Претражи Живе Речи Утехе

После трократног опхода око храма и освећења, Митрополит је служио свету Службу Божију, крстио малог Хуана и миропомазао сестру Монику. На крају свете Литургије, Митрополит је новим православним хришћанима и свима присутнима зажелио благослов Божији и снагу да иду Христовим путем. Такође је објаснио значај Крштења у име Оца, Сина и Светога Духа, као и данашњег освећења храма и његове Свете Трапезе у коју је положио мошти новопројављених свештеномученика и мученика Момишићких, канонизованих на прољећном засједању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Позвао је све вјерне цркве у Венадо Туерту да, уз сарадњу са својим новим парохом презвитером Исајлом Марковићем, настављају да обнављају свој храм и унапређују свој парохијски и црквени живот. У посљедњих два мјесеца храм је у потпуности окречен споља, а након што је недавно у Венадо Туерто дошло и звоно које је Митрополит обећао, подиже се и нови звоник испред храма. Планирано је и проширење просторија које се налазе уз храм у којима би боравио парох, као и уређење црквене порте. На братској трпези код домаћина Митра Гвозденовића, коју је припремио заједно са својом породицом, Митрополит је у здравици похвалио његов труд и залагање у изградњи храма светог Архангела, али и напор свих овдашњих вјерника у очувању своје вјере и отачких предања. Овом приликом је и рекао да ће г. Митра предложити за одликовање орденом светог Петра Цетињског. Митар Гвозденовић је рекао да му је част да већ неколико пута угошћава митрополита Амфилохија и заблагодарио Цркви за покретање интензивнијег црквеног живота међу овом заједницом, као и свима присутнима на присуству и одазивању на лијепе догађаје какав је био данашњи. У свом поздравном писму, један од Митрових синова, Богдан Гвозденовић, предсједник Црквеног одбора у Венадо Туерту, који тренутно борави у Европи, којом приликом ће посјетити и Црну Гору, захвалио је Митрополиту, свештенству и свима присутнима на труду око ове заједнице и храма у Венадо Туерту, не заборављајући притом ни оца и сина, блаженопочившег свештеника Мигела Сабу и његовог сина оца Алехандра Сабу, који су се деценијама духовно старали о овој парохији. У писму које је прочитао његов брат Љубо, Богдан је такође изразио захвалност што је ова заједница добила сталног свештеника, који ће живјети са њом, и наду да ће вјерници сарађивати са свештеником на добро свих. Овом посјетом Митрополит је завршио своју посјету Аргентини и Епархији за Јужну Америку. Обишао је заједнице у Аргентини, Бразилу, Перуу, Еквадору, Венецуели, Доминиканској Републици и Чилеу. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Текст о. Џона Бера, „Да ли је Бог у потпуности одвојен од материјалног универзума“, биће отворен за дискусију до 29. октобра. „Веома нам је драго што је отац Бер прихватио наш позив“, казао је један од уредника Великих питања, „Његова стручности и знање омогућују му да нам представи значајан поглед на ово фасцинантно питање. Ово је дивна прилика за наше читаоце да поставе питања и подијеле ставове са њим“. У свом тексту, о. Џон Бер испитује поимање Божије природе и Његове улоге у универзуму. Он се позива на св. Григорија Нисијског, значајног богослова 4. вијека, али, истовремено, позива читаоце да разговарају о новим научним открићима и њиховом утицају на наше разумијевање стварности. Дискусији са о. Џоном се можете придружити овдје. Извор: Радио Светигора

Гувернер је ово објавио на заједничком сусрету Савјета Америчке Архиепископије Константинопољске Патријаршије, под чијом се јурисдикцијом црква налази, и епархијског добротворног друштва, који је одржан у њујоршком хотелу Хилтон 19. октобра. Архиепископ Димитрије, предстојатељ Архиепископије, поздравио је гувернера Куома, захваливши му на посредовању у процесу и за помоћ у „васкрсавању цркве светог Николе“. „Када црква буде завршена, биће то мјесто за молитву, мјесто за утјеху, отвореност и помирење, гдје сродници скоро три хиљаде жртава 9. септембра могу доћи и запалити свијећу“, казао је он. Архиепископ је гувернеру уручио симболичан поклон, ручно израђен сребрни крст, као „симбол жртве и љубави, губитка и добитка, смрти и васкрсења“. Гувернер је захвалио на поклону, похваливши истрајност грчке Цркве и заједнице: „Архиепископ је веома љубазан, али ја само радим свој посао, оно због чега сам изабран. Међутим, ваша борба за цркву светог Николе, која је трајала цијелу деценију, је невјероватна. Суочавали сте се са сваком могућом препреком, толико пута су вам рекли ”не”. Борили сте се са бирократијом, бројним гувернерима, челницима локалних власти, и нисте прихватали ”не”, већ сте се стално изнова враћали… и ово је једна предивна прича о грчкој заједници. Организација, мобилизација, одбијање да се преда, одбијање да се изгуби. И што је најљепше, то није било због вас самих, није било због користи, зато да би неко напредовао, било је то темељно увјерење грчке заједнице, које се тиче заједнице и вјере и човјекољубља“. Извор: Радио Светигора

Предстојатељ Александријске цркве је у бесједи говорио о визији блаженопочившег мисионара, о. Харитона Пнеуматикакиса, о изградњи велике православне цркве у Кананги, пројекта који је започет 2004, а окончан 2010. Цјелокупан трошак изградње покрило је мисионарско друштво из Патраса „Првозвани“. Извор: Радио Светигора

На основу одлуке Његовог Преосвештенства Епископа бачког и администратора Епархије аустријско-швајцарске Г. др Иринеја, на крају Свете Литургије, протојереј Петар Пантић, новопостављени архијерејски намесник за Аустрију, разрешио је дужности протојереја-ставрофора Сретоја Душанића, који је од 15. октобра 2012. г., на основу испуњења радног стажа, пензионисан. Отац Петар Пантић је, такође на основу одлуке Преосвећеног Владике Иринеја, увео у дужност јереја Слађана Васића, који је тиме постављен за привременог пароха друге парохије при храму Успења Пресвете Богородице у Бечу. У знак пажње и захвалности за досадашњи пастирски рад, отац Петар Пантић је предао оцу Сретоју Душанићу на поклон ручни сат, а отац Ђорђе Кнежевић, старешина храма, уручио му је монографију Светога Града Јерусалима. Пригодним говорима прота Сретоје је захвалио на свему, а отац Слађан је истакао своју спремност да савесно служи на Њиви Господњој. Протојереј-ставрофор Сретоје Душанић је до свог пензионисања служио у парохијама Маглаја, Љубљане, Београда, Диселдорфа и Беча. Јереј Слађан Васић је рођен 24. јануара 1981. г. у Добоју. Основну и средњу Медицинску школу завршио је у Добоју, а 2000. г. уписао је Духовну академију Светог Василија Острошког, која 2004. г. постаје Православни богословски факултет Светог Василија Острошког у Фочи, Универзитета у Источном Сарајеву. Дипломирао је 2005. г. са оценом 10 на катедри за Литургику код протођакона проф. др Прибислава Симића. После успешно завршених постдипломских студија, од Бискупске конференције Аустрије добио је стипендију за докторске студије и учење немачког језика у Бечу. Његово Високопреосвештенство Митрополит дабро-босански г. Николај (Мрђа) у Бечу га је, на Митровдан 2008. г., рукоположио у чин ђакона, а следећег дана у чин презвитера. Отац Слађан Васић је свој магистарски рад посветио Петронију Трбојевићу, архимандриту манстира Шишатовац. Миодраг Мецановић Извор: СПЦ

Свету Архијерејску Литургију је служио Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске Иринеј, а саслуживали су му протојереји-ставрофори Ђуро Ђурђевић, старешине храма, и Бошко Матић, као и јереј Ђорђе Веселиновић, архиђакон Силуан (Мракић), протођакон Живота Петровић и ђакони Немања Мрђеновић и Петар Мракић. Велики број верног народа сабрао се у храму Св. Георгија; као и обично, школска дечица дошла су да се причесте, а посебно се приметио велики број сестара. Владика Иринеј се надахнуто обратио верном народу говорећи о празничном јеванђељу, хришћанској љубави и према непријатељима, све то илуструјући примерима празника Покрова Пресвете Богородице и Светог Романа Слаткопојца. По завршетку богослужења прешло се у парохијску салу где су вредне сестре припремиле богати славски ручак за сав сабрани верни народ. Протојереј Ђуро Ђурђевић је поздравио све госте у сали, и представио др Мирољуба Јевтића, професора политикологије религије на Београдском универзитету, који је одржао краће предавање. На крају је и Владика Иринеј захвалио, најприје Колу српских сестара на великом труду, али и свим гостима са професором Јевтићем и генералним конзулом Републике Србије г. Бранком Радошевићем. Извор: Митополија аустралијско-новозеландска

Том приликом служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве. Епископу су саслуживали: игуман Сергије Карановић сабрат манастира Рмањ, пароси дрварски протонамјесници Саша Црљић и Синиша Сердар, јереј Милош Црепуља те ђакони Никола Перковић и Зоран Миловац. Свету Литургију пратила је пјевница умилних гласова под вођством епархијског хоровође епархијског хора Свети Роман Мелод протонамјесника Александра Рељића, пароха граховског. После прочитаног Светог Јеванђеља Епископ се обратио присутним вјерницима бесједивши им на тему прочитану из Светог Јеванђеља. У кратком али врло јасном Јеванђељу Св. Лука даје нам не опис, него живу слику цијелога чудесног догађаја и све околности тако живо представља да одмах увиђамо и велику жалост удовице, и неограничену благост и милосрђе Спаситељево и знаменито чудно дјело његовог божанства. У току Свете Литургије Епископ је рукоположио ђакона Зорана Миловца вјероучитеља средње школе „Дрвар“ у Дрвару у свештенички чин. Након Свете Литургије услиједила је трпеза љубави за све присутне коју је припремила породица Миловац у част рукоположења њиховог сина Зорана у свештенички чин. Протонамјесник Саша Црљић Извор: Епархија бихаћко-петровачка free movies. watch movies. last movies

Упркос тешкој финансијској ситуацији у којој се област налази, школа се преселила у ново здање, пославши тиме јасну поруку наде да Црква живи у свим условима и временима. Нови комплекс налази се близу храма Христовог Васкрсења у изградњи. Овим је пројављена једна од идеја Архиепископа Анастасија да Православна црква треба да доприноси на пољу образовања, као и да храмови нису само мјеста за богослужење, већ треба да буду центри који ће ширити зраке мира, друштвеног напретка и, посебно, знања и образовања. Школа у Ђирокастри је отпочела са радом академске 2008/2009. године, и сада је достигла до петог разреда, са бројем ђака преко 140. Извор: Радио Светигора

У наставку Владика Теодосије је уз саслужење свештенства гњиланског архијерејског намесништва у препуној цркви служио Св. Литургију. У оквиру Св. Литургије Владика Теодосије је у чин ђакона рукооположио Александра Марковића из Ропотова. Након Св. Литургије празнична атмосфера настављена је у порти цркве где је приређен културно-уметнички програм и ручак. Извор: Епархија рашко-призренска

Галерија слика Преосвећеном Владици саслуживали су протојереј Милорад Јовановић из Минхена, надлежни парох, протојереј Мићо Матић из Аугзбурга, протонамесник Маринко Радмило из Нирнберга, јереј Александар Перковић из Дортмунда и ђакон Златибор Којадиновић из Нирнберга. Повод посете била је храмовна слава, Свети Стефан и Јелена Штиљановић. Нешто више о овом светитељима неаћи ћете ОВДЕ Црквена општина у Аугсбургу основана је 1994. Године издвајањем из састава Црквене општине у Минхену. Црквена општина поседује свој храм посвећен Св. Стефану и Јелени (Штиљановић). Овај свети храм освећен је малим освећењем 2001. године. Поред надлежног Архијереја, Преосвећеног Епископа Г. Константина, у освећењу су узели учешћа и Преосвећена Господа Епископи тимочки Јустин и браничевски Игнатије. Осим у Аугсбургу, Црквена општина располаже и једним филијалним богослужбеним местом у Ландсбергу. На територији Црквене општине борави око 5.000 припадника Српске православне цркве. Извор: Епархија средњоевропска

Прве недеље по Покрову по традицији се одржава сабор у Бителићу у народу познат као „Рижарице“ када се на Свету Литургију сабира пуно православног народа, али и римокатолика из сињског краја. У својој беседи Епископ Фотије је говорио о значају личности Пресвете Богородице у икономији спасења нагласивши потребу да сви верујући треба да живе у складу са вољом Божијом, јер је то пут који нам је показала Пресвета Богородица. После Свете Литургије Епископ Фотије је због великих заслуга при обнови цркве и парохијског дома у Бителићу одликовао орденом др Никодима Милаша г. Божу Буловића из Сиња, док су граматом признања Ц.О. Бителић одликовани начелник општине Хрваце г. Динко Бошњак и приложник г. Дражан Ђапић. На крају је за сво свештенство и госте приређена трпеза љубави залагањем надлежног свештеника о. Бориса Медака у дому г. Илије Борковића у Бителићу. Извор: Епархија далматинкса

Марто-Маријинска обитељ Православна дадиља је помоћница у многодјетним породицама. „Породици која има на примјер једанаесторо дјеце незамисливо је да функционише без помоћи. И зато ће наше дадиље бити са дјецом, учити са њима, играти се, хранити их“, коментарише старија сестра патронажне службе Олга Јурјевна Егорова. Обука будућих дадиља почеће у Марто-Маријинској обитељи, један до два пута недјељно викендом у вечерње вријеме од 15. новембра до 20. јануара. Изучаваће се такви предемети као што су: духовне основе милосрђа, основе педијатрије, подизање дјетета, развојна психологија. Теоретске часове ће пратити пракса у дјечјим домовима и породицама. Одмах након завршетка курса, православне дадиље ће бити запослене у многодјетним породицама. Извор: Радио Светигора

Коментаришући изјаву Николића македонским медијима да две државе треба да се укључе у решавање канонског спора, портпарол СПЦ је за "Политику" рекао да то, према његовом мишљењу, ни у ком случају не значи намеру ни Србије као државе, ни њега као председника да се меша у унутрашње послове цркве или пак у решавање проблема везаних за њено канонско устројство. Иринеј наводи да Николићев ангажман сматра легитимним из два разлога, наводећи да је први то што је архиепископ охридски Јован, држављанин Србије, осуђен и утамничен у другој земљи. Он објашњава да је Србија дужна да помаже својим грађанима у другим земљама, поготово када се ради о њиховом страдању због политичких, а не кривичних разлога, што је овде доказани случај. "Други пак разлог јесте то што је цео спор и створен грубом интервенцијом државних органа, дакле притиском споља, а не процесом унутар саме Цркве", наводи владика позивајући се документ који је објавио историчар Вељко Ђурић о одлуци некадашње југословенске комунистичке партије о оснивању "Македонске православне цркве". Он закључује да председник Србије, Владе Србије и, уопште, Србија као држава има не само право, него и дужност да се интересује за политички и међудржавни аспект проблема, који како каже, несумњиво постоји. Иринеј је додао да ни Синод ни било који други црквени орган није тражио помоћ државе у решавању овог проблема или било којег канонског спора. "Једино што црква од државе очекује и тражи јесте механизам заштите идентитета и слободе Српске православне цркве, најпре у самој Србији, затим у региону и, најзад, свуда где она пастирски дела и врши канонску јурисдикцију, и то искључиво у оквиру међународно важећих демократских стандарда и по духу и слову обавезујућих међународних конвенција, чији потписници су и Срби, и њен јужни сусед, и све државе у региону, а како их ко поштује и извршава, није тајна ни за нас ни за многе други у Европи и у свету", поручио је владика Иринеј. Председник Македоније Ђорђе Иванов сматра да проблем између Македонске православне цркве (МПЦ) и Српске православне цркве (СПЦ) треба да решавају црквене власти, а да лидери две државе помогну у оквиру својих могућности. Иванов је то изјавио коментаришући изјаву председника Србије Томислава Николића македонским медијима да до договора између СПЦ и МПЦ може да дође ако се у решавање проблема укључе обе државе. Извор: Танјуг, Политика

Након освећења храма и полагања моштију светог Лазара Косовског, Владика је служио свету архијерејску Литургију у којој су му саслуживали архијерејски намесници лепенички и крагујевачки, протојереј-ставрофор Саво Арсенијевић и протојереј-ставрофор Рајко Стефановић, као и свештенство оба намесништва . У својој беседи, којом је поучио верни народ, Владика је рекао: „Благословен Бог у Тројици, који је данас послао Духа Светог и осветио овај храм у Малим Пчелицама. Овај храм и ово парче земље постали су парче неба. Да ли је то могуће - да парче земље постане парче неба? Могуће је, јер се у храму Божјем Духом Светим савршава света Литургија и у њега силази Дух Свети, силази Бог са неба и уздиже оно што је земаљско у небеско. Зато је храм парче неба на земљи. И молим вас, браћо и сестре, да када улазите у храм, на свету Литургију, да улазите са осећањем да се налазите у дому Божјем, да улазите тамо где Бог царује, да улазите тамо где се савршава Светиња над светињама, где се оно што је природно претвара у надприродно. У храму је Бог раширио руке да нас прихвати, да нас прими, да нас саслуша, да му кроз молитву кажемо шта нас мучи, али и да му заблагодаримо, да му захвалимо. Бога треба славити, али Богу треба и благодарити, па му се онда молити. Црква је Тело Христово, она је наша ограда, наш одбрамбени зид. Када смо у Цркви, ограђени смо Духом Светим, и не треба тада да се плашимо свега оног што је ван те ограде. Црква је саздана од наших душа, како каже један свети отац, зато је и овај храм саздан од ваших прилога, од ваше молитве, ваше љубави, вашег осећања да је ово ваш дом, да је ово ваша заједничка кућа.“ У литургијском сабрању учествовали су ученици Богословије Светог Јована Златоуста из Крагујевца, док је предивним појањем Литургију улепшао катедрални октет Саборног храма „Кир Стефан“ . Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован одликовао је надлежног пароха протонамесника Зорана Митровића достојанством протопрезвитера-ставрофора. На предлог Црквене општине малопчеличке, Епископ Јован је доделио одликовања заслужним за помоћ при градњи храма: г. Милан Жујић из Крагујевца и гђа Зага Маринковић из Рима (Италија) одликовани су орденом Вожда Карађорђа. Архијерејску грамату добили су фирма „Водо Монт“ г. Милије Радовића из Малих Пчелица, као и гђа Снежана Митровић. И многе друге организације и појединци добили су архијерејске грамате и захвалнице. Литургијско сабрање и славље је настављено трпезом љубави у ресторану „Бисер“ у Станову. Идеја за подизање храма у Малим Пчелицама је потекла од самих мештана 1998. године, када су затражили и добили благослов за почетак градње новог храма од блаженопочившег Епископа шумадијског др Саве Вуковића. Мештани, предвођени свештеником Зораном Митровићем, успели су да тај благослов претворе у дело, па су већ те године освећени темељи храма. Трудом и залагањем свих парохијана ове Црквене општине, радови су потрајали пуних четрнаест година и ове године су завршени. Јереј Срећко Зечевић Извор: Епархија шумадијска

Један од најбољих светских тенисера Новак Ђоковић присуствовао је у родном месту својих предака – Јасеновом Пољу код Никшића – освештању Храма Светог Архангела Михајла. Ђоковић је један од највећих донатора за изградњу те цркве, а донатор је и прослављени српски фудбалски репрезентативац Матеја Кежман. “Желим да ова црква буде место где ће људи налазити мир, спокојство и љубав. Нека ова црква буде указатељ на прави пут правде, истине и љубави”, казао је Ђоковић, додајући да му је срце заиграло када је видео колико се људи окупило на освештању храма. Одбор за изградњу храма поклонио је Ђоковићу гусле, а српски тенисер обећао да ће научити да свира тај традиционални инструмент. “Обећавам да ћу научити да свирам гусле као што су то радили и моји преци”, поручио је Ђоковић. Двориште храма оплемењено је на традиционалан начин, изграђено је црногорско гувно, погодно за свечаности, књижевне вечери, црквене беседе и гусларске вечери. Долазак прослављеног светског и најбољег српског тенисера у Јасеново Поље окупио је велики број грађана Никшића, али и осталих црногорских градова. Сви су желели да се сликају са једним од најбољих светских тенисера или макар да га дотакну. Са Новаком је у Јасеново Поље дошао и његов отац Срђан Ђоковић коме је, на предлог Синода Српске православне цркве, а за заслуге за изградњу храма, додељен Орден Светог краља Милутина. Свету литургију, поводом отварања храма, служили су митрополит црногорско-приморски Амфилохије, владика будимљанско-никшићки Јоаникије и захумско-херцеговачки Григорије. Митрополит Амфилофије казао је да би храм у Јасеновом Пољу требало да буде пример како жртвовати себе за вољу Божју, добро својих ближњих. Подсетивши да је Јасеново Поље постојбина Новака Ђоковића, он му је захвалио на несебичној помоћи приликом изградње храма. “Мера љубави је мера жртве. И велики Новакови спортски успеси долазе као плод велике жртве”, навео је митрополит Амфилохије. Мештани Јасеновог Поља са нескривеним поносом истичу да се поносе Новаком Ђоковићем. “Имамо се чиме дичити, Ноле је светско име”, кажу мештани Јасеновог Поља. Извор: РТС

У суботу, 13. октобра 2012. године, уочи празника Покрова Пресвете Богородице упокојила се у Христу Господу матушка Јоланда Тарасјев, супруга оца Виталија, старешине храма Свете Тројице, Подворја Московске Патријаршије у Београду. Назив матушка (или мајчица), који у Русији носе супруге свештеника, у пуном значењу испуњен је у Руској Цркви у Београду. Матушка Људмила Тарасјев, бака оца Виталија, удата за његовог деду, такође оца Виталија (знаменитог духовника код кога се исповедао и преподобни Јустин Ћелијски), била је охрабрење и утеха многим духовним чадима Руске Цркве у тешким данима Другог светског рата, као и не много лакшем периоду који им је уследио. Била је одличан појац и познавалац црквеног типика, ослонац оцу Виталију током скоро три деценије старешинства у Подворју, а иза ње је остало и десетине свештеничких одежди, њеном руком шивених и везом украшених. Матушка Олга Тарсјев, мајка оца Виталија млађег и супруга баћушке Василија, у тешким годинама насталим после резолуције Информбироа, старала се о Иверској капели на Новом гробљу, када су у тадашњој земљи на удару биле не само светиње и објекти Руске Православне Цркве, већ и уопште све што је руско! Као и у овим поменутим примерима, и матушка Јоланда је од дана ступања у дом Тарасјевих ревносно учествовала у литургијском и црквеном животу Подворја на Ташмајдану у Београду. За ступање у Свету Тајну Брака благослов су дали Патријарх московски Пимен и Патријарх српски Герман. Захвљујући Божјем таланту, а са благословом Патријарха Пимена и Епископа жичког Стефана (Боце), матушка Јоланда је изучила вештину иконописања у манастиру Жичи, код оснивача Жичке школе иконописа протођакона Миодрага Томића. Са благословом блаженопоч. московског Алексеја Другог, 1997. године је у Подворју основана иконописна и рестаураторска радионица ''Преподобни Андреј Рубљов'', а за руководиоца је постављена матушка Јоланда (хиротесију обавио Епископ будимски Данило Крстић). Руководећи радионицом, предводила је радове којима су сачуване све иконе на иконостасу, сам иконостас, иконе и кивоти у којима су се налазиле, као и крстови у храму Свете Тројице, приликом генералне обнове од 1998. до 2007. године. Патријарх Алексеј награђује њен дотадашњи усрдни труд Патријарашком граматом, а приликом Великог освећења храма одликује је орденом Преподобног Андреја Рубљова другог реда, који јој је уручио Митрополит смољенски и каљининградски Кирил, садашњи Патријарх московски и све Русије. Убрзо матушка продужава свој труд радовима на детаљној рестаурацији уметничког блага Иверске капеле, која припада историјском комплексу Руски Некропољ, чија обнова још увек траје. Поред тога, матушка Јоланда је активно учествовала у Грађевинском одбору Подворја, сликала иконе за потребе храма, организовала парохијски живот, прославе храмовне славе, најважнијих црквених празника, неговала руску традицију везану за начин обележавања истих, организовала дечје прославе Божића и Васкрса, а будући обдарена и за певање, била је дугогодишњи појац и диригент хора Подворја, и под њеним руководством су снимљена три компакт диска са богослужбеним песмама. Бог јој је подарио и кћер Маријанику, која је добила име у част двеју светитељки које Православна Црква слави (преподобна Марија Египатска и света мученица Ника), и која већ сад, са свега пет и по година, пева на Литургији, у хору Подворја. Господ је по свом премудром, а нама недокучивом промислу, одлучио да је кроз трпљење тешке и подмукле болести припреми себи за небеска обитавалишта. Нека би и нама сада њеним молитвама дао снаге да истрајемо у труду и наставимо оно што је она добро започела, као и да нам ублажи огроман губитак настао њеним одласком из овог привременог живота. Из канцеларије Подворја Московске патријаршије Фотографије

Славу узносимо и хвалу појемо у Тројици слављеноме Богу нашем, уједно осећајући велику радост што се данас, заједно са Нашом пратњом, налазимо у великоме граду Александрији, највећем и најгласовитијем од свих јелинских и нејелинских градова који часно носе име Александра Великог, у свештеном центру древне и славне Александријске Патријаршије, односно ове апостолске и другопрестоне Православне Цркве, чији се настанак поклапа са почецима хришћанства, а дугујемо га свештеној личности и мисионарском делу светог Апостола и Јеванђелиста Марка. Наша помесна Црква такође се дичи тиме што почеци хришћанске вере на њеном духовном и канонском простору задиру у апостолско доба будући да се тај простор, покривајући средишњи и западни део Балканског полуострва, отприлике подудара са античким Илириком, који се помиње у Новом Завету и везује за мисионарска путовања светог апостола Павла; као организована аутокефална Црква, међутим, наша Црква постоји тек од 1219. године, благодарећи божанском Промислу, љубави, промишљању и старању наше Мајке, Велике Христове Цркве, и задивљујућој пастирској одговорности и делатности Светога Саве, који је и постао први Архиепископ српски. Од тада датирају и изврсни братски односи наших Цркава, Александријске и Српске. Притом наглашавамо, скромно се хвалећи у Господу, да је зачетник тих односа био сâм Свети Сава, наш први архиепископ и Просветитељ рода српскога, походивши као поклоник благословену египатску земљу и братски се сусревши са тадашњим папом и патријархом александријским. Споменути међуцрквени однос умногоме се појављује као једносмеран, да не кажемо једностран: Александријска Црква се јавља као она која даје и чини доброчинство, а наша Црква као она која прима, ужива доброчинство и стога је благодарна. Да објаснимо: ваши смо дужници, са свим хришћанима без изузетка, за све што сте нам даровали у првом хиљадугодишту историје Цркве – за свето и богонадахнуто Јеванђеље по Марку; за брзо распростирање Јеванђеља спасења из овога славнога града на сав Египат и не само на Египат него и на васколики тада познати и доступни део афричкога континента; за допринос Александријске Цркве уобличавању црквенога календара са системом празникâ и за учвршћивање и даље развијање литургијске и химнографске традиције опште Цркве; за пројављивање сјајних богословских ликова, какви су били Ваши ваистину Велики претходници, Блажењејши брате, Атанасије и Кирил, заједно са толикима и једнако великима пре и после њих, без којих се не могу замислити ни васељенски сабори, ни право богословље, ни црквени канонски поредак, ни сама православност Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве; за процват, организацију, канонско уређење и еклисиолошко утемељење првобитног монаштва и за недостижну благодатну аскетску књижевност великих трезвеноумних пустињских Отаца; за благоразумни и уједно одважни курс Ваших претходника после коренитих геополитичких и религијских промена у Египту и на читавом православном Истоку од 7. века па наовамо; за постојаност у отачком благочешћу све до мучеништва и у непрекинутом мисионарском сведочењу и делању, посебно у новијим временима и све до данас, на свим географским дужинама и ширинама овога бескрајнога континента; за..., за..., за... Не би Нам достало времена кад бисмо стали казивати све што би се још могло казати. Стога смо принуђени да, ради времена које истиче, изоставимо набрајање даљих датости. Оне се, уосталом, лако подразумевају. Једино чиме, са своје стране, можемо да узвратимо као скромним уздарјем јесу, уз благодарност из дубине срца, искрено братољубље и свецела оданост и наше Цркве и Наше смерности лично славноме трону светог Апостола и Јеванђелиста Марка и уваженој личности Вас, Блажењејши, који данас достојно седите на претходно споменутом апостолском трону и који сте толико пута показали своју љубав према нама и према свима. Наше данашње саборно служење свете Литургије, уз саслужење браће архијереја из обеју Цркава, изричити је израз и свечана потврда те богодароване стварности. После Нашег нужног осврта на историју треба да споменемо и заједничку одговорност и заједничке императиве који су данас пред нама. Помињемо само неке од њих, и то оне по Нашем суду најважније. Будући да је, божанским надахнућем и штедрим даром, осигурана суштинска једнодушност и слога наших Цркава у вези са свим савременим проблемима црквеног живота, било да се јављају изнутра било да долазе споља, позвани смо – боље речено, заповест имамо од Бога – да се заједнички суочимо са грубим изазовом још постојећих противцрквених гоњења; са највишом одговорношћу доличне припреме Светог и Великог Сабора Православних Цркава и са сличном одговорношћу вођења озбиљног, достојанственог и конструктивног богословског дијалога са инославним Црквама и конфесијама; са одговорношћу вођења конструктивног академског дијалога са великим монотеистичким религијама, тојест са исламом и јудаизмом, са циљем да се, колико је то могуће, формулишу заједнички или сродни ставови о актуелним животним питањима човечанства као што су питања мира, безбедности, правде и заједничког живота у духу узајамног поштовања, затим питања сарадње, етике, особито биоетике, заједничких духовних вредности, еколошке свести и других таквих или њима сличних питања. Што се тиче свега овога, дужни смо да одговор о нади која је у нама дамо не само својој православној и једноверној браћи, нити само својим иноверним, али у Бога верујућим пријатељима, него и агностицима, па и нерелигиозним или чак безбожним људима, нашим ближњима по припадности роду људском. Уверени смо, Ваше Блаженство, да ћемо – благодаћу Пресветога Духа и молитвама светог Апостола и Јеванђелиста Марка, осталих христопроповедникâ Апостолâ, светих и богоносних Отаца у Александрији и свуда у васељени просијавших, преподобних Отаца и Матера што се у Египту и другде подвигом добрим подвизаваху и свих светих – имати дар доброга сведочења непорочне вере наше и искрене љубави према Човекољубивоме Господу и према ближњима нашим, љубави која досеже и до оних који нас мрзе и неправду нам наносе. Тако да буде, амин! Многа и благословена да буду лета Вашега богоугодног и христоподражавалачког архипастирствовања, Блажењејши Свети брате! Извор: СПЦ

Данас имамо посебну радост и част да заједно са Вашим уваженим Блаженством савршавамо, под сводовима овог дивног и историјског Саборног храма у Александровом граду, бескрвно свештенодејство и да се причестимо из заједничке Чаше живота, потврђујући тако јединство вере свезом љубави. У Тајни божанске Евхаристије манифестују се и савршено пројављују безгранична љубав, милост и трајно присуство Божје у свету. У исто време, Тајна Господње жртве показује нам духовни пут којим имамо свету дужност да ходимо у нашем животу да бисмо дали ,,добро сведочанство“ и постали ,,светлост свету“ и ,,со земљи”, следећи пример светих наше Цркве, који су, ходећи ,,уским путем”, постали носиоци благодати Светога Духа у свим временима. Блажењејши, Налазећи се са члановима своје часне пратње овде, у Богом похођеној египатској земљи, Ви добијате благослов Просветитеља и заштитника наше древне Цркве, светог апостола и еванђелиста Марка. Ви се духовно укрепљујете у обављању Ваших одговорних првојерарашких дужности, а укрепљење Вам долази од мноштва великих црквених писаца, светих монаха и великих александријских Отаца из првих векова хришћанства, који су кроз своје богонадахнуте списе, аскетске подвиге, живоносну проповед и часну крв обезбедили духовни брод Православља под капом небеском. Данас са нама невидљиво присуствују духовни великани: Климент, Ориген, Пантен, Дионисије Александријски. Са нама се радује и сабор подвижникâ и монахâ – Антоније Велики, Пахомије Велики, Макарије, Марија Египћанка... Са нама се моле и наши свети претходници Атанасије Велики, Кирило Богослов, Јован Милостиви. А са њима Кирило Лукарис и Мелетије Пигас, свети патријарси 17. века, који су путовали кроз Вашу благословену земљу како би уз подршку православних владалаца могли да очувају и ојачају мученичку Цркву Александријаца у тешким и мучним временима. Овом богоизабраном збору придружују се свети и равноапостолни Кирило и Методије, просветитељи Словена, Свети Сава, први Архиепископ Србâ, свети Симеон Мироточиви, свети Николај Велимировић, свети Никон и освећени хор јерараха, владарâ и монахâ многострадалне Цркве српске која је одувек била хранитељка, ослонац и крајеугаони камен њене христоимените пуноће. Оба наша патријарашка трона носе неизбрисива обележја ових светих ликова наших претходника. Имајући историјско наслеђе такве величине и важности, а свесни својих првојерарашких обавеза, настављамо у савременом свету наш заједнички пут да до краја изнесемо поверену нам узвишену службу верном народу Божјем, као и заједници народâ уопште. То је наш дуг који се подразумева. Данас живимо у прелазној епохи, препуној крајности. Живимо у критичном времену када је све подложно преиспитивању. Свет се налази у стању несигурности и очајнички тражи неки излаз. Рат, као и нарастајуће верско насиље, сиромаштво, беда, економска криза као последица кризе начелâ и вредностй – све то доводи човека до безнађа. Баш у овом граничном тренутку најсветија Православна Црква нуди свету чврсту и непоколебиву веру у постојање Живога Бога у историји и у исто време нас уверава да вера у Христа неизбежно пролази кроз димензију љубави према свима без разлике. То није индивидуални и лични дар већ еклисиолошка служба или литургија, ствар заједништва и заједнице, искуство живота Цркве. Поред тога, сведочење вере задобија посебан значај у великој историји борбе за људска права, за поштовање човекове личности. Човек, као икона Божја, има небеско порекло. У својству хришћанина, он снагом вере пориче насиље како би позвао на једину побуну која не води у ропство – на побуну самосвесности и духовне целовитости. Управо ову мирну револуцију самосвесности позвани смо, као настављачи јеванђелске проповеди Исуса Христа ,,свакоме створењу”, да пренесемо као светлост човечанству у садашњој узбурканој светској стварности, полазећи од безусловног уверења да Бог јесте човекова слобода. Присуство и сведочење Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве може да ослободи свет и да понуди излаз из привидно безизлазнога стања. Блажењејши брате и саслужитељу, Добро знамо да и Ви имате овакво схватање, као и пастирску бригу и старање. Овом приликом Вас молимо да се молите, уздижући руке и срце ка Богу милости, љубави, правде и помирења, да благослови побожни клир и христољубиви народ наше древне Александријске Патријаршије, као и подухват евангелизације народâ Африке, подухват који се непрестано разраста и напредује благодарећи неуморним и мукотрпним напорима наших човекољубивих и самопожртвованих мисионара. Уважавајући и поштујући сестринску Српску Цркву, упућујемо, у име Господње, братски целив Вашем веома уваженом Блаженству и Вашој пречасној јерархији. Вашем свештеном клиру, подвигољубивом монаштву и верном српском народу срдачно упућујемо патријарашки благослов апостола и еванђелиста Марка. А Архипастиру Христу као духовни миомирисни тамјан и усрдну патријарашку молитву узносимо прозбу коју произносимо у божанственој Евхаристији: Господе, Господе, погледај с неба, и види, и посети и утврди духовни виноград овај, који засади десница Твоја! Амин! Са грчког превео: јереј Владимир Вранић Превод редиговао: епископ бачки Иринеј Извор: СПЦ

Акатист Пресветој Богородици у част Њене иконе „Прусиотисе“ (Слави се 5.септембра/23.августа) Кондак 1 Изабрaнај од свих народа Матери Божијој и Царици, која је приклонила Сина Свога на милосрђе и која је излила реке исцељења вернима из свете иконе Своје приносимо благодарне песме. Ти пак, Свемилостива Заштитинице, пошто стојиш пред Господом, похитај нам на помоћ и од сваке нас невоље избави да Ти кличемо: Радуј се, Благодатна Богородице Дјево, која нас увек тешиш иконом Твојом! Икос 1 Царице Анђела и све твари,Владарко, преславним јављањем иконе Твоје сву земљу Грчку си озарила и многе реке чудеса си у њој излила. Ми,пак, због тога испунивши се велике радости, узносимо Ти са љубављу ове песме: Радуј се, јер си благодат Своју подарила првонасликаној икони Твојој! Радуј се, јер си дивну икону Твоју „Прусиотису“, такође учинила заједничарком благодати! Радуј се, јер милостиво примаш мољења верних! Радуј се, јер брзо утољујеш плач и сузе! Радуј се, јер са небеске висине лучама милости озраваш Твоје земнородне! Радуј се, јер молиш Господа за спасење рода православнога! Радуј се, Благодатна Богородице Дјево ,која нас увек тешиш иконом Твојом! Кондак 2 Видевши скрнављење светих икона, које је учинио цар иконобрац Теофило, неки младић узевши икону Мајке Божије из града Бруса и оде у другу земљу. И кад он беше на путу, ова икона сакри се од њега. Он је због тога био неутешан, али предајући себе промислу Божијем, и сву наду положивши на Господа, запева:Алилуја! Икос 2 Својим разумом не могавши да разуме где се налази Твоја света икона, жалосни младић оде својим путем. После мало времена подиже цркву име Свете Премудрости Божије и приљежно се у у њој молио отклањајући жалост срца свога, вапијући Ти, Валдарко овако: Радуј се, Утешитељко свих страдалних и ожалошћених! Радуј се, Заступнице свих који трпе патње и невоље! Радуј се, Путеводитељко оних који траже спасење ! Радуј се, непостидна Надо свих оних који су положили наду у Тебе! Радуј се, јер нам милостиво шириш руке Твоје! Радуј се, јер нам љубављу Својом омекшаваш срца наша! Радуј се, Благодатна Богородице Дјево, која нас увек тешиш иконом Твојом! Кондак 3 Дајеш силу Божанске благодати, о Богомати, свима који усрдно служе Сину Твоме и Богу, јер од Њега можеш измолити све што хоћеш. Због тога благодарећи Господа за велике милости Његове, послане нам Тобом, певамо: Алилуја! Икос 3 Имајући душевну простоту и чисте помисли, неки пастир удостојио се да у пећини види Твоју свету икону која светли небеском славом и чује анђелско певање. Зато зарадовавши се неисказаном радошћу и павши на колена овако Ти запева, Пречиста: Радуј се, Богоизабарана Девојчице, Мати Дјево! Радуј се, Царице неба и земље! Радуј се, часнија од Херувима! Радуј се, неупоредиво славнија од Серафима! Радуј се, опевана од анђела на небесима! Радуј се, прослављена од људи на земљи! Радуј се, Благодатна Богородице Дјево, која нас увек тешиш иконом Твојом! Кондак 4 Избегавши животне буре у тихо пристаниште сви ожалошћени и обремењени прилазе под окриље иконе Твоје, и добијају благодатну утеху од Тебе, Владарко света, хвалећи материнско милосрђе Твоје песмом: Алилуја! Икос 4 Чувши за чудеса Твоја, Пречиста, која се збивају од Твоје иконе, жалосни младић због нестанка чудтотворне иконе Твоје, дође у пећину, где се чудесно јави Твоја икона. Кад виде лик Твој, Владарко, који сија у слави, виде да је то та икона која је некада спашена од поруга. Стога пришавши икони Твојој са умиљењем овако завапи: Радуј се, Преблага Мати,која наше жалости претвараш у радост! Радуј се, Одигитријо[1], која нас водиш по путу спасења! Радуј се, Радости, која благодат Своју изливаш у срцима нашим! Радуј се, Утехо, која усељаваш тишину и спокој у душе наше! Радуј се, Заступнице небеских блага! Радуј се, Посреднице нашега спасења! Радуј се, Благодатна Богородице Дјево, која нас увек тешиш иконом Твојом! Кондак 5 Владарко, икона Твоја јави се као боговођена звезда, која указује пут спасења, када икона Твоја од младића који је узео и понео у своју земљу,удаљила, и опет чудесно се пронађе у истој пећини, чиме су му показала Твоју свету вољу. Он пак, разумевши у овим чудесима примисао Божији о себи, са љубављу завапи: Алилуја! Икос 5 Видевши на камену отисак стопе Твоје, Пречиста, и чувши глас Твој, тај младић разуме долазак Твој на месту јављања пречуднога лика Твога; када се пак врати у пећину опет тамо виде Твоју икону, одмах донесе одлуку у срцу своме да остави свет и послужи Теби, Владичице. Основа на том месту манастир и у њему се усели,са смирењем клицаше ти свакога дана: Радуј се, неисцрпна ризнице дарова Божије благодати! Радуј се, текућа реко чудеса! Радуј се, удивљење анђела! Радуј се, украсе рода људскога! Радуј се, блага Помоћнице свих који долазе Теби! Радуј се, брза Заштитнице оних који се надају у Тебе! Радуј се, Благодатна Богородице Дјево,која нас увек тешиш иконом Твојом! Кондак 6 Света Црква проповеда милости Твоје и чудеса, Пресвета Дјево, која се дешавају од свете иконе Твоје ,,Прусиотисе“, и светло празнује, опевајући величине Твоје. Ти пак, о Богомати, чувши молитве наше, похитај да нас избавиш од непријатеља видљивих и невидљивих, и подари исцељање болесним душама и телима нашим, да радосно кличемо због Тебе Богу: Алилуја! Икос 6 Засијала си многим лучама чудеса, Пречиста Богородице, дајући изобилно кроз свету икону Твоју помоћ и исцељење вернима. Због тога и нас, Владарко душевно ослепеле, просвети светлошћу Сина Твога и Бога нашега, да би Ти овако клицали: Радуј се, Блага Утешитељко, која бришеш сузе страдалних! Радуј се, Обрадована, која тугу нашу претвараш у радост! Радуј се, Купино несагорела, која чуваш наше станове од спаљивања огњем! Радуј се, Неувели цвете, који чуваш душе наше у чистоти! Радуј се, Неочекивана радости, која нас веселиш надом спасења! Радуј се, Тражење погиблих, која нас извлачииш из греховнога понора! Радуј се, Благодатна Богородице Дјево, која нас увек тешиш иконом Твојом! Кондак 7 Желећи да објавиш нови знак милосрђа Твога, Преблагосвовена Дјево, у манастиру Твоме, у коме се радује иконаТвоје, неку жену која је држала своје детенце у наручју и која је пала са велике висине,дивно си спасила од смрти, да би сви видевши чудо запевали Богу који нас Тобом спасава: Алилуја! Икос 7 Ново и дивно чудо јавила си братији Твога манастира, Владарко ,када си усред камена брижно открила извор воде.Они пак, благодарни због великог милосрђа Твога, овако Ти запеваше: Радуј се, Домостројитељко, која добро упућујеш наш живот! Радуј се, Живоносни Источниче (Изворе), који утољаваш нашу духовну жеђ! Радуј се, Царице небеса и земље,која нам отвраш врата раја! Радуј се, јер нас све обухваташ материнском љубављу Твојом! Радуј се, прекрасни украсе Цркве Православне! Радуј се, сва наша по Богу надо и узданицо! Радуј се, Благодатна Богородице Дјево, која нас увек тешиш иконом Твојом! Кондак 8 Странци смо и дошљаци у овоме свету, и коме да приђемо, Владарко, у жалостима странствовања нашега, ако не Свеблага к Теби? Не одбаци нас, Мати Божија, но помилуј нас сироте и беспомоћне, да би радосно певали због Тебе Богу: Алилуја! Икос 8 Многа су чудеса Твоја, Пречиста, и немогуће их је избројити, као што су звезде небеске неизбројиве; свима дајеш милост Твоју од чудотвотне иконе Твоје: болесне исцељујеш, тешиш ожалошћене, и свима дајеш брзу помоћ у свима невољама.Ми пак, пошто си нам се смиловала певамо Ти овакве похвале: Радуј се, Исцелитељко наша у телесним болестима! Радуј се, Радости наша у духовним жалостима нашим! Радуј се, јер страдалнима дајеш брзу помоћ! Радуј се, јер слепима дајеш духовно и телесно прогледање! Радуј се, јер нас штитиш од вражијих напада! Радуј се, јер нас укрепљујеш у рату са страстима! Радуј се, Благодатна Богородице Дјево, која нас увек тешиш иконом Твојом! Кондак 9 Свима ублажаваш болести и жалости, и свима који су у ропству шириш руку помоћи, о Богомати: избавила си неког слугу Твога Јована из руку оних који су га заробили, и манастир Твој си много пута дивно спасавала од разарања и непријатеља. Збога тога чудотворној икони Твојој долазе стари и млади, богати и сиромашни, монаси и мирјани[2], молећи од Тебе помоћ и заштиту, певајући збогТебе Богу: Алилуја! Икос 9 Многоречити говорници не могу достојно прославити сва чудеса Твоја, Богородице, која су се дешавала од свете иконе Твоје „Прусиотисе“. Ми пак, побеђени љубављу према Теби, у простоти срца смело Ти певамо овако: Радуј се, неисцрпни изворе чудеса! Радуј се, неоскудни кладенцу милости! Радуј се, најчистији примеру целомудрености! Радуј се, изабрани сасуде девства! Радуј се, Хранитељко и Утврђење свих! Радуј се, свештено прибежиште свих верних! Радуј се, Благодатна Богородице Дјево, која нас увек тешиш иконом Твојом! Кондак 10 Човекољубиви Господ желећи да спасе људски род од вечних мука и непрестаних брига, дарова нам Тебе, Мајку Своју на помоћ и заштиту, да будеш Заштитница онима којима се чини неправда, Исцелитељка болеснима, Утешитељка ожалошћенима, да све спашаваш и избављаш од невоља који певају: Алилуја! Икос 10 Твоја икона јави се као тврђава и заштита која дивно штити од свих непријатељских напада. Као што си некада братију Твога манастира спасила од разарања, тако и нас заштити и сачувај, Свеблага, неповређенима од свих невоља и недаћа,да би спашени Тобом верно певали: Радуј се, Даватељко сваке милости! Радуј се, милостива Покровитељко свих који Те поштују! Радуј се, јер јављањем Твоје иконе растерујеш таму свирепих напасти! Радуј се, јер зрацима чудеса Твојих све просвећујеш! Радуј се, јер посредништвом Твојим умилостивљујеш Бога! Радуј се, јер онима који чувају заповести Његове дајеш наслеђе вечних добара! Радуј се, Благодатна Богородице Дјево, која нас увек тешиш иконом Твојом! Кондак 11 Блага Исцелитељко, похвалне песме узнесоше Ти рођаци детета Кимона због дивног избављења од болести која га је мучила: њега си дивно подигла од одузетости (парализе) после помазивања тела уљем од кандила испред иконе „Прусиотисе“, да би здрав душом и телом Сину Твоме и Даваоцу свих добара клицао: Алилуја! Икос 11 Светлозарнну икону Твоју, Владарко са побожношћу сви гледају са вером и љубављу јој прилазе и верују да са њом непрестано борави благодат Твоја. Прими, Пресвета Дјево, веру и усрђе наше, управи пут наш на путеве правде, умоли Господа и Сина Твога,да спасе и учини заједничарима вечних добара нас, који кличемо: Радуј се, Свемилостива Царице, која на нама шириш милост Своју! Радуј се, Чедољубива Мати, која нам дајеш заштиту Твоју! Радуј се, Јер избављаш од свих тескоба оне који Те воле и поштују! Радуј се, јер веселиш душе верних обећаним добрима! Радуј се, Путеводитељко подвижника побожности ка Горњем Сиону! Радуј се, јер приводиш верне ка небеском Јерусалиму! Радуј се, Благодатна Богородице Дјево, која нас увек тешиш иконом Твојом! Кондак 12 Осењена Божанском благодаћу Пресвета Владичице, ниси допустила да остане на светом али запуштеном месту, јер када икона Твоја „Пртусиотиса“ из манастира у данима тешких невоља би однешена, Ти си у лику дивне монахиње сачувала увек упаљено кандило у цркви, да би они који виде ово чудо певали Богу:Алилуја! Икос 12 Опевајући неисказана знамења и чудеса Твоја, ПресветаДјево, падамо на колена пред пречистом иконом Твојом и скрушено га целивајући са страхом и љубављу, хвалимо све милости и доброчинства Твоја овако: Радуј се, увек Блажена и преузнешена изнад небеса! Радуј се, Небеска Владарко, осењена благодаћу Живоначалне Тројице! Радуј се, неисцрпни изворе љубави, милости и милосрђа! Радуј се, заштито и свештено прибежиште свих верних! Радуј се, јер нас све обухваташ материнским старањем Својим! Радуј се, јер целу земљу покриваш покровом Својим! Радуј се, Благодатна Богородице Дјево,која нас увек тешиш иконом Твојом! Кондак 13 О, Свехвална Мати Христа Бога нашега, прими ово мало мољење наше, које Ти од срца приносимо, и умоли Свеблагога Бога да на нама покаже неизсказано милосрђе Своје, да спасе душе наше и учини нас заједничарима вечнога живота да би Му певали у векове: Алилуја! Овај кондак чита се три пута,а потом икос 1 и кондак 1 Молитва Пресветој Богородици Преблага моја Царице, Пресвета надо моја, ево ја бедни грешник стојим пред Тобом. Не остави мене од свих остављенога, не заборави мене од свих заборављенога, дај радост мени који не знам радост. О, тешке су моје невоље и недаће, безмерни су моји падови у грех. Живот је мој као ноћна тама и нема у синовима људским ни једнога силнога који ми може помоћи. Ти си једина моја Нада, Ти си једини мој Покров, Прибежиште и Утврђење. Смело ширим према Теби немоћне руке моје и молим: смилуј ми се, Свеблага, поштеди искупљенога Крвљу Сина Твога, умири болести моје много јадне душе моје, укроти јарост оних који ме мрзе и чине неправду, подигни малаксале силе моје, обнови као у орла младост моју, не допусти да ослабим у вршењу заповести Божијих. Небеским огњем дотакни смушену душу моју и испуни је непостидном вером, нелицемерном љубављу и посебном надом, да би свагда певао и славио Тебе, Преблагословену Заштитницу света и поклонио се Сину Твоме и Спаситељу нашем, Господу Исусу Христу, са Беспочетним Оцем Његовим и Животворним Духом Његовим у векове векова. Амин! Тропар, глас 1. Засија у Грчкој земљи као светлозарно сунце, Владарко, икона Твоја, која преславно озарава светлошћу чудеса све који јој вером и љубављу непрестано прилазе. Дајеш пак, Блага од ње исцељење болеснима и слепима прогледање, грешнике спасаваш и уопште избављаш од сваке невоље. Зато са весељем певамо: Слава преславно Рођеном од Тебе, слава Ономе који Тобом чини чудеса, слава Ономе који нам Тобом даје милост Своју! Кондак,глас 3. Богородице Дјево, радосно прослављамо празник јављања часне иконе Твоје, нађосмо у њему пристаниште у животним бурама свенадежно спасење. Стога прослављамо величине Твоје и са скрушеношћу прилазећи молимо се: спаси нас иконом Твојом, Свехвална! О икони Пресветој Богородици „Прусиотиси“ Знаменита икона Мајке Божије „Прусиотиса“ налазаи се у манастиру Прусос, који се налази високо у брдима градића Карпениси, у дивној по лепоти области Евританији, и познат је у целој православној Грчкој. Хиљаде побожних Грка сваке године дође у то удаљено место да би се помолили пред чудотворном иконом Пресвете Богородице за своје духовне и телесне потребе. Икона и манастир носе назив древнога града Пруса (Бруса), садашњега Бруса (у Турској). У време цара иконоборца Теофила (829-842), икона Пресвете Богородице налазила се у цркви манастира града Пруса. Теофил, последњи цар иконоборац је наредио да се униште све свете иконе. Један младић, досељеник из познате породице,видео је са једне стране чудеса учињена силом Пресвете Богородице кроз свечасну Њену икону, а са друге велику опасност од стране иконобораца, и покренут ревношћу по Богу, узео је часну икону Пресвете Богородице да би је спасао од оскрнављења. Упутивши се у Грчку, младић се зауставио у граду Галипољу. Ту је икона изненадно ишчезла. Младић је горко плакао у тражењу за иконом али је решио да продужи своје путовање са циљема да остане и да се засвагда настани у Грчку. Настанио сеу Неа Патра (сада село Ипати,близу Ланије). Ту је он саградио цркву Свете Софије, Премудрости Божије. То је био јединствен начин да се утеши од жалости за оно што је постигао. Међутим, икона је продужила свој пут чудним начином и зауставила се у једној од пећина у Евританији где се налази и данас. То место је у тим годинама било непроходно, далеко и непознато. Ту није било насеља и само су неки пастири у тим врлетима и долинама напасали своја стада. Једне ноћи, један млади пастир, спававши на том месту,где је сада манастир Прусос, чуо је кроз сан прекрасно певање. Он се пробудио и видео како из улаза у невелику пећину насупрот провалије излази луча светлости и уздиже се у сама небеса. Истовремено он је чуо и преслатко певање. Уплашивши се, он је побегао код свог оца и рекао му је о томе шта је видео и чуо. Отац испочетка му није поверовао, али је следеће ноћи дошао заједно са сином на то место и видели су то исто. Другога дана они су довели још неколико човека и попевши се у пећину, видели су у једном углу свету икону Пресвете Богородице, окружену сјајном и блиставом светлошћу. Испунивши се радошћу прости пастири пали су на колена на молитву и поклонили се икони. После тога они су донели пијуке и крампове и проширили су улаз у пећину. Сами пастири и њихове породице почели су да свакодневно долазе овде да се моле. Они су палили пред иконом свеће и тамјан. Убрзо вест о проналажењу загонетне иконе раширила се по целом округу и дошла је до Неа Патре, где је живео тај младић, који је изгубио икону Богородице. Са побожним страхом он је допутовао у Евританију и потражио пећину. Узрујан и радостан он је препознао икону Пресвете Богородице коју је он сам довезао из Брусе. После првога упознавања и разговора, он је рекао пастирима да узима икону са собом у Неа Патру где је за њу припримио цркву. Богато их је наградио али и оставио у дубокој жалости јер су они изгубили велику духовну ризницу. Узевши икону младић се упутио са својом пратњом у Неа Патру. Вече их је затекло на једној узвишици, где су они решили да остану да преноће, а икону су поставили на развалинама старе цркве Пресвете Богородице. Када су ујутру они устали, видели су да иконе нема на своме месту. Она је ишчезла. Запрепастивши се они су помислилу да су пастири дошли тајно ноћу и узели икону. Када су се договорили да се врате за икону, младић је још ту у шуми чуо глас Мајке Божије. Она га јер уверила у то да је Она сама дошла зато што хоће да остане у тој усамљеној пећини, у тим усамљеним врлетима, близу простих пастира и у ненасељеној природи, не желећи да буде усред началника јереси и иконобораца царева. Пресвета Богородица му је предложила да ако хоће нека остане поред Ње и посвети Јој свој живот. Погледавши на стену видео је траг од стопала Пресвете Богородице, усмерен на страну те пећине где је Она најпре јавила Своју икону пастирима. Отпустивши своје пратиоце,младић се упутио ка пећини. Са њим је остао само један његов верни слуга. Они су претворили пећину у малу цркву и близу су направили келије и обојица су постали монаси. Замонашио их је јеромонах Рафаило, који је живео у једном малом манастиру недалико од села Светога Димитрија (сада Кастања). Младић је добио име Дионисије, а његов верни слуга Тимотеј. Они су сав преостали живот посветили Пресветој Богородици која се назвала „Прусиотиса“ и благословила је то место благодаћу Својом и чудесима. Обретење (откривање ) иконе јавило се као прво веће чудо Пресвете Богородице. Икона је остала у пећини, и на том месту Дионисије је основао манастир по имену Пирсос (што значи лампа), светлост од огњенога стуба.Манастир се назива такође и Прусос ,зато што је икона дошла из града Прусе. Чим садашњи поклоник стане на асфалт са стране Карпенисе, на путу за манастир поред речице Карпенисоти, горе у висину на једном од врхова брда, он види отисак иконе Пресвете Богородице „Прусиотисе“, где је по предању прошла Пресвета Богородица, враћајући се у пећину. Поред пута је направљена невелика црква на месту „стопа Богородице“ на камену по којим се Она подигла да би ушла у пећину. То место је освештано и свето. Све у околини указује на присуство Пресвете Богородице.Све унаоколо припада Њој. Њена икона прима поклонике из целе Грчке и из целога света. Богородица чује и види све вапаје и уздахе, срдачну бол и сузе благодарности, молбу и плач, спокој, погледе, раширене руке и молбе за исцељење, молитву мајки и проблеме младих људи. И Она у својој неисказаној љубави моли се за све и за сва, непрестано указујући на Сина Свога – Наду света. Чудеса Мајке Божије по молитвама пред Њеном иконом „Прусиотиса“ 1580.г. после неколико столећа од оснивања манастира „Прусос“, непажњом једног од манастирских стражара избио је пожар у манастиру. Ватра се тако брзо раширила да се братија није надала да се нешто може спасити. Рекло би се, да је неизбижно да ће изгорети и велика библиотека рукописа и чудотворна икона Богоматере. Црква и библиотека су стварно до темеља изгорели, али када се ватра угасила монаси су видели да икона стоји на престолу, и да је ватра није ни дотакла. Једном на дан манастирске црквене славе жена једнога свештеника стајала је са малим дететом на рукама поред обале. Унаоколо се гурао народ и она је изгубила равнотежу и пала, и скотрљала се у провалију. Не може се ни замислити шта човек може преживети павши са те висине. Брда и падине око манастира су стрми а пећинска црква се налази на крају долине са посебно стрмим падом. Монаси су се заједно са рођацима жене брзо спустили низ литицу да би пронашли тела погинулих. Али спустивши се на дно долине, они су видели да жена мирно седи на камену и доји детенце на грудима. И мајка и дете нису се нимало повредили при паду. Изненађени монаси и рођаци су почели да је испитују о томе шта се то догодило и она је казала: „Када сам пала са камена ја сам рекла: „Света Мајко Прусиотиса, помози ! и ево видите – Она је помогла. 1764.г. игуман манастира о.Пелагије (Кавсокаливит) је намеравао да ископа бунар за воду у дворишту поред цркве, да би спасао братију од тешкоће ношења воде. Они су, наиме носили воду са дна долине ишавши по стрмој, малтене вертикалној падини.Али радници којима је руководио Албанац по имену Мастронатос, почевши да копа, видео је да је пред њим крајње тежак задатак, будући да је требало да пробије рупу у малтене савршено чистом камену. Некако у току дана после ручка када су радници одмарали и превијали жуљеве и ране на рукама, један од радника је казао да му се у сну јавила нека Жена и заповедила да копају на десној страни камена,где је извор свеже воде. Чувши то, радници су се само насмејали своме младом другу. А он постиђен, вратио се своме послу. Када је завршио копање до краја дана, ударио је лопатом по камену са десне стране како му је било речено. Одатле је потекла свежа и чиста вода. Братија манастира и радници су разумели да су добили воду по заштити Пресвете Богородице, и до сада сви који долазе у манастир узимају ту воду са собом као благослов. У време када је игуман манастира био отац Пелагије (XVIII век), разбојници су недалеко одатле, близу старога града Апокороса ухватили једнога човека из тог места и тражили новац за његов откуп. Он им је рекао да он нема новац, али да могу узети његовог коња. Он је такође напоменуо разбојницима да су и они хришћани и не би требали да буду као незнабошци, али они су се само насмејали над тим речима. Завезали су га за дрво са намером да га следећега дана нахране и легли су да спавају. Он је почео да моли Мајку Божију „Прусиоотису“ за избаављење. На крају он је задремао и видео је у сну, како се пред њим појавила нека жена и рекла: „Устани, шта чекаш“? Он се пробудио и осетио је да су му руке некако одвезане. Тихо се исшуњао из разбојничког логора и побегао је у шуму. Следећега дана он је дошао у манастир и казао је о.Пелагију како га је Пресвета Богородица избавила из руку разбојника. Разбојнике су одмах почели да траже и кроз три дана су их похватали. И они су добили заслужену казну. 1810.г.управитељ Јањине Али Паша ,који је чуо од својих поданика да га се плаше, послао је једног од својих војсковођа, Хасана Томарицаса, са четом војника коњаника да би похватали разбојнике, који су пљачкали та места и ослободоли од њих територију Стере, Еласа и Етолије. Овде је неко рекао Томарицасу да су становници манастира Прусоса снабдевали преступнике храном и помагали им да се крију од власти.Томарицас је не проверивши те гласине послао једног од својих људи са наредбом да испита те монахе који су помагали преступнике намирницама са намером да их казни. Ако неким случајем одбију сарадњу, официр је запретио да ће манастир запалити и монахе подвргнути мучењу .Настојатељ манастира је са братијом одслужио свеноћну службу, молећи се за заступништво пред иконом Богородици. Нису још ни завршили молитву када је Томарацас који се налазио недалеко напала грозница, и он се задихао од напада злог духа. Његови војници су завикали на турском: ,,Алах,Алах, ово је свето место које неће да се покори“, и пустили су овнове, које су изабрали из манастирског стада, да би их заклали и појели, и сами су отишли у своје место. После тог случаја никада више нису ометали становнике манастира. Кимон Делигианис се сећа да када је имао четири или пет година он се парализовао,и родитељи су га носили по лекарима, али без резултата, и дете им је на очима умирало. Његова баба се молила за њега пред иконом Богородице,,Прусиотисе“. Сва породица после четрнаестодневног поста, отишла је у манастир заједно са дечаком. Старешина манастира над њим је прочитао молитву и његово тело помазао уљем из кандила које је горело пред чудотворном иконом. Породици су дали једну собу за преноћиште у једној од келија на горњем спрату. Када је пао мрак у згради преко пута њих запалила се једна од келија. Родитељи и тетка болесног дечака,стојећи поред прозора,гледали су како она гори. И тада се дечак подигао и прошао кроз целу собу до прозора да би одатле видео пожар. Родитељи су се запрепастили и сву ноћ су благодарили Пресветој Богородици. Ујутру су довели Кимона игуману који је одслужио благодарни молебан. Године 1947 после немачке и италијанске окупације, у Грчкој је почео грађански рат и становници Карпенисе су оставили своје куће и постали избеглице. Манастир Прусос је био делимично спаљен, и будући да у манастиру није било ничега, братија га је напустила, узевши са собом чудотворну икону Мајке Божије,,Прусиотисе“. Планина је опустела и у Прусосу није остало ни једне душе. Године 1949 овде је пролазила велика ратна Девета дивизија грчке армије,и војници су заједно са својим официрима хтели да виде манастир. То су били Македонци и они нису знали његову историју, али видевши спаљену цркву и келије, разумели су да је то свето место. Ушли су у цркву да би се помолили и тамо на крају пећине су запазили кандило, како светли као скупоцени камен пред иконостасом. Пред кандилом на коленима је била Монахиња. Нису могли да схвате како је Она могла да живи у тако забаченом месту, где је било немогуће наћи храну и уље за кандило. Они су је питали, како Она ту живи и Она је одговорила кратко и љубазно:,,Ја овде живим више од две године. Мени хлеб ни друга јела нису потребна, довољно је то што кандило код Мене гори“. Официри и војници који су свратили у манастир још мало су тамо постојали, а потом су продужили свој пут за Навпактос. Међутим, на стајалиштима су свестрано испитивали оно што су видели у Прусосу - развалине, тајанствену жену, Њене необичне речи. Дошавши до места где су живели људи, војници су их почели испитивати о тој срушеној цркви, и њима су причали шта се десило у манастиру Богородице,који се налази у надежности Навпактоса. Пролазећи Навпактос, они су решили да сврате код Митрополита и да га замоле да им објасни оно што су видели. Митрополит се поводом тога присећао:,,Ја сам им казао историју иконе ,,Прусиотиса“, која се већ две године налазила овде, у Навпактосу, у цркви светог Дионисија, где су они могли да оду и да се помоле пред њом. Што се тиче манастира, ја сам им казао да је манастир тамо био раније, али само мушки и никаква монахиња тамо никада није живела. Они су пошли у црквицу, где се налазила икона,и погледавши на њу, ужаснули су се јер изображени лик на икони био је исти као лик монахиње коју су они видели у Прусосу. Њима је било јасно да су се они срели са самом Царицом Небеском. Пали су на колена благодарећи Мајци Божијој због тога што их је удостојила да буду сведоци Њеног старања за запуштену светињу“. После десет година икону су вратили у пећинску црквицу. Манастир у част Успења Богородице је установљен. Сада тамо живе монаси, и сваке године манастир посећују хиљаде поклоника. Акафист Пресвятей Богородице в чест иконы Ея ,,Прусиотисса“ http://boguslava.in....prusiotiss atxt Са црквено-словенског и руског језика превео протонамесник Животије Милојевић [1] Одигитрија значи путеводитељка [2] Мирјани - то су они који живе у свету,за разлику од монаха који живе у манастирима

Фоча, Покров Пресвете Богородице Високопреосвећеном Николају саслуживала су четири свештеника и један ђакон братства овог храма у изградњи, а пјевао је хор Богословије Светог Петра Дабробосанског у Фочи. Празник Покрова Пресвете Богородице саборни је дан код храма Светог Саве у Фочи. Митрополит Николај је након Литургије предсједника Републике Српске /РС/ Милорада Додика одликовао највећим одликовањем Митрополије дабробосанске Златним орденом Светог Петра Дабробосанског за истакнуто залагање у изградњи храма Светог Саве у Фочи. Уручујући орден и грамату, владика Николај је изразио захвалност Цркве и вјерника Додику који је несебично помогао да се изнађу средства да би храм био укровљен и на њега постављени крстови. Додик, који је и кум највишег крста, једног од три на овом храму који је највећи православни у БиХ, рекао је да је поносан што су се сви људи добре воље окупили и својом љубављу удружени успјели да покрију и укрове храм Светог Саве. "На овај начин, окупљањем око наше Православне цркве, чувамо и национални идентитет и остајемо у увјерењу да смо привржени нашој вјери која нас је много чему добром научила" - нагласио је Додик. Он је поручио да никада не смијемо престати да се окупљамо око Цркве. "Остаћу предан у настојањима да заједно са митрополитом, свештенством, вјерницима и нашим људима из дијаспоре наставимо са пословима да бисмо привели крају уређење храма - да буде понос Фоче и цијеле регије" - нагласио је Додик. Према његовим ријечима, иако је идеја о градњи храма Светог Саве у Фочи деценијама чекала на реализацију, да се почне са изградњом, дошла је у најбоље вријеме. „И у најтеже вријеме, саборношћу, можемо да градимо храмове" - истакао је Додик. Предсједник Одбора за изградњу храма Светог Саве у Фочи јереј Ненад Тупеша рекао је да је до сада у изградњу уложено три милиона КМ, од чега је, осим вјерника и локалне заједнице, знатну помоћ од 1.400.000 КМ издвојила и Влада РС. "Ово је велики дан за нас. Успјели смо да приведемо крају грађевинске радове и да поставимо крстове. Предстоји још много посла на унутрашњем уређењу, а претпоставља се да је за те намјене потребно од три до пет милиона КМ" - навео је Тупеша. Митрополит Николај додијелио је грамате и кумовима за два мања крста Миливоју Вилотићу и Миленку Малишу, као и заслужним појединцима Ружи Стојановић, Оливери Елез и Сави Миловановићу. Српска православна црквена општина фочанска додијелила је признање Влади РС за помоћ у изградњи Светосавског храма коју је примила министар за економске односе и регионалну сарадњу Жељка Цвијановић. Извор

Сарајево, Света Текла Након литургије је обављена литија око храма током које су ношене мошти Свете Текле. Према традицији, освећена је и вода благосиљањем руком светитељке. Света Текла је и крсна слава Кола српских сестара у Сарајеву, па је тим поводом освештано славско жито и преломљен славски колач. Мноштво вјерника узело је учешће у прослави празника, цјеливавши десну руку светитељке, која се чува у овом храму, и примивши Божији благослов. У Старој цркви на Башчаршији више од 300 година почивају мошти ове светитељке. Света Текла је, од када се њене мошти чувају у Старој цркви, у Сарајеву добила заслужени култ поштовања и слављења, посебно међу женама. Мошти Свете Текле, њена десна рука, донесена је у Србију из Антиохије у вријеме првог српског архиепископа Светог Саве 1233. године, а 1730. године ју је тадашњи патријарх српски Арсеније IV Јовановић поклонио Старој цркви у Сарајеву. Њену свету десницу митрополит сарајевски Сава Косановић однио је 1873. године у Русију гдје је за њу израђена бисерна рукавица са наруквицом. Међу православним свијетом у Сарајеву и околини и данас се препричава занимљив и поучан догађај везан за свету и часну десницу Свете Текле који се збио у вријеме Другог свјетског рата. Пошто ову светитељку не славе само православни него и други хришћани, а њене мошти, као и рука светог Јована Крститеља, која се налази на Цетињу, имају велику вриједност и значај за њих, усташе су покушале да је однесу из цркве. Када је група Хрвата усташа, који су упали у храм, пошла да изађе са светим моштима Теклиним из цркве, на излазним вратима је онај који је носио свету Теклину десницу пао и на мјесту остао мртав. Видјевши шта се десило, усташе су брже-боље светињу вратиле у храм. Мошти ове светитељке чувају се данас у дрвеном изрезбареном кивоту, који има облик цркве са урезаним иконама са стране које показују чуда свете Текле. Кивот је рад Бранка Шотре из 1939. године. Дио моштију Свете Текле чува се и у манастиру Свете Тројице код Пљеваља. Извор

Покровска црква је била тесна да прими све оне који су се сабрали да прославе Пресвету Богомајку и Њен часни Покров. Након Свете Литургије приготовљена је Трпеза љубави. Извор: Епархија крушевачка Фото: Миљан Милетић Беседа Eпископа крушевачког Г. Давида по Јеванђељу 10:35 мин. Беседа Eпископа крушевачког Г. Давида на крају Литургије 5:49 мин. Беседа о. Јована Вуковића на Трпези Љубави 3:07 мин. Беседа о. Ђорђа Милојковића на Трпези Љубави 4:07 мин. » Упутство за преузимање аудио фајла

Како би сви планирани радови били завршени и доведени до нивоа који одговора поменутом чину брине се Компанија Бен мал груп из Велике Кладуше. Данас, 15. октобра 2012. године преосвећени владика Хризостом посјетио је градилиште како би са директором односне компаније издефинисао одређене детаље, али и да види како напредују радови. Овом приликом позивамо све расељене, прогане и избјегле Бихаћане да се 10. новембра окупе у Бихаћу како би се са владикама и свештенством епархије бихаћко-петровачке и благочестивим народом молили Богу и славили Његово име свето, те у границама својих могућности помогли овај храм, ову парохију и црквену општину да настави са радовима до освећења храма. Наглашавамо, биће ово прва света литургија у новообновљеном храму, али не и освећење храма. Освећење храма биће заказано, како каже преосвећени владика Хризостом, у своје вријеме ако Бог да 2013. године, а поводом 1700-годишњице јубилеја миланског едикта. Дивна прилика да се баш овај велики јубилеј прослави освећењем ове цркве. Богољуб-Р.

По прочитаном јеванђељском зачалу, на Литургији је беседио Епископ г. Марко, који се молитвено обратио самој Пресветој Богородици да Она својим покровом сачува неправедно затвореног Архиепископа охридског г. Јован, и све припаднике Православне ОхридскеАрхиепископије који су неправедно на верској основи прогоњени од македонских власти. На крају Литургије вернима се обратио и Епископ г. Јоаким, који се захвалио Епископу г. Марку на посети, и заједничкој прослави празника параклиса –Покрова Пресвете Богородице. Након Литургије приређена је и трпеза љубави за сав сабран народ. Извор: ПОА Превод: Поуке.орг тим

Славско сабрање је започело светом архијерејском Литургијом коју је служио Епископ Атанасије са осам свештеника и четири ђакона. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереји-ставрофори: архијерејски намесник II београдски Бранко Топаловић, Милан Јашић, Илија Летић, Слободан Милиуновић из Минхена и Мирослав Миленковић, протојереји Владимир Цупаћ и Миодраг Нешић, јереј Александар Бајић, протођакони Томислав Милановић, Прибислав Симић и Стеван Рапајић и ђакон Владислав Голић. За време Свете Литургије певао је мешовити хор Покровске цркве.Овај храм, што се годинама понавља на празник Покрова Пресвете Богородице, био је испуњен верним народом. Поновила се слика из многих београдских храмова – светој Литургији присуствовао је велики број родитеља са малом децом, а било је много ђака. Они су се први причестили. После причешћа и ломљења славског колача уследила је славска литија око цркве. У својој беседи епископ Атанасије је подсетио да Пресвета Богородица непрестано бди над нама, и са болом доживљава свако наше страдање: - Раширила је руке изнад нас и брани нас од сваког зла, а ми само треба да јој приђемо и под Њеном заштитом се осећамо спокојно, истакао је владика Атанасије. Јово Бајић Извор: СПЦ