Претражи Живе Речи Утехе

Организација Уједињених Нација за образовање, науку и културу УНЕСКО прогласила је 8. септембар за Међународни дан писмености, 1967. године, а у циљу да се сваке године, бар на овај датум, истакну важности читања и писмености у животу појединца и друштва у целини. Шта значи бити писмен? Да ли је писмен онај ко зна своје писмо, ко зна да чита и пише? Да ли је то данас, у 21. веку, довољно? Какво је стање у медијима?-само су нека питања на која смо одговоре добили од проф. др Јелице Стојановић професора на катедри за српски језик и јужнословенске књижевности Филозофског факултета у Никшићу. Звучни запис разговора View full Странице

Беседа Преосвећеног Епископа диоклијског господина г. Методија на отварању Трга од ћирилице: Драга браћо и сестре, даме и господо, преносим вам најсрдачније поздраве и најљепше жеље и благослове Његовог Високопреосвештенства митрополита Амфилохија и да благослов Божији буде са свима нама. Хвала митрополиту, хвала вама свима што сте ме позвали и уприличили ми част и радост да вечерас будем са вама. Ако дозвољавате, искористио бих мало ваше пажње, времена и добре воље, да у овој јединственој прилици и на овом мјесту подијелим са вама једну причу. „Зову ме обично Робинзон Крусо и вјерују да је то моје име и презиме. Али није тако. Робинзон је породично име моје мајке, а Крусо мога оца. Али тако су ме прозвали по обичају у нашој породици, и под тим ћу именом, нема сумње, остати познат свима не само до краја свог живота него и доцније, у успомени оних који буду читали овај опис мојих необичних пустоловина.“ Тако, са поднасловом ,,Бјекство од куће“, почиње један од омиљених романа свих нас који смо као дјеца вољели и читали, роман Данијела Дефоа, Робинзон Крусо. И ја сам, као и многи дјечаци, сањао да ћу постати Робинзон и да ћу једном пронаћи неко своје пусто острво. Сан о пустом острву било је све што смо тада, ми дјечаци, моји другови, жељели. Зар није чудно да дјечија душа толико иште пустињу. Душа нема вријеме, она је безвремена, само тада је боље и јасније чујемо. Завршава се тај роман: „Преузео сам послије очеву радњу, научио Петка да пише и рачуна, па заједно радимо. Петка сва дјеца зову Црни Чика. Воле га дјеца јер он њима прави лукове и стријеле, ножем реже мале чамце и друге лијепе ствари. Добро се осјећа у Енглеској, само зими сједи крај пећи и нико га не може наговорити да изиђе на улицу. Нас двојица често разговарамо о животу на острву. Наумили смо да се једанпут вратимо и видимо како сада изгледа наше острво. Срећни смо и задовољни.“ Срећни смо и задовољни, то су последње ријечи овог великог романа. Робинзон као персонификација наде, спокоја, мира, послушности, прихватања, љубави. И тај роман који је рођен у 18. вијеку остварио је невјероватно потомство. Читава констелација сјајних писаца се опробавала на тој теми, од Жила Верна кога смо сви читали, до једног од последњих робинзоноваца Умберта Ека и његовог дјела ,,Острво дана пређашњег“, модерног Робинзона на кога се Умберто Еко угледао и гдје је главни протагонист Роберто, италијански племић, на насуканом, напуштеном броду у Тихом океану и, иако може да види копно, његово неумјеће у пливању оставља га насуканог на броду и он почиње да се присјећа свог живота, лоших избора и разочарања. Робинзон и пусто острво као мустра и образац за потоња многа дјела и само је образац великог дјела Сина Божијег, Маријиног сина, што собом носи имена Оца и Мајке, у пустињи 40 дана боравећи и пустињу свугдје собом носећи. Све исто, све лијепо. Све повезано и умрежено, преплетено. По Божијем плану који нам се открива и отвара спрам наше сопствене мјере слободе и љубави. Умберта Ека знамо као највећег стручњака за естетику Средњег вијека и све што ради из модерне науке, он повезује са Средњим вијеком. И његова књига есеја старомодног назива ,,Списи о моралу“, танушна књига од пет есеја који кореспондирају са нашом актуелном стварношћу, подједнако оном далеком као и овом садашњом. И ове старе херцегновске куле и тврђаве које сједе с нама вечерас на овом прелу чине га достојанственијим и узвишенијим, а чине и нас достојанственијим и узвишенијим – ближима Непролазном и Вјечном. У заједници. Сједе наши стари с нама. Сједеће и с нашом дјецом. И њиховом дјецом. Славна прошлост се не заборавља и не препушта иновацијама и помодарству, него се чврсто држи традиције. Вриједности долазе из дубине, из ризнице великог блага. Континуитет који оплемењује, који надограђује, који сарађује, који је у вјечном дијалогу. У вјечној перформативности, попут иконе и молитве. Бога љубави који од сваког дивљег предјела и дивљег човјека прави питоми врт и Сина славе. Позвање у племство духа, у духовну отмјеност је позив који непрестано стоји пред нама. Наш народ, наша традиција, наша прошлост, су оплемењени са Извора великог богатства. Ту чашу меда духовнога испијамо непрестано. Тај трајни и непрестани дослух у тајности који од дјечијих дана отвара нас и ослобађа сваког страха да будемо људи слободни за слободну ријеч и слободну мисао. То је споразумијевање готово на граници неизрецивог, то је прелијепи сан о острву који нас никада не напушта, тај сан о Царству, то Исто што читамо и љубимо на много начина и имена. Зато, сваку недостојност нашег лијепог језика и лијепог народа и лијепог Бога удаљимо од себе, и будимо без хромости духа, јер наш Бог није хроми, па ни наш језик ни дух не смију бити такви. Будимо и ми као и наша дјела – дјела чисте љубави по естетско-духовном критеријуму, управо оно што краси племство духа. Приврженост племенитом и узвишеном, отменом код нашег и код свих других народа исто, што нас је красило и што нас краси. Језик је сабирно мјесто свих знања једног народа, то је још у Упанишадама записано, та дубока мисао, и највиша вриједност једне етничке заједнице. Ми се према језику често односимо с нашим немаром, а језик је у модерној лингвистици дефинисан као Институција свих институција, институција над институцијама. Ризница и чувар свих знања, комплетне културе и историје једног народа. Ми данас својим језиком често говоримо као да је туђ. Тако, онда, нажалост, буде и све друго туђе и отуђено, и историја, и култура и народ. И веза са другим народима у истом корјену и истом трајању и оном преплитању у истој мустри племенитости и узвишености. Примитивизам и снобизам, бесловеност, аљкавост, не смију бити дио нас, тај одраз и последица историјске фрустрације гдје смо изгубили способност да јасно мислимо и да се течно изражавамо. По оној народној „Говори јасно да те цио свијет разумије“ како би се избјегли непотребни неспоразуми, нејасноће, сукоби, раздори и најважније, несвјесно осиромашивање и пад, и потонуће у једну врсту самозаборава, у плитку свијест нације, управо запостављајући језичко наслеђе и језичко благо. Јер, језик којим говоримо нисмо ми створили, ми смо га наслиједили као једно колективно благо, и то благо сачувано треба да предамо нараштајима који долазе после нас. Не да га нетакнутог вратимо и укопамо као талант, већ да га умножимо у вјери и љубави међусобној. Ми смо само једна карика у ланцу, духовном и генетском, и ми не смијемо да изневјеримо Дух цјелине. И поново се вратимо дјеци и души дјечијој с почетка ове приче. Дјеца имају највећу моћ фузије и вјере, они су најбољи лијек против кризе, против кризног менталитета. Кад кажем дјеца ја мислим на све нас који смо млади Младенцем. Будимо као дјеца ова. Пробудимо се из идеолошких снова и вратимо се молитви, себи, заједништву, језику, трезорима културе и историје и острву у Вјечности. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Његово преосвештенство Епископ диоклијски господин Методије синоћ је у порти Храма Светог Вазнесења Господњег на Топлој благословио почетак петог „Трга од ћирилице”, јединствене манифестације посвећене очувању српског писма, језика, духовности и културе, која се већ пет година заредом одржава у Херцег Новом. У име града Херцег Новог скуп је поздравила госпођа Данијела Ђуровић, потпредсједница Општине, док је свечано слово о старој топаљској општини изговорио др Горан Комар. Догађају је присуствовао конзул Републике Србије у Херцег Новом, господин Зоран Дојчиновић. На почетку вечери владику Методија и све присутне је поздравио архијерејски намјесник херцегновски протојереј-ставрофор Радомир Никчевић. Указујући на нераскидиву везу између духовности и културе, он је казао да је Српска црква вјековима била и остала једина институција континуитета а кроз свој континуитет сачувала је и оно најдрагоценије у култури српског народа – језик и писмо. „Српска црква ту улогу има и данас. Што је дубље упознајемо као чуварку историје и знања за будућа покољења, боље разазнајемо ствари око себе, то смо и свеснији свога идентитета. И све док и ми у Црној Гори носимо у себи осјећај недјељивог јединства српскога народа, поштовање и одговорност за српски језик и ћирилицу, биће овдје будућности за наш језик и за наш народ“, казао је прота Никчевић. Он је подсјетио да је „Трг од ћирилице” и настао као својеврсно средство самоодбране и нужно прибјежиште од неуких и идеологијом заслепљених људи који како је казао на „српско освештано писмо реагују као бик на црвени плашт“. „Не треба заборавити браћо и сестре да су и Архимеда, најумнијег човјека блиставог ума и великог знања убили неписмени римски војници“, закључио је архијерејски намјесник херцегновски. Преносећи благослов и поздраве Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија, владика диоклијски господин Методије се захвалио организаторима на позиву и изразио радост поводом свог доласка на ово сабрање љубави према традицији, језику, писму и свеукупној култури српског народа. Цитирајући одломак из приче Данијела Дефоа „Робинзон Крусо” владика Методије је на почетку свог излагања на интересантан начин указао на важност традиције и памћења – својеврсног компаса у непрекидном трагању људске душе као безвремене категорије, за неком пустињом и пустоловином. „Славна прошлост се не заборавља и не препушта иновацијама и помодарству, него се чврсто држи традиције. Вриједности долазе из дубине, из ризнице великог блага. Континуитет који оплемењује, који надограђује, који сарађује, који је у вјечном дијалогу, у вјечној перформативности, попут иконе и молитве Бога љубави који од сваког дивљег предјела и дивљег човјека прави питоми врт и Сина славе. Позвање у племство духа, у духовну отмјеност, је позив који непрестано стоји пред нама“, казао је Епископ Методије. Он је подсјетио на савремену дефиницију језика као институције над институцијама и скренуо пажњу на то да се српски народ не би смо смио према језику односити немарно. „Ми данас својим језиком често говоримо као да је туђ. Тако онда нажалост буде и све друго туђе и отуђено, и историја, и култура и народ. И веза са другим народима у истом корјену и истом трајању и оном преплитању у истој мустри племенитости и узвишености. Примитивизам и снобизам, бесловесност, аљкавост, не смију бити дио нас! Тај одраз и последица историјске фрустрације гдје смо изгубили способност да јасно мислимо и да се течно изражавамо, по оној народној „Говори јасно да те цио свијет разумије”, како би се избјегли непотребни неспоразуми, нејасноће, сукоби, раздори и најважније – несвјесно осиромашивање, пад и потонуће у једну врсту самозаборава, у плитку свијест нације, управо запостављајући језичко наслеђе и језичко благо“, рекао је владика диоклијски. Закључујући да смо насљедници а не ствараоци нашег језика, он је рекао да се према језику требамо опходити као према колективном дару. „ Не да га нетакнутог вратимо и укопамо као талант, бећ да га умножимо у вјери и љубави међусобној. Ми смо само једна карика у ланцу, духовном и генетском, и ми не смијемо да изневјеримо Дух цјелине“, рекао је Преосвећени епископ диоклијски господин Методије. Данијела Ђуровић, потпредсједница Општине Херцег Нови се у свом обраћању осврнула на прославу великог јубилеја – 300 година оснивања Топаљске општине – комунитади, наводећи да је и тај историјски тренутак овога града био посвећен очувању идентитета кроз језик и писмо. „Управо је оснивање Топаљске општине један од историјских резултата наших предака у настојању да очувају сопствени језик и писмо – тада је херцегновски народ успио да од венецијанског дужда добије право на званичну употребу свог језика и ћирилице“, казала је госпођа Ђуровић. Она је укзала на несумњиво значај Трга од ћирилице у овом времену у којем је ћирилично писмо неправедно запостављено. „Неупитан је значај богатог ћириличног културног насљеђа нашег краја. Његово очување на плећима је нас, генерација које живе, раде и образују своје потомство у времену када је ћирилица само декларативно равноправно писмо, а дефакто маргинализована. Зато је потребно указатина важност њеног очувања – и то кроз јавну употребу и навике писања. С’ тим у вези, Трг од ћирилице има важну едукативну улогу“, закључила је потпредсједница Општине Херцег Нови, Данијела Ђуровић. Позивајући се на архивска документа и списе, др Горан Комар је указао на чињеницу да је народ херцегновског краја кроз вријеме итекако био свјестан свога идентитета и истрајан у намјери очувања истог. „Млетачки архив у граду Новом казује одговоре на три главна питања: ко, коме (се уручују признања, статус) и како? И овдје Слово (име слова) каже коме. И то, наредбом дужда за оснивање комунитади. Слово је назначено као словенско, онако како Венецијанац види житеље вањског динарског паса. Како? Per modum pacti – за заслуге у ратовима и непребројне жртве. Ова српска заједница је већ и меморандумима изјављеним током операција два велика рата 17. вијека указивала на импозантно наслијеђе своје православне Цркве у Боки. Још је пуно важније питање како је ова заједница, којим народним именом себе називала? Читави документациони корпус каже не само да се звала српском, јер је то напросто њезино једино име, већ и да се програмски означава српском. Српско слово, језик и Црква, српски народ“, рекао је Комар. Скрећући пажњу на погубан утицај партизма у Боки, он је закључио да савремена Бока не представља киновију. „Током рада у архиву научио сам да је стара Бока, која је држала до традицијских вриједности била ослобођена било каквог партизма. Та погубна појава која ће на концу великог, тристагодишњег развојног циклуса разорити Боку – Боку заједницу, пројављена је у часу смираја Млетачке Републике. Она је свој замах задобила током аустријске доминације, а врхунац побуђивањем унутрашњег расипа комунистичким покретом у Срба. Тај последњи удар Бока није преживјела. Она данас не представља киновију“, казао је др Горан Комар. Ово веома садржајно вече које је тематски било посвећено 300 годишњици Топаљске општине – „Топаљске комунитади“, зачетка херценовске градске самоуправе, употпунио је и наступ хора „Рождество” из Бијеле. У паузама између обраћања учесника, одломке из старих топаљских исправа произносила је Драгана Влаовић. Трг од ћирилице се наставља вечерас такође у порти Храма Светог Спаса на Топлој у 21 час. Организатори су најавили долазак умировљеног епископа захумско-херцеговачког господина Атанасија и историчара др Милоша Ковића. Гости ће говорити на тему религијских, културних и политичких аспеката европских покушаја „рјешавања” српског вјерског и националног питања. Оливера Балабан Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Пети Трг од ћирилице у Херцег Новом, који је почео 2. августа и трајаће до 28. августа 2018. године, одржава се у знаку великих црквено-народних годишњица као „поузданих путоказа народног опстанка“: 820 година манастира Хиландара Светог Симеона Мироточивог и Светог Саве, 680 година од упокојења Светог архиепископа Данила Другог, 300 година Топаљске општине – комунитади, 150 година од рођења песника Алексе Шантића, 110 година од упокојења списатеља Сима Матавуља, 120 година од рођења песникиње Десанке Максимовић и 60 година од упокојења списатељице Исидоре Секулић. Детаљан програм 5. Трга од ћирилице на интенрет страници Митрополије црногорско-приморске Ова традиционална манифестација, која је посвећена очувању српског језика и ћириличног писма, окупиће, како је најављено, бројне уметнике, историчаре, филозофе, лингвисте и духовнике. Биће одржани округли столови о најактуелнијим темама. Манифестација је почела на дан када Црква слави Светог пророка Илију, 2. августа 2018. године, у 9 часова, светом Литургијом у Саборном храму Вазнесења Господњег – цркви Светога Спаса на Топлој. Вечерас у 21 час одржаће се припремно вече на Тргу херцега Стјепана (тзв. Белависта) под називом Пјесан светосавска: Јуначка пјесан народна старијих времена, Пјесан пјесника српских и Пјеснапој народни новијих времена . Јуначка пјесан народна старијих времена почеће поздравним словом песника Радомир Уљаревић и народном песмом Игумане Саво и седам патријар’а из треће књиге збирке Теофила (Богољуба) Петрановића. У наставку, у оквиру Пјесан пјесника српских, своју поезију говориће Новица Ђурић, Милица Бакрач, Ранко Радовић, Милица Краљ, Миленко Шарац, Милутин Мићовић, Бећир Вуковић, Радомир Уљаревић, Будимир Дубак. У трећем делу Пјеснапој народни новијих времена у извођењу Данице Црногорчевић и појци хора Рождество из Бијеле. Свечано отварање Трга од ћирилице одржаће се у петак, 3. августа 2018. године у 21 час, у порти цркве Светога Спаса на Топло и биће посвећено 300 година Топаљске општине – комунитади. Трг ће отворити Његово Преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије, поздравну реч произнеће градоначелник Херцег Новог г. Стеван Катић а свечано слово о старој топаљској општини казаће др Горан Комар. Одломке из старих топаљских исправа говориће Драгана Влаовић а вече ће употпунити и хор Рождество из Бијеле и Даница Црногорчевић. Слава Херцег Новог, Пренос моштију Светог архиђакона Стефана, биће прослављена 15. августа 2018. године светом Литургијом, а увече ће, како је планирано, на Канли Кули бити одржано вече руске и српске народне песме и игре. На празник Преобажења Господњег споменоваће се стогодишњица мучеништва последњег руског цара и последњег земљаског заштитника православних хришћана. Трг ћирилице завршиће се 28. августа 2018. године празничном светом Литургијом у храму Успења Пресвете Богородице у манастиру Савина. На прес конференцији, коју су организовали ИИУ Светигора, Црквена општина топаљско-херцегновска, Удружење књижевника Црне Горе и Удружење књижара и издавача Црне Горе, којом је и наајвљена ова манифестација, протојереј Никола Тодоровић је казао: -Трг од ћирилице, као значајна пројава животворне српске православне духовности и културе, позива нас и ове године на сва светосавска звона да у свештеној и часној прошлости свога крстоносног народа тражимо и откривамо свјетлост спасења Христовог, живо надахнуће и спасоносне одговоре на многа питања. Протојереј-ставрофор Радомир Никчевић за Дан: Култура надахнута Христом оплемењује и снажи Поводом одржавања петог по реду „Трга од ћирилице“ разговарали смо са једним од оснивача ове манифестације протојерејем-ставрофором и архијерејским намјесником за Херцег Нови оцем Радомиром Никчевићем. Овогодишње издање „Трга од ћирилице“ траје до 28. августа и биће посвећено манастиру Хиландару, Светој царској продици Романов, Светом владици Николају, Светом оцу Јустину, великим српским писцима Шантићу, Матавуљу, Десанки Максимовић и Исидори Секулић. Оче Радомире, сјутра у Херцег Новом почиње културно-духовна манифестација „Трг од ћирилице“, чији је програм већ познат, а који ће окупити бројне културне раднике: историчаре, књижевнике, умјетнике и философе из земље и из иностранства. Какву улогу има ова манифестација у данашњем времену које много не хаје за културу, традицију и духовност? -„Трг од ћирилице“ се одржава по пети пут у Херцег Новом, граду који је на препоруку нашег митрополита Амфилохија, а по благослову патријарха Иринеја добио највише признање наше помјесне Цркве, орден Светога Саве првог реда. То признање је природно припало граду који је током своје бурне и славне историје, а ових дана општина слави своју тристагодишњицу, успијевао да сачува свој језик, своје писмо и свој културни и национални идентитет. Наше духовне и културне вриједности служе као основни принципи нашег свеукупног друштвеног живота. Оне обликују наше карактере, начин размишљања и понашања. Вјера нас учи да разликујемо добро од зла, истину од лажи, регулише наша осјећања стида и поноса… Култура, надахнута Христовом личношћу, оплемењује и снажи. Зато су данас, у вријеме тоталне обезљуђености и пољуљаног или чак и изгубљеног идентитета нашег човјека, овакви програми насушно потребни. Направити нешто добро и корисно за ширу друштвену заједницу је мукотрпан и спор посао који траје годинама, за разлику од уништавања које је брзо и ефикасно. Зашто се „Трг од ћирилице“ одржава баш у Херцег Новом? Постоје ли неки посебни разлози за то? -По благослову наше Цркве прије седам, осам година, добио сам парохију у Херцег Новом и почео дубље да понирем у народни живот и откривам слојеве тог чудесно лијепог и отменог града. Ако узмемо у обзир само једну цркву, цркву Вазнесења Господњег на Топлој у којој служим, зачудимо се колико је вјекова, колико знаменитих личности ту боравило, колико је културе похрањено у њеним зидовима и утврдама око ње. Црква је пуна драгоцјености из 18. вијека које је даровао богати гроф Сава Владиславић, знаменити Хецеговац на двору руског цара који је разграничио Русију и Кину и чија граница још увијек важи. Његова се спомен биста налази на платоу испред цркве. Иза цркве је рестаурирана и обновљена чувена школа Јосифа Троповића, у којој је, поред великог броја калуђера, свештеника и помораца, знања стицао и Свети ловћенски тајновидац велики духовник и пјесник Његош. Школа је, као црквена институција васпитавала и образовала млади свијет дуже од једног вијека, све до отварања државне школе на српском језику 1869. Сада је претворена у музеј који има вриједну и драгоцјену поставку везану за Његошево школовање и вријеме, и широм је отворила врата за посјетиоце. Преко пута Цркве је и знаменита резиденција епископа Љубибратића, народног првака и вођа српског народа. У близини је и кућа нобеловца Иве Андрића у којој је он често боравио и писао, тако да мислим да је само тих неколико чињеница, издвојених из пребогатог ћириличног културног наслеђа овога краја, довољно да се образложи зашто се овај духовни и културни сабор одржава баш у овом граду. С обзиром на то да ова манифестација траје од 2. до 28. августа, неуобичајено дуго за наше прилике, откуд вам снага и спремност да један тако сложен и свеобухватан програм прикажете и испратите до краја? -Данас да би се уништила култура једног народа, не морају се спалити књиге и срушити споменици тога народа, довољна је политичка пропаганда о ретроградности и застарјелости истих, као и назови демократски приступ како је незнање или искривљено знање једних исто тако добро и спасоносно као и пуно и право знање других. Такво размишљање је довело до варварског и скоројевићког гледања на ћирилицу као застарјело писмо, које више и није за употребу у 21. вијеку. При томе заговорници тог гледања заборављају, намјерно или случајно, да су нека од највећих дјела у свјетској књижевности, чији сјај не блиједи кроз вријеме, написана истом том ћирилицом, захваљујући којој смо и ми постали словесан и препознатљив народ међу осталим земаљским народима. Да би се очувала духовна вертикала овога народа, морамо, уз Божју помоћ и благодат, сви бити стрпљиви и вриједни. Тако духовност постаје наша свакодневица, постаје дио нас, одређује начин како да се односимо према другима а и према заједници којој припадамо. Око „Трга од ћирилице“ окупљају се људи од интегритета, уз велику подршку и помоћ нашег митрополита Амфилохија, црквених општина, Министарства за културу Србије, Општине Херцег Нови, средстава информисања и других. Чини се да је више пажње посвећено српској културној историји него савременој култури. Мислите ли да је савремена српска култура достојна својих предака? -Старији слојеви српске културе су прошли кроз временско решето и то је наша класика. Чињеница је да је савремена српска култура, као и народ који је ствара доста расцјепкана и разједињена. Надати се да ће стручна јавност, људи који се баве културом и који је изучавају, једним интегративним приступом успјети да се надограде на ту класику, јер вриједност једног народа је у ствари понајвише вриједност његове духовности и културе. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Posted by Стање ствари Околност да је огромни ћирилични Архив приморја, сачуван у установама и општинама старих комуна, показивао невјероватну многообличност, навела је извјесне истраживаче да, из политичких побуда, пројектују посебност „босанчице“ као независног система писма. Учинити тако нешто је као када би данас направили такву разлику између ћириличног рукописа исписаног такозваним „штампаним“ словима и рукописа исписаног такозваним „писаним“ словима Др Горан Ж. Комар Овај кратки прилог начинио сам из разлога очигледног показивања разноликости словних обличја ћириличних графема којима су исписани српски споменици током пуна три вијека српске писмености у нашем приморју. При том, овим прилогом, не пружам све словне варијанте. Као систем писма, ћирилица показује готово недокучиву разноликост. Прилог је настао као резултат веома обимних истраживања у приморским архивима, укључујући Државни архив Дубровника, те архиве Српске Православне Цркве у Боки. Истраживања су провођена на начин, да су, тамо гдје је то било могуће, архивска документа снимана дигитално или фотографски (током деведесетих година 20. вијека и последњих година), а тамо гдје није било могуће снимати, усљед забрана (Државни Архив Црне Горе), словни облици су прецртавани на паус папир. Каткад, и читава изузетно важна документа. Ово истраживање тече од 1994. године са циљем посве неселективног „преписивања“ ћириличних докумената. За мене је, дакле, било посве свеједно, да ли сам се сусрео са обичном „стимом“, или било којим приватно – правним документом, или пак државним или општинским актом из наших приморских комуна. Хронолошки оквир који је био занимљив је подручје 17., 18. и 19. вијека, мада најстарије исправе (дубровачке) сежу до 1504. године. За овај прилог одабрана су само четири слова: „Д“, „Ж“, „Ћ“ и „Ц“. Жели се показати само једно: Уколико би било којем припаднику нашега народа, или извањцу, који не познају и нису се сусретали са старим српским писмом, приказали, по избору, одређени број морфолошких варијанти појединих словних знакова, он би закључио да су у питању различити системи писма. И не само то. Највјероватније не би уочио ни да је у питању једно исто слово! Овдје, за слово „Д“ нудим седамнаест варијанти, за слово „Ж“ петнаест, за слово „Ћ“ седамнаест варијанти и за слово „Ц“ десет. При том је број варијанти ових словних знакова пуно, пуно већи. Ваља казати, такође, да је ово истраживање обухватило више хиљада ћириличних аката, и велики број архивских књига, те да је овакав прилог само мали дио обимне студије којом се настоји приказати читави словни систем са великим бројем варијанти кроз вријеме, наравно, уз назначавање извора. Само у Државном архиву Дубровника преписано је и пренешено из више од 250 докумената, махом 17. вијека и 18. вијека. Према мјесту настанка, документа која сам преводио, то јест, која су бивала предметом транслитерације, припадају практично читавом динарском подручју. Када бих помињао оне дестинације које леже уз рубно подручје, тада бих маркирао Подгорицу, Мостар, Макарску, Београд. Но то је сасвим очекивано, из разлога што су дубровачки трговци употребљавали ћирилицу, чак и у обраћањима својој Влади, а такође, често, и дубровачка Влада пише своја званична акта овим писмом. Добро је познато да турске канцеларије Новога, Требиња и остале, у вријеме турске владавине, употребљавају ћирилицу, као што то чини и велики број муслимана са овога подручја. Овај прилог начињен је у склопу пројекта израде специјалног ћириличног фонта за који се настоји обезбједити што квалитетнији супстрат у широком увиду у писмо које је током 17, 18. и 19. вијека употребљавао српски народ у средишњим дјеловима Динарског система. Ћирилица, као ненормиран, нестандардизован систем, у широкој употреби од житеља Балкана у назначено вријеме, јесте универзално народно писмо. Њоме се подједнако сигурно служе припадници све три вјере. Посједујем низ исправа приватног карактера, којима се католички Далматинци, током 17. вијека, обраћају дубровачкој Влади, започињући своје дописе ријечима „Језус и Марија.“ За мене је питање споредне важности да ли су ту у питању припадници српског народа који су у познатим помјерањима становништва Босне и Херцеговине доспјели у Далмацију, па тамо покатоличени, или су у питању аутохтони житељи те земље. Данашња хрватска историографија, па и сами потомци ових Далматинаца, данас снажно потенцирају своју аутохтону заснованост у овој приморској земљи. Они су у својим заједницама, у својим кућама, чували и преносили ћирилично писмо. Као што га је у себи носио дубровачки властелин високог ранга кнез Медо Пуцић у 19. вијеку, спремајући дубровачка ћирилична акта средњега вијека за објављивање свијету. Историчар Јиречек, бавећи се тим послом, свакако је учио туђе писмо, али Пуцић – никако. Заиста, занимљиво је питање познавања ћириличног писма бројних властелинских фамилија дуж Боке и у Дубровнику. Овим писмом овладавали су и странци из млетачке породице Фонтана који су у Топлој, за потребе Топаљске општине (1719 – 1799) правили преводе општинских дописа млетачким властодршцима. Ипак, околност да је огромни ћирилични Архив приморја, сачуван у установама и општинама старих комуна, показивао невјероватну многообличност, навела је извјесне истраживаче да, из политичких побуда, пројектују посебност „босанчице“ као независног система писма. Учинити тако нешто је као када би данас направили такву разлику између ћириличног рукописа исписаног такозваним „штампаним“ словима и рукописа исписаног такозваним „писаним“ словима. Због тога, овим прилогом, желим посегнути за очигледним средствима. Пружићу снимке одређеног броја варијанти четири ћириличне графеме. А затим, упутити питање поборницима „босанчице“: Која су, међу овим варијантама, слова која припадају или гравитирају „босанчици“? Када их, несумњиво, одреде, тада бих желио затражити да та слова буду одређена и смјештена у неки временски период и, такође, земљишни опсег. Ипак, то није могуће учинити. Све понуђене варијанте припадају 18. вијеку, и све су настале у Боки Которској, у бокешким српским општинама: грбаљској, кртољској, рисанској и топаљској. Њихови састављачи су искључиво православни Срби који су живјели у приморским комунама. Стилизована, брзописна ћирилица, коначно, није особеност простора Босне, већ се употребљава у свим осталим околним областима. Када је на измаку 17. вијека дубровачки конфидент Нико Кувељић, пишући својој Влади, поменуо долазак једног Турчина у Нови, који је собом из Требиња донио одређени акт, он је казао: „сербски једно писмо“. Д Најчешће употребљавана варијанта слова „Д“ Ж Најчешће употребљавана варијанта слова „Ж“ Ћ Најчешће употребљавана варијанта слова „Ћ“ Ц Најчешће употребљавана варијанта слова „Ц“ Објављено у часопису „Слово“ Литература Петар М. Колендић, ,,Босанчица“, ,,босанско-хрватска ћирилица“ и Дубровчани, Босанска вила, 1904, бр. 19. и 20, 349 – 351. Ћиро Трухелка, Босанчица, прилог босанској палеографији, Сарајево, 1889. Горан Ж. Комар, Кртољске исправе. Архива породице Костић из Кртола у Боки Которској. Ћирилична документа из XVIII и XIX вијека, Нови Сад, 2000. Бранкица Чигоја, О такозваној босанчици, Траговима српске језичке прошлости, Београд, 2006. Горан Ж. Комар, Бока Которска, Ћирилски споменици 17. 18 и 19. вијека (acta serbica), мјешовита грађа (1608 – 1917), Херцег – Нови, 2009. Биљана Самарџић, Термин босанчица као заблуда у историјском развоју српској језика, Слово, бр. 23, Никшић, септембар 2009, 84–97. View full Странице