Претражи Живе Речи Утехе

Образлажући награду Човекољубљу, добротворној фондацији Српске Православне Цркве, заштитник грађана г. Саша Јанковић нагласио је да та фондација професионално и са пуно полета и енергије обавља свој посао и постиже видљиве резултате. Награду за унапређење квалитета живота људи који живе у удаљеним местима примио је директор фондације, мр Драган М. Макојевић. Он се у име фондације захвалио пре свега народу Краљевине Норвешке на помоћи коју пружа нашем народу, а потом господину Јанковићу на пригодним и инспиративним речима. - Ова награда је велика част и подршка у напорима које је Човекољубље предузимало и предузима у циљу очувања достојанства и права на достојанствен живот. Истовремено ова награда је и позив на још већу жртву и обавеза да се још истрајније настави на путу пружања помоћи онима којима је најпотребнија, истакао је господин Макојевић. Информативна служба Српске Православне Цркве

Награду "Сулејман Машовић-Лука Винцетић-Јован Николић" Високопреосвећени Митрополит Јован је добио за допринос у међурелигијском дијалогу, екуменизму и верској толеранцији. На почетку високе госте испред Хрватског Хелсиншког одбора је поздравио председник Иван Звонимир Чичак који је у свом говору образложио критеријуме овогодишњих награда. Награда Јошка Кулушића за допринос у заштити и промицању људских права у подручју медијског дјеловања додијељена је новинарки у уредници емисије Нове Тв “Провјерeнo” Ивани Параџиковић. Награду Мико Трипало за допринос у заштити и промицању људских права у хрватској тијеком протекле године, а који надилази професионалне обвезе и уобичајене стандарде добила је саборска заступница Мирела Холи. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Милански едикт - акт о верској толеранцији - установљава да се „хришћанима, али и свима осталима, без изузетка, даје и потврђује слобода избора и следовања вере". Његовим проглашењем 313. године, мотивисан визијом и победом коју је под стегом с крстом извојевао над Максенцијем код Милвијског моста у Риму, цар Константин извео је Христове следбенике из катакомби, прекинувши прогоне, драконска кажњавања и мучења којима су до тада били изложени. Константинова мајка Јелена, хришћанка, недуго потом упутила се у Јерусалим, намерна да пронађе крст на којем је Господ распет. Њена мисија обелоданила је драгоцену реликвију. Историја је показала да је управо од тога доба цивилизација незадрживо кренула новим током. Обележило га је хришћанство не само као вера, него и као начин живота, мишљења, стварања и васпитања. У столећима која су уследила свети цар Константин Први Велики постаје и остаје идеал хришћанског владара, а његов култ и култ свете царице Јелене нераздвојно повезани с култом дрвета Часног крста. У години 2013, у којој се обележава 17 векова од доношења Миланског едикта, одабрани примери из српског ликовног наслеђа у распону од око 1300. до средине 18. века сведоче о живом сећању на светог цара Константина, његову мајку и обретење Часног крста. Из колоплета других зидних слика ову тему је издвојио, у графичке листове преточио и златастим искричењем нагласио сликар Вељко Михајловић. Светлана Пејић Календар има 12 страна са келендаријумом за предходни, текући и следећи месец. Цена по комаду износи 400 динара са рабатом од 20%. Поручује се у Издавачкој фондацији Српске Православне Цркве електонском поштом на [email protected] или на следеће бројеве телефона: 011/3025-106 и 011/3025-210. Информативна служба Српске Православне Цркве

Школа је настала спајањем већ постојеће ликовне секције и фолклора, а поред разних ликовних вештина, изучавања домаће радиности и традиције и разноврсних фолклорних игара, у школи ће наша деца имати прилике да уче српски језик и српско писмо ћирилицу, математику, историју, музичко васпитање и веронауку. Потпуно волонтерски и са пуно љубави, знања, искуства и ентузијазма, о деци ће се бринути и учити их основним знањима из Отаџбине гђа Мирјана Христова, гђа Татјана Ђукић из КУД Балкан, отац Пантелејмон, а, ако Бог да, планирамо да се придружи још неколико наших парохијанки са искуством рада у просвети. Просторије школе Свети апостол Тома смештене су у великој и малој црквеној сали које се налазе у оквиру нашег црквеног имања у Јоханесбургу. Поред свих осталих многобројних активности, наша жеља је да сва деца из школе Свети апостол Тома учествују у црквеним славама и прославама, приређују изложбе, учествују у школском квизу и на конкурсима који се организују у Отаџбини и приређују концерте. Надамо се подршци и успешној и чврстој сарадњи са српским министарствима просвете, културе, дијаспоре и вера. Српска православна школа Свети апостол Тома тесно ће сарађивати са Црквеним одбором у Јоханесбургу и бити под духовним руководством старешине храма архимандрита Пантелејмона, а сви заједно ће радити у синовској оданости и послушности Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју. Велика потреба за оснивањем овакве школе указала се пошто је, на жалост, Црквени одбор био принуђен да раскине уговор и невољно прекине сарадњу са школом која је претходно функционисала на нашем црквеном имању. Оно што је најважније, наша нова школа Свети апостол Тома биће органски повезана са свештеником и Црквеним одбором, деца ће савлађивати основе православне вере, а сви заједно ћемо бити једно срце, једна душа и велика и благословена српска православна хришћанска породица, а на обилну корист наше деце и на напредак, спасење, понос и задовољство свих честитих и верујућих парохијана једине Српске православне црквено-школске општине у Африци. Чланови Црквеног одбора из Јоханесбурга Извор: СПЦ

Синод је донео одлуку примити Инокентија у канонско јединство Цркве у чину епископа Крупнишкога и одредио му, по молби митрополита Старозагорског Галактиона, да буде викарни епископ Старозагорског митрополита. Бивши лидер расколника Инокентије 02. децембра, о.г. Светоме Архијерејскоме Синоду Бугарске православне цркве подне покајно писмо у коме моли Синод да га прими у канонско јединство са мајком Црквом. Такође је Инокентије упутио и својеручно потписану декларацију у којој се одриче свих чинова и титула добијених после 1. октобра 1998 године, када је на Свеправославноме сабору у Софији примљен у канонско јединство с титулом крупнишки епископ, што он није тада прихватио. Извор: Епархија горњокарловачка

Литургију у храму светих Петра и Павла у Хонконгу 7. децембра је служио Епископ бикински Јефрем, први проректор Хабаровске богословије. Научници, свештеници и представници друштва организовали су округли сто и изложбу православне литературе на кинеском језику. „Ми обиљежавамо годишњицу указа кинеског императора Кансија из 1712. године, захваљујући којем је у Пекингу званично могла започети своју дјелатност Руска духовна мисија“, казао је за Итар Тас настојатељ храма апостола Петра и Павла у Хонконгу, протојереј Дионисије Позднјајов. Све је почело у 17. вијеку кад су Козаци бранили гранично утврђење Албазин на обали Амура и послије дуге опсаде били заробљени и одведени у кинеску престоницу. Цар се смиловао над храбрим војницима и учинио их поданицима, давши им мјесто за живот у сјеверо-источном дијелу Пекинга. Међу затвореницима је био и православни свештеник Максим Леонтјев. Међутим, након његове смри православна заједница је остала без духовног руковођења. Петар Први је више пута интервенисао да се нови свештеник упути у Пекинг и да се тамо отвори Руска духовна мисија. Император Канси се одазвао на ту молбу 1712. године. Мисија је истовремено имала и дипломатске фунције. Више од тога, њени чланови су постали прве дипломате у Кини, али и први руски научници синолози. Данас у Народној Републици Кини Кинеска аутономна православна црква има четири храма. Међутим, у њима се не служи јер недостаје кинеских свештеника. Власти Кине ове године дозволиле су да се два студента пошаљу у Русију да студирају у православним богословијама. Отац Дионисије је казао да је проблем што на кинеском језику има веома мало материјала о православљу, али да је ове године преведено и издато пет књига на кинеском. Радио Светигора

– А, ако до­ђе до суд­ског ди­ја­ло­га, он­да ће Кри­во­ка­пић би­ти по­ра­жен и као чо­вјек и као по­ли­ти­чар – сма­тра Кр­цић. – По­во­дом ме­диј­ских про­зив­ки из­ме­ђу па­ро­ха пра­во­слав­не цр­кве у Ба­ру Јо­ва­на Пла­мен­ца и пред­сјед­ни­ка пар­ла­мен­та Цр­не Го­ре Ран­ка Кри­во­ка­пи­ћа, с об­зи­ром да се у ис­ка­зи­ма и јед­ног и дру­гог спо­ми­њу при­пад­ни­ци ислам­ске вје­ре, же­лим из­ни­је­ти став у име Ма­ти­це Бо­шња­ка. Да­кле, цр­ква Све­те Тро­ји­це на Ру­ми­ји је уста­но­ва пра­во­слав­них вјер­ни­ка, та­ко да је ха­рам би­ло ко­јег ин­са­на да про­га­ња ову бо­го­мо­љу, ко­ја, као та­ква, ни­чим не сме­та ни ислам­ским вјер­ни­ци­ма. Са чу­ђе­њем пра­тим ка­ко она сме­та Кри­во­ка­пи­ћу и ње­го­вој ате­и­стич­кој пар­ти­ји. О том чи­ну тре­ба да раз­ми­сле сви при­пад­ни­ци бо­шњач­ког на­ро­да-ислам­ске вје­ре, ко­ји су при­ста­ли­це Кри­во­ка­пи­ће­ве ин­те­ре­сне по­ли­тич­ке ску­пи­не А, па­ро­ху Пла­мен­цу и по­ли­ти­ча­ру Кри­во­ка­пи­ћу по­ру­чу­јем да сва­ки на­род и сва­ку вје­ру тре­ба да на­зи­ва­ју пра­вил­но, име­ном, ка­ко би се то и њи­ма уз­вра­ћа­ло – ис­ти­че др Кр­цић. Пре­ма ње­го­вим ри­је­чи­ма Кри­во­ка­пић овим по­ступ­ком ка­зу­је да ни­је истин­ски со­ци­јал­де­мо­кра­та, јер да је­сте не би се ми­је­шао у ства­ри бо­го­мо­ља, што ја­сно го­во­ри да ње­го­ва по­ли­тич­ка по­зи­ци­ја ни­је со­ци­јал­де­мо­крат­ска у сми­слу те ри­је­чи, већ чи­сто на­ци­о­нал-со­ци­ја­ли­стич­ка. – Због то­га при­пад­ни­ци Бо­шњач­ког на­ро­да тре­ба да на­пу­сте Кри­во­ка­пи­ће­во по­ли­тич­ко окру­же­ње из хи­ги­јен­ских раз­ло­га. Кад је у пи­та­њу па­рох Пла­ме­нац, са ду­хов­ним увје­ре­њем мо­гу ре­ћи да се ра­ди о вр­сном ин­те­лек­ту­ал­цу и чо­вје­ку. По­зна­јем га још из сту­дент­ских да­на као из­вр­сног астро­но­ма и ви­зи­о­на­ра. Ње­гов свје­то­на­зор и уну­тра­шњи по­зи­ви су га од­ве­ли у сви­јет ду­хов­но­сти гдје већ дви­је де­це­ни­је из­гра­ђу­је се­бе у ви­со­ког све­ште­ни­ка. Нор­мал­но је да он оба­вља сво­је по­вје­ре­не за­дат­ке и да шти­ти цр­кву ко­јом упра­вља, на то га оба­ве­зу­ју хри­шћан­ска пра­ви­ла. Ако је јав­но ре­као да ће спор са Кри­во­ка­пи­ћем ри­је­ши­ти ски­да­њем ман­ти­је, то не сма­трам при­јет­њом већ чу­ва­њем угле­да и чи­сто­ће ман­ти­је, ка­ко је не би ока­љао, као и свој свешт­енички по­зив, у рас­пра­ви са чо­вје­ком ко­ји се др­знуо да ки­ди­ше на ту све­ти­њу. Да­ље ру­ке од бо­го­мо­ље Пре­ма ри­је­чи­ма Шеф­ке­та Кр­ци­ћа, па­рох Пла­ме­нац, као из­у­зет­но то­ле­ран­тан све­ште­ник и чо­вјек са по­ли­ти­ча­рем Кри­во­ка­пи­ћем тре­ба да се раз­ра­чу­на кроз ди­ја­лог на не­кој од те­ле­ви­зи­ја Цр­не Го­ре. – То би му омо­гу­ћи­ло да сна­гом сво­га ду­ха та­кве ино­вјер­це опо­ме­не да уда­ље сво­је ру­ке од бо­го­мо­ља ко­је они ни­су ства­ра­ли – по­ру­чио је Кр­цић. Н.В. Извор: Дан

Да подсетимо, Владика Игнатије је саслуживао Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохијем приликом његове недавне посете српском народу и Цркви у Венецуели. Мисија Антиохијске патријаршије једна је од најуспешнијих у Латинској Америци; велики допринос су дали у превођењу и објављивању богословске и духовне литературе. Света Литургија је служена на арапском, шпанском, српском и црквенословенском језику, а певао је хор антиохијске цркве по византијском напеву. На крају Литургије служен је помен блаженоупокојеном антиохијском Патријарху Игњатију IV. Преосвећени владика Игњатије се осврнуо на личност блаженоупокојеног патријарха и провео нас кроз житије овог честитог јерарха који је оставио снажан печат у Антихијској Цркви, православном и хришћанском свету. Извор: СПЦ

На данашњој Светој Литургији прочитана је јеванђељлска прича о исцелењу погрбљене жене и то исцелење се десило у суботу. Фарисеји и књижевници видећи ово дивно чудо не радују се томе, већ оптужују Господа Исуса Христа као преступника закона, јер наводно тако нешто се није смело чинити у суботу. Због тога њиховога лицемерја Господ их изобличава показујући да само формално извршавају старозаветни закон Божији, а да су се његове суштине одрекли, а то је љубав и добро према ближњем. Наравно да ова прича има свој значај и данас у Новом Завету, јер и данашњи свештенослужитељи могу своју службу свести на формализам и ритуале, а да притом забораве на суштину вере и закона Божијег, а то је љубав према Богу и љубав према ближњем. После Свете Литургије приређена је трпеза љубави за све госте у манастирској трпезарији. Извор: Епархија далматинска

Како саопштавају из манастира, икона није оштећена, будући да је покривена заштитним стаклом. Починилац је ухапшен и очекује се да ће бити подвргнут психијатријском испитивању. Његови мотиви нису познати. Према закону о повреди вјерских осјећања могао би бити осуђен на затворску казну до двије године. Према предању, Ченстоховску икону Мајке Божије насликао је свети апостол Лука. У Константинопољ ју је из Јерусалима, у 4. вијеку, донијела света царица Јелена, мајка светог цара Константина. У Пољској се обрела 1386, гдје је у Ченстоховској области подигнут манастир у који је светиња похрањена. Икона је више пута избављала пољски народ од разних најезди и несрећа. Сваке године милиони поклоника долазе у манастир Јасна Гора да се поклоне чудотворном образу Мајке Божије. Радио Светигора

При повратку владика Давид је посетио цркву Свете Тројице у Трстенику. Извор: Епархија крушевачка Фото: Миљан Милетић Беседа Eпископа крушевачког Г. Давида по Јеванђељу 9:08 мин. Беседа Eпископа крушевачког Г. Давида на крају Литургије 4:34 мин. » Упутство за преузимање аудио фајла

На литургији је прочитано Jеванђеље од Матеја Мт 10.3, као опомена хришћанима да кончина нашег живота није у нашим рукама. Живот хришћана се састоји у томе да будемо спреми да дочекамо Спаситеља, као у јеванђелској причи о мудрим и лудим девојкама. Другим речима, свако наше зло и наше добро нас опомиње да се сретнемо са Господом. Наш живот не може бити горе на небу, ако га најпре немамо овде на земљи. Врлине држе нашу душу, наш ум да не заспи када дође Господ који ће од нас тражити нашу веру преточену у дела и нашу спремност да се сретнемо с Њим. У Јеванђељу се помиње рђави слуга, а то је онај ко не мари за Господа, а то је обмана наша, привид, јер Господ од нас тражи прибраност и будност, а рђави слуга убија у себи све оно што је божанско и свето. Зато нам је потребно да имамо мудрости и вере, а верне и мудре слуге Господ награђује Царством небесним. Беседа епископа шумадијског Г. Јована Владика је посетио братство Старе Цркве након одслужене литургије у парохијском дому. протођакон Мирослав Василијевић Otvori galeriju! Епархија Шумадијска

Изјаву Свештеника Јована Пламенца дату након саслушања преносимо у цјелости: Државни тужилац Миленко Магдалинић саслушао ме је у од почетка коректном поступку. Испред себе је имао само текст из “Вијести”, који је настао од мог јавног писма предсједнику Скупштине Црне Горе Ранку Кривокапићу, који је православним вјерницима изјавом да је црква Свете Тројице на Румији “ламина“ нанио тешку увреду. И у “Вијестима” су, као и многим другим црногорским медијима, фалсификовали посљедњу реченицу из мог писма и у црногорској јавности је створено увјерење о мом насилничком понашању. Међутим, овај непрофесионализам неких црногорских медија разоткрио је нешто на што засигурно нијесу рачунали: показало се колико овдашњи народ не воли Ранка Кривокапића. А овај народ њега зна кроз његове јавне наступе и ставове које заступа! И, с намјером да на мом примјеру науде Православној цркви у Црној Гори, помисао о насилничком одговору на Кривокапићеве увреде Цркви убацили су у главе многима… И то би морало да пажњу Тужилаштва са мене преусмјери на неодговорне и непрофесионалне уреднике црногорских медија и на Кривокапића лично, јер он је на црногорској политичкој сцени главни инспиратор излива мржње на Православну цркву и српски народ у Црној Гори. Извор: ИН4С

Интегрално писмо објавио је једино Портал ИН4С, док је Дан такође објавио цјелокупно писмо, али у редакцијској обради. Остали су га користили како су нашли за сходно и створили су општи утисак да „српски поп пријети Кривокапићу“. Нијесу казали да је Кривокапић претходно цркву Свете Тројице, у којој већ три и по године сваког мјесеца Богу службу приносим на литургијама којима је, иако се на Румију веома тешко испети, присуствовао веома велики број вјерника, назвао – ламином. Нијесу акцентовали чињенице из мог писма да нијесу истините Кривокапићеве тврдње да је црква на Румији пореметила међурелигијски склад Бара, да је истина да је она остварење вјере предака припадника све три конфесије да ће црква на Румији бити обновљена и да су зато на Тројчиндан сви износили по камен тамо гдје је она сада, да није истина да су мухамеданци и римокатолици сасвим престали да излазе на врх Румије, да није истина да су раније излазили у великом броју, а да је истина да су претходно престали да излазе када су комунисти забранили румијску литију 50-тих година прошлог вијека, пола вијека прије обновљења цркве на Румији… Нијесу указали на чињеницу да Кривокапић на неистинитим премисама заснива своју јавну мржњу према цркви на Румији. Једино важно им је било да кажу да је свештеник Пламенац запријетио Кривокапићу да ће „скинути мантију и да ће овај добити оно што подуже заслужује“, односно да фалсификују крај мог писма који гласи: „Видите, Кривокапићу, овога пута био сам фин. Али ставите ли још једном цркву Свете Тројице на Румији у Ваша погана уста, по узору на мог чукунђеда војводу попа Илију Пламенца, који се ставио у заштиту Црногораца штитећи им вјеру, док Вам будем писао скинућу мантију и добићете што подуже заслужујете!“ Посебна прича је шпекулација неколико црногорских портала који су, као реакцију на мој исказ којег су фалсификовали, пустили сијасет коментара које пас с маслом не би појео. Њихови администратори, као својеврсна инквизиција посвећена обрачуну са „јересима“ православља и српства, учинили су јавном лавину коментара препуних мржње према Цркви, српском народу па и мени као православном свештенику, док су за супротне ставове поставили запреку. И Јавни тужилац, умјесто да због увреде коју је нанио православним вјерницима на саслушање позове Ранка Кривокапића, као и уреднике оних медија који су фалсификовањем и тенденциозним пласирањем дјелова мог писма Кривокапићу његову увреду и децидирани говор мржње учинили инспирацијом за излив мржње према Цркви и Србима на више црногорских електронских медија, на саслушање је позвао – мене! Као да је требало да кажем: „Да, господине Кривокапићу, Ви сте управу, љубим руке, ја Богу службу приносим у ламини“. Или да на то исто пристанем ћутањем. Па, ја сам православни свештеник, пастир Цркве Божије, и моја дужност је да се потрудим да отворим очи „заблудјелим овцама“, посебно када се препусте ономе који је отпао од Бога, Сатани, и када се упусте у борбу против Цркве и Бога. Ми се за такве молимо Богу, да им отвори очи ума њиховог, да увиде душегубност свог дјела и да се покају, или им мало подвикнемо, као што сам ја то урадио јавним писмом Ранку Кривокапићу, или „љути лијек на љуту рану“: када друго не помаже – клетва. На свештенику је да процијени коју духовну мјеру ће према коме примјенити, зависно од његовог духовног посрнућа. Према свецу тропар. Ранко Кривокапић је веома значајна политичка личност у Црној Гори и сигурно је да има утицаја на многе. Његово духовно посрнуће, због ауторитета којег ужива код тих људи, преноси се на њих, а тако се и његов лични гријех умножава. Ето, зато сам се одлучио да му упутим оно јавно писмо, због њега и посебно због оних који преко њега улазе у гријех богоборства. И још нешто: Молим црногорске политичаре, и оне на власти и оне у опозицији, да умјесто што троше силно вријеме и енергију на међусобице обрате пажњу на чињеницу да им се пред очима разбуктава – фашизам! Колико је он у Црној Гори већ узео маха рјечито говоре коментари по разним сајтовима (не само везанo за моје писмо Кривокапићу). Извор: ИН4С http://radiosvetigora.wordpress.com/2012/12/09/%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%88%D1%82%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D0%BA-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD-%D0%BF%D0%BB%D0%B0%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%B0%D1%86-%D0%BD%D0%B5-%D0%BF%D0%B0%D0%B4%D0%B0-%D1%81%D0%BD%D0%B8%D1%98/

Саслуживали су свештеници и ђакони овог храма, а појало је Прво београдско певачко друштво. После причешћа Патријарх Иринеј је служио помен блаженопочившем Патријарху антиохијском Игнатију. http://www.spc.rs/sr/patrijarh_srpski_g_irinej_sluzhio_u_sabornoj_crkvi_0

Овај скуп, који је организован са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, имао је за циљ да се вероучитељи - којих има око 270 - упознају са оценама њиховог рада и о даљим активностима везаним за њихово дошколовавање и напредовање у струци. Вероучитељи су се прво окупили у храму светог Василија Острошког на Бежанијској Коси, где је свету архијерејску Литургију служио Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Атанасије, председник Одбора за верску наставу, уз саслужење више свештеника и ђакона. После причешћа вероучитељима се кратком беседом обратио епископ Атанасије. После тога вероучитељи су прешли у Парохијски дом где су послужени, а затим су се сабрали у великој дворани где су им се обратили епископ Атанасије и чланови Одбора за верску наставу. На основу бројних ревизорских, инспекцијских извештаја и извештаја директора школа и наставника других предмета, како је истакао епископ Атанасије, општа оцена рада вероучитеља у овом полугодишту је добра. Успешно се радило, а током рада вероучитељи су међусобно сарађивали, присуствовали часовима својих колега, размењивали припреме за поједине наставне јединице, што све утиче на квалитет наставе. Може се закључити да вероучитељи делују као једна целина. Епископ Атанасије је навео имена двадесет пет вероучитеља који су се највише истакли у раду. Има и примера где наставници на часовима исказују инертност и равнодушност која је знак духовне слабости. Вероучитељи раде у државним школама где су обавезни, као и остали наставници, да имају одговарајуће квалификације. О тим новим околностима вероучитељима су говорили чланови Одбора за верску наставу, протојереј ставрофор проф. др Драгомир Сандо и презвитер Александар Ђаковац. На крају скупа вероучитељима су подељени поклони Одбора за верску наставу – роковници и зидни календари. http://www.spc.rs/sr/sabranje_verouchitelja_arhiepiskopije_beogradskokarlovachke_0

Новорхиротонисани г. Инокетије је рођен у Уганди, а до избора за епископа бурундијско-руандског био је помоћник директора Патријаршијске школе ''Макарије трећи'' и патријаршијски намјесник за Јужни Судан. Иначе, преосвећени Инокентије је 6. (шести) африканац који је изабран и хиротонисан у чин и достојанство православног епископа. Прије њега изабрани су и хиротонисани: Христофор (Рувим), Георгије (Гандина), Теодор (Накијама), Јона (Луанга) и Јероним (Музеји). Он је тренутно 3. (трећи) активни архијереј александријске патријаршије. Припремио Епископ Хризостом, бихаћко-петровачки

Митрополит Сава ће до избора новог предстојатеља Антиохинске цркве мијењати недавно упокојеног Патријарха антиохијског Игнатија. Земни остаци блаженопочившег Патријхарха Игнатија биће сахрањени у Дамаску у понедељак, 10. децембра 2012. године, после опела у Саборној цркви Пресвете Богородице. Предходно ће, у недељу 9. децембра, бити служено опело у цркви светог Николе у Бејруту. Радио Светигора

Циљ поклоничког путовања је био да се храму Свете Тројице у Враки поред Скадра пoдари Часни Крст из Јерусалима, присуствује светим архијерејским Литургијама у Пећкој патријаршији и Враки, парастосу страдалим српским и црногорским војницима погинулим у борбама за ослобађање Скадра, као и посете припадницима нашег народа и обиђу православне светиње. Овај, седми по реду, Часни Крст дар је Издавачке фондације Архиепископије београдско-карловачке а у спомен на блаженопочившег патријарха Павла, оснивача ове установе. Прошлих година Часни Крстови из Јерусалима даривани су храму Светих апостола Петра и Павла у Кућанцима, манастирској капели Свете Петке у Загребу, манастирима Рмањ, Крка и Гомирје, као и цркви Светог првомученика Стефана у Великој Хочи. По доласку из Јерусалима Часни Крст је на Крстном ходу целивало на хиљаде верника упућујући своје молитве за спас и опстанак српског народа на Косову и Метохији и наших сународника у Албанији. Ношен је у храм Светог Василија Острошког у Шапцу, храм Светог Стефана Дечанског у Борову Насељу, Вазнесенски храм у Београду, био је на челу Спасовданске литије у Београду и литије у Реснику. Из манастира Раковице ношен је у стратиште Јадовно и био изнет на планину Велебит на Чачића Долац, заједно са тамо остављеним Крстом, где и данас леже закопана тела око 1.500 од усташа уморених Срба крајем августа 1941. године. На дан Светих Новомученика Јасеновачких ношен је у манастир Јасеновац, пронет у литији преко јасеновачког поља, затим на стратишта Доња Градина, Драксенић, Дракулић, Бјели Поток, Врбању, мјесто страдања Светог Платона Бањалучког, Бањалуку. На дан Свете мајке Ангелине ношен је у манастире Крушедол и Велику Ремету. У Београду Часни крст су верни целивали и у цркви Светог Томе на Новом бежанијском гробљу, храму Светог Георгија под Бежанијом, у Патријаршији. Од Крстовдана до поласка на пут Часни Крст је био у великом храму Светог Саве на Врачару. Поклоници су кренули у петак, 30. новембра, молитвеним сабрањем у малом храму Светог Саве, предвођени свештенством из Архиепископије београдско-карловачке и других епархија. Млади Србин, Милан Тадић, који живи у Борову Насељу, Часни Крст је у Васкршњем посту ове године на рукама узнео на Голготу, место Христовог страдања. Са њим је била и доктор Драгана Тасев из Београда која је носила прошлогодишњи Часни Крст. Све до одредишта, храма Свете Тројице у месту Врака крај Скадра, Милан се руководио једном мисли што је и његова порука свима нама: “Да би знао куда си кренуо, мораш да знаш ко си и одакле си пошао”. У суботу, 1. децембра, поклоници су стигли у Пећку Патријаршију, где је свету архијерејску Литургију служио је Епископ липљански г. Јован, викар Патријарха српског. Причестили су се ходочасници. Необичном светлошћу зрачило је лице блаженопочившег Патријарха Павла са фотографије прислоњене уз Часни Крст. Стицао се утисак да сам присуствује, храбри и моли за све нас. Мир, тишина, топла молитва… Вековима постојана Пећка патријаршија и њој одано монаштво и данас прима једнако све људе из свих крајева света, без обзира на вероисповест и националност. Српско духовно благо утемељено у светску баштину под својим окриљем чува највеће благодати. Данас, у 21. веку, чудимо се лудости људској, да окружење Пећке патријаршије (али и других духовних споменика на Косову и Метохији који нису у потпуности разрушени) могу да чувају припадници страних војски, оклопна возила, бодљикаве жице… Епископ липљански Јован је био домаћин поклоницима, а сестринство манастира је припремило трпезу љубави. Део националног ансамбла “Коло” је поздравио домаћине и групу поклоника песмама Старе Србије. После ручка поклоници су посетили српско село Гораждевац. У Гораждевцу данас постоје три школе које похађају педесетак младих основног и средњoшколског узраста. Деца Гораждевца и уметници из “Кола” су се надпевавали. Нико није задржао сузе када је ученица гораждевачке школе Анђела прочитала потресну песму о страдању њених вршњака Ивана и Пантелије које су шиптарски злочинци убили пре неколико година док су се радосно купали на Ибру. Једна је порука из Гораждевца: Никада нико од њих неће напустити своје место. Жеља за новим сусретима, живим речима заједништва, снаге и утехе само се обострано појачала. Обећали су поклоници да ће их поново посетити. На суботње бденије поклоници су стигли у Дечане. Слика иста као испред Пећке патријаршије. Прилаз чувају страни војници. Једино Дечани стоје високо уздигнути у небеске висине, упркос сваком злу које човечанство само себи задаје, како овде, тако и широм света. Живом разговору после бденија, чини се, не би било никад краја да се није морало кренути раније за Пећку патријаршију. Повратак у Пећку патријаршију је као повратак својој кући, повратак себи, повратак бићу по Божјем подобију. У недељу, 2. децембра, у освит зоре поклоници су кренули на пут у Албанију, у место Врака крај Скадра, на свету Литургију. Служио је Високопреосвештени Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, уз саслужење свештенства Митрополије црногорско-приморске, Архиепископије београдско-карловачке и Албанске Православне Цркве, уз молитвено учешће православних Врачана и поклоника из Бара, Цетиња, Херцег-Новог, Подгорице, Београда и Велике Хоче у Метохији. Учешће у светој Литургији узели су и свештеници из Епархије шабачке и Епархије браничевске. “Управо овај град, Скадар, свједок је и носилац необичне љубави од памтивјека. Не треба изгубити из вида да је једна од првих древно-хришћанских епископија била управо у граду Скадру, већ од трећег, четвртог вијека. И не треба изгубити из вида да је овдје, у овом граду, његовој околини и данашњој земљи Албанији постојала Христова Црква од апостолских времена. И не треба изгубити из вида да је Јеванђеље Христово проповједано вјековима на латинском, грчком, словенском, албанском језику. И данас се проповједа на свим језицима којима су говорили народи који су овдје кроз вјекове живели”, говорио је митрополит Амфилохије. На служби су појали хор из Херцег Новог и дечји хор „Метохијски жубори“ из Велике Хоче. Амбасадор Србије у Тирани Његова Екселенција Мирољуб Зарић присуствовао је светој Литургији. Митрополит Амфилохије је у храму Свете Тројице говорио о Голготској саможртвеној љубави која је суштина Цркве коју она сведочи кроз сву историју. Ту истину сведочи историја Скадра од ранохришћанских времена и Светог Јована Владимира до наших дана. Митрополит Амфилохије је у цркви Свете Тројице, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, прочитао Патријархову грамату о даривању и предао Часни Крст са Господњег Гроба у Јерусалиму, који су у Враку, специјално за ову прилику, донели на дар поклоници из Архиепископије београдско- карловачке. На Бардањолу је служен парастос погинулим учесницима битке на Скадру. “Сви који су овде пострадали уписали су се златним словима у историју нашег српског православног народа. Зато је била наша дужност да данас одслужимо свету Литургију у храму Свете Тројице у Враки, и да се нађемо овде на Бaрдањолу, да пострадалнике поменемо пред лицем Божијим, да покажемо да нијесмо недостојни њихове жртве и њиховог подвига,” говорио је митрополит Амфилохије. Падала је киша – чинило се да ће све потопити – и дувао је јак ветар, али нису успели да погасе свеће забодене у свету земљу у којој почива око 10.000 војника. Домаћини и организатори овог сабрања, чланови српско-црногорског удружења „Розафа-Морача“ и братства „Свети Јован Владимир“, приредили су у Скадру трпезу хришћанске љубави. Изведен је и богат културно-уметнички програм у којем су наступили црквени хор при храму Архангела Михаила из Херцег Новог, мушка певачка група при КУД-у Божидар Мицић и дечја певачка група “Косовски жубори”, обе из Велике Хоче, песници Душко Петровић и Биљана Живковић и народни гуслари. Реситалом је госте поздравила девојчица Гордана Ајковић, чији је дед, Симо Ајковић, председник Братства Светог Јована Владимира. Сплет српских композиција је на виолини извео ученик Младен Лекић. Посебно одушевљење изазвао је наступ чланова националног ансамбла „Коло“ из Београда. „После 97 година, први пут се десио овакав јединствен историјски, културни догађај, сусрет припадника истог народа, истих по вери, традицији и култури, а живе у две државе, данас праћени бројним искушењима. Главни циљ српске националне мањине у Албанији је да очува свој идентитет, културу, традицију, посебно језик. Сабирају се у својим храмовима којих нема много у данашњој Албанији. И поред свега, успели су да очувају православну веру“, говорио је један од домаћина Павле Јакоја. Митрополит Амфилохије је на крају свог једнодневног боравка у Скадру освештао просторије православног братства „Свети Јован Владимир“. Поклоници су коначили у манастиру Подмаине у Будви. Јутарња молитва у манастиру, пуна благодати праћена је великом кишом, ледом, грмљавином и муњама. После службе поклоници су са монасима остали у храму, појући у славу Господњу, све док се невреме није стишало толико да се могло прећи у манастирску трпезарију где их је братство манастира угостило. На повратку за Београд, поклоници су целивали руку Светог Јована Крститеља и мошти Светог Петра Цетињског на Цетињу, поклонили се моштима Светог Симеона Дајбабског у манастиру Дајбабе и обишли Саборни храм Васкрсења Христовог у Подгорици. Пут је даље водио до Острога и Светог Василија Острошког. После поклањања Свецу у Горњем манастиру свештеници су са присутним народом служили Акатист Светом Василију Острошком. У манастиру је приређена богата трпеза љубави као окрепљење после великих напора и подршка за предстојећи пут до Београда. Зорица Зец Фотографије: Алекса Стојковић Извор: СПЦ

Овако митрополит црногорско-приморски Амфилохије у ексклузивном интервјуу за Недељник коментарише изјаву Партијарха да “ако нас Европа неће оваквима какви јесмо можемо још 500 година у ‘муци и трпљењу’”. Помињање спремности за вишевековну жртву не делује убедљиво поред бесних лимузина у којима се возе епископи наше цркве? “Бијесне лимузине”, ако их има (додуше, већина наших Епископа користи обична савремена кола попут обичних грађана за обављање своје службе), спадају у гријех појединаца. По ријечи Светог Саве: “Ако је поп грешан, молитва није грешна” тј. вјековно свједочење Цркве саможртвености као мјере људског достојанства. Још 1992. сте говорили да на овим просторима важи правило: “Ко истраје до краја, благо њему. Сви су услови да се сами себе одрекнемо и све нам говори у том правцу – не може шут са рогатим.” Време се не мења, уцене и притисци све су јачи, као да се косовска драма ближи крају? Несумњиво и даље важи вјечна истина: “Ко претрпи до краја, тај ће се спасти.” Нажалост, косовска драма се не ближи крају, она се наставља на још драматичнији начин. Косово је било и остало, по пророчкој ријечи Његошевој, “грдно судилиште” на коме се “суди” не само Албанцима и нама, него и свеукупној Европи, ако не и свијету. Председник Николић најављује државну платформу о Косову. Да ли су представници СПЦ позвани да дају своје мишљење? Предсједник Николић, сигурно, знаде мишљење Цркве и њен непромијењени став. Тај став му је Синод саопштио ових дана и писмено. Срби са севера Косова оптужују председника Николића да је променио ставове о чврстој одбрани Косова, да је спреман на успостављање границе и да је то увод у финално признавање независног Косова. Како Црква гледа на увођење такозваних интегрисаних прелаза? Интегрисани административни прелази нису ништа друго до још један корак ка заокруживању границе тзв. независног Косова и тиме вађењу жиле куцавице из њедара Србије. Све је то плод агресије НАТО-а на једну суверену земљу, започете бомбардовањем Србије и Црне Горе, уз подршку терористичкој групацији косовских Албанаца, настављене етничким чишћењем, рушењем стотина православних храмова, хиљада домова, запосиједањем “Бондстилом” Косовске земље и другог рудног блага. Они који су све то урадили и подржали, данас се и сами не устручавају да открију прави разлог тога – стварање независног Косова. Да је намјесто Србије нека друга земља, која би као она – цјеловита (са Косовом и Метохијом) била чланица Уједињених нација, а за потврду своје суверености на свом читавом простору имала декларацију 1244 Савјета безбједности, прво што би њена влада захтјевала од своје скупштине било би доношење, по хитном поступку, одлуке о извршеној окупацији Косова и Метохије и стављању ван снаге свих досадашњих аката потписаних са Бриселом, на штету суверености државе. Ако Србија није у стању да учини такав чин, достојан једне часне земље, онда би макар требало да, при потписивању споразума, попут овог о интегрисаним прелазима, запише оно што је у таквим случајевима несрећни Недић писао: “По наређењу окупаторских власти…” У каквом је стању Црква на читавој територији Косова? Где је монаштво најугроженије? Колико је објеката порушено, шта је санирано? Какав је статус црквене имовине? Црква је данас на територији Косова у стању у каквом је била за вријеме Отоманског ропства, у понечему чак и горе: стотину храмова је уништено, многи храмови (нарочито по градовима) остали су пусти, без народа, није извршена и нема изгледа да се изврши реституција црквене имовине (сачуване и у турска времена), мартовски погром (2004. године) може поново да се догоди… Једно је сигурно: Црква ће носити свој Косовски Крст – и са државом и без државе, као што је то чинила, остајући вјерна Косовском Завјету од 1389. до данас. Видите ли одговорност Цркве због чињенице да су Европљани мање-више незаинтересовани за судбину хришћанског наслеђа на Косову и Метохији? Шта је наша црква пропустила да уради? Црква је урадила и ради на Косову и Метохији све што је могла у заштити народног бића и хришћанског наслеђа. што се тиче Европљана: они су све мање заинтересовани и за своје хришћанско наслеђе, камоли за косовско. Либерално-потрошачка и хедонистичка Европа одбија да у Устав Европске уније уђе и само име “Бог”, а некмоли да га утемељи на хришћанским вриједностима. То ми рече прије неку годину један Хришћанин, високи савјетник Продија за вјерска питања: “шта мислите, да је брига Европљане за хришћанско наслеђе Косова? Код њих је све подређено интересу и профиту…” Можете ли да замислите време у којем ће Срби ходочастити Дечанима или Грачаници онако како данас ходочасте на Хиландар? Нема потребе да замишљамо такво вријеме. Оно је већ данас, и то много горе, стварност. Како ли ће тек бити када Кфор и Унмик препусте бригу о Пећкој Патријаршији, Дечанима и другим светињама – тамошњим домаћим властима, као и о остацима остатака косовскометохијских Срба… Како бисте ви оценили односе СПЦ и Римокатоличке цркве? Да ли је услов свих услова да папа посети Србију и да то учини преко Јасеновца? Основни призив Христов у Еванђељу, свима људима, а камоли својим следбеницима, гласи: “Покајте се јер се приближи Царство Небеско.” У свехришћанској молитви “Оченаш” стоји: “И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим”. Покајање и праштање су најбитнија морална и духовна хришћанска начела. Она важе за сваког Хришћанина, па и за мене као Митрополита, а и за Папу као Римског Епископа. Добро је што је Папа клекао у Аушвицу, тражио опроштај за инквизицију и Холокауст. Ако, међутим, хоће да га такође Православни Српски народ препозна као састрадалног брата и прими као оца – најбоље ће га препознати и примити ако покајном сузом и љубављу помилује милионску јасеновачку жртву принијету и заклану од оних који су тај злочин чинили тврдећи да то раде због вјерности њему као Светом Оцу и његовој Римокатоличкој Цркви. Кроз покајање и праштање прима нас Бог и препознаје као своје; кроз покајање и праштање ћемо се и ми препознати као браћа и дјеца заједничког Оца. Односи две државе, па и народа, српског и хрватског, после ослобађајућих хашких пресуда генералима Готовини и Маркачу делују на најнижем нивоу од рата до данас. Могу ли две цркве екуменским дијалогом да помогну у мирењу? То што важи за СПЦ и Папу, подједнако важи и за православне Србе и Хрвате римокатолике. И једни и други смо као Хришћани, нарочито у овим последњим временима, били у опасности да Цркву поистовјетимо са биосоциолошким (националним) колективом. А сви добро знамо да Црква Христова није исто што и “крв и раса”. Она је призвана да преображава “крв и тијело”, крвљу – голготском Љубављу Христовом која се пролива “за све и сва” подједнако. Ако у свјетлости те истине сагледамо себе, као Хришћани, и наше понашање једних према другима само ових последњих 20 година, над много чим бисмо се морали дубоко замислити, зашто не рећи – и покајати?! Од свега претходног што нам се догађа да поменемо овај најновији догађај: прослављавање Готовине и Маркача од Цркве у Хрвата као националних хероја – њих који су узрочници прогона преко двјеста хиљада људи, претварања у згаришта њихових домова, многобројних убистава и насиља… Па ипак, ако цркве не помогну мирењу – ко ће моћи помоћи? Недељник/ИН4С http://radiosvetigora.wordpress.com/2012/12/07/%D0%B8%D0%BD%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%B2%D1%98%D1%83-%D0%BC%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82-%D0%B0%D0%BC%D1%84%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B5/

„Влада Руске Федерације 2010-2011 године је дала добровољни циљни износ УНЕСК-у у вриједности од два милиона долара за финансирање радова обнове и рестаруације православних светиња Косова“, каже се у специјалном саопштењу. „Та одлука је била примљена у складу са резолуцијом Савјета безбједности Уједињених нација № 1244 за Косово и у оквиру међународне акције УНЕСКО за указивање хуманитарне помоћи Републици Србији, у виду обнове и очувања њених споменика културе који су оштећени приликом ратних дејстава“. „На основу уговора српске стране и УНЕСКА радови су почели 2012. године на четири споменика православне архитектуре, који су укључени у Списак свјетске баштине УНЕСКО: манастири Дечани, Пећка патријаршија и Грачаница и такође црква Богородице Љевишке у Призрену. Према стању од 15. новембра, од укупног износа исплаћено је у сврху пројетка 1 милион и 770 хиљада долара“, каже се у саопштењу. „У потпуности су реализовани радови на санацији и консолидацији фресака, рестауриран је „Трон Богомајке“ у манастиру Пећка патријаршија. Очишћене су, рестауриране и конзервиране камене структуре манастирског храма у Дечанима. На куполи храма треба да буде завршено ојачавање зидног слоја до краја ове године“, казали су из Министарства. Завршена је рестаурација фресака манастирског храма Грачанице. На реду је обнова зидних избочина и крова храма Благовијести, чији се завршетак радова очекује на прољеће 2013. године“. Такође се наставља и чишћење и рестаурација фресака цркве Богородице Љевишке у Призрену, чији радови оријентационо треба да се заврше у марту 2013. године. Сви радови се спроводе по плану и морају бити завршени у првој половини 2013. године. „Обнова православних светиња на Косову је допринос Русије спровођењу конвенције УНЕСКО о очувању свјетске баштине, уникатних споменика православне културе, који имају историјски значај за читаво човјечанство“, казали су из Министарства иностраних послова Руске Федерације. Радио Светигора

С обзиром на то да је овде присутно много секти и разних псевдохришћанских праваца, то је и одговорност већа, а самим тим и мисија Цркве мора бити на високом нивоу. Данас, у двадесет шесту недељу по Духовима, служили смо Свету Литургију у цркви Св. Георгија у Каракасу и у току Свете Литургије обавили једно крштење и миропомазање. Крштен је Diego Konstantin Trenard Vigilanza, дечак од пет година, а миропомазана је Ивона Петровић, супруга Атанасија Бате Петровића, рођена у Венецуели. За шест месеци колико о. Александар опслужује парохију у Венецуели ово је шесто крштење. Једино кроз Литургију и кроз Свету тајну причешћа имамо предокус Живота вечног и Царства небеског већ овде на земљи, и стремимо ка Вечности и у Вечност. Оно што је најважније, постајемо бесмртни, побеђујемо смрт! Зато нема ништа прече него живети хришћанским, литургијским животом, за шта нам је потребан први корак, а то је Света тајна Крштења. Оно што је важно, јесте да нисмо само хришћани на папиру, него хришћани у пракси како бисмо живи учесници литургијског живота и причешћивали се истинским Телом и истинском Крвљу Господа нашега Исуса Христа. То је сведочанство да смо истински хришћани, да желимо да се богатимо Богом, да желимо да победимо смрт, да желимо Живот Вечни! Овим речима је закључио литургијску поуку верном народу презвитер Александар. Иначе, Литургију је служио и презвитер Антоније (Цариградска патријаршија), док је народ појао и у великом броју приступио Светој тајни причешћа, а у продуженој Литургији постављена била је свечана празнична трпеза. Извор: СПЦ

Архимандрит Петар, игуман Михаило и остали саслужитељи у олтару допринели су лепоти ове свечаности, као и присутни представници Војске Србије, Полиције и свог верног народа. Сваки храм је данас био Царство Божје у малом, али посебно се за овај пустињски храм може рећи да заиста то и јесте. Таквом изгледу Пустиње најпре доприносе светитељи на фрескама који зраче топлином и миром Божјим. Светитељски ликови на зидовима храма јесу други разлог празничног саборовања у Пустињи. Ове 2012. године прославља се 390 година од живописања манастира Пустиња. Сам манастир споља скромно изгледа, али када се сабере историја духовника који су кроз њега прошли, и када се погледа и доживи његова фрескама украшена унутрашњост, свеукупна импресија се може описати као раскошно скромна. Присуство на светој Литургији, или само кратак пролазак кроз манастир, оставља утисак који се не може материјално описати него само духовно – утисак да већ живимо вечност Царства Божјег. Живопис храма је посебно допринео да гледањем у фреске и светитеље на њима храм буде претворен у небо. Фреске настале 1622. године уметничком и богословски поткованом руком двојице зографа, Јована и Николе, постале су културно наслеђе Пустиње као и Ваљева, које говори ко смо и шта смо ми били некада и јесмо сада. Славском трпезом у манастирској трпезарији настављена је свечаност прославе Ваведења и четири века старог живописа, а захвалност уваженим гостима на присуству и свакој помоћи, као и Високопреподобној игуманији Нини на гостољубљу, упутио је намесник протојереј-ставрофор Зоран Јаковљевић. Извор: Епархија ваљевска http://www.spc.rs/sr/390_godina_od_zhivopisanja_manastira_pustinja

Извор: КИМ У овом истуреном одељењу школе у Стражи наставу похађа двадесетак ученика. Неки од њих до школе путују и сат времена. Срећни су и задовољни што су им учионице топле. „Раније је у овом периоду било јако хладно, али сада је одлично“, казала нам је Марина Денић. „Топло је и много је боље него прошле године. Било је много хладно“, сећа се Јадранка Дићић. „Раније је било хладно и нисмо могли да учимо, сада учимо брзо јер је топло“, кроз осмех нам је рекао Стојан Денић. Организација „Солидарност за Косово“ већ неколико година помаже Србе у најугроженијим деловима центраног Косова. Њен оснивач Арно Гујон, казао је да мотивацију за помоћ налази у својој породици, јер је у њој, како истиче, очувано српско-француско пријатељство. „Полазна тачка била је 2004. године када сам видео страхоте и антисрпске погроме и тада сам осетио потребу да се ангажујем на конкретне ствари. Зато смо и основали ову организацију“, казао је он. Укупна вредност овог пројекта је око 15 000 евра. Арно Гујон најављује да ће крајем децембра допремити конвој хуманитарне помоћи са одећо, спортском опремом, школским прибором за децу. У овом пројекту са организацијом "Солидарност за косово" као и до сада активно је сарађивала и Епархија Рашко-призренска. Заједно са Арноом Гујоном село Стражу посетили су протосинђел Иларион Лупуловић, игуман манастира Драганца и јереј Бојан Крстић. Епископ Теодосије у име Епархије и верног народа и овом се приликом захвалио Арно Гујону и његовим пријатељима из Француске на помоћи нашем угроженом народу. ------------ Извор: Национална ревија ФРАНЦУСКА ОРГАНИЗАЦИЈА „СОЛИДАРНОСТ ЗА КОСОВО”, ИЛИ О ТРАГОВИМА ЕВРОПСКЕ ЕВРОПЕ Арно Гујон путевима Арчибалда Рајса Имао је само тринаест година када је посумњао да чика са телевизије, извештавајући о злим Србима у југословенском грађанском рату, лаже. Како је одрáстао, долазио је до бројних непобитних информација о томе и схватао ужасне размере неправде учињене према српском народу. У марту 2004, са деветнаест година, гледајући како горе драгоцене хришћанске светиње у окупираној јужној српској покрајини, доживео је страховит потрес. Те године основао је хуманитарну организацију „Solidarité Kosovo”, за помоћ угроженим Србима у покрајини, и од тада помаже на све расположиве начине. У јуну ове године одликован је Медаљом светог Стефана Дечанског Пише: Виктор Дражен Један је био Швајцарац, други је Француз. Један је био криминолог, други је инжењер безбедности и екологије. Један је умро још 1929, док се други родио тек 1985. Ова два човека по свему судећи ништа не би спојило и ничега заједничког не би имали да није Србије и њеног напаћеног народа, који обојица безмерно воле и којем су обојица спремни да помогну колико год могу, чак и више него што се на први поглед чини могућим. Из чисте љубави, без икакве користи. Први се звао Арчибалд Рајс и, између осталог што је учинио за Србе и Србију, основао је српски „Црвени крст”, у суштини хуманитарну организацију. Други се зове Арно Гујон и основао је хуманитарну организацију „Солидарност за Косово” (Solidarité Kosovo). Обојица су толико заволели народ којем су помагали, да су и један и други напустили своје градове, Женеву и Гренобл, и за место живота изабрали Београд. За разлику од Рајса, којег је у Србију позвала српска влада да би истражио аустроугарске, немачке и бугарске злочине над српским цивилима, Арно је у Србију дошао сам, следећи само глас свог срца, глас који је надјачао сву пропаганду која је током протеклих двадесет година од Срба правила монструме, скоро људождере. И док су многи старији и образованији од њега без резерви прихватали сервиране им слике, Арно је већ са тринаест година знао да истина можда и није баш онаква како је представљају на телевизији. „У мојој породици, као и у многим другим француским породицама, традиционално пријатељство према Србији је било снажно. Везује нас наслеђе Првог светског рата, наслеђе војне историје, хришћанска култура, сасвим једноставно – историјско наслеђе. Француске политичке вође, међутим, одлучиле су да учествују у бомбардовању Србије 1999. Они су погазили то пријатељство. У то време, имао сам свега тринаест година, још увек сам био превише млад да бих делао, али сам схватао шта је улог у том рату који ми се гадио. Ужас погрома над Србима који се догодио2004, када сам имао деветнаест година, навео је мог брата и мене да оснујемо удружење преко којег ћемо материјално, али, што је још важније, и морално помоћи Србима на Косову, пре свега онима који живе у енклавама”, каже Арно Гујон за Националну ревију. Тако је и било – непосредно после страшног насиља почињеног наочиглед међународних снага које су у јужну српску покрајину дошле да чувају мир, Арно без икаквог претходног искуства у хуманитарном раду, и не познајући никога ни на Косову ни у осталом делу Србије, покреће овај пројекат. Већ у децембру те године креће на путовање у непознато дуго више од 1.700 километара, по снегу и леду, како би српској деци на Косову пред Божић донео поклоне и барем мало им улепшао суморну реалност свакодневног живота у гету. ДИРЉИВИ ПРИМЕРИ ДОСТОЈАНСТВА Од тог првог одласка на Косово, Арно и његови сарадници добили су само још већи мотив да се суоче са свим проблемима на које су наилазили и превазиђу их – од разних административних препрека, до неразумевања и предрасуда својих сународника. Снагу да истраје, како сам каже, дали су му сусрети са косовским Србима, од избеглица које покушавају да се врате у село Жач код Истока и на које комшије Албанци неретко пуцају из аутоматског оружја, преко четири баке из Ђаковице које су последњи сведоци српског присуства у том региону, до монаха из манастира Високи Дечани чија се храброст и примерност савршено уклапају са префињеношћу њиховог размишљања. Најјачи мотив, међутим, за Арноа су сва она деца која живе у српским енклавама и играју се и смеју у снегу попут било којег другог детета, њихове мајке које имају довољно храбрости да подижу своју децу на земљи њихових предака упркос томе што би бекство било толико једноставније. „Сви ти људи за мене су примери достојанства. Захваљујући њима имам жељу да се сваки пут још више ангажујем у помоћи српском становништву Косова и Метохије”, каже овај младић.Наглашава да српски народ на Косову и Метохији није „пасивно становништво које скрштених руку очекује помоћ”, него „поносити људи који се боре за достојанствен и слободан живот”.Организација „Солидарност за Косово” данас окупља више од 5.000 донатора, највећим делом Француза. Захваљујући њиховим даровима, у могућности је да више пута годишње организује хуманитарне конвоје помоћи за школе, децу, избеглице – за најугроженије житеље најсветије српске земље. До сада је оваквих конвоја било двадесетак. Најновијим је на Видовдан ове године народној кухињи „Мајка девет Југовића”, у којој се свакодневно прехрањује око 3.000 српских породица са Косова, допремљено десет тона прехрамбених производа. Паралелно са овим видом помоћи,„Солидарност за Косово” од 2011. године, у сарадњи са Епархијом рашко-призренском и владиком Теодосијем, финансира вишехуманитарних пројеката. Један од њих је и успостављање хуманитарне канцеларије у Грачаници чије су све потрепштине, укључујући и једно возило, рачунаре и плате запослених, плаћени новцем скупљеним у Француској. Поред тога, „Солидарност за Косово” је у августу ове године организовала и одлазак у Црну Гору за четрдесеторо српске деце из енклава која до сада нису била у прилици да летују на мору и да, како сам Арно каже, „барем на тренутак забораве етнички и верски апартхејд у којем живе”.Током овог лета реновирана је једна српска школа у околини Косовске Каменице, у потпуном албанском окружењу, која је тешко оштећена минуле зиме услед неповољних временских прилика. ПОДРШКА, УТЕХА И ДРУГИ ДАРОВИ Поред битке за олакшавање свакодневице Срба јужно од Ибра, „Солидарност за Косово” се бори и на медијском фронту Француске, покушавајући да тамошњу јавност информише о драми која се одиграва на свега два сата лета авионом од Париза. Организују се медијске кампање, конференције, изложбе, а постоји и магазин посвећен ситуацији на Косову. Тако је, на пример, у руском културном центру у Паризу 2009. организована десетодневна изложба цртежа српске деце са Косова. Као и њихов хуманитарни рад, и овај вид борбе већ је имао запажен успех. Захваљујући њиховом ангажману, о изузетно тешкој хуманитарној ситуацији у којој се налазе косовски Срби француска јавност могла је опширно да се информише у бројним медијима, међу којима су чувени магазин Фигаро, престижни часопис о култури Спектакл ди монд или тиражни женски часопис Еклектик. „Солидарност за Косово” намерава и да ускоро у Европском парламенту представи извештај о хуманитарној ситуацији у јужној српској покрајини. „Осим конкретне материјалне помоћи коју достављамо, ми настојимо да српско становништво на Косову подржавамо морално. Није ли то, у суштини, и најважније? Окупити групу Француза који ће по снегу, понекад и уз опасности, прећи читаву Европу да би дошли до неког намученог, изолованог, заборављеног села и пружити подршку и утеху тим несрећним људима, већа је ствар и важнији симбол од саме хуманитарне помоћи. Дати за Божић играчку једном детету можда и не представља револуцију, али то је свакако знак снажне подршке читавом једном народу, а осмех који добијамо за узврат сам по себи је вредан свег труда и перипетија кроз које пролазимо да бисмо стигли до Косова”, каже Арно. МОРАЛНИ ЧИН, ВИДЉИВИ И НЕВИДЉИВИ Арно Гујон и његови сарадници из „Солидарности за Косово” нису ни први ни последњи Французи који су у последњих двадесет година отворено и јасно стали на страну Србије. Таквих примера је много. Било би тешко и само их побројати. Арноа и његове сараднике издваја то што су њихове акције видљивије и опипљивије од, на пример, гестова неколико француских војника Кфора, које је аутор овог текста имао прилику да упозна. После боравка у јужној српској покрајини, ти војници схватили су каква је неправда учињена, па су из револта напустили војну каријеру и данас у својој средини покушавају да промене слику о Србији. Арно то објашњава чињеницом да код значајног броја људи постоји свест о томе да је Србија данас, као и 1389. године, један од првих бедема европске културе и традиције. „Оно што се дешава на Косову није само проблем Срба. То је европски проблем, који се тиче свих нас. Косово није само срце Србије. Због својих манастира, своје историје, свог географског положаја, Косово је и срце Европе. Стајући на страну своје српске браће, ми чувамо и штитимо и део наше заједничке европске и хришћанске културе. Када бисмо напустили Косово и Србе, то би било као да напуштамо саме себе”, каже Арно Гујон.Натпис који се налази на Споменику захвалности Француској у Београду, на Калемегдану – Волимо Француску као што она воли нас – данас, нажалост, због потеза француских власти губи на смислу и тежини. Али, захваљујући делима Арноа Гујона и многих сличних њему, сигурно може да буде замењен једним новим, још снажнијим:Волимо Французе као што они воле нас. Са друге стране, на Србима је да учине све да се према својим данашњим пријатељима, какав је Арно, не понесу незахвално као према њиховом славном претходнику Арчибалду Рајсу. *** Спорт као пут „Солидарност за Косово” је успоставила партнерски однос и са више спортских клубова на Косову и Метохији, међу којима су џудо клуб из Косовске Каменице, боксерски клуб из Косовске Митровице, као и фудбалски клубови из Бање и Шилова. Овај вид активности посебно је важан за француску организацију, јер, како наводе, „српска омладина на Косову изложена је највећим искушењима сваког послератног друштва, као што су алкохол и дрога, а спорт је један од најбољих начина да се спречи њихово посрнуће у ове разорне пороке”. *** „Солидарност за Косово”, шпанска верзија Подстакнути постигнутим резултатима, водећи људи „Солидарности за Косово” одлучили су да покушају да прошире свој рад и ван граница Француске, па је у сарадњи са истомишљеницима из Шпаније основана иберијска верзија „Солидаридад Косово”. Већ у априлу ове године она је у јужну српску покрајину упутила свој први хуманитарни конвој. *** Одликовање Због његовог досадашњег деловања, епископ рашко-призренски Теодосије одликовао је Арноа Гујона Медаљом светог Стефана Дечанског. Одликовање је уручено у јуну ове године у Риму. Извор: Епархија Рашко-призренска и Косовско-метохијска

У току Свете Литургије Епископ Григорије је рукоположио у чин презвитера Милана Стањевића, те у чин ђакона Бранислава Рајковића. Након Литургије и резања славског колача у порти манастира, за све присутне постављена је трпеза љубави. Бесједа Епископа Григорија http://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?p=5683