Претражи Живе Речи Утехе

Црквени раскол је један од најстрашнијих грехова који човек и људи на земљи могу учинити, јер ако се човек за живота не покаје за њега, раскол може постати страшнији чак и од самоубиства. Раскол је у суштини једна од најдубљих духовних рана на Мистичном Саборном Богочовечанском Телу Христовом = Цркви, који се од првих времена хришћанства, па све до данашњега дана, често пута појављивао, и с времена на време наново појављује. Црквени раскол, сам по себи, јесте једна велика духовна трагедија за сваког који се расколу приволи, јесте бол и туга и за саму Цркву, јер човека верника, уколико се не покаје, у неком коначном смислу, одваја од Саборног Богочовечанског Тела Христовог = Цркве, одваја од Бога и Богу верних људи, најчешће и од најближих сродника, те га на један лукави и прикривени начин вуче и низводи у духовну погибао, вечну пропаст и бескрајну смрт. Зато су неки Црквени оци грех раскола, судећи по његовим злим последицама, изједначавали и са страшним грехом јереси. Црквени раскол, (на грчком σχίσμα – схисма - шизма) представља нарушавање мира и јединства са Црквом због разлога који немају неке директне везе са исквареношћу истинског учења о догматима и Светим Тајнама, већ са неким обредним, календарским, дисциплинским или јурисдикцијским питањима. Оснивачи и следбеници неког расколничког покрета називају се једном речју - расколници. Мада се расколи појављују још од друге половине другога века (Монтанисти), у данашњем смислу реч раскол се среће први пут код св. Иполита Римског а поводом његовог сукоба и неслагања са Папом Калистом (217-222). Основни узрок разних раскола у Древној Цркви биле су последице недовољне оцрквљености појединаца или група, посебно у периоду гоњења, у временима цара Декија (расколи Новата и Фелицисима у Картагени, Новатиајна у Риму) и цара Диоклецијана (расколи Ираклија у Риму, Донатиста у Афричкој Цркви и Павлинов Антиохијски раскол). Озбиљна разногласја изазвало је и питање о Крштењу јеретика, као и питања о поретку примања у Цркву павших хришћана - који су се у време гоњења на неки начин јавно одрекли Христа. Позивајући се на учење једног од светих Кападокијаца, Владика Атанасије (Јефтић) пише: “Следујући великом оцу Цркве Христове, св. Василију Великоме, древни оци су расколницима називали оне хришћане који су се одвојили од Цркве из разлога неких излечивих (поправљивих) црквених питања. Јеретицима су древни оци Цркве називали оне који су се због искривљености њихових догмата сасвим одвојили и отуђили од саме православне вере па самим тим и Православне Цркве. Парасинагогама су се пак називале скупине (зборишта, сабрања, окупљања) које бивају од непокорних презвитера или Епископа, или од Црквено необразованог и неваспитаног народа, бунтовничког и револуционарног духа. На пример: Ако је неко изобличен у неком греху и одлучен од Црквене службе, па се није потчинио канонима, него је себи присвојио предстојништво тј. старешинство и свештену службу, те заједно са њим још неки одступе, оставивши Саборну Православну Цркву - то је онда парасинагога.» Упоређујући пак раскол са јересју, св. Јован Златоусти закључује да "раскол јесте не мање зло од јереси" а Св. Кипријан Картагенски учи: "Памтите, да оснивачи и руководиоци раскола, нарушавајући јединство Цркве, противдејствују Христу, и не само да Га други пут разапињу, већ раздиру Тело Христово, а то је тако тежак грех, да ни крв мученичка не може да га заглади". Епископ Оптат Милевитски (IV век) сматрао је раскол једним од највећих зала - већим од човекоубиства и идолопоклонства. Владика Атанасије (Јефтић) такође дивно и прецизно указује да је Свети Јован Златоусти, потврђујући речи св. Кипријана Картагинског, писао: “Ништа тако не разгневљује Бога као раздељивање Цркве. Ако и учинимо хиљаде добара, а сами смо ми они који комадају пуноћу Црквену, онда нећемо бити мање осуђени од оних који расецају тело (Христово). Јер оно (пробадање тела Христовог на Крсту - Јн. 19, 31-34), беше на корист васељене, иако није било с том намером, а ово (комадање тела Цркве расколима) ничега нема кориснога, него је велика штета. Ово не говоримо само предводницима (раскола), него и онима који им следују (=присталицама раскола). Један свети човек рекао је нешто што изгледа смело, али је ипак то рекао. Он рече: Ни крв мучеништва не може избрисати тај грех (раскола)!“ У своје време (II век), свети свештеномученик Иринеј Лионски је подучавао верне: "Христос ће судити онима који производе расколе, - не имајући љубави према Богу и бринући се више о сопственој (пролазној) користи, него ли о јединству Цркве, расецајући и разривајући велико и славно Тело Христово због маловажних и случајних узрока, рушећи га, све говорећи о миру, а производећи рат". (Пета књига против јереси, 4.7). По речима знаменитог канонисте Јована Зонаре (XII век), расколницима се називају они хришћани који по питањима хришћанске вере и догмата здраво расуђују али се по неким (недогматским) узроцима одвајају од Цркве и образују своја отцепљена расколничка зборишта. Сагласно добром зналцу Црквеног права, Епископу Далматинском Никодиму (Милашу), раскол образују они који "другачије мисле о неким Црквеним предметима и питањима, који међутим, лако могу бити примирени", ако се покају. По мишљењу св. Игњатија Брјанчанинова, расколом је дужно да се назове "нарушавање пуног јединства са Светом Црквом, но, са тачним чувањем истинитог учења о догматима и Тајнама". Наш велики савремени теолог и патролог, Епископ Атанасије (Јефтић) овако пак дефинише раскол: “Расколи и секте у историји Цркве биле су појаве које су повремено покушавале да разбију јединство Цркве, и да појединце или веће групе одвоје, одвоје од Њеног спасоносног Богочовечанског Тела, тј. од живе, око Христа и у Христу, духовне заједнице деце Божије. Основно зло раскола и секти било је увек: неосећање и неживљење, и зато нарушавање јединства Цркве као Богочовечанске заједнице наше са Христом и у Христу са Светом Тројицом и међусобно, благодаћу Духа Светога.” Руски доктор богословља и философ Александар Теодосјејев врло добро закључује када каже: "Расколници, проливајући крокодилске сузе по поводу "нарушавања" канона Цркве, на самом делу су уствари одавно под ноге бацили и згазили све каноне, зато што су изворни канони основани на вери у јединство Цркве; они (тј. канони) су ван Цркве непостојећи и бесмислени - као што не могу постојати државни закони без постојања саме државе. Нераскајани грех раскола је још страшнији од греха самоубиства, јер самоубица погубљује само себе а расколник и себе и друге, и стога је вечна судбина расколника тежа од судбине самоубица." Интересантно је да је знаменити руски свештеник Павле (Флоренски) говорио следеће: "Ја ћу пре предност дати томе да грешим у заједници са Црквом, него ли да се спасавам без Цркве". Овим је отац Павле (Флоренски) уствари хтео рећи да је само у Цркви спасење, и да човек који напушта Цркву уствари врши духовно самоубиство. Говорећи о погубности и лукавости раскола, Свети Кипријан Картагенски је истицао: "Потребно је чувати се не само јавне и очевидне обмане, него и такве која је прикривена истанчаним лукавством и препреденошћу, као вражије измишљотине и нове преваре: самим именом хришћанина, завести неопрезне. Он је измислио јереси и расколе да би срушио веру, искварио истину, разорио јединство. Онога кога ослепљеношћу не може задржати на старом путу, тога приводи у заблуду и саблажњава новим. Помућује људе из саме Цркве и наново распростире над њима нови мрак, тако да они, не придржавајући се Јеванђеља и не чувајући закон, ипак себе називају хришћанима, и блудећи по тами мисле да ходе у светлости. (Књига “О јединству Цркве”). Свети Кипријан Картагенски такође каже: "Може ли мислити онај ко се не придржава јединства Цркве, да он чува веру? Може ли се надати онај који се противи и поступа насупрот Цркве, да се он налази у Цркви, када блажени апостол Павле расуђујући о том предмету и указујући на тајну јединства, говори: "једно тело, један Дух, као што сте и позвани у једну наду звања свога; један Господ, једна вера, једно Крштење.” (Еф. 4, 4 – 6). Свештеномученик Климент, Епископ Римски, писао је Коринтским расколницима: "Ваше раздељење је многе развратило, многе бацило у униније, многе - у сумњу и све нас - у тугу, а смушеност ваша још увек се продужава", док свети свештеномученик Иларион (Тројицки) сведочи: "Црква је једна и само Она поседује сву пуноћу благодатних дарова Светога Духа. Ма ко, и ма каквим би начином неко отступио од Цркве - у раскол, у јерес, у самочино збориште, он губи причастност Благодати Божије; ми знамо, и убеђени смо у то, да отпадање у раскол, или јерес, или сектанство - јесте потпуна погибао и духовна смрт." Светитељ Филарет Московски је у XIX веку говорио и писао: "Православље и раскол су тако супростављени једно другоме, да су покровитељство и заштита Православља природно дужни ометати раскол; снисхођење пак ка расколу природно је дужно собом ометати Православље." По речима великог руског и свеправославног богослова двадесетог века, протојереја Георгија Флоровског “Црква је јединство. И сво постојање Њено је у том јединству и сједињености, са Христом и у Христу. Јер смо се сви ми једним Духом крстили у једно тело (1 Кор. 12;13). А праобраз тог јединства је Тројична Јединосуштност. Мера тог јединства је саборност, када се непроницљивост личних сазнања умекшава и чак скида у савршеном јединомислију и једнодушности, и код мноштва верујућих бива једно срце и једна душа (Дел. Апост. 4;32). Раскол, напротив, јесте осамљивање, издвајање, губљење и одрицање саборности. Дух раскола је директна супротност саборности.” Међутим, разговору са браћом и сестрама који се налазе у расколу, саветовао је отац Георгије Флоровски, ми требамо приступати у Духу љубави и сапатње, јер по речима св. Григорија Богослова: “ми не тежимо победи, већ повратку браће, због чијег се одвајања кидамо”. У Руској Православној Цркви појавио се у другој половини XVII века тзв. раскол руских Старообредника, који је у великој мери преодољен оснивањем парохија тзв. Јединоверника у XIX веку. Овај раскол су у XVII веку јавио због противљења мањинских делова руског свештенства, монаштва и верног народа, реформама Московског Патријарха Никона; реформама које су уследиле због одређених обредних неуједначености Руске са осталим Православним Помесним Црквама тог времена (питање начина осењивања крсним знамењем -двопрстно или тропрстно, смера Литије око храма, двоструког или троструког читања - Алилуија и слично). Такође, у Руској Цркви се током XX века појавио тзв. Обновљенски раскол, али је брзо превазиђен и зацељен. У Руској Православној Цркви, после демократских промена и распада СССР-а, у Украјини се појавио тзв. Украјински раскол, који ни до данас није преодољен. У Грчкој Цркви се од средине тридесетих година XX века појавио тзв. раскол Старокалендараца, који су неразумно и без икаквих озбиљних разлога прекинули Црквено општење са новокалендарским Епископима, свештеницима и верницима у Грчкој. Како то обично бива када се неко одвоји од Једног спасоносног Саборног Тела Христове Цркве Православне, две основне расколничке грчке старокалендарске фракције, Матејевци и Флоринци, у последњих 80 година су се још више разделили на десетине мањих или већих расколничких група и парасинагога, које се међусобно непрестано свађају, учестало анатемишу и стално сукобљавају, делећи се на све више и више самозваних - Истинитих Православних Цркава. У Српској Православној Цркви, после Другог светског рата појавио се 1963. године тзв. Амерички раскол који је у највећој мери преодољен 1991. године залагањем и светим молитвама блаженоупокојеног и светог Патријарха Српског Г. Павла и целог епископата СПЦ. Такође у време комунизма, тачније 1967. године, по налогу ондашњих комунистичких власти, а по слабости и сујети малобројног дела јерархије у Југословенској Социјалистичкој Републици Македонији, никао је и тзв. Македонски раскол, који ни до данас није превазиђен. У последњих двадесетак година, на телу СПЦ појавила су се још два раскола и то: Деведесетих година предходног века, тзв. Акакијев старокалендарски раскол, који броји само неколико стотина ревнитеља не по разуму, и раскол бившег епископа Артемија који броји неколико хиљада духовно ојађених и преварених људи. Овај раскол, или тачније парасинагога, по њему носи назив Артемијев раскол или Артемијева парасинагога, мада се тачније ипак може назвати - Маркова парасинагога, јер је у међувремену због многобројних канонских прекршаја и упорности у непокајању, бивши владика Артемије рашчињен, враћен у ред мирјана са именом Марко, а на крају и избачен из Православне Цркве Христове. Оба ова душепогубна и трагична раскола су и данас присутни, мада је Артемијев раскол далеко бројнији од Акакијевог, па самим тим и трагичнији за српски народ и све присталице раскола који су се неразумно и непромишљено одвојили од јединоспасоносног Црквеног јединства. Прави и истински путоказ, свој у раскол залуталој браћи и сестрама, чини нам се да је дао владика Атанасије (Јефтић) написавши: “Зато је, по речима и делима, тј. по живом Предању свагда присутних Светих Апостола и Светих Отаца у живој Цркви Живога Христа, потребно стећи дар Духа Светога, као што га има Црква Божија, за "разликовање духова" (1Кор. 12.10), те расколницима не треба олако веровати, јер, по речи Божијој, "не треба веровати свакоме духу, него испитивати духове јесу ли од Бога; јер су многи лажни пророци изашли у свет" (1Јн. 4, 1), и зато треба "благодаћу утврђивати срца" и "подвигом извежбавати осећања за разликовање добра и зла", и тако - лично молитвено и литургијски саборно - "сећати се својих Учитеља (=Апостола и Отаца), који нам проповедаше Реч Божију, и гледати на свршетак њиховог светог живота, те подражавати веру њихову" (=Православну), у којој је "Исус Христос Исти: јуче, данас, и довека" (Јевр. 5. 14; 13; 7-9), те тако, "укорењени и утемељени у љубави са свима Светима" - "знати како живети и понашати се у Дому Божијем, који је Цркава Бога Живога, Стуб и Тврђава Истине", у којој је "исповедана (=доживљавана) Велика Тајна побожности: Бог се јави у Телу", јави се као Христос Богочовек у Цркви и као Црква (Еф. 3, 18; 1Тим. 3, 15-16). приредио за Поуке.орг: игуман Петар (Драгојловић), Манастир св. Архангела Гаврила - Пиносава, 19/6 септембар, 2017. г. Извори: 1. Епископ Атанасије (јефтић), Умировљени Захумско-херцеговачки, Заблуде расколника тзв “старокалендараца”, Манастир Жича, Манастир Острог, Београд 2004. 2. https://azbyka.ru/raskol-cerkovnyj 3. https://azbyka.ru/o-granicax-cerkvi View full Странице