i to iz više razloga. Grčka ne samo da je članica NATO i ne samo da se graniči sa Severnom Makedonijom, već i raspolaže sa velikim brojem borbenih aviona a njeni lovci se već koriste za zaštitu neba Albanije i Crne Gore.

Političari i biznismeni poslednjih godina odali su se bogougodnom poslu - zidanju hramova Božjih, što svojim, što državnim parama. SPC njihove darove prihvata oberučke, ne pitajući za poreklo bogatstva Objavljeno: 31.07.2017. 21:03h Foto: Ilustracija; Autor: Vladimir Šporčić Prva crkva koju su podigli Nemanjići zidana je između 1159. i 1166. godine. Eno je u Kuršumliji, delimično obnovljena, na uzvišenju iznad ušća Banjske u Toplicu. Poslednja u Srbiji osvećena je crkva u Bajčetini, zadužbina Tomislava i Dragice Nikolić. Označavaju li ove dve tačke vrh i dno spirale, ili samo luk sa putanje kojom se vrti večnost? U istoriji Srbije tri su perioda u kojima je podizanje crkava bilo posebno izraženo: vreme Nemanjića, druga polovina 19. veka, u kojoj se Srbija oslobodila turske vladavine, i poslednje decenije, od sloma komunizma do danas.Ali, dok se u starijim hramovima skrušeno molimo, ili sa ateističkom uzdržanošću procenjujemo umetničku vrednost ikonopisa, o novim crkvama ponekad govorimo i pišemo s rezervom prema finansijerima njihove gradnje, a ktitorske freske izložene su poruzi. Foto: Crkva Svetog Dimitrija u Bajčetini; Autor: Vladimir Šporčić NE TAKO SJAJNA ISTORIJAVazda su crkve gradili oni koji imaju para - vladari, opštine i bogati pojedinci, a Crkva se nikad nije bavila poreklom njihovog novca. „Svako ima pravo, čak i najveći grešnik“, bilo je i ostalo njeno načelo, „da se pokaje i da se iskupi makar i novcem“. Nije pouzdano utvrđeno da li novac spasava dušu... U iskupiteljsku moć bogatstva sumnjaju oni koji bogatstvo nemaju, a sva je prilika da se Bog na njihovo mišljenje ne obazire. Još nije zabeleženo da je neki hram srušen zbog nepodobnosti ktitora - eno, onoliko crkava kojima se dičimo, neke su i na Uneskovoj listi svetske baštine, a njihovi su graditelji oslepljivali očeve i trovali braću, odsecali glave kumovima, i bezdušno grabili zlato i novac.Da ostavimo pepeo Nemanjića na miru, navedimo samo neke primere iz novog doba... Knjaz Miloš je sazidao i obnovio desetine crkava, između ostalih podigao je i onu u Jagodini, a koliko mu je bilo stalo do ktitorstva, svedoči i činjenica da je u pismu upućenom jagodinskom knezu Aranđelu Milosavljeviću zapretio smrću ukoliko bi bilo oštećeno „i jedno slovo“ uklesanog natpisa o njegovim zaslugama za izgradnju novog hrama. Iste te, 1818. godine počeo je i zidanje crkve u Kragujevcu...Njegovi naslednici, Mihailo i Milan, više su bili okrenuti ovozemaljskim, državnim i političkim stvarima, ali je poslednji izdanak dinastije Aleksandar Obrenović velikim novčanim prilogom spasao Hilandar propasti, pa je upisan kao ktitor ove svetinje. Tom prilikom je iz riznice na svetlost dana izvučeno i mladom kraju darovano Miroslavljevo jevanđelje, da posle jednog veka na njegove korice ruku za zakletvu položi Aleksandar Vučić, koji će u istoriju biti upisan zbog zadužbine zvane „Beograd na vodi“...Kralj Petar I Karađorđević, čim je došao na presto 1903. godine, inače siromašan kao crkveni miš, postavio je temelje crkve na Oplencu. Ovu zadužbinu Karađorđevića dovršio je njegov sin Aleksandar, brzo i lako - pored ostalog, na obali Peka, u Neresnici, imao je dva bagera, pa je ispiranjem iskopane zemlje dobijao dva kilograma zlata dnevno...Zidali su hramove Božje i velikaši - Toma Vučić Perišić u Zakuti, Nikola Lunjevica u Vujanu... i poslovni ljudi - Ilija Kolarac, pored zdanja na Studentskom trgu, svom otečestvu ostavio je i crkvu u Velikoj Moštanici, a Persida Milenković, koja je u centru Beograda zajedno s mužem podigla internat Ženske učiteljske škole (danas se u toj zgradi nalazi Matematička gimnazija), sagradila je i manastir Vavedenje na beogradskom Senjaku.Izgradnju prve Crkve Svetog Marka na Tašmajdanu, tamo gde je danas jedan od simbola prestonice, platio je Lazar Panča, trgovac poreklom iz južne Srbije, mesto Katranica, koji je u Beogradu stekao imetak i tu umro. Njegovo ime danas nikome ništa ne znači... Foto: Budući hram Svetih Arhangela na Bagdali; Autor: Vladimir Šporčić CRKVA ORDENE NE ŠTEDIRaznolikost među graditeljima crkava, kad je reč o njihovom položaju u društvu, zanimanju i načinu bogaćenja, takva je i danas. Zajedničko im je samo to što imaju bogatstvo.SPC velike priložnike, graditelje crkava, ljude koji od svojih sredstava ulažu u projekte Crkve, odlikuje crkvenim ordenima, među kojima je najviši Orden Svetog Save.Bogoljub Karić dobio je ovaj orden 1997. godine, a 2012. isto odličje ponela je i Olivera Nedeljković Karić, jedina sestra poznatih biznismena, za gradnju crkve na porodičnom imanju u Orašcu.Miroslav Mišković, koji ovih dana očekuje pravosnažnu presudu zbog utaje poreza, odlikovan je 2006. za doprinos izgradnji Hrama Svetog Save na Vračaru.Milo Ðurašković, vlasnik „Nibens grupe“ i član takozvane putarske mafije, dobio je orden 2009. za obnovu manastira u svom zavičaju.Milutin Gašević, bivši direktor PZP Niš, nagrađen je 2010. ordenom za pomoć u obnovi nekoliko crkava u svom zavičaju. Gašević je bio obuhvaćen optužnicom zajedno s Ðuraškovićem, ali je na suđenju 2016. oslobođen.Pokojni Slobodan Radulović, bivši direktor „C marketa“ i član takozvane stečajne mafije, odlikovan je 2006. za doprinos izgradnji Hrama Svetog Save u Beogradu...Velimir Ilić zbog svog ktitorstva i pomaganja podizanju pravoslavnih crkava i manastira parama iz budžeta, i privatnim, odlikovan je Ordenom Svetog Save i sa još četiri crkvena ordena. „Sagradio sam osam crkava, u svakom većem selu kod Čačka, a mnoge sam obnovio“, sažeo je u jednom intervjuu svoj bogougodni rad.Veselin Bošković, rođeni brat Danice Drašković i jedan od stradalih u atentatu na Ibarskoj magistrali - tada je bio direktor Direkcije za gradsko građevinsko zemljište Beograda - odlikovan je Ordenom Svetog Save „u znak priznanja za mnogo dobrih dela učinjenih svojoj svetoj Crkvi, kojoj je bio iskreno odan“. U beogradskom naselju Vidikovac sagradio je Crkvu Svetog Luke.Borislav Pelević, najbliži Arkanov saradnik, sazidao je crkvu u Zaovinama na Tari, a znatno je pomogao i gradnju crkve u Kosovskoj Mitrovici. Iz razloga koji su ostali nedostupni javnosti, on nije odlikovan „Svetim Savom“, već jedan stepen nižim Ordenom svetog kralja Milutina.Orden Svetog Save dobio je i Novak Ðoković, jedan od najvećih donatora za izgradnju Crkve Svetog Mihaila u Jasenovom Polju kod Nikšića.Istim odličjem za „delatnu ljubav prema Svetoj majci crkvi, naročito pokazanu kroz svesrdnu pomoć Eparhiji mileševskoj“, nagrađen je i fudbaler Ivica Dragutinović.„Za delatnu ljubav“ i nesebično pomaganje „prilikom obnove i izgradnje više hramova i manastira“, Orden Svetog Save dobio je i bivši gradonačelnik Kragujevca Veroljub Stevanović...Crkve podižu i anonimni pojedinci. Stojan Cvetković iz Zemuna dvadeset godina gradio je - i sagradio - crkvu u svom rodnom selu Gornje Kordince kod Prokuplja. Dušan Kekić iz Beograda - inače jedan od najmlađih ktitora, ima 31 godinu - na Čemernu kod Gacka podigao je Crkvu Svete Petke... Spisak je poduži. Foto: Bratislav Gašić na crkvenoj fresci; Autor: Vladimir Šporčić BIA GLEDA I SA ZIDAGrađenje crkava u žižu javnosti dospelo je poslednjih meseci, nakon objavljivanja fotografije freske sa likom Bate Gašića i osvećenja hrama koji je sazidao Toma Nikolić dok je bio predsednik države.„Ukazanje“ šefa BIA sa crkvenog zida deo javnosti ocenio je kao krajnju pretencioznost, čak i kao blasfemiju. Tim povodom, kao kuriozitet, i dokaz da je „vreme iskočilo iz zgloba“, pomenute su i neke druge freske sa ovovremenim likovima. Posredi je, međutim, neznanje.Kroz istoriju Srpske pravoslavne crkve, graditelj crkve je gotovo po pravilu oslikavan sa maketom svoje građevine u ruci, a njegovo ime klesalo se u kamenu na ulasku. To je pravo svakog ktitora, „sleduje“ mu po prirodi stvari, tako je bilo u srednjem veku, a isto važi i danas. Zahvaljujući takvim freskama, nazvanim „ktitorskim“, mi danas znamo kako su izgledali Nemanjići. A to što Batu Gašića znamo sa televizije, i što neki od nas o njemu nemaju visoko mišljenje, sa stanovišta Crkve i njenih pravila je nebitno. Istini za volju, za neke od srednjovekovnih velikaša čijim se likovima i zlatnim odeždama divimo nema dokaza da su bili pošteniji i časniji od njega, ni korisniji za državu i narod.Sa Bagdale, brda iznad Kruševca, pruža se veličanstven pogled na grad. Eparhiji kruševačkoj na njenom vrhu dodeljena su dva hektara zemlje da tu podigne crkveni kompleks. Prvo je, pre pet godina, sazidana replika Njegoševe kapele, a izgradnju je platio Ljubomir Ćurčić, naš biznismen iz Rusije. Da plate crkvu, čije je zidanje pre dve godine došlo na red, ponudili su se braća Gašići, Bratislav i Boban. Kad je gradnja okončana, na zidu desno od vrata, freskoslikari iz Čačka izobrazili su braću, ogrnutu nekakvim vanvremenskim plaštovima, u društvu Svetog Jovana, u čiju slavu su hram i podigli.„Nisam ja tražio da me oslikaju na freskama, niti se za tako nešto uopšte pitam. To je već vekovima uobičajeno pravilo u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Eparhija kruševačka podigla je za vrlo kratko vreme pet hramova i u svakom su oslikani likovi njihovih ktitora. Ako nešto važi za sve, zašto bi u mom slučaju bilo sporno“, odgovorio je Bata Gašić kritičarima.Oko crkve su vidljiva ulaganja opštine i učešće njenog budžeta (na koji Bata Gašić ima odlučujući uticaj): veliki parking, pristupni putevi, javno osvetljenje... Eparhija planira da tu podigne još jednu crkvu, ovog puta kopiju prizrenskih Svetih Arhangela, i da tako zaokruži kompleks koji će postati duhovno središte i turistička atrakcija grada.Zanimljivo je da je Gašić, visoki funkcioner SNS, Orden Svetog Save dobio takoreći „akontativno“ - još 2012. godine. Foto: Crkva Svetog Jovana Krstitelja u Končarevu; Autor: Vladimir Šporčić MALI BOGOVI NA ZEMLJIIstom svecu, Jovanu Krstitelju, crkvu je u Končarevu kod Jagodine sazidao i Dragan Marković Palma, ali je izričito odbio da se nađe na ktitorskoj fresci. Skladna bela, uvis izdužena građevina najlepše je zdanje u selu, koje nikada ranije kroz istoriju nije imalo hram Božji. Uređeno dvorište i uslužna portirska služba svedoče o Palminim organizatorskim sposobnostima, a vrlo lep živopis u crkvi o njegovoj spremnosti da izabere najbolje izvođače za poslove u koje se sam ne razume. Freske je radio slikar iz Čačka Goran Pešić, u crkvenim krugovima najviše poznat po oslikavanju hramova u Republici Srpskoj i Podrinju. I Palma je nosilac Ordena Svetog Save.Samo nekoliko kilometara dalje, u susednom selu Rakitovu, crkvu je u slavu Svetog Luke podigao Miodrag Nikolić Feman.Elektroinženjer po struci, Miodrag Nikolić je vlasnik fabrike „Feman“ u Jagodini. Bio je jedan od osnivača i funkcionera Demokratske stranke u Jagodini i član Predsedništva te stranke. Obavljao je funkciju potpredsednika Unije poslodavaca Srbije. Nakon izbora 2012. godine, izabran je za narodnog poslanika iz redova SNS, ali kaže da nikad nije bio član te stranke. Pominjan je u medijima u vezi sa istragom ubistva novinara Milana Pantića, a u decembru 2015. „zbog naznaka da ima saznanja o slučaju“ saslušavan je u policiji. Tada je odbio da ode na poligraf.Crkva u Rakitovu po veličini je među skromnijim hramovima koje su sagradili ovovekovni biznismeni, ali pleni freskama u oltarskom delu, koje je ikonopisao Grk. Ostale freske radio je pomenuti Goran Pešić, a među njima je i jednostavna ktitorska kompozicija - Feman i Sveti Jovan jedan pored drugog. Feman je nosilac Ordena Svetog Save. Foto: Crkva Svetog Luke u Rakitovu; Autor: Vladimir Šporčić Maštovitije je na fresci predstavljen njegov kolega po struci i sugrađanin Radoslav Milenković, vlasnik „Metalke“ iz Majura, i obnovitelj hrama posvećenog Svetom Romanu u Majuru. Milenkovića, osnivača fabrike prekidača za struju poznatih u celoj Evropi, na ktitorskoj fresci za ruku drži Sveti Roman i vodi ga ka Hristu. Zbog nečega, međutim, Eparhija šumadijska i paroh majurski ovu fresku čuvaju od očiju javnosti i ne dozvoljavaju njeno fotografisanje...Istovetan odnos ima i Eparhija žička prema fresci u Crkvi Svetog Pantelejmona u Kotraži kod Guče - naišli smo na zaključana vrata, a objašnjenje u sedištu eparhije bilo je da se „tako štite interesi Crkve“. Čačanski biznismen Milenko Kostić Kole, koji se obogatio prodajom „Škodinih“ automobila i pročuo po dobrotvornom radu i pesmi Šabana Šaulića „Kole pije rakiju i vino“, 2000. godine sagradio je ispod roditeljske kuće malu i lepu crkvu. Kažu da je koštala 170.000 evra... Unutra je freska o kojoj se svojevremeno naveliko pisalo: Milenka Kostića, njegovu bivšu i njegovu sadašnju ženu i četvoro dece u čamcu spasava Sveti Nikola iz pomamljenog mora.„To je zamisao vladike pokojnog Stefana iz Kraljeva, ja sam to prihvatio, on je rekao da je to po kanonu Pravoslavne crkve iz Srbije i uopšte nemam nekih problema da se nelagodno osećam“, odgovorio je na zamerke.Kole je takođe odlikovan Ordenom Svetog Save. Foto: Crkva Svetog Luke u Rakitovu; Autor: Vladimir Šporčić CANE BEZ ORDENADa Crkva i te kako ume da vodi računa o svojim interesima, mnogo bolje pokazuje primer hrama Voznesenja Gospodnjeg na Ubu.Devedesetih godina, pošto su mu utvrđeni temelji, biznismen od onih uz čije se ime dodavalo „kontroverzni“, Stanko Subotić Cane, rođeni Ubljanin, prihvatio se ktitorstva i plaćanja svih računa za gradnju. Njegov su čin i „delatnu ljubav“ novinarima na sva usta hvalili i mesni sveštenici i opštinska vlast. Ali, kad je protiv Subotića podignuta optužnica za šverc cigareta, okrenuli su ploču: „Gradnja hrama nije počela Subotićevim novcem, nije je on lično počeo kao zadužbinu, nego opština Ub. Jeste prvih godina izgradnje davao priloge, ali davali su i mnogi drugi...“Iz opreza, ne iz gadljivosti na moguće švercersko poreklo novca, na osvećenje 2011. nisu došli ni patrijarh ni ministri, čak je i pevač Miroslav Ilić otkazao učešće u svečanosti. Bili su vernici, u velikom broju, ruski ambasador Konuzin i pevač Džej.Konuzinovo prisustvo bilo je prirodno - unutrašnjost crkve, izrađenu u plemenitoj orahovini i mermeru, osmislili su ruski projektanti, a freskopis je tri godine radio akademik Ruske Federacije Nikolaj Muhin, uz pomoć sedam vrsnih slikara iz Jaroslava.„Canetovu crkvu“ zbog ovog živopisa neki smatraju najlepšom crkvom u Srbiji, ali je Subotić „zbog interesa Crkve“ ostao bez ktitorske freske. Svesni da su se ogrešili, crkveni oci su u kamenu iznad bočnih vrata uklesali „Crkva pamti svog dobrotvora Stanka Subotića sa Uba“. Nije dobio ni orden. Foto: Crkva Voznesenja Gospodnjeg na Ubu; Autor: Vladimir Šporčić MILION EVRA RABA BOŽJEG TOME NIKOLIĆAIme ktitora, međutim, jasno je istaknuto na Crkvi Svetog Dimitrija u Bajčetini. Tomislav Nikolić „s porodicom“ potpisao se svojom funkcijom „predsednik Srbije“, baš onako kako je to učinio Stefan Nemanja u Studenici, uklesavši uz svoje ime „veliki župan“.Od svih crkava koje smo pomenuli u ovom tekstu, bajčetinska - osim možda ubske - izgleda najskuplje. Od mermernog poda do vrha kupole, svi zidovi unutra ukrašeni su mozaicima. I jedino u Bajčetini oseća se dah dnevne politike: od kompozicije na zidu posvećene porodici poslednjeg ruskog cara - što je vrlo redak motiv u našim crkvama, a Platona Banjalučkog, stradalog od ustaša, i Vukašina iz Klepaca, ubijenog u Jasenovcu, do freski četrnaestogodišnje Sanje Milinković iz Varvarina i trogodišnje Milice Rakić, ubijenih u napadu NATO 1999. godine, koje još nisu proglašene za svetiteljke.Neuobičajeno za naše prostore, jedan deo crkve pretvoren je u izložbeni prostor. Tu se, saopšteno je, nalaze pokloni koje je Nikolić dobijao tokom svojih diplomatskih poseta. Centralno mesto zauzima antikvitetski krst, dar beloruskog predsednika Lukašenka, i ikona koju je predsedniku Srbije poklonio ruski patrijarh. Kako je njihovo donošenje u Bajčetinu usklađeno sa Zakonom o poklonima, koji poklonoprimcu dozvoljava da zadrži dar samo ako je njegova vrednost manja od pet odsto prosečne plate, odnosno 2.000 dinara, neko će jednom morati da objasni.Do početka gradnje Bajčetina je pripadala Žičkoj eparhiji, sa sedištem u Kraljevu, ali Sinod SPC je udovoljio molbi Tomislava Nikolića de se selo prevede u nadležnost Eparhije šumadijske i Kragujevca, gde je gradonačelnik bio njegov sin, bez sumnje da bi se sve formalnosti oko gradnje i dozvole lakše obavile. Foto: Crkva Svetog Dimitrija u Bajčetini; Autor: Vladimir ŠporčićCrkvu je u maju osvetio patrijarh Irinej, a ostalo je da se još uradi živopis u ulaznom delu. Tu će biti freska s likovima Tomislava i Dragice Nikolić.U hramu je već urađena grobnica, kripta sa deset mesta za ktitore i članove njegove porodice.Znalci tvrde da je gradnja crkve od gradnje kuće iste površine skuplja od šest puta pa naviše, a procenjuju da bajčetinska crkva, površine 170 metara kvadratnih, nije koštala manje od milion evra. Pri tome, u cenu ne uračunavaju uređenje okoline, jer smatraju da je sve uradila kragujevačka opština iz svog budžeta...Za utehu onima koji žale za tolikim parama, mora se reći da je crkva u Bajčetini lepa, i da vredi tih para.Ako su nam crkve uopšte potrebne...(Tekst je objavljen u 80. broju magazina Newsweek (jul 2017.), koji sada izlazi jednom mesečno.)PIŠE Momčilo PetrovićFOTO Vlada Šporčić