Претражи Живе Речи Утехе

Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свега Истока Јован X ће, у склопу своје посјете Српској православној цркви, у понедјељак, 15. октобра посјетити Црну Гору. Свечани дочек са доксологијом биће организован у Цетињском манастиру у 11 часова. Патријарх Јован ће потом посјетити манастир Острог, а затим и саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици, гдје ће му у 16 часова бити приређен свечани дочек. Ово је први пут у историји да Патријарх антиохијски посјећује Црну Гору. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Засједање Свештеног синода Руске православне цркве под предсједавање Патријарха Кирила одржаће се у Минску 15. октобра, потврђено је РИА Новостима у птаријаршијској прес-служби. Посјета Патријарха московског и све Русије Кирила Минску планирана је од 13. до 15. октобра. „15. октобра у Минску ће засједати Свештени синод Руске православне цркве“, саопштено је из прес-службе предстојатеља. У оквиру посјете Патријарх ће такође богослужити у катедралном сабору Минска и обавити чин великог освећења храма-споменика у част Свих Светих у дан празовања Покрова Пресвете Богородице, 14. октобра. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

U goraždevačkoj crkvi Rođenja Presvete Bogorodice u ponedeljak ujutru služi se pomen dečacima Ivanu Jovoviću i Panteliji Dakiću, ubijenim 13. avgusta 2003. godine. Petnaesti parastos po redu služi se u 11 sati. Zamenik direktora Kancelarije za KiM Damjan Jović prisustvovaće parastosu, a potom i obići grobove dečaka i u centru Goraždevca položiti venac na spomenik žrtvama stradalim u NATO bombardovanju. Srpska deca ubijena su iz automatskog oružja, rafalom, dok su se na letnjem raspustu kupala u seoskoj reci Bistrici. Teško je ranjeno još četvoro dece. Ubice nisu pronađene, a istraga je obustavljena 2010. godine. Sredinom i krajem 2015. godine, na ovo selo izvršena su još dva gotovo identična napada, srećom bez žrtava. Na licu mesta, 2003. godine ubijen je Ivan Jovović (19). Pantelija Dakić (12) je povredama podlegao u pećkoj bolnici. Bogdan Bukumirić (14), Đorđe Ugrenović (20), Marko Bogićević (12) i Dragana Srbljak (13) teško su ranjeni. Najteže povređeni Bukumirić je prebačen u francusku bolnicu u Južnoj Mitrovici, a na putu do bolnice, napadnuto je i vozilo hitne pomoći. Posle prve operacije, Bukumirića bez znakova života, ponovo hitno prebacuju u drugu bolnicu, u severnoj Kosovskoj Mitrovici, a odatle helikopterom na VMA u Beograd, gde šest dana provodi u komi i preživljava četiri teške operacije. Počinioci nisu nikada pronađeni. Iguman Sava Janjić i Marko Đurić prošle godine zajedno na parastosu i o brizi za Metohiju „Kosovo i Metohiju treba da čuvamo pre svega svojim poštenjem, životom ovde, iskrenom verom, ne samo mi, nego ceo naš narod, jer bez Kosova i Metohije srpski narod bi prestao da bude ono što jeste. Od njega ne bi ostalo ništa. Zato, i sa ovog mesta, i pred grobovima Pante i Ivana, i svih onih koji ovde postradaše, i svih onih koji braniše našu zemlju u najtežim vremenima – poručujemo i podsećamo se da moramo da ostanemo verni onome što je naš narod vekovima sačuvao. Nije to nikakva mitologija, nikakvo nerealno življenje, već pre svega duboka istina koja je naš narod sačuvala, jer, u protivnom, ne bi od nas do danas ništa ostalo,“ u besedi iz goraždevačke crkve poručio je prošle godine iguman manastira Visoki Dečani, arhimandrit Sava Janjić. Tada je parastosu prisustvovao direktor Kancelarije za KiM Marko Đurić. „Porodice u Metohiji istrajavaju sa svojim porodicama. Naša obaveza je da ne samo ljubavlju i solidarnošću, nego i konkretnom podrškom, kao država, nastavimo da ih pomažemo i mi ćemo činiti. Mi ćemo nastaviti da budemo prisutni u njihovim životima,“ rekao je tada Đurić. Godinu dana kasnije, on iznosi snažne kritike na račun igumana, od kada je otac Sava Janjić prošle nedelje upozorio javnost od rizika egzodusa srpskog naroda i tzv. dogovornog incidenta na Severu, koji bi mogao da bude uvod u podelu, odnosno tzv. razgraničenje. Specijalno tužilaštvo Kosova je 2010. godine obustavilo istragu usled toga što policijska istraga „nije dovela do konkretnih rezultata, ili potencijalno osumnjičenih“, pre četiri godine je za medije objasnio EULEX. Na Goraždevac je i 2015. godine u dva navrata, 9. jula, odnosno7. decembra, iz teškog automatskog oružja pucano, a spomenik žrtvama stradalim u NATO bombardovanju i deci stradaloj na Bistrici, koji se nalazi u centru Goraždevca, zapaljen je i rušen. Napad u decembru osudili su srpski zvaničnici, međunarodni i kosovski. Žrtvama u Goraždevcu, 2016., poklonio se jedini albanski zvaničnik sa Kosova – kosovski predsednik Hašim Tači. On je tada osudio ova ubistva, naglašavajući da su životi dece oduzeti od strane „zločinačke ruke, a ne od strane zemlje“. Tači je istovremeno osudio i ubistva izvršena nad, „400 albanske dece tokom nedavnog rata u zemlji“. Kosovska štampa je osudila to što se Tači poklonio pred spomenikom na kojem se navodi da su srpske žrtve ubili albanski teroristi, a majka Ivana Jovovića,vratila je venac koji je položio kosovski predsednik. „Zlo ne spava, trajan i održiv mir je nešto za šta se svi moramo boriti“ „Za nama je petnaest godina tuge i bola zbog terorističkog napada na srpsku decu u Goraždevcu, ali i petnaest godina uzaludnog očekivanja i nade da će taj zločin biti rasvetljen, a zločinci privedeni pravdi,“ saopštio je pred 15. parastos Marko Đurić. To što petnaest godina zločin nije dobio sudski epilog, ostaje mrlja na obrazu međunarodnih misija čiji je osnovni zadatak bio uspostavljanje vladavine prava i zakona na poratnom Kosovu i Metohiji, navodi dalje Đurić u saopštenju za štampu. Naglašava da to dokazuje da „zlo ne spava“, a da je trajan i održiv mir nešto za šta se svi moramo boriti. Podsećajući na nerasvetljena ubistva žetelaca u Starom Grackom, porodice Stolić u Obiliću i putnika autobusa „Niš ekspresa“ kaže da njihove ubice moraju da budu kažnjene u ime pravde, ali i kao dokaz da je „vreme ideologija mržnje i zla za nama“. „Budućnost srpsko-albanskih odnosa ne može se graditi na nerasvetljenim zločinima i zataškavanju istine, i zato je kažnjavanje terorista i zločinaca nesumnjivi interes oba naroda“, zaključuje Đurić u saopštenju. Izvor

У овом броју Вашу пажњу усмеравамо на извештај са хиротоније новог Епископа мохачког г. Исихија, викара Владике бачког, посету државног секретара Свете столице, прославу Видовдана у царском граду Крушевцу, манастиру Грачаници, на Газиместану, у Пећкој патријаршији на Косову и Метохији, на Хиландару, као и у бројним епархијама Српске Православне Цркве широм земаљског шара. Скрећемо Вам пажњу и на текст проте Милорада Лончара „Куда са Косовом“ као и на разговор са носиоцем ордена Светог Саве првог реда Арноом Гујоном. Нови декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду је Преосвећени Епископ браничевски др Игнатије, чију биографију можете прочитати на странама овог броја, као и разговор са управником Музеја Српске Православне Цркве ђаконом мр Владимиром Радовановићем. О знаменитом Призренцу Предрагу Стипсићу пише Лела Марковић, а у новој рубрици Из расејања о косовским божурима читамо запис из пера проте Милоша М. Весина. Како је уобичајено о различитим црквеним и културним дешавањима, новим издањима књига и годишњицама обавештавамо читаоце кроз натписе у одговарајућим рубрикама. Насловну страницу овог броја краси фотографија Епископа мохачког Исихија (Рогића) са чина његове хиротоније коју потписује ђакон Драган С. Танасијевић. Извор: Православље View full Странице

У овом, јунском броју новина Српске патријаршије (број 1230 од 15. јуна 2018. године), читалачкој јавности скрећемо пажњу на текст са хиротоније и устоличења Преосвећеног Владике осечко-пољског, као и на текст Марине Марић о манастиру Даљска водица – најлепшем бисеру Осечко-пољске и барањске Епархије. О важном догађају одржаном у Епархији бачкој у Српској Атини – Генералној скупштини Конференције европских Цркава, извештавамо на наредним странама Православља. Дејан Оцић нас речима води кроз Косово и Метохију у тексту под насловом: „Фрескопис косметске душе“. Са прослављеним српским глумцем, Небојшом Дугалићем разговарала је Славица Лазић. О обнови српске светиње, Саборног храма Светог Саве у Њујорку, кроз разговор са гл. и одг. уредником Телевизије „Храм“, протојерејем-ставрофором Стојадином Павловићем, говорио је Преосвећени Епископ источноамерички Иринеј. Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић за овај број пише о компакт диску „Славни граде – песме са Косова и Метохије“. Темом савремених технолошких достигнућа и међусобним односом хришћанства и технологије бави се Александар Арсенин. Као и раније, о новим издањима и културним дешавањима читаоце информишемо кроз краће натписе у припадајућим рубрикама. Исто важи и за вести из живота наше Цркве... Насловну страницу овог броја краси фотографија Епископа осечкопољског и барањског Херувима настала на његовом устоличењу, коју је објективом фотоапарата забележио ђакон Драган С. Танасијевић. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Насловну страницу новог броја Православља краси фотографија ђакона Драгана Танасијевића, на којој видимо како је, након увођења верске службе у Војску Србије, Генералштаб Војске Србије прославио 6. маја 2018. године по први пут своју славу - Светог великомученика Георгија. У овом броју читалачкој јавности скрећемо пажњу на два важна саопштења: Саопштење Светог Архијерејског Сабора са управо завршеног редовног заседања, одржаног у Пећкој Патријаршији и Београду, од 29. априла до 10. маја ове године – као и Саопштење Светог Сабора – Поруку о Косову и Метохији. О важном догађају, са кога једна од фотографија и краси насловницу овог броја, о обележавању славе у Гарди Војске Србије, у касарни Дедиње, први пут након 80- годишњег прекида, пише Славица Лазић. Она је, на наредним странама, ексклузивно за Православље, тим поводом разговарала са командантом генерал-мајором Миломирем Тодоровићем у тексту под насловом: „Чврста вера уз снажну војску је најјаче српско оружје.“ Српска Православна Црква уврстила је у ред Сабора Светитеља новомученике Христове косовско-метохијске: монаха Григорија, пекара Василија и девојку Босиљку, о чијим житијима читамо у овом броју Православља. Читалачкој пажњи препоручујемо и текст о „најписменијој српкињи од монахиње Јефимије до данас“, о Исидори Секулић, из пера проф. др Ксеније Кончаревић. Текст поводом стогодишњице од смрти српског родољуба и народног хероја Гаврила Принципа, пише др Александар Раковић. Из ризнице светоотачке духовности издвајамо текст о Симеону Старијем, у преводу Лазара Нешића са старогрчког. Као и раније, о новим издањима и културним дешавањима читаоце информишемо кроз краће натписе у припадајућим рубрикама. Исто важи и за вести из живота наше Цркве... Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служиће 15. маја у цркви Св. Николаја у Сремским Карловцима Свету архијерејску Литургију од 9 часова, поводом Литургијског обележавања Првомајских догађаја - пре 170 година на тргу у том граду је одржана Мајска скупштина када је наш народ, негујући слободарски - дух слободе у Христу, покренуо ослобођење и стварање своје државности. Његовој Светости саслуживаће више архијереја и свештенство Епархије сремске, уз присуство представника државе Србије. Саопштено је на званичној интернет страници Епархије сремске. View full Странице

Драга браћо и сестре, велико нам је задовољство да најавимо нови циклус предавања Разговори о вери у конаку Капеле Свете Петке. У недељу, 15. априла 2018. године, предавање под називом "Шта има?... ново у Новом завету" одржаће Стеван Јовановић, вероучитељ.С радошћу вас очекујемо! View full Странице

Prvi pouzdani spomen Srba u današnjoj sjeverozapadnoj Hrvatskoj vezan je uz 1434. godinu, kada se Ulrich II. Celjski oženio Kantakuzinom, kćeri srpskog despota Đurđa Brankovića. Po tadašnjem običaju, ona je sa sobom povela pratnju, u kojoj su uz dvorjane bili i pravoslavni svećenici U posljednjih nekoliko mjeseci javnosti su predstavljene dvije monografije autora Hrvoja Petrića i Filipa Škiljana, u izdanju srpskih manjinskih vijeća, koje se bave viševjekovnim prisustvom Srba u Hrvatskoj sjeverno od Save – ‘Iz povijesti Srba u Varaždinskoj županiji od prvih doseljavanja do današnjih dana’ i ‘Iz povijesti Srba u parohiji Salnik od doseljavanja do današnjih dana’. Tim povodom razgovaramo s Hrvojem Petrićem, izvanrednim profesorom na Odsjeku za povijest Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu. Doktoriravši na temi o Varaždinskom generalatu i Križevačkoj županiji u 17. vijeku, uz mentora profesora Dragu Roksandića, Petrić je autor brojnih članaka i koautor udžbenika za historiju namijenjenih srpskim učenicima 6. i 7. razreda osnovne škole, kao i pripadajućih radnih sveski. Samim tim i teme ovog razgovora tiču se daljnje prošlosti, koja je vrlo zanimljiva i iz niza razloga široj javnosti prilično nepoznata. Otkada datira prvi spomen Srba na području sjeverozapadne Hrvatske? Prvi pouzdani spomen Srba u današnjoj sjeverozapadnoj Hrvatskoj vezan je uz 1434. godinu, kada se Ulrich II. Celjski oženio Kantakuzinom, kćeri srpskog despota Đurđa Brankovića koju većina izvora zapadne provenijencije naziva imenom Katarina. Po tadašnjem običaju, ona je sa sobom povela pratnju, u kojoj su uz dvorjane bili i pravoslavni svećenici. Osim toga, upravo zahvaljujući Kantakuzini Branković Srbi su tokom 15. stoljeća služili u posadama utvrda Medvedgrad, Rakovec, Koprivnica, Veliki i Mali Kalnik. Njihovi potomci kasnije su se asimilirali. O njihovom dolasku svjedoči sačuvana historijska građa. Zato su osim hrvatskih i austrijski arhivi neobično važni za poznavanje povijesti Srba u Vojnoj krajini. Iz dokumenata se može saznati mnogo toga o brojnim pojedincima i svakodnevnom životu Srba u Varaždinskom generalatu, koji je prvenstveno bio vezan uz kombinaciju vojne službe i bavljenja poljoprivredom. Od pojedinaca spomenuo bih Ivana Margetića koji je sredinom 16. stoljeća bio na čelu skupine Srba koji su naselili ludbreški kraj i sudjelovao u borbama s Osmanlijama. Na osnovi zasluga kralj Ferdinand darovao mu je posjed na rijeci Muri u Štajerskoj. Zanimljiva je i obitelj Peašinović koja je krajem 16. i početkom 17. stoljeća bila među organizatorima doseljavanja Srba u Varaždinski generalat. Za tu obitelj se smatra da je imala ulogu pri osnivanju manastira Lepavina. Kako se kretala brojnost Srba odnosno pravoslavaca u sjeverozapadnoj Hrvatskoj? U Varaždinskom je generalatu oko 1610. popisano ukupno 59 naselja u kojima je bilo 1.256 pravoslavnih domova, da bi za oko sto godina broj domova u ovim naseljima bio više nego udvostručen – 2.810. Varaždinski generalat je nakon mira u Sremskim Karlovcima 1699. proširen na istok; njegova istočna granica je premještena približno s rijeke Česme na rijeku Ilovu. Na području proširenog Varaždinskog generalata 1732. popisana su 4.693 doma u kojima su živjeli srpskopravoslavni stanovnici. Pritom valja istaknuti kako su pravoslavni stanovnici početkom 17. stoljeća na području Varaždinskog generalata predstavljali većinu stanovništva, a pretpostavljam da su obuhvaćali možda i više od dvije trećine ukupne vojnokrajiške populacije. Postotak pravoslavnih od prve polovice 17. stoljeća bio je u kontinuiranom padu: krajem 17. stoljeća na prostoru Varaždinskog generalata živio je podjednak broj katolika i pravoslavnih, oko 1763/1764. pravoslavnih je bilo 34,4 posto, početkom 19. stoljeća 28,7 posto, da bi 1857. na tome prostoru živjelo 23,7 posto srpskopravoslavnih. Iako je i u tim područjima bilo prisilnog unijaćenja ili prelazaka na katoličku vjeru, treba reći da je na smanjenje udjela pravoslavaca u ukupnom stanovništvu utjecalo mnogo toga. Koliko je nabacivanje pojmovima Srbin, Vlah ili pravoslavac bilo u službi nacionaliz(a)ma, odnosno može li se reći da su i današnji Srbi i Hrvati prešli s vjerskog na nacionalno samoodređenje otprilike u isto vrijeme? Ova problematika nije nimalo jednostavna niti ju je moguće gledati jednoobrazno. Na osnovu istraživanja Varaždinskog generalata u 17. stoljeću shvatio sam da valja biti oprezan kod bilo kakvih pokušaja određivanja etničke pripadnosti stanovništva jer se kod naziva koji izgledaju kao etnički mora, ako je to moguće, za svaki slučaj raščlaniti širi kontekst u kojem se on javlja. Prije svega, može se primijetiti da izvori ne sadrže takve podatke iz kojih bi se mogli sagledati objektivni kriteriji za određivanje jasnog etničkog karaktera i etničke pripadnosti pojedinih grupa. Naša historiografija je, u slučaju čitava ovog izazova, neovisno o svemu što je dosad učinjeno i čega zbilja ima vrlo mnogo, naročito s kulturološkog stajališta, još uvijek suočena s vrlo velikim nepoznanicama. Vezano uz pojam ‘Vlah’, otvorimo li na str. 569 znameniti rječnik ‘Gazophylacium’ Ivana Belostenca, pisan u 17. stoljeću, naći ćemo pojam ‘Vlah’ tumačen latinskim izrazima ‘Valachus, Rascinus, Trax, Tracus, Thr(a)cis’. Za Belostenca bi Vlah i Rašanin (Rascianus) bili sinonimi, a Rašani su Srbi. Što se tiče nazivanja srpskog stanovništva, više se ozbiljnih istraživača time bavilo, a među posljednjima Drago Roksandić. Oni su za Srbe u Varaždinskom generalatu utvrdili kako je primjerice zagrebačkog biskupa interesirao prije svega njihov socijalni tj. ‘vlaški’ status, pa u izvorima zagrebački biskupi najčešće govore o Vlasima, ali nije slučajno što u isto vrijeme Sveta Stolica ustrajno govori o Rašanima. Habsburgovci će za isto stanovništvo do davanja povlastica 1630. češće govoriti o Rašanima nego o Vlasima. Upravo su raško/srpske reference bile češće kada je riječ bila o konfesionalnim pitanjima, a vlaške kada je riječ bila o socijalnom i statusnom. Kao vjernici nazivani su Rašani ili Srbi, dok im je u socijalnom i/ili statusnom smislu vlaška apelacija bila bliža. Prema onome što sam istraživao za svoj doktorat, utvrdio sam da Nikola Peašinović u jednom dokumentu iz 1610. izričito govori o ‘yezero vitezow Zerbzkyh zynow’, dakle o tisuću vitezova srpskih sinova u Varaždinskom generalatu, što jasno ukazuje da oni o sebi nedvosmisleno govore kao o Srbima. Ima li interakcije između Srba iz sjevernih područja Hrvatske s onima južno od Save, odnosno Kupe prije druge polovine 19. vijeka, kada je rasformirana Vojna krajina? Predstavnici Srba s prostora današnje sjeverozapadne Hrvatske bili su redovito zastupljeni na srpskim narodno-crkveni saborima. Pokazatelj interakcije su i pravoslavni trgovci, dijelom Srbi, koji su se od 17. stoljeća postepeno preseljavali iz Osmanskog Carstva u Habsburšku Monarhiju radi posla. U njihovim je rukama bila gotovo sva kopnena trgovina između Bliskog istoka i srednje Europe. Možemo se sjetiti i književnika Petra Preradovića, čiji su se srpski preci u Varaždinski generalat doselili iz Potiske vojne krajine, ali i brojnih drugih. Osim brojnih crkvenih lica i trgovaca, mnoštvo oficira je komuniciralo u svim smjerovima. Spomenimo primjer Mihajla Mikašinovića (1715.-1774.), koji je od Marije Terezije 1760. dobio barunstvo, a 1766. postao feldmaršal-lajtnant, kao prvi Srbin s tako visokim činom u Habsburškoj Monarhiji. Mikašinović je nakon sudjelovanja na više europskih ratišta i više službi u Vojnoj krajini dobio povjerenje za upravljanje Karlovačkim generalatom. U toj je službi dao veliki doprinos razvoju srpskog školstva, a doprinio je i utemeljenju pravoslavne kapele Sv. Nikole u Karlovcu. Mikašinović je bio uvjereni pravoslavac koji je stečeno obrazovanje i položaj koristio za zaštitu interesa pravoslavne crkve te općenito stanovnika Vojne krajine. On je novčanim sredstvima pomagao opremanje i obnove brojnih pravoslavnih crkava i manastira. Streloviti Mikašinovićev uspon naglo se zaustavio zbog njegovog držanja na srpskom narodno-crkvenom saboru u Sremskim Karlovcima 1769., kada se birao novi karlovački arhiepiskop. Habsburški je dvor pokušao tom prilikom konačno uspostaviti snažniju kontrolu nad pravoslavnom crkvom u sklopu svojih općih nastojanja k centralizaciji Monarhije. Mikašinović je na saboru sudjelovao kao poslanik Gornjokarlovačke eparhije. Svojim držanjem i odbijanjem da glasa za izbor dotadašnjeg vršačkog episkopa i kandidata Beča Jovana Đorđevića za arhiepiskopa i pristajanjem uz gornjokarlovačkog vladiku Danila Jakšića pao je u nemilost bečkog dvora. Po završetku sabora poslan je na zapovijed Marije Terezije iz Osijeka u Karlovac, a Generalkomandi je dan nalog da strogo prati njegovu aktivnost i dopisivanje. Godine 1771. suspendiran je iz službe, nakon čega se nastanjuje u Koprivnici, da bi 1774. umro u Beču. Što se od baštine Srba sjeverozapadne Hrvatske očuvalo do danas? Ima toga mnogo pa ću spomenuti tek nekoliko primjera. Za Kantakuzinu (Katarinu) Branković je u Varaždinu u 15. stoljeću prepisan Apostol, kao važna bogoslužbena knjiga koja se sačuvala do danas u Muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu. To je najstarija do sada poznata srpska rukopisna knjiga pisana ćirilicom na tlu hrvatskih zemalja. Na 258. stranici je zapis: ‘Slava u Trojici Jedinomu Bogu, koji je dao posle početka i svršetka svakome dobrom delu koje se s njim počinje i svršava. U godini 6962 (1454) ispisa se ovaj božanstveni praksi (Praksapostol) u Varaždinu, Celjske oblasti, pri blagočestivoj gospođi kneginji Kantakuzini kćeri despota Đurđa samodršca srpskog.’ Od velike važnosti su i tzv. Statuta Valachorum iz 1630. godine. Ostao je i manastir Lepavina i brojne crkve. Kada se govori o Srbima i njihovom prisustvu u Hrvatskoj, obično se spominju Kordun, Banija, Lika i sjeverna Dalmacija, odnosno područja koja je obuhvaćala Vojna krajina, dok se Srbi u sjevernoj Hrvatskoj uglavnom ne spominju. Zašto je tome tako? Postoji profesionalna historiografija s hrvatske i sa srpske strane koja je daleko od podložnosti mitovima i bilo bi dobro da se takav pristup prenosi na mlađe generacije i da dopire do šire javnosti. Na takav sam način nastojao pristupiti zajedno s kolegom Škiljanom u knjigama o Srbima u Varaždinskoj županiji i o parohiji Salnik nedaleko od Zagreba. U njima sam se bavio poviješću do sredine 19. stoljeća, a kolega Škiljan novijim razdobljem. Istaknuo bih još jedan detalj iz etnokonfesionalno izmiješanog Varaždinskog generalata koji je kroz 18. stoljeće obilježen s jedne strane sukobom oko pokušaja širenja unije pravoslavaca s Rimom, a s druge jakim otporom lokalnog stanovništva svih konfesija reformama vojnokrajiškog sustava usmjerenim modernizaciji koje su provodile habsburške vlasti. Moj kolega s Filozofskog fakulteta Dragan Damjanović i ja u završnoj smo fazi izrade članka o vizualizaciji protonacionalnih identiteta sredinom 18. stoljeća u Varaždinskom generalatu Vojne krajine kroz političke poruke sakralnih kompozicija u prostoru konflikta. Radi se o obradi slikarskih kompozicija na ikonostasima koje predstavljaju rane primjere vizualizacije srpskih i hrvatskih (proto)nacionalnih ideologija koje će svoj puni procvat doživjeti na ovim prostorima tek gotovo stoljeće kasnije. Te je kompozicije izveo slikar Joakim Marković, porijeklom iz Novog Sada, u dvije pravoslavne crkve, u Plavšincu kraj Koprivnice i u Dišniku nedaleko od Garešnice, a vezane su uz mecenatsku djelatnost Mihajla Mikašinovića koji je definirao političke poruke na njima. Kompozicije su završene 1750. godine, a iznimne su sadržajem na cijelom južnoslavenskom području pod tadašnjom habsburškom vlašću. Na dišničkom ikonostasu prikazani su hrvatski i srpski grb, a na plavšinačkom ikonostasu prikazane su dvije scene. Prva je ‘Srbi i Hrvati pred bizantskim carem Bazilijem Makedoncem, koji im dodjeljuje pravo naseljavanja’ kojom se ističe Mikašinovićev stav o autohtonosti ovih naroda na teritoriju Varaždinskog generalata. Neuobičajenost sadržaja ove kompozicije predstavlja okolnost da bizantski car prava ne dodjeljuje teritorijima već narodima. Drugom scenom ‘Predstavnici svjetovne i crkvene vlasti Srba i Hrvata pred austrijskim carem Rudolfom II. dobivaju privilegije’ naglašava se željena ravnopravnost katolika i pravoslavaca, ali i ističe pravo pravoslavnih krajišnika na ispovijedanje vjere, jer je položaj katolika u Habsburškoj Monarhiji bio privilegiran. Ta je kompozicija nastala kao odraz otpora lokalnog pravoslavnog stanovništva prema širenju unije. Na plavšinačkim se kompozicijama na više razina uočavaju počeci procesa nacionalne homogenizacije koja će se na ovome području intenzivirati tek od druge četvrtine 19. stoljeća, pa i kasnije. Sadržaji kompozicija pokazatelji su s jedne strane infiltriranja protonacionalnih ideja u male sredine, a s druge predstavljaju pokušaj vizualnog prikazivanja težnji lokalnog stanovništva i u odnosu na lokalne, krajiške organe vlasti i u odnosu na Beč u doba jakih političkih previranja. Kompozicije u Dišniku čuvaju se i dalje u tamošnjoj crkvi, a plavšinačke se danas nalaze u Muzeju Mitropolije zagrebačko-ljubljanske SPC-a u Zagrebu, gdje se nalazi mnoštvo ostataka baštine Srba s prostora današnje sjeverozapadne Hrvatske, koje bih svima preporučio za razgledanje. Nenad JOVANOVIĆ

На Православном богословском факултету у Београду од 15. до 17. децембра биће одржан Сајам књига, од 10 до 19 часова, уз слободан улаз. Отварање је 15. децембра у 12 часова. Извор: ПБФ View full Странице

Насловну страницу овог броја Православља краси фотографија тројице епископа Епархије шумадијске. Овај значајни јубилеј Цркве – 70 година Епархије шумадијске – обележен је у Богом чуваном граду Крагујевцу, седишту Епископа шумадијског, у понедељак, 23. октобра. На овај дан, а пре четрдесет и једне године, упокојио се први Епископ шумадијски Валеријан (1908–1976; Владика шумадијски 1947–1976). Истог дана, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Успења Пресвете Богородице у Крагујевцу. Други део овог значајног јубилеја чинио је научни скуп на тему „Значај одлука Светог Архијерејског Сабора 1947. године за историју Српске Православне Цркве“. Више о научном скупу читаћете у овом броју. У овом броју Православља Вашу пажњу усмеравамо на текст о 200 година Старе цркве у Крагујевцу, затим на интервју са Преосвећеним Епископом шабачким Лаврентијем који је водила Јадранка Јанковић, Саопштење Међународне Комисије за англиканско-православни теолошки дијалог са састанка одржаног на Малти 14–21. 10. 2017. (у преводу проф. др Богдана Лубардића), прилог протојереја-ставрофора Марка Митића о Десетој јубиларној конференцији Међуправославне мреже центара за изучавање нових религијских покрета у Пољској, чланак др Ратомира Миликића о заборављеној Капели Светог Саве у официрском логору у Стразбуру, текст протојереја-ставрофора Србољуба Милетића о савременим искушењима, као и текст Славице Лазић о уреднику Православља протојереју-ставрофору др Душану Кашићу, прилог Зорана Мишића о стручном скупу у организацији Радија „Златоусти“, те сталне рубрике са вестима из културе и науке, хришћанског света и живота наше помесне Цркве... *** Православље – новине Српске Патријаршије излазе са благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја. Православље издаје Информативно-издавачка установа Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Главни и одговорни уредник је протођакон др Дамјан С. Божић. Први број Православља изашао је 15. априла 1967. године. Новина излази сваког првог и петнаестог у месецу, за јануар и август двоброј. Годишња претплата за нашу земљу је 1700 динара, полугодишња 850. Појединачни примерак Православља кошта 90 динара. Претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни Српске Патријаршије, Краља Петра 5, или на текући рачун, а о начину претплате можете се информисати путем телефона: Редакција: +381 11 30–25–116 Претплата: +381 11 30–25–103, 30–25–113 e–mail: [email protected] – редакција и [email protected] – претплата Извор: Српска Православна Црква View full Странице