Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags '„не'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Верујемо да је поштовање Божијих заповести неопходно, знамо заповести које морамо да испуњавамо, али се ипак понекад у нама јавља огорчење. Односно, ономе ко сада улази у Цркву, правила и забране стварају негативну слику за њега. Јер у очима таквих људи Црква изгледа као систем забрана, а сам човек није уверен да му све ове заповести помажу. И много пута не разуме разлог зашто их је Бог дао или чак сумња да су Његово дело и приписује их неком духовнику или другој особи. Истина је да здравом човеку, каквог га је Бог створио, нису потребне никакве заповести. То јест, праведнику - оном који природно поступа онако како је створен од Бога, није потребна никаква заповест. Нити би Бог дао заповести људима који живе богоугодно. Заиста, заповест је увреда за људску личност, а строго говорећи, Бог који нам даје заповести је донекле увредљив. Није било потребно да нам Бог каже: не кради, не убиј... Али оне су нам дате од Бога зато што смо слаби, јер имамо духовни проблем због духовне слабости у којој живимо као последица пада. Наша природа је деформисана и сада имамо духовне клице које су наше страсти и греси. Из тог разлога, Бог као Лекар долази и даје нам лек за нашу болест. Када неко воли Бога, воли све људе. Али, пошто ми немамо ову моћ, нисмо у таквом стању, већ смо у стању духовне слабости, било је потребно да Бог некако ограничи наше достојанство и слободу. Ми треба да сматрамо Божије заповести лековима који чисте зло које носимо у себи. Божије заповести су неопходне бар за прве духовне стадијуме, а затим се примењују природно. Оне су средства која нас одржавају у заједници са Божијом благодаћу. Одржавање Божијих заповести је „кабл“ који нас повезује са Његовом милошћу и енергијом. Све зависи од испуњавања Божијих заповести - када неко престане да их држи, духовна смрт долази као природна последица. Морате схватити да ми у Цркви нисмо следбеници ниједне философије. Насупрот томе, Црква превазилази ове ствари и бави се само стварним исцељењем људи. Она прихвата у своје тело сваког човека са својом културом и знањем да би га спасила и осветила. Зато су заповести дате од Бога човеку специфичне, јер је специфична и духовна борба човека. Ово говорећи, не желим да ме неки погрешно схвате, али не можемо сакрити истину и следити бесплодни морализам у Цркви. Повратак Цркви који се данас види настао је због чињенице да су идеологије напуштене. Људи изнова откривају живот и лепо предање и учење светих отаца који су се кретали у истинској духовној слободи. Оно што сам првих дана приметио на Светој Гори и што је на мене оставило огроман утисак је слобода коју сам видео међу монасима. Духовну слободу у наше доба не можете наћи у духовном простору у коме се крећемо. Напротив, видимо друго стање које не оживљава, већ гуши човека. Када Бог каже да се не лаже, Он не мисли само да дајете истинито сведочанство на суду, већ да увек говорите истину. Бог се дефинише као истинит, као Бог истине, Који слама све лажи. Човек не треба да лаже, јер је он слика Божија којој треба да личимо и да се сјединимо са Њим. И као што је Бог Отац наш увек истинит, и у Његовом бићу нема ничега изопаченог, и све је у Њему чисто и светло без и најмање сенке, тако човек мора да буде здрав и да поступа како треба. Многи људи, посебно када су далеко од Цркве, немају прави критеријум и не могу да разликују шта је истина а шта лаж. Када је далеко од Цркве, човек сматра грех, задовољства, злобу и лукавство нормалним, а када уђе у Цркву и позна Бога, све му се то чини лажним, пролазним, нестварним...Нажалост, стварност је понекад толико неподношљива да се не може поднети и више се воли лаж, попут варљивог света дроге, где човек очајнички покушава да побегне од стварности, макар само на кратко. Црква никада не нуди лаж човеку, напротив, она представља стварност пред њим и показује му пут да живи имајући апсолутну веру у вечно Царство Божије. Тако он схвата да је оно што се око њега дешава у свету пролазно. Истина је вечна, и истините ствари трају заувек.Човек не може да нађе утеху у лажи јер му она не може омогућити да живи у атмосфери испуњеној миром и тишином, изнад ствари које му изазивају страх, стрес и анксиозност. митрополит лимасолски Атанасије https://atanasijlimasolski.wordpress.com
  2. Новак Ђоковић, најбољи тенисер планете (од понедељка и званично), демонстрирао је силу у финалу Аустралијан опена, победивши Грка Стефаноса Циципаса без изгубљеног сета – 6:3, 7:6, 7:6. Србин који је у Мелбурну подигао јубиларну 10. титулу и изједначио се са Надалом по броју Гренд слем трофеја – 22, послао је јаку поруку будућним тенисерима. Само један сет препустио је својим противницима Новак Ђоковић на првом календарском Гренд слему. Доминантно од првог до последњег поена у Аустралији. Истој оној кога га је прошле године отерала и депортовала, сада се Новак Ђоковић вратио и попут осветника - с осмехом на лицу, очитао је лекције свима, показашви да је за класу изнад свих и да нема правог ривала када је здрав. А у финалу је био здрав, јер коначно завој и бандажа нису били на левој бутини с којом је муку мучио још од Аделејда, где је такође освојио титулу. Ипак, она не може да се мери с овом у Мелбурну, која је његова 10. на Аустралијан опену, а укупно 22. у пребогатој каријери. Ђоковић је прво нахвалио Циципаса који је претходно рекао да му је Новак инспирација, пославши затим поруку будућим тенисерима и тенисеркама, која ће дуго одзвањати. „Добро вече свима, дирнут сам стварно речима Стефаноса Циципаса. Велико хвала на свом том поштовању и дивним речима. Ја то ценим. На терену смо неустрашиви ривали, али то не значи да не треба да се поштујемо и да признајемо труд сваког противника. Ја признајем твој труд, невероватан турнир си имао. Ниси имао среће у финалу, велика битка. Ово дефинитивно није твоје последње Гренд слем финале, имаш много више времена од мене. Честитке твом тиму и твојој породици, знам колико времена и труда улажу да будеш још бољи. Ти си један од најзанимљивијих момака и најперсективнији на туру. Изузетно си интересантна особа. Волео бих нешто га кажем за Грчку и Србију. Ми смо две мале земље које немају превише тениску традицију, нисмо имали превише играча на које можемо да се угледамо. Порука за било ког младог тенисера или тенисерку који сања да буде овде где смо Стефанос и ја, усудите се да сањате велико. Немојте да дозволите да вам било ко одузме снове. Одакле год долазите, мислим да што сте у већем минусу, да имате што лошије детињство, имате веће шансе да успете као Стефанос и ја. Немојте да пустите да вам било ко одузме сан. Заливајте га, као што заливате цвеће. Нађите једну особу која ће да вас подржи и сањајте велико, јер можете да успете“, рекао је Новак. А затим се Ђоковић осврнуо на сопствени учинак и исписану историју у Мелбурну пред крцатим трибинама, на којима су доминирале српске тробојке и мајице с његовим ликом. „Нисам овде играо прошле године, вратио сам се и желим да се захвалим свим људима који су учинили да се осетим добродошлим у Мелбурну и Аустралији. Постоји разлог зашто играм најбољи тенис у Мелбурну, испред господина Род Лејвера. Хвала вам господине што сте овде. Трудим се да се уштинем и да живим кроз ове тренутке. Ово је мој дугачак говор, али останите још мало уз мене. Само мој тим и породица знају кроз шта смо прошли у последњих неколико недеља. Моја највећа победа у каријери, с обзиром на околности. Волео бих да се захвалим и организаторима турнира, волонтерима, свима који су део овако невероватног догађаја и оргнаизације. Крег (директор турнира) је био од велике помоћи сада и током година. Хвала ти што си увек давао све од себе, да се осетимо као код куће ја и моја породица, да се осетимо лагодно. Знам да је био рекордан број публике овде и широм света који су гледали, ово је један од најбољих турнира на свету. Надам се да се видимо и следеће године", рекао је Ђоковић и добио громогласан аплауз присутних. Новак Ђоковић се после изјаве са терена и подигнутог трофеја, преселио у студио код Барбаре Шет, која је констатовала да је стигао до 22. Гренд слем титуле. После тога га је замолила да покуша речима да опише како се осећа. „Све у том спектру од најгорег до најбољег искуства што се тиче емоција. Оно што сам рекао на терену, стварно мислим. Дефинитивно једна од најважније две-три победе у мом животу је ова у Мелбурну против Циципаса. Рачунајући на околности и какав је улог био. Вратио сам се у Аустрлаију после годину дана. То је створило велики притисак на мене, била је потребна огромна енергија, осећам огромно олакшање. Осећам се као издувани балон и сада ћу да уживам с мојом породицом", истакао је Новак. Барбару је занимало откуд му јакна на којој је с десне стране на грудима био исписан број 22, што означава број његових освојених Гренд слем титула. „Не знам када је одштампана ова јакна. Узео сам другу јакну, а онда је тим рекао обуци ову на којој је исписан број 22", објаснио је светски број један. На питање како је толико успешан и шта га чини толико доминантним, уследио је одговор: „Радим, трудим се као и сви остали. Тренирам, без те посвећености и паметног рада нема успеха. Успео сам током година да нађем увек формулу за успех на начин да радим са својим тимом, да побошљам своју игру и стремим ка томе да будем бољи. То је једини начин да напредујеш, наравно да ако стагнираш, ти уствари идеш уназад. Све што смо радили последњих неколико недеља је уродило плодом", истакао је Ђоковић. Барбара га је замолила да узме трофеј и покаже га, а за крај је сачувала питање да ли ће уследити славље српског тенисера или ће ићи у кревет да одмори. „Не знам шта ћу да радим, ајде да видимо. Вероватно нећу много спавати, али славићу са Србима и мојим навијачима. Вероватно ћу да идем на трг са њима да славим, видим да их има много, они су ме носили до ове победе", рекао је Ђоковић Барбари Шет. Хиљаде српских навијача одевених у црвено плаво и бело, за заставама и мајицама с ликом Новака Ђоковића, окупирали су Род Левер Арену како би пружили подршку Нолету на путу ка писању историје у Мелбурну, а потом су и бурно прославили његову победу. Уз песму и аплауз слали су добре вибрације Новаку Ђоковићу. Нису изостале ни шајкаче, српске тробојке које су доминирале испред и на Род Лејвер арени, а није изостало ни велико славље после дуела, уз трубаче и традиционално Ужичко коло. https://sputnikportal.rs/20230129/novak-djokovic-titula-australijan-open-melburn-stefanos-cicipas-sport-tenis-1150102287.html
  3. Било је ноћи када би ме зора затицала како грлим Христов лик. Ту, на ивици разума и лудила, на ивици потпуног очаја, Он се увек јављао. Једне ноћи ми је шапнуо, „Не бој се, никад те нећу оставити…“. Знате ли колико пута сам чуо од људи ову фразу у свом животу? А ипак је нико никада није применио. Сви би нестајали само си ме ти, Христе мој, поштовао. Истина је да се Бог открива људима у једноставном свакодневном животу. Не треба вам посебно место за сусрет са Богом, већ пут. Не постоји место где се Бог не може појавити. Али ми у то не верујемо. Другим речима, не можемо да прихватимо да се Бог открива на радном месту, у нашем дому, у нашем комшилуку, у нашем свакодневном животу. Као резултат, Он стоји уз нас, а ми га тражимо надалеко и нашироко. Када би наша религиозност била здрава у свим својим облицима, она би утицала на наш начин живота. Према православној духовности, нема другог начина проповедања осим начина на који живимо. Наш однос са Богом и Црквом, углавном је ограничен на утилитаристички приступ. Долазимо у цркву са утилитарним разлозима, да узмемо а не да дамо. Не тражимо Христа као однос и начин живота, већ само оно што нам Он може дати. Не долазимо у цркву због Бога, већ због онога што нам даје (нпр. здравље, профит, посао, децу, успехе итд.). Црква не треба да се губи у комуникативном језику, слоганима и утиску. Битна је суштина и смисао. Није у питању само довођење људи у цркву, већ и у томе како их задржати. И чуваћемо их у мери у којој им дајемо живот а не идеологију. Црква не треба да ради нешто, већ да постане нешто. Да постане оно што јесте - Црква. Место сусрета са ликом Христовим и нашим ближњима, где истина престаје да буде идеја, чак иако је „света“, где однос побеђује идеје. Другим речима, да доминира живот који заиста побеђује смрт. о. Пападопулос http://plibyos.blogspot.com
  4. Они који не желе да их трговци узнемиравају мораће да се обрате свом мобилном оператеру, а он бројеве прослеђује у евиденцију РАТЕЛ-а (Фото Pixabay) Грађани који не жели да их телефоном узнемиравају трговци моћи ће ускоро да се обрате мобилном оператеру с којим имају закључен уговор и да од њега траже да буду уписани у регистар „Не зови”. Мораће да попуне један образац који ће мобилни оператер потом проследити РАТЕЛ-у, а он ће водити евиденцију бројева телефона корисника који не желе да буду позивани. То је само једна од новина новог Закона о заштити потрошача, који ступа на снагу од 20. децембра. Овo je прва суштинска измена прописа о заштити потрошача од 2014. године, а доносене измене требало би да побољшају положај купаца на тржишту Србије. У Министарству трговине недавно су за Танјуг рекли да ће трговци убудуће, пре него што крену са својом комерцијалном поруком и позивањем купаца, бити у обавези да провере сајт РАТЕЛ-а, то јест да ли је број потенцијалног купца регистрован на тој листи. – Уколико се број налази у регистру, а трговац га позове, биће у прекршају – изјавила је за ту агенцију Вишња Ракић, помоћница министра трговине за сектор заштите потрошача. У Националној организацији потрошача Србије рекли су да су и до сада били покретани прекршајни поступци у оваквим ситуацијама, али да сматрају да систем кажњавања није био довољно ефикасан јер је много тога на суду застаревало. Уз борбу против насртљивих трговаца у јавности је највише одјекнуло увођење обавезног предрачуна за мајсторе за све услуге скупље од 5.000 динара, чиме ће грађани унапред знати колико ће их коштати одређена поправка. По новим правилима њима више бити дозвољено да наплате своје услуге драстично више од унапред уговорене цене. Од предрачуна могу да одступе највише 15 одсто и једино такве услове би грађани требало да прихвате. Тек када наручилац посла пристане на понуду, радови могу да почну, а у закону је наведено како неће морати да плаћају услугу уколико мајстори нису доставили писану спецификацију трошкова. У потрошачким организацијама наводе да је ово значајна промена јер је било много примедаба да мајстори једноставне поправке представљају компликованим и услуге наплаћују непримерено високо. По ступању закона на снагу новост је и то да ће у случају туристичких услуга путници убудуће потписивати уговоре са организаторима путовања, а они ће садржати све информације, па и потенцијалне трошкове повратка с дестинације. Трговци и пружаоци услуга који не буду поштовали одредбе овог закона ризиковаће да плате казне од 300.000 до два милиона динара, за правна лица, односно од 50.000 до 150.000 за физичка и од 50.000 до 500.000 динара за предузетнике, међу којима су и мајстори. https://www.politika.rs/scc/clanak/494581/Od-20-decembra-uvodi-se-registar-Ne-zovi
  5. Иако се у молитви „Оче наш“ две хиљаде година молимо да нам не дође искушење, оно нам, ипак, неминовно стиже, рекло би се, подједнаком јачином у младости, када смо у средњем добу, као и у старости. Св. Марко Подвижник у својим „Похвалама о духовном закону“, када је реч о исходиштуискушења, очевидно да се најпре одлучује за она која долазе од нас самих, ми бисмо данас рекли, не само од наше свести већ, чешће и болније, од пространства нашег неупознатог несвесног живота. Овакво опитно искуство Подвижника Марка, потврђује данас и савремена психологија, психопатологија и психотерапија. Људима је најлакше и најзгодније да физичке, душевне и духовне невоље које их сналазе, припишу другим људима (познатим „механизмом одбране“ који се назива „пројекција“), док су побожни људи, једноставније психичке структуре, склони да у већини искушења виде демонски утицај. Има међу овима, додуше, и појединих који Богу додељују улогу онога који искушава, заборављајући опомену Јаковљеву, из његове посланице (1, 13): „Ниједан кад се куша да не говори Бог ме куша, јер Бог не може злом искушати и Он не куша никога.“ Али и онда када послушамо св. Марка, као и већину других хришћанских светитеља и подвижника кроз векове, да искушења примимо као да су наша а не туђа, што значи да не гледамо „трн у оку брата свога“ док не сагледамо и не извадимо „брвно из свога ока“, није нимало лако докучити одакле нам долазе искушења из нас самих. Да ли су скривени извори искушења незалечене ране из детињства, из младалачког доба, или потичу од неке озледе душевне природе која нас је снашла у зрелом добу живота? Да ли су узроци наших искушења препознати или непрепознати конфликти који нас годинама муче а који долазе од нашег емотивно поремећеног односа са нашом најближом околином (родитељи, брачни партнери, деца, блиска родбина, суседи)? Да ли су то можда наше страсти којима нисмо овладали (склоност блуду, лажи, зависти, лакомости, пушењу, алкохолу итд.)? Нису ли узрочници животних искушења наши греси, откривени и неоткривени, и то неокајани греси? Не заборавимо да је и препознат, и нарочито непрепознат (несвесни) грех, сталан „жалац у месо“ нашег духовног, душевног и телесног бића и да нас тај грех (или греси) оштећује на духовном пољу (удаљујући нас од вере и Бога), душевном (чинећи нас незадовољним, мрзовољним и зловољним), али и телесном пољу (проузрокујући нам соматске, тачније, психосоматске болести). Имајмо увек на уму да и када живимо релативно честим и моралним животом, искушења опет долазе на нас ако смо као хришћани довољно будни и увек приправни на борбу са злом у нама и ван нас разумећемо једном да су искушења потребна, да без њих не бисмо све боље и дубље упознавали себе, а онда и чистили себе од увек довољно преосталог талога нечистоте у нама. На крају, још смо и благодарни Богу што нас искушења спречавају да се успавамо у опасном осећању задовољства собом. „Посматрајмо пажљиво“, вели св. Јован Лествичник, „да ли је наша савест престала да нас оптужује, не због наше чистоте, него зато што смо огрезли у злу“. Тако сазнајемо од св. Јована Лествичника оно исто што нам и св. Марко Подвижник поручује када пише да је „савест природна књига. Ко њу марљиво и делатно чита, тај опитно прима божанску помоћ“, сазнајемо, наиме, да и наша савест, која тражи од нас да се увек изнова преиспитујемо, није ли у нама негде скровито остао да траје неки неокајани грех, може да нам приуготови такву животну прилику која ће нам у први мах изгледати као искушење, али ћемо, потом, када препознамо одакле то искушење долази, бити благодарни што нас је савест још једном опоменула и тако нам помогла да наставимо једном започети, а ни нашом смрћу завршени пут обожења. У другом делу, од аутора овог чланка изабраног афоризма св. Марка Подвижника, препоручује се успешан лек против искушења, лек за који смо већ могли да претпоставимо да је неизбежан а и користан исправљач и то у току читавог нашег живота. Овај јединствени лек, према Св. Марку, познат и другим светим оцима раног хришћанства, а приспео све до великог немачког песника Фридриха Шилера (1759-1805) гласи: „Живи са умом у срцу. Благо оном коме ум у срцу почива!“ Збиља, благо оном човеку коме је „Бог помоћник“, јер се овакав подвиг може постићи само уз Божију помоћ. Позната нам је сложеност појма срца у православном богословљу и у православној монашкој пракси. Док огромна већина људи различитих раса, народа и вера, практично у току целог живота доживљава, јаче или слабије, сукоб у душевно-духовном животу између осећања и разума, дајући предност час једном, час другом, блажена хармонија хришћанског бића, која се огледа у благости, смерности и богобојажљивости, сведочи о чудесном измирењу емоција и разума, сједињених у срцу човековом као духовном средишту осећања, мишљења и воље. Познати процес обожења човека „до мере и раста висине Христове“, управо подразумева или обухвата срце као орган љубави, али тек онда када оно почиње да куца „унисоно“ (једозвучно) са срцем Христове љубави. Све док се оваквом блаженом једногласју не приближимо или, што је много жалосније, када се од њега, пошто смо га уз Божију помоћ једном постигли удаљимо, преостаје нам, ако смо стварно хришћани, једини савет св. Марка – да трпимо оно што нас задеси. Владета Јеротић из књиге „Свети Марко Подвижник и други огледи“, издање Ars Libri, Београд, 1998.
  6. Његово преосвештенство Епископ пакрачко-славонски г. Јован (Ћулибрк) вечерас је био гост петнаесте Интернет литије, која се емитује на Youtube каналу Радио Светигоре, Фејсбук и Инстаграм страницама Не дамо светиње и телевизији Нови. Владика је коментарисао значај литија у Црној Гори, говорио о култури сјећања на јасеновачке жртве и односу поп-културе и хришћанства. „Ми се морамо похвалити да је у Славонији било окупљање вјерника као подршка борби за светиње прије свих других ван Црне Горе“, подсјетио је владика Јован, нарочито истакавши веома квалитетне духовне везе између Црне Горе и Славоније кроз историју, али и данас. Вечерашња Интернет литија одржана је на празник Светог владике Николаја Српског а владика Јован је подсјетио да је скуп подршке Цркви у Црној Гори одржан управо 5. јануара, на рођендан владике Николаја. „Након Литургије у манастиру Јасеновац народ Славоније пружио је подршку Црној Гори. Примјера ради у Бања Луци је литија одржана 19. јануара“, упоредио је владика, поносно наглашавајући да је ова литија била веома значајна за све православне у Хрватској. „Литија је прошла и улицама Вуковара, што није запамћено деценијама“, илустровао је Преосвећени Епископ Јован и додао да је гледајући са стране лакше сагледати значај литија. „Литије у Црној Гори имају много већи значај него што се у Црној Гори може видјети“, рекао је владика Јован и нагласио да ће СПЦ памтити догађаје са почетка ове године. „Оне су ујединиле Српску православну цркву поново у једно тијело, један организам који је сав поводом једне ствари уједињен“, констатовао је владика Јован (Ћулибрк), закључивши да су свуда од Новог Сада до Далмације чује јединствен глас – Не дамо светиње! Владика Јован је нагласио да је Црна Гора била најкомунистичкији дио Југославије. „Колико је комунистички тај дио био, говори чињеница да је то ваљда једина земља (Црна Гора) у свијету која је рушила оно што је у њеном грбу“, нагласио је владика Јован, додавши да у тренутку када се руши Ловћенска капела, она је грб Црне Горе „Социјалистичка Црна Гора је толико имала бића да је морала ставити Ловћенску капелу у свој грб јер се она није могла идентификовати ни са чим другим осим са Косовским завјетом“, казао је владика и објаснио да се Црна Гора толико одрекла тог завјета, почевши од свог врха, па онда покушавши да то спусти и до људи, да је уништила сопствени грб у знак свог јавног одрицања од Косовског завјета. „И није ни чудо да је завршила овако прогонећи Цркву“, закључио је Његово преосвештенство Епископ пакрачко-славонски г. Јован (Ћулибрк). ђакон Павле Божовић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Свијет је у страху. Планета дрхти пред до сада непознатим вирусом. Муњевитом брзином шире се информације, полуинформације, непровјерене гласине, а често и безочне лажи. Људи тумарају у сопственом безнађу, желећи да се спасу тако што ће нагомилати залихе брашна, уља, сапуна… Рекло би се да је започео рат без иједног испаљеног метка. Рат којем се, за сада, не назире крај. Страх се, прерастајући у панику, ближи свом врхунцу. О Шпанској грозници, која је харала свијетом прије стотину година не бих ни знао да о томе није писао Бранко Ћопић, помињући је у својим приповјеткима и интервјуима. „Без оца сам остао врло рано. Умро је кад су ми биле четири године, 1919, кад је селом харао прави помор од шпанске грознице. Имао је тада тридесет пет година. Био је мобилисан у аустроугарску војску, као и моји ујаци. Рањен је у оним грозним биткама на Карпатима и кући се вратио као инвалид у десну руку“. Вид је преживио рат, али га је убила грозница и то она шпанска, баш на Грмечу. Можда су наши људи тада први пут и чули за далеку Шпанију?! Ко зна. Од тада је прошао један вијек, испуњен ратовима, превратима, сукобима, борбом за моћ, новац, славу… Генерације су дошле и отишле са овога свијета, али је свијет, чини се, остао исти. Зло у људима, оличено у жељи да се надвлада мањи, сиромашнији и слабији, поразио је један вирус, који не гледа да ли је неко богат или сиромашан, да ли је неко писмен или неписмен, да ли је Србин, Француз или Енглез. Можда ће нам ова својеврсна пошаст бити лекција човјечности, из које ћемо научити да волимо помажући друге, да упркос различитостима живимо под истим небом, удишући исти ваздух, гријући се од истог Сунца. То нам поручује и Свети Апостол Павле, сада као и прије двије хиљаде година када је рекао Галатима: „Нема више Јеврејина ни Грка; нема више роба ни слободњака; нема више мушкога рода ни женскога: јер сте сви ви једно у Христу Исусу“ (Гал. 3, 28). Историја је вјечно понављање истог, само је Христос „једино ново под Сунцем“, као што рече Јован Дамаскин. И ова данашња криза није ни прва ни посљедња. Много тога су преживјели овдашњи људи, па ће и ово једном, било кад, остати иза нас. То је сигурно. Важно је да ми из свега овога научимо да поштујемо и волимо једни друге, да помажемо онима којима је помоћ потребна, да нудимо рјешења а не да критикујемо, да поштујемо одлуке надлежних органа, њихове препоруке и жељу да са што мање посљедица изађемо као побједници. Будемо ли бринули једни о другима, а и о себи самима, тријумф неће изостати. Наше је да у вријеме Поста постимо, да се причешћујемо и молимо, да волимо праштајући свима све, да се молимо за медицинске раднике којима је данас најтеже. Господ је изнад сваког искушења. Он нас гледа очима љубави, а ми, ево, и сада чујемо глас Његов: „Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде царство“ (Лк. 12, 32). Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  8. Свијет је у страху. Планета дрхти пред до сада непознатим вирусом. Муњевитом брзином шире се информације, полуинформације, непровјерене гласине, а често и безочне лажи. Људи тумарају у сопственом безнађу, желећи да се спасу тако што ће нагомилати залихе брашна, уља, сапуна… Рекло би се да је започео рат без иједног испаљеног метка. Рат којем се, за сада, не назире крај. Страх се, прерастајући у панику, ближи свом врхунцу. О Шпанској грозници, која је харала свијетом прије стотину година не бих ни знао да о томе није писао Бранко Ћопић, помињући је у својим приповјеткима и интервјуима. „Без оца сам остао врло рано. Умро је кад су ми биле четири године, 1919, кад је селом харао прави помор од шпанске грознице. Имао је тада тридесет пет година. Био је мобилисан у аустроугарску војску, као и моји ујаци. Рањен је у оним грозним биткама на Карпатима и кући се вратио као инвалид у десну руку“. Вид је преживио рат, али га је убила грозница и то она шпанска, баш на Грмечу. Можда су наши људи тада први пут и чули за далеку Шпанију?! Ко зна. Од тада је прошао један вијек, испуњен ратовима, превратима, сукобима, борбом за моћ, новац, славу… Генерације су дошле и отишле са овога свијета, али је свијет, чини се, остао исти. Зло у људима, оличено у жељи да се надвлада мањи, сиромашнији и слабији, поразио је један вирус, који не гледа да ли је неко богат или сиромашан, да ли је неко писмен или неписмен, да ли је Србин, Француз или Енглез. Можда ће нам ова својеврсна пошаст бити лекција човјечности, из које ћемо научити да волимо помажући друге, да упркос различитостима живимо под истим небом, удишући исти ваздух, гријући се од истог Сунца. То нам поручује и Свети Апостол Павле, сада као и прије двије хиљаде година када је рекао Галатима: „Нема више Јеврејина ни Грка; нема више роба ни слободњака; нема више мушкога рода ни женскога: јер сте сви ви једно у Христу Исусу“ (Гал. 3, 28). Историја је вјечно понављање истог, само је Христос „једино ново под Сунцем“, као што рече Јован Дамаскин. И ова данашња криза није ни прва ни посљедња. Много тога су преживјели овдашњи људи, па ће и ово једном, било кад, остати иза нас. То је сигурно. Важно је да ми из свега овога научимо да поштујемо и волимо једни друге, да помажемо онима којима је помоћ потребна, да нудимо рјешења а не да критикујемо, да поштујемо одлуке надлежних органа, њихове препоруке и жељу да са што мање посљедица изађемо као побједници. Будемо ли бринули једни о другима, а и о себи самима, тријумф неће изостати. Наше је да у вријеме Поста постимо, да се причешћујемо и молимо, да волимо праштајући свима све, да се молимо за медицинске раднике којима је данас најтеже. Господ је изнад сваког искушења. Он нас гледа очима љубави, а ми, ево, и сада чујемо глас Његов: „Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде царство“ (Лк. 12, 32). Извор: Епархија бихаћко-петровачка View full Странице
  9. Предавање одржано октобра 2011. године у Новотихвинском женском манастиру у Јекатернибургу у оквиру посете поводом доношења часног Појаса Пресвете Богородице у Русију. Ваше Високопреосвештенство, еминентни епископи, часни оци, драга мати игуманијо, браћо и сестре! Велика је радост за мене што поново боравим у вашем манастиру. Као што знате, овај пут смо стигли са светим Појасом Мајке Божије. Ово је посебна светиња – врло драгоцена са духовне тачке гледишта. По Божјој промисли донели смо ову светињу у овај град како би се он сам освештао, и наравно, ради монаштва које у њему живи. Ми знамо како је Мати Божијој угодан монашки живот, и уопште постојање манастира. Ми знамо колико се пута у историји Цркве Богородица јављала чедним и чистим душама и говорила: „Ево моје иконе, узми је и изгради манастир“. Света Гора је једина монашка република у данашњем свету која је у потпуности Њој посвећена. Пречиста Дјева је заштитница Горе Атоске. Она сама је рекла Светом Петру Атонском да оде да живи на Светој Гори, и рекла да ће он и његови сатрудници бити под њеном непосредном заштитом. „Ја сама ћу бити ваша заштитница, исцелитељка, и чуварка“, рекла је она. Када се јавила Светом Атанасију Атонском, рекла је исто што и Светом Петру, додавши: „Бићу ваша Домотројитељка и бринућу се о свима вама, а од вас желим само једно: да одржите монашке завете.“ И до дана данашњег ми, Светогорци, се наслађујемо њеним покровитељством и посебним молитвеним посредовањем. Дакле, драги моји, велики је благослов што смо дошли до монаштва. Наш старац Јосиф Ватопедски, блаженог уснућа, често нам је говорио да нема већег благослова за једног човека него када га Бог призове монашком животу. Нека би дао Бог да монах никада, чак ни на секунду, заборави да га је сам Бог позвао. „Када се присетимо како смо напустили свет, шта се тада са нама дешавало, видимо да је Божија милост почивала на нама, да је она остварила наше одрицање од света, и довела нас у манастир. У манастиру морамо да испунимо три врлине у целости: нестицање, послушност и девственост. Ове врлине нас воде кроз наш духовни живот, укорењују нас у њему, и оне нам помажу да достигнемо пуноћу зрелости у Христу. Монаштво је пут савршенства, и зато смо ми монаси позвани да стекнемо пуноту благодати. Не тако давно, један монах ми је дошао и рекао: „Знате, ја немам времена да читам“. Рекао сам му: „Дете моје, манастир није место за читање. У манастир си дошао, не да читаш, па чак ни да се молиш. Овде си дошао да одбациш себе и да потчиниш себе духовном руководству. Ако се предаш у послушност игуману и не трудиш да ти у овом животу буде што удобније, онда ћеш тачно испунити Христову заповест. Он никада није рекао ништа случајно, али је увек говорио непогрешиво, а нама монасима је рекао: „Ко хоће да крене за мном, нека узме крст свој и крене за мном“.
  10. Зоран Костић Цане, фронтмен састава „Партибрејкерс“, пронашао је нови почетак, ново узбуђење, у бенду „Шкртице“ који је управо објавио први албум за „Lampshade media“. У разговору за „Блиц“ прича о свом, како каже, силаску са рокенрол Олимпа, о односу са Антоном и о томе хоће ли „Брејкерси“ отићи у легенду, док са новим бендом већ има материјал за нови албум. Нови почетак за тебе. Је ли исти осећај као када си почињао са „Партибрејкерсима“? – Сваки почетак је леп, зато се и изгуби касније, па сви траже тај почетак, те неке постулате искрености, лепоте и доброте међу члановима. Али не може то да се врати, мора да се негује… и ако се изгуби, тешко се налази. Да ли се то изгубило у твом матичном бенду? – Мало смо се уморили. Ипак, то је 35 година, нарочито смо последњих година много радили. Волео бих да Антон сними соло плочу јер што смо бољи у овим бендовима, наши матични бендови „Велики презир“, „Јарболи“ и „Straight Mickey“, и „Брејкерси“ ће имати користи од тога, показаћемо да може и нешто друго да се ради. Да је нешто друго могуће. Чини ми се да о „Брејкерсима“ дуго ниси причао са оваквим жаром и узбуђењем како причаш о „Шкртицама“? – Зато што морам многе ствари да кријем (смех)… Само не бих волео да само ја причам о „Шкртицама“, то ме мало смара, волео бих да су сви укључени. Овај бенд је састављен од бар две генерације музичара. Како се слажете? Како функционишете? – Од три генерације, пошто Боца има 29 година, ја имам 53, Коле 46, Борис 41, Данијел 37 и то је то. Али ми волиму ту музику, клиберимо се, зезамо и све то… и само уђемо у процес. Ево сад смо пробали нешто два дана и направили смо три нове ствари. Ми већ имамо материјал за другу плочу. Немамо проблем. Доста песама које свирате на концертима нису завршиле на албуму? – Албум траје 53 минута и то је то. Проћи ће још неко време да и њих снимимо. Не можемо ништа да планирамо, ми живимо у хаосу, а хаос ред прави. „Шкртице“ у песмама преносе тај хаос, а онда га доводе у ред… толико различитих аранжмана никад није било у „Брејкерсима“. – Није било зато што смо само изгубили време једно с другим. Мислим, ово причам само о мени и Антону. Мало смо се, знаш… 35 година… много је. Публици сте занимљиви и зато што сте сви познати из других бендова, а овде остављате другачији утисак, зато су вас и прозвали супергрупа. – Више су суперствари, а то да ли смо супергрупа, то ћемо видети још… Све је ОК, само треба људски фактор да се нађе ту, да буде ОК, да профункционишемо као људи, да се не пецамо на слабости. Како се осећаш као ћале који има млађи бенд од свог сина? – (смех)… Па није… негов бенд „Дегенеза“ је млађи од нас. Они сад снимају плочу… Да нису добри, џаба му што је мој син. После толико година искуства на сцени, шта ти сад ствара поново то неко узбуђење? – Ствара ми узбуђење што су нове ствари у питању, што није излапело, није коска… Капираш? Са „Брејкерсима“ је другачије. „Брејкерси“ су као мит већ и знаш онда кад си сје…ан, а Антон само удари риф и одмах се излечиш, идеш и затворених очију, причаш своју причу по стоти пут… А треба ти више енергије да уђеш у ту причу која је већ испричана. Али су то феноменалне ствари које ти увек рашире руке и приме те. Сад је све онако… другачије. Сад ја нисам ту „Брејкерси“, па да гледам са рокенрол Олимпа. Песме које пишеш за „Шкртице“ делују личније од оних у „Партибрејкерсима“. Имаш ли проблем да раздвојиш које песме пишеш за један, а које за други бенд? – Да, другачији је мој исказ овде и у „Брејкерсима”. Много је личније. Али немам тај проблем, ја чак имам сад написане песме за „Брејкерсе“, али ту мора да прође неко време. Сад размишљам о другој плочи са „Шкртицама“ која ће бити лудило. Хоће ли други албум бити још енергичнији, бржи…? – Па… средњи темпо. Средње године, средњи темпо. Која би била порука „Шкртица“? – Не дај свој живот ономе ко не зна ни шта би са својим животом, ако га уопште има. Зоран Костић Цане оформио је 2014. бенд “Шкртице” са још четири музичара: Владимиром Коларићем Колетом (Велики презир), Борисом Младеновићем (Јарболи), Бошком Мијушковићем и Данилом Луковићем (Straight Mickey and the boyz) Невен ЏОДАН, БЛИЦ
×
×
  • Креирај ново...