Претражи Живе Речи Утехе

Katolički teolog i istoričar Goran Šarić u emisiji "Dok anđeli spavaju":

U vrijeme kada u javnosti traju žestoke polemike oko toga da li je za pravoslavni Vaskrs potreban policijski čas, ili je trebalo dozvoliti vjernicima da prisustvuju liturgiji, jedan episkop naročito se ističe u jasnim i glasnim stavovima koji očigedno dopiru do vjernog naroda. U pitanju je episkop Zahumsko – hercegovački i primorski Dimitrije, čija saopštenja za javnost, izjave za medije njega i sveštenstva, ne ostavljaju prostor za sumnju i podjele među vjernicima. -Ako bismo mogli zamisliti situaciju u kojoj se mjere o zabrani javnih okupljanja ne bi odnosile na vjernike, i tada bi zbog javanđelske vjere koja nas uči da je bližnji naš život, one trebalo da budu poštovane i primjenjivane od strane hrišćana. Zbog toga je najtrezvenije da poštujemo sve odluke i preporuke gradskih, republičkih i državnih vlasti kojima se nastoji spriječiti širenje ovog opakog virusa i spasti što veći broj života. Ne smijemo dozvoliti da ugrožavamo živote svojih bližnjih, jer su oni za svakog pravog hrišćanina najveća svetinja – napisao je vladika u pismu vjernicima na Lazarevu subotu.

Ako danas kažete „Bog” ljudi ne razumeju šta ta reč zapravo znači, u koju realnost vodi. Za hrišćansku tradiciju Bog je skrivena unutrašnjost svega, ceo svet Autor: Marina Vulićević petak, 29.03.2019. u 20:00 (Фото: Данко Страхинић) Slovenački filozof, pesnik, prevodilac i publicista Gorazd Kocijančič bio je ovih dana gost– predavač Instituta za evropske studije u Beogradu, a ovom prilikom posetio je i Maticu srpsku u Novom Sadu gde je takođe održao predavanje. Reč je o jednom od najistaknutijih hrišćanskih filozofa Evrope, o čoveku koji govori dvanaest jezika, o polihistoru, prevodiocu celokupnih dela Platona, zbog čega je 2005. godine proglašen ličnošću godine u Sloveniji. Takođe, Kocijančič je preveo dela Dionisija Areopagite, Evargija Pontijskog, dela ranoga hrišćanstva, svetih otaca pravoslavne i katoličke crkve, tekstove Solovjova, Rilkea, Ničea, Levinasa, Ranera, i drugih. Kod nas su prevedene njegove knjige „Certamen Spirituale”, „Posredovanja, Uvod u hrišćansku filosofiju”... U današnjim evropskim društvima susrećemo se sa poricanjem najrazličitijih vrednosti. Kako tumačite nihilizam u odnosu na hrišćanstvo? Predavanje koje sam održao u Matici srpskoj, u Novom Sadu, sažetak je mog eseja pod naslovom „O mračnom ništa” iz knjige „O nekim drugima” koja se upravo prevodi na srpski jezik. Nihilizam je tematizovan mnogo puta, od Ničea i Hajdegera, a sada smo već naviknuti na to ništavilo koje obeležava odsustvo svih vrednosti kao i onaj osećaj da u našim životima, pa ni u vaseljeni, ništa nema smisla. Običan odgovor hrišćanstva na taj izazov jeste afirmacija života, bića i vrednosti protiv negacije. Misao od koje polazim je paradoks, inverzija te jednostavne teze i antiteze. U samom hrišćanstvu, u osnovi, kerigme, objave spasenja, nalazi se jedno paradoksalno prisustvo ništavila, ali i pobede nad njim. Moje ubeđenje je da se u onoj najplemenitijoj hrišćanskoj duhovnoj tradiciji svetaca i mistika krije lek za taj problem nihilizma. U poststrukturalizmu osporeno je viđenje sveta iz jedinstvene perspektive, gubi se horizont ontološkog, a prevlast ima subjektivno. Kako ta relativnost formira naš odnos prema svetu, javno mnjenje? Ovo pitanje daje mi mogućnost da kažem nešto o drugom predavanju koje sam održao u Beogradu, na Institutu za evropske studije, gde sam govorio o svom konceptu konzervativnog anarhizma. U osnovi te priče nije reč o anarhizmu u istorijskom smislu, već o pomoćnoj kategoriji fundamentalne ontologije socijalnosti. Moje osnovno polazište jeste upravo u toj fragmentiranosti subjekata koji su u agresivnim međuodnosima i koji sve relativizuju. Postavlja se pitanje kako promišljati onu pravu zajednicu iz tog totalnog konflikta. U tekstu pod naslovom „O rođenju etosa” putem fenomenološke metode analizirao sam situaciju u jednoj sobi za mučenje i šta se dešava u fundamentalnim reakcijama ljudskih bića, ja ih zovem ipostasima. Svako od njih je biće svega bivstvujućeg koje u svom temelju izlazi iz apofatičkog ništavila, iz tajne. U toj borbi sa ništavilom čovek doživljava svog bližnjeg kao nekakvu mrlju, iako zna, negde u dubini, da je njegov bližnji isto takav totalitet kao on sam. Kako misliti taj trenutak gde „ja” izlazim iz toga da sam centar svog sveta i otvaram se za drugog koji je totalitet? Samo preko toga se uspostavlja, u određenoj instanci, neka prisna zajednica. Savremeni čovek se pre opredeljuje za slobodu u područjima ideologija ili liberalne ekonomije. Na koji način, u sekularnim društvima, uspostaviti perspektivu hrišćanstva kao slobodnog izbora, gde se otvara ta mogućnost prema drugome? Danas ima mnogo filozofa koji sami sebe razumeju kao determinisanu mašinu. Ta ideologija odsustva slobode, sve te glupe kvazinaučne priče, prodiru u svakodnevicu. To je vrlo opasno. Ako izgubimo prvobitni uvid u našu slobodu, koja ima ne samo hrišćanske, nego i antičke, stoičke i platonističke korene, mislim da smo posekli onu temeljnu granu na kojoj stojimo. Svaka ozbiljna filozofija trebalo bi da definiše čoveka kao slobodno biće. Hrišćanstvo je jedan od odgovora na pitanje: „Kako ja, kao slobodno biće, mogu suštinski da se oslobodim od onoga što me porobljava?”. Moje iskustvo je takvo da hrišćanstvo, kao praktična moć, ima tu silu da čoveka digne iz te njegove ontološke slobode ka jednoj pravoj, punoj, slobodi, koja vodi u eshaton. Sveti oci kažu da je u nama ta ontološka bogopodobnost neizbrisiva, mada čovek može da zaboravi na nju. Na drugoj strani je etička i duhovna transformacija koja je čovekov zadatak u životu, a za koju su mu potrebne milost i mudrost pređašnjih pokolenja. Hrišćanstvo bi trebalo predstaviti kao efikasnu medicinu. Koji motiv danas ateisti imaju da žive etično? Dolazim iz Slovenije koja je čak više ateističko društvo nego Srbija. U istoriji su se kroz konflikte različitih ideologija promenila značenja reči. Ako danas kažete „Bog” ljudi ne razumeju šta ta reč zapravo znači, u koju realnost vodi. Za hrišćansku tradiciju Bog je skrivena unutrašnjost svega, ceo svet, vaseljena, mi, drugi ljudi, to je lice Božje. To mogu da negiram samo ako sam lud. Iako je Bog sam ona tajna koju nikada nećemo spoznati. Ako čovek u totalitetu svega vidi znamenje, simbol, stupa u taj odnos s počelom svega bivstvujućeg, samo u tom slučaju njegov život stvarno može da ima smisla. Kakav je vaš odnos prema filozofiji koja je izgubila metafizičku dimenziju? Svoju filozofiju razumem kao kontinuitet Platona, Plotina, Eriugene, nemačke metafizike, tradicije plemenitog hrišćanskog humanizma, ali u drugačijem intelektualnom kontekstu. Nisam sam u tome, u Francuskoj postoji taj teološki zaokret fenomenološke misli koji su dali Levinas ili Žan-Lik Marion. U Engleskoj je to radikalna ortodoksija, gde imamo inteligentnu hrišćansku konfrontaciju sa savremenom kritikom metafizike. U Nemačkoj– oživljavanje metafizike kod Volfganga Jankea ili Ditera Henriha. To je širi pokret u različitim kulturnim kontekstima, ali zajedničko nam je to da zapravo znamo da je u istoriji evropske duhovnosti i metafizike bila zastupljena velika mudrost čoveka i Boga. U kom ključu vi tumačite Platonovu državu, kao idealan ili totalitarni „projekat”? Bila je uticajna Poperova kritika Platona u knjizi „Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji”, gde je Platon gotovo prikazan kao profašista. Duboko verujem da je to pogrešna interpretacija, jer ako pažljivo čitamo „Državu” to je metafora za ustrojstvo duše. Nikako ne treba da zanemarimo činjenicu da Platon nije pisao traktate, već dijaloge. Pri tom, nemamo prava da poistovećujemo Platonov glas sa drugim glasovima u dijalogu, njegova istina je dijaloške prirode. Zbog toga je Platon neuhvatljiv i uvek nam izmiče. http://www.politika.rs/sr/clanak/426144/Hriscanstvo-je-lek-protiv-nihilizma?fbclid=IwAR03Mb7Brz5rcvETFBBqMRhaB53FxZXVwloddYYjhDWl_UH8-YgDHN5TBbc#.XJ-ltqFi7f4.facebook

Oduvijek sam htio da shvatim zašto velika većina ljudi pridaje pažnju astrologiji i ko je uopšte izmislio te znakove i njihove karakteristike kao i to šta obrazovaniji, učeniji i pronicljiviji ljudi misle o svemu tome. Ps: Novi sam kolač i sve vas poz

Mene zanima npr. vise od 'pobjede' hriscanskih vrijednosti nad drugim, to da nadjemo opsti sadrzalac zajednicki u hriscanskoj ideji, kulturni,eticki, prihvatljiv svima, da etiku izdvojimo i nadjemo joj opsti nazivnik ne zadiruci u to da li potice iz biblije ili ne i da li postoji mimo biblije ili ne, i da onda radimo zajedno na onome sta je bolje, opste dobro. to sam pokusavala da kazem na temi o abortusu npr.

Teolog o bibliji, darwinu, evoluciji, ateizmu i hriscanstvu. http://www.youtube.com/watch?v=mEwrkjTbWgU