Претражи Живе Речи Утехе

Uvrede i toksične reči najčešće izazivaju negativne emocije. Govorimo konkretno o izjavama sa ciljem uvrede, kada kritika nije usmerena na delo, već na samu osobu. Često nismo spremni da se suo;imo sa takvom situacijom i odbranimo se od negativne energije, ali postoji jedan psihološki trik koji vam može pomoći. Psiholozi ističu da je prvo i najvažnije da razumete koja se namera krije iza takvih reči. U suočavanju sa osudama, uvredama i negativnim kritikama, neophodno je razvijati emocionalnu inteligenciju. Ovo će omogućiti da pravilno procenite situaciju i pravilno reagujete na nju, ne dovodeći u pitanje njihovo lično psihološko stanje.

Kad te ostavi onaj koga voliš, deo tebe umire, ali život mora da ide dalje. Mihail Labkovski je dao odličan savet kako nastaviti dalje. Ruski psiholog Mihail Labkovski je poznat širom sveta po veoma praktičnim savetima koji pomažu ljudima da se izbore sa raznim problemima. Na pitanje jedne čitateljka kako da preživi razvod braka, on je ovako odgovorio: "Da vam ispričam nešto: Pušio sam punih 30 godina, a zadnjih 10 godina pušio sam 3 paklice dnevno i nisam razmišljao o tome da prestanem. Nisam se bojao raka, misleći, ako dođe do toga, daće mi neke lekove protiv bolova, nestaću brzo i bezbolno. Jednom nisam zapalio cigaretu sat i četrdeset minuta i to samo zbog toga što mi je porodični doktor rekao da postoji tamo neka bolest pluća uslovljena cigaretima koja te guši puna tri dana i osećaš nenormalne bolove bez obzira koliko lekova progutao. Jednostavno ne možeš da uradiš ništa povodom toga - jer umireš lagano i bolno.

FOTO: ZORAN ILIĆ / RAS SRBIJA Manastir Svete Petke Izvorske kraj Paraćina, osim što je poznata i dugovečna pravoslavna svetinja, takođe je i dom desetinama osoba sa posebnim potrebama, o kojima brine svega deset monahinja. Manastir Sveta Petka je jedini u Srbiji koji ima ustanovu za korisnike sa mentalnim smetnjama u razvoju i po tome je prepoznatljiv među manastirima Srpske pravoslavne crkve, a trenutno je u njemu smešteno 88 štićenica. FOTO: ZORAN ILIĆ / RAS SRBIJA Manastir Svete Petke Paraćin Apeli na društvenim mrežama i raznim portalima, da štićenice i monahinje gladuju već mesecima, ispostavila se kao lažna vest. Pomoć im jeste potrebna, ali najviše u ljudstvu koje bi brinulo o ženama sa posebnim potrebama, a na zvaničnom sajtu ovog manstira može se naći procedura kako im se može pomoći i novčanim prilogom. "Njima je najpotrebnija ljubav i pažnja" - Treba imati veliku veru, strpljenje i ljubav da biste mogli da se brinete o osobama koje su ometene u razvoju. Svi oni vole da im se priđe, da ih pomilujete rukom, to im je najvažnije. Nisu im važne druge veoma bitne stvari u običnom životu, ali su željni ljubavi i pažnje. Lepom rečju ih smirujemo i živimo sa njima kao porodica. Tada oni ožive, raspoložene su, smeju se, to ih održava i daje im nadu u život - izjavila je još pre nekoliko godina mati Glikerija, koja brine o Domu u Izvoru i manastiru Sveta Petka. FOTO: MINISTARSTVO ZA RAD BORAČKA I SOCIJALNA PITANJA / SCREENSHOT Zoran Đorđević obišao je nedavno manastir Sveta Pekta u Paraćinu Ona je danas u razgovoru za "Blic" rekla da su ljudi dobre volje već sakupili sve što im je bilo neophodno i da im se na tome zahvaljuje, kao i da nema potrebe za daljom pomoći u formi nature, ali da ukoliko neko oseća potrebu da doprinese, može to ta uradi u novcu. Dom „Sveta Petka" u Izvoru od 2003. pod ingerencijom je Centra za socijalni radu u Paraćinu, a do tada je bio radna jedinica Doma u Kulinama kod Niša. Ratna siročad ovde su pronalazila svoj dom Dom je formiran 1946. godine, a tradiciju brgie o slabim i nemoćnim licima manastir Sveta Petka započeo je 1942. prihvatanjem ratne siročadi. U početku su korisnici bili smeštani pri manastirskom konaku, a 1966. godine izgrađena je zgrada Doma na manastirskom imanju. FOTO: ZORAN ILIĆ / RAS SRBIJA Manastir Svete Petke Paraćin Ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Zoran Đorđević pre nekoliko dana obišao je manastir Sveta Petka. On je tada razgovarao sa medicinskim sestrama i monahinjama o načinima na koje Ministarstvo može da im pomogne. Ministar Đorđević rekao je da ovaj manastir predstavlja pravi primer brige o korisnicima, ali da Ministarstvo želi, u okviru svojih nadležnosti i mogućnosti da im pomogne i time unapredi rad ovih medicinskih sestara i monahinja, a samim tim i uslove života korisnika. FOTO: MINISTARSTVO ZA RAD BORAČKA I SOCIJALNA PITANJA / SCREENSHOT Razgovor sa jednom od štićenica - Pored materijalne pomoći koje ćemo pružiti, dogovorili smo se da u narednom periodu ovde izgradimo jedan objekat gde bi mogao da se odlaže višak odeće, a razgovarali smo i o rešavanju nekih od njihovih tekućih problema, kao što su nabavka ogreva i slično - rekao je Đorđević i istakao da veruje da ovakvih poteškoća u radu više neće biti https://www.blic.rs/vesti/drustvo/deset-monahinja-brine-o-88-zena-sa-posebnim-potrebama-mnogi-zele-da-im-pomognu-ali/qdtjj7z

Ugledni psihijatar nakon decenija rada u mentalnoj bolnici: Demoni postoje, evo koga napadaju, zašto i kako da prepoznate napad! STIL.KURIR.RS Baš svako može da bude meta, a napad ćete prepoznati veoma lako

O SNS botovima je pisano mnogo, od toga da rade za sendvič do toga da su veoma plaćeni i da za svoj „rad“ primaju nekoliko prosečnih plata. Istina je naravno negde između, a kako ta cela mašinerija izgleda i kako funkcioniše otkrivamo u ovom tekstu. Prvi put sa ovom pojavom upoznao nas je portal „teleprompter“ koji je sada već davne 2014. godine objavio tekst u kom razotkriva tada aktuelni program „Fortress“. Možete ga pročitati ovde. U međuvremenu organizacije je „evoluirala“, stara „tvrđava“ je zamenjena novim programom koji se nalazi na adresi Castle.rs Poseban pozdrav za Vladimira Orlića koji nas je motivisao da objavimo ovaj tekst izjavivši u emisji „Upitnik“ da njegova stranka ne poseduje nikakav internet tim, što je dodatno iznerviralo ne samo nas nego i njegove članove koji svakodnevno rade na gorepomenutom programu. Svaki član internet tima dobije svoje korisničko ime i lozinku za pristup „Castle“, a početna stranica programa izgleda ovako: Kao što vidite svi su u obavezi da povežu svoj facebook i tvitter profil, a ukoliko koriste mobilni telefon na raspolaganju im je i android aplikacija. Za svoj „rad“ dobijaju bodove, a na ovoj stranici nalaze se i zadaci koje im koordinatori postavljaju. Kako „zadaci“ izgledaju pogledajte na slikama ispod Ono što se može videti, koordinatori ovde kače „interesantne“ vesti sa različitih portala, kao i smernice kako članovi tima treba da reaguju. Zanemarimo za momenat pismenost samih koordinatora, kao i činjenicu da moraju da naglase NE KOPIRAJTE SMERNICU jer složićemo se ovo nije posao za one koji poseduju nekakav intelekt, kičmu i moral. U programu se nalazi i odeljak „društvene mreže“ gde aktivisti moraju da lajkuju i dele objave svojih nadređenih, kako bi se javnosti predstavilo da njih podržava ogroman broj ljudi. Kao i sve ostalo, broj ovih lajkova i podela je montiran. Takođe, na raspolaganju im je i pregled komentara koji su objavili i koji su odobreni na raznim portalima. Bodovanje Kao što smo i naveli za svoju aktivnost pripadnici Internet tima dobijaju bodove. Na osnovu tih bodova slede i nagrade, a najbitnija je svakako produženje radnog odnosa na najčešće potpuno izmišljenom radnom mestu u javnom preduzeću. Evo kako i sistem bodova izgleda. Aktivistima je dozvoljena opcija da vide svoje kolege iz opštinskog odbora, kao i detaljan pregled svojih poena (poslednja slika) po danima. Kao što možete videti oni bodove dobijaju za svaki „plus“, „minus“, komentar, podelu, pa čak, i ovo je jako važno da znate, svaki put kada uđete u raspravu sa „botom“ oni za to dobijaju poene a zahvaljujući poenima dobijaju i platu koju vi plaćate. Uloge su podeljene na administratore, lokalne koordinatore i obične aktiviste. Evo primer kako su neki od administratora rangirani te možete uočiti razliku u njihovim bodovima i bodovima regularnih članova. Može se zaključiti da zaista ozbiljna organizacija stoji iza SNS internet tima, ali je pravo pitanje poenta svega. Čak i naši izvori iz Srpske Napredne Stranke su nam potvrdili da aktivizam ovog polusveta doprinosi 1-1.5 procenata na izborima, te je ova mašinerija najpre zaslužna da bi se obezbedila lojalnost. Nije tajna da je SNS navodno zabranio zapošljavanje u javnom sektoru, te su njihovi članovi zaposleni uz kratkoročni ugovor koji moraju da opravdaju zalaganjem na internetu. Cela ova sprdačina bi bila potpuno legalna (nenormalna, ali legalna) da se finansira iz džepa Aleksandra Vučića, ali nemojte zaboraviti da svi mi koji u Srbiji živimo zapravo plaćamo botove da za narodne pare blate neistomišljenike a veličaju jednog vođu i jednu partiju. Tekst objavljen u saradnji sa grupom „Srbiliks“. Naš portal je došao do podataka članova internet tima u preko 60 opština što ćemo blagovremeno objavljivati. https://gerila.rs/video-upoznajte-castle-evo-kako-detaljno-izgleda-sns-bot-masinerija/ 00:00 02:0

Zbog čega je za decu važna dosada i šta roditelji treba, odnosno ne treba da rade kada je detetu dosadno savetuje stručnjak za rani razvoj dr Ranko Rajović. BUKA / 22. Mart 2018 PODIJELI: Dosada je vrsta stresa i jedno neugodno stanje. Kada im je dosadno, i odrasli i deca pokušavaju da se reše tog osećaja, odnosno da nađu zanimaciju. No, problem dosade kod dece u današnje vreme poprimio je zabrinjavajuće razmere jer deca teško pronalaze zanimaciju, a da nije vezana uz računar, videoigre ili mobilni telefon. O tome šta roditelji mogu da urade, ali i u čemu greše kada je je reč o dečjoj dosadi, govori dr Ranko Rajović autor je NTC programa učenja kojim se podstiče intelektualni potencijal dece i razvija se brzina razmišljanja i zaključivanja – tzv. funkcionalno znanje. “Današnji roditelji koji su pre 30 godina bili deca sigurno se sećaju kako je u to vreme u kući postojao jedan televizor sa jednim ili dva programa i kada ima je bilo dosadno izlazili su da potraže društvo za igru. Nije bilo problem da odu peške ili na biciklu četiri, pet, šest kilometara na igralište gde bi se igrali sat, sat i po i vratili se kući. Kada bi padala kiša, morali su sami da osmišljavaju igre, a roditelji tada nisu rešavali problem dosade svom detetu, već je dete to samo rešavalo. Ili se igralo s igračkama ili je slagalo kocke ili pravilo kulu od drvenih kockica. Problem dosade uvek je bio pokretač i dosada je važan i dobar faktor razvoja deteta. Kada mu je dosadno, dete mora nešto da smisli, organizuje se, mora da poveže neke stvari, napravi možda neku novu igru, potraži društvo.

Pred vama se nalazi test koji će odgovoriti na pitanje umete li da uočite razliku između lažnog i pravog osmeha. Test ima 20 pitanja i biće vam potrebno oko 10 minuta da ga rešite. Zasnovan je istraživanju psihologa Pola Ekmana sa Univerziteta u Kaliforniji. Najpre je potrebno da na sedmostepenoj skali procenite da li ste optimista ili pesimista (odnosno, u kojoj meri ste jedno, odnosno drugo) i da odgovorite na pitanje o procenjenom stepenu svog samopouzdanja. Zatim dolazite do prvog pitanja. Svako pitanje sastoji se iz kratkog video klipa (koji puštate pritiskom na “Play” dugme u donjem levom uglu) na kome ćete videti jedan osmeh, a zatim procenjujete da li je osmeh pravi (opcija sa leve strane – “Genuine”) ili lažni (sa desne strane – “Fake”). Nakon što odgovorite na 20 pitanja, u sledeće prazno polje koje vam se pojavi treba da napišete (na engleskom) koji deo lica vam je nudio naznaku o tome da li je osmeh pravi ili ne. Pritiskom na “Next” dobićete uvid u svoje odgovore – na koliko pitanja ste odgovorili tačno i gde ste pravili greške. ·Klikni da pokreneš kviz· U nastavku je dato sledeće objašnjenje: Većina ljudi iznenađujuće je loša u uočavanju lažnih osmeha. Jedino moguće objašnjenje za ovo je da je ljudima možda lakše da se međusobno slažu ukoliko ne znaju uvek šta druga osoba stvarno oseća. Iako lažni osmesi često izgledaju veoma slično pravim, oni se zapravo neznatno razlikuju, zato što pokreću različite mišiće koje kontrolišu različiti delovi mozga. Lažnim osmesima možemo voljno upravljati, tako što signal koji mozak šalje kako bi se oni kreirali potiče iz dela mozga zaduženog za svesne procese i kontrahuje velike zigomatičke mišiće u obrazima. Ovo su mišići pomoću kojih zatim pokrećemo spoljašnje uglove usana. Iskrene osmehe, s druge strane, pokreće “nesvesni” deo mozga, tako da su oni automatski. Kada ljudi osećaju zadovoljstvo, signali prolaze kroz deo mozga koji procesuira emocije. Uz istovremeno pomeranje usta, mišići koji podižu obraze – orbicularis oculi i pars orbitalis – takođe se kontrahuju, što dovodi do stvaranja nabora sa unutrašnje strane oka i blage promene detektovane na obrvama. Linije oko očiju ponekad se pojavljuju i kod snažnih lažnih osmeha, pa se obrazi mogu takođe naborati i tako učiniti da oči izgledaju slično kao kod iskrenog osmeha. Ipak, postoji nekoliko signala koji, i u ovom slučaju, mogu napraviti razliku između ovakvog i pravog osmeha. Na primer, kada je osmeh iskren, očni kapci teže da se zatvaraju – “mesnati” deo između obrva i kapaka blago se spusti, što dovodi do toga da i obrve budu blago spuštene. Psihoverzum

NAKON Bozanićevog poziva Hrvatima da "ako vole Hrvatsku" ostanu u njoj, i nastave financirati katoličku crkvu s milijardu kuna godišnje, internetom se proširila i fotografija časne sestre u majici "Ostaše -U- Hrvatskoj". Na fotografiji se nalaze časna sestra Zvonimira Nimac te Đuro Knezičić, jedan od šatoraških vođa. Nije poznato gdje je fotografija snimljena. Crkva tako Hrvate motivira na ostanak asociranjem na ustaše, s kojima su blisko surađivali i tijekom Drugog svjetskog rata. Podsjetimo, za vrijeme ustaškog režima pobijeno je nekoliko stotina tisuća Srba, Židova, Roma i hrvatskih disidenata. 28. travnja 1941. vođa hrvatske katoličke crkve Alojzije Stepinac objavio je javnu podršku ustaškom režimu i zatražio molitvu za Antu Pavelića. Časna Zvonimira Nimac inače je česta gošća na ustaškim događajima, a na svom Facebooku se pohvalila i fotografijama s osuđenim dilerom i neonacistom Velimirom Bujancem te pjevačem Markom Perkovićem Thompsonom. Index je poslao upite Hrvatskoj biskupskoj konferenciji i Zagrebačkoj nadbiskupiji hoće li sankcionirati časnu Nimac. Njihov odgovor objavit ćemo čim ga dobijemo.

Da li je ovo moguće? Evo ne znam...

Grijeh, čak i ako ga uporno nazivamo nečim dobrim, što u današnja vremena čini iznenađujuće mnogo ljudi, priječi nam da radimo što želimo, da dosegnemo dobro kojem težimo. Doista, čak i dok griješimo, težimo nečemu dobrome, samo što vlastitom voljom sve pokvarimo. Na pitanje zašto je postao katolik G. K. Chesterton dao je ovaj poznati odgovor: “Da se oslobodim svojih grijeha.” Novi zavjet također jasno kaže da je to oslobođenje od grijeha glavna svrha otkupljenja. Krist nije došao samo da odredi što su grijesi – morali bismo biti stvarno glupi da to ne znamo – nego da ih oprosti. Ustvrdio je da ima tu vlast, koja je doista božanska vlast. Ta je tvrdnja sablaznila židovske starješine koji su ga čuli, no On je bio čvrst u svojoj namjeri. Ustrajao je tako što je svojim apostolima u Crkvi dao vlast da nastave izvršavati tu glavnu svrhu, ali samo u Njegovo ime. Kristov je dolazak olakšanje što konačno imamo neki autentičan način da se oslobodimo svojih grijeha. Pretpostavka je da to želimo jer znamo koliko su oni breme svakome od nas. Zabrane u zapovijedima sasvim su jednostavne. Chesterton je također primijetio da smo dobili ta jednostavna upozorenja na ono što ne bismo smjeli raditi zato da bismo bili slobodni raditi ono što bismo željeli kad ne bismo bili opterećeni svojim grijesima. Grijeh, čak i ako ga uporno nazivamo nečim dobrim, što u današnja vremena čini iznenađujuće mnogo ljudi, priječi nam da radimo što želimo, da dosegnemo dobro kojem težimo. Doista, čak i dok griješimo, težimo nečemu dobrome, samo što vlastitom voljom sve pokvarimo. Ne bismo nikad trebali biti previše iznenađeni što svakakvi ljudi, uključujući i nas same, griješimo. Možda tužni, ali ne iznenađeni. Crkva postoji kako bi u njoj mogli biti opraštani grijesi. Ona obnavlja izravnu povezanost s Bogom, koja se prekine kad griješimo. Krist nikad nije rekao da će jednom On ili netko drugi naći način da spriječi griješenje. Dao nam je slobodnu volju. Jedini način da se iskorijeni grijeh bio bi iskorjenjivanje slobodne volje. Kako je Joseph Ratzinger rekao u Svjetlu svijeta: “Zato što je otkupljenje uvijek povjereno čovjekovoj slobodi, a Bog tu slobodu nikad neće poništiti.” Poricanje grijeha, u kojem god se rafiniranom obliku pojavljuje, uvijek je laž i samo laž. Dakle, najopasnija stvar u Crkvi nisu grješnici. Oni su razlog zašto Crkva postoji u ovom obliku. Netko je rekao da možemo slobodno griješiti jer znamo da će nam biti oprošteno. Sam Krist je bio vrlo velikodušan po pitanju koliko puta trebamo oprostiti, ali On nije poticao griješenje. Ipak postoji stvarno pitanje u vezi s tim promišljanjima. Crkva sigurno ima “neprijatelje”, one koji je na svaki mogući način sputavaju, koji je žele zamijeniti ili joj suprotstaviti druge vjerske ili ideološke sustave. Mnoge zemlje, i više njih nego što to mislimo, uključujući i SAD, imaju zakone ili proglase koji ukidaju ili ograničavaju slobodu prakticiranja i objašnjavanja vjere. Takva su ograničenja nepravedna, i otkrivaju jedan vid misterija nepravde, misterij mržnje prema dobru, prema Bogu. Negdje 1930-ih, za vrijeme Španjolskog građanskog rata, kad se papa Pio XI. morao nositi s raznim problemima u Njemačkoj i Italiji, zapitao se: “Tko su najopasniji neprijatelji Crkve?” Ovako je odgovorio: Najgori progonitelji Crkve su njezini nevjerni biskupi, svećenici, redovnici i redovnice. Protivljenje izvana je užasno, i dalo nam je mnogo mučenika, ali najgori neprijatelji Crkve su izdajice iz njezinih redova. Zašto je tako? U misiji Crkve ad extra (na društvenoj razini, op. prev.) jako je važno da sami kršćani, naročito oni na visokim položajima, i klerici i laici, svjedoče istinu. Slično tome, Ivan Pavao II. rekao je pred europskim biskupima 1982. da su “krize europskog čovjeka i Europe krize i kušnje kršćanstva i Crkve u Europi”. Skloni smo misliti da se drama ovog svijeta odvija izvan Božjeg otkupiteljskog plana, a to nije točno. C. S. Lewis je u svojoj knjizi Kršćanstvo nije iluzija napisao kako je najveće zlo koje možemo učiniti da ono što je zlo zovemo dobrim, a dobro zlim. Nije važno je li to nazivanje zaogrnuto u relativizam, teoriju različitosti, ili volju za moć. Posljedice su iste. U konačnici, mi sad raznim sofisticiranim nazivima ono što je zlo zovemo dobrim. Pišemo zakone da opravdamo tu zamjenu mjesta dobra i zla, stvari koje se kao takve ne mijenjaju. Kažnjavamo one koji smatraju da su zabrane u Božjim zapovijedima ispravne. No ključna je točka i dalje ista – oni koji opravdavaju i omogućavaju zlo svojim vlastitim neurednim dušama. Pokajanje, i kako Benedikt kaže, prosuđivanje, ostaju jedini način da se spomenuto mijenjanje mjesta zaustavi. FATHER JAMES V. SCHALL, S.J. Prijevod: Ana Naletilić

Prošle godine u Albaniji je letovalo oko 500 ljudi iz naše zemlje. Oni koji se bave turizmom u Srbiji blagonaklono gledaju ka ovoj destinaciji. IZVOR: VEČERNJE NOVOSTI, JELENA SUBIN SREDA, 8.02.2017. | 10:08 (Foto: Thinkstock.com) Hotela i smeštaja ima i u centru Drača i Sarande. Do onih koji su udaljeni od strogog centra grada može da se dođe redovnim autobuskim linijama (karta 0,50 evra) ili taksijem, a cena vožnje je, uz cenkanje, između pet i 10 evra. Od Tirane do Drača i od Drača do Sarande postoji auto-put, koji nije po evropskim standardima, ali je svakako dosta ubrzao putovanje kroz Albaniju. Putarina se ne naplaćuje. Do pre deset godina prirodno razuđena albanska obala bila je gotovo pusta, jer političke i društvene prilike nisu bile naklonjene turizmu. A, onda je na velika vrata ušao kapital albanske dijaspore i povratnika iz inostranstva, pa su se obale Jadranskog i Jonskog mora načičkale hotelima i apartmanima, a poslednjih godina tu odmara i sve više turista iz Srbije. Prema nekim podacima, lane je u Albaniji letovalo oko 500 ljudi iz naše zemlje. Preko agencija otišlo je njih 270. Ipak, ljudi koji se bave turizmom u Srbiji blagonaklono gledaju ka ovoj destinaciji. Drač, Saranda i Valona samo su neka od turističkih mesta u “zemlji orlova”, a turizam se u ovim krajevima razvija brzinom svetlosti. "Mnogi smatraju da je neralno da se radi Albanija kao turistička destinacija, ali ja mislim drugačije", kaže direktor jedne turističke agencije za Večernje novosti. "Na globalnom nivou, broj destinacija za odmor sve više se smanjuje, a naročito se odustaje od Egipta, Tunisa, Jordana i Turske. To su države koje su privlačile veliki broj turista. Albanija ima lepo more, domaćini su ljubazni, a ono što je najbitnije jesu niske cene. Polupansion u hotelu sa četiri zvezdice, na samoj obali Jadranskog mora u Draču, košta 25 evra dnevno po osobi." CENE * kafa 1 evro * porcija ribe 5 evra * porcija lignji 4,5 evra * pivo 1,5 - 2 evra * “Skenderbeg” (flaša) 4 evra Uz Crnu Goru, albanska obala najbliža je Srbiji. Od Beograda do Drača ima nešto više od 600 kilometara, a avioni do Tirane lete dva puta dnevno. Novi deo grada Drača, poznat kao “Majami”, prepun je hotela različitih kategorija, koji nude kvalitetan smeštaj. Većina ih liči na grčke i turske male hotele. I dok su neki odlično sređeni, ima i hotela koji nisu u rangu sa brojem zvezdica koje nose. "Ljudi više ne biraju toliko destinaciju koliko cenu", kaže on. "Kada se politička situacija bude sredila, još više ljudi će ići tamo na letovanje. U hotelima sa tri zvezdice, polupansion se kreće od 18 do 20 evra u sezoni. Noćenje sa doručkom je od 10 do 15 evra. Ležaljke i suncobrani se ne naplaćuju već ulaze u cenu smeštaja." A lepota prirode je nešto što se ne može osporiti. Obala je bogata i razuđena. Kilometarske peščane plaže, koje se nastavljaju iz Crne Gore, čine Drač i severni deo idealnim za odmor. More je toplo i plitko. Nešto južnije, Jadran se utapa u Jonsko more i voda je tirkizna i svake godine privuče veliki broj turista iz Poljske, Nemačke, Ukrajine i BiH. Mesto Ksamil, nedaleko od Sarande na jugu Albanije, ima divne plaže i uvale sa belim i sitnim peskom. Nedaleko od Sarande su Italija i grčko ostrvo Krf.

Zagreb -- Poslanik Živog zida Ivan Pernar na svojoj Fejsbuk stranici objavio je da više nije katolik i da se ispisao iz Katoličke crkve, prenosi zagrebački “Indeks”. Foto: Tanjug Kako navodi, "se ne slaže s verskim naukom njenim, niti političkim porukama", a potom je nabrojao nekoliko primera sa čime u crkvi nije saglasan: “Zabrana ženidbe za svećenstvo, čistilište, ispravnost klanjanja pred kipovima, nepogrešivost pape, da sveštenici mogu opraštati grehe". Osim toga, prethodno je objasnio i zašto je u petak bio na proslavi pravoslavnog Badnjaka u organizaciji Srpske pravoslavne crkve, dok nije bio na proslavi katoličkog Božića ili Badnjaka: "Razloga je više, ali dva su osnovna, na sam događaj pozvan sam od strane njihovog sveštenstva. Poziv od katoličkog nikada nisam dobio pa se u skladu s tim nisam niti osetio pozvanim”, ističe Pernar. Kako kaže, drugi razlog je u tome što je “katoličko sveštenstvo u službi HDZ”. “Potpuno je instrumentalizovano, a HDZ osim što je uništio našu zemlju, želi i mene lično – montiranim postupcima, zloupotrebnom državnih institucija i putem državne televizije. Srpska pravoslavna crkva nema za cilj dovođenje HDZ-a na vlast niti se meša u našu politiku i bavi se verskim pitanjima. Za katoličku crkvu se to ne može reći”, ocenjuje Pernar. “Indeks” na kraju teksta ističe da je Pernarov potez izazvao niz negativnih i šovinističkih reakcija na Fejsbuku. Zbog takvih komentara Pernar je objavio još jedan post u kojem se osvrnuo na sve oni koji ga “nazivaju "Srbinom i komunistom zato što nije katolik ni član HDZ”. http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2017&mm=01&dd=07&nav_category=167&nav_id=1217844

U ovoj zemlji se više se isplati napraviti svoj orkestar i svirati po svadbama, jer tad niko neće da ti zameri. Međutim, kad je potrebno platiti nešto sveto, ljudi ne razumeju zašto i dolazi do osude - kaže za Telegraf protojerej Ljuba Stojanović “On se vozi u besnim kolima, a meni naplatio krštenje deteta 5.000, a svadbu 7.500″, samo je jedan od ozlojeđenih komenatara vernika koji se vezuje za “tarifu” crkve i “ponašanje” sveštenih lica. Veliki broj vernika očekuje da Crkva ništa ne naplaćuje ili da ta naplata bude simbolična, te zbog toga često dolazi do netrpeljivosti vernika prema crkvenim tarifama, vređanja Crkve kao institucije, pa i svih onih koji “pod njenim krovom” služe i rade. U razgovoru sa protojerejem Ljubom Stojanovićem, a u svrhu raščišćavanja i objašnjavanja ovog pitanja, dobili smo sledeći odgovor: – Vidite, kada je u pitanju crkveni život i određena davanja vernika, to nije plaćanje, to nije kupovanje, to je jedno odgovorno življenje u kome imamo odgovorno davanje vernika i odgovorno primanje sveštenika. Dakle, to nisu kupo-prodajni odnosi i potrošačko-proizvođački. Tu je reč da vernik, kao neko ko živi u crkvi, crkvenim životom, promišlja o potrebama Crkve, o održavanju samog crkvenog objekta, o održavanju sveštenika. I, još jednom ono što je zaboravljeno, što je u prošlim vekovima bio običaj – prvi deo novca koji se skupi ide za održavanje hrama, druga trećina za održavanje sveštenika i treća trećina za sirotinju. To je bilo tako i mislim da bi bilo dobro to uspostaviti i u naše vreme. Naravno, s obzirom da sada postoji Crveni Krst, kao i razne socijalne ustanove, trebalo bi napraviti dogovor sa državom i društvom. Protojerej Stojanović dalje objašnjava: – Ono što je u priči sa crkvenom naplatom problem je što pojedinci ne shvataju da, recimo, centralni događaj na venčanju ili krštenju nije šatra pod kojom će pevati neko zvučno ime folk, pop ili koje već estrade, nego momenat kada su mladenci rekli svoje “Da” pred Bogom i kada postaju venčani i blagosloveni. Kada se pomene sklapanje braka, s razlogom se kaže “venčanje” a ne “veselje pod šatrom”. Ljudi izgube osećaj. Šta se to dogodilo da se samo sveštenik stavlja pod lupu? Ne želim ni da pravdam ni da osuđujem nego pozivam sve da razmislimo – ako znamo da jedan orkestar koji svira naplati koliko naplati, i da celo veselje košta koliko košta, malo je zbunjujuće (ja nisam više u praksi, ali sam bio u praksi) da pojedincu uopšte nije mnogo da da neverovatne sume na fotografa, muziku, i sve ostalo što ide na veselje jedino mu para uši kada čuje ili oči kada vidi da sveštenik nešto naplaćuje. Prosto, i Crkva mora da živi. Možda bi sve trebalo urediti drugačije u dogovoru sa državom, ali sada je tako kako jeste. Zar ne bi trebalo da je i u verničkoj i crkvenoj stvarnosti da promišljaju ovo trezvenije i dublje jer se ovde ne radi o kupovini i prodaji nego o odnosu vernika i Crkve, a izgleda da su ti odnosi duboko poremećeni. Izgleda da većina misli da Crkvi svake subote s neba pada određena suma novca pred oltar i zlatnici kojima svešteici raspolažu, i sad oni, bezobrazni, naplaćuju narodu. Ima tu nešto i simpatično – očekujemo od Crkve mnogo više nego od drugih, što znači da nije izgubljena vera u Crkvu samo je poljuljana. Ono što Crkva daje se ne kupuje i ne prodaje, to je blagodet, nešto što je izvan svake cene. Ali, da sad malo banalizujemo stvari, iz ugla čoveka kome je to radno mesto, potreban je novac od kog će i on živeti. Zamislite kako funkcionišu parohije u selu – na godišnjem nivou bude 15, 20 obreda od kojih je potrebno napraviti budžet, izdržavati crkvu, platiti porez, platiti komunalije, platiti crkvenjaka, platiti socijalno za sveštenika, za crkvenjaka… 80% sveštenika ne može da plati sebi socijalno. Još jednostavnije, ako na Crkvu gledamo kao na preduzeće, neophodno je da se stvarima pristupi zdravorazumski – da bi nešto funkcionisalo i da bi ljudi dobili platu, potrebni su prihodi. Izgleda da u kontekstu Crkve niko ne razmišlja o tome. Više se isplati napraviti svoj orkestar i svirati po svadbama i niko neće niko da ti zameri. A kada je potrebno platiti nešto sveto, ljudi ne razumeju zašto. Potrebno je, možda, otvoriti to pitanje, i u društvenom i državnom kontekstu – da zaposleni u crkvi dobijaju platu od države ili sl. kako vernici ne bi više bili zbunjeni činjenicom da nešto plaćaju. Tvrdim da većina sveštenika u Srbiji teško živi, i da nemaju od čega da izdržavaju svoje porodice. Pitali smo zar nije za očekivati da ljudi sumnjaju u poštenje sveštenika i Crkve kada im se ispred nosa sveštena lica provozaju u Audiju ili se pojavi podatak da je taj i taj, zvanično siromašni pop, vlasnik čitavog kvarta tek izgrađenih zgrada? – Postoje sveštenici koji dolaze iz bogatih porodica. I ne možemo njima zabraniti da žive na visokom standardu kada mogu – da kupe dobra kola, stan, da ih uslovimo da se odreknu toga da bi bili sveštenici. Ima i drugih koji su, prosto, uspeli. Ali, odgovorno tvrdim da od sadašnje parohije u Srbiji ne može niko dobro da živi osim tih 10-15% kod kojih, opet, moraju da postoje neke dodatne aktivnosti, nažalost. Kod tih sveštenika koje imaju dodatne aktivnosti, često i parohija trpi i onda se jvlja problem. Definitivno je tu problem, što je naš čovek, vernik-korisnik a ne vernik-stvaralac. U onim slučajevima gde je vernik-stvaralac, sveštenici i oni su uspostavili dobru duhovnu komunikaciju i tu nema ovakvih tema nego se govori o dubljim temama, crkvenijim temama, socijalnim aktivnostima. Mnogi šire dezinformacije i niko se ne pozabavi dobrobiti sveštenika kao individue koja je isto čovek. Zašto se ne zapitamo kako da pomognemo nekoj parohiji da opstane, da sveštenici dobiju redovno plate i imaju od čega da izdržavaju porodice, već samo kako da ih opteretimo time da je nešto plaćeno mnogo. Radost vere je nešto što se ne može kupiti i prodati, to je uzajamno pomaganje, voljenje i davanje. A kada se sve svede samo na veselje, sveštenk se tu isključuje iz samog čina i lepote događaja. Često ćete čuti da neko od svatova u crkvi kaže “Ajde, pope, skrati”, jer bi da se prebace na “pravu stvar”, tj. to veselje za koje su dali silne novce. I znam mnogo sveštenika, dobrih sveštenika, kojima je neprijatno jer ne znaju kako da reaguju. Tako da o ovoj temi treba malo dublje promisliti, kroz odgovorno primanje i odgovorno davanje. Kada orkestri sviraju niko ne pravi problem oko novca koji da, ali kada sveštenik govori, svi se bune. Simpatično je što ljudi očekuju mnogo više od Crkve, i dobro je. To znači da još ima nade da se stvari promene, da se vernicima objasni postojeće stanje stvari. Da shvate da orkestri sviraju zbog para, a da smo mi, Crkva, tu zbog drugih razloga ali da smo i mi ljudi kojima su potrebna sredstva za život. I vrlo je bitno ne suditi svim sveštenicima po onih 10-15% dobrostojećih, jer, koliko god da deluju kao česta pojava – nisu, zaključio je protojerej Stojanović. (Emilija Cvijanović ) http://www.telegraf.rs/vesti/1304295-voze-se-u-besnim-kolima-deru-za-krstenje-evo-zasto-crkva-naplacuje-svoje-usluge