Претражи Живе Речи Утехе

Православна парохија која покрива предграђе Мадрида добила је на благослов честицу моштију свог светог заштитника. У недељу, 8. марта 202. честица моштију великог Светог Јована (Максимовича) подарена је румунској цркви Светог Јована у Лас Розасу Мадрида и Махадохонде, извештава новинска агенција Базилика. Драгоцени дар донео је Његово Преосвештенство румунски епископ шпански и португалски Тимотеј, који је током посете одслужио у овој парохији акатист светом Јовану. Заузврат, старешина цркве о. Никодим Молдован подарио је епископу Тимотеју икону Светог Јована. Парохија је основана 2016. године. У јуну 2018. године је спољни летњи олтар у манастиру Маркус у централној Румунији освећен у част Светог Јована (Максимовича) и Светог Јована Новог Мускелског. Извор: Инфо-служба СПЦ

Поштовање архиепископа Јована (Максимовича) почело је још за време његовог живота. Познат је случај кад је девојчица у писму упитала „српског Златоуста“, светитеља Николаја Жичког (Велимировића): „Зашто данас нема светаца?“ Свети Николај јој је одговорио: „Има, кћери!“ – и навео је пример тадашњег младог јеромонаха Јована. Може се рећи да је овим речима светитеља Николаја заправо започет процес народног прослављања светитеља Јована који се завршио његовом званичном канонизацијом од стране Руске Заграничне Цркве 2. јула 1994. године, пре 25 година. По Божијој милости имао сам прилике да будем очевидац и учесник у овом догађају и желео бих да поделим с вама своје утиске и да у извесној мери пренесем атмосферу која је владала на овој благодатној свечаности. Сама канонизација је била чудо – није то био само званични акт највише црквене власти, већ покрет одозго, импулс је потицао од побожног црквеног народа, не само руског, већ практично од православаца у свим земљама у којима живе. Прослављење је представљало апсолутно јединствени догађај у животу Руске Православне Заграничне Цркве, самим тим што је прослављен „један од својих“ – јерарх који се подвизавао у тешким условима руске емиграције, јерарх који је ишао улицама Европе, САД, Јужне Америке, Кине, Канаде... Ниједан светац није био толико „глобално васељенски“ као светитељ Јован – одрастао је у Руској царевини, у Украјини, био је избеглица у Србији, служио је као архијереј у Кини, био је на Филипинима (и чак је једном, дан и ноћ провео у Јапану у пролазу), као архијереј је служио у Европи и САД, посећивао је своје родитеље у Јужној Америци, обилазио је руски народ у Ванкуверу у Канади. Дакле, обишао је и благословио скоро све континенте земљине кугле и тако је постао близак, не само Русима у прогонству, већ и мештанима. Зато кад је на заседању Архијерејског сабора Руске Православне Заграничне Цркве 2. маја 1993. године донета одлука о канонизацији архиепископа Јована паства се овој вести обрадовала свим срцем. У целој руској дијаспори људи су почели да праве планове за долазак у Сан Франциско на прослављење владике. У Западноамеричкој епархији припреме за прославу биле су главно црквено послушање у току 1993-1994. године: надлежном архијереју, Архиепископу западноамеричком и санфранциском Антонију (Медведеву) наложено је да напише службу светитељу Јовану, да заједно с најближим помоћницима из клира детаљно разради поредак прославе – јер први пут се у историји Руске Заграничне Цркве обављало обретење моштију ради канонизације, требало је сачинити чин прослављања с целим, нетрулежним моштима. Имао сам послушање да припремим сам чин обављања службе (места за архијереје и свештенство, како ће олтар бити украшен, где ће се налазити чудотворне иконе, као и да пазим на општи поредак у олтару и на све што се тиче преношења моштију и самог богослужбеног чина). Организациони комитет је требало да припреми све што је било потребно за дочек сабора архипастира и ходочасника-богомолника, да се побринем да богослужења буду свима доступна, да све можемо да нахранимо, да се све сними на видеотраку. Епархијски савет је требало да пронађе велика средства за одржавање светковине великих размера, за плаћање балдахина и новог кивота за светитеља Јована, да дочека и смести архипастире који су допутовали. Парохијски савет саборне цркве је требало да се побрине за украшавање храма, за достојан дочек три чудотворне иконе и збора архијереја, за постављање балдахина и кивота за мошти новог свеца, као и за питања безбедности. Појци храма је требало да припреме репертоар, да науче службе новом свецу, да се побрину за поредак појања на два хора, на различитим литургијама. Дан прослављања сви смо чекали с осећајем све већег трепета, узбуђења и одговорности. Неколико дана пре предстојећег прослављења почели су да долазе ходочасници из разних земаља и градова САД. На свакодневним богослужењима у саборној цркви број верног народа је растао из дана у дан и већ се у четвртак, 30. јуна, чинило да саборна служба није свакодневна, већ празнична, тог дана је на литургији било око 1000 људи! Санфранциски аеродром је због сталне бујице клирика који су долазили и монаха у традиционалној православној одећи више личио на аеродром у Солуну у близини Атона него на међународни амерички аеродром. Без обзира на то што су парохије Руске Православне Заграничне Цркве раштркане по целом свету многи њени клирици и духовна чеда се међусобно познају. Већи део клира Заграничне Цркве с високим теолошким образовањем похађао је Свето-Тројичку богословску школу у Џорданвилу, а касније смо постали свештеници у различитим земљама, али имамо заједничку alma mater, исте наставнике, на исти начин доживљавамо богослужења, имамо исти „почајевски“ дух, како воли да каже мој духовни отац. Захваљујући томе сви ми практично чинимо једну велику породицу. Многи су имали овај осећај сродности за време прослављања владике Јована. Црквена породица није прослављала само свима познатог аскету, јерарха, учитеља, архипастира, богослова и молитвеника, већ и познаника, блиског и свима нама драгог „свог“ човека. Многи људи који су тих дана били окупљени у Сан Франциску лично су познавали владику Јована – или из Кине и са Филипина, или из Србије и Западне Европе, или из последњих година његовог служења у Сан Франциску, а други су знали за њега од својих родитеља и наставника. Сви смо ми у извесном смислу прослављали свог духовног оца – или, ако тако могу да кажем, духовног деду. У четвртак увече, 30. јуна, дочекали смо три чудотворне иконе – Одигитрије руске дијаспоре, Курско-Коренују, Монреалску Иверску-Мироточиву (брат Јосиф Муњос-Кортес ју је из Монреала донео у Калифорнију) и локалну, Владимирску Харбинску; било је обављено богослужење за покој душе, служен је парастос блаженопочившем архиепископу Јовану. На парастосу су певала два мушка хора, а онда су кондак „Со свјатими упокој“ и „Вјечнаја памјат“ отпевали сви присутни на молитви. У петак, 1. јула збор клирика је у саборној цркви служио литургију за покој душе на којој су помињани блаженопочивши архиепископ Јован, архипастири који су га рукоположили, његови родитељи и сродници (на свечаности у Сан Франциско допутовало је неколико људи из рода Максимовича – Светом Путиру је на овој литургији приступило преко 500 људи. У току целог четвртка и петка у крипти су непрекидно служени парастоси – свештеници из различитих земаља (укључујући и Русију) и градова са својим парохијанима-ходочасницима молили су на гробу архиепископа Јована и стављали су цедуљице с молбама у његову митру. Свештеници су скоро даноноћно исповедали народ како би свако ко то жели могао да се причести на дан прослављења. До петка, 1. јула у 3 сата поподне, крипта је била закључана – то је помало подсећало на Велику суботу кад је Христов гроб био затворен и кад се у њему одвијала велика тајна. Овде, у гробници човека који је свим срцем, свим својим бићем и свим својим животом служио Христу, свакодневно примајући Његово Тело и Крв, одвијале су се припреме за општецрквено признање чланства архиепископа Јована у „породици Јединородног“, по речима светитеља Јована Златоустог. Ово признање, наравно, није потребно Богу, већ људима – на поуку, због наде, због поткрепљења, због доказивања благодатне силе Божије и могућности преображаја трулежног у нетрулежно. До ових „затворених двери“ сишла је литија свештеника, оне су отворене и у крипту-гробницу ушао је идејни покретач канонизације владике Јована – архиепископ Антоније (Медведев). Светитељ Јован је обучен у нову одежду од броката, рад попадије Татјане Олеговне, супруге протојереја Стефана Павленка. На главу светитеља Јована стављна је митра која је некада припадала Епископу бразилском Никандру (Педерину). Десило се да имам потпуно нови подрасник сашивен у Русији (ниједном га нисам обукао) и ја сам га „поклонио“ владики, и данас је обучен у овај подрасник. Папуче на ногама светитеља Јована стигле су из далеког Сибира, из краја у којем се подвизавао његов предак, светитељ Јован Тобољски. Лице светитеља Јована је покривено воздухом који су извезле монахиња Заграничне Цркве из Јерусалима. Све то је било врло симболично, јер је сведочило о васељенском значају светитеља. Клир је подигао затворени кивот с нетрулежним моштима и однео га је у храм, управо онај у којем је владика Јован свакодневно служио и где му је раније држано опело: владика Јован се вратио кући. Тада, 1966. године паства се са сузама опраштала од тела свог покојног архипастира-човека, а данас је с радошћу дочекала мошти свог светог архипастира. И у храму и напољу је владала тишина, без обзира на присуство великог мноштва богомолника. Кивот с моштима био је покривен мантијом и стављен на средину храма. Кад је прочитано правило за Причешће, у 4 сата 30 минута поподне, почео је последњи парастос владики Јовану. За време парастоса кивот с моштима је стајао као ковчег на опелу, ногама према олтару, али смо приликом појања „Со духи праведних“ ковчег окренули за 90 степени, као што обично стоји Плаштаница у храму на Велики петак. На овом парастосу смо се последњи пут молили за њега. После краћег времена молитва за човека ће постати молитва свецу – уместо, „упокој, Господи, раба Твојего“ певаћемо „Свјатитељу Јована, моли Бога о нас“. И наступио је тренутак првог богослужења у част новог свеца – свеноћно бденије. Архиепископ Антоније није служио већ се као старешина храма бринуо за ток службе, за особености богослужбених текстова које је сам написао. У самом храму су се осим верника молили многобројни монаси и свештенослужитељи из Џорданвила, Француске, Јерусалима, Јужне Америке, Аустралије, па чак и Африке, као и епископи и клир из различитих православних јурисдикција. Неки су свечаности поредили с празником Успења Пресвете Богородице кад су се апостоли „от конец“ (из свих крајева) окупили покрај гроба Пречисте. Заиста, људи из целог света су дошли на канонизацију светитеља Јована, као да је сам владика окупио све нас, православне људе из различитих земаља – како Русе, тако и многобројну децу разних националности, народности и раса. Сви смо имали исти дух, и јединствено срце – све нас је обједињавала љубав према владики. На стихирама на „Господи возвах“ први пут смо чули песме у част новог свеца: „Воспојим свјатитеља Христова Јована, Богом дарованого молитвеника нам...“ На служби су певала три хора: архијерејски, Светог Кирила и Методија и мушки. На литији су свештеници подигли на рамена кивот с моштима, који је још увек био затворен поклопцем и обишли су храм носећи га, заустављајући се на све четири стране храма. На првој молби, за време набрајања светаца протођакон је објавио и име владике Јована: „Међу светима оца нашег, данас прослављеног, Јована, Архиепископа шангајског и санфранциског чудотворца!“ Наступио је главни моменат на бденију, полијелеј. На затвореном кивоту још увек се налазила икона светитеља Јована покривена белом тканином. За време антифоног појања 134. и 135. псалма „Хвалите имја Господње“ из олтара су почели да излазе архијереји, свештеници и ђакони – било их је око 200. У храму је владала невероватна тишина. Прво је тадашњи поглавар Руске Заграничне Цркве, митрополит Виталије, скинуо тканину с иконе светитеља (икона је била стављена у раку у току последњег парастоса) и двојица високих свештеника, игуман Агапит (данашњи Архиепископ штутгартски) и протојереј Григорије Науменко из Сиракуско-Тројичке епархије подигли су је на велику висину. Затим су откључане браве на поклопцу кивота и пред погледом владике Виталија указале су се свете нетрулежне мошти светитеља Јована. Пажљиво сам пратио израз лица митрополита Виталија и видео сам како у прво тренутку као да је устукнуо, као да га је ударила муња. Очигледно, неочекивано га је потресао изглед нетрулежних моштију и осећај благодати којим су зрачиле. На хиљаде људи у храму, у сали и напољу, остало је без даха. У том тренутку је синодални протођакон Евгеније Бурбело који је стајао поред митрополита изговорио: „Метанија“ – и сви су пали на колена. И клир је у хору од 200 гласова громогласно отпевао величање новом свецу. После прокимена и читања светитељског Јеванђеља почело је целивање моштију. Људи су прилазили с две стране кивота, али је целивање ипак трајало преко 4 сата. Верници су чинили метаније испред кивота, са сузама су целивали мошти и приносили децу, додиривали су стакло иконе и бројанице. Многи људи који су се родили и који су живели у иностранству први пут су пред собом видели чудо – целе нетрулежне мошти, први пут су имали прилике да целивају тело свеца. Допутовало је толико верника да су у недељу служене три литургије – у 2 сата по поноћи, рана у 5 сати и касна у 7:30. Мислили смо да ће највише људи доћи на касну литургију и ја сам одлучио да служим ноћу како бих ујутру могао да помогнем у организационим питањима на касној служби. На ноћној литургији коју је предводио Епископ вевејски Амвросије (Кантакузен) молило се преко 1000 људи, цео храм је унисоно појао канон Евхаристије знаменим напевом. После службе сам се вратио кући (живимо у парохијском дому поред храма) сасвим сигуран да је време да се омрсим – толико је био снажан осећај васкршње радости у овој ноћи Петровског поста. Пишући текст службе за канонизацију архиепископ Антоније је прочитао огроман број материјала на ову тему. У једном од извора је било речено да је за време прослављања светитеља Јоасафа Белгородског на малом входу на литургији кивот с његовим моштима унет у олтар. Владика Антоније је овај моменат унео у чинопоследовање литургије у Сан Франциску. Клир је на малом входу подигао кивот с моштима светитеља Јована, од тог тренутка као да је владика којег смо прослављали, предводио службу – кивот је унет у олтар кроз царске двери и ставили смо га на горње место. И последњи парастос, и свеноћно бденије, и касна литургија приказивани су у парохијској сали и на огромном екрану који је био постављен испред цркве како би сви људи који нису могли да уђу у храм видели шта се дешава. На касној литургији служена је литија с моштима око градског квартала. Не знам да ли ћемо икад више видети такву литију у руској дијаспори. Хиљаде људи су из храма изашле напоље. Клир је на носилима носио кивот с моштима светитеља Јована. Град Сан Франциско, познат како по својој необичној лепоти, тако и по свом слободоумљу и моралним пороцима, као да је био омивен и освећен овом литијом. У принципу, црквени људи у Сан Франциску понекад кажу да наш град и даље опстаје зато што се у саборној цркви преко 50 година сваког дана служи Света литургија и зато што овде почивају мошти светитеља Јована. На енглеском језику постоји књига о недавно прослављеном старцу Порфирију Кавсокаливиту под називом „Рањен љубављу“. Чини ми се да се овај назив у потпуности може применити и кад је реч о светитељу Јовану. У многим успоменама савременика о светитељу Јовану пише се о искри у очима овог архипастира, о ватреној љубави Христовој у његовом срцу. Владика Јован је писао: „Светост је за нас најважнија, најдрагоценија и највећа... Светост није просто праведност за коју праведници бивају удостојени насладе у Царству Божијем, већ је таква узвишеност праведности кад људи бивају до те мере испуњени благодаћу Божијом да она од њих ТЕЧЕ и на оне који опште с њима.“ Прошле суботе, 29. јуна (најближа 2. јула) код нас у Сан Франциску је обележена 25. годишњица прослављања светитеља Јована. С нама више нису архиепископ Антоније (Медведев), као и велики део клира и богомолника који су учествовали у канонизацији: они који су 1994. године имали преко 60-70 година углавном нису међу живима. Али је наш храм за празнике препун верника, на служби су учествовали архипастири из САД, Канаде, Румуније, Енглеске, Немачке и Русије. Светитељ Јован је 25 година касније поново окупио богомолнике из целог света, потпуно различитих националности и различитих година. Расте број ходочасника који долазе да се поклоне моштима светитеља Јована, и молбе за његову молитвену помоћ расту великом брзином. Људи жуде за светошћу, људи чезну за нечим правим, људи траже искру благодати Божије, траже наду, уморни су од паметних речи, сјајних говора и рационалних аргумената, уморили су се од формализма и сувопарности – желе срце. И верници, и клир, па чак и они који нису одвећ близу Цркве, желе да буду рањени љубављу, желе да кап благодати коју точи срце свеца падне и на њих. У томе је тајна поштовања овог човека „слабог тела, светлих очију, с осмехом на лицу“ (по речима светитеља Николаја Српског), великог светитеља ХХ века, владике Јована. Завршавајући овај кратки есеј о прослављењу светитеља Јована желео бих да кажем нешто и о радости и захвалности због тога што нас је Господ удостојио да 1994. године будемо сведоци Васкрса усред лета. Прослављање светитеља Јована је један од главних догађаја у мом животу. Непрестано говорим о томе да је наша генерација најблагословенија, понекад ми се чини да ни на кога Господ није излио толику милост. Нисмо доживели рат. Сведоци смо обнове црквеног живота у Русији и прослављања новомученика. Били смо сведоци прослављања владике Јована. Савременици смо и учесници у чуду обнављања јединства два дела многострадалне Руске Цркве у домовини и ван њених граница. Слава Богу за све! Извор: Православие.ру