Претражи Живе Речи Утехе

FOTO: VLADIMIR ČEH / PRIVATNA ARHIVA Devojčica kleči pored bake koja prosi u Knez Mihailovoj, razgovaraju neko vreme, a onda sledi - topao zagrljaj. Sve je to zabeleženo na fotografijama koje pogađaju pravo u srce. FOTO: VLADIMIR ČEH / PRIVATNA ARHIVA Baka i tinejdžerka u Knez Mihailovoj Autor fotografija, Vladimir Čeh, juče je šetao glavnom gradskom štraftom i video potresnu scenu. Nije saznao o čemu su pričale "devojčica sa rančetom i baka sa čančetom", kako je opisao ove foto-zapise na društvenoj mreži Fejsbuk. FOTO: VLADIMIR ČEH / PRIVATNA ARHIVA - Video sam da devojčica kleči i da razgovara sa bakom. Kada su se zagrlile, srce mi se steglo. Nisam želeo da ih ometam i prilazim, već sam samo fotografisao. Inače, baka koja prosi je gotovo svaki dan tu, nedaleko od Srpske akademije nauka i umetnosti - kaže Vladimir za "Blic". FOTO: VLADIMIR ČEH / PRIVATNA ARHIVA Zagrljaj tinejdžerke i bake Iako se ne zna o čemu su razgovarale, jedno je sigurno, ovakvi gestovi vraćaju veru u ljude. U Beogradu više od 2.000 beskućnika Podsetimo, procenjuje se da u Beogradu živi više od 2.000 beskućnika,smeštajni kapaciteti prihvatilišta su mali, te su mnogi prinuđeni da po ceo dan provode na ulici nadajući se da će od dobrih ljudi dobiti "neki dinar" tek toliko da "preguraju" dan. https://www.blic.rs/slobodno-vreme/vesti/tinejdzerka-je-klekla-pored-bake-koja-prosi-u-centru-beograda-kratko-su-popricale-a/72bddw6

Pilot paraglajder iz Beograda Petar Lončar, član Aero-kluba „Jat“ i jedan od sportista Vazduhoplovnog saveza Srbije, postao je prvi pilot na svetu koji je leteo paraglajderom na svih sedam kontinenata, saopšteno je iz Saveza. Kako navode, Svetska vazduhoplovna federacija do sada nije zabeležila ovakav primer, a Lončar je svojim nedavnim letenjem u Australiji kompletirao i poslednji svetski kontinent: – Sa svoje 33 godine i 12 godina letačkog iskustva, Petar je uspeo da leti u čak 65 zemalja na svih 7 kontinenata. Sve je počelo sa letenjem u Evropi 2007. godine, pa je na red došla Azija 2010. i let na Himalajima u Nepalu, kao i 2013. godine let u Pakistanu na visini od oko 7.000 metara. Dalje se Petar uputio 2013. na Havaje, a Severnu Ameriku je posetio i 2017. godine kada je leteo u Kanadi. Prvi let u Južnoj Americi ostvario je 2015, kada je obišao Kolumbiju, a prošle godine je imao najveći zadatak pred sobom, a to je bio odlazak i letenje na Antarktiku, što je i realizovao. Početkom marta ove godine, otišao je u Australiju i već leteo iznad Sidneja, čime je zaokružio i svoj sedmi kontinent. – U letu / Foto: Vazduhoplovni savez Srbije Poslednji let u Australiji / Foto: Vazduhoplovni savez Srbije Let iznad Antarktika bio je najteži, ističe Lončar i objašnjava da je eskpedicija posebno bila zahtevna zbog vremenskih uslova, pre svega jakih vetrova i niskih temperatura, ali i zbog nepristupačnosti terena: – Imao sam samo 10% šanse da poletim zbog uslova na Antarktiku. U periodu boravka od šest dana, bilo mi je dozvoljeno da brod napustim samo jednom dnevno u trajanju od sat vremena i da u to vreme obavim svoj zadatak letenja. To mi nije uspevalo i poslednja prilika je bila izlazak sa broda na kopno, što mi je i donelo uspeh. Vetar se smirio, magla podigla, a ja sam odmah iskoristio priliku i uspeo da napravim dva kratka leta. Takođe, Antarktik je bio najteži i zbog pripreme puta, a tu mislim na pronalazak načina kako da posetim ledeni kontinent sa nevelikim budžetom kojim sam raspolagao, ali i zbog toga što sam sve organizovao sam. – Lončar na Antarktiku / Foto: Vazduhoplovni savez Srbije Sletanje / Foto: Vazduhoplovni savez Srbije Kako navode iz Saveza, Petar je podelio i svoja iskustva o Aziji, za koju kaže da je najlepši kontinent za letenje i to pre svega zbog planinskog venca Himalaji: – Tu sam imao svoje najbolje letove u karijeri, a pored Himalaja, takođe bih izdvojio i letenje u Pakistanu na 7.000 metara, kada sam bio najbliži drugom po visini najvišem planinskom vrhu na zemlji – vrhu „K2“. – Indija, Himalaji / Foto: Vazduhoplovni savez Srbije

Beograđanka Biljana F, mama devetogodišnjeg dečaka sa autizmom, pokrenula je svojevrsni projekat: zamolila je roditelje dece iz odeljenja njenog sina da napišu svoje utiske posle više od dve zajedničke godine, odnosno na koji način se na školovanje i odrastanje njihove dece odrazilo to što u razredu imaju druga sa autizmom. Odgovori su je oduševili. - Došla sam na ovu ideju nakon što sam pročitala članak o devojčici sa autizmom u Vrbasu, koju je učiteljica snimala, dok ju je drugi učitelj držao. Pomislila sam kako je to veoma daleko od našeg školskog iskustva, a posebno su me povredili komentari, koje su čitaoci ostavljali na sajtu. Iz njih se vidi da je mnogo ljudi protiv inkluzije - priča Biljana čiji sin ide u Osnovnu školu "Ujedinjene nacije" u Beogradu. FOTO: PRIVATNA ARHIVA Ipak, shodno njenom ličnom iskustvu, pozitivne odgovore je i očekivala ali su je ipak dirnuli. - Vidim kakav odnos deca imaju prema mom Stefanu, a to polazi iz kuće, i empatija i vaspitanje. Ima dece koja su manje zainteresovana za druženje sa njim, ali važno je da ni kod koga ne postoji otpor - kaže Biljana. FOTO: PRIVATNA ARHIVA Aleksa ima dobre utiske "Voli da ga golica, a on da se smeje" "Mi često pričamo sa Lenom o odnosu sa svim drugarima. U vezi sa Stefijem je sve najlepše. Voli kada može da priča sa njim, a naročito da ga golica, a on da se smeje. Jednom ju je i poljubio :)", glasio je odgovor jedne mame. "Oni prihvataju da je dečak drug kao i svaki drugi. Prvenstveno ga razumeju i tretiraju ga kao što bi bilo kog drugog. On nije manje vredan i ne zaslužuje manje poštovanje od nekog ko nema autizam", još jedan je komentar roditelja. Jedna mama je rekla kako njen sin Vasilije ne odvaja Stefana od druge dece, jer i ima sestru sa cerebralnom paralizom. FOTO: PRIVATNA ARHIVA Stefan sa bratom Mihailom "Vasilije zna koliko je bitna socijalizacija dece sa posebnim potrebama, i zna da se ta deca ne razlikuju od drugih, osim po izazovima koji im predstoje." "Marija mi je prenela da je mnogo sretna kad pomogne Stefanu kad on nešto ne razume i voli da mu pravi društvo, da ne bude sam. Kaže da ih ponekad ometa u radu, ali njoj to ne smeta", rekla je mama ove devojčice. Za školu koju pohađaju njeni sinovi, Biljana ima samo reči hvale, i kaže da stalno podseća sebe koliko sreće imaju. Kada je Stefan pošao u prvi razred, učiteljica joj je ponudila da se sama obrati drugim roditeljima i objasni da će u razredu imati dete sa autizmom. - Ispričala sam im kakve bi mogle biti prepreke u komunikaciji, i na kakve probleme mogu da naiđu, kako da ih reše. Nakon tog razgovora, učiteljica nikada nije izdvajala Stefana u odnosu na drugu decu, i nikada se nije desilo ništa ružno. Čak se jednom dogodilo da je Stefan, kada se naljutio na asistenta, uštinuo devojčicu koja se samo našla u blizini. Ja sam pozvala roditelje da im to kažem, a ispostavilo se da im devojčica to nije ni rekla, za nju to nije bilo značajno - priča ova majka. Roditelji su od početka imali dobar pristup Ona kaže i da je odmah po polasku u prvi razred bilo očigledno da su roditelji razgovarali sa decom o Stefanu, jer su mu deca prilazila upravo na onakav način koji je Biljana opisala kao poželjan. Roditeljima, kao i učiteljici, Stefanova mama zahvalna je na trudu koji su uložili. FOTO: PRIVATNA ARHIVA Stefan na hipoterapiji - Učiteljica je sjajna, a Stefan joj je prvo dete sa teškoćama sa kojim je ikad radila, U početku je i sama priznala da je uplašena, ali sada nema ni govora o tome. Svakako mi je bila važna njena iskrenost i to što se ona trudi i razmišlja kako da pristupi situaciji - priča Biljana, dodajući i da za psihologa škole ima samo reči hvale. "Redak slučaj da dete bude tako dobro prihvaćeno" Kako će Stefanovo školovanje funkcionisati od petog razreda, kada bude imao više profesora i učionica, Biljana kaže da to još ne mogu da prognoziraju. - Mi nismo zacrtali da on mora da završi redovnu školu, uvek postoji opcija specijalizovane škole, ako za to bude potrebe. Sada, u prva tri razreda, najvažnija socijalizacija, a taj kontakt sa decom koja ga prihvataju ne može ništa da zameni - kaže ona, dodajući da je zaista redak slučaj da dete bude tako dobro prihvaćeno. Neki roditelji se stide bolesnog deteta O tome kakva su inače njihova iskustva sa Stefanom i kako ljudi reaguju na njega, Biljana kaže da ona pre svega zavise od stava koji zauzmu roditelji tog deteta. - Ima roditelja koji se osećaju posramljeno i imaju potrebu da opravdaju svoje dete. Mi nikada nismo polazili iz te perspektive. Stefan ume neobično da se oglasi, ili u parku da samo stoji, umesto da se ljulja, ali predrasude su da su deca sa autizmom agresivna i bučna. Nisu ništa više od druge dece - objašnjava naša sagovornica. FOTO: PRIVATNA ARHIVA "Nije svako adekvatan roditelj" Na pitanje kako komentariše česte navode da roditelji neke dece sa autizmom insistiraju da im dete pohađa redovnu školu, iako nije spremno za to, a time remeti i drugu decu, sagovornica "Blica" kaže sledeće: "Uvek ima roditelja koji ne sagledavaju situaciju realno, i među njima ima i onih čija deca imaju autizam. Ali to nema veze sa tim da dete ima teškoće, već da je neko neadekvatan roditelj". Imajući u vidu da Stefan lepo funkcioniše sa decomu školi, pitali smo Biljana kako se slaže sa mlađim bratom. - Igranje uvek inicira mlađi Mihailo, koji je sada pošao u prvi razred, imajući u vidu da deca sa autizmom ne pokazuju inicijativu za kontaktom. Braća imaju lep i topao odnos, i Mihailo se mnogo trudi oko brata - zaključuje ona. Mama i tata kao asistenti On još dodaje da su na listi čekanja za personalnog asistenta, da su ostvarili sva prava, ali je lista predugačka. - Privatne asistente plaćamo mi, ali oni nikada da se ustale, pa ponekad tu ulogu preuzmemo moj suprug ili ja - priča nam ova majka. Stefan ima i druge brojne redovne aktivnosti. - Kod logopeda ide dva, tri puta nedeljno, i to plaćamo privatno, jer kod državnog nema dovoljno termina. Jednom ili dva puta mesečno, koliko bi moglo kod državnog, besmisleno je retko, jer je Stefanu potreban konstantan rad - priča nam Biljana. Uz to, Stefan ide i na redovne kontrole kod neuropsihijatra i psihologa, kao i na hipoterapiju, terapiju sa konjima, koja se, kaže, pokazala veoma korisna. извор

Gradonačelnik Beograda Zoran Radojičić otvorio je prvu mini eko-zonu za vrapce na Novom Beogradu i najavio da će takve zone biti postavljene u svakoj beogradskoj opštini. U novobeogradskom Bloku 28 postavljene su tri kućice i hranilice za vrapce u koje će hranu za te ptice stavljati građani. Radojičić je rekao da su vrapci simbol Beograda i ekološki zdravog grada. "Glavna je ideja razvijanje Beograda u pravcu zdravijeg grada", rekao je Radojičić novinarima. Radojičić: Žvake veliki neprijatelji vrabaca On je upozorio da su žvake neprijatelji vrabaca, jer ako ih pojedu, oni uginu. "Svako ko baci žvaku mora da razmišlja da time može da ubije nekoliko vrabaca", kazao je gradonačelnik Beograd. Direktor JKP "Zelenilo - Beograd" Slobodan Stanojević rekao je da je to preduzeće otvoreno za sve inicijative građana da grad bude lepši i podsetio da je to preduzeće nedavno postavilo i klupice za dojilje. U Srbiji živi manje od 100.000 vrabaca, a u poslednjih 25 godina njihov broj je smanjen za 60 odsto. Nadležni su apelovali na građane da ih ne hrane belim hlebom, jer on nije dobar za vrapce. Izvor: N1

Kad nizbrdo krenete beogradskom Ulicom kralja Petra zapazićete razne butike koji nude svetsku firmiranu robu, kao i luksuzne restorane i kafiće. Međutim, s leve strane ulice, na broju 75, primetićete izlog koji istog trenutka asocira na neko davno, zaboravljeno vreme. Na staklenim policama stoje bočice koje sadrže razne popularne mirise prošlosti, stare porodične fotografije, kao i drugi kozmetički proizvodi po kojim je ovaj dućan nekada bio naširoko poznat. Ova radnja za proizvodnju kozmetičkih i mirisnih sredstava zove se „Sava“, a vlasnik je Nenad Jovanov, koji je ovaj posao nasledio od svog oca. - Nenad Jovanov ispred svoje radnje SAVA 2014. godine – 60. godišnjica Već pri prvom koraku koji načinite kad uđete u radnju, zapadate u vremensku kapsulu pedesetih godina prošlog veka. I, zaista, od tada ništa nije menjano. Boja portala, koji je napravljen 1912. godine kad i zgrada, datira od 1954. godine. Enterijer lokala čine stare bordo police, boce raznih veličina i namena, stari foto-aparati, fotografije, parfemske bočice sa pumpicama sa kićankom – nekadašnjim tradicionalnim damskim priborom koji je bio obavezan na toaletnim stočićima gospodskih kuća. – U lokal su, tokom vremena, dodati samo radijator, kasa, električni sat, bežični telefon i neonke – kroz osmeh napominje Nenad. Čak su i zastupnici Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda nedavno dolazili i fotografisali ovu poslovno-stambenu zgradu kako bi je možda u budućnosti proglasili kulturnim dobrom. U Beogradu su nekada postojale čak 23 ovakve zanatske radnje, a danas je samo Nenadova ostala u izvornom obliku. Sada postoje brojne prodavnice i parfimerije, dok Jovanov svoje kozmetičke proizvode sam pravi, puni, cedi, filtrira. Međutim, „Sava“ danas ne nudi više od polovine svojih nekada ekskluzivnih proizvoda. Krem i sedefaste ruževe, po kojim su bili poznati, više nemaju u ponudi. Masovna ponuda industrijskih kozmetičkih preparata na tržištu odavno je oterala Nenadove kolege u druge poslove. – Zlatno vreme ovog zanata su bile pedesete i šezdesete godine prošlog veka. Trgovac tada nije mogao biti bilo ko. I otac i stric su završili Trgovačku akademiju u Beogradu, koja je bila ozbiljna institucija. Morao si biti obrazovan, kutluran u svakom pogledu, poznavalac robe i poslovanja – priseća se Nenad. - Nenadov otac, Dragoljub Jovanov, ispred radnje 1954. godine Prvu porodičnu radnju ovog tipa pod nazivom „Đurđevak“ na Topličinom vencu br. 13, otvorio je Nenadov stric Milorad Jovanov, dva meseca pred bombardovanje Beograda 1941. godine. Nju je kasnije preuzeo Nenadov otac Dragoljub, dok je Milorad otvorio radnju i u Knez Mihailovoj ulici. Ta radnja je radila do 1944. godine kad je razbijena i poharana. Posle oslobođenja nastavlja da radi samo izvorna radnja, koja je poslovala i tokom rata. Međutim, nacionalizovana je 1948. godine. Kad je vlast nekoliko godina kasnije uvela poslovne olakšice, Dragoljub Jovanov, kao veliki zaljubljenik u ovaj posao, 1954. godine otvara današnju radnju u Ulici kralja Petra. Njihova robna marka se zvala L’Amour. U zadnjem delu radnje su prozivodili kreme, pudere, sredstva za negu lica i tela, ruževe, lakove, senke, maskare, rumenila, kolonjske i toaletne vode, parfeme. – Nekad su najtraženiji mirisi bili „Pokošeno seno“, „Crna mačka“, „Reve D’or“ i „Šanel 5“, koji je i sada najprodavaniji – kaže Nenad. - Nenadovi roditelji 1954. na dan kad su odlučili da otvore SAVU Radnja danas opstaje zahvaljujući svojim stalnim kupcima, ali i mladim ljudima koji su sve više zainteresovani za „retro“ mirise. Pre nego što mušterija izađe iz radnje, običaj je da je Nenad namiriše željenim mirisom. Nema zaposlenih radnika. – Poslujem po onom starinskom principu – što je moguće povoljnija cena za mušteriju, ali da pokušam da kroz njihove češće posete nadoknadim to što sam više dao. Što se tiče kvaliteta, nemam konkurenciju u Beogradu. U ovaj posao je toliko uloženo da se nikad nisam zapitao da li ga nastaviti ili ne. Ljubav, rad, odricanje i otežavajuće okolnosti čine ovu profesiju. Ali, danas zanati nestaju kao sneg u proleće – kaže Nenad Jovanov. Njegov sin je završio filmsku i TV kameru na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i trenutno ne planira da se bavi očevim poslom. Radnja je prošle godine učestvovala u manifestaciji „Noć muzeja“ – u prilici za koju je Nenad napravio toaletne vode „Beogradska noć 1 i 2“ – dve arome za muški i dve za ženski miris. Kako god bilo, jedini autentični beogradski parfemdžija se ne predaje… - Nenad za svojom pisaćom mašinom http://www.presstiz.rs/drustvo/poslednji-parfemdzija-beograda/

Nesvakidašnji oglas jedne porodice‚ da žele besplatno da ustupe na korišćenje kuću i veliko imanje u Maloj Ivanči kod Sopota nekome ko bi ga obrađivao, privukao je veliku pažnju na društvenim mrežama. Prijave im stižu već nekoliko dana, a među njima ima i onih koje su ih ostavljale u čudu. Porodica Vukčević koja živi u Maloj Ivanči, selu u opštini Sopot, od centra Beograda udaljenom oko 30 kilometara, odlučila se da na društvenim mrežama oglasi "ponudu koja se ne odbija". "Na samo 30 kilometara od Beograda, u zaseoku sela Mala Ivanča, naša porodica daje na korišćenje tri hektara plodne zemlje, sa kućom (kupatilo, struja, voda, televizor, telefon), vajatom, štalom za stoku, kokošinjcem, košnicama... Na imanju se pored zemlje (jedan deo pripremljen za baštu) nalazi majdan, potok i bagremova šuma i dosta stabala oraha. Želimo da sarađujemo sa ok, pozitivnim, poštenim i normalnim ljudima koji vole prirodu i koji imaju želju da se bave organskom poljoprivredom. Jedini uslov je da od svega što se proizvede na imanju polovina pripada vlasnicima", naveo je stariji sin iz porodice Vukčević u objavi na Fejsbuku. Foto: Porodica Vukčević / RAS Srbija Kuća na oko 30 kilometara od Beograda potpuno je sređena za život U istom oglasu, on navodi i da porodica nudi i pomoć vlasnika novim stanarima. "Sa naše strane, možemo obezbediti plasman svih proizvoda sa farme, dolazak volontera koji bi pomagali u poljskim poslovima, dolazak organizovanih grupa ljubitelja prirode i organske hrane. Takođe možemo pomoći u formiranju zasada povrća, formiranju stada i slično, kao i obezbediti određene alate za rad. Imanje je okruženo šumom i zemlja nikada nije tretirana nikakvom hemijom. Ukoliko vam je želja da se bavite organskom proizvodnjom, volite prirodu i taj način života, a usput želite da obezbedite stalne i sigurne prihode, kontaktirajte nas... Dobrodošli su svi vredni ljudi, sa malom prednošću porodice, kao i stranaci (Rusi ili Evropljani)", dodaje se u Vukčevićevoj objavi. Foto: Porodica Vukčević / RAS Srbija Imanje je okruženo šumom, tu su i potok, majdan... "Blic" je kontaktirao mladića koji je postavio neobičnu objavu, a on nam je otkrio motive za ovakav oglas. - Ne želimo da prodamo zemlju jer smatramo da je to resurs budućnosti, a takođe nekoliko porodica, uglavnom naših prijatelja, želi da se snabdeva zdravom i proverenom organskom hranom, pa smo došli na ideju da oformimo organik klub. Sa druge strane, moji roditelji su u bašti na ovom imanju proizvodili mnogo šta, uglavnom za naše potrebe, a višak uglavnom delili i poklanjali ljudima. Kako su ušli u neke godine kada više ne mogu da rade, odlučili smo se da sve to podignemo na jedan ozbiljniji nivo, tako da tražimo partnere, ljude koji vole prirodu, organsku poljoprivredu, koji bi mogli da se ozbiljnije posvete svemu tome. Mi sa svoje strane finasiramo sve što je potrebno za proizvodnju, đubre, seme, alate, frezu, gorivo, finasiramo podizanje zasada i formiranje stada. Zauzvrat, sav višak proizvoda deli se pola-pola, što je uslov sa naše strane kao vlasnika i finasijera. Tako ljudi mogu da predvide svoja primanja i zavise od sebe i svog rada - objašnjava Vukčević. Foto: Porodica Vukčević / RAS Srbija Vajat u blizini porodične kuće Kome će ova porodica poveriti imanje, zavisi od više uslova, ali najbitnije je da ljudi budu pošteni i radni. Sa druge strane, pored ozbiljnih prijava, za ovih nekoliko dana stizale su im i pozivi koji su ih ostavljali u čudu. - Nećete verovati koliko ima negativnih ljudi u Srbiji i kakve sve pozive i ponude dobijamo. Javio nam se čovek koji želi da pobegne od žene sa ljubavnicom, pa mu treba kuća. Odmah je naglasio da ne može da radi, ali da može da pokosi malo ispred kuće. Neki imaju ideje da im ovo bude samo vikendica, pa su preispitivali i tu opciju, a neki traže fiksnu platu. Sva sreća pa ima i normalnih ljudi, koji razumeju ceo smisao ovoga, tako da se nadam da ćemo uskoro napraviti selekciju i naći prave ljude. Nadamo se da ćemo privući prave partnere koji su na drugom nivou svesti, pa neće sve ovo gledati samo kroz profit, već kao način života - zaključuje Vukčević. Ovaj mladić i njegov brat, kaže on, nisu u mogućnosti da se bave ovim poslom. Mlađi je sportista, a stariji vodi drugi porodični posao, dok su roditelji ostarili te ne mogu više da se bave poljoprivredom. Vukčevići na kraju ističu i da im je velika želja da ova ideja zaživi jer smatraju da je organska hrana i zdrav život budućnost Srbije. https://www.blic.rs/vesti/beograd/porodica-nudi-besplatno-kucu-i-imanje-kod-beograda-uz-jedan-uslov-ali-nisu-ocekivali/gbgs3vt

"Žene da imaju manju platu, da rade samo četiri sata dnevno, da bi duže bile sa decom". "Žene jednostavno nisu za neke poslove, ne treba da rade u vojsci, policiji, da se bave politikom...", "Preuveličavaju se brojke o seksualnom uznemiravanju žena da bi se stvorila antimuška psihoza"... ovakve skandalazne stavove izneo je sinoć istoričar, i očigledno ženomrzac, na skandaloznom skupu u Beogradu "Feminizam kao razarajući faktor nacije u vojsci i ostalim državnim institucijama". "Opadanje broja brakova, sve manje rođene dece i sve više razvoda uzrokovani su mnogim činiocima radikalnog feminizma koji sprovodi Vlada Republike Srbije", poručio je Đorđević (49). - Politika rodne ravnopravnosti je, u stvari, politika radikalnog feminizma koju sprovodi naša vlada. Na predavanju ćemo ispitivati da li je ta politika ispravna ili ne. Podaci koje, primera radi, iznosi Incest trauma centar o broju žena koje su doživele seksualno uznemiravanje je preuveličan što stvara antimuške psihoze. Mi smo za ravnopravnost, ali smo protiv "politike grupnog identiteta", odnosno mi smo za činjenični feminizam koji se može nazvati i liberalnim i individualističkim - rekao je sinoć Vladislav Đorđević, istoričar i publicista iz Novog Sada, koji je, između ostalih, pisao i za portale na kojima se zastupaju i ekstremno desničarski stavovi. Muški skup, nekolicina žena ćutke slušala Oko 50 posetilaca, mahom muškaraca, okupilo se u nevelikom prostoru kluba na "rodoljubivom muškom druženju". Među njima je bilo i nekoliko žena, koje se, u skladu sa stavovima na predavanju, uopšte nisu oglašavale, ali i jedan sveštenik. "Postoje razlike u mozgovima muškaraca i žena" Kontroverzni istoričar je, čitajući određene tekstove iz časopisa "Odbrana", sarkastično komentarisao stavove o ženama u vojsci, policiji, politici i na sličnim pozicijama. Nije nudio rešenja, već se uglavnom bazirao na "kritici rodne ravnopravnosti i radikalnog feminizma" jer, prema njegovim rečima, "postoje razlike u mozgovima muškaraca i žena". Govorio je da žene ne mogu da budu u vojsci, navodeći da im je "potrebna pomoć kolega da ponesu opremu", ali i da je problem jer tu ne mogu da se zadrže, odnosno da same napuštaju vojsku čim rode dete. Da rade samo četiri sata dnevno Čitajući deo teksta u kojem je pisalo da žene ne mogu da usklade porodični i poslovni život, naveo je da bi bio još radikalniji. - Uveo bih meru da žene rade svega četiri sata dnevno. Imale bi manju platu, ali bi bile duže kod kuće sa decom, što nije potcenjivanje, već izlaženje u susret - rekao je Đorđević na predavanju. On je govorio da žene jednostavno "nisu za neke poslove", poput onih terenskih, zbog biološke razlike, da bi Evropska unija i NATO pakt, koje je označio kao tvorce rezolucija o rodnoj ravnopravnosti, trebalo da se ugledaju na Srbiju, odnosno "da EU može da uđe u Srbiju, ali ne mi u nju", te da ima i previše nevladinih feminističkih organizacija koje "finansiraju i strani faktori, ali i mi sami"... Zabrinjavajuće je što su reakcije publike bile su još ekstremnije od predavanja ovog istoričara. Jedan od posetilaca je, recimo, umesto pitanja konstatovao da je predavač bio suviše odmeren, dodajući da "žene imaju i previše prava". Retke žene u publici su na to ćutale. Seksualnost kao sredstvo manipulacije U intervjuu za jedan portal Đorđević je rekao kako je radikalni feminizam danas najrasprostranjenija forma feminizma, a u njenoj srži je "lezbijska ideologija". Savremeni feminizam podstiče žensku seksualnost, što Đorđević i njegovi istomišljenici očigledno smatraju nečim što ih ugrožava. - Taj podsticaj je doveo do pojave koju je Arijel Levi nazvala ženska "razvratnička kultura". Te visokoobrazovane i visokopozicionirane žene ostvarile su se poslovno, pa mogu da se posvete hedonističkom životnom stilu. Taj sloj žena rukovodi i medijima, ženskim časopisima, pa svoj pogled na svet propagira ostatku ženske populacije - piše. S druge strane, lezbijski feminizam se očituje u nepoverenju, čak i mržnji prema muškarcima, dodaje on. Najotužniji deo predavanja se, očekivano, sveo na pravdanje silovatelja i nasilnika u porodici. - Otuda sva ta paranoja o "silovanjima", "nasilju u porodici", "nasilju u partnerskim odnosima", "seksualnom uznemiravanju" i tome slično. Sve ide ka tome da se muškarac prikaže kao silovatelj, napasnik i grubijan. Implikcija je jasna: najbolje je da žene ostvaruju veze samo sa ženama, jer su one fine i nežne, a ne sa muškarcima koji su grubi i neotesani. Naravno da ne odobravam muška nepočinstva, ali ne odobravam ni tu antimušku histeriju. Ima muškaraca nasilnika, ali većina nije takva - kaže on.

Večeras vašoj pažnji poštovani forumaši predlažemo jedan tekst od pre 42 godine. Naime, splitski nadbiskup, jedan italijanski biskup i tadašnji župnik u Zemunu su, u jesen 1975. godine krenuli na put po Srbiji, Makedoniji i Grčkoj, obilazeći manastire (sa `akcentom` na pravoslavne) sa ciljem da "kruna" njihovog puta bude u manastiru Hilandar. Impresije sa tog puta je sa čitaocima Glasa Koncila u septembarskom izdanju za 1975. godinu, u jednom kraćem "izviješću" podelio tadašnji zemunski župnik dr Đuka Marić... OD BEOGRADA DO HILANDARA Ekumensko hodočašće splitskog nadbiskupa metropolite, zemunskog župnika i talijanskog biskupa Oplenac – Žiča - Studenica Pođosmo nas trojica, kao tri kralja — sa Zapada; split­ski metropolita nadbiskup Frane Franić, njegov prija­telj biskup sa Sardinije (u tekstu se ne navodi ime, premda je izvesno da je u pitanju Đuzepe Mani - prim. prir.) i Ja, fra Đuka Marić kao šofer. Od Beograda na jug, kroz šumovitu i zelenu Šumadiju dođosmo do vrha Oplenca. Tu smo zašli u po­znatu crkvu svetoga Đorđa, mauzolej kraljevske kuće Karađorđevića. Crkva od bi­jelog umjetnog mramora, unutra prebogati mozaici, ko­pije poznatih srpskih fresaka. Bogatstvo boja kažu do deset tisuća nijansi. Bili smo unutra sami. Sve mirno obiđosmo. Preko Rudnika do Kralje­va u manastir Žiču. Bio za pravoslavne blagdan Preobraženja. Oko crkve nešto hodočasnika. Manastir bogate prošlosti. Tu je stolovao srp­ski arhiepiskop, tu je okru­njen prvi srpski kralj. Ima ostataka fresaka iz 13. stoljeća. Iza crkve manastir za monahinje. Pomolili smo se u crkvi za jedinstvo svih kršćana, pa preko Mataruške do Ušća i do manastira Studenice. Ondje zatekosmo mnoštvo. I glazbu pred mehanom. Brda lubenica i svijet u komešanju. Tu je Nemanja krajem 12. stoljeća podigao Bogorodičinu crkvu. Mješavina romanskog i bizantskog stila. Unutra freska Raspeća. U maloj crkvi svetog Joakima i svete Ane, u krugu manastira freske svetoga Save i svetog Stevana Nemanje. Vele da su to najljepše freske iz 14. stoljeća. Tu smo vidjeli više monaha, starih i mladih. Svijet je donosio na blagoslov vino, cvijeće i plodove. Kažu da tu negdje u blizini ima ćelija u kojima žive skiti — monasi samotnici. I da u tim ćelijama tih skita doista ima! Vozeći se prema Novom Pazaru ugledasmo na osami crkvu sv. Petra koja se spominje već u prvoj polovici 10. stoljeća. Način gradnje pokazuje da je mogla biti sagrađena i sto ili dvjesto godina prije. Tu je Nemanja održao poznati sabor protiv bogumila. Tu se odrekao prijestola i pošao u monahe. Građevina je neobična: okrugla, s kupolom na četiri jaka stupa. Na lijevom stupu zamjetljiva je stara freska, lik svetoga Petra kako nosi crkvu na leđima. (Blažena vremena kad se taj motiv mirno slikao i po kršćanskom Istoku!) Do Sopoćana smo se dugo probijali, zaustavio nas neki sudar na cesti. U crkvi mračno; skele podignute radi preslikavanja zastiru pogled. Zdanje je podigao kralj Uroš sebi za grobnicu godine 1260. Za freske u Sopoćanima kažu da su najljepša djela srpske srednjovjekovne umjetnosti. U starom srcu Srpske Crkve Pogledasmo i pođosmo noćiti u Peć, da bi drugog jutra uz obalu Bistrice išli da pogledamo Pećku patrijaršiju u Rugovskoj klisuri. Onamo je iz Žiče bilo preneseno središte srpske Crkve. Crkva svetih Apostola potječe iz 13., a crkva sv. Dimitrija iz 14. stoljeća. Arhiepiskop Danilo je sagradio uz njih još crkvu Bogorodice Odigitrije. Ima tu fresaka iz 13. do 17. stoljeća. Tu se čuvaju stare knjige, rezbarije, duborezi i srebrom i zlatom okovana evanđelja. U dvorištu raste dud za koji kažu da ga je zasadio sam sveti Sava u 13. stoljeću. Đakovica je stari istočnjački grad sa starim ulicama. Katoličku župu vode oci franjevci. Tu djeluju i katoličke časne sestre Svetoga Križa. U Đakovici kao i po svemu Kosovu vidimo jata djece. Manastir Dečani pod Prokletijom gradili su majstori iz Kotora na čelu s fra Vitom. Veliki polijelej (luster) iz 14. stoljeća načinjen je od bivšeg oružja. To je najveći manastir. U njemu ima i monaha, redovnika. Tu vidjesmo i mladog Austrijanca koji je, tako on sam kaže, radi veće duhovnosti prešao na pravoslavlje i postao kaluđer. Iz obližnjeg dječjeg oporavilišta odgojitelji doveli veliku grupu malih Albanaca i tumačili im znamenitosti crkve. Albanci - žilavi i životvorni Priština je centar Kosova. Carska džamija je veličanstvena. Sagradio je turski sultan Mehmed II Fatih. Ogromna kupola kao da lebdi u zraku. Bilo je podne. Stari muslimani su žurili da se operu i izuju da uđu u džamiju na molitvu. Uroševac je sijelo katoličkog biskupa albanske narodnosti koji je pomoćni biskup skopskom biskupu. Tu smo dosta lijepa čuli o našim katoličkim Albancima. Životni su, obitelji im brojne, imaju i do deset i više djece. Žilavi i životvorni ljudi; ima ih već po svim našim krajevima. U Skoplju nije lako naći biskupski dvor. Ipak se našao dobar čovjek koji nam je pokazao put. Biskup nas je poveo da pogledamo katoličku katedralu u izgradnji. I pravoslavna katedrala je u izgradnji. Obje moderne betonske građevine. Još iste večeri stigosmo u Đevđeliju, blizu granice. Usput motrimo nepregledne nasade vinograda. Gostoprimstvo su nam pružile grkokatoličke redovnice Euharistinke. Njihova je poglavarica sestra Margareta, Bugarka; akademska slikarica, koja je završila akademiju u Sofiji. Misu smo služili s kvasnim kruhom, kakvim služe braća grkokatolici. Prazna kuća kod Vasilise Olge Preko granice smo prošli brzo. Turistička navala je već minula. Uskoro se nađosmo usred Soluna. U Đevđeliji su nam časne sestre dale adresu sestara u Solunu, ali tu kuću u ulici Vasilise Olge nađosmo praznom, napuštenom. U našem konzulatu lijepo su nas primili i uputili kako za ulazak na Athos treba imati dozvolu od Ministarstva za sjevernu Grčku i još od policije. A sve je vremenski ograničeno, jer je poslovno vrijeme u Grčkoj dva sata pred našim. Po njihovu je bilo šest, a po našem tek četiri sata poslije podne. U Solunu naiđosmo na ogromnu Crkvu svetoga Dimitrija. Mučen je u našoj Sremskoj Mitrovici, ali ga u Solunu mnogo časte. Kod policije nam je pomoglo preporučeno pismo carigradskog patrijarha, te opremljeni svim potrebnim dokumentima još iste večeri požurismo kroz prilično pustu Halkidiku. U sumraku smo prošli Aristotelovo rodno mjesto Stagiru. Idućeg jutra ostavili smo auto u Uranopolisu da se brodićem prebacimo na Svetu Goru i pohodimo koji manastir na njoj. Željeli smo doći u Hilandar. Sa svim dokumentima brzo kući Među turistima bilo je i ženskih, ali njih ne pustiše na brodić, jer na Athos ne stupa ženska noga. Brodić je pristajao uz razne grčke i ruske manastire uz obalu. Djeluju prazno. U najcvjetnija vremena na Athosu je živjelo oko 44000 monaha, a sad ih je ondje samo 1500. Iz male luke Dafni trebalo se prebaciti 7 ili 8 kilometara u brda do mjesta Kareja, gdje bismo dobili konačno dozvolu za posjet slobodno odabranim manastirima. Stari autobus dahtao je tim putem vise od sata i pol. Na brdskom trgu vidjesmo više monaha u razgovoru i po trgovinama. Ne upleću se u naš dolazak ni u naše nakane. Neka vrsta policije mora nam dati dopuštenje, a onda još u općini treba nešto platiti da se dobije konačna preporuka. To smo dobili, ali nitko da nas uputi kako ćemo doći do željenog manastira. Za Hilandar smo ipak doznali da bi trebalo ići na mazgama ili pješke i da bi to trajalo tri ili četiri sata. Nas trojica nismo bili tome dorasli. Onda smo smislili na brzinu vratiti se autobusom u Dafni i poći barem u najbliži manastir Simona Petra. No, na obali saznadosmo da je to moguće tek sutradan. A gdje noćiti? I pala je još brža odluka: sa svim skupljenim dozvolama iskoristiti brodić koji se upravo vraćao u Uranopolis. Ipak smo vidjeli kako je na Svetoj gori. Vraćajući se prema domovini zaustavili smo se uz spomen kip Aristotela. Strši iz ravnice ispod visokih brda kao da pita prolaznike je li im stalo do prave istine. Nakon prolaza kroz Solun i Edesu, prijeđosmo granicu i predvečer se nađosmo u Bitoli, kod prijatelja župnika Petra. I među našim katoličkim časnim sestrama koje ovdje rade u bolnicama. Sutradan, bila je nedjelja, dospjesmo preko planina i Prespanskog jezera do Svetoga Nauma. Na Prespanskom jezeru, mali otočić, a na njemu tromeđa Jugoslavije, Albanije i Grčke. Molitva sveslavenskim apostolima Sveti Naum na kraju Ohridskog jezera bio je nekad samostan, a sada je odmaralište. Na grobu Svetoga Nauma molili smo svetu braću Ćirila i Metoda i njihove učenike svetoga Klimenta i Nauma za istinsko bratstvo svih kršćana, napose Slavena. Na sjevernom kraju jezera, u Ohridu, vidjeli smo crkvu svete Sofije koja je sada koncertna dvorana. Crkva svetoga Klimenta puna je odlično sačuvanih freski iz 13. stoljeća. U Bitoli pohodismo i iskopine stare Herakleje s temeljima kršćanske bazilike iz 4. stoljeća. Herakleju su srušili Slaveni da kasnije tu iznikne grad Bitola što znači grad manastira. Bilo ih je, kažu, čak 84. Prije sto godina Bitola je imala 120000 stanovnika. U Skoplju smo prenoćili u novom biskupskom dvoru, a zatim nadbiskup i biskup avionom na more, a ja nesigurnim autom gore, na Dunav. Dr. Đuka MARIĆ, Glas Koncila, broj 20., 28. rujna 1975. godine Oprema teksta: FOTO: Sve fotografije korišćene za opremu teksta su iz javnih izvora