Претражи Живе Речи Утехе

ПРЕДСЕДНИК МАТИЦЕ ЦРНОГОРСКЕ ПОРУЧИО: СПЦ је брутално оружје и реликт из 1918. године Танјуг | 22. јун 2019. Сукоб који секуларна држава Црна Гора има са Српском православном црквом (СПЦ) је реалан, и мора се решити уколико намеравамо да сачувамо државу, изјавио је председник Матице црногорске Драган Радуловић. У интервјуу Викенд новинама, он је оценио да је СПЦ у последњих 30 година од себе успела да направи "брутално оружје у оспоравању свега што је црногорско, као и да представља посљедњи политички реликт из 1918. године", преноси ЦдМ. "СПЦ се не задовољава да обавља цркви припадајући позив, него већ одавно покушава да преузме контролу над политичким животом заједнице. А како не може постојати 'једна земља са два господара', извесно је како ће се тај сукоб окончати", рекао је Радуловић. Он је казао да је "СПЦ указом краља Александра из 1920. године отела имовину Црногорске православне цркве, што није урадила ни муслиманска ни католичка верска заједница". "Не могу остати равнодушан када црква као политички субјект улази у јавни дискурс црногорског друштва и говором производи отровне политичке последице. У том смислу, једну ствар морам да приметим: несхватљиво ми је с колико самопонижења људи који се национално осећају као припадници црногорског народа, активно учествују у животу СПЦ, а она их свакодневно вређа и ниподаштава", рекао је Радуловић. http://www.novosti.rs/вести/планета.480.html:802058-ПРЕДСЕДНИК-МАТИЦЕ-ЦРНОГОРСКЕ-ПОРУЧИО-СПЦ-је-брутално-оружје-и-реликт-из-1918-године

Први је Митрофан Бан, као митрополит, дао благослов за одржавање Подгоричке скупштине и то је оно што је најбитније. Оно што је пресудно да долази до псеудорелигијских организација као што је, на примјер, тзв. ЦПЦ у Црној Гори, јесте недостатак духовности, а из тога произилази да су све то неозбиљни покрети који изражавају са собом један нецрквен дух, а оно што јесте најбитније да у њима нема народа, рекао је у интервјуу за ИН4С протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки и сабрат Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу У Вашој књизи „Црквени живот у Црној Гори 18, 19 вијек“ студиозно сте приказали положај Цркве у народу, као и утицај који је Црква имала у свакодневном животу Црногораца. Да ли можете да нам опишете однос Црногораца тога времена према живом Светог Петру Цетињском, колико су га поштовали, односно да ли су га се и плашили? -Када сам кренуо у истраживање за мастер рад који се касније преточио у књигу нијесам био сигуран да ли ће бити довољно материјала за такав посао, али када сам ушао у ту ризницу старих богослужбених и других књига и архивских записа које сам нашао у Никшићу, Цетињу, то је онда било једно право испуњење и људско и свештеничко и научно. У књизи се налазе бројна значајна документа – посланице, записи са канонских визитација, уредбе, наредбе, законике из ова два вијека. Наш народ је увијек имао богобојажљив однос према светињи и према ономе што је свето. Тако је било и са Светим Петром, вољели су га али и уједно су га се бојали, а посебно су се бојали његове клетве када није могао да измири браћу, или да их исправи у њиховим рђавом дјелу. Један од најтежих казни је било затварање цркава. Свети Петар је знао да затвори цркве ако другачије није могао да исправи неправду или рђаву навику своје пастве било то на Његушима, или другим дјеловима Црне Горе. Тада свештеници нијесу могли да служе службе, да крштавају, да вјенчавају, да сахрањују… То је била да кажемо катастрофа за било ког становника тадашње Црне Горе, јер је за Црногорца било незамисливо да било који тренутак његовог живота није спојен са богослужењем, са молитвом, са благословом свештеника, а да не причамо о благослову самог митрополита Петра, кога су за живота сматрали свецем. Људи су носили робу када је неко био болестан да је се он дотакне да прочита молитву и благослови, тако да је постојао тај однос који је у себи имао неку врсту страха у том смислу, али је то више био страх од неприпадања Цркви, о томе да њихов живот неће имати благослов. У књизи такође описујете и канонизацију Светог Петра. За оне који још нијесу читали Вашу књигу, можете ли одговорити да питање из књиге: Да ли је Његош имао право да канонизује Светог Петра? -Један од највећих догађаја у том историјском периоду у Црној Гори је била канонизација Светог Петра. За мене је то дубоко црквени акт, а на који је Његош имао право као митрополит јер знамо да у традицији православне цркве, епископије, митрополије у овом случају имају право за локално проглашавање својих светитеља. Његош је био богословски образован са једне стране и то је нешто што је несумњиво, а са друге стране њему је та прича да је Свети Петар за живота био свет и да га је народ тако поштовао била довољна да из гроба ископа његове мошти и оно што се показало као и што се данас показује да су те мошти биле цјелокупне и то је један од великих знакова светости некога човјека. Такође су се дешавала чуда на његовом гробу и која се дешавају опет и данас и то је оно што је било за Његоша најзначајније. Неко каже да су ту били политички, династички разлози, али ја мислим да су то периферни или маргинарни разлози у које ја не вјерујем да је било, а ако их је и било, мислим да су потпуно небитни. Када гледамо и остале канонизације у том или у ранохришћанском периоду видимо да је Његош имао потпуно право да каконизује Светог Петра, а то и дан данас свједочи толики број људи који се поклањају његовим моштима. Митрофан Бан први дао благослов за Подгоричку скупштину Приближава се јубилеј од уједињења и ослобођења. Када се данас говори о 1918, незаобилазан фактор је и СПЦ. Колико је сама Црква имала утицаја на саму идеју уједињења? -У години смо уједињења и улога црква је врло битна у томе. Оно што је за мене као свештеника најбитније да је 13 свештеника и 3 монаха били делегати Подгоричке скупштине. Први је Митрофан Бан, као митрополит, дао благослов за одржавање Подгоричке скупштине и то је оно што је најбитније. Прве честитке су стигле управо од Митрофана, од владике захумско рашког Кирила, и од Гаврила Дожића, епископа пећкога. То је оно што је веома битно, јер је у том смислу црква имала и директну улогу. Предсједавајући Подгоричке скупштине је био свештеник Симовић са Цетиња као најстарији учесник. То је била пројава народне воље, већинског народа Црне Горе. Постојали су и неки који нијесу били за уједињење, што је чињеница, али они су били мањина, али Црква, свештенство, митрополит и владике који су тада гравитирали у Црној Гори су тај народни замах благословили и учествовали онолико колико је могло да се учествује и благословили и прихватили одлуке Подгоричке скупштине. Ако гледамо данашње европске и свјетске државе, видјећемо да је то иста прича око уједињења као што је Америка ујединила 52 државе, Њемачка је састављена од више држава, па Италија исто итд, па им нико не спори ту њихову жељу и потребу за тим зашто су се ујединили. Не можемо да заобиђемо и појаву расколничких цркви код нас на Балкану, поред НВО ЦПЦ покушава се активирати и Хрватска православна црква. Шта је, по Вашем мишљењу, пресудно да неко жели да буде био тих групација; да ли је то недостатак вјере, религијска несвјесност или нешто треће? -Оно што је пресудно да долази до псеудорелигијских организација као што је нпр. тзв. ЦПЦ у Црној Гори, јесте да су све то неозбиљни покрети који изражавају са собом један нецрквен дух, а оно што је најбитније у њима нема народа. Народ препознаје оно што јесте право и што јесте по Божијем благослову, своју цркву и своје свештенике и свога митрополита. Ове организације су, нажалост, данас присутне медијски, али у животу народа они не постоје. Тај проблем јављања тих парацрквених или псеудорелигијских организација јесте израз једне духовне кризе. Када су се дешавали духовни падови, онда су се и дешавале овакве организације, и не само код нас већ у историји Цркве, али када се народ освијести, продухови, онда су такве организације престајале да постоје, што се надамо да ће и овдје да се деси. Видимо да и послије Подгоричке скупштине и обновљања Пећке патријаршије да су сви свештеници на тадашњој територији Црне Горе наставили да егзистирају у обновљеној Цркви и уједињеној држави, тако да је то показатељ да ништа није укинуто и да ништа није престало да постоји, јер да је неко од свештенства или од тадашњих владика био против тога, онда би већ тада неке од ових организација постојале и тражиле самосталност, али тога није било. Најбољи показатељ тога да они свештеници који су били у Црној Гори прије 1918. они су били свештеници и касније у обновљеној Српској цркви. Цетињски митрополити су били те лучоноше и они који су највише тежили и тражили обновљење Пећке патријаршије. Такође, и краљ Никола је, кад је ослободио Пећ и Призрен, био један од првих иницијатора да се обнови Пећка патријаршија. Најбоље би било да нема антагонизма између Цркве и државе Често из власти кажу да свештена лица не треба да се „баве“ политиком. Који је Ваш лични став? -Мисли да ни држава не би требало да се бави Црквом, а да ни свештеници не би требали активно да се баве политиком, да се кандидујемо за предсједника или рецимо за чланове Владе и слично. Мени, лично, то као човјеку и свештенику није интересантно, али оно што јесте да имам свој политички став и позивајући се на Устав који ми даје право слободу изјашњавања и гласања. Ја сам изабрао да будем свештеник и на један други начин предводим народ. Када као свештеници искажемо своје ставове који се тичу социјалних, економских или моралних проблема, неком се чини да је то политика, али није то политика, то је живот Цркве. То је нешто што је јеванђелски етос који ми морамо да проповиједамо. Неком то може да се свиђа или не свиђа, али ја имам право на став као свештеник, баш као што политичари имају бригу за народ на један начин, тако ја имам право на други. Најбоља би била сарадња, узајамно поштовање када би могло да буде, али нажалост то данас није тако. Било би добро да нема антагонизама између државе и цркве. Мислим да би заједно могли више да урадимо на добробит нашег народа. Најбољи су примјер Митрофан Бан и краљ Никола. Краљ Никола је имао изузетну сарадњу са Митрофаном Баном и на основу тога донијели су доста заједничких закона које су се тицали и Цркве и државе. И Митрофан Бан је учествовао активно у доношењу тих закона и уредби. Даље на примјер Владика Иларион је био први предсједник Црвеног крста Црне Горе. Нажалост то данас није тако, али молимо се Богу да дође до тих заједничких именитеља, а то су истина, љубав, правда, слобода, мир. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Професори и студенти, међу којима је био и Јустин Поповић и 50 богословаца из Богословије Светог Саве у Београду, из током Првог светског рата окупиране земље нашло је прибежиште на колеџима Англиканске цркве у Кадесдону, Дорчестеру и Оксфорду. У позадини се виде прозори изграђени у неоготском стилу, а испред њих у четири реда поређани српски богослови у оделима с краватама и лептир-машнама, њихови професори, православни свештеници и њихови домаћини: англикански теолози и професори. Година је 1918, а на фотографији су православни богослови који су управо положили матурски испит, што је овековечено снимком испред Кадесдонског теолошког колеџа код Оксфорда, где су избегли током Првог светског рата. Сто година касније, на истом месту, поново су се окупили и овековечили то снимком, овог пута у боји, православни и англикански теолози, професори, учесници међународне конференције „Теолози избеглице у Оксфорду”, одржане почетком септембра у Пјуси теолошком дому у Оксфорду. Испред колеџа у Кадесдону окупила их је управо успомена на те давне људе с црно-беле фотографије: професоре и богослове Српске православне цркве и Цркве Енглеске које је спојио Први светски рат. Конференција је одржана с благословом патријарха српског Иринеја и архиепископа кентерберијског Јустина Велбија. Заједнички су је организовали Теолошки факултет у Оксфорду и Православни богословски факултет у Београду, односно организациони одбор на челу с професором Марком Чапманом и професором Богданом Лубардићем, који је уједно иницијатор тог догађаја. На њој се говорило о догађајима и научним сазнањима везаним за 1916. и 1917. годину када је у избеглиштво заједно са својим професорима дошло пет студената и 50 богословаца из Богословије Светог Саве у Београду, на колеџе Англиканске цркве у Кадесдону, Дорчестеру и Оксфорду. Многа значајна имена Српске православне цркве везана су за овај „енглески период”. На првом месту двојице данашњих светитеља, Николаја Велимировића, који је припремио терен и дочекао богослове у Енглеској, и Јустина Поповића, који је био међу петорицом студената и који је из Русије крајем 1916. дошао у Уједињено Краљевство. У тој петорци био је и потоњи епископ далматински Иринеј (Ђорђевић). Како се живело и учило на колеџима у Кадесдону, Дорчестеру и Оксфорду, присне везе СПЦ и Англиканске цркве, ставови Николаја Велимировића према рату, однос Јустина Поповића и англиканских теолога…. биле су само неке од тема конференције одржане у Оксфорду. Црква Енглеске и Српска православна црква потврдиле су да не заборављају своје претходнике, нити једна другу, да су спремне и даље да негују однос узајамности и узвратности у вери, каже у разговору за „Политику” професор Богдан Лубардић. – Успех рада конференције огледа се не само у низу научних открића, која су први пут презентована, већ у отварању врата за наставак билатералне сарадње између два универзитета у будућности – истиче професор Лубардић. Српски студенти богослови били су смештени у дому колеџа Сејнт Стивенс у центру Оксфорда и били су на посебним дипломским студијама. Њима се 1917. године придружила група од 50 ученика Богословије Светог Саве. Они су наставили школовање по програму Богословије под посредним надзором ректора богословије Добросава Ковачевића и непосредним надзором главног инспектора Министарства просвете за ђаке у Енглеској др Тихомира Ђорђевића. Међу наставницима су били Николај Велимировић, тада јеромонах, двојица потоњих епископа, Јосиф Цвијовић и Дамаскин Градиначки, јерођакон Демостен Илић и јереји Милан Милутиновић и Војислав Јанић, касније министар вера у Краљевини СХС. Богослови и њихови наставници у Енглеску су дошли захваљујући помоћи и подршци тадашњег кентерберијског архиепископа Рандала Т. Дејвидсона, који је био и председник Потпорног фонда за ученике СПЦ. За српске богослове и њихове професоре, који су у Кадесдон стигли одевени „у стара руха, искидане униформе, чак јагњеће коже (укључујући њихове свештенике и наставнике)”, заинтересовао се и епископ оксфордски Чарлс Гор, који их је редовно посећивао и обилазио. Исцрпљени и изнурени, међутим, неки од српских богослова никада се нису вратили кући. – Не знамо тачан број ни имена преминулих. Знамо да се више њих упокојило у време боравка у Оксфорду, највероватније од последица ратних исцрпљивања и болести. Захваљујући дуготрајном истраживању, имао сам част да откријем име једног од њих: Душан Трифуновић (1894–1921), као и место где почива. Наша синодско-факултетска делегација је посетила то необележено место: парохијско гробље Цркве Свих светих у Кадесдону – каже професор Лубардић. Полагање матуре српских богослова организовано је у јесен и зиму 1918, што је званични фотограф Универзитета у Оксфорду и забележио. Тринаест богослова наставило је студије у Оксфорду, али већина њих, по завршетку Првог светског рата, вратила се у Србију. – Група теолога који су били на дипломским студијама у Оксфорду по повратку у Србију у Сремским Карловцима оснивају утицајан часопис „Хришћански живот”, у коме су редовно објављивани афирмативни извештаји и вести из живота Цркве Енглеске. Један из те групе, епископ далматински Иринеј, вратиће се у Енглеску 1949. и предаваће у Кембриџу. Николај Велимировић је у Енглеској боравио два пута и доживотно ће неговати срдачне односе с Англиканском црквом. Иако су званични односи Срба с англиканском заједницом успостављени још 1862, у време Вилијама Дентона, наша оксфордска епоха у време Првог светског рата утврдила је англиканско-српскоправославне релације, омогућујући низ важних контаката све до данас – истиче професор Лубардић. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

На четврту годишњицу од почетка Првог светског рата у САД је 28. јула 1918. године обележен "Српски дан". Високи амерички званичници, међу којима и председник Вудро Вилсон и државни секретар Роберт Ленсинг, изразили су поштовање према борби српског народа. Од самог почетка рата, велики део грађана САД је показивао симпатије и подршку према српском народу. За прве три године највећег војног сукоба у свету до тада, велике количине новца и хиљаде тона хуманитарне помоћи стизале су грађанима Србије из САД. Новац је био намењен за исхрану цивилног становништва, избеглице, борбу против тифуса, семе за жетву, пољопривредне алатке, чак и за закуп брода за превоз избеглица. У напорима за прикупљање помоћи учествовала је читава мрежа америчких грађана и српских досељеника. Међутим, догађај који најбоље илуструје наклоност Америке према Србији је организовање "Српског дана" у САД када је обележена четврта годишњица почетка рата, 28. јула 1918. године. Идеја за обележавање те манифестације потекла је од српског посланика (амбасадор) у САД Љубомира Михаиловића, о чему сведочи његова преписка са другим помоћником државног секретара Вилијамом Филипсом. Иницијатива за "Српски дан" Михаиловић је 1. јуна 1918. године упутио писмо Филипсу у којем је објаснио да је "28. јул датум када су Централне силе прогласиле рат цивилизованом свету". Телеграм о иницијативи за "Српски дан" који је посланик Михаиловић послао српској влади на Крфу "Баш на тај дан Аустроугарска је напала малу Србију јер она није пристала да одбаци своју независност. Овај напад је подстакао немачко-мађарске аспирације да потчине мале нације и да на гробовима ових људи спроведу план за светску доминацију. Срби и Југословени су први морали бити уништени. Ипак, брутална сила није успела да уништи револуцијски дух Југословена и осталих Словена у Аустроугарској", написао је Михаиловић. Није дуго чекао на повратну информацију – Вилијам Филипс му је одговорио 6. јуна. "Успео сам да упознам Председника са садржином вашег писма мени од првог јуна. Председник је импресиониран вашим предлогом везаним за 28. јул и замолио ме је да вас уверим да ће он ваш предлог озбиљно узети у обзир", одговорио је Филипс. На тај начин се родила идеја о обележавању "Српског дана", а Михаиловић је о својој иницијативи обавестио српску владу на Крфу. Писао је да је предложио да се 28. јул обележи као "дан када су два принципа ушла у борбу – један владати другом силом, а други обезбедити слободу свима народима". Поручио је да би манифестација имала огроман утицај на потлачене народе. Позив грађанима САД да одају почаст Србији Може се рећи да је 28. јула 1918. заиста одата велика почаст Србји. Државни секретар САД Роберт Ленсинг је дан раније упутио позив свим америчким грађанима, који је објављен у Њујорк тајмсу, да се у недељу 28. јула, окупе у својим црквама како би изразили своју наклоност према "храбром српском народу", Српски добровољци у САД "Срби су се племенито одазвали својој дужности и јуначки и смело су се супротставили снагама државе која има десет пута више становништва и ресурса, да су тек пошто су три пута истерале Аустријанце и тек када су им притекле у помоћ Немачка и Бугарска, српске армије биле приморане да се повуку у Албанију. Иако му је територија прегажена и његова огњишта похарана, Српски Народ није клонуо духом. Иако надвладани јачим снагама, њихова љубав за слободом није малаксала. Брутална сила није имала утицаја на несаломиву решеност Српског Народа, да жртвује све за слободу и независност", навео је Ленсинг. Указао је да САД поштују принципе да народи свих држава, малих и великих, имају право да живе сопственим животом и бирају себи своју владавину, "па и народ који се тако јуначки одупро прохтевима германских сила да овладају светом". Додао је да су принципи за које се "Србија тако витешки борила и страдала", исти они, за које се и САД боре и да зато позива амерички народ да на годишњицу почетка рата манифестује "топле симпатије према томе пригњеченом рику за независношћу и националним уједињењем". Како је обележена манифестација? Вашингтон пост је најавио обележавање "Српског дана" истичући да ће се одржати велико окупљање у "Елипси" (парку код Беле куће). Наведено је да ће оркестар маринаца свирати музику и да ће учествовати хор од неколико стотина гласова. Међутим, изгледа да су временске прилике утицале на манифестацију и да је део програма одлаган и по неколико дана. У издању од 30. јула 1918. Вашингтон пост пише да су "службе поводом Српског дана које је требало да буду одржане испред Беле куће у недељу поподне, а онда одложене за синоћ у Силван Театру, поново одложене за сутра увече због кише". Посланик Михаиловић је послао извештај српској влади на Крфу у коме је написао да је 28. јул у САД прослављен као "Српски дан". Он сведочи и о томе да да је на Белој кући била постављена српска застава. "Вашингтон пост" најављује обележавање "Српског дана" "Осим апела министарства иностраних дела, све америчке новине причају о важности овог догађаја. У многим чланцима са симпатијом. На згради владе била је наша застава. У Вашинготну је организована јавна прослава са говорима и певањем, али због лошег времена је одложена за среду. У следећем писму послаћу детаљнији извештај", навео је Михаиловић. У следећем извештају је навео: "Српска застава је подигнута изнад Беле куће... по први пут". Српске новине, званично гласило Краљевине Србије, не помињу подизање заставе на Белој кући, а писаних трагова нема ни у америчким медијима, ни у званичним документима администрације у Вашингтону из тог времена. Писмо посланика Михаиловића српској влади у коме је навео да је српска застава постављена на Белој кући О том догађају једино је писао Детроит њуз истичући значај савезништва између савезничких група које помажу "да освојимо демократију за нашу браћу преко океана". Иначе, част да се нека неамеричка застава нађе на Белој кући припала је још само Француској 1920. године. Вилсонова почаст Србији Оно што је важно и што је вероватно доринело обележавању "Српског дана" јесте то што је амерички председик Вудро Вилсон имао позитиван став према Србима. Никола Пашић је упутио телеграм америчком председнику који је објављен у Српским новинама 17. јула 1918. године у којем га обавештава да се навршава четири године откако је Аустроугарска објавила рат Србији. Навео је да је Србија после тешких борби посустала "нападнута спреда од Германа и с леђа од Бугара". Портрет Вудра Вилсона "Уз тужан плач који долази из наше уже отаџбине, у којој Аустријанци и Бугари газе најосновнија људска права, газећи и тлачећи наш народ, долази нам исто тако тужан плач из наше шире отаџбине, отаџбине Срба, Хрвата и Словенаца, под Аустрогарском, који већ четири године, под најстраховитијим физичким и моралним околностима, вешани, убијани и тлачени, управљају заједно са нама из Србије, своје погледе ка Америци, која је преко Вас, у толико махова нагласила принципе ослобођења народа од завојевача и слободног опредељења народа, и која је у том циљу, послала милион војника у Европу и друге милионе спрема да, заједно са савезничким војскама, остваре велике ратне циљеве, које постависте 4. јула на Вашингтоновом гробу", написао је Пашић. Амерички председник је одговорио показујући велике сипматије према Србији и српском народу. Садржај Вилсоновог телеграма упућеног Пашићу објављен у "Српским новинама" "Телеграм који сте ми упутили на дан 15. јула нашао је најсрдачнијег одзива у мом срцу, а убеђен сам да ће наићи на исто тако топао одзив у срцима свих становника у Сједињеним Државама. Познате су нам дубине страдања кроз које је Србија прошла, и не само наше симпатије, већ дубоко наше пријатељство и жива жеља да му помогнемо прати ваш храбри народ кроз све фазе трагичног тока садашњег рата. Убеђен сам да сатисфакција Србији долази као прва тачка у сваком програму правде свих мисаоних родољуба у Савезним Државама. Изволите примити моје топле личне поздраве", навео је Вудро Вилсон. Важно је напоменути да је амерички председник и нешто раније писао о Србима, што се види у тексту објављеном у Њујорк тајмсу 18. јуна 1918. године под називом "Славимо Косово као Дан части". У поднаслову текста је написано: "Председник Вилсон одаје признање Словенима у борби за слободу". Он се обратио националном секретару америчког Црвеног крста са жељом да пренесе његове поздраве Србима који ће обележити Видовдан. Нацрт заставе који је представљен 4. јула 1918. "Борба српског народа за слободу и права и аспирације свих великих словенских народа за признање њиховог националног идентитета и њиховог права да сами одреде лојалност и политичке акције, данас заслужују пажњу света више него икада", написао је, између осталог, председник Вилсон. Улога Михајла Пупина Верује се да је на позитиван став америчког председника према Србима утицало и познанство са великим научником Михајлом Пупином који је био његов лични пријатељ. Пупин је тада био научник светског гласа који је живео и радио у САД. Током рата, Пупин је био члан Државног савета за истраживања и Државног саветодавног одбора за ваздухопловство. За свој рад касније је добио и захвалницу америчког председника Ворена Хрдинга коју је објавио у својој аутобиографији. Састанак Националног одбора за ваздухопловство 1915. (Михајло Пупин је први са десне стране) Краљевина Србија је 1912. године именовала Пупина за почасног конзула у САД и на тој дужности је био све до 1920. године. Активно се ангажовао на придобијању америчког јавног мњења за Србију. Радио је и на прикупљању помоћи сваке врсте. Само новчана помоћ Србији и Црној Гори за време Првог светског рата путем Црвеног крста од стране исељеништва у САД, а у организацији Михаја Пупина, износила је 140 милиона долара. По завршетку рата, славни научник је утицао и на коначне одлуке Париске мировне конференције када се одлучивало о границама, па је знатно допринео да Краљевини СХС припадне Банат, али и Блед који га је 1921. године прогласио почасним грађанином. Захвалница коју је Пупин добио од председника Хардинга "Моје родно место је Идвор, а ова чињеница казује врло мало јер се Идвор не може наћи ни на једној земљописној карти. То је мало село које се налази у близини главног пута у Банату, који је тада припадао Аустроугарској, а сада је важан део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Ову покрајину су на Мировној конференцији у Паризу 1919. године тражили Румуни, али њихов захтев био је узалудан. Они нису могли побити чињеницу да је становништво Баната српско, нарочито у оном крају у коме се налази Идвор. Председник Вилсон и г. Лансинг познавали су ме лично и када су од југословенских делегата дознали да сам родом из Баната, румунски разлози изгубили су много од своје убедљивости", написао је Пупин у својој аутобиографији "Са пашњака до научењака". Прикупљање добровољаца у САД У САД је било организовано и прикупљање добровољаца за српску војску. У јесен 1916. у Америку је дошла српска војна мисија која је имала задатак да пронађе добровољце међу Србима, Хрватима и Словенцима у САД. Кредит за прикупљање добровољаца обезбедила је Француска влада а прихватни логори били су у Канади. Транспорт до француских лука обављали су енглески бродови. Нацрт заставе државе у стварању Занимљиво је да је у САД 4. јула 1918. године представљено нешто што би се могло назвати нацртом заставе државе Срба, Хрвата и Словенаца која је била у стварању. На тој застави била је комбинација хералдичких симбола народа који би ушли у састав будуће државе. Застава је истакнута у Вашингтону приликом обележавања америчког Дана независности. Алекса БОЉАНОВИЋ, РТС

У среду 25.4.2018. у 19 сати у крипти Спомен Храма Светог Саве на Врачару биће представљено капитално дело из 1918. године, превод књиге о СПЦ коју је Михајло Идворски Пупин дао да се изради на енглеском језику 1918. године. Ово издање приредила је госпођа Александра Нинковић Ташић. Срдачно сте позвани да учествујете у овој вечери сећања и наде. View full Странице

22. октобра 2017. У крипти саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици је 21. октобра промовисана књига протојереја-ставрофора Обрена Јовановића „Православна вјеронаука у основним школама у Црној Гори од 1834. до 1918. г.“, која је недавно изашла из штампе у издању Катихетског одбора Митрополије црногорско-приморске. Вече је било посвећено Светим крагујевачким мученицима, пострадалим 21 октобра 1941. године. Ова књига је прва која третира питање историјског развоја наставе вјеронауке у Црној Гори. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије рекао је да се данашњи модерни тип школе, за разлику од типа школе из времена којим се бави ова књига, појавио на Западу од времена Француске револуције. „То је тзв. секуларна школа, која се назива и лаичком школом. Међутим, сам израз ‘лаичка школа’ указује на притајени сукоб између римокатоличке и западних цркава и школе, па је као такав пренијет и овдје код нас. Иако је однос између Цркве и просвете код нас био другачији“, рекао је он. Он је рекао да секуларна школа траје преко двјеста година. „И сад ви упоредите двјеста година – то је јуче било – и хиљаде година. Свеукупна просвета и образовање људскога рода и народа хиљадама година су били утемељени на вјери. Нажалост, код нас је супротно од времена комунизма, диктатуре обезбожених револуционара који су освојили власт братоубиством“, казао је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је подсјетио да данашњи властодршци у Црној Гори не дозвољавају повратак вјеронауке у школе управо због тога што покушавају да граде будућност Црне Горе и њеног народа на том богоубилачком и братоубилачког безбожништву. „Боли ме то, та отуђеност Црне Горе и овог народа од самог себе. Али, ја се у Бога надам, даће Бог да се вјеронаука врати у наше школе, а Црна Гора самој себи“, рекао је Митрополит Амфилохије Професор београдског Богослословског факултета протојереј-ставрофор др Драгомир Сандо сматра да књига оца Обрена Јовановића показује да су овдашњи школски програми за вјеронауку из 19. и с почетка 20. вијека толико добри да би могли да се користе у школама и у наше вријеме, без икаквих измјена. „Из руке оца Обрена се истргла ова важна грађа између 1834. и 1918. године. То је врло значајан период. Значајан је у смислу неке систематизације вјерске наставе и повратка њеног после, рекао бих, оних сјајних немањићких периода, када су се већ оформљивале школе у српском православном народу ових поднебља, а њихов континуитет прекинут када су српске земље биле поробљене од стране турских освајача“, казао је отац Драгомир Сандо Проф. др Богољуб Шијаковић говорио је о праву на вјеронауку као неотуђивом праву из корпуса људских права. „Питање о коме дискутујемо и књига коју промовишемо везана је за нашу слободу. Ми сви знамо да нам је Бог дао слободу, да нас је створио као слободна бића. Али та наша слобода дата нам је као потенција, као могућност неисцрпног самоусавршавања. Дата нам је као слобода за коју сваког дана морамо да се боримо. Онај ко се не бори за своју слободу, он остаје без слободе. За своју слободу се боримо тако што треба да је преточимо у наше право које мора бити јавно признато. Једно од тих права је вјеронаука“, поручио је професор Шијаковић. Аутор књиге отац Обрен Јовановић захвалио је промотерима и свима присутнима на промоцији. „Мудри се уче на туђим искуствима. Стога, као што су се расијани Јевреји вјековима поздрављали поздравом пуним наде – Догодине у Јерусалиму! – и ја ћу вас поздравити са: догодине вјеронаука у школама“, поручио је, уз бурно одобравање сабраних отац Обрен Јовановић. Одабране дјелове из књиге говорили су ученици Богословије Светог Петра Цетињског, а модератор програма био је свештеник Никола Пејовић. Међу многобројним православним вјерницима који су присуствовали промоцији били су и Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије и амбасадор Србије у Подгорици Зоран Бингулац. Рајо Војиновић View full Странице