Претражи Живе Речи Утехе

Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије рекао је да је Црква жељела да хиљадугодишњицу Светог Јована Владимира обиљежи заједно са државом. -У том погледу смо се обратили Влади, тражећи да се Црногорска академија наука укључи, као што то свуда бива у Европи. Међутим, Влада је сматрала да ће она сама на себе да преузме ту одговорност и формирали су свој одбор за обиљежавање хиљадугодишњице Владимира Дукљанског, како га они зову. Плод тога је један зборник. И добро је што су они то урадили, али, питање је колико је добро што је тај зборник мање-више један идеолошко-политички памфлет, изуузев појединих текстова, казао је владика Амфилохије. -То је продукт брозоморно-монтенегринске идеологије утемељене на дукљанској митологији, прецизирао је Владика црногорско-приморски. Он је додао да је Митрополија стога преузела организацију тог догађаја, као и освештање Саборног Храма Светог Јована Владимира у Бару, које је планирано за 25. септембар. -Албански Архиепископ Анастасије је обећао да ће за тај дан уступити мошти Светога Јована Владимира, од којих се већи дио чува у Тирани. Надамо се да ће нам донијети из Свете Горе и лобању Светог Јована, а и један дио моштију су нам обећали из Македонске православне цркве, казао је владика Амфилохије. Тако ће се, како је истакао, послије хиљаду година сјединити лобања са тијелом Светога Јована Владимира. На питање новинара да ли ће мошти Светога Јована Владимира остати у Црној Гори, Владика је рекао да ће мошти бити враћене. -У том погледу је ангажовано Министарство културе и полиција. Молићемо Архиепископа Православне цркве Албаније Анастасија да нам макар једну малу мрвицу од моштију Светога Јована Владимира остави за храм. Надам се да ће он ту молбу испоштовати, рекао је митрополит Амфилохије. Протојереј-ставрофор Велибор Џомић, секретар Научног одбора, рекао је да Митрополија црногорско-приморска престојећи научни скуп о Светом Јовану Владимиру, који ће бити одржан од 15 – 17. септембра у хотелу „Принцес“ у Бару, припрема већ двије године. Према његовим ријечима, скуп ће окупити научнике из разних области из десет земаља. На скупу ће педесет и пет научних радника изложити око педесет саопштења, а десетак научника, који из објективних разлога нијесу у могућности да присуствују скупу послаће радове за зборник. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Вашој пажњи нудимо беседу с митрополитом Самтависким и Горијским Андрејем (Гвазавом), председником Синодалне комисије за истраживање моралних прекршаја међу клирицима и чланом других Синодалних комисија, који дуго година познаје Свјатејшег Патријарха Илију и који је спреман да подели с нама своје успомене. Святейший Католикос-Патриарх всея Грузии Илия II – Ваше Високопреосвештенство, благословите. Захваљујемо Вам се због тога што сте пристали да попричате с нама о тако дивном човеку као што је Његова Светост Католикос-Патријарх целе Грузије Илија II. Он је јако много учинио за Цркву у Грузији. Шта мислите, како му је то пошло за руком? – Желео бих да поздравим читаоце сајта Православие.Ru и да им честитам предстојећи празник Светог Христовог Рођења и нову годину, да свима пожелим Божију милост, радост и добро здравље. Ова година је јубиларна за нашу Цркву и за нашег Свјатејшег Патријарха-Католикоса целе Грузије Илију II, пошто се 25. децембра навршава 35 година од дана његове интронизације, а 4. јануара 2013. године – 80 година од његовог рођења. Године свог служења Свјатејши је назвао „сунчаном ноћи“. Он каже да су то биле тешке године, године искушења, и да га нису подржавале милост Божија и љубав људи, било би му тешко да све то савлада. Святейший Католикос-Патриарх всея Грузии Илия II и митрополит Самтависский и Горийский Андрей (Гвазава) Имао сам среће да извесно време живим у Патријаршијској резиденцији у Тбилисију, где сам својим очима могао да видим како живи Његова Светост. Свако јутро је започињао молебаном упућеном свецу који се тог дана слави и свако вече се молио на вечерњем богослужењу. Кад је у Патријаршији уређен храм светог Илије Пророка, Његова Светост је сваког дана присуствовао литургији, коју су служили свештеници који тамо живе. Сећам се његовог дубоког молитвеног расположења. За време службе Патријарх је увек помињао велики број људи из свог поменика. Без обзира на то колико се касно би се вратио и колико уморан да је био (на пример, после повратка из иностранства) увек је ишао у храм и обављао вечерње правило, увек је приносио благодарење Господу и тек после тога би дозволио себи да се одмори. Ово молитвено расположење се осећа у свим речима и делима Патријарха, чак и у самој згради Патријаршије. Његова Светост није пропуштао ниједну службу, на празнике и недељом је увек сам служио литургију и позивао је све свештенослужитеље и монахе да воле богослужење, да га врше са страхом Божјим, исправно и с дубоким страхопоштовањем. У резиденцији Патријарха увек има много народа, посебно у празничне дане. Пријеми се одвијају од ујутру до касно увече. Ми, млади архијереји, често осећамо умор пред крај дана, посебно ако тог дана има много дешавања, а Католикос-Патријарх, без обзира на године, бодро стоји на ногама, дочекује свакога ко дође, свима се осмехује и ниједним гестом не одаје умор, бригу или терет. Радост која постоји у њему преноси се на све људе који код њега долазе. То је јединствена особина: поред њега човек бива миран, спокојан и радостан. И то не осећамо само ми, духовна деца Цркве, већ и људи који долазе код њега у различите званичне посете: чланови владе, парламента и гости из иностранства. Мир који постоји у Патријарху разлива се око њега, дотиче се срца свих људи који се налазе поред њега. Родителя Патриарха Георгий и Нато (Наталья) Шиолашвили с сыновьями Теймуразом, Шотой и Виктором. 1932 год. Његова Светост је скоро цео живот (ако се изузму године школовања) провео под окриљем Свете Цркве. Од раног детињства је долазио у храм. Његови родитељи су били верујући људи, саградили су храм у част свете Нине у Владикавказу. С 18 година се Ираклије – такво име је Патријарх носио до пострига, - уписао у богословску школу, а затим и на факултет у Сергијевом Посаду, студирао је у обитељи преподобног Сергија Радоњешког. Црква је за њега постала живот и сам је сав свој живот посветио служењу Цркви. Заједно са својом Црквом и са својим народом он је прошао све недаће комунистичког режима, сву тежину првих година независне Грузије, тешкоће 90-их година и грађанског рата. Његова Светост Патријарх је својим примером, својом речју, а што је главно, својом добротом и добрим делима подржавао народ Грузије. Доброту Патријарха је осетило на хиљаде људи: он је помагао породицама погинулих за време догађаја у Цхинвали, у Абхазији, породицама погинулих у грађанском рату, људима који су остали без хранитеља – удовицама, сирочади, старцима, и уопште свим људима који су једноставно доспели у невољу, који су се нашли у затвору. Његова доброта и милост обухватају целу Грузију. Свјатејши Патријарх Илија је отац грузијског народа, он ужива највиши ауторитет у нашој земљи. Овај ауторитет се гради на вери у Бога и на врлинама. Његова Светост је увек истицао да је власт Цркве – небеска, а не земаљска власт, да се Црква залаже само за то да људи виде лепоту Божију, да осете милост Творца према људима и да пожеле да опште с Богом. Ево на шта је позвана Црква. Њен главни задатак се не састоји у томе да се сакупљају земаљска блага, па чак ни да се граде многобројни храмови и манастири, већ у томе да се обнављају људске душе. Патријарх увек подсећа на то младе свештенослужитеље. Ауторитет Свјатејшег је одавно превазишао границе наше земље. Њега људи не поштују само као црквеног прегаоца који увек позива на мир, међусобно поштовање и љубав, већ и као врло талентованог човека, иконописца и композитора. Написао је мноштво црквених и симфонијских дела – дивних образаца класичне музичке уметности. Његова особина да ствара, да ствара лепо и вредно, испољава се у свему. Све је око њега обавијено лепотом, љубављу и препородом људских душа. Оцена дела Свјатејшег тек предстоји. А ми смо једноставно срећни што живимо у исто време с овим великим човеком, што радимо заједно с њим на обнављању Грузијске Цркве и грузијске државе. Захвални смо Патријарху за то што нам је ово омогућио пошто је све садашње чланове Светог Синода Грузијске Православне Цркве лично рукоположио Патријарх Илија II. – Постоји пословица: „Човек постаје велик онда кад има великог учитеља.“ Ви сте врло блиски Патријарху и вероватно знате кога он сматра својим учитељима и духовним наставницима. – Његова Светост много говори о људима с којима је био у духовном општењу, сећа се својих учитеља из средње богословске школе и с факултета – ректора и педагога. Често се сећа архимандрита Шија (Дзиздаве) из Теклатског манастира и свјатејших патријараха – грузијских Калистрата и Јефрема и московског Алексија I, митрополита Зиновија, архимандрита Серафима (Романцева) који је служио у Сухумију, схиархимандрита Виталија и других свештенослужитеља. Међу њима су били и његови непосредни наставници и они на чијем се примерима изграђивао. Ови људи су имали велики утицај на његово духовно узрастање и од њих је попримио врлине: њихову мудрост, трпљење, молитвеност, милосрђе, начин општења с људима. Сад све то несебично преноси нама. – Да ли сте доживели неке занимљиве догађаје везане за Патријарха Илију II? – Има их много. Испричаћу само један случај. Једном сам као обичан монах послат у Патријаршију неким послом. То је било оних година док се Патријаршија градила. Довезли смо кипарисе, управо оне који сад расту у дворишту. Требало је да се посаде. Ишао сам по дворишту, а у глави су ми се ројиле лоше мисли. И одједном ми је пришао искушеник и рекао: „Његова Светост каже: „Монах хода по дворишту, лоше су му мисли у глави, позовите га нека вам помогне да посадите кипарисе.“ – Значи, прочитао је Ваше мисли? – Не знам како се то десило, али се тога јако добро сећам. Бодбе. 1990 год – А да ли можете да се сетите неке литургије коју сте служили са Свјатејшим? – У акатисту „Слава Богу за све“, који је написао митрополит Трифон постоје речи: благодарим Ти, Господе, за благодатне осећаје и дивну лакоћу коју осећамо за време богослужења, то и јесте дотицање наших душа благодаћу Твојом. И ова благодат се осећа кад литургију служи Његова Светост Патријарх Илија II. – Сви Грузијци знају песму коју је написао Патријарх Илија: „Уморио сам се, уморио. Дођи код мене, Господе!“ Да ли знате кад ју је и којим поводом написао? – Ова песма је написана за време његовог служења у Батумију. Батуми. 1980 год Свјатејши је говорио да је то био тежак период у његовом животу. Не знам у вези с којим конкретним догађајем је написана ова песма. Знам само Патријархове речи: „Кад се уморите, кад осетите тежину и безизлазност, отпевајте ову песму и Господ ће вам помоћи.“ – Ваше Високопреосвештеноство, владико Андреје, захваљујемо Вам се на разговору. Шта бисте могли лично да пожелите Његовој Светости Патријарху Илији поводом његовог јубилеја? – Пре свега бих нашем Католикосу-Патријарху пожелео здравље и дуг живот. Потребан је свима нама: и Цркви и народу. Ако неко не схвата значај који Свјатејши има у савременој историји Грузије, рећи ћу вам да је Патријарх Илија човек који око себе обједињује све људе у Грузији, без обзира на њихову вероисповест и националност. А још бих свима нама пожелео да чујемо, схватимо и испунимо речи Патријарха. 26 / 12 / 2012 Извор: Православије.ру

Синод је донео одлуку примити Инокентија у канонско јединство Цркве у чину епископа Крупнишкога и одредио му, по молби митрополита Старозагорског Галактиона, да буде викарни епископ Старозагорског митрополита. Бивши лидер расколника Инокентије 02. децембра, о.г. Светоме Архијерејскоме Синоду Бугарске православне цркве подне покајно писмо у коме моли Синод да га прими у канонско јединство са мајком Црквом. Такође је Инокентије упутио и својеручно потписану декларацију у којој се одриче свих чинова и титула добијених после 1. октобра 1998 године, када је на Свеправославноме сабору у Софији примљен у канонско јединство с титулом крупнишки епископ, што он није тада прихватио. Извор: Епархија горњокарловачка

Приспевши у Крагујевац у вечерњим часовима 15. новембра, Митрополит се поздравио са домаћином, Епископом Јованом и пожелео му срећно навечерје крсне славе, празника Обновљења храма светог Георгија - Ђурђиц. Том приликом, Високопреосвећени је Епископу Јовану уручио несвакидашњи дар - оргинале осам фотографија снимљених на празник Врбице у Јагодини 1933. Ове фотографије - историјско сведочанство свога времена, су преко једног љубитеља старина, који их је набавио од продавца половних књига, дошле до митрополита Амфилохија који је расудио да им је најприкладније место у фототеци Епархије шумадијске, међу хиљадама фотографија које је својим трудољубљем прибавио и оставио за потоње генерације блаженог спомена Епископ шумадијски Сава Вуковић, као и оним које је придодао садашњи Владика шумадијски. Потом је владика Јован госту са Цетиња показао најзнаменитије просторије новоосвештаног дела Епископског дома, капелу и библиотеку. Том приликом посебно је скренуо пажњу митрополиту Амфилохију на фреску новомученика крагујевачких и шумадијских, постарадалих од нацифашиста у Шумарицама. Истовремено, указао је и на најзначајније књиге из библиотечког фонда Епархијске библиотеке којој је придодао и књиге које је прибављао од младих дана, по ступању у манастир Студеницу, преко служења као викарни Епископ тетовски и Епископ средњезападноамерички, до оних које је прибавио на овогодишњем сајму књига, пре двадесетак дана. На сам празник Ђурђиц, свету Литургију у крагујевачкој Саборној цркви служили су митрополит Амфилохије и домаћин, Епископ Јован уз саслужење четрнаест свештеника и четири ђакона и молитвено учешће великог броја верног народа Божјег. У току богослужења, Митроплит је обавио свети чин крштења младенца Јоване, погрузивши је у свету воду и помазавши је светим миром. У беседи коју је изговорио са двери крагујевачке Саборне цркве, Митрополит је, тумачећи јеванђелске речи о љубави и трпљењу, навео да је свети великомученик Георгије увек савремени пример и универзални образац верности Христовим речима о верности Божјим заповестима, до проливања сопствене крви која је и најбољи показатељ љубави према Богу и ближњима. Литургијско сабрање имало је своју пуноћу у светом причешћу великог броја присутних верника. Пред отпусни благослов, митрополит Амфилохије је благословио и са слављеником, епископом Јованом преломио славски колач, честитајући и њему и свима који светог Георгија славе као крсно име, небеског заштитника. Радост празника настављена је у гостољубивом дому Епископа шумадијског за славском трпезом на којој је владика Јован домаћински угостио преко двеста угледних представника културног, политичког, административног, јавног и интелектуалног цвета Шумадије. Међу угледним честитарима били су и градоначелник Крагујевца г. Верољуб Стевановић, народни посланици из Шумадије као и Преосвећена Господа Епископи Браничевски Игњатије и Врањски Пахомије, ректор Богословије Света три Јерарха др Зоран Крстић, архијерејски намесници и игумани и игуманије шумадијских манастира. Радост празника и сабрања употпуњена је презентацијом документарног филма снимљеног у продукцији Епархије, поводом десет година архијерејске службе владике Јована на трону Епископа шумадијских, као и песмом косовским јунацима коју је повео митрополит Амфилохије и оном коју је уз гусле отпевао. У здравици коју је, пред сабраним цветом народа Шумадије подигао домаћину, митрополит Амфилохије је истакао да је Шумадија изродила Карађорђевиће и да су нам они узор за сналажење у свим тешкоћама које преживљавамо као народ и појединци. Због тога је и одговорност садашње генерације шумадинаца пред њима и историјом утолико већа. Митрополит је споменуо и јуначки подвиг краља Петра и његовог сина Александра, команданта српске војске, који су у ове дане, пре стотину година, коначно раскинули ланце турског ропства српском народу на Косову и Метохији и Јужној - старој Србији. Истовремено, Митрополит је рекао да садашње стање у коме се налазе светиње Косова и Метохије, народ и земља, нису ништа бољи него током предходних периода робовањ, али да нас вера у правду Божју и узори наших славних предака морају крепити да истрајемо у верности косовском и светолазаревском предању. Своје слово Митрополит је завршио ускликом многољетствија домаћину, епископу Јовану и свему клиру и Христу верном народу Шумадије. У поподневним часовима Митрополит је посетио манастир светог Георгија - Липар код Крагујевца, срдачно поздрављен од сабраних верника, братства и настојатеља архимандрита Саве Аврамовића, који је у своје време део монашког послушања вршио и у манастиру Светог Стефана - Дуљево у Митрополији црногорско-приморској. Отпевавши са свима сабраним под манастирским кровом неколико богомољачких песама, Митрополит је подстакнут речима песме Владике Николаја "Говори Господе" изрекао неколико поучних речи, истакавши да је српски Златоуст био богонадахнут проповедник и тумач Речи Божје кога требамо сви следити у верности Отачком наслеђу, чувајући срце своје и ум од обмана и замки које Ненавидник добра плете кроз разне илузије, а међу њима и преко смутњи око начина и традиције богослужења у разним деловима наше помесне Цркве. текст и фото П. Кондић

Из животописа Архиепископа Тихона Пошто је стекао звање мастера богословља на Академији светог Тихона 1993. г., где је постављен за предавача Старога Завета на овој Академији. Његова ужа струка су Пророци, Псалми и друге поучне књиге Старога Завета. На овој Академији држао је курс постдипломских студија с нагласком на место Старог Завета у црквеном богослужењу и светоотачкој књижевности. У сарадњи са игуманом Александром Голициним објавио је дело Живи сведок Свете Горе, класично илусторвано дело које је издала Академија Светог Тихона. Године 1995. замонашио се добивши име у част светог патријарха Тихона, просветитеља Северне Америке. Године 1998. уздигнут је у чин игумана, а 2000. у чин архимандрита. У децембру 2002. митрополит Герман га је изабрао за настојатеља Светотихоновског манастира. У епископски чин је хиротонисан 14. фебруара 2004. у манастиру светог Тихона Задонског, да би у трон епископа источне Пенсилавније био уведен 28. октобра 2005. године у Саборном храму светог Стефана у Филаделфији.. извор: http://theorthodoxchurch.info

Њене вредне руке још увек праве традиционалне српске спесијалитете које често кушамо после свете Литургије. Она је са својом породицом претходног дана прославила крсну славу, светог Димитрија. Литургији је присуствовао и римокатолички свештеник Леонардо Лукеро Лутенко, чија је мајка Српкиња родом из Ниша. Извор: СПЦ

Када стекнемо љубав Христову и добродетељ, доликује да поднесемо и гоњења Њега ради, ако треба и прогонство да прихватимо, па и да чујемо о себи и најнеприличније клевете, и свему томе још и да се радујемо - каже блажени Никола Кавасила. Тада, кад се у човеку распламти та божанствена љубав и када добродетељи засветле у њему, он бива спреман, не само да подноси страдања, не само да трпи злодела и затворске вериге, већ је спреман и да им се радује. Радост, пак, не раздаје се према заслугама, она никако није награда за подвиге, она је благодат, прекрасан и савршен дар милости Божје узрокован једино избором Оца да уђемо у Његову радост (Мт. 25,21-23). Они, пак, који су ушли у радост Оца, радују се радошћу Христовом, те тако, оно што Христа радује, Он чини да радује и оне који су Његови, а суштински Он се Сам у Себи радује. Будући да ви који сте у Телу Његовом и радујете се Његовом радошћу, лако ћете препознати радост којом смо обрадовани изнова стављени у окове Христа ради, вама намењујемо ову, по реду другу, посланицу написану у затвору, да би вас замолили да се сећате наших окова и да нас се не срамите, зато што смо још увек везани њима. Када је божествени Павле захтевао од Тимотеја да се не срами његовог затвора (2Тим. 1,8), није учинио то да би га прекорио због тога што се он стидео Павлових верига, већ је то учинио не би ли га охрабрио да прихвати и поднесе сопствене, ако до тога дође. Ако је донекле Павлу и било допуштено да има мрву сумње у колебљивост неких који још увек нису били чврсти у вери, и још су били на млечној храни (1Кор. 3,2), те при првом његовом исповедању пред судом, нико га није подржао већ су га сви напустили (2Тим. 4,16), и зато каже Тимотеју да Дух који нам је Бог дао, није дух страха, већ дух силе, љубави и мудрости (2Тим. 1,2), нама није допуштена никаква сумња у вас, јер ви сте нас подржали при првом, и при другом и све тако редом до овог шестог нашег исповедања вере пред грађанским судовима у Републици Македонији. Тако, ову посланицу не пишемо са намером да бодримо вашу мужественост у вери која се показала кроз вашa сведочењa док смо ми у затвору, већ је шаљемо да поделимо са вама радост којом нас је Господ обрадовао, радост која се точи од верига Христових, a којом се радује свако ко на један или други начин учествује у њима. Они, пак, који више воле вериге Његове наспрам сваког вида физичке слободе, они ће разумети и нашу радост којом се радује срце наше када се сећамо вас и на вашу бригу за нас. Нико други осим оног који је рањен лудом љубављу Божјом, не зна да открива и препознаје ту радост која се излива из страдања, из жалости, из тешкоћа, од затвора, од прогона. Но, онај који је отворио срце своје за примање милости Божје и допустио да буде рањен том непојмљивом љубављу, не само да допушта да често буде рањаван њоме, већ ране задобијене од такве љубави цени изнад свега. Они пак, који знају да искушења претрпљена Христа ради, увећавају дар радости, они нам завиде на оковима којима смо оковани у Скопском затвору, свакако не болном, већ суревњивом завишћу, а таква завист није иста са злурадом завишћу оних који на сваки начин покушавају да нас спрече у постављеном циљу према јединству Цркве. Први дакле, завиде незлобиво, завишћу која се препознаје као ревност Богу, а други завиде пакосном и нескривеном жељом да наштете, презирући чак и окове Христове, само зато што су у овом трену они постали и наши окови. Шта дакле? Једно је битно, каже апостол: „Било како му драго, дволичењем или истином, Христос се проповеда;“ (Фил. 1,18). Онај који разуме, разумеће и оно што следи: „Јер је мени живот Христос, а смрт добитак.“ (Фил. 1,21). Може неко да прими смрт као добитак, само ако је претходно радошћу примио тешко поднесива понижења, исмевања, клевете, гоњења и затварања Христа ради (1Кор. 4,9-13). И то само ако на неправду која се подноси не одговори одмаздољубиво, гневно, мржњом и са самоувереношћу за своје врлине. Јер сваки вид врлине тамни у додиру с мржњом. То је разлог што Апостол убеђује Коринћане да на исмевања треба да одговоре добрим речима, на гоњења трпљењем, на клевете пријатељским речима. Оружје у духовној борби је слабост крста, оружје за које, већина на овом свету не верује да је победоносно. У суштини, тада кад се чини да смо изгубили целокупну снагу, тада смо најјачи (2Кор. 12,10). Зато нас, који смо одабрали тај начин борбе, сматрају лудима, управо као што се дешавало и у апостолско време (1Кор. 1,23-24). Ко је више претрпео од блаженога Павла? Затваран много пута, бичеван незамисливом грубошћу, много пута пред опасности да буде и усмрћен. Прошао је најразличитије видове искушења, на копну, у пустињи, на мору (2Кор. 11,23-29). Но, није ли управо то узроковало да се дубоко у њему уреже сазнање, да искушење приводи трпљењу, а трпљење ка провереном карактеру, а проверени карактер ка нади. А нада, пак, никога од нас неће посрамити (Рим. 5,3-5). Неки злобник ипак може, да каже за апостола Павла да је он био далеко од Бога и да је гнев Божји био окренут према њему, те му се зато дешавало горепоменуто? Напротив, све то он подноси са радошћу управо зато што је Бог био с њим. „Доста ти је моје благодати“ – говори му - „јер сила Божја у слабости човечијој се пројављује у пуноћи“ (2Кор. 12,9). Блажен је онај човек који подноси искушења са надом. Јер, ако их поднесе без смутње вере у обећано, задобиће награду вечног живота коју је Бог обећао онима који га љубе (Јак. 1,12). Ниједно искушење није изнад мере онога који је кушан. Бог који је срцезналац и који познаје дубине људске душе, зна духовне снаге и способности сваког понаособ, па не допушта искушења која подносимо да надиђу праг наше издржљивости. Онај ко верује, сваким искушењем које прима, истовремено прима и излаз из њега (1Кор. 10,13). Но, излаз није увек уочљив од самог почетка. Он је сакривен у сплету трпљења и наде, и открива се тек када се покажемо трпељиви у надању (Јак. 1,4). Свакако, није Бог тај који нас поставља у искушења. У искушења нас води наша погрешно усмерена воља (Јак. 1,13-14), али у искушењима и без учествовања наше воље могу нас поставити и они који нам завиде, који нас мрзе или имају пак за циљ, да нам одузму оно што поседујемо. Понекад дакле, нити Божјом вољом, нити пак нашом кривицом, трпимо искушење, но у том случају, венац који нам се спрема је већи и од оног којег би добили уколико трпимо искушење у које смо запали погрешним усмеравањем свог самовлашћа. Када нас други увлаче у искушење, онда се то може назвати страдање. Награда пак, за претрпљено страдање, које смо поднели благодарношћу и без пркоса, и нисмо се помрачили мржњом према онима који су нас гурнули у нежељено страдање, већа је и од оне која се даје за живот украшен добродетељима. Пример тога је блажени Јов. Када се он показао достојнијим за венац, када је светлео добродетељима: гостопримства, састрадања, милости, човекољубља, праведности, трудољубивости, кротости, мудрости, уздржања и још много других, или тада када се показао трпељив у страдањима која ничим није заслужио, нападнут само ради зависти ђавоље? Свакако да су добродетељи Јовове неоспорне и сасвим довољне за венац, но подношење неправедно изазваних страдања, чине га још достојнијим. Подношење страдања је онај тежи део борбе, у којој је за победу, покрај великог трпљења, потребна и велика љубав према Богу. Када страдамо неправедно и због љубави према Христу, ми у суштини постајемо причасници Његовог неправедног страдања, но уједно и Он постаје учесник наше боли. Управо оваква сутелесност са Христом, нам и даје највећу утеху у страдању. Наш је живот скривен у Христовом и ми већ умресмо у Христу (Кол. 3, 3), као што је и Он једном умро за нас. Међутим, када су власти у нашој отаџбини схватиле, да за оног који је у Христу умро и изнова се родио као заробљеник Његове љубави, страдање у затвору не може да изазове ни бол, ни рану, решили су да посегну по најљубљенијима, по бесцењеним Епископима и часним презвитерима, по монасима и монахињама, али нису изоставили ни словесно стадо, а међу њима и занемоћале старце. Подигли су оптужнице и против њих, не би ли их начинили саучесницима у неделима која су најпре нама, лажно и без трунке гриже савести преписали. Тиме су се изједначили са гонитељима Цркве из старих времена, и постали су гонитељи самога Христа, јер онај који гони чланове тела Његовог, које јесте Црква, гони Њега који је усељен у сваког од нас појединачно и у свима нама заједно. Па ако нас затворски окови, њиховом тежином нису саломили, бол за страдања браће Епископа, клирика, монаха и верног народа, нас је покосила као са оштрим српом и згрчила у горчини као од испијене чаше пелина. Неизмерно болнија је рана изазвана страдањем оних које љубимо, од боли сопствених страдања. Заправо, ономе ко је већ умро у Христу, њему управо љубав према љубљенима не дозвољава и истински у потпуности да умре за себе. Онај који љуби, ставља се на располагање ономе кога воли, и чека тренутак да ако затреба, и умре за љубећег. Тако нас је научио Спаситељ, који нам је рекао да нема већег од тога, да и живот свој дамо за онога кога љубимо (Јн. 15,13). Рекао нам је и ово: „Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити“ (Мт. 10,28). Не могу наши гонитељи да наштете душама нашим, иако су већ успели да наштете телима неких од нас. Нису успели силом власти, да нам пољуљају веру у Оног Ког чекамо да дође и да нас обуче у ново тело, достојно бесцења наших душа којом нас је украсио Господ. Па када је Бог са нама, ко може бити против нас? Није се Бог сажалио ни над јединородним Сином Његовим, каже блажени Павле, него га преда смрти нас ради. Па ако ради нас преда страдању најљубљенијег, то значи да неће остати безбрижан и неделатан ни када неко покуша да посегне, не само за нашим телом, већ и за нашом душом. Могу да нас оптужују и клевете лажним оптужбама и недоличним клеветама, могу нас судити и осудити, могу да нас затварају и гоне, могу дакле силом принуде чему може прибећи свака неодговорна земаљска власт, да нам умноже телесна страдања до граница неиздржљивости, али могу ли тиме да нас одвоје од љубави Христове? Могу ли жалост или тјескобе, гоњење, глад, голотиња, опасности, или пак, мученичка смрт, да нас одвоје од Христа? - пита Апостол Римљане. И одговара као што би одговорио свако од нас који је рањен и поробљен од луде љубави Божје: „Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност; Ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем. “ (Рим. 8,31-39). Зато, не брините превише, ни за наше окове, ни за наша гоњења којима као да се крај не види. Овде немамо постојана града, и чезнемо за оним који ће доћи (Јевр. 13,14). Пробајте да се не узнемиравате ни ради лажних оптужба којима неке од вас праве саучесницима у клеветњу усмереном на нас, а да би срамотили нашу оданост Богу и Цркви. Господ нас учи да се не узнемиравамо око тога шта ћемо рећи када нас изведу пред судије. Он ће нас просветлити у том часу шта да кажемо, јер нећемо бити ми ти који ће одговарати пред судом, већ ће Дух Оца говорити преко нас (Мт. 10,19-20). Ми који смо у Цркви и које нас је Бог обдарио свим харизмама Светога Духа, јер удео чак и у најмањим харизмама прави нас учесницима у свим Његовим благодатним даровима, својствено нам је да говоримо истину јер је она за нас сами живот. Ипак, примите као претходеће знање, и наше не тако мало искуство са судовима у нашој отаџбини и њихове неправедне и незаконске пресуде против нас. Када су судске одлуке под утицајем политичких стања, као што се уосталом дешава са свим судским процесима везаним за Православну Охридску Архиепископију у последњих 10 година, тада је правда обесправљена, а истина суштински повређена. И поред тога што су установљени управо да би судили по правди и истини, судови који нас суде као да имају намеру да чине управо супротно. Па тако, може да нам се чини да из овакве ситуације нема излаза, али ипак да не очајавамо. Ми смо глинени судови, слаби, ломљиви, трошни, према неким вероватно и безвредни, но пред Богом имамо ненадмашиву вредност (2Кор. 4,7-8). Да све бриге положимо пред Њим јер се Он стара за нас (1Пет. 5,7). Што више учествујемо у страдањима Христовим, утолико више примамо Његову подршку. Чак и онда кад пролазимо кроз жалости ради неправедних страдања која нас понекад сналазе у животу, то је за нашу подршку и спасење. А када Бог подржава некога који страда, тиме Он подржава и оне који преко везе љубви учествују у страдањима онога који страда. Па као што су и Коринћани преко везе љубави учествовали у страдањима апостола Павла, а он ради тога са правом очекивао да ће бити помогнути од Бога (2Кор. 1,3-11), тако и ми очекујемо и молимо Господа да вам распламса веру у Његово обећање, да вас оснажи и подржи у борби са искушењима у која вас је гурнула злоба расколника, и коначно да вас избави од онога што би надишло вашу силу да истрајете и да победите. Но онима који су окусили бол изазван страдањима у која их је гурнула злоба њихових непријатеља, не треба им додатно тумачити зашто „боље је уздати се у Господа, него ли уздати се у човека“ (Пс. 117,8), као и то да је боље тражити прибежиште код Бога отколико да се уздамо само у човека или у властодршце овога света (Пс. 118,8-9). Суровост и несастрадалност људи понекада могу бити веће и од оних самог ђавола, па зато богонадахнути Давид прихвата као боље, падање у руке Божје, и да буде кажњен од Њега, отколико падање у руке човека те да се буде плен одмазде човечије (2Сам. 24,12). Обећања која даје човек су непостојана, променљива и често зависе од личне користи. Обећања која даје Бог се испуњавају са сигурношћу, свакако у своје време, када Господ одлучи да је то најкорисније. То што Бог обећава, Он то запечаћује и потписује крвљу проливеном на крсту. Зато, када нам дође да уздишемо подгрбљени под тежином страдања, немајући на коме другом да се подупремо осим на самог Бога, уздахнимо али без разочарања: „Јер шта ми то постоји на Небу, и осим Тебе шта хтедох на земљи?“ (Пс. 72,25). Бог ће нас пак, са сигурношћу услишити и утешити, особито ако смо успели да покажемо и оно најсавршеније што нам заповеда, да љубимо непријатеље своје (Мт. 5,44). Да се молите за добро ваших гонитеља, да тражите Божји благослов за њих и да их не проклињете (Рим. 12,14). Ех, каква узвишеност, ех колика савршеност! Да поштујемо власти, изгледа некако природно после онога што каже апостол Павле (Рим. 13,1-7), па још и да се молимо за њих (1Тим. 2,2), али, молити се за непријатеље, укључујући међу њима чак и оне властодршце који су непријатељски расположени према Цркви, е то је заиста парадоксално. Ипак, није ли Црква препуна и многим другим парадоксима? Није ли несхватљив парадокс само оваплоћење ипостаси Сина Божијег? Није ли парадокс Христово бесемено зачеће и Његово натприродно рађање од Девојке? Није ли парадокс да једењем хлеба и пијењем вина постајемо чланови тела Христовог, а тиме и учесници Божијег живота? Тако, да се љубе непријатељи, па још и милост да се тражи за њих од Бога, уистину је парадоксално, али управо та парадоксалност, нас чини најсличнијим самом Богу. Суд и одмазда су Божји. Он је рекао, да Њему припадају одмазда и узвраћање. Господ ће оправдати оног који је обесправљен (Пон.Зак. 32,35-36) и страшно је пасти у руке Бога живога (Јев. 10,31). Он не кажњава увек неправеднике, па чак и када кажњава, не чини то увек видљивом казном. Јер ако би кажњавао све виновнике по реду и ако би то чинио видљивом казном, шта би тада остало за последњи суд? У овом свету, љубљена браћо, страдају и добри и зли. Но, иако је страдање подједнако и за оне који су га на неки начин заслужили и за оне који немају никакву кривицу, ипак не нестају разлике међу њима, каже блажени Августин. Постоји разлика међу онима који страдају чак и када је начин страдања сличан, па чак и бол да је иста, нити осуда, а нити помоћ које су Божије, нису исте. Јер као што у једном истом огњу злато засија, а слама изгори, или као што под истим вршником, класје се крши а жито се врши, тако и када иста сила удара на добре, она их опробава, прочишћава, поправља, док зле кажњава, ломи и уништава. Одатле, при истој невољи, зли проколињу и хуле на Бога, док се добри моле и славе га. Дакле, није важно, каква су и колика су страдања, већ ко и како их подноси. Коначно, нису ли најблаженији управо они који су исмевани, гоњени и осрамоћени лажним оптужбама, Христа ради (Мт. 5,11)? Врх свих блаженстава није ни у кротости, ни у чистоти срца, као што није ни у душевном миру или пак у миротворству, нити пак у праведности. Врх је у дару да се истраје при неправедном исмевању, гоњењу и залостављању ради живота у Христу. А када човек досегне до тог врха, тада га радост сама походи, не долази она по заслузи, нити пак као награда за велике подвиге, већ као што рекосмо на почетку, долази као благодат, као прекрасан и савршен дар милости Божије. Ову посланицу, скупоцена и у Господу љубљена браћо и сестре, шаљемо вам из притворског одељења затвора у Скопљу, где смо затворени ево већ пуних 10 месеци. Услови у којима се налазимо су сурови; у летњим месецима, скоро по цео дан смо били без воде, са недовољно хране и без икаквог медицинског надзора, затворени по 23 часа и само сат времена у току дана имамо приступ чистом ваздуху. Свака пошиљка коју примамо, бива детаљно претрешена, а за све што је написано на страном језику, месецима чекамо дозволу од суда да нам буде уручено. Ипак, човек је икона Божја и има дарове да буде прилагодљив спољашњим условима, па раније или касније, свако од притвореника прихвата ту сурову реалност и живи у њој и са њом. Највећи број притвореника још није осуђен, они или чекају дан суђења, или пресуду. Управо та неизвесност је нешто што је најтеже у притвору. Човек се навикне да скучен простор од само пар квадрата дели са сустанарима у ћелији, може се прилагодити и на живот међу влажним и буђавим зидовима, чак ни недостатак хране и здравствене заштите могу толико да га потресу, као што то може да га потресе и онеспокоји ишчекивање суђења и судске пресуде. Стање притвореника можда се може упоредити са стањем злочинаца који после смрти очекују привремену пресуду. Они ће доцније, тек после коначног суда, издржавати коначну казну, али и само ишчекивање казне, већ јесте казна. Ако за злочинце кажемо, да још пре задобијања заслуженог пакла њега чекају у неком стању пакла, онда за притворенике можемо рећи да су у оковима, често пута тежим и од оних које ће носити по суђењу и пресуди. Зато, после свега написаног, молимо вас на начин као што је и апостол Павле тражио од просветљених: „Сећајте се сужања као да сте с њима оковани, и оних који се злопате, јер сте и сами у телу.“ (Јев. 13,3). Сећајте се, но не брините се премного за нас. Неправедно страдање многе је ослободило грехова, свесно или несвесно учињених. Тако да и ово наше страдање, уколико је ради греха којим смо се о неког огрешили, онда је праведно, а ако пак не страдамо грехова ради, онда ће нас ова наша бол само присније приближити Христу и вама. Неправедно страдање, у Господу љубљени, најкраћи је пут до дубина богопознања. Свакако само ако се то страдање прихвта вољно, без пркоса, без негодовања, па још и са радошћу. Страдањем, особито пак када је оно неправедно, откривамо и потврђујемо у суштини колико смо близу Бога, боље речено колико се Он приближио нама. Ми постајемо блиски Њему, када нашим страдањем учествујемо у Његовој жртви за живот света. Само, наша жртва није довољна за помирење са Богом, зато је и била потребна жртва Христова, но жртва коју ми подносимо, некада може да нас помири међусобно. Ако ова наша мала жртва коју добровољно приносимо Богу, допринесе да дође до потпуног помирења са расколницима и до надилажења постојећег раскола, тада све што подносимо последњих 10 година, између осталог и неколика прогонства и већи број затварања, нека буде само наш мали залог у ономе што је најдрагоценије за Цркву, а то је свакако њезино јединство. Још молимо Бога Оца, да вас укрепи и учврсти у јединству са Његовим Сином љубљеним, те сабрани у једном телу дејством Духа Светог, да заједно прослављамо Бога у Тројици, чекајући долазак Христов, јер у Њему умресмо и наш је живот сакривен са Христом у Богу. А када се појави Он – наш истински живот, онда ћемо се и ми с Њиме јавити прослављени од Његовог присуства. (Кол. 3, 3-4). 08. / 21. септембар 2012. г. Рождество Пресвете Богородице Притоворско одељење КПУ Затвор –Скопље Ваш у Господу Архиепископ охридски и Митрополит скопски Јован

Владика Николај је подстакао верне да се на земљи богате Богом и добрим делима и хришћанским животом, а да је слава овога света пролазна. Архиепископ је обавестио да се ове недеље одржава сабор православних епископа Јужне Америке у Каракасу. Овај сабор, додао је, значајан је за православни народ, али и за мисију Православне Цркве у Латинској Америци. Јереј Александар је пренео поздраве Митрополита Амфилохија, који због обавеза није могао да учествује у раду сабора. Српска православна црква светог Ђорђа, Каракас, Венецуела Извор и фотогалерија: СПЦ

После трократног опхода око храма и освећења, Митрополит је служио свету Службу Божију, крстио малог Хуана и миропомазао сестру Монику. На крају свете Литургије, Митрополит је новим православним хришћанима и свима присутнима зажелио благослов Божији и снагу да иду Христовим путем. Такође је објаснио значај Крштења у име Оца, Сина и Светога Духа, као и данашњег освећења храма и његове Свете Трапезе у коју је положио мошти новопројављених свештеномученика и мученика Момишићких, канонизованих на прољећном засједању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Позвао је све вјерне цркве у Венадо Туерту да, уз сарадњу са својим новим парохом презвитером Исајлом Марковићем, настављају да обнављају свој храм и унапређују свој парохијски и црквени живот. У посљедњих два мјесеца храм је у потпуности окречен споља, а након што је недавно у Венадо Туерто дошло и звоно које је Митрополит обећао, подиже се и нови звоник испред храма. Планирано је и проширење просторија које се налазе уз храм у којима би боравио парох, као и уређење црквене порте. На братској трпези код домаћина Митра Гвозденовића, коју је припремио заједно са својом породицом, Митрополит је у здравици похвалио његов труд и залагање у изградњи храма светог Архангела, али и напор свих овдашњих вјерника у очувању своје вјере и отачких предања. Овом приликом је и рекао да ће г. Митра предложити за одликовање орденом светог Петра Цетињског. Митар Гвозденовић је рекао да му је част да већ неколико пута угошћава митрополита Амфилохија и заблагодарио Цркви за покретање интензивнијег црквеног живота међу овом заједницом, као и свима присутнима на присуству и одазивању на лијепе догађаје какав је био данашњи. У свом поздравном писму, један од Митрових синова, Богдан Гвозденовић, предсједник Црквеног одбора у Венадо Туерту, који тренутно борави у Европи, којом приликом ће посјетити и Црну Гору, захвалио је Митрополиту, свештенству и свима присутнима на труду око ове заједнице и храма у Венадо Туерту, не заборављајући притом ни оца и сина, блаженопочившег свештеника Мигела Сабу и његовог сина оца Алехандра Сабу, који су се деценијама духовно старали о овој парохији. У писму које је прочитао његов брат Љубо, Богдан је такође изразио захвалност што је ова заједница добила сталног свештеника, који ће живјети са њом, и наду да ће вјерници сарађивати са свештеником на добро свих. Овом посјетом Митрополит је завршио своју посјету Аргентини и Епархији за Јужну Америку. Обишао је заједнице у Аргентини, Бразилу, Перуу, Еквадору, Венецуели, Доминиканској Републици и Чилеу. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Митрополит је говорио на тему „Супротстављање дискриминацији хришћана у свијету као допринос развоју концепта људских права“. Његово излагање, изнесено на енглеском језику, привукло је значајну пажњу присутних, а потом су услиједила питања представника медија. Истога дана, представник Московске патријаршије се сусрео са генералним секретаром УН-а, г. Бан Ки-Муном. Генерални секретар је топло примио Митрополота Илариона и замолио га да пренесе његове поздраве Свјатјејшем Патријарху московском и све Русије Кирилу. Архијереј је, током разговора, свом домаћину представио податке о дискриминацији хришћана у разним регионима свијета, истакавши да је супротстављање овој тенденцији један од приоритета спољњег служења Руске православне цркве. Он је, такође, подвукао значај чувања традиционалних моралних вриједности у друштвеном животу. Владика се, овом приликом, сусрео и са предсједником 67. Генералне скупштине УН-а, г. Вуком Јеремићем. Предсједник Одјељења за спољне црквене везе је захвалио г. Јеремићу за конструктивну сарадњу са Руском православном црквом, током његове службе на мјесту Министра спољњих послова Републике Србије, и пожелио му успјех на новом високом положају. Током пријатељског разговора Митрополит Иларион и г. Јеремић су разговарали о широком кругу питања од обостраног интересовања. Извор: Радио Светигора

Након молитве пред чудотворном Курско-Кореном иконом Пресвете Богородице, која је за ову прилику донијета из Њујорка у Лондон, конференцију је отворио Митрополит волоколамски Иларион, предсједник Одјељења за спољне црквене везе Московске патријаршије, који је у име Патријарха Кирила поздравио учеснике овог сусрета. У свом слову Високопреосвећени Митрополит је истакао да је у „постигнутом канонском јединству очигледна спаситељна десница Божија, која је обије стране довела на пут конструктивног дијалога, позитивне сарадње, и коначно, помирења и достизања пуног братског јединства“. Потом је учеснике конференције поздравио Митрополит источно-амерички и њујоршки Иларион, првојерарх Руске заграничне цркве. Он је нагласио да се пред архијерејима у дијаспори налази двоструки задатак: духовна брига о људима из Русије, Украјине и Белорусије који живе у иностранству, и истовремено откривање истине православља свијету, мисионарење међу становништвом земаља у којима служе. Затим су сви учесници сусрета изложили саопштења о стању ствари у својим областима, фокусирајући се на питања заједничког рада епархија и парохија, као и на анализе петогодишњице успостављања јединства. Извор: Радио Светигора

На челу са настојатељом манастира архимандрита Кирила, браћа и сестре манастира су срдачно дочекали и поздравили Председника ОВЦС. У разговору са игуманом, Митрополит Иларион поделио утиске са путовања на Светој Гори и са његове посете Риму. Митрополит Иларион, у главној манастирској цркви, служио Свете Литургију у саслужењу јеромонаха Николаја (Сахаров) и друге сабраће манастира. Богослужење је вршено на словенском и енглеском језику, архимандрит Кирил се молио и причестио се Светим Христовим Тајнама. По отпусту Литургије, настојатељ обитељи срдачно поздравио Владику, истицући, да будући митрополит Иларион, тада као јеромонах, први пут је посетио манастир 1991.године и од тада много пута је био његов гост, укључујући и године студија на Оксфордском универзитету . Архимандрит Кирил је Митрополиту пожелео помоћ Божију у одговорном и тешком црквеном послушању, са уверењем, да ће братсво манастира наставити да га спомињу у својим молитвама. Одговарајући на поздрав манастира, митрополит Иларион поделио сећање на сустет са оснивачем манастира блаженог архимандрита Софронија (Сахаров), ученик и сапутника светог Силуана Атонског: " Овде, пре двадесет и једне године, први пут сам служио Божанствену литургију праћено молитвом и причешћем оца Софронија. И данас, служећи литургију у цркви, не само да сам се сетио блаженога старца, него и осетио његово присуство у његовој обитељи " , - рекао је Митрополит, позивајући насељнике манастира да се стриктно придржавају заповести свог оснивача. После Богослужења, Митрополит Иларион у пратњи игумана манастира наставио у трпезарију где су попили чај. Затим је Владика служио помен на гробу архимандрита Софронија. У знак сећања на посете, Председник ОВЦС је даривао архимандриту Кирилу напрсни крст, а манастирској библиотеци своје књиге на енглеском језику. Извор: Служба коммуникации ОВЦС Превод: Поуке.орг

После службе, гости су учествовали у заједничкој братској трпези на коме се Митрополит обратио монасима из манастира. " Оче, јероманаху Методије са братсвом Свете обитељи, драги оци и браћо! Желео бих свима вама првенствено да пренесем благослове Његове Светости Патријарха московског и целе Русије Г. Кирила. Са радошћу сам поново посетитио манастир Хиландарски, први пут сам посетио пре 20 година - у 1992.године. Од тада, много тога се променило у мом животу и животу манастира, и у животу света, данас већина браће Светог манастира су људи који нису били у овој обитељи пре две деценије. Желео бих свима да се захвалим за ваше молитве и позивам вас, да се марљиво молите за вашу многострадалну домовини - Србију. Ми смо искрено у саосећању, са чињеницом што се дешава у Србији, са великим болом доживљавају узнемиравање и прогањање хришћана на Косову и Метохији. Два пута сам посетио Косовски регион и тамо сам видео у каквим тешким условима живе ваша сабраћа-монаси у древним манастирима Високи Дечани, Грачаница, колико тешко живе матушке у Пећкој Патријаршији. Наравно, потребне су им ваше молитве. Господ вас је позвао на Свету Гору , пре свега, да вам спасе своју душу. А начин монашког живота - бдења, пост-посна трпеза и природа, доприносе чињенице да сте у нашим срцима размишља о Богу. Али имајте на уму, да Господ на сваком од вас очекује разумевање за свог ближњег, која је првенствено изражено у самилости према њима и молити се за њих, и такође у гостопримству, љубазности према суседима, кад они овде дођу. Данас је Србија на раскрсници. С једне стране, то је земља у којој је до сада сачувала јаку православну веру. Међутим, секуларни свет са својим страстима, забавом, пропагандом, промовисање потрошачког начина живота и одбацивања духовних вредности од Христа, настоји да обесхрабри људе из Србије и Српску омладину. Дакле, драга браћо, на вама је посебна одговорност: да будете чувари православне вере, очинске побожности и да будете молитвеници за свој народ. " Владика Иларион игуману манастира, јеромонаху Методију је даривао напрсни крст и икону Мајке Божије, а отац Методије у име братсва , председнику ОВЦС поклонио панагију са уклесаним ликом главне светиње Хиландара - Богородице Тројеручице. Топло се опростили са Хиландарском браћом, ходочасници су пешице наставили до Бугарског манастира Зограф. Извор: Служба коммуникации ОВЦС Превод: Поуке.орг

архимандрита Гаврила (Вучковића), настојатеља манастира Лепавине, јеромонаха Василија (Србљана), сабрата лепавинске св. обитељи, јереја Радована Димитрића, пароха копривничког, јереја Александра Тарабића, пароха великопоганачког, ђакона Ненада Радаковића из Пожаревца и ђакона Бранимира Јокића из Загреба. детаљније..... извор: сајт Манастира Лепавине

Следећег дана, 3. октобра, у цркви свете Текле Патријарх јерусалимски Теофил служио је опело уз саслужење више архијереја и свештенослужитеља Јерусалимске патријаршије и у присуству бројних пријатеља и поштоваоца блаженопочившег митрополита, који су се сабрали да се опросте и помоле за његово упокојење. Митрополит Василије сахрањен је у Великој лаври светог Саве Освећеног. Извор: Радио Светигора

Митрополит Амфилохије је поучио сабрани верни народ речима: - Дошли смо, драга браћо и сестре, данас овде не по својој вољи, него послани од самога Бога, Христа Бога нашега, да вам донесемо и благословимо Христово Васкрсење које данас и сваке недеље прослављамо. Христово Васкрсење је суштина наше вјере и суштина нашег хришћанског живота. Дошли смо послани Духом Светим, да донесемо љубав Божију - не ону љубав коју људи дају, него ону љубав коју Бог даје. Та љубав јесте сами Бог у кога ми вјерујемо. Јер основна истина Јеванђеља Христовог јесте да је Бог љубав и да је љубав не само Бог него да смо и ми призвани да волимо Бога свим срцем својим, свом душом својом и свом мишљу својом и да волимо једни друге. У име те Љубави се ми крштавамо, јер када се крштавамо у име Оца и Сина и Духа Светога ми примамо у себе Бога који је Љубав. Тиме се сједињујемо са Богом као вјечном Љубављу и тиме се сједињујемо једни са другима. Сви они који су се крстили у име Господње од апостолских времена, кроз две хиљаде година, примили су исту Љубав Божију и истог Бога. Сви су примили печат дара Духа Светога, Који је откровење и јављење Божије Љубави.Ту Љубав Божју ми вам доносимо из старог краја, вашег и нашег, тамо где су се наши преци крстили и живели у Цркви Божијој православној, где су примили печат дара Духа Светога и где су многи постали светитељи Божији. Имамо свете цареве, свете патријархе, свете свештенике, свете монахе и монахиње, свете младиће и дјевојке, имамо мученике који су за Христа пострадали. Христос је пострадао за нас и за спасење свијета. Свети мученици Христови су пролили своју крв за Христа. И наш српски народ је дао велике светитеље, велике мученике, дао је свете мајке - да се сетимо мајке Јевросиме, мајке Краљевића Марка, да се сетимо мајке Југовића и њених девет синова, да се сетимо мајке Ангелине Крушедолке, њеног мужа светог Стефана Деспота и њених синова светог Максима и Јована. То су праве мајке, које су биле светитељке и своју децу васпитале у страху Божијем, тако су и деца њихова постали светитељи. Таква је била мајка и нашег Светог Саве, и сви други потомци њени из свете династије Немањића који су Богу угодили и који су постали свети Божији људи и жене. То је оно на што смо позвани сви ми хришћани, без обзира којем народу припадамо, којим језиком говоримо, у које вријеме живимо. Све нас је сами Бог позвао: ''Будите свети као што је свет Господ Бог ваш''. То је позив свима нама и то је оно што Црква на свих пет континената проповиједа и то је оно што Црква проповиједа и овде у вашем храму. А ви сте та Црква Божија и сви они који су крштени у име Оца и Сина и Духа Светога јесу Црква Божија. Тако сте и ви овдје свето семе Цркве Божије православне, потомци светих из рода нашег светосавског, који сте овде, иако далеко од отаџбине ваших предака, успели да сачувате вјеру православну и подигнете овај свети храм, који је мали на изглед, али је велики по значењу. Јер храм се не мери по томе колико је велики, већ по ономе колико се служи у том храму. У овом светом храму се служи и ми смо данас служили свету Литургију, принели смо свете дарове Христу Богу нашему. И Христос је принео себе на дар нама. Призвали смо Духа Светога да сиђе на нас и наше дарове и да претвори наш хлеб и наше вино у Тијело Своје и Крв Своју, и да се ми причестимо Тијелом и Крвљу Христовом. То је нешто највеће што се догађа, не само на земљи него и на небу и у свим могућим свијетовима. Нема ничега већег од тог догађаја силаска Духа Светога и претварања хлеба и вина у Тијело и Крв Христову и нашега причешћа Тијелом и Крвљу Христовом. Ми тада постајемо једно са самим Богом, примамо у себе вјечни живот, постајемо једно једни са другима. То јесте Црква Христова. Тамо где је Христос, тамо где је Дух Свети, тамо где је епископ православни, где је свештеник, где је ђакон и где је верни народ Божији сабран, ту је Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква. То је велики Божији дар и благослов. За мене је велики Божији благослов што сам данас овде први пут међу вама и са вама, као епископ наше Српске Цркве, Митрополит црногорско-приморски, и епископ наше нове Епархије буеносаиреске и централно-јужно америчке. Велика је радост да сам дошао овде међу вас и да посведочим да је дошао нови свештеник. Свештеник је онај који окупља, који крштава, који венчава, који причешћује и који служи Литургију, који благосиља и уједињује, који учи науци Божијој. Ево отац Александар долази са благословом Божијим са благословом Цркве, са љубављу, да служи народу и да служи вама. Радујем се што овде међу вама има много дјеце и то је благослов Божији. Занимљиво је поменути да се у Каракасу налазио антиминс патријарха Димитрија, од недеље је он у Маракају и на њему ће се убудуће служити Литургија у цркви светог Јована Крститеља. После свете архијерејске Литургије на којој се сабрало преко стотину парохијана цркве Светог Јована Крститеља у Маракају уприличена је трпеза љубави. Извор и фотографије: СПЦ

У својству епископа-администратора Епархије буеносаиреске и јужно-централноамеричке, митрополит Амфилохије већ други пут борави у канонској посети Каракасу и Венецуели. Овог пута, осим грчког свештеника Емануила који је имао обавезе, окупили су се сви православни свештеници, као и владика Игнатије, и саборно служили свету Литургију, што и свима јесте циљ - да се и у будућности сабирамо и Богу молимо као једна Света Саборна Апостолска Црква, како би мисија Православне Цркве била успешна и како би православни у Јужној Америци били светлост и сведоци Васкрслога Господа нашега Исуса Христа. Овај свакако велики дан за малу православну заједницу и наше Србе у Венецуели, својим присуством увеличао је и амбасадор Белорусије г. Олег Сергејевич Паферов у пратњи своје супруге и секретара г. Дмитрија Деревенског. Митрополит Амфилохије је литургијску беседу отпочео речима једног великог богослова: ''Онај који разуме и зна шта је света Литургија, тај зна и разуме шта је Црква Божија - Црква Христова''. Ми смо управо служили свету Литургију, као што је служе сви православни кроз сву историју и данас широм света. Литургија коју смо служили јесте управо суштина Цркве Христове. У њој је садржана сва наша вера хришћанска и православна. Кроз њу исповедамо веру православну. Истовремено исповедамо како и на који начин треба да живимо у овом свијету. У светој Литурији сазнајемо да је свето причешће Тјелом и Крвљу Христовом суштина свете Литургије и суштина нашег хришћанског живота. Да би могли да се причестимо Тијелом и Крвљу Христовом, прво треба да се крстимо у име Оца и Сина и Духа Светога. Јер онај који се не крсти у име Оца и Сина и Духа Светога не може да прими светињу, јер се светиња даје само онима који су свети. Тако и кажемо на крају Литургије - Светиња Светима. То говори епископ или свештеник на крају свете Литургије, подигне свете Дарове, свето Јагње, свето Тијело Христово и каже да се ова светиња може дати само онима који су свети, који су крштени, који су миропомазани, који су примили печат дара Духа Светога и који испуњавју заповести Христове, који живе по заповестима Божијим. Знамо које су заповести Божје. То су десет Божијих заповести пророка Мојсија и дужни смо да их испуњавамо, а све Божије заповести се сабирају у оне две Христове заповести и гласе: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мисли својом, и свом снагом својом;” и „Љуби ближњега свога као себе самога" (Мат.22,37-40; Мк.12,30-31). Те две заповести су пуноћа хришћанскога живота и то је оно што треба да чинимо да би постали заједничари Тијела и Крви Христове и да будемо истински чланови Цркве Христове, Цркве Божије, Цркве Православне. Уопште није битно којим језиком говоримо, није битно којем народу и којој нацији припадамо, није важно у које време смо се родили. Важно је да ли смо крштени, да ли смо миропомазани, да ли живимо хришћански. То је предуслов да примимо Тијело Христово и Крв Христову. Сав живот Цркве се састоји у припреми за причешће и примању светога причешћа. И сав наш хришћански свакодневни живот и рад треба да буду благословени и освећени светом Литургијом и светим причешћем. У древној Цркви, за оног који се не би причестио од хришћана једампут у току четрдесет дана сматрало би се да не припада Цркви Христовој. И ми смо то научили од нашег учитеља и просветитеља Светога Саве. Тако су научили и чинили и сви православни хришћани у свим временима. Данас смо благословени што је овде са нама епископ Антиохијске Цркве, владика Игнатије. Антиохија је мјесто и град где су ученици Христови први пут добили назив хришћани. Тамо су Христа проповедали апостоли Павле, Петар, Сила, Тимотеј, свети мученик Игнатије Антиохијски, чувени светитељ по коме ево и наш владика Игнатије носи име. Свети Игнатије је мученички пострадао крајем првог века после Христа у Риму. Идући на мучеништво, написао је чудесне посланице. У једној посланици моли хришћане Рима да не спречавају да он мученички пострада. Он жели да пострада за Христа, он жели да га лавови растргну, да постане као самлевена пшеница, како би се што пре сјединио са Христом. Тако су се трудили сви светитељи Цркве Христове кроз вијекове. Зато ми и служимо Литургију, јер на светој Литургији ми примамо Тијело Распетога и Васкрслога Христа и постајемо једно са Христом. С ким се сједињујемо? Са Богом се сједињујемо! Примајући Тијело Христово задобијамо Живот Вјечни. Свакодневни хљеб који једемо је за живот и за здравље овде на земљи, за тјелесни живот. А када једемо Тијело Христово, хљеб Христов, онда задобијамо живот вјечни. И кроз Тијело Христово, Њега као Хљеба Живота, добијамо смисао. И наш свакидашњи живот и наш хљеб који једемо свакодневно, наше рађање и све што радимо и што чинимо добија свој смисао. Од смртних бића постајемо бесмртна, имамо оно што је вечно и бесмртно, а то јесте управо Тијело и Крв Христова. Зато је Литургија суштина нашег хришћанског живота. Основна је дужност сваког хришћанина крштенога у име Оца и Сина и Духа Светога да што је могуће чешће учествује у светој Литургији, Али не само да присуствује као што присуствујемо позоришној представи, концерту или фудбалској утакмици. Није тако напе учешће у Литургији. У Литургији треба да учествује и ум наш, и душа наша, и срце наше, и тијело наше и сво наше биће. На жалост морам да кажем да смо ми православни Срби, у свим српским крајевима, занемарили свету Литургију и свето причешће, да се ретко причешћујемо, да мало учествујемо у светој Литургији. Понекад замењујемо свету Литургију нашом славом. Добро је што имамо славу, светитеља који је покровитељ нашега дома, али слава само треба да нас уведе у свету Литургију и да нас приведе светом причешћу. Славски колач је само симбол светог причешћа и не може заменити свето причешће и свету Литургију. Као што не може заменити свету Литургију и учешће у Литургији паљење свијећа, које су символ и дар Господу за живе и за покојне, али у исто време и символ како ми треба да горимо као свијећа пред лицем Божијим. То је благослов који вама овде доносим од Светога Саве, од храма Светога Саве који градимо и који један од највећих православних храмова на свету, где сам и председник Одбора за градњу. Доносим вам благослов светих патријараха пећких, почевши од Светих Саве и Арсенија па све до нашега светога патријарха Павла. Сви су они учили народ српски да долази на Литургију. Доносим вам благослов светог Василија Острошког и светог Петра Цетињског. Сви су они васпитавали наш народ да се сабира око светиње Божије, око Тијела и Крви Христове и да тако постају једно са Живим Богом. Да тако, једни са другима, остварују најдубље јединство које може да се оствари овде на земљи. Јер Свето Причешће не само што нас сједињује са самим Богом, оно нас сједињује и једне са другима јединством вечним и непролазним. Све остало је пролазно, али Црква Божија и Христова је непролазна. Она је као заједница вијечна. Зато смо ми данас заједно овдје: и наш брат владика Игнатије и брат Василије, који је свештеник Румунске Цркве, и наш поштовани отац Павле. То је показатељ да је Црква једна и неразорива. Зато је овде и дошао свештеник Александар са својом породицом. Пре свега, дошао је да служи Литургију, али да би служио Литургију треба да има коме да служи и потребно је да се народ који припада овој Цркви окупља у што већем броју. Дај Боже да тако и буде у овоме храму светог Ђорђа, беседио је митрополит Амфилохије. Овом приликом епископ Игнатије се захвалио на позиву оцу Александру и изразио радост што је присуствовао дивном свеправославном литургијском сабрању, понудивши помоћ у успостављању живота и мисије наше Цркве на овим просторима. Извор и фотографије: СПЦ