Претражи Живе Речи Утехе

Biljana Nešić je majka trinaestogodišnjeg dečaka sa smetnjama u razvoju i ove godine je pokrenula akciju protiv bacanja petardi za novogodišnje i božićne praznike. Akciju pokreće u želji da motiviše sugrađane, ali i šire, da ne bacaju petarde i ostala glasna pirotehnička sredstva na čiji zvuk mnogi ljudi sa smetnjama izuzetno loše reaguju. Biljana je izradila postere sa natpisima “Ne bacaj petarde” i “Uživaj u proslavi praznika, ali dozvoli i meni da uživam” koje je ostavila u nekoliko lokala u Beogradu kako bi građani mogli da ih preuzmu i zalepe u hodnicima svojih zgrada. Kako je njena akcija dobila ogroman odjek na Tviteru, javili su se ljudi iz raznih mesta, tako da će se ovi plakati se narednih dana masovno lepiti po gradovima širom Srbije.

Dušanova majka se obesila, progonjena traumom koju nije mogla da prevaziđe, otac se teško razboleo, postao invalid i preminuo, sestra ostala da živi sa uspomenom i tugom, dok postoji... Iskrsne mi pred ovim danom jedan razgovor. Kao i svaki roditelj, teme smrti sam morao da se neminovno dotaknem pred ozbiljnim pubertetskim pitanjem izazvanim odlaskom bliske osobe: „Šta osećaju ljudi dok umiru?“. Dugo sam tražio odgovor, „ne znam“, rekao sam, „valjda zavisi od toga kako umiru, gde, od čega, koliko su stari kad se to desi… Mislim da najveći broj ljudi ne zna ili ne želi da prihvati da upravo umire“. Izgovarajući te reči, znao sam da ne zadovoljavam tinejdžersku dilemu pred tako ogromnom temom. Setim ih se danas, kad mogu da to pitanje proširim: a tek kad umire dete, pod batinama, na trotoaru, napadnuto od čopora malo starijih dečaka, šta oseća to dete… Čist strah? Tugu? Samo bol? Jel ima uopšte te mašte koja to može sebi da predstavi ikako? Udarac boli. Puno udaraca donosi mnogo patnje. A smrt od batina je strašna, ponižavajuća, najgora moguća. Skoro da ne postoji mučniji način umiranja od izdisaja na pločniku, pod šutiranjem i batinama. I još kad si dete, od tek 13 godina, nevino, nedužno. Još uvek mogu da se dobro setim oktobra 1997. godine. Šta sam radio u to vreme, gde sam išao, s kim… Bila je to neka tek malo bolja godina u toj previše lošoj deceniji, rat u Bosni se završio, huškačka histerija kroz medije se kao bila slegla, na beogradskim ulicama više nije bilo svakakvih uniformi i oružja, delovalo je da je jedna ogromna teskoba ostala negde iza nas… Kako smo naivni bili samo. Radeći u kancelariji na Vračaru, često sam pešačio Njegoševom i dobro se sećam radnje na ćošku sa Beogradskom. Zapamtio sam je, između ostalog, što je radila i noću jer se često dešavalo da na poslu ostanem dugo i onda bih tu svratio za poneku sitnicu u vreme kad sve drugo usput nije bilo otvoreno, ali, i zbog ekipe koja je tu često gluvarila. Skins klinaca koji su često uveče stajali ispred, pili pivo i posmatrali prolaznike. Nisam ih nikad percipirao kao neku opasnost niti čak neprijatnost, nisam razumeo da nose neku opasnost u sebi, čak ni na nivou ulične čarke. Odrastajući u Beogradu osamdesetih i ranih devedesetih imao sam prilike da se više puta obrem u lošim situacijama i znao sam relativno pouzdano kako mogu da izgledaju oni sa kojima su šanse za problem prilično velike, i bio sam siguran da namrštene klince obrijane do glave ni u jednoj opciji ne vidim kao pretnju. Doduše, eto mene u to vreme sa 30-ak godina, 92 kilograma i već nekoliko godina u sali kik boks kluba gde se teško i ne baš pomirljivo vežbalo. Dušan Jovanović je imao 13 godina, bio je dete, mali detlić iz dvorišta u Beogradskoj. On nije bio velik, krupan, jak. Za njega je grupa ispred prodavnice značila opasnost. Smrtnu opasnost. U vreme dok sam ja sedeo i radio par ulica dalje, u sumrak tog 18. oktobra 1997, njega su sačekali i ubili, od batina, udarajući ga i gazeći tako malog. Dete. Tako, što je Rom. I onda su to malo telo iz koga je život već izašao kad mu je udarcem čizmom slomljen vratić, još tukli metalnim olukom odvaljenim sa susedne kuće, iz obesti, iz demonske strasti, iz nekog poriva koji normalni ljudi ne mogu da sebi predoče kao što ne mogu da predoče ni to šta misli i oseća onaj koji upravo umire, taj jedan dečačić, mali detlić iz obližnjeg dvorišta u Beogradskoj, umlaćen, prebijen, slomljen, zgažen. Jer je bio Rom. Te ogavne jesenje večeri pre dugih i davnih 22 godine. U 22 godine stane mnogo toga, prođu epohe, iščeznu imperije, stvore se nove, čitav svet se globalno promeni, u toliki period stane čitavo jedno poglavlje istorije. Pre 22 godine, nije bilo interneta, mreža, virtuelnog, govana raznih, nije bilo ko zna čega još sa čim se danas život čini nemogućim. Ali je bilo nasilja. Mnogo nasilja. Nasilje koje smo viđali godinama pre toga sa televizora bilo je ubilačko nasilje iz Vukovara, Gospića, Prijedora, Sarajeva, Mostara, iz tih nekih gradova gde su ljudi uzeli oružje i počeli besomučno da ubijaju one do sebe zato što su bili – „drugačiji“. "Drugačijost" je postala najopasnija osobina koju je neko u to zlo vreme na Balkanu mogao da ima. Biti drugačiji značilo je da ćeš opako nastradati prijatelju, samo kad bude tvoj red da naiđu oni od tebe drugačiji, da ih bude više, da budu uvereni u ispravnost svoje drugačijosti u odnosu na tvoju i da imaju konsenzus u toj formaciji da sa tobom i tvojom drugačijošću nešto treba da urade. Zlo i ubilačko, naravno. Bio ti civil iz Vukovara, vojnik JNA u Lori, žena iz sela u Bosni, ko god. Ili, tek i samo, mali Rom iz centra Beograda. Mnogo je smrti prošlo beogradskim ulicama i pre, i posebno posle, 18. oktobra 1997. godine, i od tad smo se nagledali svega. Smrt Dušana Jovanovića je imala svoj odjek tada kad se desila, mediji su izveštavali o tome, ubice su pronađene i procesuirane, i do sada su već odavno izašle iz zatvora. Zakon i sud su rekli da ih je bilo dvojica, iako je bilo puno tvrdnji da je čopor ubica brojao znatno više ruku i nogu koje su tukle, ko će ga znati, zemaljska pravda je zadovoljena, i to je to. Ništa dalje, ništa više. Ponekad se na godišnjicu pojavi neki tekst o samom događaju, kako je dete Dušan Jovanović izašao iz bezbednosti sobe i dvorišta u kome je živeo, da kupi „koka kolu“ u toj prodavnici na ćošku, mrestilištu velikih belih ajkula koje su stajale i čekale da rastrgnu plen, dete koje će vođeno željom da popije sok, nevino, sa očima izvan svake strave, zagaziti u smrtonosne vode. Neposredno nakon zločina javnost je proključala ogorčenjem i besom, delovalo je da je surovo ubistvo deteta kap koja je prepunila čašu mnogih ljudi prethodno primoranih da punih sedam godina gledaju orgiju mržnje, pozivanja na nasilje i, na kraju, i samo nasilje, koje se do juče dešavalo tamo negde, preko Drine i Save, i koje je, odjednom, prikazalo svoje strašno lice na ćošku Njegoševe i Beogradske ulice, na Vračaru, tu, tik uz nas. O tome šta se posle dešavalo, o toj daljoj stravi koja se nije okončala ubistvom, povremeno su pisale novine, gotovo kao svojevrstan kuriozitet: majka deteta se obesila, progonjena traumom koju nije mogla da prevaziđe, otac se teško razboleo, postao invalid i preminuo, sestra ostala da živi sa uspomenom i tugom, dok postoji. Jedan od ubica je dao neki intervju, izrazio kajanje, ne znam, nikada nisam imao snage da to čitam, niti me je zanimalo šta je imao da kaže. Danas je to čovek od nekih četrdesetak godina, negde živi, možda ima decu, šta god, i to je to. Nikad nisam mogao da se stavim u ulogu sudije u ovom slučaju, i da pokušam da stvari „sagledam“ i „sklopim sliku“. Od sekunde kad je javljeno šta se desilo, da je tik do naše kancelarije ubijeno dete od batina na trotoaru, nisam do danas mogao da savladam tu činjenicu, tu stravu čopora koji batina i gazi dečkića do smrti jer je taman, jer je Rom, jer je, ne znam šta, drugačiji. Ono demonsko u tom zločinu me je paralisalo tada kao i što me danas parališe, posle toliko godina i dodatnog nasilja kome svedočimo gotovo svaki dan kroz monstruoznu nekrofiliju tabloida svaki put kad se nešto zlo desi. Zbog tog demonskog me nikada nije zanimalo šta je ubica imao da kaže, ni tad ni posle. Svoj sud sam odmah doneo i od mučnine te spoznaje mi dugo nije bilo dobro, kao što mi nije ni sad, dok prebiram po sećanjima na taj nepojamni užas. Ono o čemu je tek mali broj novinara pisao, kako je Tema posustajala pred novim dnevnim vestima, je to da su mesto zločina na kome su ljudi dolazili i palili sveće više puta bilo oskrnavljeno, da su po njemu pljuvali i crtali skaradnosti, dolazili noću i šutirali sveće i cveće. Onda su otkrivani novi detalji koji su sklapali piramidu nasilja na čijem vrhu je stajala smrt deteta, a u onom ogromnom nevidljivom delu, ispod površine fokusa javnosti, stajali ti neki nezanimljivi podaci, da je otac ubijenog deteta nekoliko dana ranije na istom mestu dobio batine od iste grupe, da su mu tu šamarali i majku, da je u noći kad je Dušan ubijen nedaleko odatle na Tašmajdanu bilo još jedno prebijanje „drugačijosti“, pa da je u toku tih meseci neposredno pred ubistvo i posle njega, po beogradskim ulicama od batina bilo povređeno još mnogo ljudi, iz istog razloga. Jer su imali tamniju boju kože. Sva ta svedočanstva i detaljne opise svedoka prikupljao je Evropski centar za prava Roma, ERRC (European Roma rights center) koji je nepunih godinu dana kasnije objavio izveštaj o nasilju koje je vladalo na beogradskim ulicama u nedeljama kada je ubijen Dušan Jovanović, i od čijeg čitanja i danas ne bude dobro, iako neki odbrambeni mehanizam u ljudskoj psihi, taj osigurač koji želi da zaštiti od onoga što se teško podnosi, neprestano pred tim redovima govori "ma to je bilo pre dvadeset i nešto godina, davno, toga više nema…“ I možda zaista i nema, na taj način, tako eksplicitno i surovo. U međuvremenu smo se naučili mnogim stvarima, ratovi su konačno prestali, pozivi na mržnju i linč se strogo kažnjavaju iako tu i tamo iskoči poneki, lizne kao plamen odnekud, pa pred kažnjivošću odmah umine, kao siguran znak da i dalje ima loših misli i osećanja ali da je zakon možda uspeo da ih zauzda, koliko je to moguće. Strave i ubistva su postala lična, u porodici, među rođacima i komšijama, ili na parkinzima, eksplozivom, zbog mutnih poslova, čopori mladih ubica više ne idu i ne gaze drugačiju decu do smrti, ili bar tako mediji kažu, ne znam da li ERRC ili neka srodna monitoring organizacija ima neki svoj izveštaj sa drugačijim podacima, duboko se nadam da takvo nešto ne može da se danas i ovde sklopi. Na ćošku Beogradske i Njegoševe ulice već dugo nema one prodavnice, tu je odavno neka druga delatnost. Maloletne skinse takođe ne viđam po gradu već godinama, izgleda da je ta moda prošla ili se ugasila, ko zna. Nema ni malog Dušana. Tako, ne postoji više. Danas bi to bio čovek od 35 godina, imao bi svoju decu, neki posao, nečim bi se zanimao. Njegov sin bi iz tog dvorišta izlazio da kupi „koka kolu“ u supermarket na vrhu ulice, malo gore uzbrdo, i vraćao bi se uvek kući. Ispred tog supermarketa ne gluvari i ne pije pivo niko, kupci ulaze i izlaze, niko ih ne presreće i ne ubija batinama. I to je to. Jesen, oktobar…

Beograđanka Biljana F, mama devetogodišnjeg dečaka sa autizmom, pokrenula je svojevrsni projekat: zamolila je roditelje dece iz odeljenja njenog sina da napišu svoje utiske posle više od dve zajedničke godine, odnosno na koji način se na školovanje i odrastanje njihove dece odrazilo to što u razredu imaju druga sa autizmom. Odgovori su je oduševili. - Došla sam na ovu ideju nakon što sam pročitala članak o devojčici sa autizmom u Vrbasu, koju je učiteljica snimala, dok ju je drugi učitelj držao. Pomislila sam kako je to veoma daleko od našeg školskog iskustva, a posebno su me povredili komentari, koje su čitaoci ostavljali na sajtu. Iz njih se vidi da je mnogo ljudi protiv inkluzije - priča Biljana čiji sin ide u Osnovnu školu "Ujedinjene nacije" u Beogradu. FOTO: PRIVATNA ARHIVA Ipak, shodno njenom ličnom iskustvu, pozitivne odgovore je i očekivala ali su je ipak dirnuli. - Vidim kakav odnos deca imaju prema mom Stefanu, a to polazi iz kuće, i empatija i vaspitanje. Ima dece koja su manje zainteresovana za druženje sa njim, ali važno je da ni kod koga ne postoji otpor - kaže Biljana. FOTO: PRIVATNA ARHIVA Aleksa ima dobre utiske "Voli da ga golica, a on da se smeje" "Mi često pričamo sa Lenom o odnosu sa svim drugarima. U vezi sa Stefijem je sve najlepše. Voli kada može da priča sa njim, a naročito da ga golica, a on da se smeje. Jednom ju je i poljubio :)", glasio je odgovor jedne mame. "Oni prihvataju da je dečak drug kao i svaki drugi. Prvenstveno ga razumeju i tretiraju ga kao što bi bilo kog drugog. On nije manje vredan i ne zaslužuje manje poštovanje od nekog ko nema autizam", još jedan je komentar roditelja. Jedna mama je rekla kako njen sin Vasilije ne odvaja Stefana od druge dece, jer i ima sestru sa cerebralnom paralizom. FOTO: PRIVATNA ARHIVA Stefan sa bratom Mihailom "Vasilije zna koliko je bitna socijalizacija dece sa posebnim potrebama, i zna da se ta deca ne razlikuju od drugih, osim po izazovima koji im predstoje." "Marija mi je prenela da je mnogo sretna kad pomogne Stefanu kad on nešto ne razume i voli da mu pravi društvo, da ne bude sam. Kaže da ih ponekad ometa u radu, ali njoj to ne smeta", rekla je mama ove devojčice. Za školu koju pohađaju njeni sinovi, Biljana ima samo reči hvale, i kaže da stalno podseća sebe koliko sreće imaju. Kada je Stefan pošao u prvi razred, učiteljica joj je ponudila da se sama obrati drugim roditeljima i objasni da će u razredu imati dete sa autizmom. - Ispričala sam im kakve bi mogle biti prepreke u komunikaciji, i na kakve probleme mogu da naiđu, kako da ih reše. Nakon tog razgovora, učiteljica nikada nije izdvajala Stefana u odnosu na drugu decu, i nikada se nije desilo ništa ružno. Čak se jednom dogodilo da je Stefan, kada se naljutio na asistenta, uštinuo devojčicu koja se samo našla u blizini. Ja sam pozvala roditelje da im to kažem, a ispostavilo se da im devojčica to nije ni rekla, za nju to nije bilo značajno - priča ova majka. Roditelji su od početka imali dobar pristup Ona kaže i da je odmah po polasku u prvi razred bilo očigledno da su roditelji razgovarali sa decom o Stefanu, jer su mu deca prilazila upravo na onakav način koji je Biljana opisala kao poželjan. Roditeljima, kao i učiteljici, Stefanova mama zahvalna je na trudu koji su uložili. FOTO: PRIVATNA ARHIVA Stefan na hipoterapiji - Učiteljica je sjajna, a Stefan joj je prvo dete sa teškoćama sa kojim je ikad radila, U početku je i sama priznala da je uplašena, ali sada nema ni govora o tome. Svakako mi je bila važna njena iskrenost i to što se ona trudi i razmišlja kako da pristupi situaciji - priča Biljana, dodajući i da za psihologa škole ima samo reči hvale. "Redak slučaj da dete bude tako dobro prihvaćeno" Kako će Stefanovo školovanje funkcionisati od petog razreda, kada bude imao više profesora i učionica, Biljana kaže da to još ne mogu da prognoziraju. - Mi nismo zacrtali da on mora da završi redovnu školu, uvek postoji opcija specijalizovane škole, ako za to bude potrebe. Sada, u prva tri razreda, najvažnija socijalizacija, a taj kontakt sa decom koja ga prihvataju ne može ništa da zameni - kaže ona, dodajući da je zaista redak slučaj da dete bude tako dobro prihvaćeno. Neki roditelji se stide bolesnog deteta O tome kakva su inače njihova iskustva sa Stefanom i kako ljudi reaguju na njega, Biljana kaže da ona pre svega zavise od stava koji zauzmu roditelji tog deteta. - Ima roditelja koji se osećaju posramljeno i imaju potrebu da opravdaju svoje dete. Mi nikada nismo polazili iz te perspektive. Stefan ume neobično da se oglasi, ili u parku da samo stoji, umesto da se ljulja, ali predrasude su da su deca sa autizmom agresivna i bučna. Nisu ništa više od druge dece - objašnjava naša sagovornica. FOTO: PRIVATNA ARHIVA "Nije svako adekvatan roditelj" Na pitanje kako komentariše česte navode da roditelji neke dece sa autizmom insistiraju da im dete pohađa redovnu školu, iako nije spremno za to, a time remeti i drugu decu, sagovornica "Blica" kaže sledeće: "Uvek ima roditelja koji ne sagledavaju situaciju realno, i među njima ima i onih čija deca imaju autizam. Ali to nema veze sa tim da dete ima teškoće, već da je neko neadekvatan roditelj". Imajući u vidu da Stefan lepo funkcioniše sa decomu školi, pitali smo Biljana kako se slaže sa mlađim bratom. - Igranje uvek inicira mlađi Mihailo, koji je sada pošao u prvi razred, imajući u vidu da deca sa autizmom ne pokazuju inicijativu za kontaktom. Braća imaju lep i topao odnos, i Mihailo se mnogo trudi oko brata - zaključuje ona. Mama i tata kao asistenti On još dodaje da su na listi čekanja za personalnog asistenta, da su ostvarili sva prava, ali je lista predugačka. - Privatne asistente plaćamo mi, ali oni nikada da se ustale, pa ponekad tu ulogu preuzmemo moj suprug ili ja - priča nam ova majka. Stefan ima i druge brojne redovne aktivnosti. - Kod logopeda ide dva, tri puta nedeljno, i to plaćamo privatno, jer kod državnog nema dovoljno termina. Jednom ili dva puta mesečno, koliko bi moglo kod državnog, besmisleno je retko, jer je Stefanu potreban konstantan rad - priča nam Biljana. Uz to, Stefan ide i na redovne kontrole kod neuropsihijatra i psihologa, kao i na hipoterapiju, terapiju sa konjima, koja se, kaže, pokazala veoma korisna. извор

Bitka koju je vodila cela Srbija zajedno sa Filipom Stevanovićem (3) protiv malignog tumora je izgubljena, ali novac koji je ostao od lečenja ovog mališana njegovi roditelji Filip i Ivana poklonili su pacijentima Instituta za majku i dete. Foto: Dušan Milenković / RAS SrbijaMajka malog Filipa s Aleksandrom Šapićem, doktorom Dragomirom Đokićem i decom u institutu Ivana Stevanović (30), hrabra majka dečaka koji nas je napustio pre dva meseca, odlučila je da se bori za sve one kojima je pomoć potrebna, te milion i sedamsto osamdeset hiljada dinara, koliko je ostalo od humanitarne akcije koju je sprovela Fondacija "Budi human - Aleksandar Šapić" za Filipovo lečenje, nesebično poklonila Odeljenju hematoonkologije II u Institutu. Ovo mesto gde se mališani junački bore za svoje živote popunjeno krevetima, foteljama i opremljeno neophodnim aparatima, a deo sredstava utrošen je i za lečenje troje dece. - Zahvalila bih svima koji su učestvovali u našoj borbi. Nažalost, nismo dobili tu bitku. Deo novca odlučili smo da uložimo u Institut, gde smo boravili dve godine. Kupili smo nove fotelje, krevete, krevece, pumpe, vage, sve ono što je najneophodnije deci, a ostatak smo prosledili Aleksandaru, Pavlu i Katarini, za koje smo smatrali da im je najneophodnija pomoć. U tim momentima, kada je najteže, treba neko da bude iza vas. Iza nas je to bila Fondacija "Budi human - Aleksandar Šapić" i svi ljudi dobre volje. Ja sada mirno spavam jer ne brinem gde je otišao novac. Preko noći smo saznali za tumor, godinama tražili rešenje, ali nije mu bilo spasa ni ovde ni u inostranstvu. Znali smo da uskoro dolazi kraj, ali sada ćemo se boriti da druga deca dobiju bitku - kaže hrabra mama. Foto: Dušan Milenković / RAS SrbijaIvana Stevanović Jula 2015. godine Filip je primio redovnu vakcinu i nakon nekoliko dana mu je otekao vrat. Odlaskom kod lekara njegovi roditelji su imali i šta da čuju - njihovo dete ima maligni tumor. Hitnom intervencijom je odstranjen deo tog zloćudnog tumora koji je napao njegovo maleno telo, nakon čega je usledilo 12 hemoterapija i 30 zračenja, i to sa samo tri godine. Mesec dana kasnije, njegov tumor je počeo da raste i proširio se na pluća. Filip je još jednom išao na operaciju, na kojoj njegov tumor opet nije potpuno odstranjen. Ovaj preslatki dečak godinama se borio poput pravog borca, više nije smeo da ide na terapije jer su mu bubrezi stradali i preminuo je u veoma lošem stanju. Deo novca odlučili smo da uložimo u Institut, gde smo boravili dve godine. Ja sada mirno spavam jer ne brinem gde su otišle pare, kaže majka Ivana Njegovi roditelji poručili su svima koji se bore sa strašnom bolešću da budu jaki i da veruju u pobedu! Šapić: Svaki život je važan Aleksandar Šapić prilikom obilaska renoviranog odeljenja i mališana koji se tu leče rekao je da je osnivanje Fondacije možda najvažnija stvar koju je uradio u životu. - Svakom roditelju je njegovo dete najvažnije, a nama su važna sva deca. Trudimo se da pomognemo koliko možemo i drago mi je da će novac koji nije uspeo da pomogne malom Filipu, pomoći drugoj deci - rekao je Šapić. Zamenik direktora Instituta Vladislav Vukomanović i dr Dragomir Đokić, sa Odeljenja hematoonkologije II, zahvalili su Fondaciji i porodici Stevanović koja je imala snage i moći da pomogne bolesnicima. http://www.blic.rs/vesti/drustvo/izgubili-smo-filipa-ali-se-borimo-za-drugu-decu-roditelji-preminulog-decaka-poklonili/t2kkgzz

Četvorogodišnjeg V. P. iz Šapca izujedao je po licu pas lutalica, a sve se odigralo na Starom gradu prošle subote. Foto: privatna arhiva / Privatna arhivaDečak V. P. igrao se u parku kada je na njega skočio pas i izujedao ga po licu Lep prolećni izlet u zoni za rekreaciju pretvorio se u pravu dramu. Dečak V. P. (4) je sa tatom, bliskim prijateljima i u društvu vršnjaka uživao u parku na starom gradu. - Sve se desilo munjevito, svi smo bili tu, moj prijatelj se nalazio na tridesetak centimetara od mog sina, kada se iznenada stvorio pas i skočio na dete. Takvom brzinom, to je bila sekunda, povredio ga je. Odmah sam zgrabio dete, brzo do automobila i odveo ga u bolnicu, gde su mu ušili i sanirali rane - priča za "Blic" još potresen B. P., otac mališana.