Претражи Живе Речи Утехе

Završeno ukrašavanje kupole Hrama Svetog Save na Vračaru. Moćno deluje predstava Hrista, koji okružen anđelima natkriljuje prostor Na izradi centralne kompozicije radilo je sedamdesetak umetnika,foto D. Milovanović VELIČANSTVEN mozaik kojim dominira scena Vaznesenja Hristovog nazire se iz kupole Hrama Svetog Save na Vračaru. Izrada mozaika je završena, ali će se sva njegova lepota i sjaj ogledati tek kada, uskoro, budu uklonjeni skele, lift i platforme, koje su prethodnih meseci bile neophodni umetnicima za bezbedne radove. Reporteri "Novosti" uverili su se u četvrtak u podvig ruskih umetnika, koji su svoje umeće ugradili u lepotu jednog od najvećih pravoslavnih hramova u svetu. Moćno deluje predstava Hrista, koji okružen anđelima natkriljuje prostor ispod. Zadivljen je bio i Aleksandar Dibalj, član Izvršnog odbora "Gaspromnjefta", ruske firme koja je darovala četiri miliona evra za izradu ovog mozaika. - U kaloti kupole urađeno je oko 1.240 kvadratnih metara mozaika - govori nam dipl. inž. arhitekture Zlatomir Ivanović, direktor nastavka gradnje Hrama Svetog Save. - Umetnici iz Rusije montažu mozaika počeli su u maju, a završili su je polovinom novembra. Članovi komisije u četvrtak su jednoglasno konstatovali da je sve urađeno po pravilima struke. Visoko su ocenili kvalitet i umetničko ostvarenje mozaičke kompozicije. Komisiju su činili predstavnici Ministarstva kulture Rusije, ruske federalne agencije "Rossotrudničestvo", Ruske i Srpske pravoslavne crkve, kao i Društva za podizanje Hrama. - Mozaik je pripremljen u Moskvi, tako što su svi likovi rađeni u pravoj veličini na lepku i mrežici, a zatim su sečeni u delove i pakovani - kaže đakon Miroslav Nikolić, glavni arhitekta Hrama. - Svaki taj deo imao je svoj broj. Prvo je završen centralni deo gde je Vaznesenje Hristovo, a kupola je bila precizno obeležena sa unutrašnje strane meridijanima i brojevima, koji su tačno označavali položaje budućih figura kompozicije. ZAJEDNIČKE SNAGE- NEMA ničeg neobičnog u tome što je upravo pravoslavni hram postao glavni simbol srpsko-ruske duhovne veze - kazao je Aleksandar Dibalj, član Izvršnog odbora "Gaspromnjefta". - Zajedno sa ruskim i srpskim kolegama više puta sam kontrolisao tok radova na izradi mozaika hrama. Svima je bila pružena mogućnost da učestvuju, ulaganjem svog delića stakla u buduću kompoziciju. I to jeste simbolično, jer se Hram Svetog Save zaista podiže zajedničkim snagama Srba i Rusa. Na izradi centralne kompozicije radilo je sedamdesetak umetnika, pod rukovodstvom akademika Ruske akademije umetnosti Nikolaja Muhina. Delovi mozaika upakovani u 62 palete stigli su u Beograd 3. maja, dok je drugi kontingent sa dodatnim delovima u prestonicu dopremljen 11. jula. Nekoliko meseci petoro ruskih umetnika svakodnevno je postavljalo kompoziciju u kupoli Hrama. - U centru kupole nalazi se predstava Vaznesenje Hristovo, koja je uokvirena natpisom tropara Vaznesenja - objašnjava đakon Miroslav. - Ispod su četiri anđela, a sa istočne strane izdiže se figura lika Presvete Bogorodice, koja stoji između dva arhanđela i oko njih je 12 apostola koji gledaju prema vaznesenju Hristovom. Hristov lik je najveći i najdominantniji u celoj kupoli. Interesantno je da je samo dužina njegove glave od temena do brade dva metra i dvadeset centimetara, a visina figure je oko 14 metara. Likovi koji se nalaze ispod lukova morali su da budu urađeni u izduženju, kako bi se figure iz naosa videle u pravoj veličini. Demontaža metalne konstrukcije i obe skele počela je u četvrtak, a najverovatnije će biti završena za dva meseca. Tek tada će umetnička kompozicija zasijati punim svetlom. IKONOSTAS UNUTRAŠNjOST Hrama Svetog Save biće ukrašena mozaikom koji će prekriti površinu od čak 15.000 kvadratnih metara. Svi građevinski radovi u enterijeru i dekoracija Hrama biće završeni do 2019. godine, kada SPC slavi osam vekova od dobijanja autokefalnosti. - Radovi na ikonostasu počeće u prvoj polovini 2018. i očekujemo da će biti završeni do kraja godine - kaže đakon Miroslav. Izvor: Večernje novosti

U intervjuu za „Novi Magazin“ vojni analitičar Aleksandar Radić pored opštih vojnih tema i analiza rada Ministarstva odbrane i njegovog ministra osvrnuo se i na temu dolaska polovnih MiG-ova 29 iz Rusije. Na pitanje kada se konačno mogu videti u Srbiji Radić je odgovorio: – Moskva kaže da će stići što znači – stići će, savladane su sve birokratske prepreke i verujem da će u oktobru MiG-ovi da stignu. I da će to možda koincidirati sa pozivom koji je ministar Aleksandar Vulin uputio ruskom ministru Šojguu da dođe na obeležavanje oslobađanja Beograda 20. oktobra. Ne bi bilo iznenađenje da tada vidimo avione, ali proći će još mnogo vremena dok počnu da lete, biće samo prebačeni, a tek iza toga idu radovi na njima i plašim se da će biti jedan vremenski period kada će se ostati bez aviona za dežurstvo u sistemu protivvazdušne odbrane. Ali mislim da će Ministarstvo to rješavati kao dosad – nastojaće da to ne bude objavljeno. – Poslednji zvanični komentari o lovačkoj avijaciji i dolasku MiG-ova od strane RV i PVO mogli su se pročitati u intervjuu komandanta 204. vazduhoplovne brigade magazinu „Odbrana“. Ministar odbrane je više puta izjavljivao da MiG-ovi dolaze do kraja godine što je kao prekid spekulisanja o ranijim propagandnim termina došlo kao izjava ruskog zvaničnika.

Brigadni general Sreto Malinović rođen je u okolini Travnika, postao vojni pilot jugoslovenskog aviona „orao“ i učestvovao u ratovima devedesetih. Čuvenu patriotsku besedu svojim pilotima održao je 24. marta 1999. uoči poletanja u odbranu od NATO agresije. Odlikovan je Medaljom časti. Pre šest godina, kako sam kaže, „okačio je kacigu o klin“. Od prošle godine, kada se pridružio „Demokratskoj stranci (DS), nosi etiketu „žutog NATO generala“. General Malinović za „Vreme“ govori o onome što pričaju i rade dva Aleksandra: ministar odbrane Vulin i predsednik Srbije Vučić. „VREME“: Kakvo je vaše mišljenje o novoj strategiji odbrane koju ovih dana pominje ministar Aleksandar Vulin? SRETO MALINOVIĆ: Izrada strateških doktrinarnih dokumenata se najavljuje iz godine u godinu, ali nikako da praktično vidimo bar deo realizacije tih zahteva koje oni sami ispostavljaju. Ne verujem da će to nešto epohalno da se razlikuje u odnosu na dosadašnja doktrinarna dokumenta. Vulin iznosi samo određene segmente koji postoje u Zakonu o obrani i Zakonu o vojsci koji zbunjuju javnost jer on to pompezno predstavlja. Formiran je radni tim u Ministarstvu odbrane za izradu tih dokumenata, ali da bi se to uradilo potrebno je da se prvo napravi strategija nacionalne bezbednosti. Hoćete da kažete da obaveza civila da budu obučeni za prvu pomoć, odbranu i zaštitu nije originalna ideja Aleksandra Vulina? Pa, to već stoji u Zakonu o odbrani i u Zakonu o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi. To je sve već definisano. Samo on, pošto očigledno ne razume tematiku, nespretno istrčava u javnost dajući izjave koje zbunjuju građane jer je način na koji priča nedorečen i iritirajući. Kako bi zaista ze obaveze civila trebalo da izgledaju? Svi mi koji smo vojno sposobni od 18. do 65. godine smo vojni obveznici. Zavisno od potrebe države i odbrane, zakon propisuje pozivanje određenih kategorija stanovništva na obuku ili obnavljanje znanja, pre svega one koji su odslužili vojni rok i već su obučeni da rukuju nekim vrstama naoružanja ili tehnike. To je kategorija borbeno upotrebljivih, a koji nisu obuhvaćeni takozvanom aktivnom rezervom. Aktivna rezerva je zamišljena da jedan deo građana koji su odslužili vojni rok mogu da dobrovoljno sklope ugovor sa Vojskom i služe kao prvi poziv popune sastava Vojske do predviđenih formacijskih mesta i preko toga ukoliko postoje bezbednosne pretnje i izazovi. Starosna granica za vojnike je do 40 godina, za rezervne podoficire i oficire do 50, a za profesionalne nije predviđena. Međutim, ta aktivna rezerva još uvek nije zaživela. Stanovništvo koje nije služilo vojni rok, u koje spada većina žena, trebalo bi da bude obučeno za aktivnosti u domenu civilne zaštite. Dakle, držala bi se neka vrsta specijalne obuke za civile. Kako bi to izgledalo? Ne znam kakva su razmišljanja u vezi sa tom obukom. To su, jednostavno, na malo nezgrapan način prepričane obaveze građana Srbije iz Zakona o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi. Da li bi se to izvodilo u centrima obuke Vojske Srbije, sa kojim sredstvima bi se to realizovalo, to je za mene, u ovom trenutku, nepoznanica. Mislim da bi više trebalo da se pobrinu oko redovne obuke i opremanja profesionalnog sastava Vojske, pa tek onda da se razmišlja o ovim drugim stvarima. Osim ukoliko dotični ministar ne procenjuje da smo u grotlu neke bezbednosne pretnje. Ne čini vam se da sve ovo stanovništvu deluje kao neki blagi poziv na mobilizaciju i pripravnost? To jeste na neki način dizanje tenzije, ali, ipak, mislim da je ovo skretanje pažnje sa mnogo bitnijih pitanja koja se dešavaju u društvu i regionu. Pre svega mislim na pitanje rešavanja statusa Kosova u svetlu poziva na unutrašnji dijalog. A Vulin je odličan plejmejker za te igre bez granica koje naše državno rukovodstvo već nekoliko godina nad nama sprovodi. Iako ne gledate blagonaklono na sindikalne organizacije u vojsci, vi ste ipak podržali zahteve Vojnog sindikata na protestu ovog proleća. Zašto? Ja sam ceo život bio komandni oficir i uvek sam bio protiv bilo kakve vrste partijskog i sindikalnog organizovanja u Vojsci. Upravo zato što jedna takva vrsta organizovanja redovno dovodi do anarhije. Međutim, Vojska je do te mere, statusno i po standardima, hajde da slobodno upotrebim izraz – devastirana i ponižena, pa je prirodan refleks ljudi koji su 24 časa dnevno u gotovosti za odbranu zemlje, a pritom se bore za egzistenciju, bio da se sindikalno organizuju. Oni su vrlo korektno, kao pravi profesionalni vojnici, zajedno sa policajcima, ni njih ne smemo zaboraviti, izašli i redovno upozoravali Ministarstvo odbrane, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Vladu, državni vrh da je situacija više nego alarmantna. To je egzistencijalno pitanje. O stanju opreme da ne govorimo. To su stvari koje se nisu promenile unazad pet, šest godina sigurno. Praktično se živi na nekim rezervama od ranijih godina, to se troši i u smislu ljudstva i u smislu opreme. Već je doteralo cara do duvara. Profesionalni vojnik je spreman i za najveće napore u situacijama kada to ima neki smisao. Ali, u društvu poremećenih vrednosti u nekim javnim preduzećima čistačica ima veću platu od poručnika. Koristiti floskule da Vojska treba da deli sudbinu svoga naroda koje velike, takozvane patriote upotrebljavaju u načinu osude protesta jeste vrhunac licemerja. Voleo bih da vidim čega su se ti što izbacuju te parole odrekli deleći sudbinu sa narodom. Naprotiv, neki su prilično uvećali svoje nekretnine i svoj vozni park, pritom tvrdeći da imaju iste plate kao vojni piloti. Voleo bih da vidim pilota koji je za dve godine letačke službe napravio kuću na nekoj egzotičnoj lokaciji u Beogradu. Voleo bih da vidim pilota koji je za celu svoju službu uspeo toliko da zaima. E, sad, zamislite kako to izgleda vojniku sa 32.000 dinara primanja, koji mora da radi dodatne poslove da bi prehranio porodicu.Kad neko želi, a posebno kad to želi vlast, da izvrće činjenice, onda poseže za takvim stvarima da su uradili i ono što zdrav mozak ne može da pojmi, organizujući neko udruženje boraca koji imaju strpljenja za sva poniženja koja država čini Vojsci i njenim sindikatima. Koji prave kontraprotest štiteći ugled Vojske od samih njenih pripadnika. To je reper sa kojim je novi ministar ušao u Ministarstvo odbrane. Ono što mene brine jeste da oni koji treba da budu elita Vojske, koji su svrstani u klub generala i admirala – čiji ja nisam član jer to smatram organizovanim gubljenjem vremena – nijednim svojim gestom nisu izašli u javnost, a pritom su u svom statutu predvideli da treba da se bore za standard i status pripadnika Vojske čiji su oni elitni deo, a danas su u rezervi aktivnoj ili pasivnoj. Jesu li članovi tog kluba penzionisani generali i admirali? Da, penzionisani generali i, navodno, pukovnici, što odmah obesmišljava ime Kluba. Kao, pukovnici koji su službovali na generalskim mestima. Pa da su nešto valjali, valjda bi bili generali. To je bio način da tamo uvale Šljivančanina, pretpostavljam. Ne može da postoji klub vozača Formule 1 u kome ima 50 biciklista. Imate li informacije zbog čega šest aviona MiG-29 još nije stiglo iz Rusije, a odavno je bilo obećano? Polako već iritira ta priča o tim MiG-ovima. To traje već dve godine i manje više je korišćeno za potrebe političke kampanje, a bez jasnog određenja – šta, kada, kako i u kojim rokovima. Po mojim saznanjima, ugovor ili predugovor je potpisan krajem prošle ili početkom ove godine od kada teku rokovi za prebacivanje te avijacije u Srbiju. Sve vreme mi ne znamo u kakvom je stanju ta avijacija. Ali su odmah znali kolika je cena nečega što ne znamo šta je. To pali alarme. Kako znate koliko košta nešto kad mi ne znamo kakav će aranžman pratiti tu rusku donaciju? I tako smo, igrajući se patriotskih priča, došli dotle da su prošle bukvalno dve godine od pomena MiG-ova i proći će još najmanje godinu dana dok ti avioni na našem nebu budu viđeni. Ako uopšte budu viđeni. Jer više nisam siguran, došli smo u situaciju da nijednom zvaničniku ne možete verovati. To je strašno po stanje društva – izabrali ste ljude kojima ne možete verovati. Počinje pomalo da vređa pamet. Vi smatrate da nam je tih šest MiG-ova neophodno? Naravno. Ne samo iz odbrambenih već i ekonomskih razloga. Vojska obezbeđuje vazdušni prostor naše države za prelete civilne avijacije koje SMATSA (Kontrola letenja Srbije i Crne Gore) uredno i redovno knjiži na svoj konto preko EUROCONTROL-a (Evropski sistem upravljanja vazdušnim saobraćajem) kao da koristi privatni resurs a ne državni – nebo. To govorim u kontekstu što iz SMATSA kažu da imaju visoke plate jer im tako traži EUROCONTROL. A pilot koji čuva nebo ima manju platu od čistačice u SMATSA. To, takođe, govori kako je potpuno izvrnut sistem vrednosti u ovoj državi. I za to mi treba, pre svega, da se izborimo. Mislite da je Vlada mogla da dođe do neke povoljnije ponude za nabavku novih aviona? Prvo, ovo nisu novi avioni. Oni su 30 godina stari i trenutno su u veku upotrebe. Za koju godinu će jedan po jedan dolaziti na novi remont i produženje veka upotrebe za još 10 godina. Na ovo sam gledao kao na odlučnu popunu potreba da se očuva sposobnost ljudstva za prijem nove tehnike u neko dogledno vreme. Ali, cena koja je ispostavljena je kao da su ti MiG-ovi kupljeni novi. Da smo kupili šest novih MiG-ova, u ovoj opremi koju imamo, to bi nas koštalo oko 150 miliona evra. Ostalo bi nam još onih 35 miliona za gorivo, obuku i za kafanu imamo. A vidite, mi dobijamo nešto što ćemo remontima, setom delova i kao nekom modernizacijom koja je predviđena dovesti do nepodnošljive cene u trenutku kada su nam prazni frižideri. To iritira običnog čoveka – dajete tolike pare za krntije da se dovedu u red, a pola države živi na bureku i jogurtu. U tom kontekstu, možda bi Srbiji ekonomski isplativije bilo da se pridruži NATO-u. To je pitanje šire društvene rasprave. Ja uvek ističem da smo mi ostrvo okruženo morem u kojem plivaju ajkule. Zaplivati u tom moru nije hrabrost, nego ludost ili glupost. Mi moramo biti pragmatični. Ne treba uključivati emocije u takvu vrstu razmišljanja, analiziranja, rasprava i odluka. Činjenica je da naše državno rukovodstvo pokazuje visok stepen kukavičluka u prezentovanju ove teme javnosti, ali zato redovno vidimo u dnevnoj štampi junačke natpise o ruskom ovom, ruskom onom i isticanje rusofilstva generalno. To je potpuno nepotrebno i, pre svega, iritira region. Njihovim predizbornim patriotskim igricama kod običnog naroda stvara se jedan stepen mržnje koja još nije iživljena devedesetih godina. Da je neko nekome ostao dužan. To razmišljanje je veoma opasno jer može raspaliti novi sukob, po potrebi. A zamislite takav scenario kad smo mi opet sami na vetrometini. Videli ste ove parole povodom „Oluje“ – „nko više neće Srbe gde oni žive…“. A, gde to sad Srbi žive, a gde su živeli? To je cinično. Kada ćemo ovde videti jedan normalan civilizovan odnos pozicija – opozicija, vlast – ostatak sveta? U svom dnevniku iz ’95. povodom „Oluje“ napisali ste: „Narod koji ima ovakvu vojsku ne mora da brine za svoju budućnost – on nema budućnost!“ Da li je to zbog izostanka vojne intervencije SR Jugoslavije? Možete zamisliti sa kojom sam ja gorčinom to pisao? Ljudi koji su vodili moju jedinicu bili su ubeđeni u ono što im je predstavljeno: mi smo garant Vensovog plana, što uključuje i zaštitu svog naroda od onoga što je kasnije usledilo. I ona gledate one kolone, onu decu, traktore i čekate naređenje da krenete, a to naređenje nikad nije stiglo. Naravno, zbog tih političkih igrarija, dogovora, ne znam čega, taj narod je došao u situaciju da su oni i dan-danas Kurdi. Pa onda one velike patriote što talambašu po kafanama, pa ne daju tim izbeglicama da skrenu s auto-puta, šta su hteli, da nasele Kosovo? Jednom ko je bio Krajina, taj više neće da bude nikakva Krajina. Ima toliko teških sudbina, to je nepojmljivo. Ne može se prema tome biti hladnokrvan ako imate imalo osećaja za nekog drugog. To što se desilo mom narodu, ja sam doživeo kao da se meni lično desilo. Vaš je brat poginuo u ratu? Da. Jedan je poginuo ’92, a drugi je bio godinu dana u logoru. Tako smo prolazili u svakom ratu. Nikad nismo bili narodni heroji, ali smo umirali na nogama. Vi ste zajedno sa svojim saborcima bili na prvoj liniji odbrane od NATO agresije 1999. Kako biste se osećali kada bi Srbija pristupila tom savezu? Iznenadiće vas ako vam kažem da sam još ’90, za vreme “Pustinjske oluje”, tvrdio da treba da postanemo deo NATO. Baš zato da nam se ne bi dogodile stvari iz devedesetih. A videlo se: postajemo unipolarni svet, nestaju blokovske podele, Sovjetski Savez puca po šavovima. Naravno da sam kao mladi kapetan navukao gnev na sebe, jer smo bili indoktrinirani da smo, kao, nesvrstani. Kako da ne! Pokazali smo kako nismo umeli da se svrstamo na vreme, pa smo provukli sopstveni narod kroz golgotu. Je li to razlog da vas predstavnici sadašnje vlasti nazivaju „žutim NATO generalom“? Ne. Počelo je u tabloidima sa naslovima „Generali komanduju Demokratskom strankom“ jer sam kao gost prisustvovao izbornoj skupštini Demokratske stranke kada je Dragan Šutanovac izabran za predsednika u septembru prošle godine. Posle toga je krenuo Vulin, i to javno, na televiziji. Praktično me stavio u kontekst navodne pripreme atentata na Aleksandra Vučića kada je pronađeno ono oružje u Jajincima. Navodno, Vulin i ministar Stefanović su brana, pa kad njih srede, onda će da krenu na Vučića, a onda će Šutanovac u kafiću da skupi generale koji nisu uspeli da nas uvedu u NATO, pa će da se pojavi feneral „Sretko Malinović“, kao, ne zna mi ime. Eh, „Sretko“! Zapamtiće mi ime i te kako! Kad to gleda prost čovek, on će da zapamti tri reči: atentat i „Sretko Malinović“. Posle jedno sedam dana, tadašnji premijer je na televiziji jasno, dva-tri puta ponovio moje ime u sličnom kontekstu. Kako je Vučić mogao da mi zapamti ime, a Vulin nije? Posle toga ste direktno ušli u politiku: podržali ste Sašu Jankovića, govorili na njegovim susretima, a potom ste se, posle predsedničkih izbora i formalno učlanili u Demokratsku stranku? Zbog čega? Ja sam sa Draganom Šutanovcem sarađivao dok je on bio ministar odbrane, i one me je pozvao da kao nestranačka ličnost podržim rad stranke kao predsednik Odbora za bezbednost, odbranu i vanredne situacije u okviru DS-a. Posle je došla predizborna kampanja gde sam ja bio predložen za jednog od govornika na konvencijama Saše Jankovića. To je prilično odjeknulo u javnosti, a ja ništa posebno nisam uradio osim što sam rekao šta mislim. Kada sam video i upoznao sjajne ljude od ličnog integriteta i shvatio da delimo slične stavove, učlanio sam se u stranku. Sada vas pominju kao jednog od mogućih kandidata za gradonačelnika Beograda. Da li ste spremni da prihvatite tu kandidaturu? I ja sam za to saznao iz medija. Niko na tu temu nije sa mnom razgovarao. Nemam informaciju da se o mojoj kandidaturi raspravljalo u Demokratskoj stranci, a ni sa potencijalnim koalicionim partnerima, mislim konkretno na pokret Saše Jankovića. Normalno je da ću se kao čovek osećati počastvovano ukoliko postoje razmišljanja da ja budem kandidat za gradonačelnika. Jer biti gradonačelnik Beograda, domaćin porodice od preko dva miliona članova, velika je čast, ali i ogromna odgovornost. S druge strane, nekome je sasvim normalno da polupismeni ljudi vode državu, vode Ministarstvo odbrane, potpuno nekvalifikovani, to nije problem, ali je problem da general bude gradonačelnik. Zato ja kažem, kako god bilo, general je spreman da prihvati odgovornost. General je spreman za Beograd, da li je Beograd spreman za generala, to je već pitanje na koje će građani dati odgovor. Ako dođe do tog pitanja. Vi odgovorno tvrdite da ako bi se od vas tražilo da budete kandidat, vi biste to prihvatili? Tako je. Ja ne želim u to da uđem baveći se demagogijom, već da vodim tim koji će biti servis građana. Da taj tim učini sve da se pomogne najugroženijim kategorijama stanovništva, da se ne razbacuje novac na jeftine kineske igračke kao što su fontane. Ili neki jarboli, za koje ne znam čemu služe, pretpostavljam za neko ugrađivanje u novčane tokove. Te stvari sigurno nisu potrebnije od vrtića ili komunalne infrastrukture grada. Predsednik Vučić je uputio poziv na unutrašnji dijalog u vezi sa rešavanjem statusa Kosova. Hoćete li se vi uključiti u taj dijalog? To je pitanje interesa naše države i pitanje statusa naših građana nealbanske nacionalnosti na Kosovu i Metohiji. Kada razmišljam kao vojnik možda nije u redu prepustiti predsedniku, kakav god da je bio, kako god da se odnosio prema nama, da neke teške odluke donese sam. Bilo ko da je na vlasti u ovakvoj političkoj situaciji, u regionu i svetu, morao bi da uradi neke nepopularne stvari po naš narod i našu državu. To je jedan aspekt. S druge strane, sve što se dešavalo prethodnih pet godina, svi ugovori, sporazumi, dogovir, sva komunikacija sa javnošću i društvom, svodilo se na monolog jednog čoveka. Što bi rekli – naručivao si muziku, piće, radio šta si hteo, e, sad, hajde da račun platimo svi. On hoće da prebaci hipoteku na ljude koji su toliko bili nipodaštavani, etiketirani na različite načine. Pogledajte šta su radili Saši Jankoviću ili Draganu Šutanovcu. Označavali su ih kao okorele kriminalce, ubice ili saučesnike u ubistvu, e, sada, dođite da razgovaramo o onome što sam se ja obavezao da ću potpisati. Kome si se obavezao, ne znam. Znam da ovde, na unutrašnjem planu, nisi nikome, bar slušajući retoriku u predizbornim kampanja. To je drugi aspekt i pitanje je koliko bi taj unutrašnji dijalog bio zaista dijalog, a koliko unutrašnji dijalog predsednika. Kako to mislite? Sam sa sobom? Ja sam negde napisao: kultna emisija „Monolog sa premijerom“ biće zamenjena serijom „Unutrašnji dijalog predsednika“. Ostalo je samo da vidimo spisak statista. Nije zdrava klima na našoj javnoj sceni, takvom su je napravili oni koji njome upravljaju. Izvolite, objasnite porodicama nestalih sa Kosova i Metohije kako će ta srpska lista čiju pobedu Marko (Đurić) proslavi uz trubače ući u vladu Ramuša Haradinaja, tvorca Žute kuće. Domaćina Žute kuće. Vidite kako surovo izgleda kada sila natera one velike patriote iz kafane da oni odrade najprljaviji posao. Slučaj helikopter Već ste izjavljivali da se vlast u slučaju pada helikoptera u martu 2015, kada je poginulo sedam ljudi, trudila da se sve završi na konstataciju da se to, prosto, desilo. Kako vi gledate na tu tragediju, istragu i presudu? Ovde je jasna jedna stvar – helikopter nije smeo biti u vazduhu. Zbog meteoroloških uslova koji su u tom trenutku vladali i bili procenjeni za taj dan. Tadašnji ministar odbrane Bratislav Gašić nije bio ovlašćen da naređuje jer on nije u lancu komandovanja, on je rukovodilac. Zahtevi prema Vojsci, uz ovlašćenje predsednika Republike (koje Gašić nije imao) mogu da idu preko načelnika Generalštava pa naniže. A njega su pokušali da prikažu kao nekog ko ima pravo da naredi i preskače lanac komandovanja. Svakom vojniku je tu sve jasno: naredio je nenadležan, zatim je naredio onome ko nije nadležan da podiže snage iz gotovosti. I to sve mimo znanja jedinih osoba koje su imale pravo da to narede. Zašto ti koji su imali pravo izdavanja naredbi nisu odbili zahtev ministra? Zato što nisu imali petlju. Zato što su na mestima pomoćnika za operacije oficiri sa nižim činovima od komandanata brigade. To nema nigde u svetu! Znate li vi šta znači pomoćnik za operacije? Onda, naravno, pozvao je general iz jedinice pukovnika u Operativnom centru, koji, čak i da nije pomoćnik za operacije, on je zamenik komandanta Vazduhoplovstva i on odlučuje da li će helikopter da poleti. Mogao je da pozove Sveti Petar! Ali, ono: ja i ministar, brate, mi imamo svoje lične odnose… Ta snishodljivost, to koketiranje sa političarima je i dovelo profesiju u situaciju da postane prirodno da načelnika Generalštaba pošalju da bude komandant odbrane nasipa. On se ljuti što ja to govorim, a otišao je i korak dalje – posle inauguracije postao je komandir počasne čete. To je još jedan korak niže. Na nasipu je bio komandant bataljona, a ovde je komandir čete. Radoslav ĆEBIĆ

Muzičar Darko Rundek baš kao Danas ove godine slavi jubilej. Povodom 20 godina od izlaska svog prvog samostalnog albuma "Apokalipso", ponovo je okupio veliki bend za regionalnu turneju. Ona kreće 15. juna koncertom na stadionu "Tašmajdan" u Beogradu, a publika u Srbiji moći će da čuje Rundekove pesme i na Arsenal festivalu u Kragujevcu 23. juna. Istim povodom pojaviće se i remasteriran album na dvostrukom vinilu i u bogato opremljenom boksu sa nikad objavljenim snimcima Haustorovih "Dovitljivih malih čudaka" iz 1990. godine. Pevač nekadašnjeg zagrebačkog Haustora u razgovoru za Danas govori o čuvenom albumu "Apokalipso" i predstojećem koncertu. * Zašto ste se odlučili da turneju počnete baš iz Beograda? - Djelomično je to bio stjecaj okolnosti, ali svakako sretan stjecaj jer smo u Beogradu uvijek imali vrlo blisku publiku koja nas je srdačno podržavala i to je sigurno najbolje mjesto za počinjanje turneje. * "Apokalipso" je bio vaš prvi solo album i prva saradnja sa Cargo orkestrom. Označio je pre svega promenu zvuka u vašem radu. Kako je nastao? - Cargo orkestar se formirao tek u pripremama albuma "Ruke", četiri godine nakon izlaska "Apokalipsa". "Apokalipso" je bio moj prvi samostalni album i izašao je devet godina nakon posljednjeg albuma Haustora "Tajni grad". U međuvremenu Haustor je 1990. pokušao snimiti svoj peti album "Dovitljivi mali čudaci" koji je završio u košu i prošlo je pet ratnih godina kad nisam objavljivao ništa. Na snimanju "Apokalipsa" sarađivao sam sa više od 20 ponajboljih zagrebačkih muzičara. * S kakvim idejama i nadama ste ga stvarali? - Još za vrijeme suradnje s Haustorom sakupilo mi se pjesama koje nisu ulazile u stilski okvir tog benda, tako da mi je mogućnost da biram suradnike koji odgovaraju materijalu bila draga i inspirativna. * A kako je nastala čuvena pesma "Apokalipso" i taj zarazni ritam koji je prati? - Njen refren, koji je, što je rijetko za hitove, zapravo instrumentalna tema, nastao je još 80-ih, ali mi nije uspijevalo oko njega sagraditi pjesmu. Pjesma se iznenada otvorila jedne noći u pariškoj podstanarskoj sobi i mogao sam samo reći: "Eureka!" * "Apokalipso" nosi mnogo dobrih pesama, a verovatno je najvoljenija "Senor". Iz kakvog osećaja nastaju balade? Vi ih imate podosta i to antologijskih ("Šal od svile" je samo jedna od njih).... - Balade nastaju iz nostalgije, čežnje, ponekad mira i topline... Biće da mi tih osjećaja nije falilo. * Cargo je vremenom postajao sve manji, a brzi ritam sve mirniji. Koliko ste danas u muzičkom smislu daleko od albuma "Apokalipso"? - Muzika traži raspon dinamike i tempa i meni se čini da je u međuvremenu nastalo lijepih i polaganih, ali i brzih pjesama. Taj mi je album sasvim blizak i u njemu prepoznajem neke osnovne linije melodija i atmosfere koje osjećam kao konstante u svom radu. * A kako pamtite vaše muzičke početke? Za 80-e u Jugoslaviji i vremenu novog talasa govori se kao o nekom mitskom periodu, kao o jedinom trenutku kad je muzika na ovim prostorima išla u korak sa onim što se događalo u svetu. Šta vama znači taj period? - Moram priznati da malo zazirem od mitologizacije 80-ih. Istina je da nam je vjetar povjesnih okolnosti puhao u leđa i da je providnost odlučila da se u toj generaciji nađe puno talentiranih ljudi. Mislim da ih i danas ima, ali ih je teže pronaći i pratiti. * Nažalost, dosta ljudi koji su tada stvarali muziku su preminuli. Je l' to na neki način bio usud te pretalentovane generacije? - Rock heroji niti u ranijim generacijama nisu bili dugovječni. * Publika i kritika vas vide kao otelotvorenje junaka vaše pesme "Šejn", i to ne samo kao usamljenog kauboja koji ne pristaje na svet u kome živi i odlazi parobrodom uz reku, već pre svega kao čoveka koji ceo život sanja. Šta sve danas sanja Darko Rundek? - Nije pametno poistovjećivati autore sa njihovim glavnim junacima. Kažu da je Karl May svoje najbolje romane o Divljem zapadu napisao u njemačkom zatvoru... On sanja o svijetu bez klaonica... * Vi ste sa svim strahotama na ovim prostorima izabrali da odete. Ali i kasnije da se vratite, odnosno da se iznova vraćate. Šta vam je doneo život na granici? Kako iz te "osmatračnice" gledate na ova naša društva? - U našim i onim drugim zemljama sam često u dobrom društvu. LJudi koji dijele slične stavove i senzibilitet se ne prepoznaju po tome iz koje zemlje dolaze. * Vaši koncerti su zaista jedan poseban događaj. Retko gde se može videti kako publika deli energiju sa muzičarima u tolikoj meri. Šta vama daje publika tokom nastupa? Koliko vam je važno da ona reaguje na ono što svirate ili uvek svirate za sebe pa kako bude? - Naravno da nam je važna svaka reakcija publike. Koncert je događaj koji objedinjuje muzičare i publiku u nečem što ne pripada ni jednima ni drugima. * Niste imali baš pozitivne reakcije na odluku Nobelovog komiteta da Bob Dilan dobije Nobelovu nagradu. Zašto? U kojoj meri su za vas poezija (književnost) i muzika povezani? - Ne znam otkud vam to da moje reakcije na Dilanovu Nobelovu nagradu nisu bile pozitivne. Pitao sam se samo zašto sada i odgovor nalazio u američkim izborima koji su se događali u tom trenutku, na koje je ona trebala utjecati, ali očito nije uspjela.

Nekadašnji najbolji igrač sveta Džim Kurijer smatra da se Novak 'predao bez borbe' u četvrtini finala Rolan Garosa, okrivivši delom Pepea Imasa za poraz. SS "Novak se predao bez borbe, iako ima delom i do jakog vetra koji je duvao. On nikako ne voli da igra po vetru. Zaista je delovalo da se pomirio sa porazom i pre nego što je sve bilo gotovo", kaže Kurijer. Branilac titule u Bulonjskoj šumi poražen je ubedljivo u borbi za polufinale od Dominika Tim iz Austrije (7:6(5), 6:3, 6:0), zbog čega će po prvi put od 2011. godine biti na trećem mestu na ATP listi, a neće ga biti u polufinalu pariskog Grend Slema posle sedam godina. Novak je odmah posle meča rekao da ljudi ne bi trebalo da mešaju Andrea Agasija, njegovog novog trenera, koji će biti s njim i na Vimbldonu, naglasivši da je problem u njemu. Agasi je samo prvu nedelju proveo s Đokovićem u Parizu, zbog privatnih obaveza u Sjedinjenim Američkim Državama, pa su u boksu sedeli brat Marko, koji ima funkiciju trenera, i takozvani guru iz Španije. "Problem leži u činjenici da on u timu ima nekoga ko sve bazira na ljubavi i miru, a deo je vašeg štaba preko godinu dana, na šta vi ne možete da se oslonite ako ste saterani u ćošak", jasan je Amerikanac. Posebno je bio mučan poslednji set, zvanično Novakov najslabiji u karijeri – pošto je osvojio svega osam poena za 20 minuta igre! "Agasi je svakako neko ko ume da se izbori sa ovakvim stvarima, i verujem da će Novaku postaviti prava pitanja kako bi uvideo kako može da izbegne ovakve stvari u budućnosti. Ali, ostaje pitanje zvano 'Novak'. Od Vimbldona prošle godine pitanja je toliko mnogo, pre svega u vezi s tim šta se događa s njim – na i van terena", zaključio je Kurijer. Б92

Mnogi potuljeni, neuspešni i ogorčeni ljudi potiču iz porodica u kojima je „lepo vaspitanje“ bilo mera dobre adaptacije. Psihološki bismo ih nazvali inhibiranima, nespontanim odraslim ljudima. Oni već od svoje rane ili srednje mladosti počinju da pokazuju tendenciju ka krutom pridržavanju pravila i jake moralne norme. Međutim, manifestuju i jaku samokritičnost i samoprezir, te ujedno s tim i oštro osuđivanje drugih ljudi. Prepoznajemo ih po opštem odsustvu spontanosti, životne radosti i sreće. Umesto zadovoljstava, oni su razvili pesimističan i ozlojeđen stav prema svetu. Budno prate i svoje i tuđe greške i mahom su fokusirani na sve što može poći naopako. Veoma zaziru od autoriteta, što ukazuje zapravo na njihov strah od nadređenih. Istovremeno, često omalovažaju ljude koje procenjuju kao manje uspešne od sebe. Takvi ljudi su teški i sebi i drugima. Predstavljaju se kao racionalne osobe, ne uviđajući sospstveni pesimizam. Kako sude sebi, tako logično sude i drugima – pa oštro kritikuju spontane ljude, hedoniste, avanturiste i, generalno, pojedince koji na aktivan način sebi pričinjavaju zadovoljstva. Uglavnom ih vide kao šarlatane, kao nemoralne, a često misle i da lažu da su srećni – da se samo pretvaraju da uživaju da bi se time hvalili. To ukazuje do koje su im mere spontanost i životna radost nerazumljive pojave. Najčešće ne uspevaju da se ostvare u poslovnom smislu. Prevelik strah od autoriteta, ograničena sloboda i kreativnost, dovode do znatno umanjene inicijative. S jedne strane, ne preduzimaju potrebne korake koji bi ih doveli do uspeha jer se plaše neuspeha – ne veruju da je moguće da budu uspešni jer im pesimističan stav i potisnute emocije ne dozvoljavaju da se pokrenu. S druge strane, veruju da su gotovo svi uspešni ljudi „laktaši“, da su na nemoralan način došli do novca, da su materijalisti, što treba oštro osuditi. Na nesvesnom nivou, povezuju osećaj krivice sa isticanjem, bogatstvom i uspehom, te možemo reći da se jednako plaše i uspeha. Imaju doživljaj da se čovek mora mučiti kako bi dostigao ideale i na taj način izbegao kritiku. Ovakav doživljaj sveta rezultuje stalnom užurbanošću i tenzijom oko postignuća i preteranom samokritičnošću i kritičnošću prema drugima. Međutim, njihova postignuća su često ispodprosečna u odnosu na njihove intelektualne mogućnosti, jer ih stalna tenzija, strahovi, i potisnuta krivica sputavaju u realizovanju ideja i projekata.

Guglova odbrana: Uzivamo da slavimo praznike u Google-u, ali, može biti tesko za nas da odaberemo koje dogadjaje svake godine da istakenemo na nasim stranicama. Pa napravili smo smo jedan u 2000 ' itd itd ....

Najbolji mladi sportista naše zemlje 2014. godine, dvostruki juniorski prvak Evrope u džudou Nemanja Majdov, prolazi kroz pravu dramu u Azerbejdžanu, gde se na aerodromu nalazi već 48 sati jer ga matični Savez nije prijavio za tamošnju vizu. Foto: M. Metlaš / RAS SrbijaNemanja Majdov Kako je istakao na društvenim mrežama, Majdov je krenuo na prestižni Grand pri, no od njegovog nastupa u "Hejdar Alijev areni" nema ništa. "Još sam na aerodromu u Bakuu, i to već 48 sati, bez hrane. Ne mogu da mrdnem bez policije, nemam vizu, pustite me kući. Kakva sramota, ljude iz džudoa boli ***", napsisao je Majdov na Tviteru. Ovaj 20-godišnjak, rođen 10. avgusta 1996, bio je juniorski prvak Evrope 2014. u Bukureštu u 2016. u Malagi, kadetski vicešampion kontinenta 2013, a osvajač bronze na Grend slemu u Abu Dabiu 2016, u konkurenciji džudista do 90 kilograma. On je istakao da je naš Savez napravio grešku, da od petka pokušava da nekako dobije vizu, ali i da je tada verovao da se to neće desiti "jer nikoga iz džudoa nije briga za ovu situaciju". "U međuvremenu sedim i čitam statistiku sa turnira. Prosto pokušavam da zaboravi ma ovo sr***, bar na trenutak. Ne mogu da verujem da Grend slem u Bakuu prolazi bez mene", poručio je Majdov, koga je Olimpijski komitet Srbije 2014. godine proglasio za našeg najboljeg mladog sportistu. On je osvojio četiri zlatne medalje na seniorskom prvenstvu naše zemlje, kao i jednu bronzu, a sa Evropskog kupa ima i tri kadetska zlata, te dve juniorske bronze. Pokušaji Blicsporta da kontaktiraju Džudo savez Srbije ovim povodom ostali su bez odgovora.