Претражи Живе Речи Утехе

Доносимо разговор са архимандритом Василијем (Гондикакисом), игуманом свештене Светогорске обитељи манастира Ивирон. Са овим знаменитим светогорцем разговарала је теолог Милана Ивковић. Како наше доба види и тумачи човека с обзиром на индивидуалистичкa усмерењa савременoг друштва? Какво значење за савременог човека има тајна живота? -Пре свега хоћу да истакнем да не постоји велика разлика између јучерашњег и данашњег човека. Човек јесте то биће које има дах Бога у себи. То значи да је њему дато да постане Бог по благодати, да ступи у једно такво стање које превазилази време и простор целокупне творевине.То достојанство и благослов човека јесте једно достојанство и посебан благослов за целокупну творевину, зато што је то један дар Божији који се дарује смиреном човеку, који себе потпуно предаје Богу. Када говоримо о човеку унутар Цркве, у њој познајемо и открива нам се Божија воља која на крају спасава сваког човека сваког доба, од свакакве идеологије. Мислим да данас, у наше доба, после напретка науке и преласком у модерно доба, треба да постанемо свеснији да матерњи језик за сваког човека јесте језик православља. Унутар Цркве, човек заиста живи и доноси плодове. Ван Цркве не живи, него преживљава као биљка. На пример, једна палма на Криту, дрво које носи урме, може да нарасте, али недовољно да на том дрвету сазру и плодови. Међутим, у северној Грчкој једва може да изникне иједна палма, а да много пута уопште и нема плодова. У Африци пак, упркос томе што су тамо велике врућине, то има за последицу не само да изникне једна палма, него и да на њој сазревају плодови који се могу јести. Значи, природни простор и околина где човек сазрева и носи плодове јесте простор православља. Тамо човек не преживљава као биљка, него заиста живи. Ту човек изниче, цвета и доноси плодове. Дати плодове, за човека значи бити учесник Божије благодати. Цвет човековог живота наставља да цвета и даје плодове у есхатону, Царству Божијем, где нема краја целокупном његовом напредовању. То није дело никаквог умног бављења. Није нешто чиме се неко само умно бави и због тога се то не односи само на оне који су само интелектуално надарени. То не обухвата способност само једног дела човека, већ се нуди целокупном човеку, уколико он прихвати целокупно постојање живота као Божији благослов, и на тај благослов одговара благодарењем (евхаристијски). На тај начин, човек целокупног себе даје Богу. Према томе, постоји експлозија живота, управо као што се дешава са зрном које кад умре унутар земље, кроз то умирање и смрт, изнедри и живот. Зашто се често дешава да реч једног православног хришћанина и теолога, у сусрету са другим човеком, остане празна, немоћна и слаба да се засеје и оживи у другом човеку, као и све оно што је прочитао о љубави, заједници и молитви? Шта мислите како се према томе треба односити? Постоје ли други људи који другачије говоре, а да га то не нахрани? Постоје ли други људи који другачије говоре и који могу да угасе жеђ човеку? -Живот је тежак и због тога је и вредан. Бој је створио живот на такав начин да бисмо ми учествовали, партиципирали у њему. Живот нам се не даје аутоматски или не неки магичан начин. Једно је да говоримо о ватри, пламену, а друго је да пред собом имамо свећу која гори. Ако је могуће запалити ту свећу, и ја могу да упалим своју. Ако ми неко само опише шта је то пламен, шта је то ватра и шта је то свећа, онда само могу да размишљам о тим појмовима: шта је то свећа, шта је то пламен, и шта је то ватра. Али када неко улази у Цркву, улази кроз огањ који се помиње у Старом Завету код пророка Данила, и тада сав човек гори. Од те топлоте и светлости откривају му се тајне живота. У Православној Цркви се у спасоносним водама наше Цркве погружава читаво дететово тело и то је веома битно, јер је крштење кропљењем само спољашњи контакт који се код нас развио под утицајем римокатолика. Но ипак Бог постоји за све нас. Да ли мислите да је одлика савремених хришћана страх од страдања и крста, да желе и воле само васкрсење без крста? -Тај страх се по природи дешава. То је једно скретање са пута. Св. Исак Сирин каже: „ако ја потражим врлине које су ћерке, а не мајке из којих се рађају праве врлине, онда ће за мене те исте врлине постати, не спасоносне, него змије које ће ми ускратити духовно напредовање и узрастање.“ У Цркви, у васкрсном периоду говоримо да кроз Крст долази радост целом свету. Кроз смрт извире и живот, као што и зрно умире у земљи, и из те смрти настаје живот. Због тога читамо у Јеванђељу: „Ако зрно пшенично, паднувиши на земљу, не умре, онда једно остане, ако ли умре, много рода роди“ (Јн. 12, 24). Достојевски истом том реченицом започиње свој роман „Браћа Карамазови“. У једном тренутку из човека извире славословље као вапај свих мука кроз које пролази у свакодневном животу, и можемо осетити да ова радост и славословље јесте дар Божији који се рађа, и док човек стари, умире и одлази, овај пламен остаје, и као да се шири, наставља. То је један благослов будућег века за све. Тај благослов будућег века долази нама и шири се у овом свету. На тај начин време и простор постају препуни вечне благодати. Сва та нестворена благодат Господња јесте приступачна само онима који су много осетљиви и који много страдају. За друге људе, то нити постоји, нити им то смета. Изненађује ме реченица апостола Павла у Посланици Солуњанима када каже да „неће сви веру“ (2 Сол. 3, 2) тј. да вера није за сваког. Опет, ако кажемо да Бог хоће да се сви људи спасу и да дођу до познања истине, како онда апостол Павле тврди да вера није за сваког? Али Бог је то све хтео и тако створио. Ствар није у томе да ми исправљамо Бога, него да разумемо шта нам Он говори и како влада над свима нама. Ова реченица, да „неће сви веру“, јесте тврда храна. Авва Исак каже: „дај Боже да у свакој генерацији постоји макар један човек који надилази границе створеног и живи у слободи Духа.“ Тај који успе то да уради, не успева сам за себе, него у име свих нас. То је успех сваког од нас. Живећи унутар Цркве у учећи језик Цркве, полако и постепено повећава се светлост. Као што у ватри, у почетку прво сагоре ситне гранчице, а после горе и веће гране и стабла, тако и на крају све постаје пламен и славословље. То повећавање пламена, ватре и радости не зауставља се никада и томе никада нема краја. Напредовање је непрестано и преображавајуће, из славе у славу. Све то може да прими неко ко живи истинито, искрено и са смирењем унутар Цркве тако што све прима са благодарењем, са захвалношћу, евхаристијски, славећи Бога. На тај начин, он присаједињује своје биће великом стаблу нашег Предања, и у почетку се осећа као да ништа не ради, али се храно из дубоких корена. Тада и његов живот личи на једно стабло, на дрво које прохвата, прима, страда и доживљава то унапређење. Ништа не радимо, а све бива само по себи. Да ли можете нешто да поручите српском народу? Благослов и дужност јесте да православни Срби заиста постану православни Срби. Велика је ствар и дужност нас православних да постанемо управо то што јесмо. Болест за све нас, а и за наше суседе јесте када бивамо мало православни. Мислим да живимо у једном повољном периоду, зато што православни Срби осећају и разумеју силу коју им дарује Православна Црква, као што и други осећају да Православна Црква јесте један непрестана теофанија, једно богојављење. Односно, осећају и разумеју да Православна Црква није тек једно од људских мишљења. Захваљујемо Вам се много на овим лепим речима и дивним одговорима. Хвала Вам! Хвала Господу! А ми треба да престанемо да дајемо интервјуе, и да почнемо да живимо. Кад долазим овде код вас не осећам да вам у нечему помажем, већ као да ја од вас узимам снагу. Захваљујмо се Богу За све и ради свега. Једном кад сам био на Кипру, рекао сам да је велика ствар бити православан Грк, што истовремено значи бити и нејелин и „неправославан“. Важно је да будемо православни, и то не на неки начин како ми то замишљамо, него да будемо живо богојављење. То је важно зато што постоји много неправославних издања Православља. Може се десити да ја мислим да сам православан, а да суштински пројављујем све оно што православље није. Један прост, обичан човек, једна проста бака унутар Цркве, када прихвата тајну живота са благодарењем, са захвалношћу и када прихвата сва страдања и целокупну немоћ са једним Слава ти Боже, та иста бака чудотворно зрачи и најављује да је смрт заиста уништена. Тако, она заиста проповеда шта је то Православље, шта је један дар Божије љубави за све. Према томе, можемо да останемо у Православној Цркви у смиреној тишини, и да на тај начин истовремено растемо духовно. Када говоримо Слава ти Боже, благодарни смо Богу, Богородици, свим светитељима који нам дарују једну заједницу као што је Рај. Разговор водила: теолог Милана Ивковић; „Православни мисионар“, мај/јун 2012. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Причао ми је један стари капетан брода: „Тада смо имали бродове са једрима. Нисмо се бојали отвореног мора, зато што су једра држала брод и он се поигравао са таласима. Многе тешкоће смо сретали када смо прилазили копну. А када смо одводили будуће монахе на Свету Гору, знали смо да их нећемо поново узимати. Губили смо их, нису поново излазили ван, као што се умрли не враћају назад када их односе на гробље.“ Он је Свету Гору окарактерисао као гробље, као гроб, у који када неко уђе, не излази ван. И имао је право. Можемо да кажемо да је Света Гора једно гробље мртвог семења, из кога је исклијао један другачији живот и цветање. Света Гора је нешто што те најдубље потреса и привлачи. Нешто што има везе са смрћу и животом. Кандидат за монаха долази на Свету Гору. Остаје у слободи. Жели да види шта се са провођењем времена на овом месту у њему догађа. Реакције су различите, сходно личностима и трагањима њиховим. Ако имаш призив за тај живот, ту логику, место и климу, остајеш. Долази до твог пострига. Биваш приведен од свог Старца Светом Жртвенику, коме припадаш, коме посвећујеш живот свој. А Свети Жртвеник, света Трпеза, јесте пресвети гроб Христов, одакле излази Женик, као из светле брачне одаје. И волиш један Гроб. И припадаш Гробу, јер волиш живот. Прва жеља старих светогораца једном новом, младом монаху је: „Добро трпљење“ (καλή υπομονή). То трпљење, то да свесно останеш под (=потчињен), јесте благослов који у себи крије велику динамику, јер те привлачи путу свесног умирања, погребења у „земљу добру“, где се ослобађа, активира динамизам скривен и сабијен у теби. И клија семенка твога бића која даје „плод стоструки“[1]. Да би се то десило семенка твог бића треба да је жива, да има елеменат који може да издржи у процесу живоносног умирања и треба да дође твој час, да семенка сазри, да човек постане свестан да је то једини пут његов. Да другачије не може бити. И пролази време, да би дошао час. А коначни час је толико страшан, да бисмо сваку жртву учинили да га заобиђемо, да га избегнемо. Другачије, међутим, не може бити, него да испијемо горку чашу смрти. Проучавање смрти је проучавање живота. Оно што видимо пред собом да се неизбежно приближава јесте смрт. Оно што постоји у нама јесте жеђ за вечним животом. Будући да си заволео овај пут монашког живота и подвига, идеш даље, почињеш да се погребаваш, да живиш умирање и да се храниш животом неуништивим и радошћу која не пролази. Када се крштаваш „у смрт“[2] Исусову, облачиш се у Христа[3] и добијаш име. Када постајеш монах, примаш друго крштење и добијаш ново име. Поредак пострижења говори ти сву истину о животу подвига који те очекује. Говори ти о неизрецивој радости и весељу које ћеш достићи пошто прођеш кроз бескрајне муке и неочекивана искушења. Описује ти сасвим јасно „све што је тужно и тешко у радостотворном животу по Богу“. На крају све доводи до једне провере где је све под претњом, у кризи која често превазилази логику и издржљивост твоју. У том часу крајње недоумице и напуштености, ако свесно свим бићем својим кажеш: „Нека буде воља Твоја Боже мој, ма колико ме то стајало“, тада се сав мењаш. Облачиш се у Христа. Место мења име. Постајеш други (= ин, инок). „Они пак који потрпе Бога обновиће снагу, залепршаће крилима као орли, ходе и не умарају се“[4]. Тада доживљаваш последице оне жеље „добро трпљење“. Осећаш да си цели живот проживео да би дошао до тог тренутка. И до тог места. Тај тренутак је муња и вечност. Тада немаш никаквих недоумица. Не присећаш се ничега, нити шта очекујеш. Божанска посета је наједном избрисала поделу на прошлост и будућност, чинећи све једним сада преплављења и преиспуњености. Непокретан си. Стојиш запрепаштен, пун изненађења, отворених чула, тако да сав постајеш једно чуло. Све вреднујеш другачије. Налазиш богатство, славу и рај тамо где други виде пропаст коју би требало избећи. Христос на Крсту и као умрли положен у Плаштаницу (у Надгробном Плачу) бива препознат као „Цар славе“. Од тада задовољан си када си презрен. Радујеш се понижаван. Биваш помогнут када те отписују. На плочама срца твога исписује се један нови закон, као што је написан на каменим плочама на гори Синају. Нови закон љубави који си лично примио, запечатио те је као „печат дара Духа Светога“[5]. На себи носиш монашку схиму – крст са исповедањем победе: ИС (=Исус), ХС (=Христос), НИКА (=победа). Ф (Φώς=светлост), Х (Χριστού=Христова), Ф(Φαίνει=просвећује), П (Πάσι=све и свја), Т (Τόπος=место), К (Κρανίου=лобање), П (Παράδεισος=рај), Г (Γέγονε=постаде). Од тада другачије ходиш. Носиш то искуство као проливање крви. Носиш умирање које те је донело у живот. Не излазиш ван гроба. Храниш се њиме као што се биљка храни кореном из земље. Из искуства твог произлази реч твоја, уобличава се простор твој. Све је пројава тог васкрсења из мртвих, све је одевено у чедност умилења и изворни динамизам вечног живота. Свети Козма Етолски, истински Светогорац, јасно говори да темељ на коме стоји, није, како многи мисле, столица или трон, већ гроб његов, из кога говори његово мртво ја[6]. * * * Када Авраам вади нож да би жртвовао свог сина Исака, дакле да би убио живот свој и наду, јер то Бог тражи, у том часу јавља се анђео са неба који га зауставља. Жртва Авраамова је већ завршена. Живот његов се променио. Име места се променило. Постало је „Господ ће се постарати“. Да би касније казали: „на гори где ће се Господ постарати“[7]. Аврам постаје отац вере, отац мноштва верујућих. Ко живи близу тог човека и тог места, где се Господ постарао, има другачије васпитање. Налаже му се другачије понашање. Не можеш да будеш дрзак на том месту. Не можеш да импровизујеш, да чиниш шта ти на ум падне. Предајеш се логосу и посебном блистању места жртве и образовања, које је постало и трајно постоји тим духовним искуством и догађајем који се десио. Крсном жртвом Господа „свако место дом молитве постаде“[8], по светом Јовану Златоустом. Светогорски манастири су ставропигијални. Крст је ушао у темеље Манастира. Крст је ушао у срце ктитора. Они су се сами из љубави распели да би се суочили са хиљадама непријатељских искушења. Колико су поднели свети ктитори да би саградили манастире, да би организовали братства, то њихова житија описују. Али, неописиве муке и неисказиве небеске радости које су окусиле душе њихове, само су њима знане. То су оне ствари „неизрециве…о којима човеку није допуштено да говори“[9]. Да су, међутим, они истинити, аутентични, свети, види се и из тога како су уобличили и уобличавају читав простор Атоса и читаво време; види се да су учинили Гору светом и богопохођеном. Простор и време су натопљени скрушеним страхопоштовањем. Преподобност светости, саживот са упокојенима, топлота присуства, лепота која превазилази смрт, то су неке особености Свете Горе. Велике, истинске и увек живе ствари саме долазе. Дешавају се без труда. Дарују се с више онима који су без граница, безусловно, себе Богу принели. Тако, можемо да кажемо да су њихова дела рођена благодаћу Божијом, а не створена вољом људском. Тако, можемо да говоримо о зградама богосазданим и иконама нерукотвореним. У том светом простору монах је научио да не губи време чинећи своју вољу, већ да се ничим не бави – по речима „отпочините и познајте“[10] – да би се налазио у сталној готовости и будности; да слуша и гледа шта Бог хоће и да то одмах учини. Присиљава се безприсилно. Све слободно Њему оставља. Дише молитвом свесно, а потом и не осећајући. Тако, његово време постаје Божанска Литургија. Види целу природу осветљену и преображену изнутра, као што се она на светим иконама приказује и као што ће бити – и већ је почела да бива – у новој твари; тада када „нова небеса и нову земљу по обећању Његовом очекујемо“[11]. Сва природа и боје природе божански се измењују, одевене у блистање литургијског умилења. Грађевине постају лагане, дишу и причају. Камење у тишини кличе[12]. Да би чуо глас грађевина, глас оваплоћеног Логоса, треба да будеш скрушен и мртав за своју вољу. „Долази час, и већ је настао, када ће мртви чути глас Сина Божијег, и чувши га оживеће“[13]. Ако чујеш глас оваплоћене Истине, истине која се оваплоћује у начину на који се простор и време на Светој Гори организују, узимаш живот. Етос грађевина, ритам мелоса, дискретност програма, објављује једну истину која се не учи на спољашњи начин, зато што је она причешће живота, које се са генерације на генерацију преноси као тајна настављања и кружења крви у једном телу јер „једно смо тело многи“ [14], живи и упокојени. Ако не живиш у љубави која је вечност; ако паднеш у замку да сматраш битним оно што је небитно, да тежиш положајима, слави и богатству, које пролази и гаси се, у том случају, већ од сада предокушаш несретни крај коме те време неумољиво одводи. Насупрот, у клими божанске љубави време не укида живот, већ уништава трулежност и открива светлост нетрулежности. Колико време пролази, човек који је научио да живи дајући себе, умирује се, стишава се, оснажује, подмлађује се. Дан се не завршава, не смркава се, већ свиће. Верује, живи и осећа да ће са смрћу потпуније сванути невечерња светлост. И када буде чулно изгубио светлост света, када буду престали да се крећу удови на земљи, тада ће га, као мртво и безосећајно тело, други узети и положити га у скуте земље. Тада ће и спољашње од свих бити виђено и са његове стране доживљено потпуно предавање себе божанској вољи, да би дејствовала онако како она хоће. И будући да је за време живота свог познао божанско милосрђе, и да је осетио и доживео и у свом смртном телу божанску радост, као дар кога није био достојан, сигуран је (и та сигурност је тело бића његовог), да ће и тада – још више и упечатљивије – нестворена светлост и божанска љубав да просвећује и саздаје њега самог (достојног осуде због дела својих, но ипак објекат љубави Божије милосрђем Његовим). Таквих непознатих и анонимних људи који су тако живели, тако били сахрањени на Светој Гори, има много. Из гробова њихових, из места где су живели, из брда која су гледали, из стаза којима су ходили, из храмова где су ишли на Свету Литургију, из келија где су се подвизавали и примали божанске посете… из свега тога израња необјашњив миомирис и топлина присуства, која побеђује усамљеност. Када примиш благодат, када све што је у теби говори „слава Богу“, тада ову радост и веселост доживљаваш као радост и веселост која блиста свима. Тада си способан да и благослов и бол и духовне дарове свих других – независно где су и када живели или живе – примаш и да доживљаваш као своје богатство, које ти се даје на дар. Живиш са онима које ниси видео и нећеш видети; са онима који су живели пре толико векова. И ближи су ти они који су даљи, али истинити, који су нашли утеху у болу и у несрећи, јер нису душу повредили. Колико су ти људи близу или далеко не зависи од географске и временске удаљености која те одваја од њих, већ од тога колико духовног здравља имаш, колико постојиш у простору љубави и осећајности за ствари истините које остају, које сви очекују. * * * Васцела творевина, простор и време, имају вредност зато што су пројава љубави Божије. Љубав чини простор Рајем, а у време она доноси оно што је безвремено и вечно. Близу смиреног, човека љубави срце ти се отвара. Налазиш пространост. Постајеш као мало дете. Крећеш се са лакоћом. Не желиш да га напустиш. Време у његовој близини протиче свето и плодно. У супротном, близу себељубца, који завиди и злопамти, не можеш да боравиш. Не налазиш простора. Срце ти се стеже. Потиштен си. И повлачиш се. Ако не љубиш, сужава се простор твој и понедостаје ти времена. Ако радиш себељубиво само за себе, као безумни богаташ из Еванђеља, заборављајући другога, твоје време се одмах завршава. Твој дан постаје ноћ. И чујеш глас: „…ове ноћи узећу душу твоју од тебе; а ово што си припремио чије ће бити“[15]? Међутим, онај који љуби, ради и живи за другога, када дође последњи час, и постави му се исто питање: „То што си припремио коме остаје“?, одговор је спреман: „Све припада истинитом и скупоценом моме „ја“, које су сви други“. Када својим понашањем даш простор другоме, себи дајеш простор. Када одбацујеш, осећаш антипатију или мрзиш другога, мрзиш себе самог. Ако то сада не разумеш, доћи ће време када ћеш разумети. Ти свети и истинити (подвижници), имајући богатство благости и доброте, из љубави сабирају и пуштају све да слободно напредују „у свако време и на сваком месту“[16], по вољи Господњој. Тако, Црква је свугде и увек Сместилиште Несместивог, где човек може да живи; она је сабирање и посланство, долазак и одлазак. Кроз евхаристијско сабрање Црква нам помаже да доживимо да смо „једно тело и један дух многи“[17]. Кроз апостолство Апостола она доноси Еванђеље радости и Васкрсења „васцелој творевини“[18]. Када ходиш од Бога послан – а не од своје помисли – задобијаш исихију пустиње. И када се стишаваш у свепустињском благовољењу Божијем, ходиш свугде помажући и бивајући помаган. Они који ходе остају непокретни на једном месту које је воља Божија. Који у Богу почивају свугде налазе божанску благодат. Нека свако од нас са усрдношћу подигне крст који му је некада негде дат да га подигне, и кроз крст ће доћи неисцрпна радост у читаво биће наше, а преко њега и у читав свет вавек. * Предавање одржано на симпосиону са темом „Света Гора – више од хиљаду година духовног сијања“, у оквиру манифестација „Солун – културна престоница Европе“, 27. Новембра 1997 год. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Тема нашег излагања гласи „Светитељ – архетип Православља у пракси“. Можда је помало исхитрено од мене што сам уопште прихватио да говорим на ову тему, јер осећам да о њој немам шта да кажем. Али, надамо се да ћемо, по љубави Пресвете Богородице, свих Светих и све браће (тј. светих присутних овде) и уз помоћ Божију, ипак моћи да кажемо нешто што би могло да послужи као полазиште за један плодоносни разговор. Када, као свештеници и верници Православне Цркве, говоримо о Светима, ми се, спонтано, присећамо оног свештеног тренутка током Божанске Литургије, непосредно пред Свето Причешће када свештеник објављује: „Светиње Светима!“ Тада осећамо да нико од нас није свет, да нико није Светитељ, и управо због тога, заједно са певницом, одговарамо: „Једини је Свет, Једини Господ, Исус Христос, у Славу Бога Оца. Амин.“ И управо се због Јединога Светога, Јединога Господа ми и можемо надати и бити уопште кадри да приступимо (Светом Причешћу). И ми знамо да Једини Свети јесте Источник свеколике светости и доброте, а Тај Свети јесте Исус Христос, Син Божји: Тај Свети јесте Бог. У Православној Цркви – Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви – верујемо да Бог није напросто само Онај Који воли: Он јесте Љубав. Љубав, дакле твори само биће Божије. Бог је бескрајно преобиље љубави. Свети Григорије Богослов вели: „Доброта Божија се није задовољила самосазрцањем већ је усхтела да се излије и да изиђе изван себе…“2. Управо због овога Бог ствара, најпре, чинове ангелске а, потом, и човека. „Добро усхтеде да се излије и да изиђе изван себе.“ Бог на ово није био приморан никаквом нужношћу. Божије савршенство је било свесавршено, али управо због тога што Он јесте бескрајно преобиље љубави, Бог је зажелео да излије своје добро и да изиђе изван Себе, да би „умножио примаоце Свог доброчињења“, да би створио нова бића, нове личности које ће бити кадре да постану причасници Његовог Божанског савршенства. Бог је Љубав и Бог је апсолутна слобода: Он воли у слободи и Он у љубави дарује слободу. Зато и кажемо на Божанској Литургији: „Ти Си по изобиљу милости Своје све привео из небића у биће“. Створивши човека, Бог је, као круну Своје творевине, створио ново створење, које ће се намучити и које ће, тако да кажемо, намучити и Бога. Али, Бог је више волео да се и Сам намучи и да се и ми намучимо, него да нас створи као бића без слободе и љубави, да будемо попут животиња, ако и интелигентних, али, ипак, животиња које функционишу ропски и аутоматски по диктату инстиката. Уместо тога, Бог нам је удахнуо Свој сопствени дах. Он нам је даровао опасни дар – дар слободе, који је као двосекли мач. И зато је човек у стању да одговори на љубав Божију. И зато човек кроз смирење, послушност и давање љубави, попут Бога Оца Који даје Своју љубав, може да постане бог по благодати. Овај процес (човековог) усавршавања нема краја: он је пут бескрајног узрастања у Богу, којим путују Светитељи. Међутим, шта се догодило? Бог је створио човека и даровао му слободу и… убрзо је започела трагедија људске историје. Наш прародитељ Адам је учинио страшан промашај. Као што језгровито каже Свети Максим Исповедник, Адам је „својевољно и безумно поступио противно (Богом створеној) природи“. И управо, у том тренутку, у човеково битовање су ушли грех, болест и страдање. Пролазили су векови и покољења… Неко би се могао упитати: „Шта се то догодило? Ако је Бог свемоћан, зар није могао да спасе род људски? Наравно да је могао, али Бог није желео да нас у процесу спасавања поништи (као слободне личности). Због тога је Бог допустио да прође толико векова и поколења. Морала је да се јави и сарадња са човекове стране. Човек је требало да се добровољно врати Богу. Јер како веле Св. Оци, добро се никада не може чинити на силу. У једној од својих проповеди Св. Јован Златоусти пита: „Шта се догодило Јуди?“, и одговара: „Иако је могао да исправи Свога ученика, Христос није желео да га учини добрим на силу, нити да изврши насиље над његовом слободом.“ Ето због чега је прошло толико поколења. Бог није желео да врши насиље над човековом слободом. Бог је, зато, дао људима Закон, Бог је слао Пророке, и онда се навршила „пунота времена“. А пунота времена јесте рођење и живот Пресвете Богородице. Када се родила чиста и најчистија, смерна и најсмернија девојчица Марија, куцнуо је час који је Бог толико чекао да би помогао роду људском. Био је то тренутак у коме се (у историји) јавила смерна личност која воли, која је чиста и слободна, која не живи по сопственој вољи, која се не буни против Бога. И једино је она била достојна да разговара са арханђелом Гаврилом и да прими од њега небески поздрав и да одговори: „Нека ми буде по речи Твојој“ (Лк. 1, 38). „А када дође пунота времена, посла Бог Сина Својега, Који се роди од жене, Који би под законом, да искупи оне који су под законом, да примимо усиновљење“ (Гал. 4, 4–5). Ова „пунота времена“ јесте Пресвета Богородица. Свети Никола Кавасила каже: „Бог је створио све и видео да је све веома добро, и управо је та доброст и велика красота творевине открила красоту Пресвете Богородице.“4 Пресвета Богородица је, по нашој православној химнографији, „Најкраснија међу женама“, Она која је достигла најузвишенију чистоту и смирење што Јој је омогућило не само да умом буде свагда погружена у Бога, већ и да, заиста, да тело Сину и Логосу Божијем. „И Логос постаде тело“ (Јн. 1, 4). И док је Адам по својој слободној вољи поступио противно (Богом створеној) природи, наш Господ је по Својој слободној вољи делао у складу са (Богом створеном) природом. Господ је дао и даје савршени пример човеку, пример онога ко човек јесте, и то је зато што је Исус Христос савршени Бог и савршени човек, Богочовек. Из живота нашега Господа видимо да је Он „смеран и кротак срцем“ (Мт. 11, 29). Видимо да се „Закон даде кроз Мојсеја, а благодат и истина кроз Исуса Христа“ (Јн. 1, 19). Доласком благодати и истине кроз Исуса Христа започело је наше спасење. Син Божији је постао човек, (живи човек) а не религијски систем, нити закон, нити теорија. Он је, као једноставан и смирен човек, поживео са људима на земљи, без греха. Он нам је показао љубав. „Он пролажаше, чинећи добро и исцељујући све“ (Дела 10, 38). Он је говорио језиком који су људи разумели. Неко је тражио хлеба: Он му је дао хлеб. Мајка је плакала, зато што је изгубила сина јединца: Он га је васкрсао. Слепи су молили Сина Давидовог да им се смилује: Он им је вратио вид. Губавац је сав био покривен ранама и од свију одбачен: Он га је исцелио од губе и очистио од рана. Христос је говорио језиком обичних људи. Он није говорио неразумљивим језиком. Али, Он је отишао и даље од тога. Он је говорио о Свом новом Царству, о новој твари која уводи нови начин размишљања. Христос је, говорећи о Своме Царству, казивао ствари које су Јевреји схватали тек магловито. Говорећи о овоме, Св. Јован Златоусти, у свом тумачењу Јеванђеља, пита: „‘Господе, зашто си говорио на тај начин Јеврејима, када они нису разумели шта им говориш?’. И Господ одговара: ‘Говорио сам намерно на тај начин да би их (привидна) нејасност проповеди подстакла да трагају за истином'“. Господ нам, на овај начин, даје најпре оно што разумемо, помажући нам да постепено идемо и иза тог разумљивог (ка дубљем поимању). Ако погледамо Христово Страдање, опет видимо како је благ и дуготрпељив Господ према нама. Он као да жели да нађе оправдање за наше понашање и не суди нам строго, већ нас пре гледа као болеснике од неке тешке болести. Ако погледамо сву ту срамну војску оних којих су се, кроз историју, ругали Христу, који су Га пљували и који су Га ударали, видећемо да Он на све то не одговара ништа. Као што каже пророк Исаија: „Леђа Своја подметах онима који ме бијаху и образе Своје онима који ме чупаху. Не заклоних лица Својега од ругања ни од запљувања“ (Иса. 50, 6). Управо овде откривамо највећи динамизам. Најефикаснији облик отпора јесте – достићи тачку потпуног непротивљења. Ово је пројава највеће снаге: не бити непослушан и не противречити. Ми смо слаби и зато смо непослушни и зато противречимо. Сетимо се других речи пророка Исаије о Месији: „Презрен беше и одбачен од људи, болестан и вичан болестима… он болести наше носи и немоћи наше узе на себе, а ми мишљасмо да је рањен“ (Иса. 53, 3–4). Господ нас Својим примером учи нечему што је од највеће важности: како да подносимо бол! „Христос пострада за нас остављајући нам пример да идемо стопама Његовим“. (1. Петр. 2, 21). Идући стопама Христовим, стижемо у Гетсиманију где се Он пројављује као савршени Човек и савршени Бог. Требало би да читамо опис Христовога борења у Гетсиманском врту са крајњим страхом и трепетом као да изговарамо најсветију од свих молитава. Овде Господ да се изразимо на људски начин, открива Своје мисли, говорећи: „Оче, ако је могуће, да ме мимоиђе чаша ова“ (Мт. 26, 39). Христос је био у тако великом борењу да је Његов зној капао са Његовога Лица као крупне капи крви на земљу. Он је тражио од Својих ученика да пробдеју макар мало са Њим, али њима се спавало. На крају Христос каже: „Оче мој, ако не може да ме мимоиђе ова чаша да је не пијем, нека буде воља Твоја“ (Мт. 26, 42). Када Господ коначно каже: „Нека буде воља Твоја“, све се разрешава, борење се завршава. Тада Он каже Својим ученицима: „Устаните, хајдемо!“ (Мт. 26, 46). Тако су и учинили. Убрзо долази гомила људи са светиљкама, ножевима и тољагама да ухапсе Господа, и апостол Петар који, претходно није могао да бди са Господом и није могао да се моли као што се молио Господ, нити да попут Њега каже: „Нека буде воља Твоја!“, реагује као што би то учинио сваки обичан човек. Он вади нож и одсеца уво слуги Малху. Али, Господ запрећује Петру да не чини тако будући да Његово Царство није од овога света, јер да је Његово Царство од овога света, Он би затражио од Оца и Отац би Му послао више од дванаест легиона Анђела да победе Његове непријатеље. Овде се срећемо са потпуно новом врстом Цара, Који је најмоћнији када је голорук и ненаоружан. То је нови велики Цар Који први пут у историји нема непријатеља осим самога зла. Он не жели да порази и уништи конкретне непријатеље, већ хоће да уништи само зло. Зато Он допушта Својим непријатељима да Га надјачају и да Га убију да би свима пружио могућност да живе и да уђу у живот вечни. То је потпуно нови етос и потпуно нови начин живота. Када Господ једноставно каже онима који су тражили Исуса Назарећанина: „Ја сам (Тај)“ (Јн. 18, 5). И сама власност присуства Онога Који је рекао: „Не Моја, но Твоја воља нека буде“, присилила је оне који су, под пуним наоружањем, кренули на Њега да попадају на земљу, али и то што су попадали на земљу, био је за њих благослов, јер, на тај начин, дошло је до страдања Христовог, до доласка Царства Небеског на земљу. Христа су ухапсили и разапели на Крст. Нешто касније, када се један пролазник ругао Распетоме, говорећи: „Друге је спасавао, а Себе не може да спаси. Ако је Цар Израиљев нека сиђе сад са Крста, па ћемо веровати у Њега.“ (Мт. 27, 42), Господ није сишао са Крста да би малобројни окупљени људи могли то да виде и онда, да, због тога, „поверују“. Њега су мртвога скинули са Крста и Он је Својом смрћу поразио смрт. Као што наша Црква исповеда: „Васкрсавши из мртвих, Он је васкрсао читав род људски“. Или како Св. Јован Златоусти каже: „Он васкрсе Собом читав свет“.5 И тако је могао да започне живот (нове) породице Божије. „А онима који Га примише даде власт да буду чеда Божија, онима који верују у име Његово“ (Јн. 1, 12). Страдањем, Васкрсењем, Вазнесењем и Педесетницом настаје Црква. Другим речима, имамо нови квасац „који заквасује све“. Имамо Царство Божије које битује као могуће у свакоме човеку, које обитава у свима нама и које омогућава да се сваки човек развија и узраста док не досегне до истински благодатних димензија живота за који је првобитно и био назначен, то јест док не постане бог по благодати. Имамо, дакле, заједницу Светих, имамо људе који живе Христом, као што гране живе животом чокота, и који, такође, постају христоси по благодати. * * * Које су, дакле, одлике Светитеља? Најпре бих рекао да Светитељ постоји и може да постоји искључиво у Православној Цркви. Изван Православне Цркве, заиста, може бити веома добрих људи, али не и Светитеља, онако како их ми схватамо. Јер Светитељ није човек који напросто поседује врлине или који је, кроз аскетско усавршавање, научио да контролише себе и своје психосоматске моћи. Светитељ је, како смо то већ рекли, онај који има органску везу са Христом; који је крштен у име Оца и Сина и Светога Духа; који живи подвижничким животом истрајнога дуготрпљења; који напредује од покајања ка чистоти, и од чистоте ка савршеном смирењу. Овај низ – покајање, чистота, савршенство, преузели смо од Св. Исаака Сиријског. Како он каже, покајање је: престати са својим пређашњим грешним начином живота и, притом, не туговати због тога. Чистота је: срце испуњено састрадалном љубављу према свецелој творевини. Постоји нешто што би овде требало да нагласимо: чистота није пука свест о томе да смо се ослободили ове или оне страсти, чистота је плод (покајања). Ако после покајања стекнемо чистоту, та чистота је истинска у Исусу Христу једино ако имамо срце које има љубав за све људе. И, на крају, долази савршенство које јесте – смирење, а то значи – одрицање од свих видивих ствари, али и свих мислених ствари, и битовање (у Богу) изнад свих тих ствари, „без икаквог помишљања на њих“. Светитељи су, према томе, они који су прошли све ове три фазе и стекли обожење по благодати или, како се каже на грчком, „тхеосис“. Но, шта је то, заправо, обожење? Рекли смо да у западној европској традицији нема места за Божанску благодат. Да будемо поштени, на известан начин, опита Божанске благодати данас готово да више нема ни међу нама православнима. Боље рећи, тај опит као да је некако заборављен у нашој факултетској теологији, у нашим проповедима и нашим веронаучним школама. Али, иако смо тај опит заборавили, он, ипак, негде дубоко у нама још увек дејствује. Ми смо, на известан начин, и „новопросветљени“, али опет и они који греше. И, знате, шта се онда због тога дешава? Збунимо се, понекад, због неких јаких израза којим су се служили неки од Светитеља; и ми онда „преузимамо“ те изразе и почињемо да се користимо њима да бисмо правили неке своје („теолошке“) конструкције, које су, у мањој или већој мери, незреле и неуравнотежене. Да ли то онда значи да не би уопште требало да говоримо о обожењу? Мислим да итекако треба да говоримо о обожењу, јер говоримо о Светитељима. Али, неко би могао рећи: „Какве користи од тога да једном тако јадном створењу као што сам ја говорите о једној тако узвишеној ствари?“. Али, сви смо ми јадни: суштина свега и чудо јесте у томе што је Светитељ заправо „богочовек“ по благодати Божијој. Погледајмо шта се дешава. Светитељи често изгледају много грешнији од нас. Они су сами себе обличили у својој беспоштедној искрености и смирењу. Они нису претендовали да су велики људи, али су стварно били велики. Са друге стране, ми који нисмо свети претендујемо да то јесмо и због тога понижавамо друге. Прави Светитељ је истински велики и знак његове величине јесте то што се у његовом друштву ми који смо безначајни осећамо значајним. Према томе, то што светости и обожења нема данас међу нама није због тога што не постоје прави Светитељи, већ зато што се ми понашамо као лажни светитељи, лажни теолози, лажни монаси и лажни проповедници. Шта је то, онда, обожење? Обожење је циљ и смисао човековог живота. Човек нема другог разлога битовања осим светости. Данас је много дискусија о различитим филозофијама и о ономе што људи желе да човек постане: економски човек, модерни човек, пост–модерни човек, пре–модерни човек… Али, која је сврха тога што је човек модеран или пост–модеран ако нас све чека смрт која ће нас прогутати? Ствар је у томе да смрт буде превладана, а управо то је оно што јесте обожење. Управо је због тога Бог створио човека по Свом образу и подобију. Управо се због тога Бог, после човековог Грехопада, старао за човека и чекао његов повратак. И ми морамо да будемо благодарни Мајци Божијој која је уздигла човечанску природу на тај степен на коме је та природа могла не само да прими Бога и да Га понесе у себи, већ и да зачне Бога и да Га роди на овај свет. Син Божији је дошао у свет и постао Син Човечији. Он нас сматра достојнима да нам врати све оне потенцијале које смо изгубили, али само под условом да ми желимо да се вратимо Богу. * * * Ми живимо и радимо своје свакодневне послове, ми се кајемо. Како Свето Писмо каже, нико није без греха, чак и када би поживео само један једини дан. Погледајмо цариников пример: цариник је имао многе грехе, али када бисмо само имали покајање цариниково! Ми, дакле, живимо наш духовни живот: боримо се, кајемо се, иштемо Божију милост, вежбамо се у дуготрпљењу. И док се ми тако вежбамо у дуготрпљењу кроз подвижнички живот, смирење и љубав, у једном тренутку нешто почиње да се дешава. Као што би то рекао Св. Исаак Сиријски, нешто почиње да се дешава у нама „изненада“, „без нашега знања“, „без спољашњега узрока“, „неочекивано… Почињемо да зрачимо радошћу, ликовањем и весељем. Збуњени, ми муцамо: „Али, то није нешто што је дошло од нас!“. Међутим, то нам је, ипак, дато! Зашто? Зато што је Бог бескрајно добар. Но, неко ће рећи: „Али, ми то нисмо заслужили! Ми смо заслужили казну!“. И тада ћемо разумети зашто је Св. Исаак Сиријски рекао да Бог није праведан, него неправедан. Како? Ево како: да је Он праведан, Он би нас претворио у пепео. И сетимо се још да је Авва Исаак још рекао да је Бог страшан не због Своје моћи, него због Своје љубави. И ово Божанско удивљење и изненађење настављају да обитавају у нама. Радост и весеље Божије који су у нама нити пролазе нити имају краја, већ непрестано расту. Зато је Господ „о Духу Којега они који верују треба да приме“ и рекао: „Онај који верује у Мене, из његовога срца потећи ће реке воде живе“ (Јн. 7, 38–39). И ова утеха се улива и прожима читаво биће човеково, „све до његових састава, најунутарњијих делова, његовога срца“.8 И ми осећамо да оно што се дешава у човеку јесте онај чудновати догађај о коме се говори у Синаксару на Све Свете: „Дух Свети силази и земља узлази“. Дух силази и земља, то јест читаво људско биће, узлази, јер бива уздигнуто ка Богу. Св. Григорије Палама вели да нам је Бог дао тело да би „кроз оријентисање ка Њему“, оно могло да се одухови, али ми, напротив, „кроз оријентацију према земаљским стварима наш дух чинимо телом“. Св. Григорије Палама не каже да дух чинимо телесним, већ наглашава – чинимо га телом. Светитељи су, дакле, после многога подвижништва, смиравања и, изнад свега, дуготрпљења, примили Божанску благодат. Они су примили Божију милост и бивали у потпуном удивљењу. Они су бивали трепетно запањени Божијом милошћу, Божијом љубављу и безмерношћу Његовог милостивог дара. Они су се осећали да су ништа, да су последњи од свију. Они су све друге видели као добре. Они су забадава волели све друге као што је Бог забадава волео њих. Они су се увек питали: „Шта је то Бог нашао у мени да ме толико воли?“. Зато кад се приближимо Светитељу ми осећамо да нас он воли. Он нас никада не користи. Поред њега осећамо ширину, бескрај и топлину. Зато пред њим ми спуштамо наше руке и престајемо да се противимо. Бивамо трепетно удивљени пред Светитељем, баш као што је он трепетно удивљен пред Богом Оцем. Православни Светитељ није вредан због својих врлина, већ зато што он уствари јесте Сам Христос „у другачијем виду“. У личности Светитеља ми препознајемо Самога Христа зато што, по Св. Григорију Палами, „Бог и Његови Светитељи имају исту славу и величанство“. Волећи нас, Светитељ нам отвара нове путеве. Он нам омогућава да дођемо к себи и да се оријентишемо унутар твари. Читаво његово понашање нам говори: „Ви сте грешни, али ја сам грешнији од вас. Али, не заборављајте једно – Бог нас воли, Бог је наш Отац. А наша вера је изражена у Символу вере где се каже: ‘Верујем у једнога Бога, Оца, Сведржитеља’. Молитва којој нас је научио наш Господ почиње истим речима: ‘Оче наш, Који си на Небесима’. Зато не тугујте: ви сте деца Божија. Знам да сте слаби, јер сам и ја исте природе као и ви!“. „Ми, монаси, и ви, Хришћани из света јесмо браћа: та, зар нисмо начињени од исте земље?!“, пише Св. Теодор Студит у својим великопосним беседама. Сви смо грешни, али имамо једну снагу. А та снага јесте у томе што има Ко нас воли. Тај Који нас воли воли свакога од нас лично, истом љубављу којом воли читав свет. Чак и ако смо кренули погрешним путем, увек можемо да се вратимо Богу Оцу. Ако имамо то на уму и ако то опитујемо на такав начин, ствари се одједном мењају: човек почиње да разумева ко он јесте. Он почиње да схвата да је његова природна функција да даје љубав и да прима љубав. Будући да је он Богом створено биће, створење Бога Који јесте Љубав, он прима љубав Божију као благослов, и слави Бога и узраста из славе у славу искључиво када слободно изабира да воли Бога. Али, ако, напротив, западнемо у сурову тиранију егоизма, ако заборавимо и одустанемо од екстатичке природе љубави, онда почињемо да уништавамо сами себе. Св. Дионисије Ареопагит пише: „Сами Проузрочитељ космоса… иступа ван Себе у својој промислитељској бризи за све што је створио… и долази да обитава у свему, притом, ипак, остајући у Себи, по Својој натприродној и екстатичкој способности“.11 Другим речима, Бог је Љубав и (по Љубави) бива „екстатичан“12 односно „излази ван Себе“ кроз Своја промислитељска дејства, кроз Своје енергије, кроз Своју љубав према роду људском. Бог омогућава човеку да прима ту љубав, да одговара на ту љубав и да постане бог по благодати. Ако човек прихвати овај дар, онда он „креће из дома Оца својега“ (1. Мојс. 12, 1) и проналази своје истинско биће и почиње да живи својим истинским димензијама. Али, ако се затвори у свој егоизам, он почиње да се гуши. Егоизам је тешка болест. По Св. Максиму Исповеднику, егоизам је“острашћена, безумна љубав према сопственом телу, а супротни егоизму су љубав и самосавладавање. Човек којим влада егоизам јесте роб свих страсти“.13 Тек када почнемо да схватамо да Бог „излази ван Себе у Своме промислитељском старању за све“, тек када почнемо да схватамо „да је Бог толико заволео свет да је дао Сина Свога Једнороднога да свако ко поверује у Њега не погине него да има живот вечни“ (Јн. 3, 16), тек када престанемо да живимо искључиво за себе саме и почнемо да живимо за Онога Који је умро и васкрсао за нас – тек тада почињемо да битујемо у својим истинским димензијама. Тек тада постајемо истински људи и почињемо да схватамо шта значи то да је Бог створио човека. Тек тада откривамо природно функционисање нашега бића и начин узласка од природног ка натприродном. То јест, од вежбања у врлинама и задобијања знања о Божанским стварима ка стварном опитовању Божанских ствари по благодати, ка опитовању узрастања и обескрајивања (у Богу). * * * Ми се у присуству Светитеља учимо стварном богословљу. Ми бивамо поучени богословљу не речима – или, тачније, не само речима – већ управо тиме што напросто јесмо у присуству Светитеља. Св. Јован Дамаскин вели да су се Светитељи за живота толико преиспунили Божијом благодаћу да се она, чак, ни после њихове телесне смрти не одваја од њихових душа и тела, од њихових гробова, од њихових светих моштију и икона. Управо због тог разлога ми схватамо да су Светитељи присутни, чак, и у своме одсуству, да они остају са нама и када оду од нас. Да објаснимо: када видимо Светитеља, ми не примамо само оно што нам он преноси кроз своје мисли и речи. Оно најбитније јесте то што су његова душа и његово тело освештани (Божијом благодаћу). Он је сав огањ љубави Божије и он нам управо због тога даје нешто потпуно другачије, оно што никада не престаје и никада не пролази. Да бисмо, пак, примили овај дар морамо испунити извесне предуслове. Кроз Светитеља ми имамо могућност да разумемо Ко Бог јесте и ко ми јесмо. Почињемо да схватамо да је Бог наш Отац Који нас воли и да ми можемо да Му се вратимо. * * * Једном приликом су неки простосрдачни сељаци, који су дошли на поклоничко путовање на Свету Гору, јадиковали над стањем у коме се налази данашња омладина: одала се рђавом животу, проводи своје време по кафићима, дрогира се… Али, један од њих је на следећи начин прокоментарисао ствар: „Наравно да је све то веома лоше, да је то грех, да је то ужасно. Али, најгоре од свега јесте то што млади не верују да могу да се врате (на прави пут) и што не знају коме да се обрате у тешким тренуцима“. Овај једноставни православни сељак је изрекао дубоки увид – ми треба да знамо где можемо и коме би требало да се обратимо у тешким тренуцима. Цветови се не отварају на леденом зимском ветру, већ на топлом даху пролећа. Човек не отвара своје срце под притиском претњи, већ у окружењу љубави, где влада атмосфера поверења. А љубав није сентименталност, већ жртва. Светитељи воле и пројављују да Бог јесте наш Отац, да је Он екстатичка (из/ступљенска) љубав (према нама). У причи о блудном сину видимо да је Бог Отац, у Својој екстатичкој љубави, изашао изван Свог дома да би дочекао блуднога (млађега) сина који се враћао кући. Он је, потом, изван куће молио старијега сина да уђе (на гозбу). Блудни син се вратио и постао средишња личност на свечаној гозби, јер је схватио једну суштинску ствар. Он се, још пре него што је отишао од куће, своме оцу обратио као Оцу, заискавши: „Оче, дај ми мој део наслеђа“. И његов Отац му је показао Своју очинску и штедру љубав. Он га није обавезао наредбама – јер у том тренутку оне не би имале никаквог смисла – али га није ни одбацио. Дао је тражени део наслеђа Свом сину и син је отишао. Али, где год да је ишао, Очева љубав је ишла са њим и још даље, ишла је преко разарања и смрти у коју га је водила његова побуна. На крају, „он је дошао к себи“ и схватио шта се догодило: „Ја сам недостојни син великога оца. Вратићу се и затражићу његов опроштај. Рећи ћу: ‘Оче сагреших небу и теби, таквоме Оцу који ме воли толиком љубављу и који ми даје толику слободу. Оче, ја сам ништарија“. Син се враћа и исповеда Оцу, а Отац не приговора ништа: Он једноставно воли сина. То је свети тренутак у светом чину љубави, и све се збива у тишини. Отац се обраћа једино слугама. Он им заповеда да закољу теле и припреме велику гозбу. Син улази у дом Оца свога. Он схвата да је његов велики грех био у томе што је увредио оца као Оца. Зато му он није рекао: „Оче, потрошио сам твоје богатство, али сада ћу да радим и да зарадим новац, и да ти вратим потрошено, и све ће доћи на своје место“. Јер ту није ствар финансијске, већ онтолошке природе. Због тога син и исповеда да није достојан да се назове сином свога Оца Који је толико штедар у Својој љубави (Лк. 15, 11–12). Међутим, у случају старијега сина ствари нису ишле баш добро. Он не говори породичним језиком којим говори млађи син. Он себе не види као сина свога оца, већ пре као запосленога код послодавца. А када човек који је створен да говори језиком сина своме оцу, говори језиком запосленог своме послодавцу, тада ствари стоје рђаво. Јер таквим језиком бисмо могли говорити да смо роботи који су произведени у фабрици… У Цркви говоримо језиком личних односа. Ово је мој отац а ја сам његов син, и ја сам недостојан свог оца. Али, старији син се понаша као да се ту ради о неком економском питању: „Ето служим те толико година и никад не преступих заповест твоју, па мени никад ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим“. То јест, ја сам све радио добро, а ти си све радио лоше. И шта се даље збива? Старији син наставља да критикује: „Твој син је проћердао твоје богатство…“. „Не“, прекида га отац, „није он ‘мој син’, већ је он твој брат који беше изгубљен а сада се нађе, који беше мртав а сада је жив“. Старији син је, уствари, „Морал(изам)“. Он живи у кући оца свога, али говори језиком који није језик Православља, тј. језик покајања, и зато он неће да уђе на велику гозбу за коју је отац заклао теле угојено. О, каква се неочекивана ствар догодила! У овој јеванђелској причи нам се открива истина да Бог јесте љубав. Бог из љубави ствара човека и даје му способност да, ако то жели, може слободно да одговори на Његову љубав. Бог је сав љубав и не може да мрзи, већ једино да воли. Ако се вратимо у то истинско и природно стање слободнога вољења Бога, тада почињемо да осећамо да је Бог наш Отац. А Отац говори старијем сину: „Све моје је твоје“. То значи: све што имам је ваше, па зашто онда од Мене тражите јаре? Али, када „говоримо језиком нељубави“ онда иста та љубав Божија за нас постаје пакао! Баш као што је то случај и са сунчевом светлошћу: она је благослов за живе организме, али у лешевима подстиче труљење. И обрнуто: одсуство сунчеве топлоте узрок је престанка животних процеса код живих организама али је зато и узрок нетруљења лешева. Другим речима, одсуство сунчеве светлости и топлоте значи – смрт. Бог јесте Љубав. Он је у преобиљу Своје љубави све увео из небића у биће. „Да би умножио примаоце Свога доброчињења“, Бог је створио човека по Своме образу и подобију. Човек живи у складу са природним функционисањем свога бића искључиво онда када одговара на слободни дар Божије љубави. А та љубав јесте Рај. Али, та љубав јесте и пакао за оне који су се отуђили од екстатичке љубави, од вољења по подобију Божијем, и који су се затворили у загушљиву тамницу самољубља (егоизма). * * * У присуству Светитеља ми опитујемо исто. Светитеља нам не пуни главу теоријама. Наш ум је постао прокључали хаос теорија, анти–теорија и супер–теорија. Али, у личности Светитеља ми пред собом имамо истинитога човека, јасну икону Божију, и није важно шта ће он да каже већ оно што он пројављује самим својим присуством. Апостоли су били “ једнима мирис смрти за смрт, а другима мирис живота за живот“ (2. Кор. 2, 16). Светитељ пројављује благодат Божију која испитује човека. За оне који говоре породичним језиком (Оца и покајанога сина), човековим природним језиком, благодат Божија је благослов. Али, за оне који говоре језиком самољубља и мржње, та благодат је пакао. Трећега нема. Уз то, у присуству Светитеља сви системи који гутају човека једноставно ишчезавају и ми смо запањени јер схватамо да је, први пут, неко Други, Светитељ, толерантан према нама и да први пут неко Други има времена за нас. Он брине за нас, а не за себе. Он не жели да нас искористи, нити да нас „експлоатише“, нити да нас претвори у своја оруђа. Зна се да сваки друштвени систем, било капиталистички било комунистички, манипулише човеком. То је због тога што је човекова природа таква да је човек уствари неподносив. Ко може поднети човека? Он жели све, али то је немогуће и неизводиво. И баш зато што сваки човек хоће све, једино Онај Који нас је створио, Који нас зна пре него што смо се родили и Који нас зна пошто умремо јесте кадар да задовољи нашу жеђ. Хтети све, то је, људски говорећи, немогуће. Али, у Цркви је све могуће, јер у њој „чујемо ствари које нико не чу кроз векове и прослављамо величанствена чудеса“. Да би се решио свих проблема које човек прави, сваки систем, или партија, или идеологија, па чак, ако хоћете, и хришћанска идеологија, обрачунава се са човеком прокрустовским методом15, трудећи се да човека претвори у биљку и да га ућутка. Нема другог начина, јер је човек напросто неподносив. Али, Светитељ нас не уништава, он нас не искоришћава. Он нас воли. Али, немојте мислити да је његова љубав сентиментална. Она је тешка, и, у извесном смислу, неупоредиво тежа од сваке окрутности. Она је попут операције којом хирург уклања загнојено месо. И ми тачно знамо да је Светитељ хирург, а не касапин. Ми му зато говоримо: „Ти си потпуно у праву, ради шта треба да радиш“. Чак и када не ради ништа, његова љубав изводи страшне операције унутар нашег бића. Он брине за нас. Он жели да се свако од нас спаси, да постане бог по благодати. Ми можемо отићи од њега, ми можемо и да не маримо за њега који брине за нас. Он не захтева ништа од нас, Он не тражи ништа заузврат. Он не очекује од нас да му укажемо никакву захвалност. И управо смо због тога ми, током читавог свог живота, и благодарни Светитељу, и не желимо да се одвојимо од њега. Благодарност и награда за Светитеља јесте да ми пронађемо себе, да постанемо и сами свети, и да се из дубина нашега бића уздиже славословље: „Слава Богу за све!“. Светитељ не жели (као што то жели човек овога света) да постанемо следбеници његове партије нити да будемо чланови његовог удружења, па чак ни монаси његовога манастира. Он једино жели да ми пронађемо свој пут у Исусу Христу. Ако се то догоди, онда смо ми и он занавек заједно, где год да будемо и ма колико да миленијума прође. На тај начин се освештава свеколика творевина и свецело време, и ми већ сада живимо на другачији начин. Што се тиче онога што смо већ рекли – шта је то у човеку што је неподносиво? Рекао бих да је то његова потиснута жеља да буде бог по благодати! И ми у Цркви имамо ново Царство, нову логику, нове могућности. Сетимо се шта је Господ рекао Својим ученицима: „Да не буде тако међу вама; него који хоће да буде велики међу вама, нека вам буде служитељ. И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга. Као што ни Син Човјечији није дошао да Му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе“ (Мт. 20, 26–28). На другом месту Он каже Јеврејима. “ Оци ваши једоше ману у пустињи, и помреше. Ово је хљеб који силази с неба: да који од њега једе не умре“ (Јн. 6, 49–51). Господ не каже да ће такав бити васкрснут, већ „да неће умрети“. Овај Хлеб јесте хлеб Божанске Евхаристије који се „ломи а не раздељује, који се једе а никада га не нестаје“. И Дух Свети се „дели (многима) а не осиромашује, раздаје (многима), а ипак остаје цео“16. У светој честици, у најмањој трунци Светога Хлеба Евхаристије присутан је свецели Христос. И ми кроз један једини дар Божанске благодати учествујемо у пуноти Духа Светога, Који се, како рекосмо, дели (многима) а не осиромашује, Који се раздаје (многима), а ипак остаје цео. На овај начин је нама могуће да битујемо, „као они који ништа немају а све поседују“ (2. Кор. 6, 10). И ми, на тај начин, схватамо да је „блаженије давати него примати“ (Дела 20, 35). Ако ја живим то још не значи да треба сваког Другог да уништим. Управо је супротно, како и чујемо на Светој Литургији. Не каже се: „дајте ми да вас једем да бих могао да живим“, већ: „Узимите, једите тело Моје… пијте Крв Моју“. Ви треба да се нахраните, ви треба да утолите вашу жеђ. Ви сте Моје истинско Ја. Ако ви живите, живим и Ја. То је нови начин размишљања: да у свету има довољно места за све. Ми овде не говоримо о мноштву индивидуа, већ о о хармоничном узајамном прожимању личности које се воле. . . ТЕКСТ У ЦЕЛОСТИ МОЖЕТЕ ПРОЧИТАТИ НА САЈТУ Ризница литургијског богословља и живота

Налазећи се овде у Србији доживљавам слична осећања и примам утиске, немајући потребу за посебним вођењем. Тема данашњег предавања: „Васељенско послање православља“ на сличан начин указује на оно што живимо унутар православља док бивамо православни. Када неко говори о православљу у средини која није православна он заправо осећа да нема заједницу живота са њом, и не саопштава животне поруке већ просто износи идеје. Насупрот томе, живећи у православљу, ми осећамо да се не ради о једној религијској идеји, него о богојављењу. То богојављење јесте једно чудо које изражава оно о чему човеку није дато да говори јер се то не може изразити речима. За тим неизрецивим тајнама чезне свако биће. Постоји једна грчка изрека која каже да покрај сваког дома постоји један мали врт или посебан кутак где човек може на миру да буде. Тако, и на путу православља, тај мали врт јесте, у ствари, Рај. А у тој дубини је слобода и јединство свих, сједињење свих, и то истовремено. Ако погледамо онај период црквене године који почиње великом Четрдесетницом и кулминира са догађајима Распећа, страдања Христовог, Голготе, видећемо да он има на крају бљесак Васкрсења. Беседа која оличава Пасхални догађај је Катихетско слово Светог Јована Златоустог: тада све бива испуњено светлошћу, сви су позвани на ту гозбу вере, вели та беседа, нико не треба да остане гладан, и који су постили и који нису нека уђу у празник радости, да не остане нико више мртав у гробу, него да сви устану из гробова. Књига Владимира Лоског „Оглед о мистичком богословљу источне Цркве“, коју је писао четрдесетих година, завршава се управо том Катихетском речју Светога Златоустог. Та књига је била сведочанство православне теологије, својеврсна револуција услед схоластичког богословља, једно изненађење православног искуства живота које доспева до Васкрсења. Многи римокатолички теолози су је прихватили и примили њен утицај и терминологију. Но, осећа се да употребљена терминологија код њих не одговара истом садржају који је Лоски подразумевао. Оно на шта смо сви ми православни позвани јесте да будемо православни. Кажемо да је стварање света заправо пројава љубави Божије. Последњи чин стварања света је стварање човека, које следи управо после биљног и животињског света; а циљ сваког човека јесте да постане бог по благодати. И сваки човек је таква вредност која превазилази вредност васцелог света. Бог је могао на почетку да створи људе савршеним, како би пребивали у таквом „беспоговорном“ стању Раја, тј. начину битисања лишеном проблема са којима се суочава. Међутим, таква „доброчинства“ Бог не чини. Да је то учинио, затворио би људе у једно вечно мучилиште. Пут од страдања ка Васкрсењу је пут који је од Бога предвиђен и који нам је намењен. Оно што Црква треба да начини од човека није један савршено етички обликован човек, неки морални тип човека, нити је циљ да постане добар члан једне целине или једног настојања, већ се тежи човеку који је у себе примио бљесак или муњу божанства. Ми се цео живот боримо и трудимо како бисмо досегли тај моменат који зовемо вечност. По речима Аве Исака Сирина, подвизавамо се тако да изненада, без нашег доприноса, долази тај моменат у наш живот. Дакле, живот је занимљив управо зато што је неизвестан и рискантан. А човеку је приправљено оно што не може ни да замисли. На крају схватамо да то није људско достигнуће појединца, већ благослов за васцели свет. Кад сагледамо људска прегнућа, теорије, домишљања или пак (политичке) партије, видимо да сви они покушавају да људе окупе и учине их присталицама њихових идеја. Но, коначни циљ им је да обману, говорећи неистине или лажи, и наведу човека на пут погибли. Да се послужим једном сликом. Један авион је конструисан тако да може да узлети у пространства и да поново слети на писту, а не као некаква колица која превозе поврће по суседству. Тако и човек јесте мален, сићушан, али у њему се крије огромна жеђ, и цео свет да добије он остаје незадовољен. Све теорије и ствари које су му доступне за њега бивају неподношљиве и недовољне. Штавише, замарају га и стварају један малигни тумор на његовом бићу. Крајња намера је да се човек начини послушником. То је као кад бисте орлу сасекли крила и од њега направили обичног певца. Истина Цркве је један бљесак, експлозија, али која је сама по себи тиха, не стварајући буку. Херој у Цркви је заправо светитељ: смерни, духоносан, онај који је постао бог по благодати, који је по благодати до те мере узрастао да је постао сместилиште несместиве Тајне. Он се већ налази у Рају и постао је Рај за сваког човека, и праведног и неправедног. Дакле, то је човек садашњег века са духом Будућег века. Сунцем праведности може да блиста и зрачи неки неупадљив, анониман човек, неко на кога нико не обраћа пажњу и ко је непознат за своју средину. Он има вредност, управо зато што је човек, вреди не због онога што има, већ због онога што јесте. Када трпељиво подноси свако искушење говорећи: „Нека буде воља Твоја“; тада тајну, посету благодати, прима тајанствено, тихо, и улази у други простор или област нове твари. Тада му све служи на корист, на свему је благодаран и он бива благослов за читав свет. За Цркву није велики онај ко поседује умне или било какве друге способности, већ онај који је примио дар живота с благодарношћу и бива свестан да је све створено од Некога ко је Љубав. Тај Невидљиви и Несхватљиви је Онај који је све добрим учинио и наставља да све чини добрим. И када човек то увиди и нађе смирај, тада у себи сажима свеукупну тајну и постаје сарадник у тајни спасења читавог света. Започињемо од нечега малог, потом се боримо, и онда у Цркви у једном тренутку доспевамо до откривења те неизрециве љубави Божије. Тако долазимо до оног стања у којем „не учимо божанске ствари него их трпимо (подносимо)“, тј. бивамо примаоци истих. Имамо пример из Марковог Јеванђеља када се каже да када семе једном падне на земљу и умре, тада доноси плодове само од себе. Дакле, вредно је оно што нема вредност у себи него што природно, аутоматски из себе даје плодове. Уколико се ослањамо на властиту моћ, младост или нешто друго, тада у ствари не доспевамо до овог циља. Али ако се слободно и благодарно предамо вољи Божијој, и кажемо у себи: „Нека буде воља Твоја“, тада се из семена нашег властитог постојања развија нешто ново, нов живот који се никад не окончава. Тај живот нисмо постигли властитим снагама или својим подвигом, већ нам је дарован од Бога. Код апостола Павла у речима: „Знам човека који је пре четрнаест година био узет и узведен до трећег неба“, видимо да је човек узет, није сам тамо отишао него је узнешен. Човеку је дата могућност да свесно умре и преда се Богу, и из те смелости жртве ниче и израста дрво које се простире у бескрај. Радост која из тога настаје јесте једно миомирисно благоухање које се свуда простире, на всје и всја, управо оно што велимо у богослужењима: „Васкрсе Господ и све испуни миомирисом“. Када човек доспе до тог духовног спокоја, када се из њега излива једно „Слава Богу за све“, благодарност Господу, такав човек бива једно ново богојављење и, хтео не хтео, он ту поруку преноси свима. Подвиг у Цркви често отпочињемо са жељом да превазиђемо незнање и зло (порок). Међутим, када доспемо до знања и врлине, тада заправо треба да идемо и даље, с ону страну знања и врлине. То је нешто што препознајемо у путу и подвигу сваког човека, сваког светитеља. Познати су нам примери Св. Максима Исповедника и Св. Исаака Сирина. Св. Максим на једном месту казује да када доспемо до граница познања и врлине и превазиђемо их, тада схватимо да нам знање и врлина нису довољни, да смо позвани и да је пред нама пут даље, с ону страну знања и врлине. Напредујући тако доспевамо до надумне простоте где душа постаје једно са Богом Логосом и познаје логосе бића, док је пре него што се заручила Богу Логосу била подложна раздељујућим путевима сазнања који су последица деоба. Када све то превазиђе човек бива једно с Богом, постаје бог по благодати. И као што је васцело стварање света дар Божији, то је и тај пут који предузимао. Оно што нам се на крају дарује није постигнуће нашег личног подвига, већ дар љубави Божије. На крају налазимо Рај, и коначни Рај уствари није ништа друго до почетак нових бескрајних изненађења. Свети Исаак Сирин каже да ово бескрајно усхођење јесте обожење. Он такође поручује да застајање на том путу усхођења јесте равно паклу. Оно што нам пружају светитељи попут поменутих Максима и Исаака, и што нас оживљава, није последица њихове интелектуалне издржљивости, нити величине њиховог подвига, већ тога што су из благодарности васцеле себе предали Богу и доживели то изненађење Божије љубави. То крајње изненађење је веће од оног првог изненађења, од стварања света из небића. Такве људе као што су Максим Исповедник или Исаак Сирин данас можете сусрести не у великим теолозима, нити код оних који говоре на ове теме, већ у неким непознатим ликовима, презреним од овог света. То су људи из чијих бића проистиче усклик: Слава Господу за све! Достојевски којег познајемо обухватио је једну важну ствар коју налазимо код Св. Исаака Сирина. Св. Исаак говори о стању душе која је напредовала ка узвишенијем стању Раја и већ сада у њему пребива. Истовремено нам, на исповедан начин, говори о искушењима и тешкоћама кроз које је прошао. Такође помиње стање помрачености ума где човек доспева до безнађа, не досеже до Васкрсења, и кадар је све да одбаци. Овде се ради о слици великог дрвета које има јако дубоке корене у земљи, а истовремено му се крошње и гране пружају у даљину. Св. Исаак ће рећи да Бог велике дарове своје не даје без озбиљније провере, тако да онај ко није кадар да прође кроз велика искушења не може да прими ни велике дарове од Бога. Сматрам да нам Достојевски даје управо ту поруку: човек без великих искушења не може да дође ни до великих вредности. Читајући Достојевског, ви не читате просто полицијске романе, него добијате сведочанство да до живота доспевате кроз смрт. Сетимо се примера жене којој је дато Јеванђеље када је одлазила на издржавање казне у Сибир; он јој је написао писмо рекавши: ја сам човек свога времена са свим искушењима и неверицама, али ми кроз та искушења Бог дарује моменте, тако да сам сам формулисао једно своје исповедање вере – не постоји ништа лепше ни чудесније од личности Христове. И ако ми неко докаже да Христос није истина, ја ћу радије изабрати Христа, а не истину. Када то каже један Достојевски онда је то од посебног значаја, јер је прошао кроз сва искушења, и након тог искуства ада доспео до Васкрсења. Атеисти, читајући ово исповедање вере Достојевског, бивају затечени. Сматрају да он поседује озбиљне аргументе за атеизам који превазилазе и њихово безбоштво. „Наш атеизам је детињарија и смешна ствар пред његовим. Атеизам Достојевског руши све пред собом.“ А управо тј човек је дошао дотле да говори о Христу, тако да он проблематизује сваког. Данас читав свет чита Достојевског, не зато што је изузетно даровит, већ зато што нам даје ово сведочанство које може да посведочи сваки човек, заборављен или игнорисан, неки пијанац, или блудница попут Соње. И тада увиђамо да је Достојевски доспео тамо где и авва Исаак, који вели да долазимо до милосрђа које је љубав која пригрљује читаву творевину, све људе, непријатеље истине, па и самог ђавола. Признајеш да то може да учини само неко са божанском силом. Сведочанство Православне Цркве, дакле, јесте сведочанство слободе; улазак у другу или другачију логику, не тежећи људском успеху. Св. Никола Кавасила каже да ми побеђујемо победом других, не својом. Христос у свом страдању не долази да би ударио непријатеља, него непријатељство. Он за своје пријатеље држи све, чак и оне који су Га распели, тако да не укида непријатеље, већ непријатељство. Постоји, по речима Св. Симеона Новог Богослова, једна малена радост која надилази смрт; он на једном месту каже: „Боже, желим да спасеш сву моју браћу и све људе, не само мене; нећу у Рај без њих. Ако њих не спасеш онда то спасење не желим ни ја.“ Јер не може да схвати како може да постоји Рај без свих његових ближњих. Ова мала радост надиграва и саму смрт. И Достојевски говори нешто слично: желим једну малену вечност, али ипак – вечност. Православна Црква нас ослобађа од свих тих малих успеха који то заправо и нису, јер не успевају да нас ослободе од смрти и пропасти. Када човек искуси ову благодат, тада осећа да привремени живот и ситне ствари и радости имају велику вредност, јер их прихватамо с благодарношћу Богу. Човек се, дакле, већ сада, и душом и телом, налази у Рају. Православна Црква нас управо тамо води, и ако уз помоћ свих светих тамо стигнемо, онда ћемо заволети и људски неуспех, јер смо искусили једну малену радост намењену читавом свету. Ми заправо обитавамо, обитавање је кретање, док је усхођење у тим изненађењима – бескрајно. Велика је ствар бити спреман да се човек склони, да ишчезне, али на који начин? Као што семе када падне на земљу умире, на неки начин ишчезава, а затим земља сама од себе даје нови плод, нови живот. Ви, који сте православни на размеђи светова, историје и сл., имате велику привилегију што сте православни. Немамо никаквог непријатеља, не боримо се ни против кога, сви око нас су у ствари гладни и жедни, они који нам задају ударце наши су пријатељи, а они који нас мрзе наша су браћа. Они имају потребу и теже ка томе да приме ту благодат која не долази услед наше способности, већ је дар љубави Божије која је нас несрећнике учинила њеним причасницима. Када уђемо у ту врсту логике наш живот се никад не завршава. Ту бескрајност и сад живимо, јер вредност коју човек у себи има не долази од његове моћи и способности, већ од силе и љубави Божије. Говорили смо о Исааку Сирину и Достојевском, а у Јелади говоримо и о Пападијамантису. И Достојевски и Пападијамантис у својим делима показују љубав према оним маленим и сићушним, заборављеним људима. Велики људи овога света, како је у Јеванђељу речено, „они који желе да владају народима“, велики политичари, научници и уметници, јесу добри али су мали људи, и они имају потребу за оном „малом вечношћу“ у коју треба да ступе и да превазиђу себе. Сви бивамо охрабрени да то можемо да постигнемо, јер не полажемо испит којим доказујемо колико смо кадри да запамтимо, већ испит смелости и љубави жртвујући се за другог. Јер када неко жртвује душу своју ради другога и ради Јеванђеља, тада је налази. Човек сам постаје једно чуло које својим осетилом прима и храни се свим око себе, и све га храни духовно, тако да његово присуство надилази све и он бива благодат свима. Није реч о благослову и доброти овога света, већ о красоти Будућега века. Та доброта која није прихватљива са људског становишта, она је чак неприхватљива за људску теологију. Пут који нам Црква открива није скраћени пут до успеха, већ пут који проживљава драму неуспеха или смрти. Али тај пут никада нема краја. Ово је присутно и свештенодејствује се у Православној Цркви захваљујући благодати Духа Светога, због којег Црква постоји и који је одржава и животу. То је она сила Духа која „саставља васцелу установу Цркве“ и даје смисао човековом животу. То нам се дарује у трену када све положимо и предамо Господу. Тада човек разумева и оно што није схватљиво, један малени човек се шири и узраста постајући сместилиште несместивога. Он прима благодат свеукупности, тако да пунота постаје одлика оног маленог дела, а не обратно, и човек прихвата логику Будућега света и радост Будућега века. Та радост се у садашњи век преноси ћутањем, али то ћутање је речито. А привидно одсуство Светих у ствари испуњава свет њиховим присуством. На то мисли апостол Павле када каже да је чуо неисказиве речи, које човеку није допуштено говорити. Врло често се на један лажан начин мучимо у учењу теологије, а то се збива када поједини „велики“ теолози покушавају да речима искажу оно неизрециво. Тачно је да у Цркви имамо катихезу речи, али бивамо оживљавани ћутљивом благодаћу која је речита. Сваки који је рањен разуме тај језик ћутања, постаје пријемник зрачења благодати једног Светитеља. Не постоји људска реч којом би се објаснило то стање смирености, тишине и љубави која у њему постоји и нечујно се преноси на свима, тако да човек понекад завапи: хоћу да слушам речи ћутања, јер ми је доста свих тих лепих речи. Свети Исаак Сирин у својим списима говори о речима које су орган садашњега века, а ћутању као инструменту Будућега века. Важно је истаћи да у Цркви постоји исказана и разумљива реч, али и она неизрецива. Поштовање према томе показујемо када чувамо и настављамо Предање наше Цркве. Дужан сам рећи да ваш професор Ненад Милошевић наставља такво Предање. Велим често да ништа не шкоди нама православнима да будемо православни, јер и не чинећи ништа посебно налазимо се у том простору васељенског покрета. У екуменском покрету су се људи већ заморили и вапију за ћутљивом речју ћутања. Но, да не упаднемо у замку многоглагољивости док говоримо о ћутању… *Излагање Архимандрита Василија Гондикакиса, игумана светогорског манастира Ивиронa, на тему „Теологија и живот – васељенско послање Православне Цркве“, одржано 16. маја 2012. године у великом амфитеатру Православног богословског факултета у Београду. Превод: Епископ западноамерички Максим (Васиљевић) Извор: Теологија.нет

Цветови се не отварају на леденом зимском ветру, већ на топлом даху пролећа. Човек не отвара своје срце под притиском претњи, већ у окружењу љубави, где влада атмосфера поверења. А љубав није сентименталност, већ жртва. Светитељи воле и пројављују да Бог јесте наш Отац, да је Он екстатичка (из/ступљенска) љубав (према нама). У причи о блудном сину видимо да је Бог Отац, у Својој екстатичкој љубави, изашао изван Свог дома да би дочекао блуднога (млађега) сина који се враћао кући. Он је, потом, изван куће молио старијега сина да уђе (на гозбу). Блудни син се вратио и постао средишња личност на свечаној гозби, јер је схватио једну суштинску ствар. Он се, још пре него што је отишао од куће, своме оцу обратио као Оцу, заискавши: „Оче, дај ми мој део наслеђа“. И његов Отац му је показао Своју очинску и штедру љубав. Он га није обавезао наредбама – јер у том тренутку оне не би имале никаквог смисла – али га није ни одбацио. Дао је тражени део наслеђа Свом сину и син је отишао. Али, где год да је ишао, Очева љубав је ишла са њим и још даље, ишла је преко разарања и смрти у коју га је водила његова побуна. На крају, „он је дошао к себи“ и схватио шта се догодило: „Ја сам недостојни син великога оца. Вратићу се и затражићу његов опроштај. Рећи ћу: Оче сагреших небу и теби, таквоме Оцу који ме воли толиком љубављу и који ми даје толику слободу. Оче, ја сам ништарија“. Син се враћа и исповеда Оцу, а Отац не приговора ништа: Он једноставно воли сина. То је свети тренутак у светом чину љубави, и све се збива у тишини. Отац се обраћа једино слугама. Он им заповеда да закољу теле и припреме велику гозбу. Син улази у дом Оца свога. Он схвата да је његов велики грех био у томе што је увредио оца као Оца. Зато му он није рекао: „Оче, потрошио сам твоје богатство, али сада ћу да радим и да зарадим новац, и да ти вратим потрошено, и све ће доћи на своје место“. Јер ту није ствар финансијске, већ онтолошке природе. Због тога син и исповеда да није достојан да се назове сином свога Оца Који је толико штедар у Својој љубави (Лк. 15, 11–12). Међутим, у случају старијега сина ствари нису ишле баш добро. Он не говори породичним језиком којим говори млађи син. Он себе не види као сина свога оца, већ пре као запосленога код послодавца. А када човек који је створен да говори језиком сина своме оцу, говори језиком запосленог своме послодавцу, тада ствари стоје рђаво. Јер таквим језиком бисмо могли говорити да смо роботи који су произведени у фабрици… У Цркви говоримо језиком личних односа. Ово је мој отац а ја сам његов син, и ја сам недостојан свог оца. Али, старији син се понаша као да се ту ради о неком економском питању: „Ето служим те толико година и никад не преступих заповест твоју, па мени никад ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим“. То јест, ја сам све радио добро, а ти си све радио лоше. И шта се даље збива? Старији син наставља да критикује: „Твој син је проћердао твоје богатство…“. „Не“, прекида га отац, „није он ‘мој син’, већ је он твој брат који беше изгубљен а сада се нађе, који беше мртав а сада је жив“. Старији син је, уствари, „Морал(изам)“. Он живи у кући оца свога, али говори језиком који није језик Православља, тј. језик покајања, и зато он неће да уђе на велику гозбу за коју је отац заклао теле угојено. О, каква се неочекивана ствар догодила! У овој јеванђелској причи нам се открива истина да Бог јесте љубав. Бог из љубави ствара човека и даје му способност да, ако то жели, може слободно да одговори на Његову љубав. Бог је сав љубав и не може да мрзи, већ једино да воли. Ако се вратимо у то истинско и природно стање слободнога вољења Бога, тада почињемо да осећамо да је Бог наш Отац. А Отац говори старијем сину: „Све моје је твоје“. То значи: све што имам је ваше, па зашто онда од Мене тражите јаре? Али, када „говоримо језиком нељубави“ онда иста та љубав Божија за нас постаје пакао! Баш као што је то случај и са сунчевом светлошћу: она је благослов за живе организме, али у лешевима подстиче труљење. И обрнуто: одсуство сунчеве топлоте узрок је престанка животних процеса код живих организама али је зато и узрок нетруљења лешева. Другим речима, одсуство сунчеве светлости и топлоте значи – смрт. Бог јесте Љубав. Он је у преобиљу Своје љубави све увео из небића у биће. „Да би умножио примаоце Свога доброчињења“, Бог је створио човека по Своме образу и подобију. Човек живи у складу са природним функционисањем свога бића искључиво онда када одговара на слободни дар Божије љубави. А та љубав јесте Рај. Али, та љубав јесте и пакао за оне који су се отуђили од екстатичке љубави, од вољења по подобију Божијем, и који су се затворили у загушљиву тамницу самољубља (егоизма). Архимандрит Василије (Гондикакис) Извор: Епархија жичка