Претражи Живе Речи Утехе

Велики број верног народа се окупио на Светој Литургији да молитвено прослави празник посвећен Светој Петки, нашој великој заштитници и молитвеници пред Господом. Свету Архијерејску Литургију је служио Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслуживање Епископа рашко-призренског г. Теодосија и великог броја свештенства како из Архиепископије београдско-карловачке, тако и из других епархија наше свете Цркве. http://www.spc.rs/sr/proslava_svete_petke_na_chukarici_0

Ваша Светости, љубљени у Господу брате! Од свег срца поздрављам Вашу Светост и Вама и пуноћи братске Руске цркве желим мир и изобиље милости од Господа. Сву пуноћу наше свете Цркве огорчили су и узнемирили извјештаји о богохулним акцијама извршеним у московском саборном храму Христа Спаса. Такође, и то што су други безумници у Русији и Украјини подигли руку на храмове Божије и часни и животворни Крст, пружајући подршку овим богохуљењима. Категорично осуђујемо ове подле, богопротивне поступке, који се не могу оправдати никаквим политичким или другим разлозима. Они су живо подсјећање на страшне преступе безбожних људи прошлог вијека. Покушаји неких медија да оправдају ова дјела огорчава срца вјерујућих људи српског народа. Али ми знамо да се Бог „не да обмањивати; јер што човјек посије оно ће и пожњети“ (Гал. 6,7), и да „као што прашти трње под лонцем тако је смијех безумников“ (Проп. 7,6). Свим вјернима у цијелом свијету, као и свима који уважавају вјеровања других, мора бити јасно да су таква дјела недопустива. Сва пуноћа наше Српске цркве је забринута и моли се Богу и Његовој Пречистој Мајци, да Он пошаље мир руском друштву и просвети наш братски руски народ. Нека свемилостиви Господ дарује Вашој Светости, архипастирима, часном свештенству, монаштву и свим вјернима Ваше свете Цркве свесилну, непобједиву помоћ и мудрост у овом тешком времену. Ваше Светости сабрат и саслужитељ пред престолом Божијим, +Иринеј, Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки, Патријарх српски Радио Светигора

Кратким приказом о самој Библији и преводима на разне језике протођакон Радомир Ракић је присутне поново подсетио на потребу читања Библије и на живи дијалог са Библијом. Износећи чињенице о преводу Библије на српски језик (превод Ђуре Даничића и Вука Караџића) протођакон Радомир Ракић није пропустио да у кратком времену обавести посетиоце и о новом преводу Светог Завета Комисије Светог Aрхијерејског Синода Српске Православне Цркве. Библијско друштво је, иначе, организовсало превод Јеванђеља од Маека на ромски језик. Када је у питању превођење библијских текстова, али и других, на ромски језик, због разних дијалеката, морало би се водити рачуна о тачности превода, истакао је протођакон Ракић. Бајрам Халити, члан Удружења књижевника Србије, указао је на положај Рома и истакао чињеницу недовољног ангажовања преводилаца на ромски језик, као и на недостатак публикација на ромском језику. Само на изглед мала књига по обиму, Дечје Јеванђеље на ромском језику, у ствари је и "збирка православних молитава и правила и начина на који се оне изговарају, а један посебан део посвећен је припреми за исповест и свету тајну причешћа, употпуњена Божјим заповестима посредством којих се, одговарајући на питања, дете на прави начин припрема да приступи светим тајнама", наводи, између осталог, Бајрам Халити, аутор једнотомног Речника српско-ромско-енглески језика. Преокупација преводиоца Златомира Јовановића као председника Скупштине Међународне организације Рома представља развијање и неговање сарадње међу националним културама, а посебно зближавање и разумевање стваралаца из разних земаља и народа. О самим Ромима, који данас немају верску заједницу и већином су православни, говорио је преводилац Јовановић, као о слободном народу који је свугде слободан, јер носи Бога у срцу и са Богом живи, обраћајући му се директно за све што му је потребно, без сумње и не са "условном" молитвом. Проповедање хришћанства код Рома је било на бази симболичких слика и зато је велики број Рома у православљу, иако је због социјалног статуса, стално изложен и другим утицајима и искушењима савремене техничке цивилизације. Представљање ове за Роме значајне књиге Јовановић је завршио речима Меше Селимовића: "Човек није оно што мисли да јесте, него оно што ради." Зорица Зец Извор: СПЦ

Авила је планина која се протеже дуж Каракаса, а њен највиши врх је на 2700 метара. Литургији су присуствовали већином спортисти рекреативци, који су се спонтано окупили и који се редовно пењу на ову прелепу планину. Апостол је прочитао господин Педро, који 26 година ради као чувар на Авили, а сабрани народ је одговарао и певао. Сутрадан, у двадесету недељу по Духовима, у Недељу Светих Отаца Седмог Васељенског Сабора, који стадоше у одбрану светих икона, служена је Литургија у цркви Светог Ђорђа у Каракасу где се верни народ, предвођен оцем Александром, молитвено обратио једној од најчудеснијих икона Пресвете Богородице, која се налази у српском манастиру Хиландару на Светој Гори, хиландарској икони Тројеручици, да српски народ на просторима Латинске Америке одржи и да мисија Српске Православне Цркве буде благословена. Извор: СПЦ

У четвртак, 18. октобра 2012. године, почео је четвородневни Интернационални симпосион о Светом Максиму Исповеднику у Београду. Свети Максим Исповедник један је од највећих синтетичара и теолога хришћанске Цркве; његова актуелност је све значајнија, пре свега, због његове савремености. Он Цркву и свет посматра из перспективе есхатологије и само стварање света види као стварање Цркве, где један Логос постају многи, а многи Логоси постају један, а не долази до пантеистичког стапања и ишчезнућа личности. Његова теологија чини га вечно савременим. Епископ Порфирије Перић, модератор током другог дана Симпозијума, рекао је да је разговор о Светом Максиму Исповеднику значајан корак у продубљењу наше теолошке и не само теолошке, него егзистенцијалне мисли. „Сви учесници Симпозијума били су креативни, као и сам Свети Максим Исповедник који је на нов начин обновио оригенистички проблем и поставио га православне основе. Веома ми је драго што је мој сабрат, епископ Игнатије Мидић, домаћин наших теолога и верног народа, јер управо је он стручњак за патристичку мисао, посебно Светог Максима Исповедника“, рекао је владика Порфирије, и нагласио: „Поздрављам освећење прелепог храма и креативност која је изражена у овој епархији. Освећење храма је чин инкарнације Бога Логоса или, како то оригинално каже сабрат, сећање на будућност. Есхатолошка перспектива хришћанства даје нам наду у иначе разломљеном свету, како га и приказују осетљиви уметници.“ Трећег дана Симпозијума, у суботу, целебна рука Светог Максима Исповедника пренесена је у храм Светог Саве на Врачару да би верници целивали онога који је био усамљен носећи собом католичанску, саборну веру Христову, за кога је патролог Квастен рекао да је била католичанстка, саборна Црква. Ово је био духовни симпозијум на којем су велики стручњаци са различитих аспеката осветлили личност Светог Максима Исповедника. Четвртог дана Симпосиона, у недељу, у саборном храму у Костолцу одслужена је света архијерејска Литургија у којој је началствовао Митрополит пергамски др Јован Зизјулас, један од највећих православних теолога данашњице. Гостопримство учесницима, гостима и верном народу указао је Епископ браничевски др Игњатије Мидић, такође један од великих познавалаца дела Светог Максима Исповедника данас. Верници и гости су били задивљени византијском архитектуром православног храма у Костолцу, који је пројектовао архитекта проф. др Предраг Ристић, а живописао др Стаматис Клирис, најоригиналнији православни иконограф и теолог, иначе пријатељ многих наших епископа и професора београдског Богословског факултета. Браничевска епархија је била обасјана торжественом светлошћу богословља и благословена мученичком руком Светог Максима Исповедника, јер исповест праве вере увек иде руку под руку са далекосежним страдањем по угледу на онога који је Пут, Истине и Живот, на Гопспода Исуса Христа. Браничевска епархија, позната по природним лепотама, у ово доба године дала је у природи сво оно обиље боја у коме видимо лепоту Божанског стварања из вечно присутне Књиге постања. На самој свечаности Његово Преосвештенство Епископ Игнатије био је љубазан да нам пренесе мисли значајних теолога, посебно епископа Јована Зизјуласа. „Храм посвећен Светом Максиму Исповеднику је храм који антиципира као икона преображену стварност коју Бог даје богоподобнима“, рекао је епископ Игнатије. Леп сунчани дан је понео нешто од златне јесени, где је засјало и ордење свих оних људи који су и удовичином лептом помогли изградњу овог храма, а посебно изненађење био је за старешину овог храма, протојереја Александра, који је одликован напрсним крстом. Празнично освећење је текло спонтано, како је наче код епископа Игнатија, и било је круна најзначајнијег теолошког симпозијума одржаног на нашим просторима, на којем су учествовали и чији рад су пратили многобројни заинтересовани грађани, где је уложено много труда од стране Епископа западноамеричког г. Максима, и његових сатрудника и колега са Богословског факултета - посебно декана протојереја-ставрофора др Предрага Пузовића - да се реализује пројекат о можда најзначајнијој личности историје човечанства, Светом Макисму Исповеднику. Горан Раденковић Извор: СПЦ

Богослужењу је присуствовао Његово Преосвечтенство Епископ Вичите и Средње Америке г. Василије из Антиохијске патријаршије. Пре свете Литургије у храм су свечано унешене мошти светог Максима Исповедника, којима се поклонио многобројни верни народ српске престонице. Извор: СПЦ

Владика Иринеј је у свом кратком излагању поздравио присутне подсетивши их на православне вредности којима су ондашњи Срби били посвећени у борби за ослобођење давно окупираних територија, али је и упозорио на проблем данашњих генерација које нису у стању да у довољној мери идентификују те исте вредности, када се као друштво налазимо у сличном стању као пред Први балкански рат. Ђорђе М. Србуловић је присутне подсетио на сâм ток догађаја Кумановске битке, рекавши да су Турци 24 сата пре свог потпуног пораза заправо славили победу јер су погрешно проценили да се целокупна српска војска повлачи. - Десетине хиљада Турака је отприлике у ово време, тачно пре сто година, прослављало величанствену победу турског оружја и превласт Алаха над Исусом. Наиме, стигао је извештај Зеки-паше да су српске снаге потучене. Ситуација је, међутим, била сасвим супротна. Он је видео оно што је желео да види – рекао је Србуловић, истакавши да је Кумановска битка извојевана захваљујући вештини и храбрости теренских официра српске војске, будући да сама војска није имала никакву везу са врховном командом. У наставку излагања Србуловић се осврнуо на стање српске националне свести у то доба: - Никада се у историји нашег народа није десило такво јединство круне, Цркве, војске, народа, политичких странака.... Никада као тада није постојало такво одушевљење за борбу. Није био проблем како мобилисати људе већ је био проблем како објаснити прекобројнима да не морају у рат. Нико није желео да се врати кући; било их је срамота, па су у цивилу желели да буду што ближе војсци, пратили су је као комите. Желели су да буду део вредности која иде да освети Косово – истакао је Србуловић и закључио да је српски народ поделио судбину сопствене историје која је више митолошка него рационална. - Сваки пут када смо покушали да будемо рационални прво смо губили себе, па после и битке – закључио је он. Професор Слободан Антонић се у свом излагању осврнуо на поуке које се могу извући из тог времена. - Ми се данас према тим победама српског оружја односимо као да је то била нека нормална ствар. Међутим, Србија је 1912. године била друштво за које бисте пре рекли да нема никаквог изгледа да успе у својим амбицијама. Прво: Србија је са севера и југа била окружена са два непријатељска царства која су заједно имала двадесет пет пута више становника него она. Друго: тадашње српско друштво је било неразвијено, око 87% становништва су били неписмени сељаци. Треће: Србија је имала проблема са индустријализацијом, модернизацијом, па и демократијом – истакао је Антонић, додавши да поред свих тих чињеница које нису ишле Србији на руку треба имати у виду и ону да су скоро све велике силе биле негативно настројене ка српским циљевима, изузев Русије. Приметивши да су и поред свих тих проблема, међу њих убрајајући и тада присутно неслагање између различитих политичких странака, тадашњи Срби ипак били свесни шта је то заједнички општи интерес, професор Антонић је закључио да би се из свих тих чињеница много тога могло научити како се према општем националном интересу треба односити и данас. - Треба имати у виду да тадашње друштво није имало седамдесет година искуства Југославије. Данас многи из моје генерације имају подељен идентитет, код њих је још увек присутан јак осећај да је Југославија њихова земља. Не мислим да је то нешто лоше, просто тај догађај са Југославијом је уздрмао и поделио наш културни идентитет, тако да ми данас имамо у Србији људе који су не само Срби већ и Југословени, па су некад односи између Срба-Срба и Срба-Југословена и изразито непријатељски – приметио је Антонић, закључивши да су пре тог југословенског искуства готово сви Срби ипак имали друштво сагласности око националног идентитета и елементарних националних циљева. Ђорђе Вукадиновић је у свом излагању највише пажње посветио немару данашњих институција и медија када је обележавање оваквих догађаја у питању. - Данас је први дан Кумановске битке, на јучерашњи дан је српска војска ушла у Приштину итд. Тешко је описати величину тог успеха, који је бацио у шок не само Турску већ и све тадашње силе. Тек од Србије нико није очекивао да ће бити главна сила у Балканском рату, јер се највише очекивало од Бугара који су сами имали онолико војника колико сви остали савезници заједно – рекао је Вукадиновић, објашњавајући сличности и разлике између тадашње и садашње ситуације у Србији. - Ми смо последњих деценија научили да се гледамо у лажном, споља наметнутом огледалу, у којем сами себи изгледамо као мали, прљави, ружни, зли. Део те матрице која нам се натура преко разних медија (и наших, а нарочито страних) свако од нас је свесно или несвесно усвојио. То се зове аутошовинизам. То је до те мере ушло у нас да често можемо да чујемо да нигде није као код нас, да смо најгори и томе слично, али то, наравно, најчешће није тачно. Оно што је битно јесте до које мере ми прихватамо такву искривљену, карикатуралну слику о нама – истакао је Вукадиновић, приметивши да обележавање неких позитивних тековина нашег друштва, попут Балканских ратова и Кумановске битке, циљано немају довољно простора у нашем културном и медијском простору. - Уместо прославе ослобађања Старе Србије ми данас на телевизији гледамо „Сулејмана“, „Малу невесту“, свакакве ријалити-шоу програме којима се залуђујемо. Мислимо да се уз њих одмарамо, а заправо трујемо свој мозак, мозак наше деце и земље. Ту су и неке кладионице и сличне ствари, које су само део цивилизације преваре на чијем ободу живимо – закључио је Вукадиновић, додавши да су млади данас обманути и онемогућени за било какву врсту креативног рада, тако да постаје готово несхватљиво да би данас могао успешно да се спроведе и делић онога што су наши преци остварили пре сто година. Вукадиновић је своје излагање ипак завршио у позитивном тону: - Сви знате песму „Наши дани“ Владислава Петковића Диса. Знате њене сурове стихове, знате како он описује тадашње стање нашег народа, а песма је из 1910. године. Сви знамо и за духовите, али болне сатире Радоје Домановића из тог периода. Позитивно је то што је српски народ после таквог стања које су они описивали смогао снаге за такав трзај којим је изнео Балканске ратове. Он то можда може и данас. Ја ту видим неку наду и за нас – закључио је Вукадиновић. После излагања учесникâ трибине уследила су питања присутних у којима су углавном тражени одговори на то како би друштво требало да се односи према различитим негативним утицајима којима је изложено, на шта су учесници констатовали да је потребно да се свако понаособ бори у сопственој породици за духовно здравље пре свега најмлађих чланова и да о њима посебно брине, јер су се млади нашли у изразито непогодном положају због лошег стања у готово свим аспектима живота: од угроженог социјалног положаја, преко медија, до образовног система који је данас чешће резултат политичко-економских договора него науке. Марко Радовановић Нова српска политичка мисао 24. октобар 2012. Извор: Епархија бачка

После трократног опхода око храма и освећења, Митрополит је служио свету Службу Божију, крстио малог Хуана и миропомазао сестру Монику. На крају свете Литургије, Митрополит је новим православним хришћанима и свима присутнима зажелио благослов Божији и снагу да иду Христовим путем. Такође је објаснио значај Крштења у име Оца, Сина и Светога Духа, као и данашњег освећења храма и његове Свете Трапезе у коју је положио мошти новопројављених свештеномученика и мученика Момишићких, канонизованих на прољећном засједању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Позвао је све вјерне цркве у Венадо Туерту да, уз сарадњу са својим новим парохом презвитером Исајлом Марковићем, настављају да обнављају свој храм и унапређују свој парохијски и црквени живот. У посљедњих два мјесеца храм је у потпуности окречен споља, а након што је недавно у Венадо Туерто дошло и звоно које је Митрополит обећао, подиже се и нови звоник испред храма. Планирано је и проширење просторија које се налазе уз храм у којима би боравио парох, као и уређење црквене порте. На братској трпези код домаћина Митра Гвозденовића, коју је припремио заједно са својом породицом, Митрополит је у здравици похвалио његов труд и залагање у изградњи храма светог Архангела, али и напор свих овдашњих вјерника у очувању своје вјере и отачких предања. Овом приликом је и рекао да ће г. Митра предложити за одликовање орденом светог Петра Цетињског. Митар Гвозденовић је рекао да му је част да већ неколико пута угошћава митрополита Амфилохија и заблагодарио Цркви за покретање интензивнијег црквеног живота међу овом заједницом, као и свима присутнима на присуству и одазивању на лијепе догађаје какав је био данашњи. У свом поздравном писму, један од Митрових синова, Богдан Гвозденовић, предсједник Црквеног одбора у Венадо Туерту, који тренутно борави у Европи, којом приликом ће посјетити и Црну Гору, захвалио је Митрополиту, свештенству и свима присутнима на труду око ове заједнице и храма у Венадо Туерту, не заборављајући притом ни оца и сина, блаженопочившег свештеника Мигела Сабу и његовог сина оца Алехандра Сабу, који су се деценијама духовно старали о овој парохији. У писму које је прочитао његов брат Љубо, Богдан је такође изразио захвалност што је ова заједница добила сталног свештеника, који ће живјети са њом, и наду да ће вјерници сарађивати са свештеником на добро свих. Овом посјетом Митрополит је завршио своју посјету Аргентини и Епархији за Јужну Америку. Обишао је заједнице у Аргентини, Бразилу, Перуу, Еквадору, Венецуели, Доминиканској Републици и Чилеу. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Као и прет­ходне студије о. Оливера, и ова књига прија духу и срцу читаоца и придобије му пажњу толико да се чита у једном даху. Иако није написана у штуром академском маниру, што је и био ауторов циљ, дело обилује дубоким интелекту­алним увидима о. Оливера, који се не устручава да своје богослов­ске ставове стави на суд, пре све­га, Оцима Цркве, а онда чувеним мислиоцима нашег века, какав је Мартин Хајдегер, Зигмунд Ба­уман. Ипак, оно што је највред­није, по нама, у овој књизи, јесте ауторово расуђивање у погледу проблематике којом се бави, из угла сопственог искуства. Лични, пре свега хришћански, а потом и свештенички и, на крају, опит ин­форматичара, дају посебну драж овом делу. Јер у свету бинарне ци­вилизације, која је тема ове књи­ге, много је изрекламираних ми­шљења, блогерске дијалектике, твитерских стослова, а тако мало личног, тј. истинског искуства. Бинарна цивилизација, коју ау­тор овде анализира, јесте наше доба које својим техничких достиг­нућима чини да један потпуно имагинаран свет постане стваран толико да му успева да завла­да нама, а да тога нисмо ни све­сни. Опасност тог света коју нам аутор, освешћује крије се у њего­вом позивању на „учествовање“. Међутим, учествовање и прису­ствовање у том свету, у ствари је наше потпуно одсуствовање из свакодневног, па онда и црквеног живота. Наводно, друштвени свет а у суштини асоцијалан, тобоже колективан а у ствари крајње ин­дивидуалан. Мобилни телефони, телевизија, рекламе, друштве­не мреже, видео игрице, постају модус нашег постојања, па, како аутор примећује, попримају он­толошке димензије. Ми смо им потпуно посвећени. Заправо, би­нарна цивилизација фалсификује црквени начин постојања. Пози­ва на заједницу, активност, етос, укида границе простора и време­на, нуди лек бесмртности, па има и своју модернистичку есхато­логију, зачиње идеју електронске Цркве, а то све може да пољуља темеље наше изворне црквено­сти. Несумњиво, ово је изазов за нас савремене хришћане. Изазови – οἰ ἐρεθισμοί – у тер­минологији раних Отаца Цркве православног Истока (нпр. Ата­насија Великог и Василија Вели­ког) подразумевали су „авантуре“ духа које човеку приређује њего­во сопствено тело, путем пожуде, страсти, маштања. Изазов је, за­право, провокација нашег бића од стране света фантазије који жели да искуша нашу веру. Отуда, како аутор указује, Дигитални изазови, колико год футуристички звуча­ли, држе се свог изворног пола­зишта на које су нам указивали учитељи Цркве. Они превасход­но делују на чулни и имагинарни ниво нашег бића. Звучи апстракт­но позивати се на аскетске Оце Цркве старије и новије историје, када се говори нпр. о фејсбуку, и при том као решење за ова техно­лошка искушења понудити једну исихастичку теологију. Али након озбиљних анализа аутор доказу­је да то и јесте кључ за правилно разумевање бинарне цивилизаци­је, коју с правом поставља на ниво антрополошког или, још тачније, црквеног проблема, што у својој основи она и јесте. Овде је потребно напоменути да др Оливер Суботић није саблажњен. Он говори о позитивним аспек­тима савремене технологије, ко­ји олакшавају црквену мисију. С поштовањем говори о право­славним интернет порталима, „сајбер“ духовницима као успе­шним мисионарима, о предности­ма електронске верзије Библије и молитвеника на Ајподу. Међу­тим, у једноме је аутор искључив, а то је у становишту да живи Бог и Његова Црква не могу имати виртуелну имитацију. Зато се, презвитер Оливер на много ме­ста у овој књизи позива на чуве­но библијско место, које је уједно аутентично искуство Цркве, „До­ђи и види“ (Јн 1, 46). То је запра­во позивање на сâм живот који је имун на copy­paste логику. Коначно, читајући ову изврсну књигу др Суботића, питали смо се много пута, како би велики учи­тељи Цркве расуђивали о овоме што нас данас дигитално „изази­ва“. Одговор би био измишљен, а то би већ била тековина бинарне цивилизације. Но, оно што је ре­ално, а то је да се ове књига мо­же читати са Добротољубљем, јер оставља исте духовне ефекте. За­то, са великим задовољством пре­поручујемо је свакоме на читање. Илија Ј. Ромић Извор: СПЦ

Да ли је на делу прогон и притисак на православне у Македонији, Црној Гори и Хрватској? - Догађаји у последње време говоре да је реч о прогону. Као Црква покушавамо да живимо по законима Јеванђеља које нам је Господ оставио, да будемо светлост овога света, да сведочимо истину и самог Христа, без обзира у којој се епархији налазимо. Истовремено смо сведоци да се Црква на многим местима прогони кроз различите облике притисака. То се види после најновијих хапшења у Македонији, слично је у Црној Гори, а није много боље ни у Хрватској. Ми нисмо потпуно задовољни по питању нашег статуса, по питању повратка имовине, али и наше слободе. Постоје добри законски оквири, а ми се боримо да се они у Хрватској остваре у пракси. То је подвиг који стоји испред нас, то је наша мисија у борби за наш опстанак на овим просторима. Из Хрватске стижу слике лепог Приморја и позиви српским туристима да су добродошли, али каква је слика реалног, свакодневног живота. Има ли будућности за Православну Цркву на тим просторима? - Ми се у Далмацији боримо да очувамо наше историјско присуство, да сачувамо наш народ у православљу и Богословију у Крки. Боримо се да опстанемо. Постоји будућност за Цркву, јер имамо одговорност према делу Цркве који нам је поверен и према нашем народу који овде живи, као и према повратницима. Подсетио бих на податак да је до рата 1995. године на просторима Епархије далматинске живело око 100.000 Срба са педесет активних свештеника и преко 120 ученика у Богословији «Света Три Јерарха». После овог несрећног, трагичног рата, није остао ниједан свештеник у Епархији далматинској. Богословија је исељена најпре на Дивчибаре, после у Фочу, да би 2001. била враћена у Далматинску епархију. Црквени живот је потпуно замро, није било људи. Тадашњи Епископ Лонгин је морао да оде са народом. Већина нашег народа се иселила из приморских градова Задра, Сплита, Шибеника и централног дела Далмације. Била је пустош, српске куће, наше цркве и манастири су били спаљени. Људи су почели да се враћају на своја имања 1997. године и да обнављају живот из пепела. Почела је са радом наша Богословија, Свети Сабор је, поред мене, изабрао и Епископа Герасима, рукоположили смо по десетак свештеника - и то је био знак наде да ћемо опстати. Повратак Срба трајао је до 2003. године, када се зауставио из економских разлога - људи немају од чега да живе, нема посла и то траје до данас. Доста српских кућа је обновљено на просторима Далматинске епархије, али Срби у њима не живе. Чекају боља времена за трајни повратак или ће, по најцрњем сценарију, те куће продати. Обновили смо више наших цркава и манастира, али нисмо задовољни бројем Срба повратника. Са каквим се притисцима и инцидентима изазваним националном и верском нетрпељивошћу суочава српски народ и Црква у вашој Епархији? - Има притисака, има провокација, има напада на наше објекте на којима се пишу увредљиве пароле и врше провале, о чему извештавамо на нашем веб-сајту. Све случајеве пријављујемо полицији, која брзо реагује и штити објекте. С друге стране, то изазива непрестани психолошки притисак на вернике. То је наш крст, и ми га прихватамо и молимо се Богу за људе који то безакоње чине, да престану да то чине, јер живимо у хришћанској земљи. И поред искушења, ми не одступамо са ових простора. Сматрамо да имамо значајну мисију да очувамо своје светиње и сачувамо наш народ у православној вери. Наша мисија је и да сведочимо православље пред другим народима који долазе у наше светиње. Како пред Хрватима, који наредне године постају пуноправни чланови ЕУ, тако и пред туристима из ЕУ и исламских земаља који посећују наше манастире. Свима њима сведочимо да постојимо и да православље у Хрватској има дубоке корене. Зарад те мисије потребно је да што пре обновимо своје ризнице и музеје и да својим културним и духовним благом покажемо да је православље вековима присутно на овим просторима. Колико богослова похађа Богословију у Крки? - Тренутно четрдесет пет редовних и петнаест ванредних ученика. Сваке године имамо довољан број кандидата који се интересују, а не можемо све ни да примимо. Кандидати су углавном из Хрватске, са простора Републике Српске и Словеније. Задовољни смо, јер овај стални интерес за богословије показује да наш народ има будућност, јер се у тој школи образују свештеници који ће сутра бити пастири свом народу у Далмацији. Рад Богословије сведочи о континуитету, перспективи и будућности нашег народа на овом простору. Од 1615. године Богословија ради са малим прекидима - због ратова - до данас. Далматинска епархија је повезана са Богословијом - када се гасила Богословија, гасио се и живот у Епархији, и обрнуто. Да ли обнову црквеног живота и црквених објеката прати и жив монашки живот? - Братство постоји у највећим манастирима - Крки, Крупи и Драговићу. Обновили смо братство у манастиру Света Лазарица на Далматинском Косову у коме обитава један монах, а у манастиру Оћестово још увек нема услова за живот монаштва док се не изграде конаци, уведе струја... Основали смо нови манастир посвећен Светом Василију Острошком у селу Црногорци код Имотског, који ће бити духовни центар Имотске крајине. Ту уз постојећу цркву треба саградити конаке. Имамо сестринство у манастиру Богородице Тројеручице у Шибенику и манастиру Крупи. Манастири су живи, имају своју мисију - што је у овим тешким условима веома значајно - и увек деле судбину са српским православним народом којем припадају. Традиција је да се народ овде везује и долази на тзв. велике сајмове - саборе. Најпознатији сабор је у манастиру Крки за Преображење, када се окупи преко десет хиљада људи. Пуно верника долази на празник Успења Пресвете Богородице у манастир Крупу, као и у манастир Драговић на Малу Госпојину. Кроз ове саборе су током историје Срби очували своје постојање, своју веру, културу и језик. После летњег периода ти људи се углавном враћају у Србију. Надамо се да ће се побољшати услови за економски опстанак и да ће се они вратити у своје куће у Далмацију. Средином марта ове године потписан је Протокол Министарстава културе Србије и Хрватске о повратку културних добара из Србије у Хрватску, која су спасена током рата из Хрватске. Ради се о 1.065 предмета из српских манастира и цркава који су склоњени у Србију. Ви кажете да ризнице нису обновљене - коме се у том случају враћа имовина СПЦ и баштина прогнаних Срба Крајишника? - То је веома осетљиво питање. Културно благо, које је сачувано и налази се у највећем броју у Музеју СПЦ, треба да буде враћено на просторе Далматинске епархије када се за то стекну услови, када будемо имали адекватне ризнице у манастирима или при црквеним општинама. У Шибенику градимо музеј и ризницу, такође и у манастиру Крки у којима ће бити изложени експонати. Радови су у току и још није време да се врате наше иконе, рукописне књиге из петнаестог и шеснаестог века, портрети игумана манастира, богослужбене одежде и реликвије које су спасене од уништења током последњег рата. За ризницу манастира Крке се зна да има 2.200 експоната који се тренутно налазе у Музеју СПЦ и једна је од најбогатијих у СПЦ, после хиландарске, цетињске, студеничке и дечанске. Ми не можемо то благо да вратимо у Далматинску епархију док се не уради пројекат ризнице, док се не уграде аларми и климатизација по високим стандардима. Процењује се да је током последњег рата заувек нестало око седам хиљада икона и светиња у Хрватској. - Наша културна добра потражујемо од Завода за заштиту споменика и Министарства унутрашњих послова у Хрватској који су за то надлежни. Политичари често не помињу нестанак старе српске баштине из наших храмова, а она је за нас веома важна. Постоје спискови и фотографије иконостаса које су радили шибенски, сплитски и задарски заводи. За неке ствари не знамо, јер су српски свештеници протерани, цркве и манастири девастирани, па је много тога уништено и спаљено. Не можемо да нађемо наше матичне књиге крштених и упокојених, јер су и оне страдале у спаљеним црквама. Затицали смо страшне ствари после ове ратне трагедије. Али, потражујемо и обраћамо се надлежним институцијама. Недавно се десило да су пролазници пронашли на улици иконе спаковане у кесама, које су нам враћене преко МУП-а. Вратићемо све иконе у парохијске цркве којима припадају или их задржати у ризници. Постоје спонтани случајеви, али ми инсистирамо на организованом повратку икона и блага путем државних структура. То је велики подвиг који нам предстоји. Очекујемо да се уз културно добро врати и наш народ који је овде вековима живео. Не можемо прихватити концепцију да постанемо археолошка вредност на просторима Далмације. Ми хоћемо да живимо ту, и то уз културна добра која смо вековима стварали. Неприхватљиво је да се врати културно благо а да ми Срби постанемо само музејска вредност на овим просторима. Православље у Далмацији је кроз историју непрестано било на распећу. Од Хрватске државе очекујемо да не будемо грађани другог реда, нити желимо да одемо из Далмације, јер нам то не дају наше светиње. Желимо да живимо у љубави и хришћанском поверењу са свим другим народима који овде живе. Има различитих размишљања о учешћу Православне Цркве у екуменском покрету и дијалогу са другим хришћанским Црквама. Зашто је важна тежња за јединством са другим Црквама? - Екуменски дијалог је комплексан. Црква је непрестано живела у дијалогу са људима који су изван Цркве, који исповедају другу веру. Постоји и унутрашњи дијалог који Црква води са својим верницима и људима који исповедају православну веру. То је природа Цркве. Што се тиче званичног дијалога са представницима Римокатоличке или Протестантске Цркве, он се води годинама путем теолошких комисија које се баве одређеним областима. Ми смо кроз тај дијалог позвани на сведочење наше вере и нашег православног искуства онима које сматрамо својом браћом, а који сада исповедају другу веру. Упућени смо једни на друге, и требало би да водимо разговор о основним животним и теолошким питањима. То је позитивна страна екуменског дијалога који треба до постоји. Екуменски дијалог није штетан, а најмање је пут за издају православља, како га поједини злонамерни или неинформисани људи погрешно тумаче. Морамо да водимо дијалог са свима и да сведочимо своје искуство вере. Тај дијалог има своју меру и свој критеријум, а то су Свето Предање, Свети канони и учење Светих Отаца. Православље носи у себи пуноћу благодати Духа Светога, пуноћу Истине коју ми сведочимо пред другима у дијалогу. Како Православна Црква треба да се одреди пред новим, промењеним историјским и друштвеним околностима које намећу европске интеграције? - Ми очекујемо већу слободу и европске демократске принципе који би требало да важе и за наше Србе у Хрватској. Очекујемо економски опоравак, јер тренутно нема инвестиција, које су услов за повратак наших људи. Пред Црквом је велика одговорност - да и даље сведочимо православну веру и свој православни опит пред људима са којима живимо, као и пред туристима из ЕУ који често долазе у последње време. Добронамерни од њих се изненаде када виде наше старе манастире и православно монаштво у Далмацији. Славица Лазић, Православље бр. 1089-1090, стр. 8 Извор: Епархија далматинска

После химне Боже правде, коју је извео Академски хор Обилић, поздравне речи су изговорили: г. Милош Станковић, председник Српског културног кола Деспот Стефан Лазаревић; проф. др Сима Аврамовић, декан Правног факултета Универзитета у Београду; и председник Републике Србије г. Томислав Николић. У богатом културно-уметничком програму наступили су: драмски уметник Горан Султановић у улози Милана Ракића - српског конзула у Приштини, Дувачки оркестар Уметничког ансамбла Министарства одбране Станислав Бинички (диригент Војкан Борисављевић), као и оперски првак Павле Жарков и протођакон Владимир Руменић. Овом приликом приказани су филови Престолонаследник Александар, командант Прве армије, на Црном Врху на борбеном положају, Пуковник Недић у борби и Долазак IV коњичког пука у Београд. По први пут после 98 година, изведен је и марш МАЈА МАЗЕ, посвећен комаданту XII пешадијског пука Цара Лазара, пуковнику Миливоју Стојановићу. Свечану академију коју су орагнизовали Српско културно коло Деспот Стефан Лазаревић и Правни факултет Универзитета у Београду помогли су Министарство културе и информисања, Институт за упоредно право, Народна библиотека Србије, Архив Србије и Југословенска кинотека. Извор и фотогалерија : СПЦ

У недељу 21. октобар у 18 часова, песмом, мелодијом, речима, стиховима означен је почетак овогодишњег Сајма књига, који ускоро пуни шест деценија свога постојања. Овогодишњи Сајам књига је окупио преко 800 излагача. Домаћин Сајма је Мађарска, чија је књижевница Ноеми Сечи из Чонграда, у којем је рођен и Милош Црњански 26. октобра 1893, улица Свете Тројице број 27. Ноеми Сечи живи чак и у истој улици (данас је то поново улица Свете Тројице), у којој је живео велики наш стваралац Црњански и где постоји спомен-плоча у његову част. "Када сам у дечјој библиотеци почела да трагам за непознатим писцем који је заслужио спомен-плочу, један моменат је био посебно важан за мене: отац Милоша Црњанског је био у неком виду изгнанства у Чонграду... И ето случајности, када сам скупљала материјал за мој роман Неустаљени на тему емиграције, поново сам се сусрела са Црњанским: био је то чланак холандског писца Гуида Снеба који често преводи са српског, а који је пробудио моје изанимање за дело Милоша Црњанског, Роман о Лондону, написан у емиграцији." Српска песникиња Радмила Лазић је прогласила 57. међународни сајам књига отвореним: "Уметност је трајнија од држава и цивилизација, од сваког владара чије је "царовање" пролазно као годишње доба ... једина продуктивна снага народа и заједнице као духовна супстанца, и она се не одржава само чувањем граница, већ и очувањем иманентних духовних снага..." Централни догађај Сајма је свакако отварање штанд Канцеларије за Косово и Метохију, јер се овом приликом на 280 квадрата сабрало 45 излагача, као и политички и културни радници, новинари и други. Током трајања Сајма организоваће се трибине, округли столови, музички програми, представе Народног позоришта из Приштине, преко 150 гостију из земље и иностранства. После отпеване химне Боже правде (дечји хор Чаролија из Београда), многобројне посетиоце, међу којима су били и представници градова Косова и Метохије, окупљене је поздравио директор Канцеларије за Косово и Метохију г. Александар Вулин: "Све што пише, мисли, дише, сања, а живи на Косову и Метохији данас је на 57. Међународном сајму књига. Ово је наша порука: Бићемо јединствени, сви као једно, управво као што смо овде окупљени." На отварању Сајма је говорио и министар за културу Братислав Петковић, подсећајући нас на великог песника Милана Ракића који је пре тачно 100 година учествовао у ослобађању Старе Србије. Теме Сајма су питања "куда даље", "шта нам је чинити". У овој дискусији учествују фолософи, теоретичари и писци из региона, који ће указати на правце кретања дискурса о глобалној књизи. Иста су размишљања о кризи стваралаштва и имагинације, о тражењау нових модела будућности, као и о моћи и немоћи књижевности. На овогодишњем сајму књига биће обележене годишњице везане за живот и стваралаштво Борислава Пекића, Стевана Раичковића и Радомира Константиновића. У хали 4 је покренута акција прикупљања књига како би се попунили библиотечки фондови оних општина којима је то најпотребније. Српска Православна Црква је, као и сваке године, представила наше духовно и културно наслеђе новим издањима о православној мисли, мисији, животу Цркве, као и издањима својих гласила Теолошки погледи, Православље, Мисионар, Светосавско звонце и др. Штанд Српске Православне Цркве налази се у Хали 1 (први прстен) Београдског сајма. Духовно благо представљају и издања Епархија наше Цркве изложена у сали 4. Зорица Зец Извор: СПЦ

Извор: СПЦ

Ова посета Владике Георгија из далеке Канаде представља велики благослов за српску парохију и за све православне хришћане у Африци. Владику Георгија и госте је на аеродрому дочекао Архимандрит Пантелејмон са братијом свештеницима из Митрополије Јоханесбурга и Преторије указавши им традиционално српско гостопримство. Архимандрит Пантелејмон Извор: Епахија канадска

Двадесет и пет водећих теолога из читавог света сабрало се 18. октобра 2012. године на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, где ће наредних дана разматрати богословска, философска, метафизичка, психолошка и друга питања присутна у учењу Светог Максима Исповедника. Катедра за патристику Православног богословског факултета Универзитета у Београду, у сарадњи са Катедром за православно-хришћанске студије Фордам универзитета из САД, овим сипосионом обележава 1350-годишњицу светитељевог престављења (+ 662). На међународном симпосиону о светом Максиму Исповеднику - у оквиру којег ће се истраживати однос између хришћанства и савремености у историји и данас - своје радове ће излагати угледни у свету богослови и философи: Димитриос Бартелос, Григори Беневич, Калиник Бергер, Пол Блауерс, Дејвид Бредшо, Јоргос Варвацуљас, Епископ Максим Васиљевић, Пол Гавриљук, Брајан Дејли, Митрополит Јован Зизиулас, Христос Јанарас, Епископ Атанасије Јевтић, Адам Купер, Ендрју Лаут, Џошуа Лолар, Максим Симонопетрански, Џон Пантелејмон Манусакис, Епископ Игњатије Мидић, Паскал Милер Жордан, Алексеј Нестерук, Аристотел Папаниколау, Џорџ Парсениос, Филип Габријел Ренцес, Нино Сакварелидзе, Торстен Толефсен. На свечаном отварању симпосиона у амфитеатру највише богословске образовне инстируције Српске Православне Цркве учесницима се поздравним словом у име Организационог одбора симпосиона обратио Преосвећени Епископ западноамерички г. Максим. Пожелевши добродошлицу гостима у Србији и њеној престоници, Епископ је подсетио да се симпосион одржава у част 1350-годишњице престављења Светог Максима Исповедника. Речима Добро дошли на сабрање на које нас је позвао сам Свети Максим! Владика је поздравио учеснике скупа и позвао Преосвећеног Епископа крушевачког Давида да прочита поруку Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја учесницима скупа. Патријарх Иринеј је у својој поруци истакао понос што наша Света Црква у својој средини може поздравити толики број међународно признатих теолога окупљених око дела Светог Максима Исповедника, од непроцењивог значаја не само за прошлост него и за наше доба. У својој поруци Његова Светост је изразио радост због доласка светитељевих моштију, као и радост што ће благослов великог светитеља остати на нама. ''Обједињујући у своме животном подвигу и богословљу теорију и праксу, Свети Максим нам може помоћи да пребродимо проблеме који муче савременог човека и друштво, будући да нам нуди визију ,,космичке Литургије” и целосног, холистичког спасења у Христу. У немогућности да Вас лично поздравим, овом поруком желим свима учесницима и организаторима да на најдубљи начин освесте све потенцијале Исповедникове дубоке теолошке визије за свеукупно хришћанство,'' истакао је у својој поруци Патријарх српски Иринеј. Његова Свесветост Патријарх цариградски Г. Вартоломеј послао је посебну поруку овом уваженом научном скупу, коју је прочитао представник Васељенске патријаршије. Порука се може прочитати у прилогу /pdf/. У наставку је замолио декана др Пузовића да узме реч. У име Универзитета, учеснике симпосиона је поздравила др Иванка Поповић, проректор за науку Београдског универзитета. Преосвећени Максим је изразио благодарност управи Факултета, претходном декану Епископу бачком др Иринеју Буловићу и дејствујућем декану др Предрагу Пузовићу, као и свима професорима и особљу, посебно члановима Организационог одбора: проф. др Владану Перишићу и асистентима ђакону Здравку Јовановићу, Андреју Јевтићу и Марку Вилотићу. Владика је изразизио нарочиту благодарност г. Аристотелу Папаниколауу и Катедри за православно-хришћанске студије Фордам универзитета на изванредној научној сарадњи, за коју се нада да ће се наставити и продубити и у будућности. Благодарност Факултет дугује доброчинитељима који су омогућили одржавање Симпосиона, посебно Светом архијерејском синоду, Министарству дијаспоре и вера, као и епархијама: Захумско-херцеговачкој, Ногограчаничкој, Западноамеричкој, Браничевкој, Фондацији Конрад Аденаур, хотелу ''Невски'' и манастирима: Тврдошу, Студеници, и другима. Изузетну тежину и посебу духовно-харизматичну компоненту овом скупу даровао је манастир Светога Павла на Светој Гори. Благодарећи игуману о. Партенију, нетљена рука Светог Исповедника је изложена у капели Светог Јована Богослова ради молитвеног поклоњења. Епископ је посебно поздравио многе госте из Европе и Америке, а посебно Епископа Василија из Канзаса, секретара Сталне конференције православних епископа САД. Под сводовима ове научно-образовне установе приређена је изложба у част и славу Светог Максима, у којој је заступљено преко 40 уметника. На отварању је говорио др Горан Јанићијевић, професор Академије СПЦ за црквену уметност и консервацију у Београду. Изложбу су, иначе, припремиле Андрија Крстић и Драгана Машић. После свечаног отварања научног скупа, предавања су држали: о. Максим из манастира Симонопетре на тему ''Свети Максим Исповедник: значај његове мисли данас'', као и Брајан Дејли са Универзитета Нотре Дам ду Лак (САД), на тему ''Максим Исповедник, Леонтије Византијски и аристотеловска метафизика Личности''. У наставку је вођена дискусија. Првом заседању је председавао епископ бачки др Иринеј Буловић. Извор: СПЦ

Славу узносимо и хвалу појемо у Тројици слављеноме Богу нашем, уједно осећајући велику радост што се данас, заједно са Нашом пратњом, налазимо у великоме граду Александрији, највећем и најгласовитијем од свих јелинских и нејелинских градова који часно носе име Александра Великог, у свештеном центру древне и славне Александријске Патријаршије, односно ове апостолске и другопрестоне Православне Цркве, чији се настанак поклапа са почецима хришћанства, а дугујемо га свештеној личности и мисионарском делу светог Апостола и Јеванђелиста Марка. Наша помесна Црква такође се дичи тиме што почеци хришћанске вере на њеном духовном и канонском простору задиру у апостолско доба будући да се тај простор, покривајући средишњи и западни део Балканског полуострва, отприлике подудара са античким Илириком, који се помиње у Новом Завету и везује за мисионарска путовања светог апостола Павла; као организована аутокефална Црква, међутим, наша Црква постоји тек од 1219. године, благодарећи божанском Промислу, љубави, промишљању и старању наше Мајке, Велике Христове Цркве, и задивљујућој пастирској одговорности и делатности Светога Саве, који је и постао први Архиепископ српски. Од тада датирају и изврсни братски односи наших Цркава, Александријске и Српске. Притом наглашавамо, скромно се хвалећи у Господу, да је зачетник тих односа био сâм Свети Сава, наш први архиепископ и Просветитељ рода српскога, походивши као поклоник благословену египатску земљу и братски се сусревши са тадашњим папом и патријархом александријским. Споменути међуцрквени однос умногоме се појављује као једносмеран, да не кажемо једностран: Александријска Црква се јавља као она која даје и чини доброчинство, а наша Црква као она која прима, ужива доброчинство и стога је благодарна. Да објаснимо: ваши смо дужници, са свим хришћанима без изузетка, за све што сте нам даровали у првом хиљадугодишту историје Цркве – за свето и богонадахнуто Јеванђеље по Марку; за брзо распростирање Јеванђеља спасења из овога славнога града на сав Египат и не само на Египат него и на васколики тада познати и доступни део афричкога континента; за допринос Александријске Цркве уобличавању црквенога календара са системом празникâ и за учвршћивање и даље развијање литургијске и химнографске традиције опште Цркве; за пројављивање сјајних богословских ликова, какви су били Ваши ваистину Велики претходници, Блажењејши брате, Атанасије и Кирил, заједно са толикима и једнако великима пре и после њих, без којих се не могу замислити ни васељенски сабори, ни право богословље, ни црквени канонски поредак, ни сама православност Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве; за процват, организацију, канонско уређење и еклисиолошко утемељење првобитног монаштва и за недостижну благодатну аскетску књижевност великих трезвеноумних пустињских Отаца; за благоразумни и уједно одважни курс Ваших претходника после коренитих геополитичких и религијских промена у Египту и на читавом православном Истоку од 7. века па наовамо; за постојаност у отачком благочешћу све до мучеништва и у непрекинутом мисионарском сведочењу и делању, посебно у новијим временима и све до данас, на свим географским дужинама и ширинама овога бескрајнога континента; за..., за..., за... Не би Нам достало времена кад бисмо стали казивати све што би се још могло казати. Стога смо принуђени да, ради времена које истиче, изоставимо набрајање даљих датости. Оне се, уосталом, лако подразумевају. Једино чиме, са своје стране, можемо да узвратимо као скромним уздарјем јесу, уз благодарност из дубине срца, искрено братољубље и свецела оданост и наше Цркве и Наше смерности лично славноме трону светог Апостола и Јеванђелиста Марка и уваженој личности Вас, Блажењејши, који данас достојно седите на претходно споменутом апостолском трону и који сте толико пута показали своју љубав према нама и према свима. Наше данашње саборно служење свете Литургије, уз саслужење браће архијереја из обеју Цркава, изричити је израз и свечана потврда те богодароване стварности. После Нашег нужног осврта на историју треба да споменемо и заједничку одговорност и заједничке императиве који су данас пред нама. Помињемо само неке од њих, и то оне по Нашем суду најважније. Будући да је, божанским надахнућем и штедрим даром, осигурана суштинска једнодушност и слога наших Цркава у вези са свим савременим проблемима црквеног живота, било да се јављају изнутра било да долазе споља, позвани смо – боље речено, заповест имамо од Бога – да се заједнички суочимо са грубим изазовом још постојећих противцрквених гоњења; са највишом одговорношћу доличне припреме Светог и Великог Сабора Православних Цркава и са сличном одговорношћу вођења озбиљног, достојанственог и конструктивног богословског дијалога са инославним Црквама и конфесијама; са одговорношћу вођења конструктивног академског дијалога са великим монотеистичким религијама, тојест са исламом и јудаизмом, са циљем да се, колико је то могуће, формулишу заједнички или сродни ставови о актуелним животним питањима човечанства као што су питања мира, безбедности, правде и заједничког живота у духу узајамног поштовања, затим питања сарадње, етике, особито биоетике, заједничких духовних вредности, еколошке свести и других таквих или њима сличних питања. Што се тиче свега овога, дужни смо да одговор о нади која је у нама дамо не само својој православној и једноверној браћи, нити само својим иноверним, али у Бога верујућим пријатељима, него и агностицима, па и нерелигиозним или чак безбожним људима, нашим ближњима по припадности роду људском. Уверени смо, Ваше Блаженство, да ћемо – благодаћу Пресветога Духа и молитвама светог Апостола и Јеванђелиста Марка, осталих христопроповедникâ Апостолâ, светих и богоносних Отаца у Александрији и свуда у васељени просијавших, преподобних Отаца и Матера што се у Египту и другде подвигом добрим подвизаваху и свих светих – имати дар доброга сведочења непорочне вере наше и искрене љубави према Човекољубивоме Господу и према ближњима нашим, љубави која досеже и до оних који нас мрзе и неправду нам наносе. Тако да буде, амин! Многа и благословена да буду лета Вашега богоугодног и христоподражавалачког архипастирствовања, Блажењејши Свети брате! Извор: СПЦ

Данас имамо посебну радост и част да заједно са Вашим уваженим Блаженством савршавамо, под сводовима овог дивног и историјског Саборног храма у Александровом граду, бескрвно свештенодејство и да се причестимо из заједничке Чаше живота, потврђујући тако јединство вере свезом љубави. У Тајни божанске Евхаристије манифестују се и савршено пројављују безгранична љубав, милост и трајно присуство Божје у свету. У исто време, Тајна Господње жртве показује нам духовни пут којим имамо свету дужност да ходимо у нашем животу да бисмо дали ,,добро сведочанство“ и постали ,,светлост свету“ и ,,со земљи”, следећи пример светих наше Цркве, који су, ходећи ,,уским путем”, постали носиоци благодати Светога Духа у свим временима. Блажењејши, Налазећи се са члановима своје часне пратње овде, у Богом похођеној египатској земљи, Ви добијате благослов Просветитеља и заштитника наше древне Цркве, светог апостола и еванђелиста Марка. Ви се духовно укрепљујете у обављању Ваших одговорних првојерарашких дужности, а укрепљење Вам долази од мноштва великих црквених писаца, светих монаха и великих александријских Отаца из првих векова хришћанства, који су кроз своје богонадахнуте списе, аскетске подвиге, живоносну проповед и часну крв обезбедили духовни брод Православља под капом небеском. Данас са нама невидљиво присуствују духовни великани: Климент, Ориген, Пантен, Дионисије Александријски. Са нама се радује и сабор подвижникâ и монахâ – Антоније Велики, Пахомије Велики, Макарије, Марија Египћанка... Са нама се моле и наши свети претходници Атанасије Велики, Кирило Богослов, Јован Милостиви. А са њима Кирило Лукарис и Мелетије Пигас, свети патријарси 17. века, који су путовали кроз Вашу благословену земљу како би уз подршку православних владалаца могли да очувају и ојачају мученичку Цркву Александријаца у тешким и мучним временима. Овом богоизабраном збору придружују се свети и равноапостолни Кирило и Методије, просветитељи Словена, Свети Сава, први Архиепископ Србâ, свети Симеон Мироточиви, свети Николај Велимировић, свети Никон и освећени хор јерараха, владарâ и монахâ многострадалне Цркве српске која је одувек била хранитељка, ослонац и крајеугаони камен њене христоимените пуноће. Оба наша патријарашка трона носе неизбрисива обележја ових светих ликова наших претходника. Имајући историјско наслеђе такве величине и важности, а свесни својих првојерарашких обавеза, настављамо у савременом свету наш заједнички пут да до краја изнесемо поверену нам узвишену службу верном народу Божјем, као и заједници народâ уопште. То је наш дуг који се подразумева. Данас живимо у прелазној епохи, препуној крајности. Живимо у критичном времену када је све подложно преиспитивању. Свет се налази у стању несигурности и очајнички тражи неки излаз. Рат, као и нарастајуће верско насиље, сиромаштво, беда, економска криза као последица кризе начелâ и вредностй – све то доводи човека до безнађа. Баш у овом граничном тренутку најсветија Православна Црква нуди свету чврсту и непоколебиву веру у постојање Живога Бога у историји и у исто време нас уверава да вера у Христа неизбежно пролази кроз димензију љубави према свима без разлике. То није индивидуални и лични дар већ еклисиолошка служба или литургија, ствар заједништва и заједнице, искуство живота Цркве. Поред тога, сведочење вере задобија посебан значај у великој историји борбе за људска права, за поштовање човекове личности. Човек, као икона Божја, има небеско порекло. У својству хришћанина, он снагом вере пориче насиље како би позвао на једину побуну која не води у ропство – на побуну самосвесности и духовне целовитости. Управо ову мирну револуцију самосвесности позвани смо, као настављачи јеванђелске проповеди Исуса Христа ,,свакоме створењу”, да пренесемо као светлост човечанству у садашњој узбурканој светској стварности, полазећи од безусловног уверења да Бог јесте човекова слобода. Присуство и сведочење Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве може да ослободи свет и да понуди излаз из привидно безизлазнога стања. Блажењејши брате и саслужитељу, Добро знамо да и Ви имате овакво схватање, као и пастирску бригу и старање. Овом приликом Вас молимо да се молите, уздижући руке и срце ка Богу милости, љубави, правде и помирења, да благослови побожни клир и христољубиви народ наше древне Александријске Патријаршије, као и подухват евангелизације народâ Африке, подухват који се непрестано разраста и напредује благодарећи неуморним и мукотрпним напорима наших човекољубивих и самопожртвованих мисионара. Уважавајући и поштујући сестринску Српску Цркву, упућујемо, у име Господње, братски целив Вашем веома уваженом Блаженству и Вашој пречасној јерархији. Вашем свештеном клиру, подвигољубивом монаштву и верном српском народу срдачно упућујемо патријарашки благослов апостола и еванђелиста Марка. А Архипастиру Христу као духовни миомирисни тамјан и усрдну патријарашку молитву узносимо прозбу коју произносимо у божанственој Евхаристији: Господе, Господе, погледај с неба, и види, и посети и утврди духовни виноград овај, који засади десница Твоја! Амин! Са грчког превео: јереј Владимир Вранић Превод редиговао: епископ бачки Иринеј Извор: СПЦ

Отворена Канцеларија Одбора Светог Архијерејског Сабора за Косово и Метохију у Пећкој Патријаршији Прослављена слава Пећке Патријаршије Заседање Одбора за Косово и Метохију у Пећкој Патријаршији Фотогалерија: Заседање Светог Архијерејског Синода у Пећкој Патријаршији Патријарх српски г. Иринеј са члановима Светог Архијерејског Синода стигао у Пећку Патријаршију Отварање Канцеларије одбoра за Косово и Метохију Светог Архијерејског Сабора и конференција поводом стогодишњице Првог балканског рата Балкан и Блиски Исток: да ли су огледало један другом? - 14. и 15. октобар 2012. године, Пећка Патријаршија Балкан и Блиски Исток: да ли су огледало један другом? - 17. октобар, Парохијски дом Храма Светог Саве, Београд Извор и фотографије: СПЦ

У вечерњим часовима, Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је са окупљеним свештенством празнично бденије уочи храмовног празника Пећке Патријаршије, Покрова Пресвете Богородице, у присуству Његове светости Патријарха српског г. Иринеја и Епископа бачког г. Иринеја. Извор и фотографије: СПЦ

Поводом најављиване изложбе фотографија Ecce Homo, којом се скрнави лик и дело Божијег миљеника и посланика Исуса – Исаа, Мешихат србијански Исламске заједнице Србије даје следеће саопштење за јавност: Полазећи од Кур'анског става да верници верују у све Божије посланике и не праве разлику између њих, Исус – Иса, мир Божији с њим, Божији миљеник – Помазаник, светиња је верника муслимана као и хришћана. Узори верникâ не смеју и не могу бити предмети фикција које су супротне њиховим стварним животима и улогама у друштву; то није уметност нити слобода говора, то је свесно и јасно вређање верникâ и вере. Муслимани се осећају једнако повређеним скрнављењем лика Исусовог као и када је то чињено са ликом Мухамеда благословљеног. Стога се овим придужујемо реаговању Његове Светости Патријарха српског и покрета ''Двери''. * Искрено се, у име Информативне службе Српске Православне Цркве, радујемо овом изразу верничке солидарности наших суграђана муслимана у Србији. Наша Информативна служба је, са своје стране, такође увек била солидарна са муслиманима кад год су, било где у свету, била вређана њихова верска осећања и извргавано порузи оно што је њима свето. Извор: СПЦ

за при­јем у про­фе­си­о­нал­ну вој­ну слу­жбу у свој­ству офи­ци­ра на нео­д­ре­ђе­но вре­ме у вер­ској слу­жби по сле­де­ћем: 1. за вој­ног све­ште­ни­ка: - глав­ни вој­ни све­ште­ник – 1 из­вр­ши­лац, - вој­ни све­ште­ник ко­ор­ди­на­тор – 5 из­вр­ши­ла­ца, - вој­ни све­ште­ник – 7 из­вр­ши­ла­ца, 2. за глав­ног вој­ног ка­пе­ла­на – 1 из­вр­ши­лац, 3. за глав­ног вој­ног има­ма – 1 из­вр­ши­лац. Ли­ца ко­ја кон­ку­ри­шу на на­ве­де­на рад­на ме­ста по­треб­но је да ис­пу­ња­ва­ју сле­де­ће усло­ве: ОП­ШТИ УСЛО­ВИ: - да су др­жа­вља­ни Ре­пу­бли­ке Ср­би­је, - да ни­су ста­ри­ји од 45 го­ди­на, - да су здрав­стве­но спо­соб­ни за слу­жбу у Вој­сци Ср­би­је, - да има­ју од­го­ва­ра­ју­ћу ви­со­ку струч­ну спре­му за ду­жност за ко­ју се при­ма­ју у тра­ја­њу од нај­ма­ње че­ти­ри го­ди­не, - да се про­тив њих не во­ди кри­вич­ни по­сту­пак због кри­вич­ног де­ла за ко­је се го­ни по слу­жбе­ној ду­жно­сти, - да му ра­ни­је ни­је пре­ста­јао рад­ни од­нос у др­жав­ном ор­га­ну због те­же по­вре­де ду­жно­сти из рад­ног од­но­са, - да ни­су кри­вич­но осу­ђи­ва­ни ка­зном за­тво­ра у тра­ја­њу ду­жем од шест ме­се­ци, - да су од­слу­жи­ли вој­ни рок под оруж­јем. ПО­СЕБ­НИ УСЛО­ВИ: · Ред­ни број 1: - за глав­ног вој­ног све­ште­ни­ка: за­вр­ше­не сту­ди­је 2. сте­пе­на и нај­ма­ње шест го­ди­на рад­ног ис­ку­ства на по­сло­ви­ма вер­ске слу­жбе, - за вој­ног све­ште­ни­ка ко­ор­ди­на­то­ра: за­вр­ше­не сту­ди­је 2. сте­пе­на и нај­ма­ње три го­ди­не рад­ног ис­ку­ства на по­сло­ви­ма вер­ске слу­жбе, - за вој­ног све­ште­ни­ка: за­вр­ше­не основ­не сту­ди­је; · Ред­ни број 2: за­вр­ше­не сту­ди­је 2. сте­пе­на са нај­ма­ње шест го­ди­на рад­ног ис­ку­ства на по­сло­ви­ма вер­ске слу­жбе; · Ред­ни број 3: за­вр­ше­не сту­ди­је 2. сте­пе­на са нај­ма­ње шест го­ди­на рад­ног ис­ку­ства на по­сло­ви­ма вер­ске слу­жбе · Да су без­бед­но­сно про­ве­ре­ни и да не­ма­ју без­бед­но­сних смет­њи за рад у Вој­сци Ср­би­је и ван Вој­ске Ср­би­је. · Сви кан­ди­да­ти мо­ра­ју има­ти по­зи­ти­ван став тра­ди­ци­о­нал­не цр­кве, од­но­сно вер­ске за­јед­ни­це ко­јој при­па­да­ју о ис­пу­ња­ва­њу усло­ва за вој­ног све­ште­ни­ка, од­но­сно вер­ског слу­жбе­ни­ка са ка­нон­ског, од­но­сно ше­ри­јат­ског осно­ва. НА­ЧИН КОН­КУ­РИ­СА­ЊА: Уз при­ја­ву на кон­курс, ко­ја тре­ба да са­др­жи основ­не лич­не по­дат­ке, адре­су, кон­такт те­ле­фон и ин­тер­нет адре­су, кан­ди­да­ти тре­ба да до­ста­ве кра­ћу рад­ну би­о­гра­фи­ју и сле­де­ћа до­ку­мен­та: - из­вод из ма­тич­не књи­ге ро­ђе­них (ако ни­је но­ви обра­зац, не ста­ри­ји од шест ме­се­ци); - уве­ре­ње о др­жа­вљан­ству (ори­ги­нал или ове­ре­на фо­то­ко­пи­ја - не ста­ри­је од шест ме­се­ци); - до­каз о сте­че­ном обра­зо­ва­њу (ди­пло­ма или ове­ре­на фо­то­ко­пи­ја); - фо­то­ко­пи­ја рад­не књи­жи­це или не­ки дру­ги до­каз о рад­ном ис­ку­ству; - уве­ре­ње над­ле­жног су­да да се про­тив кан­ди­да­та не во­ди кри­вич­ни по­сту­пак због кри­вич­ног де­ла за ко­је се го­ни по слу­жбе­ној ду­жно­сти (не ста­ри­је од шест ме­се­ци); - уве­ре­ње над­ле­жног ор­га­на МУП-а да кан­ди­дат ни­је кри­вич­но осу­ђи­ван ка­зном за­тво­ра у тра­ја­њу ду­жем од шест ме­се­ци (не ста­ри­је од шест ме­се­ци); - уве­ре­ње о ре­гу­ли­са­њу вој­не оба­ве­зе (из­да­је Цен­тар МО у ко­ме се ли­це во­ди у еви­ден­ци­ји); - из­ја­ву о при­хва­та­њу рас­по­ре­да по по­тре­би слу­жбе на це­лој те­ри­то­ри­ји Ре­пу­бли­ке Ср­би­је; - из­ја­ву о при­хва­та­њу упу­ћи­ва­ња на вој­ну обу­ку за оспо­со­бља­ва­ње за офи­ци­ре; - ми­шље­ње ве­ли­ко­до­стој­ни­ка тра­ди­ци­о­нал­не цр­кве, од­но­сно вер­ске за­јед­ни­це ко­јој кан­ди­дат при­па­да, овла­шће­ног за ка­нон­ску над­ле­жност над вој­ним све­ште­ни­ци­ма, од­но­сно вер­ским слу­жбе­ни­ци­ма у Вој­сци Ср­би­је. Пре при­је­ма у про­фе­си­о­нал­ну вој­ну слу­жбу кан­ди­да­ти ко­ји ис­пу­ња­ва­ју усло­ве кон­кур­са би­ће упу­ће­ни на про­це­ну пси­хо­ло­шких ка­па­ци­те­та и про­ве­ру фи­зич­ке спо­соб­но­сти. Кан­ди­да­ти ко­ји уђу у ужи из­бор би­ће по­зва­ни на про­ве­ру струч­них оспо­со­бље­но­сти, зна­ња и ве­шти­на. Кан­ди­да­ти ко­ји са нај­бо­љим ре­зул­та­том бу­ду ис­пу­ни­ли ме­ри­ла про­пи­са­на за из­бор би­ће упу­ће­ни на ле­кар­ски пре­глед ра­ди оце­не спо­соб­но­сти за при­јем у про­фе­си­о­нал­ну вој­ну слу­жбу и за њих ће би­ти из­вр­ше­на без­бед­но­сна про­ве­ра уз њи­хо­ву пи­са­ну са­гла­сност. Пре при­је­ма кан­ди­да­ти ко­ји ни­су ре­зер­вни офи­ци­ри би­ће упу­ће­ни на обу­ку за оспо­со­бља­ва­ње за офи­ци­ре вер­ске слу­жбе. Кан­ди­да­ти ко­ји ни­су у све­ште­нич­ком чи­ну или у чи­ну има­ма, а успе­шно су са­вла­да­ли вој­ну обу­ку, пре при­је­ма у про­фе­си­о­нал­ну вој­ну слу­жбу тре­ба да бу­ду ру­ко­по­ло­же­ни, за­ре­ђе­ни, од­но­сно име­но­ва­ни од стра­не тра­ди­ци­о­нал­не цр­кве, од­но­сно вер­ске за­јед­ни­це ко­јој при­па­да­ју. Пред­ност при при­је­му има­ће сле­де­ћи кан­ди­да­ти: - ру­ко­по­ло­же­ни, за­ре­ђе­ни, од­но­сно име­но­ва­ни кан­ди­да­ти од стра­не тра­ди­ци­о­нал­не цр­кве, од­но­сно вер­ске за­јед­ни­це ко­јој при­па­да­ју, - кан­ди­да­ти са за­вр­ше­ним те­о­ло­шким фа­кул­те­том и - кан­ди­да­ти са за­вр­ше­ном Шко­лом ре­зер­вних офи­ци­ра. Не­бла­го­вре­ме­не, не­ра­зу­мљи­ве и не­пот­пу­не при­ја­ве не­ће се узи­ма­ти у раз­ма­тра­ње. Кон­курс­на до­ку­мен­та­ци­ја се не­ће вра­ћа­ти кан­ди­да­ти­ма. При­ја­ве на кон­курс са на­ве­де­ним до­ку­мен­ти­ма до­ста­вља­ти пу­тем по­ште на адре­су: Ге­не­рал­штаб Вој­ске Ср­би­је Упра­ва за људ­ске ре­сур­се (Ј-1) ул. Не­зна­ног ју­на­ка бр. 38, 11000 Бе­о­град са на­зна­ком „за при­јем ли­ца на кон­курс“ Рок за под­но­ше­ње при­ја­ва за кон­курс је 30 да­на од да­на об­ја­вљи­ва­ња. Све ин­фор­ма­ци­је ве­за­не за кон­курс мо­гу се до­би­ти на тел. 011/2063-147. Извор: Министарство одбране Републике Србије, СПЦ