Претражи Живе Речи Утехе

Kada kažemo broj jedan odmah se setimo Novaka Đokovića, a on je baš primer nekog ko nikad nije bio usmeren samo na sebe. On je imao punu podršku i ljubav i u primarnoj i u sekundarnoj porodici, a to je recept za uspeh pored neospornog talenta u koji se ulaže, ogromnog rada i samokontrole, samodiscipline i brige o sebi...Bog ga je postavio da bude prvi, da bude primer drugima, da se pokaže da se sreća krije u jakim porodicama, a ovo što mu se desilo skoro samo ga je nateralo da se još više okrene pravoslavlju, jer odatle dolazi snaga... Bog na taj način vaspitava, jer je On najbolji vaspitač... Onoga ispravlja koga voli, a gordom se protivi... Zato čovek treba dosta da se moli, jer sve što misli da postiže samo svojim trudom služi mu da se pogordi. Ako smo doživeli neki neuspeh to nije uvek zbog toga što mnogo vredimo, pa na neki način pravimo idola od sebe ili drugih, već neprijatelj uvek dobro posluži da ispravimo ono gde grešimo, što smeta svetosti, svetlosti, jer tu neprijatelj dobija prostor da likuje nad našim slabostima...

Šta biste odgovorili čoveku koji bi vas pitao zašto bih bio pravoslavan i šta to druge religije ne mogu da mi pruže i zašto je opasno biti van pravoslavlja...i da zašto je opasan ekumenizam? ALi onako od srca, zdravom pameti, bez nekih floskula.

Piše:Velimir Grgić 26.02.2016. ‘Ladno, standard i samoća – čudna je ta Švedska… Polovinu zemlje čine samci, svaki četvrti čovjek umire potpuno osamljen, a zemlja usto ima i najduže vrijeme prilagodbe za autsajdere – čak je sedam godina potrebno prosječnom imigrantu da pronađe posao i krene se uključivati u život zajednice. Ne nužno zato što je zajednica toliko zatvorena, nego dobrim dijelom zato što je zajednica samo privid, izgrađen na strukturalnom umrežavanju hiperindividua, štovanju kulta pojedinca do te mjere da čak i obiteljski odnosi utihnu jednom kad se napuni čarobna brojka punoljetnosti. Čudna je ta zemlja blagostanja, ali uopće nije čudno to da je jedna od najpopularnijih društvenih aktivnosti – volontiranje u traganju za nestalim osobama. Samoća kao nuspojava modernog življenja i nesretne, izgubljene atomizirane jedinke koje su individualnu slobodu poistovjetile s međuljudskim driftingom predmet su nove fascinacije Erika Gandinija, talijansko-švedske dokumentarne superzvijezde, autora nezaboravne “Videokracije” / “Videocracy” (2009). Iako osvjedočeni ljevičar, Gandini svojim novim uratkom “Švedska teorija ljubavi” / “The Swedish Theory of Love” (2015) u neku ruku brani strahove i tradicionalne desnice, koja “preorganiziran, učinkoviti sustav temeljen na radu, socijalnoj pomoći i osobnoj autonomiji” vidi kao opasnost, a dezintegraciju obiteljskih struktura kao posljedicu. Kada je švedska lijeva vladajuća politika prije četrdesetak godina oblikovala stil nordijskog življenja, utabala je put slobode i lagodnog življenja, koji su, eto, rezultirali – samoćom i stravičnom dosadom, društvom u kojem možeš dvije godine ležati mrtav prije nego netko primijeti da te nema. Gandinijev narativni pristup standardno je sjajan, taman toliko meditativan i stylish da vas uvuče u sliku modernog svijeta, a opet s taman doziranom razinom emotivne krhkosti; atmosferičan i na trenutke spooky. I pri tome je svašta-nešta pospajao: neizostavne sirijske izbjeglice na učenju novog mentaliteta tu su zajedno s montažom lica muškaraca u masturbacijskoj poluekstazi; prizori umjetne oplodnje kao izišli iz medicinske video propagande susreću osobne ispovijesti i filozofske analize… Rezultat je dobar, intrigantan koktel doku-kronike, sociološke analize i eseja.

ekst sadrži uznemirujuće detalje. Puno ime sagovornice poznato je redakciji BBC-ja na srpskom. Avganistanka Hatidže B. živi već sedam godina u Turskoj, gde je došla da studira. U Istanbulu je sa mužem i sinom, ali je duboko uznemirena najnovijim događajima u njenoj zemlji. Posebno je plaši sudbina sestara, kao i svih žena koje su ostale u Avganistanu. „Pod vlašću talibana u Avganistanu, biti žena ili devojčica je jednako smrti. „Da li ste nekad videli smrt? One dišu, ali su mrtve. Nemaju prava ni na šta", kaže Hatidže za BBC na srpskom. Talibani, predstavnici radikalnog muslimanskog političkog pokreta, posle dve decenije su ponovo preuzeli vlast u Avganistanu, osvojivši i prestonicu Kabul.

U Berlinu je u četvrtak svečano položen kamen temeljac za ekumenski objekat pod nazivom „House of One“ koji će pod istim krovom smestiti crkvu, džamiju i sinagogu. „House of One u sebi sadrži zahtevni teološki zadatak: bez rezervi primiti drugačije duhovne perspektive. To je mesto otvorenosti i tolerancije“, rekao je predsednik Bundestaga Volfgang Šojble prilikom polaganja kamena temeljca u istorijskom centru Berlina. Šojble je istakao potrebu dijaloga među religijama a to se, kako je rekao, pokazalo i kroz antisemitske ispade tokom antiizraelskih protesta poslednjih nedelja. „Mi tome nažalost svedočimo i u Nemačkoj. Najnoviji antisemitski ispad kao posledica eskalacija nasilja na Bliskom istoku, zloupotrebljavaju veru u političke svrhe“, zaključio je Šojble. Projekat House of One nastao je na inicijativu predstavnika triju vera, hrišćanske, jevrejske i muslimanske. Jedan od inicijatora, protestantski sveštenik Gregor Hohberg ističe važnost simbolike gradnje ove jedinstvene ustanove upravo na ovom istorijski značajnom mestu u centru Berlina gde je stajala crkva Sv. Petra, sagrađena u 13. veku i koja je nakon teških oštećenja tokom borbi za Berlin u Drugom svetskom ratu srušena tokom DDR-a. „Na najstarijoj lokaciji Berlina, tamo gde je stajala njegova prva crkva, želimo zajednički da pogledamo ka budućnosti. Na temelju stare crkve gradimo jednu potpuno novu zgradu – The House of One. To će biti kuća molitve i učenja u kojoj žive tri vere: sinagoga, crkva i džamija, sve pod istim krovom“, rekao je Hohberg. izvor

Crtani film Volta Diznija "Kuća sova" promoviše homoseksualno ponašanje. Devojčica Luz razmenjuje nežnosti sa svojom drugaricom. Šta deca treba da gledaju, kako to utiče na njihovo ponašanje i razvoj, gde roditelji greše bila su neka pitanja za psihoterapeuta Zorana Milivojevića u „Jutru“. 20.08.2020. - 09:10h „U ovom filmu je poruka jasna i studio je stao iza toga, u pitanju je normalizacija homoseksualnosti“, rekao je Milivojević koji je objasnio da ljudi mnogo blagonaklonije gledaju na lezbejstvo nego na mušku homoseksualnost i da su zato izabrane dve devojčice. iPak, on je istakao da je problem u tome što su to poruke za mlade. „U toku je borba za decu. Ko prvi dođe kod dece, ko deci formira stavove, taj odlučuje kakvo će biti društvo za 20 godina“. Ovo je samo deo priče na tu temu koju je započeo psihoterapeut Milivojević. Opširnije pogledajte u video-prilogu. Milivojević o homoseksualnosti u Diznijevom filmu: Ko prvi dođe kod dece i formira im stavove, taj odlučuje kakvo će biti društvo WWW.PRVA.RS Crtani film Volta Diznija Kuća sova promoviše homoseksualno ponašanje. Devojčica Luz razmenjuje nežnosti sa svojom drugaricom. Šta deca treba da gledaju, kako to utiče na...

Passover Lamb could be Sacrificed on Temple Mount for first Time in 2,000 Years ENDTIMEHEADLINES.ORG OPINION (ETH) - Recently we reported on how there has been an increase in activity in regards to the push for what many are...

U knjizi se navodi da je danak u krvi omogućavao dečacima da napreduju na društvenoj lestvici. Sugerisati da su deca, koja su otimana od rodoitelja kao danak u krvi - ako promene veru i pređu u islam – imala mogućnost da napreduju u osmanskohj hijrerahiji je nedopustivo. Treba se upitati koliko je dece janjičara napredovalo. Jedan je bio Mehmed - paša Sokolović, a hiljade njih su završili kao pešadija i topovsko meso u Osmanskom carstvu. Izrazito negativan običaj neko tretira kao da je bio normalan. Ako bi ste te vrednosti prenele na istorijske periode, onda bi to značilo da tako treba da se ponašamo I kada drugi okupatori dođu. Ovako istoričari komentarišu sadržaj jedne lekcije u udžbeniku istorije za sedmi razred osnovne škole u kojoj piše: Danak u krvi je omogućavao dečacima da napreduju na društvenoj lestvici, a oni su zauzvrat bili potpuno odani sulatanu. Tako su mnogi od njih postali članovi važne i uticajne elite u Osmanskom carstvu. Udžbenik je izdao BIGZ a u nemu se đacima zadaje zadatak: "Navedite pozitivne i negativne strane danka u krvi." ”Ne postoji pozitivna strana ovako užasnog običaja”, kažu sagovornici “Večernjih novosti.” Istoričar Miloš Ković kaže da je danak u krvi bio jedan od najstrašnijih vidova zlostavljanja stanovništva u Osmanskom carstvu. "Iza svake promene vere stajao je pritisak i nasilje u ovoj ili onoj formi", ističe Ković za "Novosti." On kaže da je tačno da su se pred nekim dečacima otvarala vrata karijere u imperiji, ali otimanje od porodica i nasilna promena vere i sredine su ostavljali neizbrisiv trag u njihovoj svesti. "Samo pojedinci kao Mehmed - paša Sokovlović su zadržali veze i lojanost svom starom zavičaju", ističe Ković. Inače, specifično tumačenje danka u krvi nije jedino koje bode oči u udžbenicima istorije. Jedna od najspornijih tema je Jasenovac. Skandalozan sadržaj u udžbeniku! Uče decu da je isplativo biti janičar?! MONDO.RS U knjizi se navodi da je danak u krvi omogućavao dečacima da napreduju na društvenoj lestvici.

Nakon duge borbe koja je trajala skoro dve godine, Mihajlo Sporić (22), jedan od najboljih mladih fizičara iz Srbije, preminuo je od teške bolesti. Univerzitet Kembridž objavio je trodnevnu žalost povodom smrti stipendiste, studenta fizike na Triniti koledžu, inače dobitnika brojnih nagrada na međunarodnim i domaćim takmičenjima iz fizike, astronomije, matematike i drugih oblasti. Takođe Matematička gumnazija, čiji je Mihajlo bio učenik, izrazila je duboku žalost zbog ove tužne vesti. "Duboko nas je potresla vest o preranoj smrti našeg Mihajla Sporića (maturirao 2016). Pamtićemo ga kao nekog ko je bio omiljen u društvu, vedar, pozitivan, spreman da pomogne i motiviše. Nesebično je voleo Matematičku gimnaziju i do kraja joj je bio privržen. Mihajlo, uvek ćemo te voleti!" Mihajlo će biti sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, a sa njegovog ispraćaja umesto cveća sav prihod biće uplaćen Fondaciji za decu obolelu od raka Nurdor, prenosi portal "Novi Magazin". Bio je dobitnik brojnih nagrada Mihajlo je bio nosilac je Vukove diplome iz Matematičke gimnazije, Svetosavske nagrade, dobitnik zlatnih medalja na međunarodnoj Olimpijadi iz fizike u Švajcarskoj, na takmičenjima u Kazahstanu i Rumuniji. Osvojio je brojne nagrade na domaćim i međunarodnim takmičenjima, i najvažniju među njima - zlatnu medalju na Međunarodnoj olimpijadi iz fizike. U Srbiji je upisao dva fakulteta, Fizički i Elektrotehnički i studirao je na Kembridžu u Velikoj Britaniji. Sa Međunarodne olimpijade iz fizike u Cirihu, Mihajlo je doneo zlatno odličje 2016. godine. Godinu dana kasnije proglašen je za Mladog heroja Srbije. Univerzitetu Kembridž prosleđen je predlog da se ustanovi nagrada u čast Mihajla, studenta završne godine na odseku prirodnih nauka i nosioca nagrade IB Triniti koledža za prirodne nauke. https://www.blic.rs/vesti/hronika/napustio-nas-je-nas-zlatni-olimpijac-matematicka-gimnazija-zali-zbog-smrti-bivseg/j7ynp5d

Pozz svima, mozda iz naslova bas nije jasno o cemu sam mislila da pisemo ovdje, pa cu pokusati da objasnim. Pretpostavljam da vecina vas zivi u svijetu, ima posao, porodicu i milion stvari za brinuti...pa kako usaglasiti sve to sa duhovnim stvarima? Idete li na Liturgije? Koliko cesto se kuci molite? Kad ste zadnji put nekome pomogli? Za nekoga se pomolili? Imate li duhovnika? Koliko ste spremni na poslusanje njemu ako ga imate? Citate li duhovne knjige? Slusate li crkvenu muziku? Idete li na poklonicka putovanja? I radite li jos nesto pored ovoga da bi sebe usavrsili u duhovnom? Nemam namjeru da zadirem u intimu, mozemo i uopsteno o tim stvarima. Ako ima slicna tema izbrisite, nisam bas sve pregledala.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić prisustvovao je u subotu 7. septembra pokazno-taktičkoj vežbi “Povratak-2019“ i nakon njenog završetka se, kao što je to već uobičajno, obratio medijima i odgovarao na pitanja novinara među kojima je bilo najviše onih koja su se odnosila na dalje opremanje vojnih i policijskih snaga Srbije. Jedno od postavljenih pitanja na koje je predsednik dao interesantne odgovore, ticala su se nabavke bespilotnih letelica iz Kine kao i transfera kineske tehnologije koja će biti upotrebljena u daljem razvoju domaćih bespilotnih letelica odnosno konkretno Pegaza. Vučić je izjavio da se nabavljaju tri baterije sa 6 ili 9 bespilotnih letelica koje se na različite načine, između ostalog i sa automobila u pokretu, mogu podizati u vazduh (što ukazuje da to neće biti mnogo puta u medijima spominjane BPL tipa Wing Loong II), da će letelice biti naoružane i sa značajnom “razornom moći“. One će u roku od 6 meseci biti na teritoriji Srbije a to je samo početak saradnje sa Kinom. Novi detalji o kupovini kineskih bespilotnih letelica / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Ne želeći da govori o tipu letelice, predsednik je prvi put izneo zanimljiv podatak da one nisu na spisku za sankcije i da „on mora da vodi računa da nas neko u svetu ne sankcioniše“. Ti isti, kako je naglasio, su uzeli sebi za pravo da mogu da rade šta hoće a da mi smemo (da nabavimo) samo ono što oni zaborave da stave na listu. U daljem izlaganju Vučić je rekao da je ono što je za nas važno jeste transfer tehnologije kao i da se naši Pegazi upravo razvijaju uz pomoć kineske tehnologije. Otkrio je i da ćemo “naše čuvene Pegaze“ uskoro videti na našem nebu kao i da će oni u početku biti nenaoružani a tek kasnije naoružani kao i da će u prvo vreme služiti za osmatranje terena i slanje neophodnih podataka. Hronologija priče o „Kinezima“ Prva zvanična i konkretna izjava da će Srbija kupiti naoružane bespilotne letelice inostrane proizvodnje, stigla je još krajem jula prošle godine kada je predsednik Vučić, nakon pokazne vežbe na poligonu Tehničkog opitnog centra za naoružavnje i vojnu opremu Nikinci, rekao da Srbija „razgovara“ sa nekoliko zemalja o nabavci naoružanih bespilotnih letelica sa naglaskom da je to ono „u čemu naša pamet nije dovoljno daleko odmakla“. “Novosti“ su potom sredinom septembra 2018. donele ekskluzivnu vest da je tokom zvanične posete srpske delegacije koju predvodi predsednik Aleksandar Vučić u Pekingu, postignut dogovor o nabavci najsavremenijih sistema dronova za Vojsku Srbije. Odmah sutradan ovo pisanje je potvrdio v.d. pomoćnika ministra odbrane za materijalne resurse dr. Nenad Miloradović i izneo nešto više detalja o ovoj kupovini. Da će Srbija nabaviti kineske naoružane bespilotne letelice, predsednik Srbije je definitivno potvrdio po završetku jednog od segmenata vojne vežbe „Vek pobednika“ kada je izjavio da su kupljene bespilotne letelice kineske proizvodnje, da su u pitanju letelice težine 750 kg koje mogu letei na visini od 5 km i da se nabavljau dve baterije po tri letelice vrednosti 30 miliona dolara. Nakon nabavke ovih letelica će, kako je predsednik tada rekao, doći i do uzimanja tehnologije sa njih koje će biti primenjene na domaću bespilotnu letelicu Pegaz. Živojin BANKOVIĆ

Da li o veri treba da se govori? Naravno da treba, al probaj da širiš veru među ljudima gde god da se krećeš, krenuće na tebe razna iskušenja. Zašto duhovno jači imaju teža iskušenja? Da li nosimo krst svojih roditelja u slučaju da su nekršteni ili nepobožni (kao u onom roditelji jeli kiselo grožđe...)? Zašto najjači ponese najteži krst?... Al od svih mogućih pitanja jedno mi je onako posebno zanimljivo kako da znaš koliki je tvoj krst???

Tarife koje je Kosovo uvelo Srbiji i BiH, nisu politički održive i nadam se da će biti oslabljene ili ukinute, rekao je u ekskluzivnom intervjuu za Glas Amerike američki senator Ron Džonson, predsedavajući pododbora za Evropu i regionalnu bezbednosnu saradnju u senatskom Odboru za spoljne poslove. Džonson veruje da su predsednici Srbije i Kosova Aleksandar Vučić i Hašim Tači voljni da reše odnose dve zemlje i da shvataju da dogovor do kojeg dođu možda neće biti kratkoročno popularan. Glas Amerike: Senatore, videli ste se sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem na GlobSec forumu u Bratislavi. Pretpostavljam da je bilo reči i o Kosovu. Kakav je vaš utisak, da li je Vučić spreman na kompromis? Senator Džonson: "Ono što primarno cenim kod predsednika Vučića, a isto bih mogao da kažem i za predsednika Tačija, je da su to pojedinci koji žele da reše problem. Imaju dobru volju za to, ali istovremeno prepoznaju da je reč o veoma teškom pitanju. Nadam se da će ta njihova rešenost ipak biti dovoljna za neki napredak". GlasAmerike: Kada je reč o dijalogu – Priština ne želi da ukine carine na srpsku robu, a Beograd neće da pregovara bez toga. Ako Kosovo ne ukine takse, postoji li drugi način da se nastave pregovori? Senator Džonson: "Najpre želim da kažem da tarife, iako kratkoročno mogu delovati kao dobra ideja i efikasno se koristiti kao adut, dugoročno predstavljaju dodatni porez koji plaćaju stanovnici zemlje koja uvodi tarife. Dakle, dugoročno tarife ne koriste Kosovu. Ono što bih želeo da obe strane shvate je sledeće: uveli ste tarife, privukli ste pažnju javnosti, ali sada treba da krenete dalje i da ozbiljno pristupite rešavanju ovog dugoročnog problema – kako bi Kosovo moglo da bude priznato i kako bismo došli do mirnog rešenja". Glas Amerike: Da li SAD mogu, na neki način, da ohrabre Srbiju da se vrati dijalogu u ovim okolnostima? Senator Džonson: "SAD podržavaju obe strane i daju im prostora da reše problem. Amerika ne želi ništa da nameće bilo kojoj strani. Ponovo ću reći: dugoročno, tarife plaća narod zemlje koja ih uvodi i iskreno rečeno, mislim da nisu ni politički održive – jer sve poskupljuje. Nadam se da je ovo privremena situacija i da će biti ublažena – da će tarife biti manje rigidne, oslabljene ili ukinute. To će koristiti građanima Kosova i nastavku razgovora". Glas Amerike: Očekujete li da bi dijalog mogao ponovo da počne posle samita u Parizu? Senator Džonson: Nadam se da će dijalog biti ponovo pokrenut, a ako je Pariz dobra polazna tačka za to – podržavam. Glas Amerike: Pre nekoliko dana Bela kuća je ponovo pozvala na postizanje sveobuhvatnog sporazuma o Kosovu koji je baziran na “međusobnom priznavanju”. Verujete li da su vlasti u Srbiji spremne da naprave kompromis baziran na međusobnom priznanju? Senator Džonson: "To je krajnji cilj i razlog zbog kojeg Kosovo učestvuje u dijalogu. Razumem da je to politički teško za predsednika Vučića. On mora da pokaže građanima Srbije da je i Kosovo pravilo neke ustupke. Prespanski sporazum između Grčke i Makedonije bio je politički nepopularan u obe zemlje, ali su lideri bili hrabri – i mislim da je ista situacija sa Vučićem i Tačijem. To su dvojica lidera koji shvataju da dogovor do kojeg dođu možda neće biti kratkoročno popularan, ali se nadam da će, kao što vidimo u slučaju ulaska Severne Makedonije u NATO, u kratkom periodu pošto postignu sporazum, osetiti da je vredno sveg političkog bola kroz koji prolaze. I mislim da će ljudi, kada se sve završi, pitati zašto se nije rešilo ranije zbog koristi koju će imati u saradnji sa EU i zapadnim partnerima. Rusija zvuči zavodljivo, ali ne nudi ništa u smislu dugoročne političke stabilnosti i ekonomskog prosperiteta". Glas Amerike: Američki zvaničnici nam govore da ne postoji rok za rešenje pitanja Kosova, ali Bela kuća već treći put u proteklih sedam meseci poziva Srbiju i Kosovo da postignu sporazum. Da li je to poruka obema stranama da proces polako privode kraju? Senator Džonson: "To pokazuje želju Amerike da snažno podrži Srbiju i Kosovo da dođu do sporazuma, pokazuje podršku Bele kuće, a ne pretnju nekakvim rokovima. Ta podrška će ostati i pošto se postigne sporazum. Znači, kada preduzmete teške političke korake – Amerika, a nadam se i Evropa, će biti tu uz vas i ti teški koraci će se isplatiti. Dok se ne postigne dogovor, nijedna zemlja neće biti dovoljno stabilna da bi privukla investitore. Ne mogu dovoljno da naglasim koliko je to važno za ekonomski prosperitet obe zemlje". Glas Amerike: Kada govorimo o razgraničenju kao modelu rešenja – iz Amerike stižu različite poruke. Zamenik pomoćnika državnog sekretara Metju Palmer kaže da SAD ne povlače crvene linije, dok član Saveta za nacionalnu bezbednost Bele kuće Džon Erat tvrdi da je ideja o podeli Kosova "glupost" i da se ne može realizovati. Možete li da nam kažete šta je zvanična američka politika o ovom pitanju? Senator Džonson: "Ja sam član Kongresa i mogu da vam kažem svoje mišljenje. Verujem da administracija poručuje da Srbija i Kosovo treba sami da se dogovore. Mi obema zemljama dajemo prostora da postignu sporazum i lično mislim da nema crvenih linija niti ideja o kojima ne treba razgovarati. S druge strane, jasno mi je zašto ljude brine korekcija granica zbog potencijalnog domino efekta. Ali, na kraju se sve svodi na lidere i građane Srbije i Kosova koji treba da nađu rešenje koje Amerika i Evropa treba da podrže". Glas Amerike: Predsednik Vučić je rekao da vas je zamolio da prenesete poziv predsedniku Trampu da poseti Srbiju. Jeste li to učinili i ima li odgovora? Senator Džonson: "Upravo sam razgovarao sa državnim sekretarom Pompeom i njemu sam preneo, a preneću i predsedniku Trampu kad ga vidim. Već sam mu preneo prethodne pozive". Glas Amerike: I, hoće li doći? Senator Džonson: "On je veoma zauzet, ali je izrazio svoju podršku Srbiji i Kosovu da dođu do sporazuma i ostave problem iza sebe". Jovana ĐUROVIĆ

Gost emisije “Na nišanu Lazanskog“ koja je emitovana u ponedeljak 8. aprila 2019. bio je v.d. pomoćnika ministra odbrane za materijane resurse dr. Nenad Miloradović. Tema razgovora sa novinarom Miroslavom Lazanskim bila je modernizacija i opremanje Vojske Srbije naoružanjem i vojnom opremom ali je pri tom, za razliku od nekih ranijih gostovanja dr. Miloradovića u istoj emisiji, tehnici namenenjoj RV i PVO posvećeno manje vremena. Razgovor je u najvećoj meri vođen o sistemima naoružanja i opremi Kopnene vojske kao i o domaćoj namenskoj industriji. Iz izlaganja voditelja i autora emisije može se zaključiti da su glavni povodi za gostovanje dr. Miloradovića bili predstojeća vojna parada koja će se održati u Nišu 9. maja kao i uvođenje u naoružanje Vojske Srbije baterije samohodnih haubica Nora B52 M15 kalibra 155 mm. Pored Nora, od značajnijih projekata za Kopnenu vojsku spomenuta je i donekle opisana modernizacija tenka M-84, modernizacija borbenog vozila pešadije M-80, uvođenje u upotrebu i potencijal oklopnih transportera Lazar-3, modernizacija protivoklopnih lansirnih oruđa POLO M-83, razvoju zvukometrijskog sistema HEMERA, streljačkom naoružanju i ličnoj opremi vojnika. Dvosedi NJ-22 modernizacijom gube ulogu aviona za obuku / Foto: Dimitrije Ostojić, Tango Six Što se vazduhoplovne tehnike tiče, konkretnije o lovcima MiG-29, Miloradović je rekao da je u toku njihova modernizacija, da neće biti ugrađeni novi već će biti osavremenjeni postojeći radari koji će nakon toga imati domet od 120 km, da će moći da istovremeno prate 10 i omogućuju gađanje jednog do dva cilja. Pored toga avioni će dobiti novi sistem naoružanja i novu elektronsku opremu. U toku je modernizacija i jurišnog aviona Orao, kako kaže pomoćnik ministra odbrane, projekat će imati dve faze od kojih se prva već odvija a druga je započeta. Prva faza podrazumeva ugradnju napadno-navigacijskog sistema a izmene će pretrpeti zadnja kabina dvosedih Orlova čija je modernizacija prioritet. Interesantan je deo izlaganja dr. Miloradovića u kojem je rekao da NJ-22 prestaju da budu dvosedi za obuku. Plan je da oni budu lovci-bombarderi u kojima će se na zadnjem sedištu nalaziti operater naoružanja (WSO – Weapon System Officer) koji će se baviti i navigacijom. Prednja kabina dvoseda u prvoj fazi ostaje nepromenjena, operater naoružanja će imati zadatak da navodi pilota na cilj i u noćnim uslovima, što, kako je rekao Miloradović, Orao danas ne može. Ovaj član posade će upravljati i novim zaštitnim sistemom aviona. Nove rakete će moći da se lansiraju i pre vizuelnog kontakta sa ciljem a njima će moći da se dejstvuje na daljinama od 40 i višekilometara. U drugoj fazi doći će do kompletne izmene avionike prilikom koje će biti ugrađen i novi HUD a Miloradović nije želeo da otkrije koji će strateški partner u tom poslu biti izabran. Živojin BANKOVIĆ

Biće četrnaesti april. A posle njega petnaesti. A kakva će biti ta tri aprila, pa za njima i ostali aprili, a onda kasnije i septembri i novembri i naredne godine, zavisi isključivio od toga kakvi želimo da oni budu i koliko smo spremni da se za to borimo. Pre svega, baš me zanima koliko će nas doći na veliki miting u Beograd trinaestog aprila (u petnaest časova, ispred Narodne skupštine). Stižu apeli orgnaizatora kako na taj miting pre svega treba da dođu Beograđani. Evo i ja zovem Beograđane, i još jednom ih zovem, štaviše lepo ih molim, dođite na miting. Ipak, morate da znate nešto o Beograđanima. To su isti oni koji su dozvolili da im ispred nosa Slaviju pretvore u nešto što liči na moldavski bordel. To su isti oni koji su mirno posmatrali kako im ispred nosa mafijaši odnose železničku stanicu, podignutu u devetnaestom veku. To su isti oni koji mirno gledaju kako raste mafijaški kompleks Beograd na vodi. To su isti oni koji nisu uspeli da se izbore da okupatorska uprava grada ne dobije novi četvorogodišnji mandat. To su isti oni koji su mislili ma neće valjda naprednjaci baš sve da zabetoniraju, neće valjda opet da pale novogodišnju rasvetu u septembru, to mora da im se omaklo, neće valjda seći naše prelepo drveće zbog nekakve gondole. Ma neće i zato ne idem na izbore, ionako nemam za koga da glasam. To su vam oni koji uparkiraju auto u saobraćajnoj traci, a onda vade pištolj na sve koji se zbog toga bune. To su isti oni koji će te ubiti od batina jer si pokušao ispred njihovog džipa (bez invalidske nalepnice) da uđeš na parking mesto rezervisano za invalide (sin ti je invalid). To su isti oni kojih izađe deset da se pobune zbog masovne divlje gradnje na beogradskom vodoizvorištu. Beograđani će svoje stare porodične kuće rado prodati mafijašu koji će na tom mestu parama od kokaina dići „divlju zgradu“ sumnjivim materijalima u kojoj će im podariti dva stančića u potkrovlju. Beograđani su oni koji će misliti da će to što će potpisati onlajn peticiju sprečiti da im se sruši pola grada. Beograđani su oni koji žele da se ubiju, ali nisu baš u to sigurni, pa zato najčešće skaču sa mosta u reku, kako bi možda ipak preživeli. Beograđani vole da izlaze petkom i jebote koja je to fora da se miting zakazuje u tri popodne, pa ja ležem u jedan! Jedan, popodne! Neki od Beograđana subotom idu u zavičaj, jebiga moram do keve, nestalo mi ajvara, a i love. Neki od njih subotom, ali samo subotom, peru kola, a da ne govorim o onima koji jednostavno moraju sa još desetinama hiljada drugih do Ade, brate znaš kakvo je dobro vreme bilo, gle biceps što sam osunčao, a pičke tek, ludilo, kako odoleti beogradskom moru. Ko neće na more onda na planinu, to jest na Avalu. Kad će deca, koju odgajam da bi ih poslao u insotranstvo, videti Avalu ako ne u subotu. Pa svadbe, jel imate vi pojma koliko svadbi ima subotom u aprilu?! Moraću da odem na dve, a možda i na tri! A napiću se već pre prve. A tek ako se igra neki fubal, e rado bih na protest, brate, ali igra Grafičar, bitka na život i smrt za opstanak u trećoj ligi. Srećom, Beograđani su i oni koji će na ovakav tekst odgovoriti: „Dobro bre, mamu ti jebem, koga si našao da prozivaš , jel se sećaš koliko nas je bilo petog oktobra, a!? Jel se sećaš! A šta je bilo petog oktobra!? (napio se već u deset uveče i zaspao u svom dečjem krevetu, na glasačkim listićima pokradenim iz zapaljene skupštine) Idem na svadu, nazdravim maledncima, pojedem predjelo i dolazim ispred skupštine!“ Dakle, Beograđani će da dođu u subotu, trinaestog aprila. E sad, dokle će da ostanu, to već ne znam. A kako stvari stoje sa onima koji nisu iz Beograda? Njih u njihovim mestima naprednjački kapoi na svakom protestu slikaju i beleže njihova imena, da ih stave na crnu listu, koja služi da se oni koji su protiv naprednjaka nikad ne zaposle, a ako treba mogu i batine da popiju u kancelariji predsednika opštine. Mnogo je lakše protestovati u Beogradu. Verujem zato da će vanredne inspekcije tehničke ispravnosti svih putničkih autobusa u zemlji biti dodatni podstrek da se urođeni srpski inat rasplamsa, zajedno sa urođenom potrebom za bunom na dahije. Dakle, doći će nas puno. Šta će biti, nemamo pojma. Setite se samo koliko puta su nas u poslednjih mesec dana fašisti nazivali fašistima. Setite se onog dede, koji je, poput smradova koji u Kini skaču kolima na haube, kako bi naplatio lovu od osiguranja, legao pred kolonu, samo da bi fotografije koje su tad napravljene Vučićevi mediji plasirali kao dokaz da su mirni protestanti ubili to lažljivo matoro govno od batina. Setite se naprednjačke babetine koju ni vo ne bi mogao da savlada, kako glumi infarkt u skupštini grada. Setite se DJ Žexa koji će, sa buljom punom kokaina doći da širi ljubav sa svog ozvučenja. Setite se njihovih ministara i njihovih poslanika, setite se Slininog ćaleta, setite se Sline, setite se sto za jednoga, setite se Ćuruvije, setite se Olivera Ivanovića, setite se Andreja, setite se Aleka. A ja ću se setiti grupe balavaca kojima je neko dao pare da protestnoj koloni u Kovinu, u kojoj sam i ja bio, viču: „Šiptari, Šiptari!“. Vidimo se trinaestog. A videćemo se i četrnaestog.

Lumpenproletarizacija mladih ljudi najjasnije se ogledava u kafanskom i folklornom nacionalizmu, koji se onda ispoljava na sportskim priredbama i kolektivnim manifestacijama tog tipa Kada sam u meču Kupa Uefe protiv Širokog Brijega u Bazelu ulazio u igru u drugom poluvremenu, nekoliko hiljada navijača gostujućeg sektora klicalo je “Ubij, ubij Srbina!” Bilo je pomalo čudno to doživeti na stadionu na kom sam proveo devet godina i koji sam svim srcem smatrao svojim. Posle utakmice, svita novinara, među kojima i par “naših”, tražila je od mene da prokomentarišem taj detalj. Bilo je previše lako i nimalo viteški reći kako su to sve hrvatski ekstremisti koji, eto, po ko zna koji put pokazuju svoju pravu narav. Umesto tog tradicionalnog “balkanskog” refleksa, koji je danas medijski i huškačko-forumaški sveprisutan, rekao sam da su to isto moji, u ovom slučaju ne toliko zbog toga što sam odrastao u jugoslovenskom duhu, već zbog toga što nisam hteo nikom “napolju” da dam povoda za priču o balkanskim plemenima i varvarima koji imaju tradicionalno šovinistički odnos jedni prema drugima. Kada kao klinac sanjaš o igranju za nacionalni tim, čistom dušom i naivnim dečačkim patriotizmom ne možeš da pretpostaviš kako sve to izgleda uistinu. Ne slutiš da se sport hrani najprizemnijim nacionalizmom, a da se stadioni i arene pretvaraju u fabrike šovinizma, nasilja i mržnje. Dok sam igrao, bio sam u priči u kojoj se sportski patriotizam identifikovao sa nacionalnim populizmom i pravoslavnom običajnošću, koji su meni više ličili na paganske rituale. Bio sam svedok tragikomičnog ispoljavanja neurotičnog kvazipatriotizma i verništva, ljubljenja krstova pred izlazak na teren, konstantnog krštenja, molitvi za pobedu i pogleda u nebo, salutiranja prepoznatljivim nacionalističkim pozdravima, kako na samom terenu među igračima tako i na tribinama. U takvim situacijama postaje primetno da se igrači ponašaju udvorički i populistički, uglavnom želeći da utole opsesivan strah da ne budu proglašeni za nepatriote. Pred odlazak na Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi, srpska reprezentacija je posetila Hram Svetog Save u Beogradu. Polako se ustaljuje običaj da mnogi timovi pred početak sezone ili pred odlazak na veliko takmičenje traže naklonost Boga na putu ka uspehu, što nije karakteristično samo za balkansko podneblje, već na svim mestima gde religija ima narodnjački karakter i čini snažan element nacionalne svesti. Izbornik hrvatske reprezentacije pred utakmicu protiv Srbije moli se za snagu u predstojećem meču i svoju molitvu postavlja na društvene mreže, verovatno da bi dokazao svoj patriotizam. Na tribinama takođe dominiraju religijsko-nacionalna ikonografija i skandiranje. Sveštenstvo ne želi da progovori o toj vrsti bogohuljenja i “uzimanja zalud imena Gospodovog”, i sve dok uživa naklonost tih grupa i široke populacije koja se drži daleko od progresivnih ideja, biće im oprošteni smrtni grehovi i posezanje za “lažnim idolima”. Evangelizacija sportskih priredbi, kao što je to katolički kler podsticao nedavno u Poljskoj, i koketiranje sveštenstva sa sportom, pre svega su vrhunska blasfemija, jer je sport kao takav ustvari fetišizacija uspeha, medalja i pehara, gde dominiraju paganski rituali i idolopoklonstvo. Međutim, pored kriminalaca i novopečenih biznismena, sportisti su najveći ktitori crkve i zbog toga je organizovan sistem indulgencija, zastupljen gotovo više nego u srednjem veku. Religijsko licemerje pomešano sa praznoverjem, sujeverjem i neurotičnim kvaziverskim ritualima susretao sam kod svojih kolega svih mogućih vera, nevezano za zemlju u kojoj sam igrao. Nacionalizam je gotovo po pravilu u prirodnoj simbiozi sa crkvom i to u tranzicionim procesima postaje okosnica stvaranja reakcionarne društvene klime i politike. To nije fenomen uočljiv samo unutar verskih zajednica na prostoru bivše Jugoslavije, već globalno – sveštena lica redom su postala politički komesari desnice i najnazadnijeg konzervatizma. Kao što su sportisti i navijači privrženi banalizovanom iskustvu nacionalizma, na isti način su bliski narodnjačkoj religioznosti i bigoteriji, gde demonstriraju nepoznavanje najosnovnijeg katehizma, dok je meni sve to bila potvrda pređašnje intuicije da je dublja vera ateiste nego pomodnog i folklornog vernika. Huškački mentalitet neretko prati ostrašćena masovna događanja, a ovde je on pojačan medijima, navijačima, pa i političarima koji su uvek bliski toj vrsti patosa, dok se iracionalni patriotizam poslednih decenija pokazao kao tragična nit politike među jugoslovenskim narodima. Iako su te stvari, nažalost, postale uobičajene i vremenom se, što je još tragičnije, stvara određeni imunitet prema njima, najviše me potreslo kolektivno bezumlje navijača na utakmici Srbije i Crne Gore protiv Bosne, u Beogradu. Tada je veliki deo navijača na stadionu uzvikivao notornu parolu “Nož, žica, Srebrenica”, nešto čemu u tim razmerama još nisam svedočio. Ova vrsta fašizma oseća se, nažalost, na velikoj većini sportskih priredbi, naročito kada nastupaju reprezentacije i klubovi iz bivše zemlje. Na osnovu iskustva sa igračima iz bivše Jugoslavije, shvatio sam da klerikalizacija i podržavljenje sporta nisu samo srpski fenomen. Hrvatski su sportisti još u većem obimu nego srpski uzjahali kleronacionalizam. Dobar deo njih svrstao se uz desnicu HDZ-a, za koju su postali najobičnije političke reklamne figure. To se dešava kada se stvori takva klima da se ne može biti patriota ako nisi uz izrazito nacionalistički program i ideologiju, tako da aklamacija hrvatskih fudbalera i rukometaša desnici naposletku izgleda kao prirodan čin. U Hrvatskoj je nezaobilazan deo kolektivne sportske ikonografije i euforije i famozni Marko Perković Thompson sa svojim neofašističkim nastupom, koji upotpunjuju sami navijači na tribinama fašističkim salutiranjem. On što je pritom neugodan presedan u regionu jeste da ovo ponašanje nije samo tolerisano od hrvatskog nogometnog vrha i izbornika, već je i direktno sa njihove strane podsticano. Profesionalni sport kao zrcalo anomalija društva U tranzicijskom, poratnom i postsocijalističkom društvu sport postaje institucija koja akumulira frustracije i reprodukuje nacionalizam, šovinizam i netrpeljivosti i kao takav idealan je instrument za držanje prekarijata i nezadovoljne mladosti daleko od zgrada ministarstava, fabričkih dvorišta i studentskih domova. Sport stoji tu zajedno sa svim drugim oblicima kolektiviteta i masovnim događajima u kojima sve otuđeniji građanin dobija snagu u kolektivnom ushićenju. Stadioni i arene time se pretvaraju se u inkubatore nacionalizma i šovinizma, a potomci osiromašene radničke i srednje klase u klasičan lumpenproletarijat. Klupska, regionalistička, nacionalistička svest je lažna svest, koja sprečava razvoj autentične klasne svesti. Nacionalna ili klupska zastava zamenjuje zastave i parole o društvenoj pravdi, a baklja zamenjuje molotovljev koktel. Sport kao takav u sebi već nosi takmičarsku notu brutalnosti i gladijatorstva, koja razvija oblik ratničke svesti. Tu je važno reći, nevezano samo za specifični balkanski prostor, da sport kao masovni fenomen nema samo instrumentalni karakter u političkom smislu, već ima i pedagošku ulogu jer reprodukuje darvinistički model ponašanja koji treba da se naturalizuje i izgleda kao prirodan. U tom smislu zapanjujući je nekritički odnos čak i najvrsnijih teoretičara iz levičarskog spektra prema profesionalnom sportu kao sekularnoj religiji našeg doba, koji često perpetuira i učvršćuje sve anomalije na kojima je izgrađeno kapitalističko društvo. Pored toga, profesionalni sport danas od samog sportiste stvara telesno i duhovno osakaćenu ličnost, i to nije očigledno samo meni kao nekom ko je dobar deo života proveo u profesionalnom sportu, nego i samoj javnosti povodom svakog javnog nastupa mladog sportiste, što je već dobilo poslovičan status. Međutim, umesto da se iskreno i kritički zamisle zbog čega sportisti većinom postaju samozadovoljni, nekultivisani i narcisoidni skorojevići i nadmeni šminkeri, javnost i društvo s jedne strane biraju licemerno zgražavanje ili s druge strane običnu porugu i podsmeh. Izbegava se suočavanje sa činjenicom da samo društvo stvara određene slojeve koji odrastaju u specifičnim uslovima, tako da su sportisti, kao i navijači, proizvod anomalija društva kao takvog, dok se sport i navijanje pokušavaju instrumentalizovati za njihovo odvraćanje od borbe za pravedniji svet. Zbog toga je važno da sport zaokuplja pažnju mladih ljudi i da njihovi junaci budu Davor Šuker ili Siniša Mihajlović, a ne Rade Končar ili Ivo Lola Ribar. Nacionalizam, politika i sport nisu povezani na specifičan način samo na balkanskom prostoru, već su pikanterije tipa koji igrači ne pevaju himnu ili šta skandiraju navijači uočljive u svim zemljama koje su pred izazovima nacionalizma, identiteta, integracije, ksenofobije, multikulturalnosti. Ovo je zapaženo u zemljama sa velikim brojem imigranata, kao što su Nemačka, Francuska, Švedska, i u njima jako često dolazi do politizacije koja dobija svoju medijsku dinamiku i naizgled tabloidni ukus, a ta pitanja su, po svojoj prirodi, jako opasna po društvo. Ne moramo uzimati regionalna neprijateljstva podstaknuta sportom kao primer, recimo ono u Mostaru između Hrvata i Bošnjaka, dovoljno je pogledati koliko utakmice Engleske i Nemačke sa sobom nose izraziti nacionalistički naboj, pa da postane očigledno zašto se sport često percipira kao nastavak rata drugim sredstvima. Čak ako se ne analizira strukturalno već samo fenomenološki, profesionalni sport, sve više sveden na svoj darvinistički aspekt a nauštrb estetskog i etičkog, gotovo uvek nosi pečat belicizma i ratničkog. Sportista je podlegao pritisku javnosti i postaje uočljivo kako se grozničavo trudi da u svakom javnom nastupu dokaže svoj patriotizam. Dominantna kvazipatriotska javnost uspela je da ga ubedi da ne može da bude pravi rodoljub ukoliko nije izričit u svom nacionalizmu i čvrstoj odanosti domovini, tako da on jako često i u svom matičnom klubu, u svakoj povoljnoj prilici, ističe nacionalne simbole i ikonografiju. Sportista zaboravlja svoje klasno poreklo – ako ga je uopšte ikada bio u dovoljnoj meri svestan. Naime, velika većina sportista rođena je u nižim slojevima i siromaštvu, u čiji su svet već na početku prodrli nacionalizam i vera kao ideologije koje imaju zadatak da naturalizuju njihov društveni položaj, koji im od početka izgleda sudbinski, tj. “od Boga”. To se može primetiti i kod južnoameričkih fudbalera koji većinom potiču iz favela, kod tamnoputih Afrikanaca iz prašnjavih provincijskih sela, kod Afroamerikanaca u američkim getima ili pak kod dece doseljenika iz prekarnih predgrađa evropskih metropola. Teško je ostati relaksiran u svom identitetu i dostojanstvu posle svega šta su jugoslovenski narodi prošli ili pred globalno-političkim izazovima kojima su izloženi. Međutim, jako je tanka granica između naizgled benignog nacionalizma i radikalne ksenofobije, mržnje i netrpeljivosti. Kada evropska javnost reaguje na rasističke, fašističke i nasilničke ispade navijača, onda postajemo zabrinuti za imidž zemlje koja teži demokratskim vrednostima i proklamovanom antifašizmu. Međutim, mnogo više od potrebe da izgledamo civilizovano u očima sveta, trebamo da budemo zabrinuti zbog suptilne i postepene fašizacije društva, koja u određenim političkim prilikama prerasta u političke pokrete i programe na šta, kao što može da se vidi u poslednje vreme, nisu imune ni najnaprednije evropske zemlje. Stadioni onda neretko postaju mesta inscenacije, okupljanja i organizovanja fašistoidnih grupa, a posredno i mesta društvene normalizacije takvih tendencija. Lumpenproletarizacija mladih ljudi najjasnije se ogledava u kafanskom i folklornom nacionalizmu, koji se onda ispoljava na sportskim priredbama i kolektivnim manifestacijama tog tipa. Stadioni i arene tako postaju mesta gde se akumulira nezadovoljstvo prekarizovane mladosti, koja je zajedno sa svojim roditeljima najveći “gubitnik tranzicije”. Upravo zbog toga, u tranzicijskom poretku, bolje reći haosu divljeg kapitalizma, sport kao institucija neretko dobija vrlo specifičnu i problematičnu ulogu. Energija koja treba da donese promenu i ustane protiv tranzicijske nepravde, umesto da postane svesna sebe kao klase, pretvara se u iracionalnu stihiju koja se vodi lažnim idolima kluba ili nacije. S druge strane, uspesi sportista i nacionalni naboj nude samo trenutno zadovoljstvo i osećaj povraćenog dostojanstva, izgubljenog nedaćama i poniženjima rata i neimaštine. Narodnjački populizam je zbog toga uvek blizak sportu u kojem vlada iracionalnost i tu se jasno vidi istorodnost politike i sporta, gde ne dolazi samo do politizacije sporta, već sportizacije politike – oni konvergiraju u slogane kao “Forza Italia” i slične, dok se sami političari služe navijačkom retorikom i tonom. Sportista: protivrečni idol Treba razumeti da se sportisti, naročito fudbaleri, nalaze u jednom svetu u kojem dominiraju kriminalci i lihvari iz menadžerskih struktura, korumpirani kravataši sportskih organizacija i političari raznih profila, koji svi zajedno eksploatišu njihovu popularnost, računajući pre svega na njihovu nezrelost. Njih niko ne vidi u tom smislu kao žrtve, štaviše, dominantna malograđanska javnost uglavnom im zavidi i u svakoj prilici gleda da ih omalovaži. Paradoksalno, oni su sa druge strane inaugurisani u idole i ljude koji trebaju da budu uzori, i to je dominantno mišljenje u svetu, jer sport kao poslednje utočište morala i fer pleja teži da zadrži auru čistote i nevinosti. Međutim, do sada niko nije uspeo da objasni kako neko u svojim dvadesetima, bez obrazovanja i izgrađenih vrednosnih orijentira, može da bude uzor, da bude svestan društva u kom živi i svoje prave funkcije u njemu. On jeste uzoran, ali u jednom drugom smislu, u smislu idola koji treba da sugeriše da je biti uspešan i popularan najviše životno postignuće, a za to je poželjno biti brutalan i beskompromisan takmičar. Zbog toga je sportista zahvalna figura za kapitalistički sistem i socijaldarvinizam koji nagrađuje one koji se bezobzirno popnu do samog vrha. Nacionalizam ima neverovatnu sposobnost regeneracije i njega desnica koristi u srednjoročne i kratkoročne dnevnopolitičke svrhe. U nedostatku kolektivnih događaja u kojima ima priliku da učestvuje čitava nacija, sport postaje gotovo jedino polje ispoljavanja nacionalizma u svom vulgarnom obliku. On kao takav postaje presudan za konstantno osvežavanje nacionalne svesti. Bez ikonografije, parola, pesama, zastava, običan čovek u svakodnevnom iskustvu ne ume više da ispolji patriotizam i ljubav prema domovini. Kolektivno ushićenje, naročito kod uspeha i pobeda, postaje kompenzacija za sva poniženja i šikaniranja koja se doživljavaju na radnom mestu i u svakodnevici, i u tom smislu takođe ima katarzično dejstvo, što je neofrojdijanska teza koja nije prevaziđena. Klubaška svest, regionalizam, rivalstvo, državni tim, navijanje, doveli su do takvog stanja svesti da je nemoguće zamisliti državu i društvo bez sporta. Velika većina mladih doživljava veći emocionalni lom i u većoj je egzistencijalnoj panici kada se njihov omiljeni klub nalazi pred bankrotom i gašenjem nego kada je pred gašenjem veća firma od koje živi lokalna zajednica ili širi region. Ovo može najbolje da se vidi u periodima krize, kada spašavanje klubova koji se smatraju nosiocima identiteta ima ogromnu podršku javnosti, tako da se često novac tih istih poreskih obveznika koji ostaju bez najosnovnijih uslova za život koristi za opstanak i oporavak kluba. Nije slučajno što veća ostrašćenost i okrenutost sportskom kolektivizmu i euforiji koincidiraju upravo sa periodom krize, tranzicije i drugih društvenih procesa, koji su po svojoj prirodi stresni i često nepodnošljivi. Zajedno sa nacionalnim timom, privrženost klubu i aktivno angažovanje imaju presudan politički značaj za očuvanje socijalnog mira, što političari i institucije kapitalističkog poretka jako dobro znaju. Gotovo da plaši pomisao na nestanak sporta, jer bi posledice po društvo i socijalni mir, a samim tim i poredak, bile katastrofične. Starorimska maksima “hleba i igara”, nažalost, ne gubi na svojoj aktuelnosti sve dok postoje izrabljivački odnosi unutar jednog društva, jer to je najpogodniji i, što je još važnije, najjeftiniji način imunizacije nižih slojeva i osiromašene radničke klase te izbegavanja klasnih animoziteta. Nekada je to bila religija kao opijum za narod, a danas je to sport kao sekularna religija. Zbog toga, kao što se dete odmalena krsti i veže za veru, koja je na ovim prostorima gotovo po pravilu u simbiozi sa etničkom pripadnošću, tako se odmalena zaodeva u klupske i nacionalne šalove i zastave, i to postaje neotuđivi deo njegovog identiteta koji nosi u sebi. To prepoznaje kao nešto benigno i vanpolitičko, što u svojoj suštini nikako nije, jer se afektivna vezanost i nekritički odnos prema stvarima i stvarnosti najbolje daju eksploatisati. Sve ovo nije izrečeno sa pozicije anacionalnog puritanizma koji se gadi prizemnih parola i ikonografije ili sa pozicije nekakvog samodovoljnog kosmopolitizma koji odozgo arbitrira. Kod mene lično više preovlađuje žal za poumljenim patriotizmom i za narodom svesnim svoje društvene realnosti, koju treba menjati kolektivnim naporom, a ne kolektivnom euforijom. Nacionalizam u smislu domoljublja ima svoju svrhu u momentima kada su ugroženi identitet ili kultura jednog naroda ili kada se na osnovama nacionalne svesti artikulišu kulturni ili ekonomski antiimperijalizam i druge vrste otpora. Međutim, ako se karakter društvenih pojava postavi u istorijsku ravan, dolazi se do spoznaje da sport, religija, nacionalizam, kako u određenim istorijskim trenucima mogu da služe emancipaciji, tako u nekim drugim služe konzerviranju postojećih odnosa i gramšijanskoj integraciji u kapitalistički vrednosni horizont. Ova vrsta kulturne hegemonije jača kada treba sprovesti ekonomsku liberalizaciju. Ovi narativi samo su simptom iskrivljene svesti i, kao što je pokazala naša nedavna prošlost, u pravilu služe da bi se iza njih sprovela prvobitna akumulacija i razvlašćivanje radnika kroz privatizaciju, drugim rečima klasična pljačka. Zbog svega toga ostaje nerazumljivo zašto kritička teorija i levica hronično izbegavaju da analiziraju profesionalni sport u njegovoj društvenoj suštini, tj. kao funkcionalni element unutar klasnog sistema eksploatacije, koji služi njegovom održavanju i učvršćenju. Obično se fokusiraju na karakter sporta kao akumulatora nacionalističkih i drugih strasti, što on i jeste, ali ne prepoznaju ulogu sporta u društvenoistorijskom totalitetu, u kojem on neretko igra ulogu kao institucija kapitalističkog poretka par ekselans. Ivan Ergić rođen je u Šibeniku 1981. godine. Kao nogometaš najviše se ostvario u Baselu, gdje je na poziciji veznog igrača u 202 nastupa postigao 31 gol. Prije Basela bio je kratko u Juventusu, u koji je došao iz Pertha, a karijeru je završio u Bursasporu. Bio je izabran u reprezentaciju Srbije i Crne Gore na Svjetskom prvenstvu u Njemačkoj 2006. Međutim, Ergić je u posljednoj deceniji poznat kao kolumnist koji je javnost upoznao s pravom slikom nogometa danas. Prenosimo ovdje njegov tekst objavljen 2013. u hrvatskom izdanju Le Monde diplomatique-a.

Vaseljenski patrijarh Vartolomej insistira na pravu Konstantinopoljske crkve da rešava ukrajinsko crkveno pitanje bez učešća Moskovske patrijaršije. "Pošto Rusija, kao odgovorna za sadašnju bolnu situaciju u Ukrajini, ne može da reši problem, Vaseljenska patrijaršija je preuzela na sebe inicijativu za rešavanje problema u skladu sa nadležnostima koje joj daju kanoni i pravna odgovornost za eparhiju Kijeva, dobivši o tome molbu od ukrajinske vlade i novu molbu patrijarha kijevskog Filareta da se razmotri njegov slučaj“, rekao je patrijarh Vartolomej na saboru koji je u subotu održan u Istanbulu. On je izjavio da „nekanonsko mešanje Moskve u stvari Kijeva i dosadašnje strpljivo gledanje Vaseljenske patrijaršije na to ne mogu da se opravdaju nikakvim crkvenim prekršajima“. FOTO: AP / LEFTERIS PITARAKIS Govor je objavljen na sajtu Ukrajinske pravoslavne crkve u SAD (koja se nalazi pod jurisdikcijom Konstantinopolja). Predstavnici Moskovske patrijaršije zasad ne komentarišu govor patrijarha Vartolomeja. U savremenom shvatanju, autokefalna pravoslavna crkva je pomesna pravoslavna crkva sa svojom kanonskom teritorijom na kojoj ne bi trebalo da su aktivne druge pomesne crkve. Ovaj status predviđa njenu administrativnu nezavisnost od drugih pomesnih crkava. Kurir.rs / Sputnik Foto: EPA / Sedat Suna link

Začudili su se neki moji poznanici jer sam na Facebooku napisao (a onda neoustaški portali od toga napravili svoj klasični mržnjokaz) da ne mogu i ne želim navijati za momke u crnom, premda sam čestitao hrvatskoj nogometnoj reprezentaciji jer je zasluženo dobila argentinsku, za koju sam do tada navijao. Kao: nedosljedan sam. I, po Bogu, zašto mi se stalno pričinjavaju ”ustaše”? Nekako to ide uz moju reakciju da ugasim Hrvatski radio kada puštaju Thompsonovu ustašovanje. Ta je priča završena: Herceg-Bosna je zločinački, promašen i pravomoćno osuđeni projekt Franje Tuđmana i Gojka Šuška koji bi završili u Haagu da su ostali na životu pa je ”umjesto njih”, simbolički rečeno, otrov popio Slobodan Praljak. Dakle, završena priča. Osim za fašiste na HRT-u i u Šukerovom odnosno Mamićevom HNS-u. Tko stavlja crne majce hrvatskim igračima i zagrijava im mozak u svlačionici uz Bojnu Čavoglave, taj ne može imati moju podršku, pa makar u tome ostao sam na svijetu. Dixit. Osim toga, masa ljudi se pitala za koga zapravo navijamo Davor Ivo Stier i ja? Ne znam za Davora. Odnosno, pretpostavljam, ali reći ću za sebe kako stvar ide. Sinoč je hrvatska nogometna reprezentacija lako mogla izgubiti, ne samo zbog Modrićeva promašenog jedanaesterca unutar drugog produžetka. Penali jesu važan dio nogometa ali teško je reći da je tu bilo pravde. Čak je i nacionalistički agitator i propagandist Drago Ćosić morao priznati da Danska na terenu stajala bolje od Hrvatske. Osim igre ja u nogometu tražim ono nešto više. Trenutno nam to daje fantastični napadač Francuske koji je razbio Argentinu. Mbappé, koji je srušio Peleov rekord iz 1958. u Švedskoj i postaje prava senzacija Mundijala, sve što zaradi igrajući za reprezentaciju donira za pomoć djeci s posebnim potrebama. Dakle, nakon svake utakmice donira minimalno 20 tisuća eura, dok bi nakon eventualnog naslova donirao i dodatnih 300 tisuća eura. Sve me to navodi na slijedeće razmišljanje: je li lakše ili bolje biti Argentincem ili biti Hrvatom? Krivo, mora se znati biti jedno i drugo, istodobno. Ili ovako: ponuđeno mi je bilo položiti prve redovničke zavjete te odmah nastaviti studij filozofije i teologije u Argentini (početkom 1989.) ili ih dati tako da mi redovnički poglavar bude onaj iz zadarske-dalmatinske provincije Svetog Jeronima pa, kako se i dogodilo, studij nastaviti u Hrvatskoj (kamo sam se preselio u svibnju 1989.). Da sam rekao: ne, hvala, želim biti član te i te franjevačke provincije u Argentini, tko zna, možda bih danas ipak bio svećenik, zaposlen među Indijancima i argentinskom sirotinjom, povremeno angažiran i među tamošnjim Hrvatima, ne samo koncentriranima u Buenos Airesu već i razbacanima po cijeloj Argentini. Ali ja sam rekao: u redu, riješio sam, idem u Europu, u Jugoslaviju, odnosno Hrvatsku. Tako sam se opredijelio: da i suštinski, isključivo mojom odlukom, zavičajno, egzistencijalno, ako baš želite, postanem Hrvatom, a ne samo zato jer su to od mene tražili tata i mama, odnosno djedovi. Ali – ovo želim jako istaknuti – to ne znači da sam ikada prestao biti i Argentincem. Naime, ja savršeno dobro funkcioniram kao osoba podvojenog ili višestrukog identiteta, što je meni jako milo i komotno, ali što mi stvara poteškoća jer me mnogi ljudi ne razumiju smatrajući da sam ekscentrik, svojeglav, štoviše, da sam kontroverzna ili konfliktna osoba. Ne, ne i ne, ja sam Hrvat, ali na argentinski način. I ne samo to, ja sam zadržao opredjeljenje za siromašne i stanovitu unutarnju franjevačku dinamiku. Što to znači? To znači da imam drugačije prioritete. To znači da me nerviraju bahatost i galama, sebičnost i okrutnost tako svojstveni ovome našemu prostoru. Odvratni su mi ovdašnji nacionalizam i etnički ekskluzivizam. I tako sam se, 29 godina nakon što sam stigao iz Argentine i nakon što pokušavam biti Hrvatom na argentinski način, konačno našao u prilici da odigram jednu jako dugo pripremljenu ulogu. U pjesmi ”Život na licu mjesta” poljska dobitnica Nobelove nagrade za književnost Wisława Szymborska napisala je da se život odvija na licu mjesta, da je predstava bez probe, tijelo bez mjere, glava bez razmišljanja, spoticanje na svakom koraku s nepoznatim stvarima, amaterski instinkt, sretne okolnosti koje osjećamo kao okrutne, žalosne posljedice naših naglosti, trema, koja, objašnjavajući nas, još nas više ponižava, teško podnošljiv nametnut tempo akcije, redoslijed nepovratnih riječi i pokreta, improviziranje. Pred vama je pokušaj da pišem o sebi, ali i o fragmentima najuzvišenijeg poziva koji prepoznajem: poziva na jedinstvo koje uopće nije tako teško postići kako bi se moglo činiti. Ova moja uloga je i to – poziv na jedinstvo, počevši od mojega vlastitog: Argentinca i Hrvata. Kakva šteta – reći ćete možda – ako ste očekivali da ću se i ovdje razbacivati nadmenošću, inače raširenoj u Hrvatskoj, te pričati o tajanstvenosti autora koja zapravo otkriva njegovu bijedu. Ne, nisam želio biti tajanstven. Ove kolumne traže iskrenost, razgolićavanje, provjeru naših (navodno) nezamjenjivih uloga loše pripremljenih za počast životu. Identitet pretpostavlja da možda ne znamo koju ulogu igramo, da tek otkrivamo o čemu govori kazališni komad i da ćemo to odgonetnuti tek na sceni. Ova je kolumna, naime, moja scena. Danas, zapravo, i sutra i svaki čas kada se odvažimo, imamo premijeru i varljiva je misao da je svaki tekst samo površan ispit naše autentičnosti održan u nekakvoj provizornosti, u neznanju o kojem svjedoči pitanje: Koliko ćemo trajati? Hoće li nas prepoznati drugi? To je nebitno. Teme kojima sam se ovdje bavio najavljene su već davno i što god da učinimo, kako god da ga ispunimo, on će se pretvoriti zauvijek u ono što smo učinili, jesmo i što ćemo biti. Pišem, dakle, kolumnu koja želi otkriti smisao, koja kao vjetar mora otjerati svaku sumnju da smo promašili. Da sam promašio. Zadivljujuće je i tako jednostavno da nema drugih putova osim putova dolaska, tu gdje se prepoznajemo i odakle krećemo u pučinu jedinstva. Kao da smo oduvijek samo odlazili na taj otok na kome se sve razjašnjava i na kojem je moguće stajati na temeljima dokaza o nama samima. Naš svijet nije siromašan u detaljima, a znamo biti tako dosadni, tako nenadahnuti, tako predvidljivi. Možda stoga što sebi i drugima ne priznajemo pravo na različitost, što je preduvjet za utvrđivanje identiteta. Idemo, dakle, k tomu. Dok nam glave nisu odrubljene, jer neki opet stadoše oštriti sjekire kojima će osigurati opstojnost monizma u kojem se kao prasci veselo valjaju. Idemo dok nas nisu ušutkali oni koji govore ”mržnja”, ”mržnja”, iako su im lica iskrivljena u grimasama ljubavne ekstaze. Religija ili ne religija, samo kleknimo jedni pred drugima i hajdemo. Domovina ili ne domovina, samo okusimo zemlju pod nogama i dajmo se u trk. Ulovimo li dobro i pravednost na početku, jurit ćemo neuhvatljivi u bratstvo. Jer vjerujem da se i u gomili možemo prepoznati i držati za riječ. Kakav je to način? Kakve to sitnice pisac ovdje razbacuje po tekstu i kako ih kani spojiti? Svaki je uvod sitnica i svaka je sitnica uvod – tako je rekao filozof Branko Despot govoreći o filozofiranju. A radi se, uostalom i o tomu. Jer, zapravo, filozofiranje i jest ili ono jedno jedino bitno, neizbježno, samo istini, slobodi i ljubavi nužno ili je najizlišnije od svih mogućih izlišnosti. Živimo, vjerujem, u stanovitom vremenu apsurda, jer koliko se god tvrdilo da znamo tko smo, toliko osjećamo da te tvrdnje predstavljaju punjenje rupa i pukotina, mnogo njih. Primjerice, tko se uvodi u građansko društvo, taj se prethodno mora reducirati na radnu snagu, na volju učenja, na dugo pripravljanje i pripremanje zrelog čovjeka osposobljenog da stvara i zagovara opće dobro, čega nema bez poštivanje autonomije drugoga. A znamo li ga? Ne. Pred nama uglavnom stoje rupe. A i mi smo za njih praznine koje treba ispuniti. Ali različitostima, jezikom opažanja, strategijom antistereotipa. Tko to ne shvaća, ne može dokučiti zašto sam Hrvat na argentinski način, koliko toga argentinskog ima u meni ili zašto sam se uopće i kako uspio usuglasiti i dostići harmoniju mojih identiteta. Jer ono najvažnije je da sam želio postati slobodan čovjek. Slobodan od svake mržnje i od te silne povijesti kojom su me opteretili. Otvoren prema drugima baš kao i papa Franjo. Mislim da sam u tomu uspio. A koja je to, pitate se, dugo pripremljena uloga? Ona u kojoj se moram razgolititi do kraja i u kojoj ću, pisanjem romana, popuniti, odnosno zaokružiti sliku jedne izuzetno komplicirane obiteljske sage koja želi i mora govoriti o ispravnom načinu življenja identiteta. Zašto vam ovo danas pišem? Zato jer se iza taštine pisca krije urgentnost svjedočanstva nekog dubljeg ”ja” od onog kojeg odavno više ne mogu zadovoljiti pohvale zadovoljnih ili zahvalnih čitatelja. Čak i djela koja su sasvim formalistička, literarna ili estetska govore o strukturama našega jastva i o univerzalizmu. Želim reći da bivamo nošeni ideologijama koje iščezavaju, ali važna je metafizika, važan je trenutak kada više nema prostora za oslonac na dominantan diskurs partije ili crkve, kada više nisu bitne ni stolica ni stol, već važi samo duša. Vjera koja ne postaje kultura je vjera koja nije u potpunosti prihvaćena, koja nije cjelovito domišljena i koja nije vjerno življena. A kultura je moć razgovora. Kultura je sve samo ne nešto rubno i sporedno u cjelini života. Ona je skrb za sam temelj smislena života kako svakog pojedinca tako i svake ljudske zajednice. Pisati, reče Kafka, znači otvarati se preko svake mjere. Nisam siguran da će vas ova kolumna zadovoljiti, ali napisana je iz želje da svjedočim jedan odnos povjerenja. Mene i vas. Vremena nisu ugodna. Mnogima se opet javljaju strahovi. Mnogima je noć. Osobito onima koji moraju ostavljati sve iza sebe i krenuti u neizvjesnost jer ih ne dotiču laži vladajućih koji tamburaju o blagostanju i prosperitetu dok Slavonija i Lika doslovno umiru. I nemojmo se zavaravati: dok se nacija klanja milijunašima u dvadesetim godinama, momcima koji trče za loptom i imaju sreće u izvođenju penala, Hrvatima curi mirovinski sustav u kanalizaciju. Dakle, stanimo na loptu, ovo je samo nogomet. Puno je važnije što će biti sutra sa svima nama. Argentinci su ušli u prvenstvo na krivoj nozi i zasluženo su otišli doma. Hrvati fanovima pružaju važno veselje. Možda će ono biti i još veće, ali ovo želim reći: sretni su oni koji u tamnoj noći vjeruju u sjaj svjetlosti. Pošto sam se nekada zaista zanimao za nogomet, za dobar nogomet, ostala je u meni ta sklonost da ponajprije navijam ili pokažem sklonost argentinskoj reprezentaciji. Znači li to da se sada moram zadovoljiti hrvatskom? Ipak i nakon svega? Ne znači. Tražit ću i pozdraviti najbolji nogomet, mimo penala i mimo Kolinde u svlačionici vatrenih (kao, ona nije populistkinja, ama nikako!). A sada, što god Bog bude dao da se živi.

Srbija će do kraja ove ili početkom sledeće godine imati 14 MiG-ova 29 u letnom stanju, izjavio je juče Tanjugu ministar odbrane Aleksandar Vulin. Tom prilikom ministar je naveo i da trenutno imamo 4 29-ke koja su spremne i u letnom stanju, da je tu još 6 aviona i da sa Belorusijom ugovaramo još četiri primerka. Najavio je i da će svi oni biti modernizovani a do kraja godine, eventualno početkom sledeće biti u letnom stanju i da će čuvati naše nebo. Vulin je objasnio i da će se osim njihovog remonta nastaviti sa modernizacijom i da će svih 14 aviona biti urađeno na istovetan način odnosno da će svi biti u istoj klasi, naglasivši da je to 4+ generacija koja je jedna od najmodernijih dodajući da je od te klase bolja samo peta generacija koju poseduju samo velike svetske sile. – Generacija 4+ je dovoljna za naše potrebe, da stavimo do znanja koliko smo moćni i koliko ne treba niko da razmišlja o tome da napadne Srbiju – poručio je za Tanjug ministar odbrane. Ministar se osvrnuo i na nabavku helikoptera H145M najavivši da će do kraja godine biti završen po jedan primerak za VS i policiju i to sa odgovarajućim naoružanjem i obukom. – Čitav ugovor će biti završen iduće godine kada će ukupno devet helikoptera biti dodeljeno ministarstvima odbrane i unutrašnjih poslova u skladu sa njihovim potrebama – precizirao je Vulin. Otkrio je da se uz nabavku opreme radi i obuka pilota, jer kako je ministar dodao sve se plaća na vreme zahvaljujući dobroj fiskalnoj situaciji i disciplini koju je uveo predsednik Vučić, dodavši da se plaćanje ponekad vrši i unapred pa se dobijaju razni popusti. U slučaju nabavke helikoptera Vulin je rekao i da je zbog takvog načina plaćanja dobijena besplatna obuka čime se uštedelo 400 hiljada evra. U daljem razgovoru za Tanjug ministar je rekao da je potpisivanjem vojno-tehničkog sporazuma sa Rusijom naše vojno vazduhoplovstvo spaseno i da je Srbija sada po tom pitanju regionalna sila. U okviru tog sporazuma, Vulin je podsetio da se očekuje i 30 modernizovanih tenkova T-72 kao i borbena vozila pešadija koji će takođe biti modernizovani, kako je izjavio, u skladu sa najvećim svetskim nivoom. Da li je realno? „Derusifikacija“ na Batajnici / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Izjava ministra odbrane predstavlja neprecizno i kontradiktorno zvanično saopštenje koje se tiče budućnosti RV i PVO Vojske Srbije, pre svega lovačke avijacije. Vulin govori o tome da trenutno posedujemo četiri operativna MiG-a 29 iako se zna da jedan od njih ne leti već više od 8 godina. Takođe međuremontni rok na dva postojeća aviona je već istekao ali je to ipak moguće produžiti na određeni kraći vremenski period, što znači da će oni uskoro morati na opštu opravku. Ni nakon više od 8,5 meseci od dolaska na Batajnicu nije poleteo nijedan od 5 novopridošlih aviona iz ruske donacije a u Srbiju nije vraćen ni šesti primerak koji se takođe već više od 8,5 meseci nalazi na generalnom remontu u ruskom 121. remontnom zavodu u Kubinki. Kako Tango Six nezvanično saznaje uskoro bi trebalo da poleti prvi avion na kome je od oktobra prošle godine u hangaru aerodroma Batajnica rađena unifikacija sa postojećim srpskim avionima kao i procena stanja aviona radi budućeg produženja životnog veka. Postavlja se pitanje da li je realno da RV i PVO u navedenom vremenskom periodu zaista dobije 14 operatvnih MiG-ova 29 ako znamo da tri srpska aviona ove godine moraju da budu remontovana a pri tom dva još uvek leti. Znamo da pregovori sa Belorusijom traju i da su prethodne najave govorile da bi 4 beloruska aviona trebala da stignu početkom sledeće godine. Nije međutim precizirano da li će oni biti isporučeni remontovani i spremni za korišćenje ili će i oni kao i ruski morati na doradu kako bi bili identični srpskim 29-kama. Zvanično još uvek nemamo potvrdu ni da će se flota naših lovaca modernizovati na neki viši nivo od sadašnjeg, tj. da će se realizovati tzv Faza 3 odnosno da će oni postati savremeniji višenamenski borbeni avioni. Još jednom je ponovljeno da će srpske 29-ke nakon osavremenjavanja pripadati generaciji 4+ što smo na našem portalu, analizirajući ono što je najavljeno da će se raditi, pokazali da je nerealno i nemoguće. Petar VOJINOVIĆ

Ja moram biti surov da bih dobar bio, replika je iz "Hamleta" koju je izgovarao prerano preminuli Nebojša Glogovac u istoimenoj predstavi. Foto: Goran Srdanov / RAS Srbija Nebojša Glogovac "A ja se pitam, da li moram biti surov da bih dobar bio", rekao je odmah nakon premijere u oktobru 2016. gostujući kod Velje Pavlovića. U ove dane repriza emitovan je taj intervju i jedno njegovo gostovanje u emisiji "Agape" kod Gajšeka sa vladikom Porfirijem od pre sedam i po godina. Nebojša je bio čovek koji se pita, koji ne donosi olako ocene o ljudima i događajima, koji ne sudi, koji promišlja... to se da zaključiti iz ove naknadne pameti kada procenjujemo čoveka koji je završio misiju na zemlji i čije delo više ne može da se pokvari, ali ni popravi. Kako je samo sa dečačkim smeškom i ljubavlju tada već čovek koji je prevalio četrdesetu na Gajšekovo "vi ste sin sveštenika" dodavao "i majke krojačice", naglašavajući da ga je njihovo vaspitavanje formiralo. A njegov otac Milovan, iako "običan sveštenik", duhovnik je monahinjama u manastiru Vavedenje, jednom od najjačih duhovnih centara u Beogradu. Otud mu onakav mir u danu kada sahranjuje sina. Jer on svake nedelje propoveda da je smrt samo novi početak. On veruje. Mora tako. Često se kaže da nema nezamenljivih i da je groblje puno nezamenljivih. Ali za najbolje nema zamene. Teško je nastaviti život ovde na zemlji sa takvim gubitkom. Prvo njegovoj porodici. Potom za Jugoslovensko dramsko pozorište, naš film i televiziju, smrt Nebojše Glogovca je bez preterivanja nenadoknadiv gubitak. "Hamlet", "Razbijeni krčag"... nemaju smisla bez njegove posebnosti. Šta će Srdan koji je s njim dve godine pripremao film? Usudio bih se reći i za ovo nesrećno društvo koje, koliko god mi lagali i sebe i druge, oskudeva u kvalitetnima, posvećenim a vrednima, dobrima - dakle, sve ono što je taj tršavi glumac iz Pančeva bio - njegov odlazak je otkidanje ono malo zdravog tkiva što je ostalo. A da smo skloni učenju iz dobrih, a ne najgorih primera, mogli bismo da se zapitamo zašto ovoliki svet žali i plače za njim. Možda i zato što je bio vredan, posvećen i pošten u poslu koji je radio? (Milojko Božović) https://www.blic.rs/kultura/vesti/blic-komentar-zasto-placem-za-glogovcem/nb29p5q

Kompanija Erbas Helikopters okončala je pre nekoliko dana balistički razvojni tekst „HForce“ sistema na helikopteru H145M u bazi Pápa, Mađarska. Testirani sistem sastojao se od mitraljeza FN Herstal HMP400, nevođenih raketnih zrna Tales FZ231 i topova Nexter NC621 kao i opto-elektronskog sistema za nišanjenje Wescam MX15 koji se upravlja Talesovim sklopom na šlemu naziva Škorpion. Detaljnije o „HForce“ sistemu i njegovim opcijama možete pogledati u ekskluzivnoj reportaži Tango Sixa sa ovogodišnjeg Buržea. Nemačka vojska primila je nedavno svoj poslednji 15-ti H145M / Foto: Erbas Helikopters Erbas Helikopters planira da proces potpunog sazrevanja „HForce“ sistema za H145M bude okončan do kraja 2018. godine. Sledeća faza u ovom procesu biće razvojna testiranja laserski vođenih raketa u Švedskoj pre kraja ove kao i dodatna bojeva gađanja u leto iduće godine. „HForce“ sistem je zamišljen kao univerzalna modularna „plug and play“ opcija za Erbas helikoptere H125M, H145M i H225M. Dosadašnja flota helikoptera H145M zabeležila je 80.000 sati. Nemačka je u junu primila svoj 15-ti i poslednji H145M LUH za svoje specijalne snage, dok su preostale dve mušterije Srbija i Tajland. Pogledajte Erbasov video sa testiranja u Mađarskoj: Petar VOJINOVIĆ

Ima vrlo inteligentnih i vrednih mladih ljudi koji nisu talentovani za nauku. Ovo ne treba shvatiti kao njihov hendikep, već kao činjenicu da je za svako zanimanje potreban preduslov. Ko nema talenta za nauku možda bi trebalo da razmisli o drugačijem životnom putu, a ne o životu doktora nauka. Doktor nauka mora da se odrekne mnogih javnih dešavanja. Sumnjiv je kvalitet rada onog doktora nauka koji ima vremena za bezbrojne hobije. Naučni rad okupira i obuzima čoveka celog Pune su novine vesti o plagiranim naučnim radovima i doktoratima. Sve je više političara i ljudi drugih struka koji žele da postanu doktori nauka, a da bi došli do cilja, ne biraju sredstva. Postavlja se pitanje zbog čega toliko ljudi želi titulu doktora nauka. Da li je zaista lakše postati direktor, ministar ili premijer sa titulom doktora nauka nego bez nje? Zar završen fakultet više nije dovoljan uslov na putu ka rukovodećim položajima? Koje to prinadležnosti izvan naučnih institucija dobija pojedinac sa tom diplomom? Da bi se stekla diploma pravog doktora nauka, potrebne su godine predanog rada i potpune posvećenosti samo svom doktoratu. Koliko dobija, a koliko gubi osoba koja se svakodnevno pojavljuje u medijima, obavlja bezbroj funkcija, prisustvuje na političkim i drugim sastancima, aktivno učestvuje u javnom životu, a onda se jednog jutra probudi kao doktor nauka? Zar takva osoba zaista misli da će tako stečenim doktoratom porasti njen ugled u društvu? Zar misli da se ne vidi da u taj doktorat nije uloženo dovoljno vremena i energije? Koga to treba ubediti u značaj takve diplome kada u nju ne veruju ni podređeni, a ni nadređeni saradnici u poslovnoj hijerarhiji, ni porodica, ni najbliži prijatelji, a kamoli intelektualna javnost u koju se, tobože, uključuje takav doktor nauDa bi postao pravi doktor nauka, naučnik se godinama priprema, radi, piše i objavljuje naučne radove kako bi stekao veštinu akademskog pisanja i dobio dovoljno znanja i ideja za početak rada na doktoratu. Koliko je samo radova koje mentori vraćaju kandidatima na doradu isključivo zbog nedovoljno zrelog naučnog stila! Pravom doktoru nauka doktorat ne može biti jedan od prvih naučnih radova. A imaju li takvu naučnu pripremu brojni doktori nauka u javnom i političkom životu Srbije? Zapitaju li se ponekad da li bi možda imali veći ugled da su se zadržali samo na diplomi osnovnih studija koju su dobili u vreme dok su bili anonimni i koju su, možda, zaista zaslužili? Instant doktori nauka ne znaju da pravi doktor nauka ne završava svoje obrazovanje sticanjem doktorske diplome. Naprotiv, njegov pravi naučni život tada tek počinje. Diploma doktora nauka obavezuje na kontinuirani naučni rad. Ta diploma je kamen odgovornosti oko vrata i treba moći i znati nositi ga. Doktor nauka je zadužen da doživotno naučno unapređuje svoju struku i nauku. On je dužan da bude upoznat sa najnovijom domaćom i svetskom literaturom u svojoj oblasti. Ako doktor nauka ne prati dešavanja u svojoj nauci, ko to treba da radi? Na koje to naučne konferencije idu naši instant doktori? Gde to oni objavljuju naučne radove zasnovane na svojim najnovijim istraživanjima? Upornost i volja jesu potreban, ali nisu dovoljan uslov za naučni život. Potrebno je biti i talentovan za nauku. Malo je onih koji imaju razvijene obe ove komponente. Ima vrlo inteligentnih i vrednih mladih ljudi koji nisu talentovani za nauku. Ovo ne treba shvatiti kao njihov hendikep, već kao činjenicu da je za svako zanimanje potreban preduslov. Ko nema talenta za nauku možda bi trebalo da razmisli o drugačijem životnom putu, a ne o životu doktora nauka. Svakodnevni život pravog doktora nauka podrazumeva određenu izolaciju od drugih ljudi i aktivnog društvenog angažmana. Bez izolacije nema naučnog života. Znanje se stiče i unapređuje samo satima i satima vrednog rada za svojim pisaćim stolom. Doktor nauka mora da se odrekne mnogih javnih dešavanja. Sumnjiv je kvalitet rada onog doktora nauka koji ima vremena za bezbrojne hobije. Naučni rad okupira i obuzima čoveka celog. Da li se naši instant doktori nauka zaista odriču nečega da bi se izolovali i pisali? I kakvu to onda poruku o sebi žele da pošalju instant doktori? I kome se obraćaju? Možda im se niko ne bi podsmevao da su ostali ono što stvarno jesu. Možda bi im se moglo verovati da i u drugim sferama života nisu skloni otimanju onoga što im ne pripada. Neka se zamisle naši instant doktori nauka, a još više one javne ličnosti koje to tek žele da postanu: kada se sve sabere i oduzme (i razvlačenje delova doktorata po tabloidima, i ugled, i plata, i napredovanje, i stranka, i podsmeh okoline, i bajka o carevom novom odelu, i "Jeste plagijat, neću da se izvinim", i fakulteti na livadama i pašnjacima) - da li su više dobili ili izgubili?

Može li Srbin biti musliman? U više od stotinu proteklih godina hiljade pojedinaca iz muslimanskog miljea osjećali su se Srbima bez ikakve potrebe da prigrle pravoslavlje Mustafa Mulalić sa Dražom Mihailovićem Šestog aprila ove godine navršilo se tačno stotinu godina od rođenja Muse Ćazima Ćatića, pjesnika koji se smatra ocem moderne bošnjačke poezije. Rođen u Odžaku, u Posavini, u godini austrougarske okupacije (1878), a umro kao tridesetpetogodišnjak, u prvoj godini Prvog svjetskog rata, Ćatić je za svog kratkog života bio savremenik početaka vesternizacije i evropeizacije Bosne i Hercegovine. Ćatić je bio boem koji je živio programski neuredno, no kako to zna da biva, stotinu godina poslije njegove smrti, on se smatra figurom od nacionalnog ponosa. Nekoliko osnovnih škola u Bosni i Hercegovini nosi njegovo ime, kao i gimnazija u Tešnju. U dosta gradova postoji ulica koja se zove po njemu. Na novčanici od 50 konvertibilnih maraka nalazi se njegov lik, što će reći da ćete u svakoj boljoj mjenjačnici u Srbiji za jednog Musu dobiti jednog Vajferta i jednog Milankovića - 3.000 dinara. Prvu pjesmu Ćatić je objavio 1898, kad je, dakle, imao dvadeset godina. Pjesma se zove Oganj i ima karakterističan moto. S kojim je riječima otac moderne bošnjačke poezije stupio na književnu scenu? Ovako glase ti stihovi: Iz srpske duše ovaj oganj vrije, Samo za Srpstvo moje srce bije. U svojim ranim dvadesetim, Ćatić intenzivno piše poeziju nadahnutu sopstvenim srpskim patriotizmom. U pjesmi Srpski ponos kaže, recimo, ovako: Ja sam Srbin, srpsko d'jete, Srpska mi je savjest čista; Junačkih mi djeda slava Ko sunašce žarko blista. U istoj pjesmi su i ovi stihovi: Slavim Marka i Miloša; Slavim hrabrog Đerzeleza: Imam njinu uspomenu, Britki handžar oštra reza. U godinama u kojima se osjeća kao Srbin, Ćatić piše i pjesmu koja se zove Islamu i koja počinje ovako: O Islame, vjero moja sveta, Spasu duše griješničke moje, Velike su Tvoje svete misli, Tvoje ime veličanstveno je! Ćatićeva sudbina je u mnogo čemu karakteristična i paradigmatična za bosanskohercegovačke muslimane s početka dvadesetog vijeka. Samo nekoliko godina nakon što je poetski proklinjao izdajnike srpstva, Ćatić će najprije da prigrli kalajevsko bošnjaštvo, da bi pred kraj života počeo da piše pjesme iz kojih se otkriva da je počeo da se osjeća kao Hrvat. U jedva petnaestak godina svog odraslog života, uspio je da bude i Srbin, i Bošnjak, i Hrvat. Jedina konstanta u njegovom identitetu bila je to što se sve vrijeme osjećao kao musliman. Da se razumijemo, Ćatić nipošto nije bio nikakav tradicionalni vjernik. Banalno govoreći, bio je pijanac. Čak mu i na grobu piše da je "boemski živio". Kažu da ga je njegov mostarski mecena Muhamed Bekir Kalajdžić redovno vodio na ručak, ali mu nije davao novac znajući da će ovaj novac umjesto na hranu potrošiti na piće. Usprkos tome, osjećao je snažnu sentimentalnu identifikaciju sa islamom i islamskom kulturom generalno. Ćatićevo odbacivanje srpskog nacionalnog osjećanja ima veze, čini mi se, sa tendencijom koja je među srpskom nacionalnom elitom još u njegovo vrijeme postojala, mada tada nije bila potpuno dominantna, a prema kojoj se izjednačavaju srpsko nacionalno osjećanje u etničkom smislu i pripadnost pravoslavlju u vjerskom. Moglo bi se nadugo i naširoko analizirati zašto je tako. Dio razloga krije se nesumnjivo u dugoj otomanskoj okupaciji, odnosno u činjenici da je oslobađanje Srbije istovremeno bilo i oslobađanje od Turaka, a slovensko muslimansko stanovništvo koje je primilo islam, zadržavši jezik, kulturu i veliki dio običaja, olako je identifikovano sa Turcima. Imajući u vidu da su sve do balkanskih ratova, što će reći do prije stotinu godina, između ostalog i Sandžak i Kosovo još uvijek bili pod upravom Otomanskog carstva, neprijateljstvo prema Turcima nije bilo tek neki davni skoro mitski animozitet nego činjenica svakodnevnog života. Ipak, to ne objašnjava do kraja potrebu da se slovensko muslimansko stanovništvo proglasi Turcima i da ga se ultimativno poziva da se vrati "pradjedovskoj vjeri". Činjenica je da je velikom broju pravoslavnih Srba, svaki musliman koji se osjeća kao Srbin automatski sumnjiv, ako nije spreman da se pokrsti. U tom smislu je izuzetno indikativno iskustvo Mustafe Mulalića. Čudna je njegova životna priča i ako bi kakav stereotipni srpski nacionalista tražio muslimana po svojoj mjeri, teško da bi našao boljeg od Mustafe. Rodio se u Livnu 1896. godine. U Kraljevini Jugoslaviji bio je aktivista i poslanik Živkovićeve i Jevtićeve Jugoslovenske nacionalne stranke. Godine 1941. povezuje se s Dražom Mihailovićem i odlazi na Ravnu goru. Bio je član Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u otadžbini i član Centralnog nacionalnog komiteta Ravnogorskog četničkog pokreta. U Mihailovićevom štabu je bio sve do aprila 1945. godine. U socijalističkoj Jugoslaviji je kao četnički kolaboracionista osuđen na pet godina zatvora. Kaznu je odslužio u Glavnjači, a poslije robije je živio u Sarajevu gdje je radio kao trgovac. Umro je 1983. godine. Iza Mulalića su u rukopisu ostali memoari pod naslovom "Hronika Drugog svjetskog rata iz aspekta mojih doživljaja i rasuđivanja". U njima je i epizoda u kojoj Mulalić opisuje jedan svoj beogradski doživljaj. Došavši jednom prilikom s Ravne gore u Beograd, u nekoj kafani se susreo s nekoliko simpatizera četničkog pokreta. Dočekali su ga sa dobrodošlicom. U jednom trenutku ga, međutim, jedan riđokosi prota odvede za zaseban sto i reče mu: "Zdravo, kume." Mulalić se začudio jer je ovoga vidio prvi put, pa ga je upitao: "Otkud smo kumovi, kad se prvi put vidimo?" Pop je odgovorio ovako: "Eto, ja sam ti kum! Kad se budeš vraćao u pradjedovsku vjeru, nemoj da tražiš kuma, ja sam ti se prvi, i to od sveg srca, javio za kuma." Prisjećajući se toga godinama kasnije, Mulalić bilježi: "Bilo mi je jako teško. Taj šovinistički prepad me je duboko vrijeđao. U svojoj vjeri ja nisam bio kolebljiv da ne bi takvom ataku odolio, ali me vrijeđalo što ovakvi ispadi nanose štetu nacionalnoj stvari." Mulalić se tada upušta u raspravu s popom pa ga pita na koju pradjedovsku vjeru misli, a prota odgovora da misli na pravoslavlje, naravno. Mulalić kaže da je njegova pradjedovska vjera bogumilstvo, a da je i njemu i popu zajednička pradjedovska vjera Perun, odnosno slovenski politeizam, pa pita popa da se on vrati Perunu. Pop na to pobjesni te kaže kako su mu draži muslimani-Hrvati od muslimana-Srba jer prema njima "nema obzira u provođenju naše politike". Nesretni Mustafa izlazi iz kafane jako ožalošćen. Ovako se toga sjeća: "Pukla mi je pred očima realna slika naše stvarnosti, naših neiskrenih odnosa. Mjesto borbe protiv okupatora, vidjeh da nam predstoji međusobna borba." Mustafa Mulalić je bio Srbin, što se kaže - sa dna kace, ali nekima, eto, ni to nije bilo dovoljno, samo jer je bio musliman. Naoko paradoksalno, ali upravo je u socijalističkoj Jugoslaviji pojedincima koji su porijeklom iz muslimanskih porodica bilo najlakše da se osjećaju kao Srbi. Razlog za to je marginalizovanje religije u javnom životu. Veliki broj istaknutih političara i umjetnika sa imenima orijentalnog porijekla u SFRJ su se izjašnjavali kao Srbi. Meša Selimović i Skender Kulenović su samo najistaknutniji među njima. Ratni raspad Jugoslavije, a naročito rat u Bosni, učinio je gotovo nemogućom širu i masovniju identifikaciju južnoslovenskih muslimana sa srpskim nacionalnim osjećanjem. Mržnja s kojom su rušene džamije i praktično svi simboli islamske kulture, intenzitet i okrutnost zločina, a naposljetku i izjava Ratka Mladića data baš u Srebrenici 11. jula 1995. da je poslije bune protiv dahija došlo vrijeme za još jednu osvetu Turcima - sve to ukazuje na odbacivanje muslimanske komponente vlastitog identiteta iz srpske perspektive. Uostalom, u više od stotinu proteklih godina hiljade pojedinaca iz muslimanskog miljea osjećali su se Srbima bez ikakve potrebe da prigrle pravoslavlje. Ne ulazeći ovdje u lične motive i ne problematizujući to na bilo koji način, valja čisto sociološki primijetiti da je Emir Kusturica valjda i prva osoba bosanskomuslimanskog porijekla kojoj je puno pravo da se osjeća Srbinom šira društvena zajednica priznala tek kad je prešao na pravoslavlje. Istovremeno postoji čitav niz osoba srpskog porijekla i etničke pripadnosti koje su u Sarajevu prešle na islam i počele se automatski izjašnjavati kao Bošnjaci jer očito ni iz tamošnje perspektive nije moguće biti Srbin islamske vjeroispovijesti. Koča Popović je nekad početkom sedamdesetih godina prošlog vijeka kazao kako Albanci mogu da budu dobri Jugosloveni, ali da ne mogu da budu Srbi. Na sličan način bi se današnja srpska politika trebala odnositi prema Bošnjacima u Srbiji. Oni mogu biti dobri politički Srbi, lojalni državljani Republike Srbije, ali je iluzorno od njih očekivati bilo kakav pretjeran sentiment prema pravoslavnom imaginarijumu. Uostalom, slučaj Adema Ljajića je tu odličan primjer. Ako je on voljan da mirno stoji dok sluša državnu himnu, ako je voljan da igra za reprezentaciju svoje zemlje, besmisleno je od njega očekivati da se aktivno identifikuje sa tekstom koji se skoro bez izuzetka čita u pravoslavnom ključu. Kad Aleksandar Vučić kaže da su Bošnjaci i Srbi isti, jedino su im religija i vjera različite, to je u savremenom političkom trenutku realna i ostvariva perspektiva kojoj valja težiti. Svima bi nam ovdje bilo bolje da lokalna etnogeneza nije bila bazirana na religiji nego kao u većini slučajeva na jeziku. Ako su katolici, muslimani i pravoslavci koji govore albanski svi Albanci, ako su katolici i protestanti, pa i sve više muslimana kojima je maternji jezik njemački Nijemci, šteta je što nas Južne Slavene jezik nije spojio čvršće nego što nas je religija razdvojila. Sada je, međutim, tako kako jest, što ne znači da je zabranjeno nadati se i sanjati. Uostalom, Musa Ćazim Ćatić je prije stotinu i petnaest godina pisao: Jedna nada bolnu dušu tješi; I sa srca crni očaj briše, Nada sloge - bratskog jedinstva Za čim Srbin umire i diše, Jer je sloga spasonosna zora Što će zbrisat mrak nam sa obzora. A Njegoš 1847. godine, u pismu Osman-paši Skopljaku kaže ovako: "Kada sa mnom govoriš kako moj brat Bošnjak, ja sam tvoj brat, tvoj prijatelj, ali kada govoriš kao tuđin, kako Azijatin, kako neprijatelj našega plemena i imena, meni je to protivno i svakome bi blagorodno mislećemu čovjeku protivno bilo." Ima se, dakle, na čemu graditi sloga. Izvor