Претражи Живе Речи Утехе

На закон су уложили жалбу борци за права сексуалих мањина, након што су им одбили жалбу у суду Санкт Петербурга, где је Закон о забрани пропаганде хомосексуализма и донет. Кршење тог закона који је донет у Санкт Петербургу новембра 2011, а ступио на снагу у априлу ове године, повлачи за собом казну од 5.000 рубаља (125 евра) за физичко лице, до 500.000 рубаља (12.500 евра) за правно лице. ЛГБТ активисти сматрају да је закон хомофобан, а један од њих – Николај Алексејев кажњен је по том основу у мају, након чега се обратио Европском суду за људска права. Осим Санкт Петербурга, такав закон је на снази и у неколико других области Русије. Извор: Радио Светигора

„У сталном смо контакту са мајком. И увјеравамо да никакве опасности за дјецу у породици нема“, казао је за крупни фински часопис „Хелсинкин саномат“ ђакон Јуха Лампињен. „Узети од мајке дојенче које има пет дана, приликом спровођења специјалне полицијске операције личи на романе Франца Кафке“, казао је за издање познати фински свештеник Хејки Хутен. Према његовом мишљењу „финске власти дискриминишу руске мајке“. У исто вријеме шеф специјалне службе града Ванта, Ана Кантел Форсблом је оповргла мишљења о русофобији. „Ми имамо најбољи на свијету закон о заштити дјеце“, изјавила је она, признавши, међутим, да ништа не зна о случају А. Завгородне. Како је саопштено, Рускињи која живи у граду Ванта одузели су четворо дјеце, међу њима и новорођенче, јер је њена шестогодишња кћи Вероника казала у школи: „Отац ме је ударио по гузи“. Ирвор: Радио Светигора

Градоначелник је овом приликом обећао Рашидову да ће бугарској заједници уступити општинско земљиште за изградњу цркве. „Бугарска заједница нас обогаћује својом културом и са радошћу ћемо обезбиједити и храм и земљу за његову изградњу“, казао је он. Приликом сусрета договорено је да се у будућности организују и узајамни Дани културе у Софији и Барију, а покренута је и иницијатива за потписивање меморандума о превенцији шверца антиквитетима. Градоначелник Емилијано је Рашидову уручио копију најстаријег изображења светог Николе. Извор: Радио Светигора

У земљотресу 847. црква је дјелимично оштећена, да би додатна оштећења претрпјела током напада Нормана 1084. Нова црква је подигнута на њеним рушевинама 1617, али је порушена 1900, да би се стара обновила. Овај древни храм осликан је фрескама у византијском стилу, из периода папе Мартина I (649-655), папе Јована VII (705-707) и папе Захарија (741-752). Пројекат обнове средњовјековних фресака отпочео је 2001, а његово окончање планирано је за 2013. Извор: Радио Светигора

„Држава ће употријебити сву силу закона да заштити вјерска осјећања наших грађана, као и наше националне и духовне вриједности, од скрнављења и увреда“, казао је Иванов у понедељак на отварању XVI Сверуског народног сабора „Границе историје – границе Русије“. По његовим ријечима, историја се мора памтити, укључујући и драматичну историју ХХ вијека „када је ерозија духовних темеља означила почетак распада државе која је гурнута у револуцију, потресе и грађанске сукобе“. Руска црква посједује јединствено искуство сарадње са државом, које помаже у решавању „друштвених и образовних питања, одржавању стабилности и националног мира, као и у борби са екстремизмом, ксенофобијом и вјерском нетрпељивошћу“, казао је Иванов. Извор: Радио Светигора

„Када нам говоре о европском путу развоја, као по правилу, имају у виду имитирање и репродукцију западних политичких и културних модела. Копија је увијек лошија од оригинала, јер у њој нема изворног начела, аутентичног ауторства“, казао је Патријарх у петак на међународној научној конференцији посвећеној историји Русије, одржаној на Московском државном универзитету. По његовим ријечима, онај који копира, ставља себе у потчињен однос према аутору оригинала. „Стога, ако будемо градили цивилизацију на основу имитације, увијек ћемо у развоју бити иза оних који су створили оригинал. Бити вођен од другога је опасно, макар за одрасле“,истакао је Патријарх. Он је подсјетио да је руска историја више пута пролазила кроз „безумно, понекад агресивно позападњачење“ . По Патријарховом мишљењу, истински европски пут подразумијева „не имитирање другога, већ упознавање сопствених корјена и повратак њима у оквиру конкретних културних и историјских околности“. Он је указао на то да је темељ европске цивилизације, којој припада и Русија, основан на два крајеугаона камена: грчко-римској традицији и библијском откривењу. Патријарх је казао да је Православље и образовање које је њиме распрострањено, укључило Русију у културну традицију Римске империје. „Као наследници Византије, ми смо се, истовремено, вјековима трудили да сачувамо свој словенски идентитет. Цивилизација, чији су темељи основани трудом и генијалношћу светих равноапостолних Кирила и Методија, и данас је плодна и придружује се европском културном и интелектуалном наслеђу својом православном духовношћу и словенским погледом на свијет“, додао је он. Извор: Радио Светигора

Од школских дана Токаши се занимао разним видовима источних борилачких вјештина. Он је постепено схватао да само познавање техника и метода борбе не може дa задовољи његове жеље да постане заиста јак. Он је почео да размишља откуда и ко даје ту снагу, јер она није према његовим доживљајима, само резултат бављења физичким тренирањем. Мишићи су само проводници те силе, а не њен извор. Извор лежи ван човјека. Токаши се окренуо изучавању традиционалних источних религија, прије свега, будизма и његовог учења о животу као некаквом путу. Куда води тај пут и откуда човјек црпи снагу да би га прешао? Он је имао доста добрих учитеља будиста, али јасне одговоре на своја питања Токаши ипак није добио. Обраћао се и хришћанству, о којему је у школи читао доста књига. Али и хришћанство је за њега било вјерско и морално учење, које нуди само правила доброг живота. Оно му се учинило слично будизму. Међутим, упоредо са вјерским трагањем, он је наставио да се бави разним видовима борилачких вјештина. У својим трагањима набасао је на систем борилачке вјештине старе Русије Рјабко. Одмах му се учинила необичном, али сличном свим осталим видовима борилачких вјештина. Нијесу му изгледале необичне методе песничања, него ток саме борбе. У многим видовима источних борилачких вјештина огромну улогу игра држање борца, његов карактер, гдје је агресивност једна од главних црта и специфичности таквих борби. Управо у агресивном расположењу учесници таквих вјештина црпе своју енергију и снагу. То је Токаши добро знао и њега је одмах поразило то што у систему Рјабко таква агресивност апсолутно не постоји. При томе је ефекат одбране био веома висок. Он је отпутовао у Русију и почео да тренира и увидио је да никада раније није сретао међу колегама борцима такву високу сабраност духа, необичну издржљивост и храброст и опет потпуно одстуство агресије у односу према противнику. Општећи и тренирајући са својим руским колегама, осјетио је да у њему расте жеља да се упозна са њиховом вјером. Из простих објашњења нових пријатеља, Токаши је схватио да је главна вјера у Господа Исуса Христа, поштовање Његовог учења и заповјести и општење с Њим кроз Тајне и молитву. Обузела га је жеља да постане православни хришћанин која је постала још јача када се вратио у Јапан. У Јапану се упознао са вјероучењем Православне цркве, прочитавши катихизис на јапанском. Схватио је да је тај Бог кога је он тражио Господ Исус Христос, који је дошао на земљу да би свакога спасао, па у том случају и њега, Токаши Киши. Он је његов Бог и Отац, Он му даје силу и Он је извор његовог живота, како земаљског тако и вјечног. Приликом свог редовног одласка у Русију, Токаши је саопштио да жели да прими православље. Михаил Васиљевич Рјабко, руководилац и оснивач система борилачикх вјештина старе Русије, казао је Митрополиту Јовану о Токашију и његовим жељама да постане православни хришћанин. По благослову високопресвећеног Јована, чин крштења је обавио клирик храма јереј Валериј Булаников. У крштењу је Токаши Киши примио име светога пророка и претече Јована. Значајно је што се јапански борац крстио уочи посјете Његове светости Патријарха московског и све Русије Кирила Јапану. Почетак просвјећења ове земље светом вјером Христовом положио је прије сто педесет година свети Николај Јапански. Извор: Радио Светигора

Његово Блаженство је иницијативу оцијенио као „неприхватљиву“. „Ова група не одражава став Цркве. Она представља само себе саму и своје жеље“, казао је владика. По његовим ријечима, чланови групе су „објавили свој захтјев само да би ријешили сопствене проблеме са Коптском црквом којој припадају. Ово је унутрашњи коптски проблем, у који друге цркве не би требало да се мијешају“. „Свака Црква има сопствена правила о браку и разводу, која је одобрила држава у којој се налази“, истакао је Архиепископ, додавши да се Александријска патријаршија придржава устава из 1937. године „који садржи правила о брачном статусу“. Архиепископ Николај је, затим, подсјетио на предлог „заједничког закона о личном статусу“ за немуслимане, по којем би Цркве биле коначни арбитри у питањима личног статуса за своје заједнице. Овај нацрт закона, који су 1978. предложиле три најбројније хришћанске заједнице Египта – Коптска, Римокатоличка и Евангелистичка – одбијен је. Двадесет година касније, 1998, представници Цркава поново су иступили са предлогом закона, уз незнатне измјене, али и овај пут без успјеха, упркос подршке Ал-Азара, највћег универзитета у земљи. Египатски предсједник Мохамед Морси је 22. августа, током сусрета са хришћанским лидерима, обећао да ће предложени закон бити одобрен „ускоро“. Извор: Радио Светигора

„Више пута сам упозоравао госпођу Калмахелидзе (бившу начелницу министарства за правну помоћ, која је прошле седмице дала оставку након скандала са злостављањем затвореника) да треба да буде као мајка затвореницима, и да они не смију бити мучени без обзира на величину кривице. Упозоравао сам и њене сараднике, али, као што видимо, то није било довољно, они су наставили и настављају са овим ужасима“, каже се у саопштењу Патријарха Илије, објављеном у сриједу 26. септембра. „Сада има и нових затвореника, ухапшени су они који су гласно говорили о томе, и желим да се обратим нашим властима да пусте ове људе. Јер ово ће произвести нови талас сукоба и непријатељства“, казао је Патријарх. Извор

„Предлог закона је поднијет. Ради се о преступима везаним за вријеђање вјерских увјерења и осјећања“, казао је он. По његовим ријечима, максимална казна коју овај закон предвиђа је три године затвора. За мање преступе предвиђа се новчана казна од 300 000 рубаља и друштвено користан рад до 200 сати. Поред тога, у документу се наводе и преступи као што су скрнављење богослужбених објеката и предмета и њихово уништавање. „Овакви преступи кажњиви су новчаном казном до 500 000 рубаља, друштвено корисним радом до 400 сати и затворском казном до пет година“, саопштио је предсједник комитета. Предлог закона, такође, наводи јавно скрнављење и уништавање религиозне литературе, знакова и амблема, као административне прекршаје кажњиве новчаном казном од 30 000 до 50 000 рубаља. Извор

„Ова недеља одабрана је зато што је мјесец септембар 1922. године био врхунац вишегодишњих убистава и изгнања. Током овог мјесеца 1922, Грци у Смирној су брутално нападнути, њихови домови, радње и цркве су спаљени, а хиљаде људи били су приморани да бјеже са веома мало наде да ће се спасити. Ова трагедија огромних пропорција била је дио дуге серије сличних трагедија које су проживљавали Грци и други хришћани Мале Азије. Милиони су били приморани да напусте своје породичне домове. Масовним погубљењима и константним пријетњама, њихова безбиједност и благостање били су угрожени, а њихова слобода уништена“, каже се у саопштењу, које је овим поводом објавио Архиепископ амерички Димитрије. Извор

Једноставно говорећи, уколико међу компанијама које су власници одређеног средства јавног информисања има оних које нису благонаклоне према Цркви, не треба очекивати ни благонаклон став медија који су у њиховом власништву. То је сасвим логична ствар, у пракси више пута посведочена. У истом смислу, ако у директорском борду или уредничком колегијуму неког медија постоји више људи који се јавно декларишу као атеисти или су можда припадници неког идеолошког система који не негује хришћанске вредности, тешко се може очекивати серијал хришћанске веронауке, али су извесне емисије које негују критички тон према црквеном животу и његовој друштвеној улози. А ако је реч о државном медију, онда све зависи од односа политичког естаблишмента према Цркви: уколико је тај однос хармоничан (или бар толерантан), онда постоји могућност за афирмативно сагледавање ствари; уколико је, међутим, реч о тоталитарном режиму или антихришћанским деспотијама, јасно је да се у медијима ништа добро о хришћанском животу не може чути. САВРЕМЕНИ МЕДИЈИ И ТРЖИШТЕ Друга чињеница о којој треба водити рачуна јесте та да савремени „слободни“ медији у оштрој конкурентској тржишној утакмици пре свега траже начин да опстану и профитирају. То је један од главних закона тржишта и ни ту не треба гајити никакве илузије. У таквој парадигми оглашивачи имају веома истакнуто место јер медији најчешће финансијски зависе управо од њих. С друге стране, оглашивача ће бити ако медиј има довољно публике, што је примарно одређено занимљивошћу медијских тема. Стога се често дешава да нека тема важна за црквени живот не буде медијски „покривена“ или је приказана у најкраћим цртама, не због идеолошког игнорисања, већ због једноставне процене да тема није претерано занимљива медијској публици. У том смислу, да би се подигао тираж новина или гледаност емисије, медији ће често пренети баналне вести или „сензационална“ открића, примера ради о неком „специфичном“ свештенослужитељу само зато што је то примамљиво за популарност и тираж. Дакле, процена профитаблиности одређује додатно да ли ће и како ће одређена вест о Цркви бити пренета. И на крају, трећи проблем код непостојања вредносне неутралности средстава јавног информисања лежи у томе што су новинари сами по себи људи са својим ставовима, што неретко има утицај на извештавање о неком догађају. Примера ради, ако је новинар литургијски хришћанин, он ће приликом извештавања о одређеној црквеној теми (ма колико она имала критички предзнак) најчешће имати и афирмативну ноту. С друге стране, тешко је очекивати да ће новинар који је убеђени атеиста или, пак, нехришћанин приликом извештавања о Цркви избећи да критички посматра много штошта, чак и у погледу крајње афирмативних друштвених тема попут добротворних делатности. Овде се заправо поставља питање мере неутралности коју извештач треба да има. Она се у пракси своди на новинарску етику која треба да одређени догађај представи што верније, без искривљавања очигледних и важних чињеница, без прећуткивања чињеница које нису у складу са личним ставовима новинара и без пренаглашавања оних аспеката извештавања који су у складу са његовим ставовима. То не значи да нека вест из области црквеног живота треба да буде без икакве „личне“ и препознатљиве ноте у извештавању, но та нота не сме да буде средство манипулације јавношћу. НЕУТРАЛНОСТ МЕДИЈА Неко ће можда приговорити да медији и не треба да буду вредносно неутрални с обзиром да ни људи нису вредносно неутрални. Заиста, човек није и никако не би смео да буде вредносно неутралан. Поготово ми хришћани то не смемо бити – наше опредељење треба да је свецело у Христу Исусу – у терминологији Светог Писма сви „неутралци“ би заправо били „млаки и бљутави“ (ср. Отк 3,16). Но те две ствари се не смеју једноставно мешати: људи нису и не треба да буду вредносно неутрални, док медији нису, али треба да буду што неутралнији. Разлог је јасан: ако су медији то што им само име каже – технолошки медијатори између догађаја и оних којима се ти догађаји преносе – онда степен постизања неутралности (који никада не може бити стопроцентан) треба да буде мера њиховог квалитета. У супротном, с обзиром на горенаведене чиниоце који ометају целовитост и истинитост извештавања, лако се дешава да уместо извештавања и медијских информација добијемо пропаганду и медијске дезинформације. Ову проблематику бар нама, православним Србима са трусног Балкана, не треба претерано објашњавати – веома смо је добро осетили на својим плећима у протеклих пар деценија управо због пропагандистичког деловања и наклоњеног извештавања домаћих, а још више светских медијских кућа. Наравно, треба бити реалан: тешко да ће икада бити неутралних медијских извештаја с обзиром на природу претходно наведених чинилаца који то онемогућавају. Но то само значи да треба вредно радити на формирању критичке свести људи који прате медије, што је већ друга, веома озбиљна тема која захтева посебну опсервацију. ЦРКВА У МЕДИЈИМА Што се тиче односа Цркве према медијима и њене поруке у њима, то је такође слојевита тема. Постоје, додуше, ствари које су једноставне и где не постоји никаква недоумица, због чега нема потребе „компликовати“ било шта. У јавности се у погледу односа Цркве и медија најчешће мисли на информативни и реактивни контекст, када је, рецимо, потребно пренети одређену информацију или одреаговати на неку медијску дезинформацију. То су активности које Црква редовно чини својим каналима комуникације и у највећем броју случајева медији добијају правовремену информацију о црквеном животу која је значајна за вернике и друштвени живот уопште. Некада, међутим, новинари очекују информације и реакције Цркве, али их не добијају у времену или опсегу који би желели. Рецимо, када се очекују неке специфичне информације о садржају синодских, саборских или сличних седница. У овом погледу треба отворено рећи да Црква нема потребу да повлађује императиву медија за новином и себе не сматра обавезном да медијима даје било какав извештај када они то траже. У односу према људима који прате медије она се руководи сотириолошким разлозима који указују да апсолутно повлађивање актуализму не доноси никакву духовну добробит савременом човеку. Црква је спасавајуће Тело Христово, а не информативни сервис – у том погледу за њу не постоји питање да ли да користи медијску сферу, већ како да је користи да би то било спасоносно за савременог човека. ПРЕНОСИ СВЕТЕ ЛИТУРГИЈЕ Постоје и нека сложенија питања у погледу тога на који начин Црква треба да буде присутна у медијима. Примера ради, нека од важних теоријских питања су да ли Црква треба да има свој аутономни медијски простор или да просто дистрибуира свој медијски садржај другима; која је то мера у информисаности верника; како се одредити према медијском захтеву за преносом Свете Литургије… Питања је много, но задржимо се само на последњем у овоме низу да би се видела важност теоријских поставки за практичан однос Цркве према медијима. У погледу телевизијског или радио преноса Свете Литургије данас не постоји заједнички став међу хришћанима. Став аутора овог текста је да је више штете него користи у случају неселективног медијског преноса Свете Литургије и то из више разлога. Први и основни је тај што тиме верујући не добијају много (пре свега у домену спасења), а поготово не добијају оно кључно: не причешћују се. Често се као аргумент пуног преноса Литургије наводи потреба да се изађе у сусрет немоћнима, болеснима, старима… но у том случају би спикер више пута требало да нагласи да је пренос за њих, а не за здраве и младе који треба да су у цркви тог дана. Уосталом, како је то добро приметио један познати православни теолог, древна Црква онима који нису могли доћи на Литургију није покушавала да пренесе то сабрање, већ им је доносила плодове Сабрања (тј. Свето Причешће). Друго, постоји опасност да се временом развије етос посматрача Литургије ако би се она редовно и рутински преносила. Много је лакше медијски „отпратити“ Литургију, него бити на њој и узети живог учешћа у том непоновљивом догађају. Тај догађај је, додуше, медијским путем „споља“ поновљив, али без унутрашње пуноће и смисла, што је само по себи веома проблематично. У времену огромног броја номиналних хришћана који су ионако пасивизирани када је реч о доласку на Свету Службу можда неки од њих помисле да као што могу одгледати фудбалску утакмицу или тениски меч без одласка на терен, тако могу да „одгледају“ и Свету Литургију без физичког присуства у храму. Потребно је, дакле, да се запитамо шта је то што један гледалац може добити посматрајући уживо како се други причешћују? Да ли је ико икада утолио жеђ посматрајући друге како пију воду? И не иде ли то руку под руку ионако јакој тенденцији да се на литургијским службама увек мали број људи причешћује, док огроман број људи стоји и немо посматра, као да га се то уопште не дотиче, као да Христос са амвона увек позива неког другог? ТЕЛЕЕВАНГЕЛИЗАЦИЈА??? Постоји, с друге стране, јак аргумент да би пренос Свете Литургије допринео стицању знања о њој код неких номиналних верника, али и да би био средство мисије према неверујућима. Но зарад те врсте медијске „катихизације“ и мисионарства сасвим је довољно преносити литургијску службу до Еванђеља односно еванђелске проповеди, чији циљ и јесте да уведе некрштене у тајну у мери у којој је то за њих у том тренутку потребно. После тог тренутка је заиста упутно или прекинути телевизијски пренос или у најмању руку указати да је то крајње снисхођење према онима који су спречени да дођу на службу. Или, рецимо, користити средње решење у виду прављења медијског сижеа изабраних и посебно свечаних делова Литургије, што би се свакако емитовало у скраћеном виду и после службе. Можда би изузетак од овог правила могла да буду специфична и ретка литургијска сабрања у оквиру којих се догађа нешто од посебног историјског и друштвеног значаја (мада, шта може бити значајније од присуства Христовог међу нама и Његовог давања свима нама које је на свакој Светој Литургији главни и централни догађај?). Такав специфичан случај је, примера ради, устоличења јерараха, но изузетак свако не би требало да представља праксу. Како год се решила комплексна питања, тежња за што истинитијим и целовитијим преносом информација о црквеном животу треба да буде темељ за однос медија (односно новинара који раде у њима) према Цркви. С друге стране, однос Цркве према медијима треба да има за основу спасење верног народа и одатле треба да произилази динамика, опсег и начин преноса информација о црквеном животу. Када се та два постулата ускладе, онда је однос Цркве и медија идеалан. Презвитер Оливер Суботић Текст сачињен на основу излагања на Васкршњем сајму књига у Београду 2012. године у оквиру округлог стола „Средства јавног информисања о Цркви – Црква о средствима јавног информисања“. Извор: Човек и технологија

Према званичним статистикама, православних у Италији има ико 1,4 милиона, и тај се број рапидно увећава приливом досељеника из источне Европе. Пентекосталаца има око 500 000, а мормона 25 000. Давањем Православној цркви статуса званичне религије у Италији, пружа јој се и право на приход из буџета земље, што је до сада било омогућено само Римокатоличкој цркви, Јеврејској заједници и једном броју протестантских цркава, које су биле признате, међу којима су Лутеранска, Евангелистичка, Валденска и Адвентистичка. Извор

Нова капела ће бити подигнута на мјесту веома дотрајале капеле посвећене Јовану Рилском поред бугарске антарктичке станице „Климент Охридски“ на острву Смољенск (Ливингстон) и биће изграђена сагласно канонима Бугарске православне цркве. Прва бугарска капела преподобног Јована Рилског подигнута је 2003. године и она је постала прво православно здање на Антарктику. Руска црква посвећена Живоначалној Тројици подигнута је 2004. године. Према ријечима руководиоца бугарске антарктичке експедиције Х. Пимпирева, нова капела ће се налазити на обали залива. Ппланирано је да се капела сагради до краја ове године, захваљујући спонзорима и Дирекцији вјера при бугарском Савјету министара. Извор

Архијереји су овом приликом упутили поруку, којом позивају своју паству, као и све православне хришћане да, у данашњем свијету „поларизованом похлепом, безбожношћу и неморалом… буду вјерни свом призиву да буду свјетлост свијету“. У поруци се каже: „Препознајемо огроман притисак друштва да се прилагоди секуларним стандардима, али позивамо вас да стојите чврсто и држите предања, којима сте научени (2. Сол 15,2) тако да се ваша свјетиљка не меће под суд него на свијећњак (Мт. 5,15) да их сви виде. Нека наше правоживље прати наше православље. У овом смислу: - Морамо чувати светост брака у складу са Божијом вољом о свештеној заједници човјека и жене и светост породице као основног језгра здравог друштва. Стога, наглашавамо редовно породично учествовање у богослужењима, првенствено недељној литургији. - Морамо тежити да елиминишемо насиље према незаштићенима, првенствено женама и нерођеним. Позивамо све људе, институције и владе да обезбиједе добробит сваког грађанина. - Морамо се одупријети расипништву и похлепи које доминирају нашим потрошачким друштвом, исповиједајући да је наше духовно живљење на небесима (Фил. 3,20) да би наше свједочење карактерисало саосјећање и милосрђе, као и великодушност и човјекољубље које одликује нашег Бога Човјекољупца.“ У закључку своје поруке, 43 учесника трећег годишњег засиједања Сабора канонских православних епископа Сјеверне и Централне Америке молитвено помињу своју „угњетену и страдалну браћу и сестре који су подвргнути тлачењу и прогону у древним патријаршијама Константинопоља, Александрије, Антиохије и Јерусалима, као и на Балкану и широм свијета.“ Извор

Овим поводом огласио се епископ Ангелос, члан Синода Коптске цркве и патријаршијски егзарх при Коптском богословском факултету у британском граду Стивениџ. „Приликом оцјењивања актуелних догађаја везаних за филм Невиност муслимана и наводне умијешаности ”Копта хришћана”, неопходно је направити јасну дистинкцију између огромне већине Копта хришћана и занемарљиве мањине која је одлучила да провокативним и увредљивим средствима промовише политичке планове. Копти хришћани у Египту познати су у свим црквама и свим вјероисповијестима као миран народ који је вјековима био подвргнут прогонима и који никада није узвраћао на било који начин којим би увриједио или унизио другу вјеру или заједницу. Као најбројнија хришћанска заједница на Блиском Истоку, Копти су вјековима мирно живјели са муслиманском браћом. Упркос континуираним нападима вјерских екстремиста на цркве и заједнице, они и даље живе поруку љубави, праштања, мира и толеранције. У овом и сличним случајевима, индивидуе и групе имају право да на одговоран начин протестују против понашања које вријеђа оно што им је свето. Ипак, како ови протести почињу да измичу контроли, мора се разумијети да се у Египту, региону и шире, оваквим агресивним и насилним понашањем угрожава само репутација локалног становништва и заједница, и држава. У региону који пролази кроз промјене и који се нада да ће заштити права свих, наравно да се не може дозволити да било ко унижава или вријеђа другу вјеру, било да је то филм који се тренутно налази у центру пажње или радикални исламски свештенослужитељ који је на јавном тргу у Каиру спалио и попљувао Свето Писмо. Схватајући да ће између вјерских заједница увијек бити размимоилажења по питању вјере, морамо се сложити да комуникације, разговори, дебате, дијалози, чак и протести, увијек морају бити спровођени у миру и поштовању, чиме ће се сачувати добробит свих и хармонија заједница. Молимо се за мир у овом времену искушења и исцјељење оних који су претрпјели страдање, бол или увреду било које врсте. Посебно се молимо за упокојење оних који су изгубили животе и утјеху њиховим породицама и њиховим ближњима.“ Извор

Пре три године је формирано Сабрање Православних канонских епископа у Северној Америци. У чему је улога oвога сабрања? – Сабрање Православних канонских епископа у Северној Америци, формирано на основу одлуке Четврте Предсаборске свеправославне конференције у Шамбезију (6–13. јуна 2009. године), на којој је донет и Правилник о раду Епископских сабрања дијаспоре, велика је и значајна установа за сав православни свет. Посебно је важна за тзв. дијаспору која је задуго била мисионарско подручје, које у еклисиолошком смислу „трпи“, јер су у њој културне и етничке разлике постале основ за стварање заједница предвођених различитим епископима. Tо је неприхватљив и опасан феномен који се неповољно рефлектује на црквену, друштвену и културну стварност. Америка је земља која вапи за Православљем јер је у њој онтолошко питање потиснуто. Стога једино Православље, као Црква која говори једним устима и једним срцем, може земљи засићеној протестантски „сведеног“ хришћанства пружити оно што највише недостаје: благослов сабрања, миомирис црквености, радост саслуживања, усаглашено сведочење, извесност благослова вере – једном речју крсно-васкрсно сведочанство Истинитог живота. То и јесте примарна мисија новоформираног Сабрања Православних Епископа. На који начин се манифестује рад и делатност овог новог еклисијалног тела? – Ово Сабрање – нека врста будућег Архијерејског Сабора на овом простору, који, наравно, не може бити озваничен пре будућег Светог и Великог сабора Православне Цркве – формирано је са циљем да доведе до јединства које поштује разлике али одбацује поделе. Оно такође треба да јача и утврђује епископоцентрично јединство свих православних. А онај епископ који, како је неко умесно приметио, не може у себи да превазиђе етничке и културне разлике постаје служитељ пре раздеобе неголи јединства. Древна Црква је у пракси установила не племенско-крвни или етнофилетистички него географски принцип: нема значаја ко си, него где си, тј. где припадаш као Црква. Православље има савршену еклисиологију, и довољно је само да је примењује у пракси. Као координатор за тринаест одбора Сабрања, можете ли нам рећи нешто више о организацији, начину функционисања, циљу и досадашњим резултатима овог тела? – Бити координатор тринаест одбора Епископског сабрања (сваки има за чланове и до пет епископа, као и десетак свештеника и лаика), а то је улога коју ми је поверило само Сабрање на челу са првостојатељем Архиепископом Димитријем 2010. године, значи најпре помагати председавајућима одбора у организовању рада сваког од тих одбора како би се што ефикасније припремио рад Сабрања. Одбори су место где се интензивније одвија рад Сабрања између два саборска заседања, а ове године одбори су по први пут одржали своје појединачне седнице, што је од крупног значаја за остваривање задатака који чекају Цркву. Српски епископи су такође чланови појединих одбора, па тако Епископ Митрофан дела у оквиру комисије за Цркву и друштво, а Епископ Лонгин у комисији за монашке заједнице. Поред поменута два, ту су још и одбори: за канонска питања, за војне свештенике, за пастирску праксу, за канонско-регионално планирање, за екуменске односе, за теолошко образовање, за Литургију, за финансијска и правна питања, за омладину и за свештеничка питања. Овај последњи, тринаести одбор ускоро ће изаћи са упутствима по питању рукоположења, постављења и премештаја свештеника унутар сваке јурисдикције, наравно у духу древног канонског предања прилагођеног савременим потребама и изазовима. Јединство са васељенским Православљем је такво да, према речима једног српског Епископа, без њега нема благодатног црквеног живота, нешто чега нису свесне исполитизоване структуре, на пример, у БЈР Македонији. Прошле године прославили сте деведесет година од оснивања прве српске Америчко-канадске епархије. Колико Црква помаже нашем народу да очува и негује православну духовност и свој народни идентитет? – Прослава деведесет година од оснивања прве српске Америчко-канадске епархије обележена је у Лос Анђелесу, уз присуство више епископа, од којих су двојица из српскога рода. Овај значајан догађај нераскидиво је повезан са стварношћу српског исељеништва у Америци које датира из првих деценија деветнаестога века а које траје и данас. Ову историју је обележило неколико значајних личности од којих бих поменуо о. Севастијана Дабовића, епископе Николаја Жичког и Мардарија Ускоковића и научника Михаила Пупина. Након Вашег доласка и постављења у Западно-америчку епархију прошло је шест година. Којом брзином и у којој мери се обнавља духовност и лутургијска свест код наших сународника у западној Америци? – Западноамеричка епархија, ако се као груби мозаик погледа изблиза – ту је „само“ четрдесетак парохија-литургијских заједница – оставља непотпунији утисак од погледа издалека, који боље може помоћи у сагледавању реалности тог „хорохроноса“. Она се пружа на огромном простору који се може савладати понајвише захваљујући савременим средствима саобраћања, па сте данас са верним народом у Сакраменту, међу калифорнијским пределима и виноградима, сутра у Фрезну, близу хиљадулетних дивовских секвоја, а јуче сте прелетели пустињу Аризоне и Велики кањон да бисте посетили причаснике у Финиксу и Денверу. За то време сте са саговорницима могли разговарати о неизвесној будућности, с погледом на облакодере Сан Франциска, осећајући снагу ветра који доминира тим градом. Следеће недеље вас очекују Стеновите планине Монтане и Ајдахоа, само да бисте касније видели да оне нису у снажном контрасту са океаном у Сан Дијегу, него да са Орегонским шумама и кишама Сијетла говоре о благослову Божијег простора. У летњим месецима посећујемо парохијане, монахе и… медведе, на удаљеној Аљасци, а у зимским се дружимо са нашом маленом српском заједницом Светог Лазара Косовског на Хавајима. У свему томе, дух захвалности према нашим знаним и незнаним доброчинитељима на овом тлу не сме да нас напусти. Истицали сте да задатак Цркве на северноамеричком простору није толико у томе да негује језик, фолклор и обичаје, колико да своје чланове утемељи у Литургији. Да ли се то чини у довољној мери с обзиром на то да наше парохије и манастири у дијаспори често више личе на етничке клубове? – Та два приступа се не искључују, али се морају знати приоритети. Кроз драматичну историју српског народа, Црква је у различитијим околностима најзаслужнија била за очување идентитета, посебно у временима када није било других институција које би тај идентитет сачувале. Отуда често преовладава поимање Српске Православне Цркве као националне институције што, признаћете, не одговара Јеванђељу. Не може нам национални романтизам, који нам је узгред говорећи Европа извезла, бити најужа специјалност; тај трагичан превид по коме Црква окупља само на националној линији мора да престане јер је патриотизам, на жалост, веома кварљива роба. На који начин је могуће превазићи тај „превид“? – Наравно, верска пракса код нас подразумева и много различитих и веома маштовитих обичаја који су изникли из духовности. Ипак, многи верници посвећују знатно више пажње обичајној и фолклорној страни него што се труде да схвате и ухвате богослужбени ритам Цркве. Црква је та која усмерава ка истинском фокусу нетрулежног постојања, јер преводи из смрти у Живот. Како нас уче Светитељи, хришћанин је онај који све што се збива проверава Крајем, Царством мерећи историју, а не обратно. Не бори се за импресије привременог карактера. Срећом, српске парохије на северноамеричком континенту се ослобађају наслеђа „клупског“ приступа, па су у последњих шест-седам година укинуте коцкарнице у виду тзв. „бинга“, најпре на западној обали, а полако су следиле пример и остале. Предстоји васпостављање литургијског типика као превасходног задатка, али ништа не може аутоматски донети напредак. Потребан је труд и одговорност свих, а посебно епископа и његовог свештенства, у откривању те литургијске димензије постојања кроз катихезу својих парохијана. Да будем конкретнији: подједнако су од живота отуђени један бизнисмен који бесомучно јури за материјалном славом и добити на Менхетну и неки православни свештеник који док седи у друштву загледа у свој мобилни телефон или се буса у прса својим патриотизмом. Да ли су наша Црква и јерархија ушли у стваралачки дијалог са глобализмом као „постмодерним интегризмом“? – Мислим да истинска Црква једино и може тај дијалог да води, а јерархија у њему учествује пропорционално својој верности Истини Цркве. Бојазан од дијалога је одлика медиокритета и ускоплеменске свести.Сигурно да се дијалог не води ради дијалога, а једини који тако поступају су већина „талентованих“ политичара и демагога, којих, признајем, има и међу јерархијом. Поред тога, често наглашена вербална тежња за дијалогом код појединаца можда више служи као покриће за скривене психолошке комплексе. Црква се, поготово не данас, не сме ослањати на окоштале структуре власти, него на делотворност парохија као харизматичких заједница са свештеницима спремним на жртву, а такве видим међу млађима. Реците нам нешто о томе каква је будућност Православља у Мексику, где сте боравили у првој канонско-пастирској посети? – Мексико је традиционална римокатоличка земља, а православни житељи имају три епископа. Укупан број православних у овој вишемилионској земљи није сасвим познат али се рачуна да их има до педесет хиљада. Ипак, Православље може ненаметљивим присуством да функционише као со и квасац у тој земљи са историјом старом преко двадесет хиљада година. Добротом Владике Алеха, имали смо два литургијска сабрања у саборној цркви Вазнесења Господњег. Он је диван човек и епископ кога краси смирење, љубав и пажња према ближњима, а око себе има млађе свештенике Мексиканце. Сваке године на имању у Џексону одржава се Дечији камп, који траје месец дана, а похађа га преко три стотине деце. Можете ли нам изнети ваше импресије о кампу, полазницима и активностима? – Само присуство деце на том простору, типичном за некадашњу Калифорнију, јесте добра прилика за православно саборовање. Нема мобилних телефона, интернета, телевизора, а уместо тога влада дружење, солидарност, богослужење, дељење времена и простора… Свештеници, у то сам се лично уверио и недавно, воде изузетно жив дијалог са младима о најактуелнијим питањима која интересују млада бића: слобода, љубав, жртва, полност, покајање, заједница, развијање личности… Задивљен сам интересовањем младих за подвиг и врлину, искрену веру и саможртвену љубав, за питања егоцентризма и грамзивости, привезаности за овај свет и трагања за смислом. Недавно сам са њима планинарио неколико миља до Сребрног језера и назад, у врло занимљивом и отвореном разговору пуном духа и живости. У којим активностима организујете харитативни рад? Можемо ли бити задовољни делима милосрђа унутар црквене заједнице, на који начин унапредити дух солидарности, служења ближњем, пожртвованости, задужбинарства? – Ако се ико може похвалити доброчинствима, што би по по себи био својеврсни јеванђелски оксиморон, то би били наши људи у дијаспори. Многе наше парохије „продужавају“ своју Литургију на трпезе за бескућнике, а у томе се посебно истичу наше америчке заједнице. Поред тога, рецимо, недавно је наша Епархија организовала помоћ за обнову Манастира Хиландара, а надам се да ће ускоро кренути и посебна акција за помоћ српској деци са Косова и Метохије. ————————– Живот Цркве на западноамеричкој обали у знаку је свеправославног саборног окупљања, услед чега је настала предивна визија Богородице као Заштитнице града Лос Анђелеса (слике 1, 2 и 3; прави назив: Segnora Noestra Regna de Los Angeles) и свег Запада, која стојећи изнад Града, покровитељски благосиља окупљени Народ са Епископима и Свештеницима. Композиција укључује многе детаље из живота обале Пацифика, као и детаље природних лепота. Прву такву икону је насликала Монахиња Магдалина из Грачанице на Косову, а друга је дошла као поклон Манастира Ормилије на Халкидици из Грчке. Тропар Богородици спевао је Епископ Атанасије, умировљени Херцеговачки. Извор: Православље