Претражи Живе Речи Утехе

Свечаном академијом и евхаристијским слављем обележено је 160 година од освећења храма Свете Тројице у Врању. Поред 160-годишњице Саборног храма Свете Тројице у Врању обележени су и јубилеји: 180 година од почетка рада на подизању првобитног храма Свете Тројице у Врању, 10 година од велике обнове Саборног храма и 140 година од ослобођења Врања од петовековног турског ропства. Поводи за светковање су бројни, а циљ један - да се подсетимо Врањанаца који су своје молитве, сузе, надања, очајања и веру уградили у сваки камен Саборног храма, као и да наставимо светлу традицију наших предака. Обележавање 160-годишњице од изградње и освећења Саборног храма Свете Тројице у Врању почело је 20. октобра 2018. године свечаном академијом у препуном Саборном храму. Академија, чији је аутор био г. Драган Тадић, одржана је са благословом Његовог Преосвештенства Епископа врањског г. Пахомија, а под покровитељством Црквене општине Врање и старешине Саборног храма Високопреподобног Архимандрита г. Методија (Марковића). Академију су својим појањем отвориле монахиње из манастира Светог првомученика и архиђакона Стефана у Горњем Жапском и монахиња Јелена, намесница манастира Светог Пантелејмона у Лепчинцу. У културно-уметничком делу програма наступили су свештеник Арсеније Арсенијевић и теолог Небојша Мастиловић (група Пирг), Дечји хор Музичке школе Стеван Мокрањац из Врања по диригентском управом Александре Савић, етномузиколог Ивана Тасић, као и наратори Мирољуб Стојчић, Марија Станковић и познати глумац Драган Станковић, који су изабраним текстовима представили богату историју и прилике у којима се налазио Саборни храм и цео врањски крај. Програм академије водио је свештеник Синиша Пиљановић. На крају академије, присутнима се обратио и Епископ врањски г. Пахомије, који је истакао не само личну радост, него радост и целе пуноће Епархије врањске и свих сабраних на академији поводом великог јубилеја. Епископ Пахомије је позвао присутне да следе пример својих предака који су преко уградње себе у свети Саборни храм градили и пут ка Царству Небеском, ка вечном животу. Велика годишњица, како за Епархију врањску, тако и за све житеље Врања, настављена је 21. октобра 2018. године литургијским сабрањем којим је у Саборном храму, у присуству великог броја верника, началствовао Епископ врањски г. Пахомије, уз саслужење свештеника Арсенија Арсенијевића, старешине Вазнесењске цркве у Београду, свештеника Бобана Стојковића, професора Српске православне богословије у Нишу, архимандрита Методија (Марковића), старешине Саборног храма у Врању, и бројног свештенства и монаштва Епархије врањске. После читања Јеванђеља, пригодном беседом верујућем народу обратио се свештеник Бобан Стојковић. По завршетку свете Литургије, епископ Пахомије је поздравио присутне вернике и честитао јубилеј. Епископ је благосиљао славски колач и жито који су припремљени поводом обележавања велике годишњице. После богослужења, у сали Црквене општине Врање трпезу љубави су припремили Црквена општина Врање, чланице Кола српских сестара Преподобна Анастасија при Свеправославном друштву Преподобни Јустин Ћелијски и Врањски и вероучитељи и катихете из Врања и околине. Прослави 160-годишњице од изградње Саборног храма Свете Тројице у Врању присуствовали су чланови Српско-руског удружења Крсни ход, који су на путу ка Грчкој, а у повратку са Косова и Метохије, вернима у Врању на поклоњење донели икону Светог цара Николаја Романова и Светог мученика кнеза Лазара Косовског. После трпезе љубави, епископ Пахомије је члановима Крсног хода даривао икону Светих сурдуличких мученика. Моштима Светих сурдуличких мученика, које је Епископ заједно са иконом даривао свештеницима Арсенију Арсенијевићу и Бобану Стојковићу, верници ће моћи да се поклоне и у Вазнесењској цркви у Београду, као и у цркви Богословије Светих Кирила и Методија у Нишу. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Odnosi Rusije i SAD nisu uvek bili teški i zategnuti kao što su danas. Za vreme Američkog građanskog rata Sankt Peterburg je podržao Uniju, pre svega zato što je glavni geopolitički protivnik Rusije u to vreme bila Velika Britanija, a ona je bila na strani Konfederacije. Pored toga, SAD i Rusija su u prvoj polovini 19. veka bile u dobrim odnosima bez obzira na vrlo različite političke sisteme. Nema sumnje da je građanski rat bio prekretnica u američkoj istoriji. Ruski vladari su živeli daleko od poprišta ovog rata, ali su pomno pratili događaje i na kraju odigrali malu, ali važnu ulogu koja je u znatnoj meri doprinela pobedi Severa. Od početka rata Rusija je izrazila punu podršku vladi Abrahama Linkolna, tvrdeći da je to jedina legitimna vlast na američkom tlu. „Rusija želi pre svega da podrži Američku uniju kao jednu nedeljivu zemlju“, napisao je ministar spoljnih poslova Aleksandar Gorčakov 1862. godine Bajardu Tejloru, sekretaru američke ambasade u Sankt Peterburgu. Od ostalih evropskih zemalja samo je Švajcarska tako snažno podržala Uniju. Što se tiče dveju vodećih sila u Evropi – Velike Britanije i Francuske – njihovi lideri su razmatrali mogućnost intervenisanja na strani Konfederacije, ali su kasnije odustali od te ideje i ostali neutralni. U gorepomenutom pismu Tejloru Gorčakov je pomenuo da je njegova zemlja dobila poziv da se pridruži koaliciji koja će verovatno podržati Konfederaciju, ali je taj predlog bez dvoumljenja odbila. Uloga Rusije u Američkom građanskom ratu se nije svodila samo na izražavanje diplomatske podrške. U septembru 1863. godine ruska flota od šest ratnih brodova otplovila je na istočnu obalu Severne Amerike i tamo ostala sedam meseci. Brodovi su bili bazirani u Njujorku i patrolirali su u okolini. Slično je bilo i na zapadnoj obali gde je ruska flotila od šest ratnih brodova doplovila u San Francisko. Tako je Rusija pomogla da se spreče iznenadni napadi južnjaka na ove luke koje su bile izuzetno važne za Uniju. I građani i vlasti Unije su priredili topao prijem ruskoj flotili. Savremenici svedoče da su Amerikanci težili da vide ruske mornare i oficire, i da ih pozovu na bankete i proslave. „Rusija je poslala flotu u američke vode kako bi izrazila svoju naklonost Uniji“, napisao je sa entuzijazmom američki istoričar Džejms Kalahan 1908. godine. Kasnije su, međutim, istoričari saznali da nije sve bilo baš tako jednostavno. Istraživanje ruskih državnih arhiva potvrđuje Bolhovitinovljevo gledište da je Rusija podržala SAD iz pragmatičnih, a ne ideoloških pobuda. Ta činjenica ne umanjuje veliku važnost koju je pomenuta saradnja imala za Uniju. Rusija je 1867. godine prodala SAD teritoriju Aljaske za tadašnjih 7,2 miliona dolara. Dobri odnosi u 19. veku, neće biti takvi u 20. veku. RIVALSTVO U POVOJU Prvi svetski rat uveliko traje, godina je 1916, u Carskoj Rusiji nezadovljstvo vladom i načinom vođenja rata uveliko raste. Uprkos uspešnoj Brusilovljevoj ofanzivi u istočnoj Galiciji avgusta meseca, uspeh je bio potkopan odupiranjem ostalih generala da angažuju svoje trupe da bi se osigurala pobeda. Ruske i savezničke snage su samo privremeno dignute iz mrtvih ulaskom Rumunije u rat 27. avgusta. Nemačke snage su došle u pomoć austrijskim trupama u Transilvaniji i Bukurešt je pao u ruke Centralnim silama 6. decembra 1916. godine. U međuvremenu, nemiri su rasli u Rusiji, kako je car Nikolaj II Romanov ostao na frontu. Nesposobna vladavina carice Aleksandre je izazvala proteste i rezultovala je ubistvom njenog miljenika Raspućina krajem 1916. godine. U 1917. godini, ruska ekonomija je doživela kolaps pod ratnim pritiskom. Dok je ratni materijal bio poboljšan, nedostatak hrane u velikim gradovima doveo je do građanskih nemira, koji su doveli do abdikacije Cara i Februarske revolucije. Veliki ratni gubici su takođe doveli do pada morala, koji je dao mogućnost boljševičkim agitatorima i novoj liberalnoj politici Ruske privremene vlade prema armiji (abolicija smrtne presude i organizovanje vojnih komiteta). Poslednja ofanziva koju je sprovela ruska vojska je bila kratka i neuspešna ofanziva Kerenskog u julu 1917. godine. Dana 29. novembra 1917. godine, Boljševici su preuzeli vlast pod vođstvom Vladimira Lenjina. Lenjinova nova boljševička vlada pokušala je da okonča rat ali su Nemci tražili ogromnu nadohnadu. Konačno, u martu 1918. godine, sporazumom u Brest-Litovsku istočni front više nije bio ratna zona. Postignutim mirom, boljševici su moglu da se okrenu građanskom ratu u cilju preuzimanja potpune vlasti, što je omogućilo nastajanje Finske, Estonije, Litvanije, Letonije i Ukrajine. Gubitkom velike saveznice, preostale sile Atante osetile su snažan pritisak Nemačke na Zapadnom frontu. Istovremeno, kako je div sa istoka nestajao, pojavio se div sa zapada. Uprkos politici izolacionizma, SAD će ući u rat na strani sila Atante. Januara 1917, nakon pritiska mornarice na kajzera, Nemačka je nastavila neograničeni podmornički rat. Britanska tajna kraljevska mornarička kriptoanalitička grupa, Soba 40, je razbila nemačku diplomatsku šifru. Presreli su nemački predlog Meksiku (Cimermanov telegram) da Meksiko uđe u rat kao nemački saveznik protiv Sjedinjenih Država u slučaju da SAD uđu u rat. Po ovom predlogu, ako SAD uđu u rat, Meksiko bi objavio rat Sjedinjenim Državama i u rat uveo i Japan kao svog saveznika. Ovo bi sprečilo Amerikance da pošalju trupe u Evropu, i dalo vremena Nemačkoj da podmorničkim ratovanjem uguši Britaniju prekidanjem vitalnih linija snabdevanja. Zauzvrat, Nemci su obećali Meksiku podršku u ponovnom zauzimanju Teksasa, Novog Meksika i Arizone. Nakon što su Britanci pokazali sadržaj Cimermanovog telegrama Amerikancima, predsednik Vilson, koji je ponovo izabran za predsednika između ostalog i na osnovu činjenice da je sprečio uplitanje zemlje u rat, je objavio telegram kako bi dobio podršku za ulazak SAD u rat. Prethodno je vodio politiku neutralnosti, mada je pozivao na naoružavanje američkih trgovačkih brodova koji su doturali municiju Britaniji, i krišom podržavao britansku blokadu nemačkih luka i miniranje međunarodnih voda, i sprečavao isporuke hrane iz Sjedinjenih Država i sa drugih strana Nemačkoj. Nakon što su podmornice potopile sedam američkih trgovačkih brodova, i nakon što je objavljen Cimermanov telegram, Vilson je pozvao na rat sa Nemačkom, a Kongres je rat objavio 6. aprila 1917. godine. Simbolično ili ne godina 1917, predstavlja početak rivaliteta između SAD i Rusije na međunarodnoj sceni. Iako sam period od 1917. godine do kraja Drugog svetskog rata, na taj rivalitet sigurno ne ukazuje direktno, iza horizonta se se nešto ocrtavalo. SAD i naslednik Carske Rusije tadašnji Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika (SSSR), period do početka novog svetskog rata bili su okupirani svojim problemima i ništa nije ukazivalo da će oni postati ozbiljni rivali posle Drugog svetskog rata. Međutim, senke rivalstva stidljivo su isplivljavale na površinu. U početku neprimetno. Još tokom Građansko rata u Rusiji (1917-1923.), koji je vođen između Boljševika (Crvena armija) i Belog pokreta (Belogardejaca), SAD su bile angažovane protiv Boljševika. Amerikanci su direktno intervenisali u građanskom ratu u Rusiji, a postojao je Američki ekspedicioni korpus „Sibir“, a postojala je i ekspedicija Polarni medved na severu, kod Arhangelska. Pobeda Crvene armije i uspostva boljševičke vlasti (komunističke), stidljivo je ucrtavala put kojim će ići odnosi SAD i SSSR danas Rusije. Određeni propusti koje je učini Sovjetski Savez uoči početka Drugog svetskog rata, pa i podrška Nemačkoj oko podele Poljske 1939. godine, učinjeni su zbog slabosti samog SSSR- a i lakovernosti vlasti u Kremlju. Naime, bilo je jasno da Sovjetski Savez nije bio spreman za novi sukob sa Nemačkom. Posebno, posle ogromnih gubitaka prourokovanih Prvim svetskim ratom, Građanskim ratom i političkim represalijama i čistkama unutar same države. Nakon kraja građanskog rata, Sovjetska Rusija je bila opustošena i skoro uništena. Suše 1920. i 1921. godine i glad 1921. godine, pogoršale su katastrofu. Rat je uzeo približno 15 miliona života, uključujući najmanje milion vojnika Crvene armije koji su umrli u borbi. Još 50000 ruskih komunista su pobili kontra-revolucionarni Beli. Milione su još ubili glad, zaraze, veliki masakri obe strane i progoni Jevreja u Ukrajini i južnoj Rusiji. Ekonomski gubitak za Sovjetsku Rusiju je bio 50 milijardi rublji ili 1,8 milijardi tadašnjih američkih dolara. Industrijska proizvodnja je opala na 4-20% nivoa iz 1913. godine. Još milion ljudi je napustilo Rusiju, mnogi sa generalom Vrangelom, neki preko Dalekog istoka, ostali su pobegli na zapad u novoosnovane baltičke države da bi pobegli od strahota rata, gladi ili vladavine jedne od zaraćenih strana. Ti iseljenici uključuju velik broj školovanih ljudi. Ratni komunizam je spasio sovjetsku vladu tokom građanskog rata, ali je mnogo ruske ekonomije prekinuto. Privatna industrija i trgovina su bile zabranjene, a novouspostavljena (i jedva stabilna) država nije bila sposobna da pokrene ekonomiju na dovoljan nivo. Procenjeno je da je ukupna proizvodnja u rudnicima i fabrikama 1921. bila na 20% predratnog nivoa, a mnogi važni elementi su preživeli još drastičniji pad. Na primer, proizvodnja pamuka je pala na 5%, a gvožđa na 2% predratnog nivoa. Seljaci su na oduzimanje dobara odgovarali odbijanjem da obrađuju zemlju. Do 1921. godine, obrađena zemlja je pala na 62% predratnih površina, a prinos je bio samo 37% od uobičajenog. Broj konja je opao sa 35 miliona u 1916. godini na 24 miliona 1920, a stoke sa 58 na 37 miliona. Odnos američkog dolara i rublje je pao sa dve rublje za jedan dolar 1914. na 1200 rublji za jedan dolar 1920. godine. Tokom dvadesetih i početkom tridesetih godina 20. veka, odnosi su bili prilično bliski u ekonomskom pogledu. Došlo je do upliva američkog kapitala u SSSR pa je tako npr. uz pomoć SAD izgrađena hidroelektrana Dnjepr, koja je bila najveća na svetu do njenog rušenja. Izgrađena je i fabrika GAZ uz pomoć Forda. Iako se Rusija oporavila i čak prošla kroz ekstremno brz ekonomski napredak u tridesetim godinama 20. veka, zajednički efekti Prvog svetskog i građanskog rata su ostavili trajan ožiljak na rusko društvo i imali su stalan uticaj na kasniju istoriju Sovjetskog Saveza. Od tih posledica naslednik Carske Rusije, pa i sama Rusija se nisu bili oporavili, a novi sukob je već kucao na vrata. ZAHLAĐENJE ODNOSA Napadom Nemačke na Sovjetski Savez 22. juna 1941. godine počinje da se piše nova istorija u odnosima između SAD i SSSR (danas Ruska Federacija). U Drugom svetskom ratu samo je SSSR dao oko 25 miliona žrtava, uz podatak da i danas Rusija potražuje oko pet miliona ljudi iz tog velikog svetskog sukoba. Kraj Drugog svetskog rata jasno će pokazati rivalitet između dojučerašnjih saveznika – SAD i Sovjetskog Saveza. Krimska konferencija je bio samit savezničkih vođa koji je trajao od 4. do 11. februara 1945. godine u Jalti. Tu je utanačen plan za konačno razračunavanje sa Hitlerovom Nemačkom u Drugom svetskom ratu. U stvari, Konferencija je značila podelu sveta na intertesne zone. Ubrzo po okončanju rata, svet je klizio kao blokovskoj podeli. U to vreme Sovjetski Savez je pokušavao da se oporavi od katastrofalnih posledica rat. Do pogoršanja međunarodnih odnosa i pojave Hladnog rata došlo je posle raspada Antihitlerovske koalicije i sukoba između bivših saveznika – velikih sila, a pre svega između dve supersile posle rata – SAD i SSSR. Još pre završetka rata Drugog svetskog rata na pacifičkom ratištu, Vinston Čerčil je kovao plan da napadne Sovjetski Savez. Nada čovečanstva da će rat prestati da bude sredstvo politike i da će se svi politički i međunarodni problemi rešavati mirnim putem – počela je da se gubi. Organizacija ujedinjenih nacija je mnogo puta rešila krupne međunarodne sporove i krize, ali nije uspela da obezbedi stalan i čvrst mir i uvek onemogući upotrebu sile i rata. SAD su prihvatile da brane Grčku i Tursku od spoljne intervencije, kako ih ne bi predali komunizmu, i da im pruže vojnu i ekonomsku pomoć, a posebno je politika američkog predsednika Harija Trumana (Trumanova doktrina) formalno ocrtala podelu sveta na dva suprotna bloka ili lagera. Trumanova doktrina je predstavljala odgovor na sovjetsku ekspanziju u Evropi i Bliskom istoku (Iranu, Turskoj i Grčkoj) i odražavala se u američkoj spremnosti da pruži pomoć svim narodima i zemljama koje su bile pod pretnjom komunističke vlade. Takozvani Maršalov plan bio je još jedan plan SAD, koji se sastojao u, prvenstveno, novčanoj pomoći zemljama Evrope posle Drugog svetskog rata, kako bi se oporavile od posledica nemačke agresije. Zapadne zemlje na inicijativu tadašnjeg britanskog premijera Vinstona Čerčila, a pod vodstvom SAD formiraju svoj odbrambeni savez. Do podele Nemačke, a i drugih teritorija, na interesne sfere između velikih sila došlo je na nekoliko konferencija, kao što su Jaltska ili Potsdamska, gde se razmatralo o završetku Drugog svetskog rata, kao i uređenju sveta posle njega. Na kraju Drugog svetskog rata saveznici su podelili poraženu Nemačku na četiri zone, pod kontrolom SAD, Sovjetskog Saveza, UK i Francuske. Sovjeti su kontrolisali istočne oblasti – Saksoniju, Tiringiju, Saksonija-Anhalt, Brandenburg i Meklenburg-Zapadnu Pomeraniju; Britanci su preuzeli Severnu Rajnu-Vestfaliju, Donju Saksoniju i Šlezvig-Holštajn; američka i francuska zona bile su u južnoj Nemačkoj. Godine 1949. tri dela Nemačke su se udružila i stvorila Zapadnu Nemačku, dok je sovjetska zona postala Istočna Nemačka, pod vlašću komunista. Iako ceo u ruskoj zoni i glavni grad Berlin je bio podeljen na četiri zone. Komunisti su u noći između 12. i 13. avgusta 1961. godine započeli izgradnju zida dugog 45 km, posred Berlina kako bi sprečili ljude da prelaze sa Istoka na Zapad. Bio je visok 3,6 m i širok 1,2 m. Zid je podignut zato što je u periodu 1949-1961. Prebeglo je oko 2,5 miliona Istočnih Nemaca u Zapadnu Nemačku. Takođe, privreda Istočne Nemačke je bila na ivici propasti, jer su mnogi građani zapadnog Berlina dnevno prelazili u istočni deo grada da bi obavili svoju kupovinu, zato što su cene proizvoda u istočnom Berlinu bile jako niske. Pretvoren je u sistem betonskih zidova na čijem je vrhu bila bodljikava žica i koji je čuvan, sa osmatračnice, topovima i minama. Čitav zapadni Berlin bio je okružen zidom i fizički potpuno odvojen od istočnog dela grada. Mnoge porodice su bile rastavljene, i mnogi ljudi odvojeni od svojih kuća ili poslova. Mnogi su organizovali demonstracije protiv izgradnje, ali su one bile neuspešne. Zapadni Berlin je sad predstavljao izolovanu enklavu u neprijateljskoj zemlji. Zid je od tada postao i ostao simbol Hladnog rata i hladnoratovske podele. Namera podele Nemačke je bila da se iskorene nemački militarizam i nacizam. Ulogu vodeće sile preuzele su SAD, sa ambicijom da zaustave sovjetsku ekspanziju i ideju komunizma, pre svega u Francuskoj i Italiji, gde je ovaj pokret počeo da jača. Međutim, razlog podele Nemačke bio je sam Hladni rat. Obe supersile su se najviše plašile da će se njihov ratni neprijatelj svrstati uz njihovog hladnoratovskog protivnika: ako bi se to dogodilo, posledica bi bila koncentracija vojne, industrijske i ekonomske moći koja bi postala toliko velika da se više ne bi mogla savladati. Takođe, i Austrija je bila pod savezničkom okupacijom sve do 15. maja 1955. godine kada je proglašena za nezavisnu i demilitarizovanu državu. Na dan 26. oktobra iste godine formalno proglašava svoju neutralnost. Ne treba zaboraviti da su se SSSR i SAD i pored različitih interesa našli 1947-1948. godine na istom zadatku – stvaranju Države Izrael. Izraelci su naoružavani preko Čehoslovačke i FNR Jugoslavije. Za to su znale i SAD i SSSR, ništa nisu poduzeli da to spreče, naprotiv. Projekat Izrael, je zajednički projekat SAD i SSSR. Na tom projektu radili su zasebno, ali je rezultat očigledan. nastaviće se... Danko BOROJEVIĆ Published by vojnopolitickaosmatracnica