Претражи Живе Речи Утехе

Разговор са проф. др Максимом Васиљевићем, епископом западноамеричким, водиле су колеге из редакције портала Serbica Americana. И овом приликом им се најтоплије захваљујемо на љубазној понуди да ми премијерно објавимо интервју. У европским градовима период ишчекивања радосног празника Божића се претворио у неку врсту комерцијалног и потрошачког обичаја: запљускују нас светлеће рекламе, осветљени излози и тргови, ту су разни украси, слаткиши и фигурице које се свиђају деци, купују се обавезни поклони, ресторани су пуни лепих, дотераних људи, новогодишњи симболи ирваса, саоница, деда Мраза су доминанти. Међу њима, међитим, нема једне Богомајке ни једног Христа који се родио скромно, а величанствено у јаслама. Зашто смо толико далеко од аутентичног приступа празнику од којег почиње суштинска могућност нашег преображаја и спасења? Увек ће бити један број оних који у Божићу виде још једну прилику за евоцирањем прошлости, за обичајношћу која се „протолошком“ логиком враћа на старо. Човек тежи архетипима. Но, за ту комерцијализацију Божића одговорност бих потражио и међу нама верницима. Чињеницом да смо символизме овог празника и ми почели да тражимо у „прошлости“ (вертеп, ватра, пијукање и сл) дочаравањем атмосфере витлејемске пећине, допринели смо да се смисао празника усмери на прошлост а не на будућност. А сав догађај Рођења Христовог – којим, као што знамо, почиње Нови Завет – јесте у знаку будућих догађаја: Богомладенац је дошао да би спасао род људски, али се то спасење не заокружује бого-оваплоћењем, него оним следећим догађајима, као што су Васкрсење и Педесетница. Наравно, за ту перспективу су потребне друге очи и „логика“ не архетипа него – свестан сам да изговарам неологизам – „есхатотипа“! Св. Максим Исповедник из 7. века признаје неопходност другачијег погледа када говори да је Христос примио телоу оваплоћењу како би оно тело „које је раније уловљавало на смрт“ (на „телу“ се манифестовао Адамов пораз) сада то исто (али Христово) тело постало за нас живот (Јн 6, 54). И поентира Свети Максим да је Оваплоћењем „покренута сва природа ка васкрсењу живота, због којег (васкрсења) Логос понајвише и постаје Човек – ствар ваистину непозната и нечувена!“ (Тумачење Оче наша, 7). Са таквом перспективом Божић се повезује не са романтичном зимском ноћи него са потресном жељом за спасењем од смрти. А ваљда је то оно што нас највише занима! Пред нама је задатак да укажемо на разлику између религиозног мишљења и пуноће литургијског живота Цркве. Но, чудновати си људски погледи и процене ће бити разнолике све до Коначног суда. Како каже естетичар Предраг Финци, „левичари гледају на уметност као на ангажман, на дело које мења свет, а десничари га намерно посматрају као украс“. Црква жели да саопшти свима исту поруку, независно од тога да ли су на овом или оном идеолошком попришту схватању света. Наш угледни социолог Ђуро Шушњић је писао о манипулацији идејама истакавши да постоје пет кључних области где се истина о човеку и животу окрећу против човека (економија, политика, васпитање, слободно време и религијски живот). Тако смо дошли до манипулације истином због различитих интереса. Да ли је могуће човеку избећи ове многобројне маnипулације и открити тајну, смисао и лепоту човека и постојања? Почео бих позитивним ставом да свако од нас има неко унутрашње искуство љубави Божије. Бог у сваком тренутку, па и онда када смо нашли привремени спокој, позива у ризичну авантуру слободе, да бисмо истинско своје биће пронашли кроз самоодрицање. „Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе“ (Лк 9, 23). То је највећа пустоловина у знаку благодати и истине. Ипак, не треба сметнути с ума да, историјски, напоредо са истином корачају прелест, фалсификат или зло. Они, додуше, немају суштину, но то демонско у животу настоји да кривотвори богодану стварност. Како каже један Светогорац, лаж има своју „теологију“, која предлаже првоствореним људима да постану богови слушајући ђавола. На том примеру се види како један теолошки фалсификат доводи до духовне неуравнотежености а потом и до убиствене болести унутрашњег немира. Пет области склоних манипулацији нису новитет нашег времена: одувек је мрачна страна човека желела да „профитира“ или „паразитира“ унутар политике, економије, религије, образовања итд. Мисао пољског писца Станислава Јежа Леца, која гласи: „најтеже је за истину у време када све може да буде истина“, изгледа да важи и за наше време? Чули сте да је у најновијем издању речника енглеског језика место нашла реч post-truth, „пост-истина“. То је, са једне стране, неминовни исход релативизујућег духа постмодерне, а са друге, посреди је нека иронична реакција на тренд модерног доба у коме „све може да буде истина“, а против које је реаговао пољски писац поменут у Вашем питању. Не треба бити наиван, слоган „пост-истина“ представља претњу не само теологији него и демократији. Ми знамо да ће до Судњег дана пшеница и кукољ да расту једно крај другог и само ће Господар жетве знати да их раздвоји. За суочавање са сваком дилемом или кризом неопходно је расуђивање, тј. поседовање духовних критеријума на основу којих се може просудити шта сачињава теолошки и духовно легитимну перспективу и шта је теолошки неопходно за само esse црквеног живота. Истовремено, за процену садашњости треба имати визију будућности, а управо на овој тачки – однос између будућности и историјског просуђивања – лежи срж црквене теорије и праксе расуђивања Истине. Светитељи су личним примером праштања и незлопамтивости показали да су будућност уградили у свој живот и расуђивање. Доста путујете и сусрећете различите људе који носе различито порекло, културни, национални, идеолошки код времена. Какав је духовни ритам модерних времена и садашњих људи? Можете ли да ухватите тај духовни пулс и да нам кажете које су одлике нашег времена? Мислим да се сви ми крећемо у једном времеплову који нас проводи кроз пре-модерно, модерно, постмодерно време, и то истовремено. Но за нас је важно знати оријентисати се и тада можемо да комбинујемо све на један аутентичан начин! Утешно је то што Бог ни у једној епохи не остави себе непосведочена (уп. Дап. 14, 17). За разлику од многих данашњих Срба (којима при том ником ништа не пребацујем него само констатујем разлику), страна ми је дихотомија „Исток-Запад“. Она је, уосталом, изум 20. века, а прилично јој је „кумовао“ стручњак за оријентализам Едвард Саид, који је у своја предавања унео појам Истока кога одликује религијски сензибилитет, породични друштвени поредак и дуга традиција, насупрот западној рационалности, материјалном и техничком динамизму и индивидуализму. Поједини наши теолози, као и неки јерарси, гаје нескривени анимозитет према Западу, али и те како уживају у благодетима западне цивилизације: аутомобили, телефони, сатови, бела техника – списак тих „уступака“ Западу уопште није кратак. Није ми јасна за врста духовне хипокризије. По мом мишљењу, цео проблем тзв. западног менталитета лежи у тумачењу или херменеутици. Лично сматрам да није цео Запад индивидуалистичан (насупрот некаквом колективистичком Истоку) него да се у западној традицији личност тумачи индивидуалистички. Тако, историја коју пише један западњак је најчешће тумачена у индивидуалистичком кључу. Персоналистички или релациони поглед који нуди Црква јесте нешто друго. Но, свака ствар има свој ритам и своје време. Политичка врења у Америци, идеолошка мњења у Русији, утврђивање пазара између велесила, међународна политика на глобалном плану и сл., све то чини нашу свакодневну реалност. То је одвајкада била судба нашег простора и можда ће та неизвесност заувек пратити Балкан, као његов модус егзистенди. Ако је друга половина XX века у бившој Југославији била у знаку болести, онда треба сачекати да болест да заврши свој круг како би напустила болесника. Ако су се створили предуслови за нову и бољу стварност, тада „плод треба да заокружи своју путању у одговарајућој клими, да би достигао до зрелости“, као би рекли сиријски аскетски оци. Ипак, политички услови не треба да спутавају изворно стваралаштво у уметности, науци, култури… А то је оно што данас примећујемо: конзервативизам убија стваралаштво а модернизам га извитоперава. Савремена духовност се често појављује под различитим варљивим маскама, бежећи од суочавања са истином… Слажем се. Како истиче водећи православни психолог у свету, о. Василије Термос, страх од слободе, као трајна одлика људског бића, рађа потребу за прибегавањем и подређивањем неком другом „егу“ (у наше време: измишљеном „ја“ компјутера или интернет света). Осим тога, једна је ствар желети истину а друга тежити да се она поседује. Приметио сам такву горду самоувереност код многих уредника и чланова „духовних“ интернет портала. Понекад заборављамо да ништа не вреди имати истину ако се нема љубави. „Ако ово буде крај, знаћу да није љубав“, тако истинито а потресно каже певач Бајага у песми „Ако треба да је крај“. Тај крај треба и те како да нас занима, понајвише као провера или обистињење нашег историјског трагања. А само трагање за Богом нема краја. То је дивно сажео Св. Григорије Ниски у овим речима: „Истинско налажење Бога је у трајном трагању за Њим, никадa не заситивши жудњу“ (Григорије Ниски, О животу Мојсијевом). Данас нам звучи скоро невероватно да неко живи тако да себе и читав свој живот повери и препусти сили и благодати Божијој. Наш рационални ум нам говори да ствари можемо да држимо под контролом, уверени смо да све зависи од нас; тешко нам је да породимо знање које би нас смиривало, а то је својеврсна замка у којој се гуши благодат. Зашто је то тако? У вашем питању је истовремено на лаконски начин сажето дат и одговор. На то бих додао да искрено верујем да међу савременим људима постоје они непознати и невидљиви који се препуштају вољи Божијој, остајући сакривени од наших очију. Да се разумемо, сувише рационални ум претендује да „обухвата“ и, како рекосте, „контролише“ свој живот… Пад првог човека се управо у томе састојао: када му је Бог понудио да живи на начин који превазилази „контролисани“ живот, живот слободе, Адам се ипак определио за „сигурност природе“ (земља, Ева, биолошки ритам, итд). Да се разумемо, на исти начин је поступила и Ева. Тај њихов одговор понављамо и ми. Мислим да је, на ширем плану, света Евхаристија (молитвени простор цркве) једини простор у коме негирамо своју контролу и припуштамо да нас неко други води држећи дизгине нашег корачања кроз историју ка будућем Царству. Што се више препустимо том простору, то ћемо ближе бити Благодати. Зато на Литургију треба ићи не тражећи ништа и бивајући срећан што си се тамо нашао. Светитељи су људи који су изабрали тај уски пут истинске слободе Духа Светога, насупрот мизерије испразне слободе која се манифестује као произвољност. Слободни и самовласни су синови и кћери Божије када у датој слободи пребивају волећи друге. Свако време има своје стваралачке личности које остављају печат у времену, подстичу и буде младе на критичко размишљање и промишљање о тајни постојања, позивају на лично преиспитивање и премеравање постављених вредности, отварају људску мисао и душу за тајну Бога и обожења. Узмимо на пример Достојевског. Какав је Ваш утисак – имамо ли данас активно критичко јавно мњење и јаке стваралачке личности? Нажалост, све је мање аутентичних критичара стварности. Наместо њих доминирају анонимни или полуанонимни критизери са интернет форума. Као изузетак и пример позитивног настојања истакао бих интернет магазин „Теологија.нет“. Ради се о групи младих теолога који, не скривајући верност Цркви и предању, на стваралачки и оригиналан начин коментаришу стварност коју живе. Види се да их она животно занима и да често осећају „жаоке“ са места одакле би требало да их сачека благослов. Подсећају ме на јеромонаха Јустина Поповића који је између два рата врло учестало писао и на критички начин коментарисао црквене прилике тог времена. Треба погледати његове уводне речи у листовима попут „Хришћанске мисли“, у којима је и највишу јерархију критиковао са љубављу и слободом, без бојазни да ће због изнетог става бити скрајнут са парохије или из манастира. Када је 1928. године од, рекао бих осионих, чланова тадашњег Синода ипак био послат у Призренску богословију, повиновао се томе али није пропустио да каже да је то зато што су „неке митроносне главе пожелеле да ме ућуткају“… Ипак, после годину дана је враћен (обратите пажњу: ипак је „помилован“) и наставио своју борбу разобличавања лицемерја црквених великодостојника. Мислим да би Јустин и данас имао шта да приговори црквеном вођству. Свака ауторитарна власт се боји критичког става и новог израза. За такве, било да живе у 21. или у 6. веку, Ареопагитски списи (VI век) би представљали ”опасно новачење” или „увођење философије у теологију“, један Симеон Нови Богослов (X век) би био одбачен (додуше, као и у своје време) због смелог критиковања „јерархије“, а Василије Велики због комбиновања (тадашње) научне слике света са теологијом, итд. итд. С друге стране, и светитељима треба „мера“, (или „претња“, како каже једна грчка народна пословица), просто зато да бисмо сви схватили да се критеријум не налази у нама него изван нас – у Богу. Селективност код неких наших црквених великодостојника превазилази меру укуса: Митрополит Калистос Вер им је добар (идеалан) када критикује Критски сабор, али када сасвим афирмативно говори о теорији еволуције – тада га заобилазе у широком луку. Ипак, лично бих испред критичког става сумње и оспоравања увек ставио слободу у Христу и Цркви. Примећујем у последње време да поједини радо говоре „Црква не ради добро ово или оно“, или указују на ”историјски пораз Цркве”. Мислим да је то менталитет постмодерног времена. Ако се, међутим, обратимо Оцима Цркве, видећемо њихову „луду љубав“ за Христа и Цркву коју они разумевају не просто као јерархију или институцију (такво разумевање преовладава у данашњем теолошком дискурсу), него као Цркву као „пасхалну тајну Христову“ и „предвечни Савет Божији“, Цркву чији су корени пре стварања света и која се поистовећује са будућим Царством. Можемо ли данас говорити у сфери богословља, као што можемо на пример у сфери културе, о неком одређеном, доминантном понуђеном или наметнутом богословском обрасцу? Ко данас утиче и креира водећи богословски образац, теме и начин размишљања? Беседе свештенства, објављене црквене књиге, трибине, црквени часописи? Рекао бих да се богословље (поготово оно које полази од пасхалне тајне) изнутра опире наметнутим обрасцима. „Историја догмата“ од почетка до данас сведочи о том животном елану и рашћењу који доводи до „нове песме“ и увек другачијег богословског израза. Сваки век је преко Отаца, тих благодатних свирала Духа Светога, давао неки другачији тон или нову тему својим савременицима. Из црквеног сабрања, када оно ослушкује глас Духа и дамаре времена, израња сушта музика која чини да смрт буде доживљена као побеђена. Битно је разумети да нас теологији учи сами Логос. Митрополит Јован Зизјулас је формулисао важно питање, које истовремено изражава на најбољи начин његову теолошку перспективу и критеријуме на основу којих се схвата Црква. „Када се Црква моли Богу, ко се моли?“ Овај проблем се тиче врсте односа Исуса Христа и Цркве, врсте хришћанског виђења плана божанске Икономије. Одговор који Зизјулас даје за многе је изненађујући: „Када се Црква моли Богу Оцу, Христос је тај који му се моли за нас и са нама“. То је посебно очевидно у евхаристијским молитвама. Заљубљени у Христа, љубимо Цркву Његову. Када сам једног лета са младима Калифорније слушао песму Еда Ширана, “I’m in love with the shape of you”, рекао сам: хајде да је преведемо „еклисиолошки“, схвативши Цркву као обличје Христово. Младима је био близак тај језик. Знате, Св. Златоуст каже за Апостола Павла: „Јер он воли Христа не због Христових ствари, већ ради Њега он заволе ствари које су Његове, и само у Њега он гледа и једино чега се боји јесте да не престане љубити Га“. Мислим да у данашњој неспутаној слободи да се критикују „сви и свако“ треба пронаћи меру, увек почињући од себе самих… Тада ће беседе свештенства, објављене црквене књиге, трибине, црквени часописи сведочити „богословље изненађења“. Које су личности пресудно утицали на Вас и Вашу мисао? Моји јунаци су они који су прошли кроз велике животне урвине. Наравно, нисам несвестан њихових слабости и могућности да греше у проценама и судовима. Стога овде не бих наводио њихова имена како не би испало да „рекламирам“ врлине тих личности и онда себе саморекламирам као ученик изузетних учитеља. Један грчки теолог лаик ми је увек био подстицајан због смелог теолошког језика који и данас делује као свежина богословског пролећа. Један српски владика ме је фасцинирао неустрашивим сведочењем пред световним и црквеним властима. Неки београдски прота-професор факултета због свог преданог парохијског рада у велеграду какав је Београд. Код једне српске списатељице ме је пленила осетљивост, поштење и одговорност у писању. Други један епископ са средине прошлог века ми је открио осећај за „друго“ и „другачије“, када је 1946. године у Њујорку говорио протестантском свету: „Погледајте на нашег Господа и Спаситеља. Исток и Запад су се срели у Њему изванредно. Он је био савршени Источњак, али у исто време савршен Западњак. Он је био савршен Азијат и савршен Американац у исто време“. Искрен да будем, један од мојих „духовних“ јунака је и један бразилски фудбалер са којим делим искрени осмех чак и када ситуација налаже тмурно расположење. Сви они су ми, свако на свој начин, показали да привремени неуспех може да буде почетак преумљења, повод за наду и могућност за живот. Сећам се и Унамуна који је служио као ректор Универзизета у Сламанци у два периода, и то у време великих друштвених и политичких преврата. Године 1924. га је „смакнуо“ тадашњи режим и послао у егзил. Остао је у егзилу до 1930. да би онда отишао у Француску. Вратио се после пада диктатуре генерала де Ривере и поново прихватио службу декана. Када се, рехабилитован, вратио у Саламанку на универзитет, своје предавање студентима Унамуно је за почео речима: „И, као што јуче рекох…“, као да није уопште био толико година одсутан. Каква величина духа! Ове године обележавамо 800 година од добијања аутекофалности СПЦ. Хоћете ли на неки посебан начин овај догађај обележити у Вашој епархији и како Ви, када Светог Саву одвојимо од познатог уобичајеног дискурса у Вашем личном искуству доживљавате Саву, првог српског архиепископа? Празник аутокефалности је, по мом скромном мишљењу, празник јединства а не празник „независности“. Јер Црква – а кроз њу сва творевина – има једно средиште које служи као квасац историје, једну благодат која освећује све и сваког. Историјске околности и расплети 2019. године доводе Саву у Никеју и шта се збива: тадашњи Васељенски Патријарх, огрнут одеждом немоћи (склоњен у Никеју), потпуно игнорише канонског епископа српских области, а то је био охридски архиепископ Димитрија Хоматијан, и додељује „аутокефалију“ српској држави. Овај историјски момент са почетка 13. века јесте занимљива али и снажна аналогија са неким новијим дешавањима у православном свету. Цео живот Савин биће проткан парадоксима. Бегунац од родитеља биће ухваћен у мрежу Духа Светога, да би потом своје сународнике „привезао“ у Христов тор. Монах жељан испосништва биће врсни градитељ, редак дипломата, одлучан епископ-управитељ… Син „непослушан“ оцу учиниће да отац буде послушан сину, па ће Сава у Свету Гору довести Немању (1197). У мноштву могућности и праваца, Сава на свом животном путу изабира следеће просторне координате: Света Гора, Константинопољ, Студеница, Јерусалим и Света Земља, Србија, Византија, Солун, Александрија, Египатска пустиња, Синајски манастир… Једном речју, савршена свештена топографија за савршену свету биографију. Овај необични човек ће тајну Христовог начина присуства, претворити у свој modus existendi. Својим присуством ће очаравати и преображавати сваку средину: црквену, друштвену, политичку, интернационалну… тек да би потом одмах хитао у одсуство, из којега је настављао да шаље нове благослове. Овај христолики човек је све своје снаге и дела стављао у службу других. А потписивао се речима „најнедостојнији међу грешницима – Сава“. „Присуство у одсуству“ ће бити Савин тајанствени мото и модус који се може применити на сав његов живот: својим одсуством ће оца привући у Свету Гору, одсуством ће дејствовати из Студенице, из Свете Земље, а онда трајно, дијахронијски, из Царства Божијег. Његови изласци на видело дана трајаће тек толико дуги да би припомогао, подржао, укрепио, надахнуо, а потом се склонио. Супротно светским манирима, он је уступао место другима, и на почетку и на крају: предвиђени царски престо препушта браћи, а трон архиепископије препушта Арсенију. И при том, у усамљеништву постиже заједништво са свима, испуњујући речи древног монашког Патерикона. У његовој смирености Господ му дарива моћ уједињавања разједињених, и проналажење пута у беспућу. Супротно нашим данашњим манирима, Сава није супротстављао исток и запад, него је тежио њиховој синтези. Како каже Св. Николај Жички, „у њему су се срели Исток и Запад у пуној хармонији. Био је наклоњен дубоком размишљању као источњак, а енергичан у акцији као западњак“. То је модел како за оно време тако и за наше. Пажљивим читањем његове биографије ви видите да Сава лично умирује угарско-латински савез уперен против Србије, путује по Латинском царству сасвим мирно као на својој земљи, шаље свога изасланика папи у Рим. Не без разлога Доментијан спомиње да је каирски султан Саву уважавао и називао га „правим Божјим човеком“). Дубље усвајање предања Велике Цркве Константинопоља и Сионске Цркве Јерусалима узвело је Саву на један други ниво духовно-културног образовања: архитектура, иконографија, музика, поезија, проза од Савиног времена води Српски народ до духовне зрелости и задивљујућег стваралаштва. Ето, славећи јубилеј аутокефалије, уколико у њега не укључимо све, исток, запад, север и југ, ми нећемо бити на висини задатка који нам је поставио Сава Немањић. Имамо и новија „таласања“ на свеправославном нивоу… Имамо таласања. Онај ко прати историју „изнутра“ зна да са судовима треба сачекати, а поготово треба избегавати осуђивање. Историја Цркве нас учи да се Промисао Божија открива кроз потресне и парадоксалне догађаје. Сабори Цркве су примали у општење расколнике на најмањи знак покајања. Св. Јован Златоуст је као Цариградски архиепископ потпуно „неканонски“ интервенисао ван своје јурисдикције у Малој Азији и био у своје време осуђиван због тога, али је то било пастирски благотворно и историја је показала да је његов поступак има сотириолошке димензије. Поменусмо да је 1219. године Васељенски патријарх потпуно игнорисао канонску ситуацију у областима државе Стефана Немање које су, важно је истаћи, потпадале под јурисдикцију Охридског архиепископа Димитрија Хоматијана (иначе, једног од најугледнијих каноничара позне Византије) и супротно канонима доделио „аутокефалију“ српској држави. Сви смо данас поносни и радосни због тог смелог, иначе неканонског чина. Садашње превирање у Украјини је један привремени проблем и верујем да нема оне геополитичке димензије које му се приписују. Ако би се Црква поделила због једне канонске турбуленције, то би значило да није била толико велика, него мала и већ пре тога изгубљена. Изнећу своје скромно мишљење за које знам да је „мањинско“: верујем да крајњи циљ интервенције првопрестоне Цркве није заузимање једног географског простора, већ узношење у литургијски свет огромне већине украјинског народа који је – из разних, оправданих или неоправданих разлога – до сада остао ван домашаја Евхаристије истинске Цркве… Онај пак део Цркве који се на тој територији већ налази у пуноћи живота Цркве не треба да негодује него да молитвено препозна прилику да сународници на другачији начин уђу у благодатни простор исте Цркве. Треба да верујемо да ће Цркве превазићи искушења и да ће сви, можда, бити захвални што су се управо таква искушења појавила. Црква Христова историјски побеђује онда када је привидно на губитку. Можда је овим потезом Цариград на губитку, како то виде Москва и многи други. Међутим, дугорочно гледано, можда је ово квасац неког дубљег јединства који ће доћи после нашег нараштаја. Вартоломеј је на себе преузео крст једне историјске одлуке и тек ће даља историја – а не садашњи тренутак – показати да ли је био у праву. http://teologija.net/ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav-razgovor-sa-episkopom-maksimom-vasiljevicem/?fbclid=IwAR08E3KcDGoLkb82Q_lvV52B8vL7qUQviS1zNNdjYm-X6MKas2zK9Mnxenw

Епископ бачки др Иринеј: Принудно пензионисање епископâ и непостојећи „лоби млађих владика” илити гомила лажи АПП ( – „Ако прође, прође”) 24. Фебруар 2012 - 15:14 У Политици од 24. фебруара текуће године, на 8. страни, објављен је мини-интервју са мном, под насловом Нема пензионисања архијерејâ. Пуни текст мог интервјуа није објављен због ограниченог новинског простора предвиђеног за њега – а на то ограничење сам био коректно унапред упозорен – и то је за последицу имало да потпуно изостане одговор на питање о „млађим владикама”. Стога објављујем своје одговоре на питања новинарке Политике, госпође Јелене Чалије, у пуном обиму. Да ли је Свети Архијерејски Синод заказао заседање Светог Архијерејског Сабора? Пре но што одговорим на прво од пет питања која сте ми поставили поводом текста Жељке Јевтић Млађе владике желе да пошаљу Филарета и Пахомија у пензију, објављеног у листу Blic 22. фебруара текуће године, дозволите ми да изнесем једну општу напомену о њему: текст је очигледно наручен, а ја сам, стицајем околности, знао и пре његовог објављивања да ће се појавити, као што сам знао и ко је наручилац. У тексту постоји само једна информација – то је податак о датуму следећег редовног заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве (15. мај текуће године). Све остало што садржи јесу дезинформације, инсинуације, пројекције нечијих субјективних жеља и томе слично. Зар датум Сабора представља велико откриће, на основу наводних контаката са „поверљивим изворима из врха Цркве”? Прво, тај датум се и иначе рутински објављује чим се службено оформи и потпише синодска одлука о сазивању Сабора. Друго, Сабор је по правилу половином маја, са могућим осцилацијама од по два-три дана. Дакле, информација није ни ексклузивна ни „громопуцателна”, али је бар тачна. А то није мало у нашој медијској клими... Може ли се већ сада говорити о томе која ће бити нека од питања којима ће се бавити највише црквено тело на предстојећем заседању? Не може – осим питања која су свагда на дневном реду, попут црквеног стања и проблемâ у Србији, у региону и у расејању широм света, унапређивања црквене мисије, просвете, добротворне делатности и других сличних питања. Да ли ће озбиљност положаја Српске Православне Цркве у Црној Гори захтевати да се овом темом бави и Сабор? Свакако. Нажалост, то је већ годинама једна од болних саборских тема. Српска Православна Црква подмладила је и „појачала“ своје редове избором тројице нових Владика на претходном заседању Светог Архијерејског Сабора. Да ли се, међутим, размишља о пензионисању неких Архијереја? Не, ни у ком случају. Најављивање предстојећег пензионисања овог или оног архијереја нема никаквог упоришта у стварности. У канонској теорији и пракси Православне Цркве уопште, наиме, не постоји категорија пензионисања архијереја. Постоје само могућност добровољног личног чина повлачења из активне службе и могућност губитка права на управљање епархијом путем саборске пресуде, услед доказане тешке канонске кривице. Изузетак међу помесним аутокефалним Црквама представља Московска Патријаршија, која је, релативно недавно, увела старосну пензију за своје архијереје. Знатно пре ње, пензионисање епископâ је увела Римокатоличка Црква, а у Црквама Реформације оно је одавно уобичајена пракса. Занимљиво је, међутим, да се пропис о стављању у старосну пензију у Римокатоличкој Цркви не односи на папу римског, а у Руској Првославној Цркви се не односи на Патријарха московског. У Српској Православној Цркви тема пензионисања епископâ је вештачка и излишна тема. Наша Црква примењује, наиме, систем којим се поштује канонски поредак, али и оставља простор за флексибилна и животно релевантна решења у изузетним случајевима. Код нас је могуће, па и пожељно, да се епископ који је свестан свога здравственога стања или поодмаклих година сâм повуче са епархије (пример: владика Атанасије, некадашњи епископ захумско-херцеговачки). Уколико неки архијереј има разлога да то не жели да прихвати, даје му се или викарни епископ као ефективни сарадник у пастирској одговорности или епископ заменик, по правилу из неке суседне епархије (пример: тренутно је Епископ захумско-херцеговачки Григорије заменик митрополита дабро-босанског Николаја). Када ниједна од ових опција није могућа, а епархија трпи штету због очајног здравственог или менталног стања њеног предстојатеља, Сабор сазива конзилијум лекарâ, врхунских стручњака, и уколико исти званично потврди да епископ није способан за вршење своје службе, Сабор га проглашава умировљеним, а Епархију упражњеном, и поставља администратора или пак одмах бира новог епископа. Ако смо иоле паметни и одговорни људи, овај систем је више него довољан и саобразан реалним животним потребама наше Цркве. У медијима се уобичајило да се пише о „лобијима“ унутар Цркве, о „лобију млађих Владика“ наспрам кога, наводно, стоји „босански лоби“. Како Ви гледате на то? Медијска распредања о разним „лобијима” у јерархији Српске Православне Цркве су по правилу изливи спонтаних или, чешће, наручених размишљања појединих новинара, у првом реду оних који нису стварни, активни верници, те стога и не осећају нити разумеју структуру Цркве и начин на који функционише њен богочовечански организам. У њиховом поимању Црква је нешто слично организацији, институцији, партији, држави... У стварности пак Црква није налик ничему од тога него је пре антипод свему набројаном. Најновија лоби-теорија, лансирана тек пре три дана управо у Блицовом ауторском тексту, јесте теорија о наводном лобију (или фракцији? или интересној групи?) „млађих владика”. Од свих постојећих, нажалост, ова теорија је најгрђа и најглупља. Извршимо најкраћу логичку анализу ове немогуће синтагме! Шта значи појам млад или млађи? Младост, зрело доба и старост нису, сами по себи, ни врлина или заслуга ни порок или мана. Сваки човек је најпре млад, затим средовечан и најзад стар. Ваља нам се притом присетити народног израза „млад и зелен”, израза који се у Горском вијенцу примењује и на владику. Када је митрополит никејски Висарион на Флорентинском сабору издао Православље и прихватио унију, свети Марко Ефески, бранитељ и „Атлант” Православља, старији од њега, без цифрања му је скресао: „Ти си деран, па си и поступио као дерле!” Треба, дакле, бити опрезан када се младост истиче као предност. Наравно, она јесте предност када се младалачки животни елан и радна способност оплоде смирењем и тражењем мудрости у саветовању са многима, поготову са старијима и паметнијима од себе. „Млађе владике”... Има ли ту икаквога смисла? Данашње „најмлађе” владике, хиротонисане пре мање од годину дана, углавном су педесетогодишњаци. Међу „старијим” владикама има и оних који су већ са тридесет година постали епископи, а реално су млађи од данашњих „најмлађих владика”. Може, дакле, неко бити млад владика, а нимало млад човек, а може бити и млад човек, а стар владика. Појам „млађе владике” не значи практично ништа. Најзад, откуд некоме идеја да приближна хронолошка подударност епископске хиротоније неких лица јемчи и њихову исту или сличну идејну, односно „идеолошку” оријентацију? У самој ствари, и међу старијима и међу млађима свако мисли својом главом и одлучује по својој савести, па се дешава да се мишљења и одлуке неких младих поклапају са мишљењима и одлукама неких старих, а нису сагласне са ставовима ових или оних „вршњака”. Једном речју, „генерацијски лоби” је најбесмисленији израз који смо чули. Врхунац представља теза из Блица да „млађе владике” очекују од Патријарха, једног од најстаријих по годинама у Сабору, да „обнови Цркву”. Питам: да ли ми обнављамо Цркву или она обнавља нас? Даље, ако се „старци” проглашавају за конзервативне, ригидне, инертне и слично, онда у такве спада и Патријарх. Како да „обнавља Цркву” неко такав? Кад би наручилац текста био искрен, признао би да он уствари ставља знак једнакости између Патријарха и „старијих владика”. Ту је ипак, и против своје воље, погодио у мету: знак једнакости треба да постоји, и стварно постоји, између Патријарха и свих епископа, старих, средовечних и млађих. Свако је личност за себе, али сви смо једно тело, Тело Христово или Црква, и један дух у Духу Светом. Разни су дарови и службе, али је један те исти Дух Божји који их раздељује, на корист и изградњу свете Цркве. У споредним стварима влада слобода, у суштинским јединство, а у свему треба да влада љубав Христова. Епископ бачки И р и н е ј